Making China Great Again (3/3)


Ovo je treći i poslednji nastavak priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svom oštrom kritičkom stavu prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

U konkretnom smislu, zašto je važno ako se Amerika povlači a Kina napreduje? Jedna oblast u kojoj su vidljivi efekti ovog rasporeda snaga jeste tehnologija, gde se kineske i američke kompanije utrkuju ne samo za profit već i za oblikovanje pravila koja se tiču privatnosti, pravičnosti i cenzure. Kina je ukinula jedanaest od dvadeset pet najpopularnijih veb stranica u svetu – uključujući Google, YouTube, Fejsbuk i Vikipediju – jer se plaši da bi ove veb lokacije zadominirale nad lokalnim konkurentima ili ohrabrili neslaganja s mejnstrim politikom. Kineska vlada promovisala je taj pristup kao doktrinu “sajber-suvereniteta”. U decembru je ova zemlja bila domaćin Internet konferencije koja je privukla američke direktore poput Tima ​​Kuka iz Epla, iako je Kina prisilila Apple da ukloni aplikacije koje dozvoljavaju korisnicima da zaobiđu “Veliki odbrambeni zid”.

Zaustavio sam pekinški taksi i krenuo u severozapadni deo grada, gde jedna kineska kompanija, Senstajm (SenseTime), razvija svoju tehnologiju za prepoznavanje lica, oblast koja je na preseku između nauke i ličnih (građanskih) prava. Kompaniju je 2014. osnovao Tang Sjaou, naučnik koji je ekspert u računarstvu i koji se obučavao na bostonskom M.I.T.-u. Po povratku u Hong Kong, krenuo je da podučava „mlade nade“ kineske informatike (Godinama su kineske start up firme zaostajale za onima iz Silcijumske doline, ali je taj paritet sada viši. Od četrdeset privatnih kompanija širom sveta koje su postigle status “jednoroga” u 2017. godini – što znači da su kao početničke firme uspele da zarade milijardu dolara ili više – petnaest je kinesko a sedamnaest američko).

Kancelarije kompanije SenseTime imaju elegantan, industrijski izgled. Niko ne nosi identifikacionu značku, jer kamere prepoznaju zaposlene, što dovodi do otvaranja vrata. Tamo sam se upoznao sa šeficom marketinga, Džun Đin  koja je svoj M.B.A stekla na Univerzitetu u Čikagu; radila je u kompanijama kao što su Microsoft, Apple i Tesla. Đin me je povela u pokaznu šetnju, kako bih stekao neki uvid u komercijalne vidove upotrebe tehnologije prepoznavanja lica. Zaustavio sam se pred mašinom koja je izgledala kao „vitka“ verzija ATM mašine, koja je procenjivala moju “sreću” i druge atribute; ova mašina je pretpostavila da sam muškarac starosti 33 godine i, na osnovu tih informacija, plasirala mi reklamu za skejtbording odeću. Kada sam ponovo stupio pred nju, mašina je revidirala svoju prethodnu kalkulaciju: sada mi je dala 41 godinu, pa mi je, shodno toj modifikovanoj proceni, emitovala reklamu za alkoholno piće (Tada sam imao 40).

Ovakve mašine za facijalno prepoznavanje koriste se u restoranima da bi zabavile goste koji čekaju. Ali, oni takođe sadrže i skriveni element veštačke inteligencije: slike se prikupljaju i upoređuju sa bazom podataka u kojoj su lica V.I.P. klijenata. “Konobar ili konobarica se pojavljuju i možda vam obezbedimo mesto”, kazala je Đin. “To je lepota A.I.”

Đin mi je zatim pokazala kako ovu tehnologiju koristi policija, rekavši mi da njena firma „ostvaruje blisku saradnju sa Biroom javne bezbednosti”, koji Senstajmove algoritme primenjuje na milione ID fotografija. Kao demonstraciju načina na koji se koristi baza podataka o zaposlenicima kompanije, na ekranu je osvanula slika uživo na kojoj je bila prikazana saobraćajna gužva na obližnjoj raskrsnici. “U realnom vremenu, ona obuhvata sve atribute automobila i pešaka”, rekla je. Na susednom ekranu, trag nalik onom u video-igri „Pakmen“ pokazivao je kretanje jednog mladića gradom – a sve zasnovano samo na identifikaciji njegovog lica. Đin je dodala: “Može se poklapati sa osumnjičenom osobom čija je fotografija već u kriminalističkoj bazi podataka. Ukoliko je nivo sličnosti iznad određenog praga, onda se hapšenje može izvršiti na licu mesta. Potom je nastavila: “Radimo sa preko četrdeset policijskih biroa širom zemlje. Pokrajina Guangdong je uvek vrlo otvorena i prihvata najnovije tehnologije, tako da smo, samo prošle godine, pomogli policijskom birou Guangdonga da reši mnoge zločine “.

U Sjedinjenim Državama, gde policijska odeljenja i FBI takođe usvajaju tehnologiju vizuelne identifikacije, facijalno prepoznavanje lica je na meti kongresne debate o privatnosti građana, a s tim u vezi i problema s policijskim sprovođenjem zakona. Sudovi tek treba da razjasne kada gradske vlasti ili neka kompanija mogu da prate neku osobu, čije je lice „prepoznato“ od strane AI. Pod kojim se uslovima mogu koristiti biometrijski podaci za pronalaženje osumnjičenih za zločine, ili, pak, kada i da li se uopšte takvi podaci smeju prodavati oglašivačima (kao što sada, recimo, prodaju informacije o našim IP adresama, pa na „kućni prag“ naših računara preko interneta počnu da redovno pristižu reklame koje nam, navodno „odgovaraju“). U Si Đinpingovoj Kini, koja pre svega vrednuje red i poredak, ovakvih debata nema previše. U Šenženu, lokalna vlada koristi softver za prepoznavanje lica kako bi odvratila pešake koji nepropisno prelaze ulicu (dok se, istovremeno, na prometnim raskrsnicama objavljuju njihova imena i slike). Gradske vlasti Pekinga koriste mašine za prepoznavanje lica u javnim prostorijama za odmor kako bi sprečile ljude da kradu toaletni papir; softver limitira korisnike toaleta da ne smeju potrošiti više od šezdeset centimetara papira u roku od devet minuta.

Pre nego što je Tramp preuzeo vlast, kineska vlada je daleko nadmašivala Sjedinjene Države u razvoju onih vrsta veštačke inteligencije koje pogoduju špijunaži i bezbednosnom sektoru. Prema In-Q-Telu, investicionom ogranku američke obaveštajne zajednice, američka vlada je 2016. potrošila oko 1,2 milijarde dolara u razvoj  A.I. programa opšte namene (dakle javne, a ne tajne projekte). Kineska vlada, u svom sadašnjem petogodišnjem planu je za veštačku inteligenciju izdvojila 150 milijardi dolara.

Budžetom koji je Trampova administracija predložila za tekuću 2018. godinu smanjila bi se izdavanja za naučna istraživanja za petnaest procenata, ili, prevedeno u novac, iz kase će se za američku nauku potrošiti 11,1 milijardi dolara manje nego 2017. Ovi rezovi uključuju i smanjenje troškova Nacionalne naučne fondacije za razvoj “inteligentnih sistema”, i to za deset odsto. Erik Šmit, tadašnji predsednik Guglove kompanije “Alphabet”  je prošlog novembra rekao u Vašingtonu da će smanjenje razvojno – istraživačkog budžeta u oblasti osnovnih nauka pomoći Kini da prevaziđe Sjedinjene Države u veštačkoj inteligenciji u roku od jedne decenije. “Do 2020. godine, oni (Kinezi) će uhvatiti kopču s nama. Do 2025, biće bolji od nas. Do 2030. godine, dominiraće A.I. industrijama”, rekao je. Šmit, koji predsedava Savetodavnom odboru za inovacije u oblasti američke odbrane dodao je da zabrana ulaska građanima Irana u SAD takođe predstavlja prepreku razvoju američke tehnologije.

Iran je dosad iznedrio neke od vrhunskih kompjuterskih naučnika iz oblasti informatike i računarstva. „Želim ih ovde. Želim da rade za Alphabet i Google. Sasvim je blesavo ne dopustiti takvim stručnjacima da uđu u našu zemlju.”

Ovakav neslućeno brz kineski napredak u naučno-tehnološkim oblastima proizveo je zanimljive reakcije. Australijski mediji obelodanili su nastojanja kineske Komunističke partije da utiče na australijsku vladu. U decembru je Sem Dastijari, član Australijskog senata podneo ostavku nakon što se otkrilo da je jednog od njegovih donatora, poslovnog čoveka koji je predstavljao kineski strani uticaj, upozorio da je njegov telefon verovatno meta obrade australijske obaveštajne agencije. Australijski premijer Malkolm Turnbul najavio je zabranu stranih političkih donacija, navodeći “uznemiravajuće izveštaje o uticaju Kine (na Australiju)”.

Britanska izdavačka kuća „Cambridge University Press“ je prošlog avgusta izazvala uzbuđenje među naučnicima nakon što je s jedne od svojih kineskih veb-lokacija uklonila više od tri stotine akademskih članaka koji su spominjali osetljive teme (poput dešavanja na pekinškom trgu Tjenanmen), ne bi li tako udovoljili kineskim cenzorima. Kembridž je odustao od poteza (Još jedan akademski izdavač, Springer Nature, branio je svoju odluku da cenzuriše samog sebe, rekavši da je bilo neophodno “sprečiti potencijalno daleko veće posledice po naše kupce i autore”).

Neki od stratega iz političkih krugova u Pekingu gaje zabrinutost tim povodom. Oni misle da se njihovi lideri izlažu riziku od prebrzog povlačenja poteza u cilju „popunjavanja praznine“ koja je stvorena povlačenjem Amerike iz svoje globalne uloge. Otišao sam da se vidim s jednim od najmudrijih pekinških analitičara Amerike, Đijem Kinguom, dekanom Odeljenja za diplomatiju na Univerzitetu u Pekingu. “Sjedinjene Države ne gube vođstvo. One ga prepuštaju. A vi za to (od nas Kineza) čak ne tražite ni otkup”, rekao je. “Izgleda da se Trampova vizija može opisati ovako: Ako već Kina ima „besplatnu vožnju“, zašto i mi to ne možemo? Ali, problem je u tome što je Amerika prevelika. Ako se (svi) vozite besplatno, javni prevoz će kolabirati.”

A možda je najbolje rešenje da Kina Amerikancima pomogne u vožnji autobusa. Najgori scenario je da Kina vozi autobus u trenutku kada nije spremna. Isuviše je skupo i nema dovoljno iskustva”. Đia, uz osmeh na osedeloj  glavi, dodaje kako kineski univerziteti nemaju dovoljno vremena potrebnog za solidnu obuku studenata u oblastima od kojih kineska država puno očekuje: “Kinezima je u prošlosti spoljni svet bio veoma daleko. Sada im je taj svet veoma blizu. Međutim, ova promena dogodila se prebrzo da bi mogla biti svarena.”

Džozef Naj, politički analitičar sa Harvarda – koji je skovao danas poznati izraz mekana moć ili “meka sila” (soft power) da bi opisao kako su upotreba ideja i njihova privlačnost efikasniji od upotrebe gole sile – kazao mi je da je Kina donekle poboljšala svoju sposobnost ubeđivanja. “Američka mekana moć potiče iz našeg civilnog društva, od Holivuda, preko Harvarda, do Fondacije Bil Gejts”, rekao je. “Kina to i dalje ne razume. Još uvek se za to nisu otvorili. Mislim da će ih to, na duži rok, zaboleti.”

Naj predviđa da Trampova nepopularnost neće izbrisati prednost koju SAD još uvek imaju u domenu meke sile, osim pod određenim uslovima. “Tramp verovatno neće biti smatran za prekretnicu u američkoj istoriji, već pre kao signal (koji ispada iz koloseka)“, još jedan u plejadi čudnih likova koje naš politički proces izbacuje, kao što su Džo Mekarti ili Džordž Volas”, rekao je on. “Dve me stvari mogu opovrgnuti. Prva bi me opovrgla ako bi nas Tramp uveo u veliki rat. Druga je ukoliko bude ponovo izabran, i otme se kontroli pa naruši unutrašnju ravnotežu* državnih grana tj stubova moći, ili naruši našu reputaciju kao demokratskog društva. Mislim da to nije verovatno, ali još uvek nemam dovoljno poverenja u svoj (neargumentovani) sud da bih vas ubedio (checks and balances*:sistem koji svakom ogranku vlasti dozvoljava da izmeni ili stavi veto na ono što čini neka druga grana vlasti, sprečavajući na taj način svaku pojedinačnu granu vlasti da zadobije i vrši preveliku moć nad ostalim).

Pomoćnici iz Bele kuće su rekli da je krajem prošle godine uspostavljena dvostepena strategija, u kojoj će Tramp nastojati da sa kineskim predsednikom Sijem održi već uspostavljene srdačne odnose, dok niži zvaničnici uvode stroge mere. Do kraja 2017. godine, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i druge agencije radili su na političkim instrumentima odvraćanja od kineskog uticaja, uvođenjem novih trgovinskih praksi i nastojeći da oblikuju tehnologije budućnosti. Majkl Grin, koji je bio glavni savetnik Džordža V. Buša za Aziju mi je rekao: “Oni na to gledaju kao na ratni plan: rade sa saveznicima, rade sa članovima Kongresa.”

U svojoj strategiji nacionalne sigurnosti, američka administracija je predložila da bi, u cilju sprečavanja krađa trgovinskih tajni mogla ograničiti vize strancima koji putuju u Sjedinjene Države kako bi studirali ili se specijalizovali u oblastima nauke, inženjerstva, matematike i tehnologije; upravljačke strukture SAD posvetile su se “slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku”, kojim bi na terenu verovatno proširile vojnu saradnju sa Indijom, Japanom i Australijom. Robert Lajthajzer, predstavnik Sjedinjenih Država u oblasti trgovine, razmatra nekoliko potencijalnih tarifa kako bi kaznio Kinu zbog njene navodne krađe intelektualne svojine i dampinga izvoza na američkim tržištima. “Ne tražimo trgovinski rat”, rekao mi je visoki zvaničnik Bele kuće uključen u pitanja o Kini. “Ali predsednik u potpunosti veruje da se moramo suprotstaviti predatorskom ponašanju Kine u industrijskoj politici kojom je ’iskopala grob’ američkoj proizvodnji, a to sve više radi i u visokotehnološkim sektorima.”

Ukoliko Bela kuća preduzme takve akcije, mogli bi se sukobiti sa Trampovim osećajem međusobnog poštovanja koje postoji između njega i Sija. U međuvremenu, mnogi kineski stručnjaci opisuju pristup američke administracije kao neuslovan. U prvih jedanaest meseci Trampovog predsednikovanja nijedan od njegovih sekretara kabineta nije održao neki značajniji govor koji bi se doticao Kine. Mesto pomoćnika državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika, najviša pozicija u Stejt departmentu za taj region sveta – koju su nekada držali Viljem Averel Harimen, Ričard Holbruk i Kristofer Hil – ostalo je nepopunjeno. Dejvid Lempton, direktor kineskih studija pri Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins, rekao mi je: “Čini mi se kao da se radi o gomili pijanaca u automobilu, koji se bore za kontrolu nad volanom.”

U desetinama intervjua koje sam radio i u Kini i u Sjedinjenim Američkim Državama, skoro da nije bilo osobe koja je očekivala da će Kina u skorije vreme zameniti SAD u ulozi najbitnije svetske sile. Pored ekonomskih teškoća Kine, njen politički sistem, uključujući ograničenja slobode govora, verskog opredeljenja, civilnog društva i interneta, odvraća neke od najhrabrijih i najpreduzetnijih glava. Sijev sistem podstiče zavist među autokratama, ali nimalo oduševljenja među njenim običnim građanima koji žive širom sveta. A za sve razgovore Sija o “kineskom rešenju” i slavnom autoportretu u kineskom akcionom filmu “Wolf Warrior II”, Kina tek treba da ozbiljno odgovori na globalne probleme poput izbegličke krize ili građanskog rata u Siriji. Globalno liderstvo je skupa igračka; to znači da od svojih ljudi zahtevate da doprinose dobrobiti drugih ljudi – da, recimo pošalju svoje mlade vojnike da poginu daleko od svoje kuće.

Kada je predsednik Si 2015. godine obećao afričkim nacijama da će oprostiti brojne milijarde dolara kredita koje su uzele od Kine, kao i da će im uz to pružiti i dodatnu finansijsku pomoć, neki u Kini su se uznemirili: da li je njihova zemlja zaista dovoljno bogata da to uradi? Kina “ne traži da nas odmeni na istom položaju, ne kao neka vrsta Zemljinog planetarnog predsednika”, rekao je Danijel Rasel. “Nema nameru da oponaša Ameriku kao obezbedioca globalnih roba i dobara, niti da bude arbitar koji nagoveštava univerzalne principe i zajednička pravila”.

Pre će biti da naš svet ulazi u doba u kojem nema očiglednih lidera, u “doba nepolarnosti”, kako je to opisao Ričard Has, predsednik Saveta za odnose s inostranstvom, u kojem nacionalističke sile – Kina, SAD i Rusija – bitku biju s nevladinim grupama i to po svakoj temi, od Doktora bez granica do Fejsbuka, od ExxonMobila do Boko Harama. Prirodno je da Amerikance plaši ta mogućnost, ali Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za spoljnu politiku misli da će SAD zadržati kredibilitet i liderstvo. “Sjedinjene Države su jedina meni poznata sila sposobna da preokrene tokove, bivajući kritična prema sebi u procesu samo-preispitivanja”, rekao je on. “Dve godine nakon ulaska u Irak, ljudi koji su radili unutar sistema su se upitali: ‘Činimo li ispravnu stvar?’ ” Menon je u prošlosti imao prilike da vidi kako se ova zemlja iznova uzdizala: “Dosad u mom životu – tri puta. Bio sam u ’68, na Zapadnoj obali SAD. Video sam šta su Sjedinjene Države učinile 80-tih godina kako bi iznova otkrile sebe. Ono što je učinila nakon 2008. godine bilo je izvanredno. Po meni, ova situacija (sa Trampom) će doći i proći. A Amerika to sebi može priuštiti.”

Menon misli “da se, u stvari, vraćamo na tu istorijsku normu, odvojene multiverzume, paralelne svemire a ne na jedan, što je (tokom istorije) bio samo jedan izuzetak. Ako se vratite na koncept Evrope u devetnaestom stoleću, ljudi su u osnovi tada živeli u različitim svetovima i kontrolisali su međusobne interakcije. Kina neće preuzeti odgovornost za sve što se dešava na Bliskom Istoku ili u Južnoj Americi. “Mi, na neki način, u mnogo ne baš uvek primetnih formi, već živimo na ovaj način. “Tehnologija nam je olakšala ovakav životni stil, jer iTunes i dalje nastavlja da vam prodaje još više od iste vrste muzike – ne izlaže vas nečem novom. Kada odete u Peking, vi i dalje slušate svoju muziku i zapravo ste još uvek u svom “balonu”. Dakle, to je istorijska aberacija i retkost, kada kažete da ste “globalizovani”. Ali, šta to znači? “

Jednog kasnog novembarskog popodneva otišao sam u Peking da posetim izvesnog profesora koji je dugi niz godina proučavao Sjedinjene Države. Nedavna politička previranja u Americi su ga dezorijentisala. “Imam velike probleme da s tim izađem na kraj”, rekao je dok mi je posluživao šolju čaja. “Volim Sjedinjene Države. Mislio sam da bi multikulturalizam Sjedinjenih Država mogao i ovde  funkcionisati. Ali, ako tamo ne bude funkcionisao, onda neće ni ovde.”

Po njegovom mišljenju, izvorni američki zavet urezan i u Ustav sada se rasplinjava. “U prošlosti ste se držali zajedno zbog zajedničkih vrednosti koje nazivate slobodom”, rekao je. Umesto nje, pojavljuje se jedna cinična, politika „nultog zbroja“ (zero-sum), povratak filozofiji krvi i tla koja prednost daje interesima, a ne nadahnuću.

U tom smislu, primetio je profesor, najveće iznenađenje u odnosima između Kine i Sjedinjenih Država je – njihova sličnost. U obe zemlje, ljudi besni zbog dubokog jaza u bogatstvu i šansama za uspeh preusmeravaju svoja nadanja ka liderima koji su „nacionalistički nostalgičari“, i koji im podstiču neke vizije o pretnjama koje dolaze iz ’spoljnog sveta’. “Kina, Rusija i Sjedinjene Države se, zapravo, kreću u istom pravcu”, rekao je on. “Svi pokušavaju da ponovo budu sjajni.”

 ♦ “They’re all trying to be great again.” ♦

Juen Osnos (Njujorker)

 

Teorije zavere: sjajna tržišna niša za vrbovanje lakovernih


Čini se da ljudska psiha naprosto žudi za utehom u pričama o postojanju nekog „skrivenog reda i poretka“ u svetu.

Efikasnost tržišta je zasnovana na ideji racionalnih činilaca. Šta se, međutim, događa ukoliko su tržišta zavedena sve moćnijim uplivom svojevrsnih iracionalnih činilaca unutar ekonomskog sistema, pita se novinarka Fajnenšel Tajmsa, Izabela Kaminska.

Pitanje predstavlja jedan od informativnih „mrtvih uglova“. Možda je ovo mrtvi ugao i teško uočljiva pojava – ali pojava koja je najveća, i o kojoj se najmanje vodila debata – verovatno zbog svoje prirode, jer je to i dalje tabu tema: visoko monetizovano tržište za – teorije i teoretičare zavera. Ljudi, recimo, poput ultradesničara Aleksa Džonsa, istaknutog američkog teoretičara zavere, radijskog i TV voditelja i zvezde sajta InfoWars izgleda da imaju veći uticaj u javnosti nego političari.

Investitori koji su spremni da ignorišu ovu tržišnu nišu čine to na sopstveni rizik – ne samo zato što ekonomska vrednost potrošena na podršku ove „industrije zavera“ sugeriše kako unutrašnje ljudske potrebe bivaju savršeno namirivane profesionalnim tržištem. S tim u vezi, advokati Aleksa Džonsa su objavili slučaj Džonsovog gubljenja prava starateljstva nad troje dece koje ima sa suprugom Keli; Aleksov pravni tim predstavio je medijima urotnički zaplet njegove porodične drame, ne bi li time „pojačao“ Džonsov zaverenički imidž i pojavu. Čak i takvo, malo je verovatno da će ovo otkriće zaustaviti strast za stvaranjem mitova.

Mitovi nastali na ovom prostoru ne propagiraju se na uobičajeni način s vrha nadole. Oni to čine kroz segmente, „džepove“ i sektore postojećih kanala na društvenim medijima i internetu, što znači da mogu biti prisutni kao vidljivi u nekim sektorima, ali potpuno nepoznati drugima.

Uzmimo kao primer teoriju zavere po kojoj su neke od najpoznatijih svetskih pop-zvezda pod kontrolom okultne kabale. Kabalisti, pak, koriste tehnike izvorno razvijene od strane CIA tokom 1960-tih kako bi nama građanima isprala mozak i porobila nas. Ova tema je nedavno istražena u saradnji s plesnim koreografom Rouzi Kej (Rosie Kay) i Adamom Kertisom, Bi-Bi-Sijevim specijalistom za snimanje dokumentarnih filmova. Oboje su bili na mukama u pokušaju da objasne kako to da je starijim generacijama ova teorija gotovo nepoznata, a da je, istovremeno, svaka osoba ne starija od 25 godina koju su intervjuisali za emisiju znala sve o tome. Oni, međutim, iako odlično upućeni u određene teorije zavere, nisu nužno i verovali u dotične.

Ali, to nije i jedini primer. U nekim krugovima, teorija o Ravnoj Zemlji doživljava svoj kambek. U nekim drugim krugovima, naime, postoji verovanje da je kanadski premijer Džastin Trudo vanbračni sin Fidela Kastra. U nekim trećim krugovima, pak, postoji duboka ubeđenost da je “magija mimova” – što je po njima svojevrsno onlajn upražnjavanje paganizma –  odgovorno za to što ke Donald Tramp izabran za američkog predsednika.

Ovo, međutim, nije isto što i fenomen lažnih vesti. Zagriženi teoretičari zavera nisu nesvesni ili hotimični potrošači lažnih vesti. Oni, umesto toga, dobrovoljno suspenduju veru u utvrđene narative i „ustanovljene priče“ jer eksperimentisanje alternativnim narativima može na njih delovati psihološki ohrabrujuće. Ljudska psiha, kako se čini, naprosto vapi za utehom u pričama koje podrazumevaju postojanje nekog „skrivenog reda i poretka“u svetu.

U davna vremena, da bi postigli isti cilj, ljudi su pričali i slušali priče o prevrtljivim bogovima koji nisu imali pametnija posla nego da igraju igre sa smrtnicima kako bi ih zabavili. U modernom, sekularnom dobu, okrećemo se ka pričama koje su u senci kabale i “kreatura” koje tajno kontrolišu svet. Ova slika sveta je, čini se, poželjnija za prihvatanje od one slike slike sveta koji može biti složeno, haotično kontradiktorno mesto bez apsolutno ikakvih skrivenih i konspirativnih elemenata. Problem je u tome što te priče ponekad mogu uticati na realnost na neočekivane načine, iznoseći na videlo ono hiper-racionalno, koje nikada nije znalo da su i pre njega postojale ovakve iracionalne priče i zapleti.

Ne bi trebalo da našoj pažnji promakne i to da se džihadisti ISIS-a zdušno oslanjaju na mnoge ikoničke i nadaleko poznate zavere tokom vrbovanja novajlija za ulazak u njihovu terorističku mrežu; ovakva potreba da se veruje u teorije zavere nam, možda, ukazuje kako oni koji vole da svoje poverenje ukažu alternativnim objašnjenjima takođe ispoljavaju i čežnju za nečim dubljim – nekim verskim smernicama ili, da kažemo, epifanijom, „bogojavljenjem“ – ukazivanjem samog Boga.

Po mišljenju Bi-Bi-Sijevog dokumentariste Adama Kertisa, vera u zavere naposletku vodi ka onome što i jeste u samoj srži svih teorija zavere koje su u brzom globalnom usponu: to je stalno i uporno kucanje religije na vrata sekularnog društva. Pitanje koje se nameće glasi: da li su današnja tržišta – savremeni čovek u savremenom društvu – u stanju da obrade ovaj trend? Da li su čak i svesni toga?

S obzirom da još jedino možemo biti sigurni u činjenicu kako je ovaj fenomen izazvan potražnjom tržišta (tj. velikog broja lakovernih na svim stranama sveta), malo je verovatno da će u skorije vreme ovaj trend biti potisnut. Jer, na mesto svakog živopisnog karaktera poput Aleksa Džonsa – koji otvoreno priznaje kako samo igra određeni lik, ali da u njega ne veruje – uvek će se naći neki drugi, spreman da uskoči u njegovu ulogu i nastavi sa glumom.

 

izabella.kaminska

 

Čarli Munger: 20 knjiga koje treba pročitati


02

“U celom svom životu, nisam upoznao mudrog čoveka (u širokom broju oblasti) koji nije čitao sve vreme – nijednog. Nula. Bili biste zapanjeni koliko Voren Bafet čita – i koliko toga sam ja pročitao. Moja deca mi se smeju. Oni misle da sam ja knjiga sa par nogu koje vire iz nogavica”, piše Šejn Periš (Shane Parrish) za poslovni portal Business Insider.

Ovaj komentar je, zapravo, nešto što je uticalo na mene i moj odnos prema čitanju. Dok je piramida od moje 161 knjige koje sam pročitao prošle godine samo bleda slika onoga što Čarli Munger (Charlie Munger) pročita, to je početak koji ipak i nije toliko loš.

Munger je, naravno, milijarder i poslovni partner Vorena Bafeta (Warren Buffett) i potpredsednik Berkšir Hatavej (Berkshire Hathaway).

Ne samo da je Munger jedan od najpametnijih ljudi na planeti – njegovo predavanje o psihologiji pogrešnih procena koje ljudi čine je najboljih 45 minuta koje ste mogli provesti ove godine – već je on neko ko je sve to što znao i uspeo da koristi na praktičan način.

Ako ste u potrazi za knjigom za čitanje, ova lista koju preporučuje Munger je odlično mesto za početak razmišljanja o sledećem novom štivu koje ćete pročitati.

1. Faradej, Maksvel, i elektromagnetno polje: Kako su dva muškarca izvela revoluciju u fizici (Faraday, Maxwell, and the Electromagnetic Field: How Two Men Revolutionized Physics)

Ovo je kombinacija biografija naučnika i objašnjenja iz fizike, posebno u vezi sa električnom energijom. To je ne samo najbolja knjiga ove vrste koje sam ikada pročitao, već i štivo u kojem sam izuzetno uživao. Nisam mogao da ispustim knjigu iz ruku. To je bilo fantastično ljudsko dostignuće oba naučnika. Pritom, nijedan od pisaca nije fizičar.

2. Duboka jednostavnost: Uvođenje reda u haos i složenost (Deep Simplicity: Bringing Order to Chaos and Complexity) – Prilično je teško razumeti sve što ovde piše, ali ako ne možete sve da razumete, uvek knjigu možete dati nekom prijatelju koji je više verziran za tematiku.

3. Fijasko: Insajderska priča trejdera sa Vol Strita (Fiasco: The Inside Story of a Wall Street Trader) – Sećam se da sam čitao ovu šokantnu knjigu i mislio “Gospodne Bože!”. Ova knjiga će vas potpuno razboleti.

4. Ledeno doba (Ice Age) – O ovoj knjizi Munger je rekao: “Najbolji tekst o o nauci i istoriji koji sam pročitao godinama unazad!!”

5. Kako su Škotlanđani izumeli moderni svet (How the Scots Invented the Modern World) – Mnogo veoma važnih stvari: prva moderna nacija, prvo književno društvo, ideje o modernoj demokratiji i slobodnom tržištu, sve izumi škotskih mislilaca.

03

6. Modeli mog života (Models of My Life) – Autobiografija nobelovca Herberta Sajmona, izuzetnog znalca brojnih disciplina (političkih nauka, kognitivne psihologije, računarstva, ekonomije, rukovođenja, filozofije nauke i sociologije) za koga bi trebalo da zna veći broj ljudi. U eri povećanja specijalizacije, on je retki generalista i mnogostrani intelektualac koji je primenio ono što je znao kao naučnik na druge aspekte života. Ukrštajući naučne discipline, on je bio na raskrsnici “informatičkih nauka”. Osvojio je Nobelovu nagradu za svoju teoriju “ograničene racionalnosti,” i verovatno je najpoznatiji po svom veoma dubokouvidnom citatu “Bogatstvo informacija stvara siromaštvo pažnje” (Takođe deo od pet knjiga koje će promeniti vaš život).

7. Sve je stvar stepeni – Šta nam temperatura otkriva o prošlosti i budućnosti naše vrste, planete i Univerzuma (A Matter of Degrees: What Temperature Reveals about the Past and Future of Our Species, Planet, and Universe) – Širok spektar istraživanja o tome kako je fundamentalni naučni koncept temperature povezan sa samom suštinom života i materije.

8. Endrju Karnegi (Andrew Carnegie) – Biografija jednog industrijskog genija, filantropa, i enigme. Na sastanku u maju ove godine, Munger je takođe pomenuo Mellon Brothers kao ljude koje treba proučiti.

9. Puške, mikrobi i čelik: Sudbine ljudskih društava (Guns, Germs, and Steel: The Fates of Human Societies): Knjiga koju je preporučio Bil Bejts, a i Čarli Munger? Gejts je rekao da je ovo “knjiga koja je imala dubok uticaj na način na koji sam počeo da mislim o istoriji i o tome zašto neka društva napreduju brže od drugih”.

10. Treći šimpanza: Evolucija i budućnost ljudske životinje (The Third Chimpanzee: The Evolution and Future of the Human Animal) – Šta je to u razlici od dva odsto u DNK koja je dovela do takvog razilaženja između dva evoluciona rođaka? Dobitnik Pulicerove nagrade, cenjeni autor i naučnik Džered Dajmond (Jared Diamond) istražuje kako je izuzetna “ljudska životinja”, u izuzetno kratkom vremenu, razvila sposobnost da vlada svetom… kao i sredstva koja će ga neopozivo uništiti.

11

11. Uticaj: Psihologija ubeđivanja (Influence: The Psychology of Persuasion) – Knjiga koju Munger često i uporno preporučuje. Verujem da je poklonio više kopija ove knjige nego bilo koje druge. Evo kratkog pregleda sadržaja (link)

12. Živeti u okviru granica: Tabui ekologije, ekonomije i stanovništva (Living within Limits: Ecology, Economics, and Population Taboos) – Iako su obe knjige izuzetne, ja, zapravo, više volim drugu Hardinovu knjigu – Ublaživači Gluposti (Filters Against Folly)

13. Sebični gen (The Selfish Gene): Ričard Dokins objašnjava kako sebičan gen može bitii suptilan gen. Svet sebičnog gena se vrti oko divljačkog rivaliteta, nemilosrdnog iskorišćavanja i prevare; pa ipak, tvrdi Dokins, činovi očiglednog altruizma postoje u prirodi. Pčele će, na primer, izvršiti samoubistvo ako žaokom treba da zaštite košnicu, a ptice će rizikovati svoje živote kako bi upozorile jato da se približava ptica grabljivica.

14. Titan: Život Džona D. Rokfelera starijeg (Titan: The Life of John D. Rockefeller, Sr.) – Na 800 i više stranica ovo je savršena knjiga u dane vašeg odmora. Od skromnih početaka, do visina velikog globalnog uticaja, Rokfeler je prošao sve. Mislim da ćete zapaziti da ima više zajedničkog sa Markom Aurelijem nego s današnjim milijarderima.

Rođen kao sin gizdavog, kao zmija lukavog i pobožnog trgovca i veoma pobožne majke, Rokfeler je od prostog porekla uspeo da se uzdigne do najbogatijeg čoveka na svetu stvarajući najmoćniji monopol koji je kod svih uterivao strah, Standard Oil. Mnogi koji su se bavili razotkrivanjem poslovnih skandala nazivali su Standard Oil oktopodom koji je prerađivao i proizvodio gotovo 90 odsto nafte proizvedene u Americi.

15. Bogatstvo i siromaštvo nacija: Zašto su neki toliko bogati, a neki tako siromašni (The Wealth and Poverty of Nations: Why Some Are So Rich and Some So Poor) – Bestseler istraživanje o tome zašto su neki narodi postigli ekonomski uspeh, a drugi ne. Kao što već sebi možda možete predstaviti, ovo je komplikovano.

04

16. Portfolio Vorena Bafeta: Ovladavanje strategijom fokusiranja na investicione strategije (The Warren Buffett Portfolio: Mastering the Power of the Focus Investment Strategy).Ovu knjigu su više puta preporučili i Bafet i Munger.

17. Genom: Autobiografija vrsta u 23 poglavlja (Genome: The Autobiography of a Species in 23 Chapters) – Pisac naučnih knjiga Mat Rajdli (Matt Ridely) objašnjava nam fenomen genoma. Munger je ovu knjigu preporučio 2001.

18. Stići do potvrdnog odgovora: Kako se dogovoriti bez odstupanja od svojih stavova (Getting to Yes: Negotiating Agreement Without Giving In): Ova knjiga spada u osnovno štivo za poslovne ljude u Severnoj Americi. Ne treba da čudi što je prvi put uvedena u univerzitetski program na studije MBA

19. Tri naučnika i njihovi bogovi: Traženje smisla u eri informatičkog društva (Three Scientists and Their Gods: Looking for Meaning in an Age of Information) – Šta je smisao života? Ova knjiga baca pogled na dela i ubeđenja tri vodeća američka naučnika: Edvarda Fridkina (Edward Friedkin), Edvarda O. Vilsona (Edward O. Wilson) i Keneta Bouldinga (Kenneth Boulding).

20. Samo paranoidni preživljavaju: kako iskoristiti tačke krize koji predstavljaju izazov za svaku kompaniju (Only the Paranoid Survive: How to Exploit the Crisis Points That Challenge Every Company) – Grouv (Grove) nam daje dublji uvid o tome kako je, praktično preko noći, zauvek promenio razvojni put kompanije Intel. Naravno, ovo je kondenzovana lista njegovih preporuka. Smatrajte ovo pogledom na jednu od mnogih Mungerovih polica sa knjigama.

Dve druge koje vas mogu zainteresovati su: Dođavola tačno”: iza scene sa Berkšir Hatavejevim milionerom Čarlijem Mungerom (Damn Right!: Behind the Scenes with Berkshire Hathaway Billionaire Charlie Munger) i jedna od meni najomiljenijih knjiga, U potrazi za mudrošću: od Darvina do Mungera (Seeking Wisdom: From Darwin to Munger).

 

Izvor: Farnam Street, preuzeo Biznis Insajder

 

17

Kako je tehnologija omogućila uvid u jednu od najvećih slikarskih misterija


Zahvaljujući “mašinskoj viziji” rešena je jedna od najvećih misterija 20. veka u nadrealističkoj umetnosti.

03

Znameniti nadrealista belgijskog porekla Rene Magrit (René Magritte) naslikao je dve verzije jednog od svojih najvećih remek-dela, mada niko nije bio u stanju da razluči koje je platno original a koje kopija. Sve do sada, piše MIT Technology Review, pri tom navodeći da su “uspešnu identifikaciju sprovela dvojica srpskih naučnika”.

Na jednoj njujorškoj aukciji se 1983. godine pojavila slika ovog belgijskog nadrealiste, vrhunsko umetničko delo naslikano 1948. godine, na kojoj je prikazan preobražaj ptice grabljivice u list kojeg jede gusenica – možda izraz tuge, zbog upravo završenog Drugog svetskog rata, kojeg je Magrit proveo u okupiranoj Belgiji.

Stručnjaci su, međutim, vrlo brzo uočili jedan problem – skoro identična “kopija” ove slike već je visila u jednoj evropskoj galeriji, pa se odmah nametnulo pitanje: koja je od ove dve falsifikat? Nakon opsežne analize, eksperti za umetnička dela su se složili kako su obe slike – gotovo sigurno – potekle od ruke, četkice i boje samog Magrita, što je on možda uradio kao svojevrsnu “šalu”: jer, napokon, ipak je on bio nadrealista – ili, što je još verovatnije, uradio ih je kao identična dela jer je za njih imao dva kolekcionara zainteresovana za istu sliku… dakle dva kupca zainteresovana za istu tematiku, pa je Magrit želeo da im proda “dve iste”.

Danas su ove slike okačene u Muzeju likovnih umetnosti Barber u Birmingemu, kao i u Kraljevskom Muzeju (Musées Royaux des Beaux Arts) u Briselu. Zajedno u paru su postavljane na mnogobrojne izložbe, omogućivši dalje proučavanje njihovih sličnosti. Za sada nema dovoljno dokaza o autentičnosti platna koje se nalazi kod Škota, odnosno, Flamanaca.

Pa ipak, ostalo je još jedno pitanje koje je trebalo rešiti: Koja od ovih slika je original a koja je “prevara” to jest kopija? Kraće rečeno, koja je od ove dve slike prva naslikana?

Zahvaljujući radu Milana Rajkovića sa Univerziteta u Beogradu i Miloša Milovanovića sa Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti u Srbiji, danas smo dobili svojevrstan odgovor na ovu zagonetku.

Miloš i Milan kažu da se proces stvaranja originalnog umetničkog dela razlikuje od procesa kopiranja, što ostavlja suptilne naznake i tragove prilikom same izrade slike. Uz pomoć analitičih tehnika i mašinske vizije, njih dvojica navode kako su sada u mogućnosti da kažu koja je od njih dve bila prva naslikana.

00

Njihova tehnika zasniva se na analizi rada savremene holandske umetnice Šarlot Kaspers (Charlotte Caspers), od koje je pre nekoliko godina naručilac tražio da napravi niz od sedam identičnih umetničkih dela koristeći se različitim metodama, a zatim da, nekoliko dana kasnije, uradi što je moguće vernije kopije istih.

Ovaj zadatak je Kaspersova pedantno obavila, ističući kako je proces kopiranja sasvim drugačije prirode od poduhvata vezanog za proces stvaranja originalnog umetničkog dela. Kopiranje je, kako navodi, najmanje duplo dugotrajniji postupak od rada na originalu. Ali ona je, i pored svega, bila uverena kako bi bilo nemoguće utvrditi šta je kopija a šta original.

Ove njene originalne slike kao i njihove kopije, ukupno četrnaest platna, čine “zlatni standard” po kojem su se Rajković i Milovanović upravljali tokom testiranja svoje ideje. Njihova osnovna hipoteza je da akcija stvaranja originalnog umetničkog dela predstavlja deo procesa samoorganizovanja, orkestriranog od strane mozga. Kao takvo, stvaranje dovodi do jedinstvenog nivoa složenosti u načinu na koji se boje koriste i nanose na platno.

Nasuprot tome, za proces kopiranja je potrebna daleko veća metodičnost, što dovodi do nižih nivoa složenosti. A ta razlika bi trebalo da omogući razlikovanje kopije od originala.

Kako, međutim, uočiti razliku? Rajković i Milovanović tvrde da je to moguće zahvaljujući analizi koja dvodimenzionalnu sliku transformiše u  predstavu o vremensko-frekventnom prikazu (Time–frequency representation, TFR) koji snima podatke o slici u različitim nivoima, njenim slojevima i razmerama. Na ove slojeve i razmere može se gledati kao na postepeno sve zamućenije predstave o slikama. RGB sistem boja znači da je svaki piksel definisan sa 3 podatka koji predstavljaju vrednost 3 osnovne boje.

Ovaj sistem je zasnovan na aditivnom mešanju boja (princip po kome se svetlost različitih boja kombinuje). Osnovne 3 boje ovog sistema su crvena, zelena i plava (engleski Red, Green, Blue – skraćenica RGB). Ovaj sistem boja koristi se kad je krajnji cilj dizajna prikazivanje na monitoru ili TV ekranu. Rajković i Milovanović su sprovodili ove analize koristeći crvene, zelene i plave kanale za prikazivanje uobičajene RGB za svaku sliku pojedinačno, ponavljajući ovu analizu na “zakrpama” to jest paternima obe ove slike.

Sabiranjem osnovnih boja dobija se bela boja. Jedna boja se opisuje kroz tri vrednosti: deo crvene, deo zelene i deo plave boje. Svaki deo boje varira između 0% i 100%, odnosno između 0 i 255.

Prostor RGB-boja se šematizuje u obliku kocke:

01 RGB_farbwuerfel

Mešanjem i menjanjem intenziteta ove tri boje moguće je dobiti mnoštvo boja iz običnog spektra. TV aparati i računarski monitori koriste RGB kako bi na ekranu prikazali boje. Pikseli u crvenoj, zelenoj i plavoj boji pojedinačno se osvetljavaju da bi se izmešale boje. Njihovim mešanjem nastaju sve ostale boje na ekranu. Svaka boja na web strani ima svoju heksadecimalnu kodnu oznaku u obliku aabbcc, gde aa znači stepen prisutnosti crvene boje, bb zelene i cc plave. Intenzitet boje može biti od do FF (2 nivoa). Čista crvena boja je FF00 (nema zelene i plave). Kodna oznaka bele boje je FFFFFF, a crne 000000.

Sasvim je izvesno, kako tvrde njih dvojica, uočiti razlike u kompleksnosti koje su jasno vidljive između svih 7 originala i 7 kopija Kaspersove. “Za sve pečeve to jest slojeve slike, srednja globalna složenost originalne slike je veća od odgovarajuće vrednosti kopija”, kažu oni.

Rajković i Milovanović nastavili da istu tehniku prepoznavanje primenjuju na obe verzije Magritovog “Mirisa suza” (The Flavour of Tears). Njihova analiza je svakako otkrila jedan viši nivo kompleksnosti, kako to oni definišu, u jednoj od dve slike.
Oni smatraju da su rezultati nesporni. “S najvećom sigurnošću tvrdimo da je samo jedna od njih rezultat samoregulatornog, svesnog kreativnog rada”, kažu oni. “Druga slika je izvesno kopija originala, koju je napravio isti umetnik.”

Ovo je, u svakom slučaju veoma uzbudljiv zaključak, i pored toga što postoji nepredviđena poteškoća koja “sreću kvari”. Rajković i Milovanović, pri tom, ovde igraju svoju igru. Oni slike identifikuju kao “The Flavour of Tears 1” i “Flavour of Tears 2”, pri čemu je prva nesumnjivo originalna.

04 autoportret

Njih dvojica, međutim, ne kažu da li je originalna slika okačena u Birmingemu ili u Briselu. Ako su njihovi pobrojani argumenti u skladu sa načinom na koji su analizirali slike, onda je, po svemu sudeći Birmingem vlasnik originala. proces utvrđivanja istine je bio težak, ali ne i neizvodljiv, tvrde njih dvojica, i zato sa sigurnošću objavljuju da znaju koja je od njih original – iako ne kažu gde se on nalazi.

Rajković i Milovanović se ipak u ovom trenutku nisu do kraja precizno izjasnili – možda, pre svega, jer je to izraz poštovanja i omaž ovom poznatom belgijskom slikaru, ili možda kako bi izbegli kontroverzu – ili kako bi, možda, imali prostora da se izvuku u slučaju da se pojave neki drugi dokazi kojim se osporava njihov zaključak. Ko zna!

Pa hajde da im sada odavde, ovom prilikom, uputimo izazov. Ako su zaista sigurni u svoj zaključak, neka nam ga izlože jasno i bez dvoumljenja. Mi ćemo i dalje biti zainteresovani da doznamo istinu, kao što bi to, bez sumnje, želeli i vlasnici ovih slika.

Technology Review