Evropa: neslućeni lider hajtek industrije

Na Stari kontinent često se gledalo kao na mesto gde je razvoj digitalne ere najviše kasnio – i to daleko iza SAD i Azije, za koje je važilo da pomeraju granice. Ali, prvi pogled često vara. U stvari, prema novom izveštaju londonske firme Atomico koja se bavi ulaganjima rizičnog kapitala, evropske startup firme sada preuzimaju vođstvo u oblasti razvoja veštačke inteligencije, izgradnji novih tehnoloških centara i sve više privlačeći investicije iz tradicionalnih industrijskih grana. U evropski tehnološki sektor je prošle godine uloženo rekordnih 13.6 milijardi dolara, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. godini, piše Viljem Ečikson za Project Syndicate.

Prošli su dani kada se “tehno” sektor Evrope uglavnom sastojao od potrošački orijentisanog poslovanja sa akcentom na e-trgovinu, često praveći besramne, jeftine kopije uspešnih američkih kompanija. Evropa je danas utočište autentičnih, pionirskih inovacija, poput onih koje u venčer firmi Atomiko nazivaju “Deep Tech” – od one vrste veštačke inteligencije koju sada razvija Google u svom projektu DeepMind. Deep tech je u 2015. činio 1,3 milijardi dolara evropskih venture investicija isporučenih u 82 runde, kao i više od 289 miliona dolara, koliko je 2011. bilo isporučeno u 55 rundi.

Nova tehnološka čvorišta Evrope pojavljuju se na neočekivanim mestima, daleko izvan nekadašnjih žarišta u Londonu, Berlinu i Stokholmu. Atomico ukazuje na današnji Pariz, Minhen, Cirih i Kopenhagen kao na gradove koji će u narednim godinama preuzeti primat u digitalnoj industriji. Francuska ulaganja u hajtek startapove, kako ističu venčer analitičari u Atomiku, već je „stao na crtu“ Londonu i Berlinu u pogledu broja i obima investicija rizičnog kapitala.

Evropske tradicionalne industrije sada se bude, sve više fokusirajući svoje poslovanje na tehnološki sektor. Dve trećine najvećih evropskih korporacija je svoje tržišne kapitalizacije napravilo upravo direktnim investiranjem u tehnološke kompanije. Od početka 2015. godine, jedna trećina ovih korporativnih grupa je obavilo preuzimanje neke tehnološke kompanije.

Takođe, strane firme se žure da iskoriste evropske tehnološke talente. Google, Facebook i Amazon najavljuju veliku ekspanziju svojih tehnoloških centara u Evropi. Transakcije u tehnološkoj industriji su 2016. vredele više od 88 milijardi dolara – u odnosu na samo 3.3 milijarde u 2014. godini – uključujući HTC koji je kupio ARM, britansku firmu za poluprovodnike, dok je Qualcomm takođe kupio firmu za poluprovodničku tehnologiju, NXP po ceni od 47 milijardi dolara.

Jedna studija, koju je izradio Boston Consulting Group, ističe da se brojne male i izvozno orijentisane zemlje Evropske unije – nordijske, baltičke i zemlje Beneluksa – rangiraju znatno iznad Sjedinjenih Država kada se radi o tzv. “e-intenzitetu”, koji pokriva IT infrastrukturu, pristup internetu, kao i po intenzitetu angažovanosti vlada, kompanija i potrošača u aktivnostima vezanim za Internet.

Ovi “digitalni prvoborci” i „evro-mališani“ stvaraju oko 8% svog BDP-a zahvaljujući Internet poslovanju, u poređenju sa 5% koliko generiše tzv „velika evropska petorka“ (Nemačka, Francuska, Italija, Španija i Britanija). Takođe se očekuje da će između 2015. i 2020. zamah digitalizacije u evropskoj industriji generisati između 1,6 miliona i 2,3 miliona više novih radnih mesta od broja onih koja će se nadolaskom digitalizacije ugasiti.

Naravno, evropski tehnološki sektor i dalje ima svoje slabosti koje se ogledaju u još uvek neuspešnim nastojanjima da stvore takve tehnološke gigante koji bi bili  stanju da konkurišu kolosima iz Silicijumske doline. I dok su sada i evropski tehno-preduzetnici u stanju da prikupe sredstva za pokretanje firmi s lakoćom kojom to već odavno čine njihove američke kolege, američke firme uživaju u investicijama kapitala koje su u kasnijim fazama 14 puta izdašnije od evropskih. Ovakav jaz u visini investicija bio bi neutralisan ako bi, recimo, evropski penzioni fondovi preusmerili još samo 0,6% svog kapitala u upravljanje portfoliom sa venčer investicijama.

Još jedna slabost srodna ovoj krije se u nedostatku jednog pravog, jedinstvenog digitalnog EU tržišta. U SAD-u ili, recimo, Kini, tehnološki preduzetnici dobijaju direktan, neposredan i trenutni pristup jedinstvenom masovnom tržištu. U Evropi, tehno-preduzetnici su primorani da i dalje „krstare“ kroz  pravila 28 različitih  tržišta i njihove različite regulatorne režime.

Istine radi, treba reći da je Evropska komisija pre dve godine obećala stvaranje jedinstvenog digitalnog tržišta, procenjujući da bi ono moglo ojačati EU ekonomiju za oko 415 milijardi evra ($448.5mlrd) godišnje. Ali, Hosuk Li-Makijama i Filip Legren iz Otvorene mreže za političku ekonomiju (OPEN, Open Political Economy Network) nedavno su oštro revidirali procenu ovih rezultata. “Jedinstveno digitalno tržište Evrope”, tvrde oni, trenutno izgubljeno luta “kroz gomile zbrkanih i zastarelih, korporativno kontraproduktivnih industrijskih politika koje favorizuju proizvođače a ne potrošače, favorizujući velike a ne male kompanije, stavljajući u prvi plan staromodno uspostavljene činovnike nasuprot digitalnim startapovima, protežirajući EU firme a na štetu inostranih.”

Umesto liberalizacije, EU želi još više regulacije – kada se, na primer, radi o zabrani kompanija koje odbijaju online prodaju (osim ako nisu u pitanju autorska prava), ili uspostavljanje različitih cena robe/usluga zasnovanih na zemlji u kojoj kupac živi i radi. Tu su i ostale rizične opcije – kao što je napor uložen u regulisanje vlasništva nad podacima, pristupa i raspoloživosti  – sve to još uvek leži negde na horizontu.

Uprkos ovakvim rizicima po poslovanje, ukupan trend u tehnološkom sektoru je u Evropi pozitivan. Novi apetiti za upuštanjem u poslovne rizike izgleda da su poput cunamija protutnjali evropskim kontinentom; Atomico izveštava da više od 85% osnivača novih preduzeća drži do stava kako je “uobičajeno prihvatljivo” upustiti se u poduhvat otvaranja sopstvene kompanije. Dodajmo uz to i evropske talente u deep-tech i oblasti fundamentalnih istraživanja: Evropa ima vrhunski nastavni kadar i stoga nije čudo što se pet od prvih deset globalno najjačih IT univerzitetskih garnitura nalazi u EU; pravi bum informatičkih start-up preduzeća će, kako se čini, u Evropi postati dugoročno održivi poslovni model.

I u  sferi politike, takođe, postoji razlog za optimizam. Evropske digitalne stegonoše počinju da se organizuju u jednu moćnu i politički artikulisanu snagu; u 16 malih evro-zemalja, od Danske, preko Irske i Estonije, stvorene su grupe koje rade na tome da što je moguće više olakšaju i učine praktičnijim internet-poslovanje, zalažući se za poboljšanje postojećih regulativa i unifikaciju nacionalnih zakona u jedinstveni evropski Zakon. Sve ove zemlje su zajedno pozvale „velike“ članice EU na zabranu lokalizacije podataka po nacionalnim zakonima, jer bi lokalizacija bespotrebno i štetočinski rasparčala jedinstveno evropsko polje na 30-tak manjih digitalnih “niša”.

U vreme kada Sjedinjene Države sprovode protekcionističku, uskogrudu i nazadnu politiku, Evropa ubrzava kao inovativna ekonomska sila koja gleda napred. Zar ne deluje onda ironično, koliko i s razlogom obećavajuće,  da ta navodno troma EU sa večitog začelja na kraju zauzme čelnu poziciju, prednjačeći u oslobađanju pravih ekonomskih potencijala interneta?

 

Project Syndicate

 

 

Budućnost budućnosti (2/2)

Nakon prvog, sledi i drugi deo sage o budućnosti ljudske vrste. Šta će se dešavati sa čovekom za nekoliko hiljada, miliona ili milijardi godina – ovakvo i slična pitanja oduvek su golicala maštu. Da li će čovek kakvog danas znamo, ili, bolje rečeno, kakav će to “čovek” postojati u nekoj veoma dalekoj budućnosti koj se prostire “do samih granica vremena”, i kakve bi uopšte oblike poprimili njegov um i telo? Evo jednog zabavnog i inteligentnog predviđanja koje nije tek proizvod mašte već i određenih saznanja o pravcima kojima se kreće razvoj nauke i tehnologije, životinjskih i biljnih vrsta, klime, planete Zemlje i konačno naše galaksije i Univerzuma. Tekst je objavljen na vebsajtu Futurism.

(Na kraju teksta, pri njegovom dnu, uživajte u sjajno osmišljenoj infografici koja je originalno uvezala sliku i priču)

11

Za 1.4 miliona godina…

Civilizacija Tipa 1 je odavno izumrla. Ljudska vrsta, čiji je broj uveliko umanjen, opstaje jedino u kolosalnim “Utvrđenjima” sazdanim tokom Ledenog doba. Evolutivni točak vraća nas ka životinjskom carstvu; ljudska rasa, međutim, stagnira, nepromenjena – sve do bliskog prolaska male patuljaste zvezde narandžaste boje, “Gliese 710” kroz Oortov oblak asteroida.

Blizina prolaska ove zvezde pokrenuće asteroidnu kišu unutar Sunčevog sistema; jedna od kometa udara o tle Aljaske, u blizini jednog obalskog Utvrđenja, oštetivši ga u tolikoj meri da su stanovnici bili prisiljeni da potraže utočište u divljini. Većina preživelih umire, ali će neki od njih uspeti da se prilagode “novom” okruženju – vraćajući tako našu vrstu na Darvinovu prirodnu selekciju: opstaće samo najjači i najprilagodljiviji.

Za 4.7 miliona godina…

Nakon što je prošlo nekih tri miliona godina, izbeglice s Aljaske evoluirale su u mnoštvo živopisnih oblika. Čovekova inteligencija je u tom trenutku s recesivnim osobinama; uspavana je ali i dalje nije sasvim odumrla. Ukratko, čovek ponovo zadobija neke osobine četvoronožaca, prerastajući u opasnog, kosmatog hominida-predatora, ili neku vrstu čovekolikog preživara, spremnog da učini svako zlo i prevaru samo da bi opstao.

Među mnogim vrstama koje su tada nastale izdvaja se hominidna podvrsta glatke kože, sposobna da se kreće u vodi, s debelim slojem potkožnog masnog tkiva kako bi opstala u u ledenim arktičkim morima; ova “akvanoidna” rasa, nastala evolucijom iz čoveka Tipa 1, predstavlja vrhunskog predatora koji poseduje tek neke prigušene osećaje i osećanja nekadašnjih ljudi, a čiji će jedan izdanak dalje evoluirati u neku vrstu bića koja je mešavina foke i leoparda.

15

Za 9 miliona godina…

Hominidni predatori ponovo evoluiraju u dvonožna stvorenja, da bi ponovo prohodali na dve noge. Pripadnici nove vrste su krupni, visoki 2.4 ili 2.8 metara – veličina je relikt ostao nakon Ledenog doba. Ostaju im i ona, nekada davno genetski stvorena, izuzetno izoštrena čula kao i biološka poboljšanja. Sintetička telepatija, “um košnice” u koji su svi umreženi, i jedan “internet” koji povezuje sva bića – sve će ovo postati permanentne ljudske osobine.

U međuvremenu, planeta se izvlači iz produženog perioda Ledenih doba. Promene Zemljine orbite, vulkanske supererupcije i istrebljenje fitoplanktona koji su se hranili ugljenikom – gasom koji je glavni „krivac“ za globalno zagrevanje i efekat staklene bašte – uvodi nas u period globalnog zagrevanja. Iz preostalih Utvrđenja izlaze njihovi stanovnici; nepripremljeni za novi svet, ubrzo će morati da se bore za život i između sebe, a uskoro će biti istrebljivani od novonastalih vrsta predatora.

Za 9.5 miliona godina…

Nove ljudske vrste ubrzano se uzdižu kroz Kardaševljeve tipove civilizacije, prvo dostižući status tipa 1 a potom i status tipa 2. Planete su kolonizovane ali ne putem teraforma (izmene sastava tla i atmosfere) već proizvođenjem takvih bioloških oblika ljudskog bića koji bi najbolje odgovarali svakoj pojedinačnoj planeti koja se kolonizuje, kao i uslovima drukčijim od onih na našoj matičnoj planeti Zemlji. Ljudski intelekt će se “daunloudovati” na svaku novu planetu. Otkriće kompjutronijuma, obezbediće kompletnu digitalizaciju čovekovog uma. Ljudska egzistencija bi u tom slučaju, za sve one koji tako izaberu, sada u potpunosti mogla biti vantelesna.

25

Za 50 miliona godina…

Čovečanstvo, entitet koji bi se sada mogao opisati svojim intelektualnim a ne genetskim ili telesnim nasleđem, širi se kroz galaksiju dostigavši Tip 3 civilizacije.

Galaksija se kolonizuje sondama na solarni pogon koje u sebi nose pohranjenu digitalizovanu verziju Ljudskog intelekta. Kada konačno stignu do neke egzoplanete, pogodne za razvoj ljudskog oblika života, nano-sonde od hemijskih supstanci koje će naći na licu mesta stvaraće tela praktično ni iz čega, udahnjujući im ljudski um koji je kao “seme” bio očuvan u sondi.

Za 100 miliona godina…

Ne pronašavši nijedan drugi oblik inteligentnog života, “Ljudske vrste” počinju da razlažu gasne gigante u gotovo svakom zvezdanom sistemu, prikupljajući sve elemente teže od helijuma kako bi stvorili što više kompjutronijuma. Helijum se agregira u “mini-sunca”, održive mikro-supernove koje bi mogle da se iskoriste ukoliko se pojavi potreba za većim brojem kompjutronijuma – entiteta koji je smenio/nasledio čovekovo postojanje od krvi i mesa.

Novi elementi koriste se kako bi se proizveli tzv. “Matrjoška mozgovi” (MBrains) oko gotovo svake zvezde u galaksiji. Ovi mozgovi su ogromne kompjutronijumske “čaure” slojevito ugnježdene oko zvezda, pri čemu se iz unutrašnjih slojeva isisava energija namenjena onim procesorskim mozgovima smeštenim u spoljne orbite. Ovi neizmerno moćni i u svemu nenadmašni kompjuteri obavljaju zadatke brzinom od više sekstiliona jotaflopsa, sadržavajući u sebi netelesnu inteligenciju čitave ljudske vrste.

10

Za milijardu godina…

Ljudska inteligencija širi se kroz vidljivi Univerzum, stvarajući kompjutronske Matrjoška-mozgove oko gotovo svake zvezde u svakoj galaksiji. Ljudi više nemaju svoja tela od krvi i mesa – ona su digitalni entiteti koje je moguće preuzeti tj daunloudovati, i koji se nalaze unutar kompjutera veličine sunčevog sistema.

Sve zvezde koje poseduju 0.4 mase našeg Sunca se razlažu i “prepravljaju” kako bi postale zvezde male mase – crveni patuljci M-klase sa potencijalnim životnim vekom koji se meri trilionima godina. Ovakva privremena mera odlaže neumitni kraj “Zvezdonosne” (steliferne) ere.

Za 100 triliona godina…

Čitav Univerzum sada je sačinjen od kompjutronijuma i programabilne materije – Univerzum je, zapravo, samo čovečanstvo. Svaki delić materije i svaki kvantum energije upregnut je u aktivnosti ljudske misli obimne poput samog kosmosa. Kosmos je ljudski duh.

I dok svetla zvezda lagano ali neumitno trnu, “ljudska vrsta” odlazi ka novim izvorima energije. Hokingova radijacija nastala raspadom crnih rupa, i kosmička energija obezbeđuju energiju potrebnu za obradu informacija da bi se, najzad, pokrenulo programiranje Uma-po-sebi ka prostor-vremenskom kvantnom Univerzumu. Materija kosmosa lagano prerasta u Ljudski um.

Omega

Nakon nezamislivih kalpa i vremena koje je proteklo, tokom kojih je “čovečanstvo” osvojilo potpunu kontrolu nad svim zakonima fizike, ovaj gotovo bogu nalik Um odlučuje da je došlo vreme za pripremu „bekstva“ iz umirućeg Univerzuma, čiju je energiju „usisao“ čovek tj njegov surogat – kompjutronijum. Kvantnim tunelima on dopire do mirijada umnoženih, sestrinskih univerzuma – na kojima će biti moguće da se priča, istorija, vreme i evolucija ponove u svojoj beskonačnoj varijaciji, a mudrost i znanje približavaju beskraju.

Kosmički Singularitet, iz kojeg su proistekli vreme, prostor, materija i praktično sve što postoji – više nemaju značenja – baš kao što se izgubio i značaj dalje evolucije čoveka. Čovečanstvo postoji u vantelesnim entitetima koji, poput nomada, putuju kroz mirijade beskonačno brojnih Univerzuma.

Zašto će investitori možda morati da smanje svoja buduća očekivanja

Zašto će investitori možda morati da smanje svoje ciljeve? Mogući razlog za ovaj trend daje Globalni institut Mekinsi.

Snage koje su produkovale izuzetne povraćaje na investicije u poslednjih 30 godina danas slabe, pa čak i nazaduju. Možda je za investitore došlo vreme da smanje svoja očekivanja.

S obzirom na turbulentne talase koji su potpuno preplavili finansijska tržišta u poslednjih nekoliko godina, uključujući dotcom krizu iz 2000. godine i finansijsku krizu iz 2008. godine, može zvučati čudno kada ukoliko bi se poslednje tri decenije opisale kao zlatno doba za investitore. Ali, realnost je da su ukupni prinosi na akcije i obveznice u Sjedinjenim Američkim Državama i zapadnoj Evropi u periodu između 1985. i 2014. bili znatno veći od višegodišnjeg proseka.

Ovi prihodi su vođeni vanrednom ukrštanju povoljnih ekonomskih i poslovnih fundamenata. Inflacija i kamatne stope naglo su pale sa vrhova krajem 1970-ih i 1980-ih. Globalni ekonomski rast je bio snažan, podstaknut pozitivnom demografijom, produktivnošću i brzim privrednim rastom Kine. I rast korporativnog profita bio je čak i snažniji, odražavajući dobitak prihoda sa novih tržišta, korporativni porezi (tj porezi na platu) su padali a napredak u automatizaciji proizvodnje i globalni lanac nabavke pomogli su zauzdavanju i smanjenju troškova. Javno listirane severnoameričke kompanije povećale su svoje marže tj profit po odbitku poreza za 65 procenata tokom ovog tri decenije dugog perioda.

Ovo zlatno doba sada je okončano. Novi izveštaj Globalnog instituta Mekinsi (MGI) „Smanjenje profita: Zašto će investitori možda morati da smanje svoja očekivanja“ (Diminishing returns: Why investors may need to lower their expectations), smatra da su snage koje su dosad pokretale izuzetne povraćaje na uloženo sada oslabile, a u nekim su slučajevima unazađene. Veliki pad kamatnih stopa i inflacija dostižu svoje granice, globalni rast BDP-a će biti niži kako populacija u razvijenom svetu i Kini postaje sve starija, a izgledi za korporativnu dobit sve su tmurniji. I dok bi digitalizacija i ključne tehnologije mogle da nekim kompanijama povećaju profitne margine, velike severnoameričke i zapadnoevropske firme koje predstavljaju najveći deo pula globalnog profita se u poslednjih 30 godina suočavaju s novim pritiscima konkurencije od strane firmi sa brzorastućih tržišta, tehnološkim gigantima, ali i manjim rivalima koji rade na digitalnim platformama. Ove snage mogu učiniti da smanje marže krenu napred.

Detaljan analitički okvir Mekinsija povezuje povraćaje na investicije sa realnim sektorom smatrajući da bi povraćaji na akcije i investicije sa fiksnim prihodom u Sjedinjenim Američkim Državama i zapadnoj Evropi tokom naredne dve decenije mogli biti znatno niži nego što su bili u poslednjih 30 godina. U izveštaju Mekinsija se procenjuje da za akcije u oba regiona, s obe strane Atlantika, prosečni godišnji prinosi mogu biti u rasponu od oko 150 do 400 baznih poena ili niže, ili od 1,5 do 4,0 procentnih poena. Za fiksne prihode, jaz bi mogao biti još veći, sa prosečnim godišnjim povraćajem između 300 i 500 baznih poena ili niže (3 do 5 procentnih poena), a u nekim slučajevima čak i niže od toga.

Ove niže stope prinosa mogu imati veliki uticaj na sve investitore, kako individualne tako i institucionalne –  i, samim tim, na poteze vlasti uopšte. Na primer, dvoprocentna razlika u prosečnim godišnjim povraćajima na duži vremenski period bi značilo da bi današnji 30-togodišnjaci morali da rade sedam godina duže ili skoro udvostruče svoju ušteđevinu kako bi „preživeli“  svoj odlazak u penziju.

27

Rukovodioci državnih penzionih fondova u Sjedinjenim Američkim Državama pretpostavljaju da bi povraćaji na mešani portfolio akcija i obveznica mogli biti oko 8 odsto nominalno, ili 5 do 6 procenata realno. To bi značilo povraćaj kapitala u visini od šest do osam odsto, znatno iznad nivoa Mekinsijevih prognoza i projekcija. Kao rezultat toga, ovi penzioni fondovi mogli bi se suočiti sa jazom u prilivu sredstava. jazom koji je čak veći od onog sa kojim se rukovodioci penzionih fondova suočavaju danas. Između ostalog, verovatno će biti pogođeni menadžeri koji upravljaju hartijama od vrednosti, čiji bi primanja trpela pritisak tokom dužeg perioda nižih povraćaja, baš kao i osiguravajuće kuće čije se zarade oslanjaju na prihode od investicija. Na obe strane Atlantika, kreatori politika možda bi morali da se pripreme za kasnije generacije penzionera sa manje prihoda.

Naravno da je moguće da bi se, uz neke druge izuzetne okolnosti mogli javiti i obnovljeni podsticaji za povraćaje na investicije, kao što je, recimo, snažan rast produktivnosti u pratnji niske inflacije. Ulaganja u brzorastuća tržišta takođe mogu obezbediti veći prinos. Ali, isto tako je moguće da je Mekinsijeva pesimističnija projekcija isuviše blaga. Ono što je važno za investitore svih vrsta – pojedinaca, kao i institucija – jeste da počnu da rukovode sopstvenim očekivanjima kao i očekivanjima ljudi koji će biti pogođeni njihovim investicionim odlukama.

Richard Dobbs, Tim Koller, Susan Lund, Sree Ramaswamy, Jon Harris, Mekala Krishnan, and Duncan Kauffman (McKinsey Institute)

Digitalna Amerika: bogati i ultrabogati

Razvoj digitalnih mogućnosti, usvajanja i upotrebe digitalizacije  razvijaju se takvim tempom, kao da lete na raketni pogon. Iako većina korisnika jedva uspeva da održi korak sa nemilosrdnim stopom inovacija, sektori, preduzeća i pojedinci na braniku digitalizacije i dalje pomeraju granice korišćenja tehnologija – i prisvajaju nesrazmerno velike dobiti kao rezultat.

Izraženi jaz između onih koji “imaju” digitalne tehnologije i onih “koji ih imaju u izobilju” je glavni faktor oblikovanja konkurencije na svim nivoima privrede. Kompanije predvodnici dobijaju bitku za udeo na tržištu i rast profita; neki su preoblikovali čitave industrije u svoju korist. Radnici sa najsofisticiranijim digitalnim veštinama su toliko traženi da sami određuju visinu svojih plata daleko iznad nacionalnog proseka. U međuvremenu, raste trošak oportunitetnih troškova za organizacije i pojedince koji zaostaju.

Novi izveštaj Mekinsi globalnog instituta (McKinsey Global Institute, MGI) izveštaj, Digitalna Amerika: Priča o bogatima i ultrabogatima (video), predstavlja prvi veliki pokušaj da se izmeri tok digitalizacije američke privrede na nivou sektora. Naš izveštaj uvodi novi MGI indeks digitalizacije u industriji (MGI, Industry Digitization Index) koji kombinuje desetine indikatora da bi pružio sveobuhvatnu sliku o tome gde i kako kompanije grade digitalna sredstva, šire upotrebu digitalizacije, i stvaraju digitalizovaniju radnu snagu. Pored informacionog i komunikacionotehnološkog sektora, medija, finansijskih usluga, i profesionalnih usluga koje prednjače, drugi sektori imaju značajne potencijale da uskoče u taj voz.

U izveštaju se takođe kvantifikuje značajan jaz između najviše digitalizovanih sektora i ostatka privrede tokom vremena i konstatuje da, uprkos masovnoj žurbi usvajanja, većina sektora jedva da je zatvorila taj jaz u protekloj deceniji. Spori sektori su manje od 15 odsto digitalizovani u odnosu na vodeće sektore. U stvari, pošto su manje digitalizovani sektori neki od najvećih u pogledu doprinosa BDP-u i zaposlenosti, nalazimo da američka ekonomija u celini dostiže samo 18 odsto svog digitalnog potencijala (definisanog kao gornja granica upotrebe od strane vodećih sektora, korišćenjem različitih metrika).Ovaj jaz naglašava ne samo izazov stalnog prilagođavanja, već i mogućnosti napretka koje su tek pred nama. U stvari, neki od sektora koji trenutno zaostaju mogu biti spremni za brz rast produktivnosti. Kompanije u proizvodnji, energetici i drugim teškim industrijama ulažu u digitalizaciju svojih ogromnih fizičkih resursa, približavajući nas eri povezanih automobila, pametnih zgrada i inteligentnih naftnih polja. Gledajući samo tri velike oblasti potencijalaonlajn talentovane platforme, analitiku velikih baza podataka i Internet stvari (Internet of things) procenjujemo da bi digitalizacija mogla dodati do $ 2.2 triliona godišnjem BDP do 2025. godine, ali su mogućnosti za rast mnogo šire. Širenje granica digitalizacije ne pokazuje znake usporavanja, pa smo jedva zagrebali površinu na mnogim tržištima koja bi mogla da se transformišu.

Iako digitalizacija stvara prilike za rast, verovatno je da će ona osloboditi ekonomsku dislokaciju. Kako digitalne tehnologije automatizuju mnoge od zadataka koje su ljudi plaćeni da rade, svakodnevna priroda posla će se promeniti u većini zanimanja. Kompanije će redefinisati mnoge uloge i poslovne procese, koji će uticati na radnike svih nivoa. Istorijske stope istiskivanja poslova (usled novih tehnologija) mogle bi se naglo ubrzati tokom naredne decenije. Sjedinjene Države će morati da prilagode svoje institucije i sisteme obuke da pomognu radnicima da steknu relevantne veštine i prođu kroz ovaj period tranzicije i mlevenja.

Digitalizacija menja dinamiku u mnogim industrijama. Nova tržišta postaju sve brojnija, lanci vrednosti se razbijaju a izvori profita menjaju. Preduzeća koja se previše oslanjaju na jedan izvor prihoda ili igraju ulogu posrednika na datom tržištu su posebno ugrožena. Na nekim tržištima, postoji “pobednik-uzima-sve” efekat. Za kompanije, ovo je poziv na buđenje da koriste svoju digitalnu transformaciju da obnove sve svoje procese sa fokusom na klijenta.

Da li bi vaš posao mogao biti automatizovan? Saznajte na Tableau Public, gde smo analizirali više od 750 zanimanja u Sjedinjenim Američkim Državama da bi smo utvrdili procenat vremena koji bi mogao biti automatizovan prema sada raspoloživim tehnologijama.

Preuzmite sažetu verziju Izveštaja

Preuzmite pun Izveštaj

 

McKinsey Global Institute

Nemačka: spremna za Industriju 4.0 (1. deo)

Najveća ekonomija Evrope s pravom je zabrinuta da je digitalizacija pretnja njenom liderskom mestu u industriji, piše londonski nedeljnik The Economist

04

Od kada je osnovana 1923. godine, kompanija Trumpf, u porodičnom vlasništvu sa sedištem u blizini Štutgarta, imala je jedan glavni zadatak: da proizvodi stvari koje proizvode stvari. Počelo je sa motorizovanim ručnim makazama i drugim alatima za obradu limova. Zatim je Trumpf izmislio CNC mašine i bio među prvima koji su počeli da koriste laser za sečenje metala. To je vrhunski primer jedne firme iz industrijskog srca Nemačke koja je prerasla svoj brend (koji doslovno znači “proizvođač srednje veličine”), i danas ima godišnji promet od €2.7 milijardi ($3.2 milijarde dolara) i više od 10.000 zaposlenih širom sveta.

Trujmfovi koreni u obradi metala i drugih materijala u potpunoj su suprotnosti sa onim što on pokušava da ostvari u narednom periodu: da izgradi potpuno novi biznis u potpunosti zasnovan na softveru i velikom broju podataka. Njegova nedavno lansirana online ponuda pod imenom Axoom, povezuje mašine koje je proizveo Trumpf i drugi proizvođači, i koristi podatke koje pomoću ovih mašina prikuplja kako bi pomogao kupcima da organizuju svoju proizvodnju – na primer, da ih upozori kada im ponestaje materijala ili da ih naruči direktno od dobavljača. Slično kao pametni telefoni, Axoom će moći da pokrene “aplikacije” drugih snabdevača, kao što je softver koji zakazuje faze posla, ili da predvidi kada će mašini trebati rezervni deo.

Graph: The Economist

Graph 01: The Economist

Pokušaj kompanije da redefiniše sebe je simbol skoka koji proizvođači, u Nemačkoj i svuda drugde, sada moraju da naprave. Mnogo diskutovani i nadasve aktuelni “Internet stvari” (Internet of things, IoT) postaje realnost na podovima fabričkih hala: industrijske mašine i proizvodi koje oni prave sve su češće “napakovani” senzorima i povezani na internet.

Kao rezultat toga, pravila u mnogim industrijama, od građevinske opreme do automobila, menjaju se munjevitom brzinom: proizvodnja stvari prelazi u drugi plan, dok je poznavanje stvari sve važnije. U mnogim slučajevima uspešna preduzeća više neće biti ona koja najbolje proizvode, već ona koja prikupljaju najbolje podatke i kombinuju ih tako da mogu da ponude najbolje digitalne usluge. A najveći dobitnici od svih mogu biti oni koji kontrolišu “platformu”: sloj softvera koji kombinuje različite vrste uređaja, podataka i usluga, na osnovu kojih druge firme mogu da izgrade svoje ponude, baš kao što Trumpf pokušava da uradi sa Axoomom.

Ovladavanje ovom vrstom transformacije treba da bude na dnevnom redu bilo koje zemlje sa velikom industrijskom bazom (vidi grafikon 1). Nigde, međutim, taj osećaj hitnosti nije razvijeniji nego u Nemačkoj, gde je strah da digitalizacija ugrožava njenu poziciju kao vodeće industrijske nacije izuzetno jak, a nedavno mu je serija skandala sa Folksvagenovim (VW) softverom dala na pikantnosti. Prva polovina borbe da se savlada digitalni svet je – izgubljena, prema Timoteusu Hotgesu (Timotheus Hottges), šefu Deutsche Telekoma. “Sada je pitanje: kako osvojiti drugu polovinu?”

15

Problem ne leži u tome što su nemačke firme prestale sa inovacijama. U stvari, mnoge od njih su ispred svojih konkurenata u digitalizaciji svojih proizvoda, kao i svojih prodajnih kapaciteta. Preobražaj proizvoda i fabrika u “pametne” (smart factories) je, međutim, samo prva faza na putu digitalizacije, tvrdi u svom izveštaju nemačka Nacionalna akademija nauka i inženjerstva (Acatech) u nedavnom izveštaju. Sledeći korak bio bi korišćenje podataka dobijenih od povezanih uređaja i druge informacije kako bi se ponudile pametne usluge, i, samim tim, zaradio novac sa novim poslovnim modelima. Firme koje ne mogu da stvore takve ponude “mogu brzo da izgube sposobnost da se takmiče”, tvrdi izveštaj Acatech.

Pametne usluge ne moraju biti usko povezane sa glavnom upotrebom proizvoda. Napredni automobili, na primer, imaju digitalnu konjsku snagu 20 personalnih računara i generišu 25 gigabajta podataka na sat vožnje, procenjuje Gabrijel Zajbert (Gabriel Seiberth) iz kompanije Accenture, provajdera IT i konsultantskih usluga. Umesto da se koncentrišu samo na pravljenje vozila, tvrdi on, proizvođači treba da razmišljaju o tome kako da obezbede – i profitiraju – od zabavnih i e-commerce servisa koji mogu biti ponuđeni na ekranima unutar vozila. “Automobil će postati centralni deo digitalnog života jedne osobe”, kaže Zajbert.

03

Graph 02: The Economist

Takve poruke posebno odzvanjaju u Nemačkoj. Neki strahuju da bi njeni proizvođači, koji direktno ili indirektno zapošljavaju jednog od sedam radnika širom zemlje, mogli biti degradirani na niskorangirane obrađivače metala, dok bi američki tehnološki giganti pravili veći deo novca obezbeđivanjem softvera i zabave u kolima, a možda, kasnije, i projektujući same automobile.

Apple i Google pritiskaju  proizvođače automobila da instaliraju operativne sisteme koje su dizajnirali za sisteme zabave u kolima, koji u relanosti isisavaju veliki broj drugih podataka o automobilu i putnicima. Proizvođači su počeli da shvataju da, ako se odreknu ove teritorije, mogu rizikovati svoj “suverenitet nad podacima” koje generišu u svojim vozilima, po rečima Vilkoa Štarka (Wilco Andreas Stark), generalnog direktora za strategiju Dajmlera (Daimler). Oni bi mogli da završe kao Samsung, čiji je profit od pametnih telefona limitiran činjenicom da zavisi Androida, Googlovog mobilnog operativnog sistema.

Ne brinu samo nemački proizvođači o ovakvoj vrsti budućnosti, naprotiv. Američki tech-kolosi takođe pokušavaju da uspostave platforme za “pametne kuće”, koje prikupljaju podatke od uređaja, sistema grejanja i sl. “Onaj ko kontroliše platforme vladaće budućnošću”, tvrdi Henning Kagermann, šef Akateka (Acatech), koji je skovao termin Industrija 4.0″ (Industrie 4.0), zajednički napor nemačke industrije da napravi prelazak na digitalnu, internetom povezanu budućnost.

07

Uprkos takvim problemima, u Nemačkoj je na neki način industrija, izgleda, dobro pripremljena za uspon usluga i platformi. Šefovi ovih industrija nastoje da se izbore s ovim izazovom. Aksel Špringer (Axel Springer), izdavački gigant, počeo je trend među nemačkim firmama tako što neki od njegovih čelnih ljudi po nekoliko meseci žive u Silikonskoj dolini. Iskustvo je navelo firmu da investira u konsultantsku kuću, nazvanu Hy!, koja direktore „stare ekonomije“ upućuje u razumevanje startup-ova, pomažući im da planiraju svoju digitalnu transformaciju.

Neke firme su već reagovale na uvid da su digitalne platforme od ključnog značaja za njihovu budućnost. Jedan od njih je Trumpf. Drugi je Klokner (Klockner), trgovac metalom koji je stvorio platformu za povezivanje proizvođača čelika sa građevinskim firmama i drugim klijentima. Nemački inženjerski i proizvodni giganti su takođe, počeli da ozbiljno shvataju platforme: Boš (Bosch) sada nudi “IoT Suite” da pomogne drugim kompanijama u kreiranju novih usluga oko povezanih uređaja. Dojče Telekom se udružio sa drugim firmama ne bi li stvorio Kivikon (Qivicon), „pametnu“ kućnu platformu kojom želi da konkuriše Eplu (Apple) i Guglu (Google).

08I nemačka vlada pokušava da pomogne. Ona je preuzela vodeću ulogu u Industrie 4.0, stvarajući oko nje gustu strukturu koja povezuje sve: od strukovnih udruženja i ministarstava do sindikata i akademika. Samo u zemlji sa nemačkom korporativnom tradicijom bi pokušaj da se biznis napravi agilnijim i otvorenijim za promene mogao do te mere biti “napunjen” upravnim odborima, radnim grupama i savetodavnim odborima.

Prvi cilj ove birokratije je da proizvede šablone i probne testove za isprobavanje inovativnih digitalnih usluga, kao i da objavljuje zanimljive primere. Njen drugi cilj je da ubedi dve grupe u potrebu za promenom: male i srednje nemačke firme, kao i industrijske sindikate, koji, pod nemačkim modelom koupravljanja, učestvuju u mnogim odlukama menadžmenta. “Stvaranje situacije u kojoj je prihvatanje novog modela poslovanja „nova normala“ nemačke industrije predstavlja, verujemo, ključ”, kaže Matijas Mahnig (Matthias Machnig), visoki zvaničnik Ministarstva ekonomije koji predvodi napore države za sveobuhvatno uvođenje „Industrie 4.0“ u nemački poslovni sistem.

The Economist

Nemačka: spremna za Industriju 4.0 (2. deo)

Američki apelacioni sud: “Guglovo skeniranje knjiga je legalno”

01

Skenirati knjige je legalno – čak i ako ne posedujete autorska prava – odlučio je Američki apelacioni sud u drugom krugu suđenja Guglu koji je bio pod optužbom zbog navodnog kršenja autorskih i izdavačkih prava.

Udruženje autora je, naime, tužilo Google, napominjući da se služenjem rezultatima internet-pretrage skeniranih knjiga krše autorska prava izdavača, iako su rezultati pretrage ovog net-giganta samo ograničenog dometa: prikazuju jedino odlomke iz dela. Grupa autora je, u prilog svojoj tužbi, izjavila da Guglova pretraga knjiga “nije transformativne prirode”, tj ne može se tek tako preobražavati niti preinačavati u “ograničenu pretragu”; da delovi knjiga obezbeđuju besplatnu nelegalnu zamenu za integralna autorska dela; i da Google Books krši autorska “prava na izvode” kroz prihode koji može dobiti sa tržišta “licencirane pretrage” (jednostavnije, klijenti će želeti da se reklamiraju na Guglu kroz sadržaje izvoda iz knjiga”.

U svom mišljenju, tročlano sudsko veće odbacilo je sva potraživanja Udruženja autora – svojom presudom oni su proširili obim fer upotrebe autorskih dela u digitalnoj eri. Neposredni efekat ove presude prvo će se odraziti na Google Books, koji neće morati da zatvori svoju “radnju”, niti će imati obavezu da izdavače pita za dozvolu radi skeniranja i prenošenja odlomaka. Na dugi rok, ova presuda bi mogla biti ključna inspiracija i drugim zamašnim projektima digitalizacije.

Guglove digitalne kopije čine javnima “informacije o knjigama onih koji tuže” ističu sudije, mada pritom ne obezbeđuju i “suštinsku zamenu” za dotična autorska dela. Što se tržišta licencama tiče, Udruženje autora “pogrešno tumači način na koji ono funkcioniše”. Autorova prava ne uključuju i “ekskluzivno pravo na pribavljanje-snabdevanje informacijama… o njegovim delima”.

Ovo, sada već istorijsko sudsko mišljenje započinje kratkim opisom Guglovog projekta skeniranja knjiga koja je počela 2004. godine. Gugl je pre više od deceniju započeo saradnju s velikim bibliotekama kao što su one bilioteke Stenfordskog, Kolumbijskog ili univerziteta Kalifornije, a tu je i Njujorška javna biblioteka. Google je skenirao i za elektronsko čitanje priredio više od 20 miliona knjiga. Većina ih ne pripada čistoj književnosti već su “dokumentarističke” (non-fiction) i više se ne štampaju.

Ovim je javnosti omogućeno da traga za određenim pojmovima koji se u knjizi pojavljuju (ili ne pojavljuju). Time su omogućeni novi oblici pretrage, dok se desetine miliona knjiga u digitalnoj eri mogu istražiti, i o njima više doznati, preko podataka o učestalosti specifičnih reči i pojmova, njihovoj nomenklaturi, lingvističkoj upotrebi, kao i drugim temama. Za razliku od drugih oblika Guglove pretrage, Google ne prikazuje reklame onima koji pretražuju njihove knjige to jest e-biblioteku, niti primaju uplate ukoliko se internet-tragač koristio Guglovim linkom radi potencijalne kupovine primerka.

02

Četiri faktora

Sud je, zatim, krenuo u razmatranje četiri faktora fer korišćenja. Guglovo skeniranje i upotreba knjiga je zapravo “transformativna”, pri čemu su se sudije oslanjale na navođenje primera iz dosadašnje sudske prakse koje su u svojim predmetima imale uključene ostale “pretrage baza podataka sa integralnim tekstovima” kao “suštinski transformativnoj upotrebi”. Sud još ukazuje i na Guglov alat za pretragu takozvanih “engrama” (ngrams) – ovo je digitalni alat koji omogućava pretraživanje učestalosti korišćenja izabranih reči – nešto što se ne može sprovesti u manuelnom pretraživanju, čak omogućavajući pristup milionima knjiga u bibliotekama s kojima je Google sarađivao. Takozvani “Pregled isečka” (snippet view) koji Google nudi je takođe transformativan, “identifikujući knjige od interesa za pretraživača”, ali to je i dalje samo isečak – samim tim on nije u stanju da bude odgovarajuća zamena bilo kom integralnom pisanom delu.

Sudije su, kada su razmatrali drugi faktor, pridale malu težinu, a on se tiče “prirode autorskog dela”, kvalitet koji “retko kada igra neku značajniju ulogu” u odlučivanju o fer upotrebi autorskih prava i dela.

Treći faktor je uspon koji je Gugl trebalo da prevali kako bi nešto postigao: količina korišćenih radova zaštićenih autorskim pravima. Google je skenirao čitavu knjigu. Ali ovo nije ubio svoju argumentaciju. Članovi sudskog veća odbacili su bilo kakvo “kategoričko pravilo” da primerak čitave knjige ne može biti predmet poštenog korišćenja. “Dok Google pravi neovlašćenu, tj. neautorizovanu digitalnu kopiju cele knjige, on pritom tu kopiju ne otkriva, niti obznanjuje u javnosti”, stav je ovog sudskog veća. “Primerak je napravljen kako bi omogućio funkcije ključne za pretragu, da bi se na taj način otkrile ograničene, važne informacije o knjigama.”

Sudije su takođe pažljivo analizirale Guglovo korišćenje “Pregleda isečka”. Ovi “tekstualni komadići” su mali, obično samo osminu jedne stranice; ne više od tri isečka prikazuje se tokom svake pretrage koja polazi od određenog pojma ili izraza, a ne više od jednog po stranici; sam Gugl “zacrni” neke delove sa svake stranice, a jednu punu stranicu na svakih deset, u celosti ih isključujući iz funkcije “Pregleda isečka”. Napokon, funkcija “Pregled isečka” nije dostupna u slučajevima u kojima bi fragment u potpunosti zadovoljavao potrebe čitalaca, kao što su rečnici i kuvari.

Četvrti faktor je posledica koje ova Guglova aktivnost ima po tržište radova zaštićenih autorskim pravima; i ovde su, opet, sudije presudile u korist Gugla. Funkcija čitanja fragmenta “može izazvati određeni gubitak tokom prodaje”, kao što i sudije priznaju. Ukoliko su potrebe čitaoca-pretraživača zadovoljene malim fragmentom knjige, oni je, u tom slučaju, možda neće kupiti niti je dalje tražiti u biblioteci (što bi izazvalo dodatnu potencijalnu kupovinu knjige u fondu Guglove e-biblioteke). “Ali mogućnost, ili čak verovatnoća ili izvesnost određenog gubitka u prodaji, nisu dovoljni da bi od tog primerka načinili delotvornu konkurentnu zamenu, koja bi doprinela težini i relevantnosti četvrtog faktora, koji ide u u korist nosioca prava originala“, zaključuju sudije.

04

Bez prava na tržište za “licenciranu pretragu”

Drugi argument autora je da jedno tržište licenciranim delima i autorskim digitalnim radovima postoji, “ili bi postojalo”, da ga Google nije “nepravedno prigrabio za sebe”. Oni, delimično, konstituišu ovaj argument navođenjem početnih (odbijenih) nagodbi, u kojim bi Google bio u obavezi da autorima plaća za korišćenje njihovih digitalizovanih kopija.

Sud je, takođe, istakao da raniji sporazumi – koji su korisnicima omogućavali “da čitaju zamašne delove knjiga”, kako se navodi, “nemaju uticaja na Guglove današnje programe i aktivnosti”. Oni, takođe, ukazuju na njihovo “neplaćeno tržište u oblasti licenci” (naglasak u odluci), kao što je licenca data Amazonu za njihov “traži u knjzi” (“Search Inside the Book”) funkciju. I ovde, sudije ne prihvataju poređenje. Google širi informacije “o originalnim delima, što izlazi izvan oblasti zaštite autorskih prava.”

Konačno, udruženje autora iznelo je zanimljivu tezu da ih projekat Google Books izlaže opasnosti da njihove digitalizovane knjige mogu biti hakovane i ukradene i zatim deljene, što bi uništilo “vrednost njihovih autorskih prava”. Sudije su zaključile da Google bezbednosne mere, uključujući i držanje digitalnih skenera na računarima “koji ih dele od javnog pristupa Internetu,” dovoljno dobra zaštita.

Tužba je prvobitno podneta 2005. godine kao grupna tužba. Stranke su postigle sporazum, ali ga je sudija odbacio 2011 godine. Novi spor se ticao “fer upotrebe” (“fair use” doktrina propisuje korišćenje materijala i radova za svrhe komentara, kritike, izveštavanja, obrazovanja i studiranja i ne smatra se kršenjem autorskih prava pod izvesnim već specifikovanim uslovima) i Gugl je u tom procesu pobedio u okružnom sudu 2013. godine. sada je tu presudu potvrdio i Apelacioni sud. S obzirom na važnost slučaja Google Books naredni – i poslednji stepenik – mogao bi biti Vrhovni sud.

07

Ishod “fer upotrebe” (“fair use”) upotrebe trebalo bi da zadovolji kritičare prethodnog sporazuma koji su smatrali da je on otvorio vrata Guglovom monopolu nad digitalizovanim knjigama. Uklanjanjem obaveze pribavljanja licence, svaki učesnik koji skupi dovoljno sredstava i izgradi veze sa bibliotekama može napraviti alternativu Google Books.

Google u vreme pisanja ovog teksta nije odgovorio na zahtev za komentar ove odluke. Udruženje autora izdalo je zvanično saopštenje u kojem kaže da je ova odluka ostavila pisce “na suvom” i da će se oni žaliti Vrhovnom sudu.

“Udruženje autora je razočaran0 jer sud nije uspeo da preokrene manjkavo tumačenje Okružnog suda o doktrini fer upotrebe”, rekla je izvršna direktorka Udruženja autora, Meri Rasenberger (Mary Rasenberger). “Kao što je pokazalo naše nedavno istraživanje, većina autora sa punim radnim vremenom živi na ivici mogućnosti bavljenja pisanjem kao svojom profesijom, a gubitak prihoda od davanja dozvola za preštampavanje mogao bi biti onaj elemenat koji bi odneo prevagu… Veoma smo obeshrabreni time što sud nije bio u stanju da razume negativan uticaj koji će ova odluka, ukoliko bude potvrđena, imati na podsticanje zaštite autorskih prava i, u krajnjoj liniji, naše književne baštine.”

 

Joe Mullin, arstechnica.co.uk (16.10. 2015)