Pravi neprijatelj nije korona već – glad

“Umesto korone, usmrtiće nas glad”, izjavljuje jedan od stanovnika Nju Delhija. Jer, globalna nestašica hrane je na pomolu, donosi Njujork tajms.

Ono što je pogubnije od aktuelne pandemije jeste globalna nestašica hrane, kao i nemogućnost proizvodnje i transporta namirnica do potrošača. U tom smislu, zemlje zapada, Evropska Unija, SAD, Kanada i još neke od najrazvijenijih žele da što hitnije pokrenu svoje ekonomije s mrtve tačke.

Stručnjaci tvrde da se svet dosad nije suočio sa glađu poput ove. Broj onih koji se suočavaju s akutnom glađu bi se do kraja ove godine mogao udvostručiti na 265 miliona.

U Kiberi, najvećem slemu Najrobija, stanovnici već neko vreme žive u ekstremnom siromaštvu. Blokada izazvana korona-virusom je prouzrokovala glad među brojnim žiteljima ove “karton-male”.

U toj najvećoj sirotinjskoj četvrti glavnog grada Kenije, ljudi koji očajnički žele da pojedu makar šta su pre neki dan pokrenuli stampedo kako bi se dokopali brašna i ulja koje se besplatno delilo; tom prilikom je bilo povređenih, a dve osobe su stradale.

U Indiji, hiljade radnika dvaput dnevno stane u red za hleb i prženo povrće, kako bi utolili glad.

Siromašna domaćinstva širom Kolumbije kače crvenu odeću i zastave o svoje balkone i prozore, kao javni znak upozorenja da u toj porodici vlada glad.

„Nemamo novca, a sada smo u situaciji da moramo da preživljavamo“, kaže Paulina Karuši, koja je izgubila posao u zlatari u Najrobiju. Ona i dete žive u dve sobe, koje dele sa još četvoro rođaka. “A to znači – ne jesti puno.”

Pandemija korona-virusa donela je glad milionima ljudi širom sveta. Opšti karantin i propisane mere držanja distance uzrokovali su sve masovnija otpuštanja i sve manju potražnju za radnom snagom – a samim tim su usahli i prihodi; uz to, velika je verovatnoća da će nastupiti poremećaji u poljoprivrednoj proizvodnji i doskorašnjim linijama snabdevanja; sve ovo je donelo brige jednom ne baš malom delu čovečanstva: kako namaknuti dovoljno sredstava da bi se prehranili?

Aprilska raspodela obroka u Nju Delhiju (Rebecca Convay/ NYT)

Korona-virus se ponekad naziva „izjednačiteljem“ (Great Equalizer) jer od njega podjednako poboljevaju i bogati i siromašni, ali – kada je u pitanju hrana – ova „zajednička crta“ se okončava. Siromašni, uključujući i velike delove siromašnijih naroda i zemalja jesu oni koji sada gladuju – pritom se suočavajući sa gladovanjem na duge staze, a možda i smrtnim ishodom usled nedostatka namirnica.

“Korona virus je bio sve samo ne takav neki izjednačitelj (bogatih i siromašnih)”, rekla je Aša Džafar, volonterka koja je nakon kobnog stampeda u Najrobiju donosila hranu porodicama nastanjenim u straćarama Kibere. „Ovo je bio sjajan pokazatelj, kada se zavesa razmakla na trenutak, prikazujući dubinu klasnih podela, ujedno razotkrivajući koliko je ova zemlja duboko nejednaka.“

Trenutno se već 135 miliona ljudi suočava s akutnom nestašicom hrane, ali bi sada, uz globalnu pandemijsko-ekonomsku krizu, na kraju ove godine moglo da bude pogođeno još 130 miliona, rekao je Arif Husein, glavni ekonomista Svetskog programa za hranu, agencije koja radi pod okriljem Ujedinjenih nacija. Procenjeno je da bi do kraja godine ukupno 265 miliona ljudi moglo biti doterano na samu ivicu gladi.

„Nikada ranije nismo videli ništa slično“, rekao je Husein. “Za početak, to nikad i nije bila lepa slika, ali ovo što se trenutno događa je dosad nezapamćeno – potpuno neistražena teritorija.”

Svet je i u prošlosti doživljavao teške krize gladi i nestašica hrane, ali su one bile regionalne i uzrokovane jednim ili drugim faktorom – bilo ekstremnim vremenskim prilikama ili ekonomskim slomovima, ratovima ili političkom nestabilnošću.

Pijaca za trgovinu naveliko u Mandavi, u centru Kabula, Avganistan, mart 2020 (Jim Huylebroek/NYT)

Kriza uzrokovana glađu, kažu stručnjaci, globalna je i prouzrokovana mnoštvom faktora povezanih s pandemijom i pratećim prekidom ekonomskog poretka: iznenadnim gubitkom prihoda za bezbroj miliona onih koji su već jedva preživljavali od danas do sutra; kolapsom cena nafte; široko rasprostranjenim izostankom čvrste odnosno stabilne valute, a usled presušivanja izvora prihoda koji su doskora poticali od turizma; naglim povratkom gastarbajtera – jer, trenutno nemaju zaradu koju bi poslali svojima kući; uza sve to  i tekući problemi poput klimatskih promena, porasta stope nasilja i kriminala, nagle i prinudne dislokacije stanovništva i humanitarne katastrofe.

Već sada – od Hondurasa, preko Južne Afrike, do Indije – svakodnevno se dešavaju protesti i pljačke; razlog izbijanja ovih nereda je masovna frustracija zbog trenutnog karantina koji je zaustavio poslove i privredu, kao i zabrinutosti zbog aktuelne gladi i nestašica hrane. Prekidom nastave za više od 368 miliona dece, ta su deca izgubila mogućnost da konzumiraju hranljive obroke i užine koje inače dobijaju isključivo u – školi.

Globalno uzev, nema nedostatka hrane ili masovnog gladovanja prouzrokovanih pandemijom. Međutim, logistički problemi u rutinskim poljoprivrednim radovima u polju, žetvi i transportu hrane će u mesecima koji dolaze pogoditi pre svega siromašne zemlje koje su najviše izložene takvoj situaciji, posebno one koje se oslanjaju na uvoz, rekao je Johan Svinen, generalni direktor Međunarodnog istraživačkog instituta za pitanja ishrane i prehrambenu politiku iz Vašingtona.

Iako je sistem distribucije hrane i maloprodaje u bogatim nacijama organizovan i automatizovan, Svinen kaže da su ti sistemi u zemljama u razvoju „radno intenzivni“, čineći „ove lance snabdevanja daleko ranjivijima na propise uvedene usled virusa Covid-19, kao i prinuđenosti na održavanje distance“.

Pa čak i ukoliko ne dođe do velikog porasta cena hrane, situacija u vezi s obezbeđivanjem hrane za siromašne će se verovatno pogoršati širom sveta. Ovo se posebno odnosi na ekonomije poput Sudana i Zimbabvea koje su se borile s ovim problemom i pre izbijanja globalne epidemije korone, ili one poput Irana, koje su u značajnijoj meri koristili svoje prihode od nafte za finansiranje kritično važnih dobara, poput hrane i lekova.

U Venecueli, pandemija bi mogla da zada razorni udarac milionima koji već žive u najvećem svetskom – mirnodopskom – ekonomskom kolapsu.

Prazan Trg ‘Kandelarija’ u Karakasu u Venecueli, posledica nacionalnih mera karantina primenjenh u martu (Adriana Loureiro Fernandez /NYT)

U „procvetalom“ slemu ’Petare’ na periferiji Karakasa, mere karantina su ostavile bez posla Fredija Bastarda i još petoro drugih članova njegovog domaćinstva. Životne namirnice, koje im je doskora obezbeđivala država kroz socijalni program – a koje su pre krize stizale samo jednom u dva meseca – već su odavno nestale.

„Već razmišljamo o prodaji stvari koje ne koristimo u kući kako bismo kupili hranu“, rekao je 25-godišnji Bastardo, po zanimanju čuvar. “Imam komšije koje nemaju hranu i brinem se da, ukoliko izbiju protesti i neredi, ne bismo uspeli da izađemo odavde.”

Neizvesnost u vezi sa hranom raste i u Indiji, gde se radnici koji ne žive od mesečnih primanja već od dnevnih nadnica, sa malo ili nimalo podrške od socijalnog programa, suočavaju s neveselom budućnošću u kojoj je  glad neposrednija pretnja od virusa.

Procenjuje se da je, uporedo s rezanjem primanja, pola miliona ljudi napustilo gradove kako bi se vratilo svojim kućama, pokrenuvši “najveću masovnu seobu Indijaca od nezavisnosti do danas”, rekao je Amitab Behar, izvršni direktor Oxfam-a za ovu zemlju.

Pre nekoliko noći, stotine radnika migranata koji su zaglavili u Nju Delhiju nakon što je u martu uvedeno zatvaranje prestonice (uz nedovoljno dobro upozorenje stanovništva), sedeli su u senci lokalnog mosta čekajući da stigne hrana. Gradska uprava Delhija postavila je kuhinje sa kuvanim jelima „na kašiku“, ali radnici poput Nihala Singa ipak ostaju gladni jer je poslednjih dana prava navala na ove centre.

“Umesto korona virusa, ubiće nas glad”, prokomentarisao je Sing, koji se nadao da će u ovoj javnoj kuhinji imati barem jedan obrok dnevno. Uobičajena je scena da se migranti koji čekaju u redovima potuku za tanjir pirinča ili sočiva. Sing je rekao da se stidi da moli za hranu, ali mu ne preostaje nikakva druga mogućnost.

“Mere izolacije su pogazile naše dostojanstvo”, rekao je.

Čekanje u redu za obrok u Nju Delhiju, gde nadničari sa malo ili nimalo socijalne zaštite tvrde da je glad daleko neposrednija pretnja od virusa (Rebecca Conway/ New York Times)

Izbeglice i oni koji žive u zonama sukoba će verovatno biti najteže pogođeni.

Policijski sat i ograničenja kretanja već uništavaju male prihode raseljenih lica – izbeglica iz Ugande i Etiopije, isporuku semena i poljoprivrednog alata u Južnom Sudanu i raspodelu pomoći u hrani u Centralnoafričkoj Republici. Mere zatvaranja u Nigeru, u kojem živi skoro 60.000 izbeglica, koje beže od sukoba u Maliju, dovele su do naglog skoka cena hrane, podaci su Međunarodnog komiteta za spašavanje (čiji je osnivač Ajnštajn).

Posledice ovakvih vremenskih i prostornih ograničenja, nametnutih sprovođenjem mera izolacije „mogu prouzrokovati više patnji od same bolesti“, rekao je Kurt Tjossem, regionalni potpredsednik ovog Komiteta za Istočnu Afriku.

Ahmed Bajuš, građevinski radnik koji je iseljen u provinciju Idlib na severu Sirije je rekao da su se on i mnogi drugi prijavili za primanje hrane od raznolikih humanitarnih grupa, ali da ta pomoć još ne pristiže.

“Očekujem pravu glad ako se na severu (Sirije) nastavi ovako”, rekao je Ahmed.

Pandemija, takođe, otežava napore nekih afričkih zemalja u suzbijanju istorijske najezde skakavaca, koja je već opustošila Istok i Rog Afrike. Ovo je najgora najezda u tom regionu decenijama unazad, a usledila je odmah nakon godine koju su obeležile ekstremne suše i poplave. Međutim, navala ovih novih rojeva u kojima se nalaze milijarde skakavaca bi mogla dodatno produbiti neizvesnost oko pribavljanja hrane, rekao je Siril Feran, šef istočnoafričkog tima za oporavak pri UN FAO (Food and Agriculture Organization).

Zabrane putovanja i zatvaranja aerodroma, rekao je Feran, prekidaju snabdevanje pesticidima koji bi mogli pomoći u ograničavanju populacije skakavaca i tako spasti pašnjake i useve.

Potraga za zaklonom ispod drveta tokom naleta skakavaca u Laisamisu, gradu u okrugu Marsabit, Kenija, februar (Kadija Farah/NYT)

I, dok mnogi gladuju, u većini zemalja vlada zabrinutost da će nestašica hrane dovesti do socijalnih nemira. U Kolumbiji su stanovnici priobalne provincije La Gvahire otpočeli blokade puteva kako bi skrenuli pažnju na nestašicu hrane koja im je preko potrebna . U Južnoj Africi su nemiri uzrokovali provale u obližnje bakalnice i kioske sa hranom, fizički se suočavajući s lokalnom policijom.

Čak i dobrotvorna raspodela namirnica i obroka može ljude izložiti virusu u trenucima kada otpočne neki takav stampedo za hranom, kao što se to desilo u Kiberi početkom aprila.

“Ljudi su se dozivali mobilnim telefonima a onda su pristigli sa svih strana i bukvalno navalili na javnu kuhinju”, priseća se Valentajn Akinja, zaposlena u oblasnoj državnoj kancelariji na čiju je adresu ova hrana došla. „Ljudi su izgubili svoje poslove. Taj prizor pokazuje kolika je glad među ovdašnjim stanovništvom.”

Da bi ublažile uticaj ove krize, neke zemlje propisuju cene prehrambenih proizvoda, besplatno dostavljajući osnovne namirnice, i planiranjući kako da šalju novac najsiromašnijim domaćinstvima.

Ipak, zajednice širom sveta takođe uzimaju stvari u svoje ruke. Neki prikupljaju novac kroz onlajn platforme za grupno finansiranje (crowdfunding), dok drugi započinju programe za kupovinu obroka porodicama kojima je hrana sada najpotrebnija.

Jednog popodneva pre nekoliko dana, volonterka Aša Džafar je sa grupom dobrovoljaca prošla kroz Kiberu i pritom desetinama prisutnih porodica podelila zalihe šećera, brašna, pirinča i sanitarnih uložaka. I sama rodom iz tog kraja, Aša je otpočela razvoz hrane nakon što je od brojnih tamošnjih porodica čula priče da oni i njihova deca uveče idu gladni na počinak.

Za sada razvozim hranu za oko 500 porodica. Ali uz sve pozive za pomoć koje dobijam, kako kaže, “to je samo kap u okeanu.”

Abdi Latif Dahir, NYT 22. april, 2020

Lokdaun aplink:

Roscosmos TV Studio

NASA Live: Official Stream of NASA TV

How do I stop spending 95% of my waking day aimlessly browsing the internet?

Bananagedon: nestanak najomiljenijeg svetskog voća

“Banangedon” ili “Bananapokalipsa” neminovno dolaze. Vrlo je verovatno da će negde u narednoj deceniji banane nestati, kao žrtve gljivičnog patogena poznatog kao Panamska bolest. Ova pošast maršira zemljinom kuglom, ugrožavajući budućnost najpopularnijeg voća u svetu, donosi poslovni portal Bloomberg.

Činjenica je da Panamska bolest može biti uzrok ove nailazeće katastrofe, ali je ona, zapravo, i simptom većeg problema koji ugrožava globalnu poljoprivredu: neuspeh diverzifikacije. Tokom proteklih nekoliko vekova težilo se ka usvajanju jedne cenjene sorte, što je automatski značilo da se – bukvalno – svi aduti polože na jednu biljnu kulturu, kojom bi se zasadila čitava farma.

Najporazniji su rezultati jedne studije slučaja o opasnostima monokulture, sprovedene u Irskoj tokom 1840-ih. Po otkriću krompira u Novom svetu, Irci su počeli da ga masovno gaje. Međutim, dok su Inke i ostali narodi kultivisali hiljade sorti krompira, Irci su odgajali najviše tri vrste, uglavnom domaće sorte poznate kao “Lamper” (Lumper).

Ova sorta krompira pokazala se izuzetno produktivnom. Pa ipak, i pored svega, bila je podložna patogenoj gljivici poznatoj kao plamenjača (Fitoftora infestans, Phytophthora infestans) – najštetnijem oboljenju krompira, paradajza i plavog patlidžana. Godine 1845. godine, ovaj organizam je uništio celokupni godišnji zasad Lampera, a potom i širom Evrope. Procenjuje se da je milion ljudi umrlo od gladi i to samo u Irskoj, dok je još dva miliona ljudi emigriralo usled gladi i očaja.

Uprkos ovoj tragičnoj lekciji o opasnostima od monokulture (gajenja samo jedne sorte voća, povrća ili žitarica, kao i domaćih životinja), farmeri koji su gajili useve često su imali običaj da favorizuju nekoliko cenjenih sorti. Ovo je bio racionalan izbor, posebno za proizvođače useva namenjenih globalnim tržištima, gde su ekonomije obima težile da homogenosti daju prednost nad različitostima. Ali ovaj izbor se, kao po običaju, može i te kako loše završiti.

A takva je sudbina zadesila i bananu. Iako banane postoje u stotinama oblika, veličina, boja i ukusa, jedna sorta je krajem 19. veka ipak postala „plod masovne opsesije“: bila je to banana „Veliki Mišel“ (Gros Michel), inače u anglofonoj kulturi poznata kao „Veliki Majk“ (Big Mike). Ova sorta, nastala u jugoistočnoj Aziji, prerasla je u najpopularniji komercijalni usev.

Veliki Majk je imao puno toga dobrog: ogromne grozdove ukusnih, slatkih banana, otpornost na modrice i sposobnosti da ostane sveža čak i kada su nemarno nabacane u brodska skladišta puna. Velike kompanije za proizvodnju i distribuciju banana kao što je čuveni United Fruit posadio je Gro Mišel na rasadnim plantažama širom Latinske Amerike i Kariba.

Kao i većina jestivih banana i Big Mike je bio sterilan, a uzgajivači su ga proširili rezanjem tj kalemljenjem, dok bi kalem ili „pelcer“ postajao osnova nove biljke. Svaka plantaža banana je tada bila mesto odgajanja ne samo jedne vrste već i onih sorti banana koje su imale isti genetski materijal kao i druge. Ovo je, očigledno, bila ekstremna monokultura: stoprocentno kalemljenje ubilo je prirodan način dobijanja biljke, a samim tim i ploda.

Nekako u isto vreme kada je ova sorta postala zlatni standard za poznavaoce banana, neke biljke počele su da trule i ubrzano tamne od dna do vrha lista, pre nego što bi cela biljka usahnula i umrla. Iako uzgajivači u početku nisu imali predstavu šta je to zadesilo Velikog Majka, na kraju su otkrili uzrok: opaka gljivica poznata kao Fusarium cubense.

Iako se prvi put pojavila u Australiji, ova gljivica uništila je prvo plantažu banana u Panami, a ubrzo je ovaj štetni mikroorganizam postao poznat kao Panamska bolest: Bio je otporan na fungicide, i jednom kada bi se doselio na plantažu, obično je do kraja uništavao svaku biljku i plod. Da stvar bude još gora, zemljište koje je bivalo zagađeno gljivicama ostalo bi zatrovano decenijama, što je uzgajivače primoravalo da napuste zemlju prvoklasnih zasada.

Odgajivači su u početku pokušali da fusarium gljivicu prevaziđu krčenjem tropskih šuma i uklanjanjem obolelih stabala, nastojeći da tropske šume „očiste“ sečenjem i postavljajem novih plantaža kako bi uspešno nastavili gajenje Velikog Majka. Međutim, ubitačna gljivica neumorno ih je pratila. Do 20-ih godina prošlog veka, nestašice ovog ubedljivo najpopularnijeg svetskog voća postajale su sve veći problem. Fusarijumu možemo zahvaliti na čuvenom hitu koji je u to vreme, 20-tih godina prošlog veka opevao nestašicu banana Gro Mišel. Pesma se zove “Da! Nemamo banane!” (Yes! We Have No Bananas!), a jula 1923 napisali su je i izveli Frenk Silver, Irving Kon, jul 1923. (Pesma je bila omiljena i kasnije među brojnim velikim muzičarima, a Beni Gudmen ju je uvrstio u svoj stalni repertoar)

Velike voćarske kompanije su očajnički pokušavale da nađu zamenu. United Fruit je tokom 20-tih sproveo obimna istraživanja, ali se uzdržao od ideje o uvođenju novih sorti na tržište. Potrošači bi jeli samo Velikog Majka, razmišljali su vlasnici kompanija, pa bi bilo kakav pokušaj pronalaska zamene značio sigurnu smrt za biznis.

United Fruit je svim silama nastojao da zaštiti Gro Mišela. Planski su poplavili zaražena polja, pogrešno verujući da bi „davljenje u vodi“ uklonilo ovu gljivicu. Umesto toga, voda je uništila mikrobiološke takmace, a fusarium gljivica se vratila sa zapanjujućom silom i u još surovijoj formi.

Jedna manja voćarska kompanija, Standard Fruit je, u tom momentu, predosetila da je doskora nevidljiva opasnost konačno postala i te kako prisutna i pogubna, pa je otpočela da eksperimentiše sa novom familijom banana.

Ove banane, poznate pod nazivom Kevendiš (Cavendish) dobile su ime po vojvodi od Devonšira, Viljemu Kevendišu, koji je 1834. obezbedio rasadni „nulti primerak“ ove sorte. Kevendiš, ozbiljni i genijalni poznavalac hortikulture i nauke o biljkama, distribuirao je sadnice banane koja bi uskoro ponela njegovo ime i to ubrzo nakon što se proširila velikim delom sveta, čak i pored toga što nije postala komercijalna sorta. Kao i njen aristokratski zaštitnik, i Kevendiš je pomalo bila biljka pod „staklenim zvonom“, tj osetljiva i neotporna na spoljne uticaje, s obzirom da je poticala iz rasadnika i staklene bašte a ne iz prirode: lako je zadobijala tzv „modrice“ (pečate koji vremenom tamne) i mogla se lako pokvariti u brodskom spremištu.

Standard Fruit je, međutim, uprkos tome, otpočeo da Kevendiš „ustoličuje“ tj uvodi kao naslednika Velikog Majka, osmislivši kutije za zaštitu ove sorte banana od oštećenja tokom tranzita; takođe su počeli da koriste i rashladne uređaje, kako bi osetljive banane ostale sveže do ulaska u prodavnice i korpe kupaca. Kupci su bili zagrejani za Kevendiš, iako je United Fruit i dalje ostao skeptičan. Jedan izvršni direktor u Hondurasu tvrdio je da su “sorte prljave reči” kada su u pitanju banane na velikim gradskim tržištima u Sjedinjenim Državama. Međutim, United Fruits priklonili su se neizbežnom sledu događaja, pa su 1962. godine okončali svoje oslanjanje na Velikog Majka.

Ali, umesto da su se potrudili da diverzifikuju tržište banana, čelnici iz United Fruits odlučili su da u poslovanju rade samo sa bananama iz familije Kevendiš – i samo Kevendiš! – sprovodeći strategiju na čiju pogubnost ih je upozoravao Robert Stouver, tada vodeći autoritet za biljne bolesti a posebno bolesti južnog voća. On je biznismenima detaljno objasnio kako bi uzgajanje samo jedne sorte lako moglo dovesti do katastrofe; monokulturno uzgajanje bilo čega dovodi do slabljenja vrste. Jer, isti princip nedostatka genetskog diverziteta i otpornosti pogađa ne samo banane već i konje, pse, ptice, morževe, kaktuse ili trešnje. Zaključak je bio da bi, poput nesretnog Velikog Majka, i Kevendiš mogao da vremenom postane ranjiv prema novim vrstama gljivice.

Ono što je izvesno usledilo nakon nekoliko godina jeste nova varijanta panamske bolesti pod nazivom TR4, koja je počela da u jugoistočnoj Aziji pustoši plantaže zasađene Kevendišom. Sada je nestanak kevendiške banane samo pitanje vremena. A kada se to dogodi – a dogodiće se – svetu će biti potrebna zamena.

Ovoga puta, varijeteti sorata ne bi trebalo da budu prokazana reč. Milijarde ljudi koji konzumiraju banane zaista lako mogu prihvatiti nekoliko izbora, odnosno nekoliko različitih sorti ili varijeteta sorte. Ukoliko uzgajivači mogu da žive sa takvim „biznis modelom“, koji bi podrazumevao uzgoj nekoliko sorti a ne samo jednu, svima će nam biti bolje kada neka opaka gljivica sledeći put bude skresala naše omiljeno voće i zaradu plantažera – a nas kupce ostavila praznih stomaka.

Bloomberg

Kako nameštati izbore (2/3)

Nakon prvog, evo i drugog od tri dela ispovesti Andrea Sepulvede, vrhunskog hakera i stručnjaka za nameštanje izbora u Latinskoj Americi

05

Prema Sepulvedi, isplate su vršene u gotovini, a polovinu novca bi dobijao unapred. Kada je putovao, koristio je lažni pasoš a u hotelu bi odsedao sam, daleko od ostalog “zvaničnog” osoblja uključenog u kampanju. U njegovu sobu niko nikada nije mogao da unese kameru ili pametni telefon.

Većina poslova je naručivana lično. Andre Sepulveda kaže da bi mu Rendon obično dao parče papira sa imenima, adrese njihove e-pošte i telefonske brojeve. Sepulveda bi u hotelu uneo podatke o “metama” i to kao podatke u šifrovanom fajlu, a onda bi spalio Rendonov papir ili ga pustio niz WC šolju. Ukoliko je postojala potreba da mu Rendon pošalje e-mail, obojica bi vodili isključivo šifrovanu komunikaciju. Tako bi reč “milovanje” značila da je vreme za napad na metu, dok bi “slušanje muzike” značilo presretanje telefonskih poziva i razgovora koje je meta vodila.

Rendon i Sepulveda su se maksimalno trudili da ih nikada ne vide zajedno. Komunicirali bi preko šifrovanih telefona koje su menjali na svaka dva meseca. Sepulveda kaže da mu je slao dnevne izveštaje o napretku kao i obaveštajne brifinge preko jednog “prekobrojnog” i odbačenog e-maila, a ova elektronska pošta išla je ka posredniku, koji je bio zaposlen u Rendonovoj konsultantskoj firmi.

Svaki posao završavao bi se posebnom “vizuelnom sekvencom”, gde bi svaka boja predstavljala šifrovanu poruku o statusu važnosti podataka i postupku njihovog uništenja. Na dan izbora, Sepulveda bi uklonio sve podatke klasifikovane pod “crveno”. Bili su to fajlovi koji bi njega i njegove klijente mogli da pošalju u zatvor na dugogodišnju robiju: presretnuti telefonski pozivi i e-mailovi, liste hakovanih žrtava i poverljivi brifinzi koje je sam Sepulveda pripremao za kampanje koje je hakovao. Svi mobilni i fiksni telefoni, hard diskovi, fleš diskovi i kompjuterski serveri bivali bi fizički uništeni. Manje osetljivi bili bi “žuti” fajlovi, sa podacima o putovanjima i kretanju, platnim spiskovima i planovima za prikupljanje novca; oni bi se čuvali u šifrovanom obliku na fleš-memorijama i još jednom bi, po završetku kampanje, bili predati na završni pregled. Nedelju dana kasnije bi i oni, takođe, bivali uništeni.

Sepulveda bi za najveći broj poslova okupljao grupu koja je radila u iznajmljenim kućama i stanovima u Bogoti. Imao je rotirajući grupu od sedam do 15 hakera koji su dolazili iz svih krajeva Latinske Amerike, oslanjajući se na specijaliste za određene regione u kojima bi trenutno operisao. Brazilci, po njegovom mišljenju, razvijaju najbolji “zloćudi” softver, poznatiji kao malver. Venecuelanci i Ekvadorci su sjajni za skeniranje ranjivosti sistema i softvera koji su meta napada. Argentinci su umetnici u presretanju mobilnih komunikacija i razgovora. Meksikanci su generalno vrhunski hakeri – ali previše pričaju. Sepulveda ih je koristio samo u hitnim slučajevima.

07

Zadaci bi trajali u zavisnosti od potreba i ciljeva:  od nekoliko dana do nekoliko meseci. U Hondurasu, Sepulveda je štitio komunikacije i kompjuterske sisteme predsedničkog kandidata Porfirija Loboa Sose, štiteći ga od praćenja hakera zaposlenih kod njegovih konkurenata. U Gvatemali je digitalno prisluškivao šest političkih i poslovnih ličnosti, tvrdeći da je isporučio sam podatke da Rendon na šifrovanim fleš diskovima po “dead drop” špijunskoj metodi (Sepulveda kaže da je to bio “mali posao” kojeg je uradio za Rendonovog klijenta, a koji ima veze sa desničarskom Nacionalnom naprednom strankom (PAN). Iz ove partije stiglo je saopštenje da niko od njenih članova nikada nije angažovao Rendona, niti da ima bilo kakvih saznanja o bilo čijim aktivnostima koje pominje Sepulveda). Sepulveda je u 2011. u Nikaragvi napao Ortegu, koji se borio za svoj treći po redu predsednički mandat. U jednom od retkih poslova u kojima je radio za osobu koja nije bila Rendonov klijent, provalio je u e-poštu Rozarije Muriljo, (Rosario Murillo), Ortegine supruge i glavnog portparola vlade, ukravši od nje spisak osoblja kao i državne tajne.

U Venecueli 2012. godine, njegov tim je u jednom trenutku odustao od uobičajenih mera opreza. Na to ih je, kako kaže Sepulveda, “nagnalo gađenje koje su osećali prema Hugu Čavezu”. Čavez je tada bio usred svog četvrtog mandata. Sepulveda je na YouTube okačio anonimni video-klip, snimivši lično sebe kako pretura po e-mail inboksu jednog od najmoćnijih ljudi u Venecueli, Diosdada Kabelja (Diosdado Cabello), koji je tada bio predsednik Narodne skupštine. Takođe, on je u tom trenutku prekoračio u prostor izvan uskog kruga svojih poverljivih hakera, pozivajući članove haktivističke grupe Anonimous da napadnu Čavezov vebsajt.

Nakon što je Sepulveda uspešno hakovao Kabeljin nalog na Tviteru, Rendon mu je čestitao. “Eres noticia :)” (“Postali ste vest:)” – što je napisao u e-mailu od 9. septembra 2012, koji se ticao dotične sajber-provale (Rendon kaže da on nikada nije poslao takav e-mail.) Sepulveda je snimio desetak e-mailova, mahom izvornih tj. originalnih, što pokazuje da mu je u periodu od novembra 2011. do septembra 2012. Sepulveda slao duge liste vladinih sajtova koje je hakovao u različitim kampanjama – sve to slao je višem službeniku Rendonove konsultantske firme, često se služeći hakerskim slengom (“Dobio!”, što je značilo da je Sepulveda uspeo da uspostavi kontrolu nad nekim sajtom ili bazom podataka). Dve nedelje uoči predsedničkih izbora u Venecueli, Andre je poslao snimke monitora (screenshots) koji pokazuju kako je upao na Čavezov vebsajt, uključujući ga i isključujući po sopstvenom nahođenju.

Čavez je tada pobedio – ali je umro pet meseci kasnije od raka, što je izazvalo hitne izbore koje je osvojio Nikolas Maduro (Nicolás Maduro). Dan uoči proglašenja Madura za pobednika, Sepulveda je hakovao njegov nalog na Tviteru, okačivši na njega optužbe za navodne izborne prevare. Okrivljujući za ovaj upad “hakersku zaveru iz inostranstva”, vlada Venecuele je širom zemlje onemogućila internet vezu tokom čitavih 20 minuta.

08

U Meksiku, Sepulvedina informatička virtuoznost se u potpunosti sjedinila sa Rendonovim vizijama o uspostavljanju nemilosrdne političke mašine: mašina ovog tandem radila zahvaljujući ogromnim resursima i novcu koje im je na raspolaganje stavila Institucionalna revolucionarna partija (PRI). Godine pod predsednikom Felipeom Kalderonom (Felipe Calderón)  i njegove Partije nacionalne akcije (Partido Acción Nacional, PAN ) bili su pogođeni iscrpljujućim ratom protiv narko-kartela kao i kidnapovanjima, uličnim atentatima i sečom glava koji su postali uobičajena “pojava”. Kako se bližila 2012. godina, PRI je uoči izbora nudio mladalački energiju Penje Nijeta, koji je upravo tada uspešno okončao svoj mandat guvernera.

Sepulvedi se nije dopala ideja da radi u Meksiku, opasnoj zemlji za učestvovanje u javnom životu. Rendon ga je, ipak, početkom 2008. ubedio da otputuju tamo, “i ostanu samo nakratko”, jer su njih dvojica često leteli advokatovim privatnim avionom. Svojevremeno radeći posao iz Tabaska, lociranog u sparnom Meksičkom zalivu, Sepulveda je u Meksiku isprva hakovao jednog političkog glavešinu, za koga se ispostavilo da je povezan sa narko-kartelom. Nakon što je Rendonovo obezbeđenje doznalo za plan da se ubije Sepulveda, haker je noć proveo sam u blindiranom Ševroletu Suburban pre no što se vratio nazad u Meksiko Siti.

Meksiko je efektivno tropartitni sistem, a Penja Nijeto suočavao se s protivnicima i s leva i s desna. Sa desne strane stajao je vladajući PAN koji je nominovao Jozefinu Vaskez Motu (Josefina Vázquez Mota), prvu ženu predsedničkog kandidata koju je ova partija ikada istakla. Sa leve strane nalazila se Demokratska revolucionarna partija (PRD), koja je za svog predsedničkog kandidata istakla bivšeg gradonačelnika Meksiko Sitija, Andresa Manuela Lopeza Obradora (Andrés Manuel López Obrador)

Prvi nezvanični rezultati sa birališta pokazivali su da Penja Nijeto prednjači za 20 poena, mada njegove pristalice nisu sklone rizikovanju. Sepulvedin tim je instalirao malvere u rutere smeštene u sedištu kandidata PRD.Ovaj softver omogućavao mu je pristup i ulazak u svaki telefon i kompjuter ljudi iz PRD štaba i to preko računarske mreže uključujući i Lopeza Obradora,predsedničkog kandidata. Slične korake preduzeo je i protiv PAN-ovog kandidata, Vaskez Mote. Kada su timovi kandidata pripremali govore, Sepulveda je imao njihove detalje – čim bi prsti tekstopisca govora dodirnuli tastaturu. Sepulveda je imao uvid i u predstojeće susrete Penjinih rivala, kao i u raspored aktivnosti svake stranke u kampanji.

Novac nije bio nikakav problem. U jednom trenutku, Sepulveda je potrošio 50 hiljada dolara na high-end ruski softver koji je mogao da velikom brzinom provali i preuzme kontrolu nad bilo kojim mobilnim telefonom, bilo da je to Apple BlackBerry ili Android. Takođe je nemilice trošio finansijska sredstva kako bi stvorio što više vrhunskih lažnih profila na Tviteru; Oni bi potom bili održavani još najmanje godinu dana, što bi im dalo “patinu” uverljivosti.

10

Sepulveda je izradio na hiljade ovakvih lažnih profila, koristeći se “autentičnim” izjavama kojima je oblikovao diskusije na društvenim mrežama, recimo na teme kao što su: plan Penje Nijeta da okonča nasilje narko-kartela, “upumpavajući” u internet debate materijal koji bi potom pravi korisnici pokušavali da oponašaju. Za manje nijansirani rad, koji ne bi bio toliko sofisticiran, Sepulveda je imao armiju od 30.000 Tviter-botova, automatskih oglasa kojim je moguće kreirati trendove i javne stavove. Jednu debatu na Mreži Sepulveda je započeo tako što je nametnuo “veliku bojazan” da što više u anketama bude rastao uticaj Lopeza Obradora, tim će vrednost meksičkog pezosa više padati. Sepulveda je odlično znao da problem s obezvređivanjem meksičke valute izaziva veliku ranjivost među kandidatima; to je, uostalom, i pročitao u internim memorandumima Nijetinih oponenata, kojih se dokopao hakovanjem.

Sepulveda i njegov tim su u kampanji podrške Penji Nijeti i njegovim lokalnim saveznicima pružili su sve zamislive digitalne “mračne veštine” koje su tada postojale. U izbornoj noći, Sepulvedini računari automatski bi pozivali desetine hiljada potencijalnih birača, puštajući im snimljene telefonske poruke u 3 ujutro, i to u kritičnoj meksičkoj državi Halisko od koje su zavisili konačni rezultati izbora. Izgledalo je kao da pozivi dolaze od simpatizera popularnog levičarskog kandidata Enrikea Alfara Ramireza. Bili su to – a tako je delovalo bunovnim građanima Haliska – besni i iritantni pozivi koji su agitovali da se glasa za Alfara. To je, naravno, i bila svrha ovih nepostojećih aktivista: iznervirati Meksikance noć uoči izbora – i to u tolikoj meri da ih odvrati od njihovog omiljenog kandidata (”Kakve li su budale u Alvarovoj stranci kada nas ovako bezobrazno bude u tri ujutro?!”, pitali bi se oni).

Alfaro je tada izgubio s veoma malom razlikom. U još jednoj trci za mesto guvernera, u Tabasku, Sepulveda je preko lažnih profila na Fejsbuku “lansirao” stavove nekolikih (nepostojećih, virtuelnih) gej muškaraca, koji su tvrdili da će podržati konzervativnog katoličkog kandidata iz PAN-a: bila je to još jedna Sepulvedina majstorija osmišljena da se simpatizeri ove stranke otuđe i odvrate od nje. “Uvek sam sumnjao je u tom trenutku nešto bilo “prekinuto”, da nas je neko isključio od naše glasačke baze”, nedavno je izjavio kandidat Gerardo Prego kada mu je rečeno kako je tokom kampanje Sepulveda manipulisao društvenim medijima.

U maju je Penja Nijeto posetio Ibero-Američki univerzitet u Meksiko Sitiju, da bi tamo bio bombardovan uvredama, izviždan je i bukvalno oteran povcima koje su mu upućivali gnevnih studenti. On se, uz pomoć svojih telohranitelja, povukao u susednu zgradu krijući se u njoj, a prema pisanju pojedinih društvenih medija, zatvorio se tamo u jedno kupatilo. Fotografije s lica mesta bile su pogubne po njega i njegovu kampanju, dok je, nasuprot njemu, podrška Lopezu Obradoru porasla.

16

PRI je bio u stanju da se nekako oporavi nakon što je jedan od konsultanata Lopeza Obradora uhvaćen skrivenom kamerom kako od nekioliko biznismena traži šest miliona dolara, da bi tim novcem podržao slomljenog Obradora. Ovo je bio prostor za moguće kršenje meksičkih zakona o načinu finansiranja. The Hacker kaže, iako ja ne znam poreklo tog konkretnog snimka, Sepulveda i njegov tim su mesecima presretali komunikacije urugvajskog političkog konsultanta, Luisa Koste Bonina (Rendon je sepulvedi, po svemu sudeći, 2. februara, 2012. poslalo tri e-mail adrese i broj mobitela koji pripadaju Kosti Bonino, u e-mailu pod nazivom “Posao.”)

Sepulvedin tim je srušio Boninov veb sajt, preusmeravajući novinare na klon-sajt. Na kloniranom tj. lažnom sajtu on i njegov tim okačili su ono što je izgledalo kao dugačka odbrana koju je napisao sam Kosta Bonino, “neobavezno pokrenuvši” pitanja oko toga da li njegovi urugvajski koreni krše ograničenja o strancima u meksičkom izborima. Kosta Bonino napustio je kampanju nekoliko dana kasnije. Nedavno je on sam naznačio da je znao da ga špijuniraju, samo nije znao kako. Ovaj slučaj lepo ilustruje jedna njegova izreka: “Imati telefon koji vam je hakovala opozicija i nije neka novost. Kada radim na kampanji, pretpostavka je da će sve o čemu pričam preko telefona doprti do protivničkih ušiju. “

Služba za medije Penje Nijeta je odbila da ovo komentariše. Portparol PRI rekao je da ova stranka “nema saznanja da je Rendon radio za Penju Nijetu, ili bilo koju drugu PRI kampanju. Rendon kaže da je u Meksiku tokom punih 16 godina radio u ime PRI kandidata, od avgusta 2000. godine do danas.

12

Prljavi poslovi

Kolumbija: Podrška reizboru Alvara Uribea za predsednika, 2006; Kongresni izbori, 2006; neuspela kampanja Oskara Ivana Zuluage (Oscar Ivan Zuluaga) za predsednika, 2014.

Honduras: Podrška Porfiriju Lobou Sosi, kada je 2009. izabran za predsednika.

Nikaragva: Vođenje hakerske kampanje protiv Danijela Ortege, 2011.

Meksiko: Trogodišnja podrška Enrikeu Nijeti.

Venecuela: Kampanja protiv Čaveza i Madura tokom 2012. i 2013.

Kostarika: Neuspela podrška Džoniju Araji (Johnny Araya), predsedničkom kandidatu levog centra ispred Narodnooslobodilačke partije,  2014.

Panama: Podrška Huanu Karlosu Navari (Juan Carlos Navarro), predsedničkom kandidatu levog centra ispred Demokratske revolucionarne partije, 2014.

Kako nameštati izbore (1/3)

Andre Sepulveda (Andrés Sepúlveda) je haker koji je gotovo čitavu deceniju uspešno nameštao izbore širom Latinske Amerike. Ovo je ekskluzivna pripovest koju je za portal Bloomberg ispričao po prvi put.

Bilo je nekoliko minuta pre ponoći kada je Enrike Penja Nijeto (Enrique Peña Nieto)  proglasio pobedu kao novoizabrani predsednik Meksika. Penja Nijeto je pre no što je postao predsednik bio advokat a i multimilioner, iz porodice koja je davala meksičke gradonačelnike i guvernere. Njegova supruga je bila zvezda telenovela. Široko se osmehujući dok su ga zasipali crvenim, zelenim i belim konfetama boje nacionalne zastave, slavio je svoj trijumf u Meksiko Sitiju, sedištu Institucionalne revolucionarne partije, ili PRI, koja je vladala više od 70 godina pre nego što je istisnuta 2000.godine. Povrativši ovu partiju na vlast te julske noći 2012, Penja Nijeto je obećao da će ukrotiti nasilje narko-dilera, da će se boriti protiv korupcije kao i da će otvoriti jednu novu, eru veće transparentnosti u meksičkoj politici.

Više od četiri hiljade kilometara udaljen od Meksiko sitija, u jednom stanu u prestižnom naselju Čiko Navara u Bogoti, Andre Sepulveda je sedeo ispred šest kompjuterskih monitora. Sepulveda je Kolumbijac, nabijen momak obrijane glave s bradicom i tetovažom. Na potiljku je tetovirao QR kod koji sadrži ključ za šifrovanje. Na njegovom vratu su istetovirane reči  “</head>” and “<body>”  (“</glava>” i “<telo>”), jedna povrh druge, uglavnom uobičajene ali u njegovom slučaju, ovi informatički izrazi su skrivene fraze za programiranje. Upravo je gledao direktan prenos pobede Nijetine stranke, čekajući zvanično proglašenje rezultata.

Kada je Penja Nijeto pobedio, Andre je započeo uništavanje dokaza. Izbušio je rupe u fleš memorijama, hard diskovima i mobilnim telefonima, pržeći njihove elektronske čipove u mikrotalasnoj pećnici, da bi ih potom smrskao čekićem u paramparčad. Iseckao je sva lična dokumenta i papire, pustivši ih kroz WC šolju. Izbrisao je servere locirane “negde” u Rusiji i Ukrajini, koje je anonimno iznajmio Bitcoin valutom. Demontirao je svaki delić potencijalnih dokaza a zatim uklonio svaki trag onoga što naziva “tajnom istorijom jedne od najprljavijih političkih kampanja u Latinskoj Americi koje se su dogodile u skorije vreme”.

Sepulveda (31) kaže da je tokom poslednjih osam godina proputovao Centralnom i Južnom Amerikom nameštajući velike političke kampanje. Sa budžetom od $600.000, Penja Nijeto je predstavljao njegov daleko najsloženiji posao. Vodio je tim hakera koji su provalili i pokrali strategije rivalskih političkih kampanja, manipulišući društvenim medijima stvaranjem lažnih “talasa” entuzijazma i prezira, instalirajući špijunski malware u kancelarijama oponenata, a sve kako bi pomogao Penji Nijetu, kandidatu desnog centra da “izboksuje” izbornu pobedu. Te julske noći, slavio je razbijajući flaše piva Colón Negra. I – kao i obično u izbornoj noći – bio je sam.

Sepulvedina karijera počela je 2005. godine, a njegovi prvi poslovi bili su mali – uglavnom naruživanje i blaćenje protivničkih sajtova u političkim kampanjama, uz razbijanje i blokadu donatorskih baza podataka svojih rivala. U roku od nekoliko godina uspeo je da okupi i sastavi nekoliko timova koji su špijunirali, krali ​​i kompromitovali protivnike u predsedničkim kampanjama širom Latinske Amerike. Nije bio jeftin, ali su zato njegove usluge i operacije bile opsežne. Za $12,000 mesečno, kupac njegovih usluga bi unajmio ekipu koja je mogla da provaljuje u pametne telefone, klonirajući web stranice i izvrgavajući političke protivnike ruglu, uz to šaljući beskonačne nizove e-mailova i medijskih tekstova. Sepulvedin “premijum paket” usluga, čija je cena $20.000 mesečno, uključuje kompletan asortiman digitalnog presretanja, napada, dešifrovanja, i odbrane. Poslovi bi bili pažljivo “oprani” kroz slojeve posrednika i konsultanata. Sepulveda kaže da mnogi od kandidata kojima je pomogao nisu znali ni njega niti njegovu ulogu u njihovim kampanjama; kaže da ih je sreo tek možda nekoliko.

Njegov tim je radio na predsedničkim izborima u Nikaragvi, Panami, Hondurasu, Salvadoru, Kolumbiji, Meksiku, Kostariki, Gvatemali i Venecueli. Za dobijanje poslova oko kampanja navedenih u ovoj priči, stupao bi u kontakt preko bivših i aktuelnih portparola; niko, izuzev pi-ara meksičke PRI i Nacionalne napredne stranke Gvatemale nije želeo da ovo komentariše.

01

Kao dete, Andre je bio svedok nasilja marksističkih gerilaca u Kolumbiji. Kao zreo čovek, odabrao je da sklopi savez sa desnim krilom u nastajanju širom Latinske Amerike. Verovao je da njegov hakerski rad nije bio ništa pogubniji od taktika koje je sprovodila suprotna, levičarska strana i ljudi poput Uga Čaveza i Danijela Ortege (Hugo Chávez, Daniel Ortega).

Mnogi Sepulvedini napori nisu urodili plodom, mada i dalje ima upisano dovoljno pobeda kako bi mogao da tvrdi da poseduje ogroman uticaj na političke tokove savremene Latinske Amerike u 21.veku. “Moj posao bio je da vodim prljavi digitalni rat i psihološke operacije, skrivenu propagandu i širenje glasina – moj posao je čitava jedna mračna strana politike za koju niko ne zna i da postoji, ali svako može da je vidi”, priča on na španskom, naslonjen na mali plastični sto udno zadnjeg dvorišta i pod teško utvrđenim kancelarijama kolumbijskog javnog tužioca. Sepulveda služi 10 godina zatvora zbog optužbi koje uključuju korišćenje zlonamernog softvera, udruživanje radi vršenja zločina, kršenje privatnosti ličnih podataka i sajber špijunažu – sve su ove aktivnosti povezane s njegovim hakerskim operacijama tokom kolumbijskih predsedničkih izbora 2014. Pristao je da po prvi put ispriča celu svoju priču, nadajući se da će ubediti javnost da se rehabilitovao, kao i da će dobiti podršku javnosti za smanjenje kazne.

Bilo je uobičajeno da, kako sam kaže, bude na platnom spisku Huana Hozea Rendona (Juan José Rendón), političkog konsultanta iz Majamija, koji je bio latinoamerička verzija američkog republikanskog konsultanta, Karla Rouva (Karl Rove). Rendon negira da je koristio Sepulvedine usloge za bilo šta što bi bilo nezakonito, kategorički osporavajući Sepulvedine izjave portalu Bloomberg Businessweek, mada priznaje da ga poznaje kao i da je koristio njegove usluge kao veb dizajnera. “Ako sam možda jednom ili dvaput razgovarao sa njim, bio je u grupi koja je raspravljala o tome, o vebu”, kaže on. “Ne činim apsolutno nikakve nelegalne stvari. Ovde, u ovom slučaju, postoji negativna kampanja. Ima onih koji me ne vole, i to je OK. Ali, ako je nešto legalno, ja ću to onda i da uradim. Nisam svetac, ali nisam ni kriminalac.” I mada se Sepulveda drži pravila da uništava sve podatke po završetku posla, ostavio je članovima svojih hakerskih timova neka poverljiva dokumenta, a nešto od toga je ostavio i “trećim licima” tj. osobama u koje ima poverenja – sve to je njegova tajna “polisa osiguranja”, kako bi se obezbedio u nepredviđenim okolnostima poput ucena, hapšenja i zatvora.”

Sepulveda se pobrinuo da Blumberg dobije uvid u ono za šta kaže da su e-mailovi koji pokazuju da je bilo razgovora između njega, Rendona i Rendonove konsultantske firme. Razgovaralo se oko hakovanja i nameštanja kao i o napretku u vezi sa kampanjom sajbernapada. Rendon izjavljuje da su ti e-mailovi lažni. Analiza nezavisne firme za informatičku bezbednost pokazala je da uzorak Sepulvedinih e-mailova koji su ispitivani predstavlja autentičan dokaz. Neki od opisa Sepulvedinih postupaka sasvim su u skladu sa njegovim izjavama o događajima tokom različitih izbornih kampanja, iako ostali detalji nisu mogli da se nezavisno potvrde. Jedna osoba koja je radila na kampanji u Meksiku, a koja je zahtevala da ostane anonimna iz straha za sopstvenu bezbednost, nepobitno je potvrdila Sepulvedine izjave o svojoj kao i Rendonovoj ulozi u tim izborima.

Sepulveda kaže da mu je bilo nuđeno nekoliko “političkih” radnih mesta u Španiji, što je on odbio jer je bio prezauzet. Na pitanje da li u američkoj predsedničkoj kampanji ima podmićivanja i prevara, njegov odgovor je nedvosmislen. “Stoprocentno sam siguran da jeste,” kaže on.

Sepulveda je ponikao u siromaštvu Bukaramange, osam sati vožnje severno od Bogote. Njegova majka je bila sekretarica, otac je bio aktivista koji je kolumbijskim farmerima pomagao da postičnu što bolje prinose lista koke, a njegova se porodica stalno selila zbog krijumčara droge koji su im pretili smrću. Njegovi roditelji su se razveli, a sa 15 godina, i nakon neuspeha u školi, otišao je da živi sa ocem u Bogoti, gde je po prvi put u životu počeo da koristi računar. Kasnije je upisao u lokalnu Tehnološku školu i, preko školskog prijatelja, naučio da programira.

Tokom 2005. godine, Sepulvedin stariji brat, publicista, radio je izbore 2005. u kongresnoj kampanji stranke povezane s tadašnjim kolumbijskim predsednikom Alvarom Uribeom. Uribe je bio heroj braće Sepulveda, američki saveznik koji je ojačao vojsku u borbi protiv Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC). Tokom posete sedištu stranke, Sepulveda je izvadio laptop i počeo skeniranje bežične mreže u kancelariji, lako provalivši u računar Rendona, tadašnjeg stratega ove stranke, preuzeo je na svoj računar Uribeov radni plan i raspored kao i predstojeće govore u kampanji. Sepulveda kaže da je u prvom trenutku Rendon bio besan – da bi ga, odmah potom, zaposlio na licu mesta. Rendon kaže da se ovo “nikada nije dogodilo”.

Izbori se u Latinskoj Americi već decenijama nameštaju, pakuju i lažiraju a ne dobijaju na pošten način. Metode za postizanje izbornog trijumfa bile su prilično jednostavne: Lokalni fikseri bi potencijalnim glasačima, u zamenu za glas, obezbeđivali sve – od malih kućnih aparata, sve do keša. Ali, tokom 1990-tih, izborne reforme zahvatile su i južnoamerički region. Biračima su izdavane lične karte otporne na pokušaje lažiranja, a vanpartijske institucije i tela vodile su izborne procese u nekoliko južnoameričkih zemalja. Moderna kampanja, barem verzija koju bi Severni Amerikanci mogli prepoznati, stigla je i do Latinske Amerike.

Rendon je već započeo uspešnu karijeru (izgrađenu barem delimično, kako kažu njegovi kritičar, na više od jedne tužbe podignute protiv njega) – tako što je ovladao prljavim trikovima, u koje se ubraja i širenje glasina (u El Salvadoru je 2014. tadašnji predsednik Karlos Maurisio Funes optužio Rendona za organizovanje prljavih ratnih kampanja širom Latinske Amerike. Rendon ga je na Floridi tužio za klevetu, ali je sud odbacio ovaj slučaj uz obrazloženje da Funes ne može biti tužen jer zakon to nije dozvoljavao). Sin demokratskog aktiviste, studirao je psihologiju radeći u marketingu savetnika koji su vodili predsedničke kandidate u svojoj rodnoj Venecueli. Nakon što ga je tadašnji predsednik Čavez optužio za nameštanje glasanja 2004. godine, otišao je iz zemlje i nikada se više nije vratio.

Prvi Sepulvedin hakerski posao bio je, kako sam kaže, upad na vebsajt lokaciju jednog od Uribeovih rivala, krađa baze podataka i e-mail adresa kao i spamovanje izjava, zamenjenih dezinformacijama. Za ovaj jednomesečni posao Sepulvedi su isplatili $15.000 u gotovini – petostruko više od sume koju je dotad napravio radeći svoj raniji posao: dizajniranje sajtova.

Sepulveda je, blago rečeno, bio fasciniran Rendonom, koji je posedovao parking luksuznih automobila, nosio velike preskupe satove, trošeći hiljade dolara na ručno krojenu odeću. Kao i Sepulveda, i on je bio perfekcionista. Njegovo osoblje trebalo je da uvek stigne ranije na posao i da radi do kasno. “Bio sam veoma mlad,” kaže Sepulveda. “Uradio sam ono što sam voleo, bio sam sjajno plaćen i puno sam putovao. Bio je to savršen posao. “Ali, više od svega, “harmonija” među njima vladala je, pre svega, usled zajedničkog sentimenta kojeg su gajili prema desničarskoj politici. Sepulveda kaže da je u Rendonu video genija i svog mentora. Odani budista i praktičar borilačkih veština, barem prema informacijama na svom sajtu, Rendon je gajio imidž misterije i opasnosti, noseći u javnosti isključivo crnu odeću, a uz to, povremeno, i odeću samuraja. Na njegovom sajtu, sebe naziva “političkim konsultantom koji je najbolje plaćen, kojeg se najviše boje i najviše napadaju, koji je i najtraženiji i najefikasniji.” Sepulveda je, pri stvaranju te slike o Rendonu, takođe umešao i svoje prste.

Rendon je, po Sepulvedinim rečima, smatrao da bi hakeri mogli da se u potpunosti integrišu u moderne političke funkcije: stvaranje reklama kojima se napadaju oponenti, istraživanje, prisluškivanje i praćenje opozicije kao i pronalaženje načina za suzbijanje izlaznosti onih koji glasaju za rivale. Što se tiče Sepulvede, Rendon je uvideo da birači veruju da je ono što misle o političkim kandidatima spontani izraz stvarnih ljudi na društvenim medijima, a ne plod medijskih spin-doktora. On je znao da izjave mogu biti lažne a da medijski trendovi na društvenim mrežama mogu biti izmišljeni – i to sve za relativno male pare.Sepulveda je napisao program kojeg je nazvao Predator društvenih medija (Social Media Predator) koji upravlja i rukovodi virtuelnom vojskom lažnih naloga na Tviteru. Softver mu je omogućavao da brzo menja imena, fotografije na profilu i biografije, kako bi bio u stanju sa ispuni bilo koji zahtev i zadatak. Napokon je otkrio da je neshvatljivo lako uspevao da manipuliše tokom javnih debata – kao kada bi pomicao figure na šahovskoj tabli – ili, kako sam kaže,“Kada sam shvatio da onome što se objavljuje i kaže na Internetu ljudi veruju više nego samoj stvarnosti, tada sam otkrio da imam moć da mi ljudi poveruju gotovo sve. “

[Svi fotosi: Bloomberg, ¹ ² ³]