Startup lavovi Stokholma: najinteresantniji projekti


Inicijalna javna ponuda švedske firme Spotify dala je veliki podsticaj već renomiranoj start-up sceni Stokholma, koji je oduvek bio stecište startapera najviše svetske klase.

U ovom momentu, evropska startup scena je uveliko sinonim za – Stokholm. Iako je u protekloj deceniji švedska prestonica izgradila reputaciju pravog konkurenta startaperima iz Silicijumske doline, aprilski IPO švedskog startapa Spotify od 26,5 milijardi dolara mnogi su osetili kao prekretnicu. “Veliki uspeh Spotifaja je u Švedskoj pokrenuo talas samouverenosti i ponosa”, kaže Natalija Bžežinski (Natalia Brzezinski), generalna direktorka u „Brilliant Minds“, firme koja u švedskoj prestonici organizuje redovna godišnja okupljanja „Simpozijum Stoholm“ (Symposium Stockholm). Prethodni izlazak švedskih startup firmi na berzu, pre svega  Mojang-a, King.com-a i Skajpa podarili su ovom gradu bogato iskustvo preduzetnika i investitora: iZettle je nedavno preuzet od strane PayPal-a, a očekuje se da startap Klarna ove godine izađe na berzu, uz IPO koji se takođe procenjuje na više milijardi dolara.

“Čak je i švedska vlada, uz one starije generacije Šveđana , tek sada po prvi put otvoreno prigrlili činjenicu koliko je njihova zemlja snažna u inovatorskom smislu, kao i kakve su ukupne kulturne vrednosti Švedske”, kaže Bžežinski. “Ovo među mlađim Šveđanima obezbeđuje ogroman ponos i hrabrost da probaju nove stvari, da – čak i ako propadnu – pokušavaju ponovo, što je od ključne važnosti za jak tehnološki ekosistem”.

NA-KD

Jarno Vanhatapio je dobar poznavalac e-trgovine: njegov prethodni poduhvat, Nelly.com spada među najveće švedske onlajn maloprodajne. Sada je od Jarnoa usledio i „NA-KD“ (“Naked”) koji je osnovan 2015. godine; ovo je ženski modni brend idealno „skockan“za Instagram: nema fizičkih prodavnica već radi samo u virtuelnoj stvarnosti, savladavši „mudrosti“ marketinških influensera – već je dostigao 1,6 miliona sledbenika, brojku koja i sve brže raste. U januaru 2018. godine ovaj startap je prikupio 45 miliona dolara kako bi se ove godine proširio na devet novih teritorija. na-kd.com

Hedvig

Hedvig želi da osiguranja domaćinstava učini jednostavnijim, i to kroz automatizaciju. Osnovan 2016. od strane Lukasa Karlsena i Fredrika Forsa, ovaj startap omogućava svojim korisnicima da se prijave na osiguranje koristeći chatbot; čitav proces koristi mašinsko učenje, kako bi pomogao u bržem procesuiranju potraživanja a uz niže stope prevare. Poput startapa Lemonade iz Tel Aviva, i Hedvig će će višak novca od sklopljenih polisa uložiti u dobre i korisne svrhe. hedvig.com

Sana Labs

Kao tinejdžer, Joel Hellermark naučio je da programira zahvaljujući onlajn kursevima Univerziteta Stenford. Joel je imao 21 godinu kada je osnovao  Sana Labs: obrazovanje u kojem veštačka inteligencija pomaže da se gradivo prilagodi svakom učeniku. “Nijedna osoba ne uči niti nauči na isti način”, kaže on. “Sana evaluira odgovore studenata, vreme za koje daju odgovore i kontekstualne informacije, kako bi se precizno shvatilo šta je to što oni znaju, kako najbolje uče, ali i kako zaboravljaju.” Hellermark kaže da njegov API (Application programming interfaceAplikacioni programski interfejs) koristi više velikih obrazovnih kompanija. Njegov krajnji cilj? “Masovna personalizacija obrazovanja.” Sanalabs.com

Amuse

Amuse je naziv “prve svetske muzičke kuće za vašu mobilnu muziku”. Spotify, Warner Music i Universal Music su je osnovali 2015 godine (iako se 2017. will.i.am pridružio kao “koosnivač”). Ova aplikacija omogućava samostalnim izdavačima da sami izdaju svoje snimke na Spotifaju, u Apple Music Store, na YouTube kao i drugde putem besplatne aplikacije; pratite njihove podatke o korišćenju i – ubirajte novac od tantijema tj. prodaje svojih snimaka. Amuse, potom, upotrebljava te podatke i vašu muziku kako bi vas – ukoliko vaša muzika postane popularna i zadobije veliki broj slušalaca – „prosledio“ do potpisivanja potpunog i pravog muzičkog  ugovora. amuse.io

Karma

Ostaci hrane su jedna od sjajnih ideja koje bi se mogle poslovno razraditi. U tom smislu, švedski startap Karma daje priliku restoranima da prodaju svoje jestive ostatke hrane onima koji sebi mogu priuštiti da kupuju uglavnom po nižim cenama; njihov biznis, potom, može koristiti Karmine podatke o prikupljanju obroka kako bi prilagodili svoje narudžbine i, u skladu s tim, smanjili ukupan otpad u formi spremljenih obroka. Ponovni ušavši „u igru“ 2017. godine, Karma je proteklih 12 meseci bila veoma zauzeta: upravo sada radi sa više od 1.000 firmi, a u februaru 2019. lansira i svoju filijalu u Londonu, u partnerstvu sa restoranima Aquavit, Hummus Bros i Detox Kitchen. karma.life

Anyfin

Anyfin može refinansirati vaš kredit uz – samo jednu fotografiju. Ovaj startup su 2016. godine pokrenuli Filip Polhem, Mikael Hiussain i Sven Perkmann, veterani švedskih uspešnih priča Klarna i iZettle: ovaj virtuelni-aplikativni-finansijski startup traži da mu pošaljete fotografiju izveštaja o otplati vašeg kredita ili fotos računa po kreditnoj kartici, zatim koristi svoj AI modul kako bi ustanovio rizičnost vaših kredita i zaduženja (aplikacija sugeriše da je istorija otplate rata, a ne vaš kreditni rejting, bolji pokazatelj) i, ukoliko je taj rizik prihvatljiv, ponudi alternativu sa nižim kamatama. Accel je februara 2018.  uložio u Anyfin 4,8 miliona evra, kako bi ova firma nastavila širenje, iako je za sada dostupan samo u Švedskoj za sada. anyfin.com

Tink

Ovaj stokholmski startap od 2012. omogućava svojim korisnicima da upravljaju ličnim finansijskim detaljima sa više bankovnih računa i to sve kroz jednu izuzetno korisnu aplikaciju za pametne telefone. Ali, osnivači Daniel Kjellén i Fredrik Hedberg imali su veće planove. Ovog aprila Tink je pokrenuo svoj Aplikacioni programski interfejs koji pruža pristup podacima iz više od 300 evropskih banaka i institucija – anticipirajući uspostavljanje propisa iz evropske Direktive o revidiranom platnom prometu EU (PSD2) “Open Banking”. Danijelov i Fredrikov plan: postati osnova za sledeći talas fintech platformi. tink.se

Sniph

Lisa Kjellkvist i Tara Derakshan menjaju način na koji razmišljate o parfemu. Ako vam se desi da jednom odaberete miris i „zaglavite“ s njim do u nedogled, tu na scenu stupa aplikacija Sniph koja želi da o mirisima razmišljate kao o još jednoj stvari u vašoj garderobi – tako da oni budu pomešani i upareni sa stvarima koje nosite. Pretplatom na ovu aplikaciju, dobijate jednu bočicu od 8ml novog mirisa svakog meseca, uz mogućnost kupovine velikih bočica po sniženim cenama za one parfeme koji vam se svide. Nakon što je septembra 2017. lansirana u Britaniji. sniph.co.uk

Racefox

Racefox je AI trener i to za jedan u Švedskoj veoma omiljeni sport: ski-trčanje (kros-kantri). Aplikacija koristi senzore vašeg telefona kao i senzorski pojas za merenje položaja, hodanja, brzine rada srca i drugih bio-indikatora, a zatim i svoju veštačku inteligenciju za prilagođavanje režima treninga vašem zdravstvenom stanju i fizičkoj kondiciji, dajući analizu najverovatnijih rizika od povreda i još mnogo toga. Racefox je nedavno pokrenuo trening koji je trenutno fokusiran na švedske kros-kantri rute, mada osnivači planiraju poslovnu ekspanziju i na još neke sportove, uz izlazak preko granica Švedske. racefox.se

DPOrganizer

Uredba Evropske unije o zaštiti podataka – razlog što su nam ovog proleća gotovo uznemiravajuće pristizali e-mailovi s obaveštenjem da se odsad radi po novim principima bezbednosti ličnih podataka – pružila je priliku ovom „regtech startupu“ da pomogne kompanijama u ispunjavanju novih obaveza iz oblasti evropske zaštite ličnih i poslovnih podataka. DPOrganizer, osnovan 2015. godine, predstavlja onlajn „kontrolnu tablu“ koja omogućava kompanijama da vizuelizuju, upravljaju i izveštavaju o ličnim podacima koje obrađuju, uz istovremeno obezbeđivanje usklađenosti sa zakonima i propisima. Sve je bliži krajnji rok da poslovni subjekti na teritoriji EU uvedu zaštitu shodno propisima GDPR-a  (The EU General Data Protection Regulation – Opšte odredbe Evropske unije o zaštiti podataka). To znači da, kako se ovaj datum približava, posao koji DPOrganizer obavlja doživljava veoma brz i nagli rast. Ova aplikacija sada služi klijentima u 16 ​​zemalja, a prošlog novembra im je Industrifonden, švedski državni fond za razvoj tehnoloških i bio-nauka, uložio je u nju tri miliona evra kako bi krenula u osvajanje međunarodnog tržišta. dporganizer.com

 

Oliver Franklin-Wallis, wired.co.uk

Kina vidi novi svetski poredak sa naftnim standardom i zlatnom podlogom


Ugovori koji će se zaključivati isključivo u juanima omogućiće izvoznicima koji plasiraju svoju naftu (i drugu robu) da zaobiđu američki dolar. Da li će petro-juan dovesti do dedolarizacije globalnog tržišta energentima?

Očekuje se da će Kina uskoro lansirati ugovore o naftnim fjučerima izraženim u juanima, a koje je moguće pretvoriti u zlato – ovaj trend analitičari opisuju kao promenu pravila igre koju je globalna industrija energenata dosad imala.

Ugovor bi mogao postati najvažniji benčmark za azijsku sirovu naftu, s obzirom da je Kina najveći uvoznik nafte na svetu. Vrednost sirove nafte se obično procenjuje u odnosu na Brent ili Intermedijarne fjučere Zapadnog Teksasa (West Texas Intermediate futures), oba denominovana u američkim dolarima.

Ovaj kineski potez će omogućiti izvoznicima poput Rusije i Irana da zaobiđu sankcije Sjedinjenih Država tako što će – trgovati u juanima. Kako bi se dodatno podstakla trgovina u juanima, Kina kaže da će njena valuta biti potpuno konvertibilna, tj pretvoriva u zlato na berzama u Šangaju i Hong Kongu.

“Pravila globalne naftne igre bi se u velikoj meri mogla izmeniti, i to u izuzetno skoroj budućnosti“, rekao je Luke Gromen, osnivač kompanije za makroekonomske studije (FFTT) sa sedištem u SAD.

Šangajska međunarodna berza energentima počela je da obučava svoje potencijalne korisnike i klijente, i u tom smislu sprovodi sistemske testove nakon značajnih priprema koje će uslediti u junu i julu 2018. Ovo će biti prvi kineski ugovor o fjučersima koji je otvoren za inostrane kompanije poput investicionih fondova, kuća koje se bave trgovinom, kao i naftnih kompanija.

Većina kineskog uvoza sirove nafte, koji je u 2016. godini iznosio oko 7,6 miliona barela dnevno, kupuje se kroz dugoročne ugovore između najvećih kineskih naftnih kompanija i stranih nacionalnih naftnih kompanija. Ponude se takođe odvijaju i između kineskih mejdžora i nezavisnih kineskih rafinerija, te između stranih velikih kompanija za naftu i globalnih trgovinskih kompanija.

Alan Banister, direktor za S&P Global Platts, firma koja se bavi prikupljanjem i analizom informacija vezanih za energetiku, rekao je da je aktivno uključivanje kineskih nezavisnih rafinerista u poslednjih nekoliko godina “stvorilo raznovrsnije tržište za sve potencijalne učesnike na domaćem tržištu Kine, kreirajući okruženje u kojem ugovor o fjučerima sirove nafte ima daleko veće šanse da uspe.”

Kina već dugo vremena želi da smanji dominaciju američkog dolara na robnim tržištima. Na Šangajskoj berzi zlata se još od aprila 2016. trguje fjučerima zlata denominovanim u juan, a ovaj proizvod je krajem 2017. lansiran na berzi u Budimpešti.

Ugovori za trgovinu zlatom denominovani u juan takođe su lansirani u Hong Kongu prošlog jula – nakon dva prethodno neuspešna pokušaja – dok, za to vreme, Kina pokušava da internacionalizuje svoju valutu. Ugovori su bili umereno uspešni.

Postojanje juana podržanog fjučerima nafte i zlata znači da će korisnici ove trgovinske usluge imati mogućnost da budu plaćani u fizičkom zlatu, izjavio je Alisder Mekleod, šef istraživanja u kanadskoj firmi Goldmoney, specijalizovanoj za finansijske usluge u zlatu. “To je mehanizam koji će verovatno privući proizvođače one nafte koji preferiraju da izbegavaju korišćenje dolara ali, ujedno, nisu spremni ni da prihvate kao dobru ideju to da za svoju naftu prodatu Kini budu plaćani u juanima (usled velikog valutog rizika)”, rekao je Mekleod.

Ugovori za kupovinu zlata denominovanih u juane već imaju značajne implikacije, posebno po zemlje kao što su Rusija i Irana, ili Katara i Venecuela, izjavio je Luj-Vensan Gave, izvršni direktor Gavekal Research, kompanije za finansijsko istraživanje iz Hong Konga.

Ove zemlje bi u slučaju trgovine podržane juanom bile manje ranjive usled upotrebe američkog dolara kao “mekog oružja” koje koristi Vašington, naročito ukoliko bi se dogodilo da padnu u nemilost od strane donosilaca spoljnopolitičkih odluka SAD, rekao je on. “Kreiranjem „zlatnog ugovora“ kojim se sve rešava kroz renminbi (alternativno ime za juan), Rusija sada može prodati naftu Kini za renminbi, a zatim da za svaki svoj višak tj profit kupi zlato u Hong Kongu. Kao rezultat toga, Rusija ne mora da kupuje kinesku aktivu ili prebacuje svoj prihod u dolare”, rekao je Gave.

Grant Vilijems, savetnik kompanije Vulpes Investment Management, singapurskog finansijera hedž fondova rekao je da očekuje da većina proizvođača nafte bude zadovoljna razmenom svojih rezervi nafte za zlato. “To je prenos držanja njihove aktive iz crne tečnosti u žuti metal, što je strateško pomeranje tokom koje se nafta razmenjuje tj trampi za zlato, a ne za američke trezorske vrednosne hartije: (Amerikanci) mogu svoje dolare neočekivano i niotkud („out of thin air“) naštampati i razbacivati svetom bez ikakve finansijske osnove, bez ikakve vrednosne podloge”, rekao je on.

Tržišni udeo

Kina je tako pokazala proizvođačima nafte da oni koji budu sretni jer im Kinezi kupuju naftu za juane imati još više koristi od svog poslovanja s njima. Proizvođači koji pak ne žele da prodaju Kini naftu za juane izgubiće svoj dosadašnji tržišni udeo.

Saudijska Arabija, američki saveznik, predstavlja poseban slučaj i presedan. Prema kineskim medijima, „Azijski tigar“ je krajem prošlog jula predložio Saudijskoj Arabiji cenu nafte u juanu. Nije jasno da li će se Saudijska Arabija privoleti uslovima njenog najvećeg kupca (a po svemu sudeći – hoće), ali je Peking smanjio udeo saudijske nafte u svom ukupnom uvozu, koji je pao sa 25% u 2008. na 15% u 2016. godini.

Kineski uvoz nafte je u prvoj polovini 2017. porastao za 13,8 odsto u odnosu na isti period godine u proteklom periodu (do 2017), ali je isporuka iz Saudijske Arabije, i pored ovako pojačanog kineskog uvoza, bila uvećana tek za neznatnih 1% u odnosu na 2016. U istom vremenskom roku, ruske isporuke nafte skočile su za 11%, čineći Rusiju trenutno najvećim snabdevačem Kine. Angola, koja je 2015. ozvaničila juan kao svoju drugu zakonsku valutu, preusmerila je Saudijsku Arabiju na drugo mesto, sa porastom izvoza Kini od 22% u istom periodu.

Gave kaže da, ukoliko Saudijska Arabija prihvati pogodbu za kupovinu u juanu, “Vašington primiti ovu vest veoma bolno, jer bi američki trezor gledao na ovaj potez Kine i zemalja kao pretnju po hegemoniju dolara… i malo je verovatno da će SAD nastaviti da odobrava prodaju savremenog oružja Saudijcima, uskraćujući kraljevskoj kući Sauda kao vladajućoj porodici dosad traicionalno ustanovljenu zaštitu  koja je išla uz naftni aranžman.”

Za Saudijsku Arabiju je podjednako nepoželjna i alternativa. “Izbacivanje sa kineskog tržišta će sve odmah značiti da taj „višak“ zaliha nafte treba prodati na nekoj drugoj strani, na globalnoj sceni, čime bi se osigurala jedna održivo niska (i dugoročna) cena nafte”, rekao je Gave.

Ali, kraljevstvo pronalazi druge načine da uđe u posao sa Kinom. 24. avgusta 2017, Saudijski pomoćnik ministra za ekonomiju i planiranje, Mohamed al-Tuvajdžri, rekao je na konferenciji u Džedi da vlada razmatra mogućnost izdavanja obveznica u saudijskim dinarima. Saudijska Arabija i Kina takođe su se složili da uspostave zajednički investicioni fond težak 20 milijardi dolara.

Osim toga, dve zemlje bi mogle zacementirati i dugoročno utvrditi svoj međusobni odnos ukoliko bi Kina preuzela 5% akcija saudijske kraljevine u inicijalnoj javnoj ponudi za Saudi Aramco, nacionalnu naftnu kompaniju Saudijske Arabije. Očekuje se da će IPO biti veći nego ikada dosad, iako su detalji o mestu unosa i proceni još uvek jedva oskudni i gotovo neadekvatni.

Ako bi Kina kupila 5% akcija saudijske državne kompanije, cene nafte u Saudijskoj Arabiji mogle bi da pređu iz američkog dolara u juan, rekao je Mekleod. A u svemu ovome je najvažnije da “Ukoliko Kina bude u stanju da se poveže sa Saudi Aramkom, sa Rusijom, Iranom i drugim proizvođačima, onda će imati uticaj na gotovo 40% globalne proizvodnje nafte pa će, shodno tome, moći i da napreduje u svojoj želji da isključi dolar i umesto njih uvede juan”, rekao je on.

“Ono što je interesantno je to da je kinesko rukovodstvo prvobitno planiralo da 2018. ’očisti’ tržišta od dolarske dominacije, ali je počela da aktivno radi na tome već tokom leta 2017. Jedno tumačenje za ovako brzu i efikasnu promenu strategije je to što su odlučili o datumu tj danu od koga će naftu svojih dobavljača početi da plaćaju juanima”, rekao je Sajmon Hant, strateški savetnik međunarodnih investitora u oblasti kineskoj ekonomiji i geopolitici.

Kina takođe pokušava da odredi uslove i standarde trgovine i to ne samo naftom već i drugom robom, kao što su gas i bakar. Razlog ovome je nastojanje Pekinga da svoj juan transformiše u sveprisutnu valutu u trgovini na području Azije i novih tržišta.

Očekuje se da će juanski naftni fjučeri za trgovinu naftnim derivatima privući interesovanje investitora i fondova, dok će državni preduzetnici kao što su PetroChina i China Petroleum & Chemical (Sinopec) obezbediti likvidnost kako bi osigurali trgovinu. Lokalno registrovani poslovni subjekti u Kini, kao što su JPMorgan, američke banke ali i švajcarska UBS, među prvima su dobili odobrenje za trgovanje kroz ovakav juanski model ugovora (to jest juanskim fjučerima, koji su dugoročni ugovori sa malim fluktuacijama u ceni). I pored toga što su juanski fjučeri prvo ponuđeni njima, svet biznisa shvatio je da će (kinesko) tržište biti otvoreno i za male investitore.

Asia Nikkei

Džek Ma: Ambicija kao pokretačka snaga


Džek Ma je jedan od najsvetlijih primera uspešne priče „od trnja do zvezda“.


Rođen je 10. oktobra 1964. godine u gradu Hangdzou, u istočnom delu Kine (Šangaj) u vreme kada je komunistička Kina bila izolovana od zapadnog sveta. S obzirom na nepovoljne uslove u državi, odrastao je u siromaštvu.

Kao dečak, Ma je bio sitne građe, ali ga to nije sprečavalo da se potuče sa školskim drugovima. „Nikada se nisam plašio da stanem na crtu starijima i jačima od sebe“, objasnio je Ma, u svojoj biografskoj knjizi. Ta neustrašivost je odredila njegov put uspeha u poslovnom svetu.

Još jedna korisna osobina za biznis, koju je mladi Ma ispoljio vrlo rano je preduzetnički duh, predusretljivost i želja za učenjem. Naime, nakon što je američki predsednik Ričard Nikson posetio Hangdžou 1972. godine, taj grad je postao turistička Meka u koju su navirali turisti sa svih krajeva sveta. Još kao tinejdžer, Ma je osmislio kako da iskoristi povoljnu poziciju u kojoj se našao. Svakog dana je ustajao rano i odlazio do glavnog gradskog hotela, koji je bio omiljeno mesto za smeštaj stranih turista i nudio posetiocima turu za obilazak grada, u zamenu za lekcije iz engleskog jezika. Jedan od turista, sa kojim se sprijateljio mu je i dodelio nadimak ’Džek’.

Bez novca i poznanstava sa uticajnim ljudima, jedino što mu je preostalo, kako bi uspeo, bilo je da se posveti obrazovanju. Međutim, nakon završteka srednje škole, dva puta je pokušao da upiše studije, oba puta bezuspešno. Konačno, iz trećeg puta, uspeo je da upiše Učiteljski Institut Hangdžoua, na kom je diplomirao 1988. godine i, odmah po završetku studija, bacio se na traženje posla. Nakon što je više puta odbijen, konačno je dobio posao kao profesor engleskog jezika na lokalnom univerzitetu, gde je zarađivao svega 12 dolara na sat.

Džek Ma do tada nije imao iskustva sa računarima, niti programiranjem, ali je ubrzo pao pod čari interneta, za vreme jednog putovanja u SAD 1995. godine. Prva reč koju je ukucao u internet pretragu, bila je reč ’beer’ (pivo) i iznenadio se videvši da se u rezultatima pretrage nije pojavilo nijedno kinesko pivo. Tada je odlučio da osnuje internet kompaniju, specijalno namenjenu za Kinu i kineske proizvode.

Iako su prva dva pokušaja osnivanja firme bila neuspešna, Ma je bio uporan u svojoj nameri da osnuje sopstvenu internet kompaniju. Okupio je grupu prijatelja i ubedio ih da ulože svoj novac u ostvarenje njegove ideje – kreiranje onlajn prodavnice, koju je nazvao „Alibaba“. Ideja je bila da, ovaj novi sajt omogući izvoznicima da objave liste proizvoda, koje bi kupci potom mogli direktno da poručuju, putem interneta. Sam naziv „Alibaba“ upućuje na priču o Alibabi i 40 razbojnika, u kojoj posebna lozinka otvara vrata pećine u kojoj se nalaze neizmerna bogatstva i tako upućuje na simboliku u kojoj je njegova web prodavnica malim kompanijama i preduzećima otvorila vrata beskrajnih prilika na globalnom tržištu.

Ova usluga je ubrzo počela da privlači korisnike iz svih delova sveta. Do oktobra 1999. godine, kompanija je prikupila pet miliona dolara od „Goldman Saks“-a i dvadeset miliona od „Softbanke“. Kompanija „Alibaba“ je i pored brzog i rastućeg uspeha, zadržala imidž mladalačkog startapa, kojeg su pokretale ideje, entuzijazam i želja za promenom.

S obzirom da je „dot.com“ ekspanzija zabeležila kraj 2000. godine, kompanija se suočila s ozbiljnim izazovima na međunarodnom tržištu. Ma je uspešno reorganizovao operacije kompanije, što uključuje i gubitak mnogih međunarodnih ogranaka firme, i usmerio fokus na jačanje pozicije „Alibabe“ na kineskom tržištu.

„Uspećemo, jer smo mladi i nikad, ALI NIKAD ne odustajemo“, reči su koje je Džek Ma govorio svojim zaposlenima na svakom sastanku.

Inovativnost i ogromna želja za isticanjem bili su glavni pokretači tima, koji je stajao iza ovog internet giganta. Ubrzo su došli i rezultati; „Yahoo“ je 2005. godine uložio milijardu dolara u kompaniju u zamenu za 40 odsto vlasničkog udela, što je bila ogromna stvar za kinesku kompaniju, koja je težila da izbaci američki eBay sa prvog mesta internet prodavnica u Kini.

„Ako želiš da uspeš, moraš da učiš od konkurenta, ali ne i da ga kopiraš. Kopiranje je smrt u poslu.“

Džek Ma se povukao sa mesta izvršnog direktora „Alibabe“ 2013. godine, zadržavši poziciju predsednika kompanije. Kompanija „Alibaba“ danas ima inicijalnu javnu ponudu (IPO) u vrednosti od 150 milijardi dolara, što je najveći IPO kompanije listirane u SAD-u, ikad zabeležen na Njujorškoj berzi. Taj uspeh je omogućio da Džek Ma postane najbogatiji čovek u Kini, a njegov imetak iznosi 29 milijardi dolara. Pa i pored ogromnog bogatstva, najbogatiji Kinez na svetu koristi svaku priliku da promoviše pozitivne ideje, smanjenje zagađenja i nastavak slobodne trgovine. Nakon odluke predsednika SAD Donalda Trampa da se ta zemlja povuče iz Transpacifičkog partnerstva i preispita učešće u ostalim sporazumima o slobodnoj trgovini, kao i protekcionizma, koji zastupa, Džek Ma je upozorio na ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze globalna ekonomija i svetska trgovina:

„U trenutku u kom prestaje trgovina – počinje rat“

Džek Ma ima ambiciozne planove za budućnost, kako svoje kompanije, tako i celokupnog svetskog poslovnog tržišta. Na kritike američkog predsednika Trampa, koje su bile usmerene protiv Kine i optužbe da Kinezi preuzimaju radna mesta Amerikancima, Džek Ma je odgovorio nudeći ambiciozno rešenje – milion novih radnih mesta za građane SAD (100 miliona novozaposlenih u svetu) kroz plasiranje roba i usluga malih i srednjih preduzeća na kinesko i svetsko tržište.

„Naša filozofija je da izgradimo ekosistem i podstaknemo druge da proizvode, menjaju, prodaju i napreduju. S našom tehnologijom, inovacijama i partnerima, naši klijenti (10 miliona prodavaca na sajtu) mogu da se takmiče čak i sa Majkrosoftom i IBM-om.“

Pored toga što je dospela među najuspešnije kompanije na svetu, „Alibaba“ ima cilj da se svrsta i među najveće sile u svetskoj ekonomiji do 2036. godine. Naime, kineska kompanija je već sada ekonomski jača od zemalja kao što su Švedska, Poljska, Iran, Norveška i Austrija.

“Ukoliko kompanija može da usluži dve milijarde potrošača, to je jedna trećina ukupnog svetskog stanovništva. Ako može da stvori 100 miliona radnih mesta, to je verovatno više nego što većina vlada može da postigne. A ako može da podrži svoje poslove sa 10 miliona…to se zove ekonomija”, smatra Džek Ma.

Cilj koji je Džek Ma postavio za svoju kompaniju je moguće ostvariti, naročito ako se uzme u obzir da „Alibaba“ planira da zaradi bilion dolara do 2020. godine, čime bi postala 16. ekonomija sveta, veća od Turske ili Saudijske Arabije. Tim tempom, 2036. godine „Alibaba“ bi bila peta ekonomija sveta, odmah iza SAD, Kine, EU i Japana.

ekonomski.net

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (1/2)


Iako Evropu ne vole svi Amerikanci – brojni su oni koji je vole. Dosta je onih u San Francisku ili Njujorku čiji je san da jedan deo svog života provedu u Italiji, Francuskoj, Britaniji, Španiji i drugim evropskim zemljama, a neki od njih su to i ostvarili. To je ono što sam i ja uradio 1995. godine, kada sam napustio Njujork i preselio se u Madrid. Kao tehnološki preduzetnik shvatio sam da Evropa, uopšte, a posebno Španija, može biti veoma plodno tle za mene. Evropsko tržište je ogromno, u stvari veće od američkog tržišta u smislu BDP-a. Ovo se nije promenilo ni dolaskom krize iz 2008. godine piše Martin Varsavsky, svetski poznati startup konsultant i osnivač brojnih startap preduzeća koji su potom na berzi listirani po nekoliko stotina miliona, pa i više od milijardu dolara. Martin, koji je jedinstvena pojava u svetu biznisa kaže kako je mogao da se penzioniše već sa 27 godina i potom srećno i raskošno živi do kraja života. Prevagnuo je, međutim, takmičarski instinkt ovog Argentinca i “neponovljivo zadovoljstvo znano samo retkim smrtnicima, naime, kada osnujete kompaniju u koju ste uložili par hiljada ili desetina hiljada dolara, a potom je na inicijanoj javnoj ponudi prodate za više od milijardu. Taj trenutak ne može se opisati, a doživi ga samo nekolicina.”

Dok sam bio u Evropi, izgradio sam Viatel, kompaniju koja sam zasnovao u Njujorku, ali je kasnije preselio u London, i u koju sam uložio nekoliko stotina hiljada dolara kada sam 1991. počinjao. Kada sam 1999. prodao svoje akcije na inicijalnoj javnoj ponudi (IPO), kompanija je vredela $1,2 milijarde. Dok sam bio u Madridu, izgradio sam Jazztel: Španija je druga po veličini javno tržište u oblasti telekomunikacija (sada vredi oko 1,8 milijardi dolara); osnovao sam i Ya.com, u koji smo partneri i ja uložili oko 50miliona a prodali je Dojče Telekomu za 700 miliona dolara. Takođe sam koosnivač u Eolia Renovables, kompaniji za razvoj alternativnih energetskih izvora koja sada vredi oko pola milijarde. U Madridu i Londonu sam tokom poslednjih šest godina gradio kompaniju Fon, koja je postala najveća (i još uvek privatna) WiFi mreža u svetu. Takođe sam počeo jedan od prvih evropskih cloud computing kompanija pod nazivom Einsteinet na kojoj sam izgubio oko $50 miliona – uglavnom zato što sam isuviše rano otpočeo cloud computing.

Toliko što se tiče mojih preporuka, a sada da vidimo kako je to kada se izgradi tehnološka kompanija u Evropi, i kako se ona razlikuje od njoj sličnih u Sjedinjenim Državama, gde trenutno živim.

Evropa je odlično poslovno igralište za američke visokotehnološke preduzetnike jer je na Starom kontinentu bogatstvo bolje distribuirano. Više je potrošača koji mogu da kupe vaše proizvode i usluge, ljudi su u proseku obrazovaniji, tako da možete naći vrlo dobre radnike. U Evropi ćete, takođe, susresti manje poslovnih rivala ali je u njoj, isto tako, i manje onih koji žele da budu preduzetnici (Evropljani imaju ambivalentna osećanja prema preduzetnicima – biti preduzetnik, iz perspektive Evropljana, nije uvek tako srdačno i pozitivno prihvaćeno kao u Americi). Evropsko tržište nije homogeno kao što je to, recimo, američko. I dok je, barem u teoriji, radnicima, robi i uslugama omogućeno da se kreću po čitavoj Evropi, a evro u većem delu EU prisutan kao zajednička valuta, evropske kulture su međusobno veoma različite pa to već samo po sebi predstavlja prepreku izgradnji Panevropskog poslovnog projekta. A tu su i druge prednosti i mane koje bih sada opisao.

Postoje vrlo važne pravne i kulturne razlike koje otežavaju poslovanje unutar Evrope. Prvo, radi se o pravnom tumačenju poslovnog neuspeha, koji preduzetnicima nameće veću odgovornost prema radniku. Na primer, u Evropi, i to svuda u Evropi, preduzetnik ima veoma visoke izdatke za socijalno osiguranje povezano sa svakim poslom. Dok u SAD treba da na troškove za socijalna davanja dodate oko 8% na platu od 50 hiljada dolara, evropski preduzetnik u Francuskoj, Španiji i Italiji na platu od $50 hiljada dodaje još najmanje 50% (što je $75 hiljada), ili čak više. Međutim, ukoliko ne platite ove troškove za socijalna davanja jer je vaš startup otpočeo loše, a vi administrirate ili ste lice odgovorno za vođenje vaše startap firme, lično ste odgovorni i obavezani automatskim preuzimanjem duga – naime, da do kraja života imate da ga nadoknađujete, sve dok ga sasvim ne otplatite.

Ne plaćati socijalne prinadležnosti smatra se prestupom od kojeg u EU ne možete biti zaštićeni. U većem delu Evrope ne postoji koncept ličnog bankrota i neograničene lične odgovornosti, ili čak ni zaštite svog doma od ličnog bankrota, što je zakon koji postoji u nekim američkim državama. Pripazite, dakle, na to koje sve lične odgovornosti preuzimate prilikom zasnivanja startup kompanije u Evropi. U svakom slučaju, bilo bi loše po vas da odustanete pre nego što vam ponestane novca da namirite sve socijalne troškove i otpremnine za zaposlene.

Još jedna zakonska obaveza – veoma uobičajena u Evropi a nečuvena u Sjedinjenim Državama – jesu paketi državne otpremnine za zaposlene koji prestaju da rade. Ovo je direktna prepreka za start-up i razlog što većina početničkih firmi propada; u Americi postoji razumevanje za to. Američki radnici traže akcije firme tokom eventualnog poslovnog uspona, znajući da neće biti otpremnine ukoliko startup ne uspe. Pa ipak, još uvek tragam za takvim mestom u Evropi gde zaposleni i država zaista imaju razumevanja za ovu problematiku. Problem nije samo u tome što su evropski preduzetnici primorani da prečesto plaćaju pakete otpremnina – jer, naime, početničke firme tako često propadaju – već i zbog toga što startapovi konstantno isprobavaju ljude. A koncept isprobavanja pripravnika i stažiranja je u Evropi veoma skup. U nekim zemljama, poput Francuske, preduzetnici su primorani da daju otpremnine onima koji su kod njih bili zaposleni recimo samo pola godine. Ovaj paket može vlasnika startapa koštati, praktično, u visini dvostruke zarade koju je u tom periodu isplatio radniku tokom pola godine njegovog angažmana u startapu. Za većinu Evropljana, opcija preuzimanja dela akcija smatra se prevarom, kojom se vlasnik startapa služi samo kako bi zaposlenima isplatio manje novca. Zakoni o otpremninama variraju širom Evrope pa tako, recimo, radnici u Nemačkoj i Španiji već neko vreme imaju umanjene pakete otpremnine.

Prilikom pokretanja kompanije u SAD vlada – neformalnost; svi znamo priču kako su Vilijem Hjulit i Dejvid Pakard začeli u garaži svoj tehnološki kolos, kompaniju Hewlet-Packard. U današnjoj Evropi, rad je tako regulisan da vam nije dopušteno osnivanje start-up preduzeća u prostoru kao što je garaža – zato što nije legalno poslovati iz garaže. Ovu pikantnu regulativnu normu nisam poznavao u  vreme kada sam u garaži u madridskoj četvrti La Moraleha osnovao Jazztel– srećom, protiv mene niko nije podneo prijavu, i ubrzo smo imali kancelariju u La Kasteljani. Ali, u principu, intenzivna državna regulacija zakona o radu bilo je nešto za mene veoma neugodno kao tehno-preduzetnika obučenog i iskaljenog na američkom poslovnom igralištu.

U Nemačkoj, gde sam sagradio Einsteinet, na primer, postoje pravila koja navode koliko metara radnik mora biti udaljen od prozora. Većina radnog prostora koji se koristi u Njujorku bio bi nelegalan u Nemačkoj, jer se amaerički zaposlenici neretko nalaze daleko od prozora, sedeći za veoma malim radnim stolovima – što je, po nemačkim zakonima, “nedopustivo pretrpana radna sredina”. U Berlinu je puno start-up firmi koje krše ova pravila, ali ne znam koliko će to još trajati. Nadam se da se Nemačka, ipak, kreće putem kojim već ide Berlin u prihvatanju dodatne fleksibilnosti za život start up preduzeća.

Ne postoji formalni način da se započne kompanija u SAD, dok su evropske startap firme prinuđene da se začnu i postoje po pravilima starih i već utvrđenih preduzeća. Od ovog koncepta se za sada ne napreduje dalje. Evropa mora da liberalizuje preduzeća stara manje od tri godine i s manje od 20 zaposlenih, i to ona koja još uvek nisu profitabilna. Iako nemam ništa protiv brojnih evropskih zakona o radu, kada je reč o njihovoj primeni na velike profitabilne kompanije, oni su se pokazali kao jasna i prisutna prepreka otpočinjanju sopstvenog početničkog biznisa.

A sada o pozitivnim stranama evropskog startup preduzetništva.

Dve su oblasti za koje mislim da su divne u Evropi u odnosu na SAD. Jedna je to što advokati koštaju daleko manje – a i rade mnogo manje. I to posebno u kontinentalnoj Evropi. Britanija i Irska su, u ovom slučaju, više nalik Americi, ali u ostatku Evrope pravni troškovi za start up mogu biti i 90% manji – pritom stvarno mislim 90% manji nego u Sjedinjenim Državama. Advokati nisu tako potrebni kao u SAD, preduzetnici ih manje angažuju – a i manje koštaju od američkih. Ovo može značiti ogromnu uštedu. U Evropi je daleko  manje ozbiljnih sudskih sporova. Kada “dejstvujete” na evropskom poslovnom tlu, postoji nekoliko pravnih minskih polja. Pravila su oštra, ali su barem kristalno jasna i oko njih nema zabune. U Evropi, takođe, postoji manje vrsta patenata koji su dozvoljeni.

Drugi pozitivan primer je evropska zdravstvena nega. Većina Evropljana ima zdravstvenu zaštitu koja je pod državnim pokroviteljstvom ili pakete koji zdravstvenu zaštitu radnika u startup biznisu čine neupitnom. U Sjedinjenim Državama, startup može da plati do $800 po zaposlenom za zdravstveno osiguranje. Ili da ga, čak, uopšte i ne ponudi, mada je prilično tužno ukoliko se zaposlenom nešto desi. U Španiji, Francuskoj i Italiji, zdravstvena zaštita je besplatna. Poslodavci obično ne pružaju osiguranje (jer ga pokriva, kao to smo rekli, državno osiguranje a ne privatnik).

A sada opet malo o tamnoj strani EU: u mnogim oblastima Evrope, a ja bih rekao da je ovo češći slučaj u Južnoj nego u Severnoj Evropi, zdravstvena zaštita koristi se kao sredstvo pregovaranja u oblasti radnih odnosa. Španija je, primera radi, jedna od zemalja sa najdužim očekivanim životnim vekom, pa i pored svega pripada zemljama s najvećim brojem dana bolovanja u svetu.

Moglo bi se reći da je “zdravo uzeti bolovanje”, ali, nažalost, ono što se ovde dešava je da pacijenti mole lekare za medicinsko opravdanje kako bi otišli na plaćeno odsustvo. Jednom mom prijatelju je dozlogrdio zaposleni koji je radio loše i bio prečesto na bolovanju. Rekao mu je da će ga otpustiti ukoliko ne bude prilježnije i vrednije radio. Ovaj radnik otišao je kod lekara, rekavši mu da ga posao deprimira – a ovaj ga je proglasio duševnim bolesnikom; kao rezultat ove ujdurme, moj preduzetnički prijatelj bio je primoran da mu isplati otpremninu za godinu dana nerada i izostanaka.

Startup ulagači: Lov na sledeću veliku stvar (2/2)


Nakon prvog, sledi i drugi deo intervjua kojeg je glavni urednik Harvardskog poslovnog pregleda Adi Ignejšez napravio s poznatim venčer kapitalistom iz Silikonske doline, Markom Andresenom.

Adi Ignejšez: Ako je već tako teško sprovesti Javnu inicijalnu ponudu, da li onda većina današnjih startapova konstantno nastoji da se što bolje proda većim igračima?

Mark Andresen: Ako nam neko dođe i kaže da mu je cilj da što bolje proda svoju kompaniju, mi u njega i njegovu firmu nećemo investirati. Postoji mnogo drugih venčer kapitalista koji će ga finansirati. Za nas su najatraktivnije one kompanije koje se grade da budu nezavisne. Što se tiče kompanija koje su izgrađene kako bi se potom što bolje prodale, većina kupaca je prilično pametno i mogu da to osete. Ironično, ali je takvom startup preduzeću, zapravo, veoma teško da zaista nađe kupca.

A.I.:Poznato je da ste 1995. godine, firmu Netscape javno listirali nakon samo 18 meseci. Sada ste u odboru Fejsbuka, koja je imao jedinstveno zanimljivu IPO. Možete li nam nešto reći o razlici u IPO očekivanjima?

M.A.: Netscape potiče iz jednog drukčijeg doba, kada nije bilo Sarbejns-Okslijevog zakona, niti regulativa o fer obaveštenju [„reg FD“, regulation fair disclosure]. Hedž fondovi su predstavljali tek mali procenat tržišta. Takozvani „kratki prodavci“ (Short sellers) bili su u to vreme još uvek mali i nerazvijeni. A bilo je više „dugih investitora“ (Long investors) koji zaista razumeju kako je to bilo investirati u malo preduzeće i potom gledati kako se ono razvija. Tu je očekivanje da ste prebrzo listirali kompaniju. Ne bih da vam sada detaljno pričam o javnom listiranju Fejsbuka. Ali, po mom mišljenju, Facebook je izašao u javnost u trenutku kada je postao tvrđava. Kompanija je je izgradila snažne pozicije u svim oblastima koje mu obezbeđuju da njegovo javno listiranje bude po investitore bezbedna stvar.

Kako je jedan slabašni start-up model uspeo da promeni pravila igre?

Bila je to direktna reakcija na načelo „Zaboravite detalje, samo trgujte”. Preduzetnici su 1999. bili navođeni da brzo grade start-up firme: Izbaci na tržište osnovni, rudimentarni proizvod što je pre moguće, a onda od toga napravi što bučniju i što atraktivniju medijsku priču. Prodaj s..nje. Pokušaj da stvoriš tu medijsku larmu i hajp i održavaš ih koliko god možeš kako bi prvog dana izlaska na berzu imao što bolju IPO ponudu. A onda se nadaj da ćeš dovoljno dobiti na vremenu kako bi zaista i obistinio sva obećanja koje si svima dao. Ili, što bi rekli cinici, možeš taj startap da brzo prodaš. Mnoge od ovih početničkih kompanija imale su jezive proizvode.

Mark Andresen i Ben Horovic, ulagači venčer kapitala u startapove iz Silikonske doline

Mark Andresen i Ben Horovic, ulagači venčer kapitala u startapove iz Silikonske doline

A danas?

Nova startup metodologija je u osnovi potpuno suprotna tome. Po ovoj metodologiji, jedina stvar koja je bitna je stvoriti pravi proizvod – onaj koji ljudi žele, koji koriste i vole, i za koji su voljni da daju novac – pre nego što uradite sve ostale stvari. To je izuzetno zdrav potez, jer start-up kompanije „centrira“ na suštinu onoga što treba da izgrade: na pravi proizvod koji će imati dovoljno kupaca kako bi se došlo do profita.

Kada je u pitanju ovakva vrsta fokusa, ima li ovo načelo neke slabe tačke?

Može se otići predaleko. Veliki broj osnivača se, u stvari, plaši ulaska na tržište. Oni koriste ovaj pristup kao izgovor da nikada ne misle o prodaji i marketingu. Po mom mišljenju, oni u potpunosti poriču ono što je potrebno kako bi se zapravo izgradila kompanija i stvorio dobar, stabilan biznis.

Pa šta u tom slučaju činite? Uđe vam momak sa sjajnim proizvodom ali bez prevelike zainteresovanosti za sve ostalo vezano za startup biznis…

Batinamo ga [Smeh.] U osnovi, mi im kažemo nešto ovako: vidi, sve razumemo. 28-godišnjak koji je izgradio veliki proizvod i dolazi kod nas neće imati mnogo iskustva u prodaji i marketingu. Objašnjavamo mu da se na tržištu prodaje toliko drugih proizvoda. Ukoliko ne preduzmeš ozbiljne korake u vezi prodaje i marketinga, niko nikada neće ništa saznati o njemu. Niko ti nikada neće kupiti proizvod. A onda ćeš skončati u gubicima. Ali, ukoliko želiš da stvari posmatraš ozbiljno, onda su ovo stvari pomoću kojih bismo mogli da ti pomognemo.

Za čim tragate kada želite da investirate u tehnološke startup firme?

Tehnološki startap definišem kao novu firmu čija je vrednost u inovaciji koju nam donosi. Ovde se pritom ne radi o vrednosti proizvoda koji je sazdan u ovom trenutku, već o vrednosti proizvoda koja će se graditi u budućnosti. Tako da se isplati ulaganje u tehnološke kompanije samo u slučaju ako će to biti fabrika inovacija u godinama koje dolaze.

Napisali ste da “softver proždire svet“, da digitalne inovacije transformišu gotovo svaku industriju. Gde smo mi u tom procesu?

To je dugoročna stvar. Tek nedavno smo postali svet u kome svako ima kompjuter i sa mobilnim uređajima pomoću kojih čitav svet imamo na dlanu. Sada je trenutak u kojem se brojne industrije, koje u istoriji nisu bile previše pod uticajem tehnologije, iznenada nađu u poziciji da ih tehnologija transformiše.

Možete li nam dati neke primere?

Izdavačka industrija je više nego očigledan primer. Prvo je Amazon ušao u posao distribucije knjiga. Ovo je Amazon pretvorilo u softver – Amazon vebsajt. Sada se sama knjiga pretvara u softver. Svedoci smo tehnološkog preobražaja industrija kao što su nekretnine, poljoprivreda, obrazovanje, finansijske usluge, zdravstvo, maloprodaja. Mislimo da je sada pravo vreme za stvaranje takvih vrhunskih, naprednih softverskih kompanija koje će zaista transformisati industriju i svet. Ironija je u tome što mnoge od ovih kompanija zapravo recikliraju ideje koje su pokušale da se probiju tokom dotcom ere, ali su, nažalost, propale.

Govorili ste o lansiranju nekih velkih ideja koje nisu poletele jer su bile isuviše ispred svog vremena.

Loudcloud smo pokrenuli 1999. godine; današnji Amazon Web Services je u suštini ono što bi bio Loudcloud da je pokrenut 2006. godine umesto 1999. Tadašnja tehnologija nije bila spremna za Loudcloud. Rid Hofman (Reid Hoffman) je 1997. osnovao kompaniju za društveno umrežavanje pod nazivom SocialNet.com, mnogo pre nego što su to učinili Facebook ili LinkedIn [čiji je Hofman bio koosnivač 2003.]. Ljudi su se 20 godina smejali na koncept po kojem je funkcionisao Apple Newton, govoreći da je ovaj proizvod dokaz da niko ne poseduje interesovanje za tablet-računare. A onda je došao iPad. Mnogo ideja koje nisu uspele u dot-com epohi bile su, zapravo, pobednici. Jedini razlog za njhov neuspeh bilo je to što su došle – prerano.

Da li pristup virtuelnoj „cloud“ bazi podataka i big dati povećavaju šanse za uspeh novih preduzeća, tako što će se  njihovi poslovni modeli oslanjati malo više na nauku a malo manje na umetnost?

Da, mislim da je tako. Najbolje kompanije u koje danas svi upiremo pogled su neverovatno dobre u analitici. Imaju neverovatne zatvorene petlje, gde analiziraju podatke i praktično su direktno uključeni u proces analize, brojke i ishode u realnom vremenu, neprestano poboljšavajući svoju softversku petlju (loop) to jest sekvence instrukcija. Ali, ništa od ovoga nije prečica do uspeha. Još se uvek podrazumeva mnogo kreativne veštine tj. umetnosti. Iz tog razloga, nauci je i dalje teško da sama sve odradi kako treba.

Šta ste naučili o razvoju onog dela procesa koji pripada umetnosti?

Najbolji osnivači kompanija su zapravo umetnici u svom polju delatnosti. Oni u svojoj branši deluju instinktivno, jer su u kontaktu sa svim relevantnim tačkama podataka. U stanju su da sintetišu „iz stomaka“, tj. intuitivno sintetišu ogromnu količinu podataka – uvezujući zajedno tehnološke trendove, sposobnosti svojih kompanija, aktivnosti svojih konkurenata, psihologiju tržišta… sve moguće aspekte kako koji se tiču vođenja jedne kompanije. Veliki broj tehnoloških kompanija koje nisu uspele imaju koren svog neuspeha u dovođenju novog izvršnog direktora – i kompanija je prestajala s inovacijama da bi potom otišla na doboš. Veoma je teško da se skup veština koje je posedovao osnivač kompanije transplantuje, usadi nekome ko dolazi spolja na funkciju novopečenog izvršnog direktora.

Da li su venčer kapitalisti (VC) zapravo dobri u pronalaženju obećavajućih, potencijalno velikih kompanija?

Istraživanja pokazuju da postoji vrlo visoka korelacija između prvih VC firmi i istrajnih povraćaja uloženog kapitala. Ove firme su dobre u onome što rade, ali mi verujemo da je samo vrlo mali deo zbog toga što su pametni. Ona takođe ima veze sa upornošću protoka poslovnih dilova. Za kapital je važno tržište čiji je glavni pogon – kupac. I najbolji preduzetnici žele da uzmu novac od najvećih firmi, jer žele efekat pozitivnog signala – što je posebno važno za regrutovanje najtalentovanijih. Kao posledica toga, većina preduzeća drugog ili trećeg nivoa – dakle ona preduzeća koja ne pripadaju najvećima a nisu ni najvažnija – nemaju mogućnost finansiranja velikih preduzeća. Nije bitno koliko je dobar piker*: On nikada neće postići poslovni dil.

Neki vaši rizici bili su, kako se ispostavilo, fantastična prilika za ulaganje u zlatnu koku – samo spomenimo Twitter, Facebook, Skype uz još neke druge. Da li postoji neko ulaganje koje ste svesno propustili ali biste danas želeli da niste?

Da, tu je nešto što i danas ne možemo oplakati: Square [elektronski servis plaćanja] – to je bio naš veliki beli kit kojeg nikada nismo ulovili. Promakao bi nam u svakoj rundi (tj krugu ponuda potencijalnim ulagačima), i taj propust zaista ne možemo da prežalimo. Mi smo, ipak, ponosni na naše dosadašnje rezultate. Naše prvo ulaganje nam se već dvaput povratilo, sa mnogo više kompanija koje tek treba da sazru – što nam je omogućilo da vrlo brzo prikupimo sredstva i za druga ulaganja.

Razvili ste snažan filantropski fokus. Da li i nova generacija investitora razmišlja o ulaganju u društveno korisne projekte?

Ne [Smeh].

Toliko o mojim nadanjima u generacije koje dolaze.

Mnogi mlađi preduzetnici zacrtaju misiju svog društvenog angažmana ili filantropski program. Oni počinju rano. Investitori, ne toliko.

* Kratka prodaja (eng. short sale, short selling) je špekulativna operacija koja se sprovodi u očekivanju pada cene vrednosnih hartija. Investitor pozajmljuje deonice ili druge vrednosne hartije od brokera i prodaje ih kako bi ih otkupio prema očekivanom padu njihovih cena i, nakon što ih vrati brokeru, zaradiće na padu cena vrednosnih hartija. Budući da je rizik od gubitka u kratkoj prodaji teoretski beskonačan, kratku prodaju bi trebalo da koriste samo iskusni trgovci koji su upoznati sa svojim rizicima.

Definicija “short sellinga” glasi nekako ovako: Kupac pozajmljuje vrednosnu hartiju i u istom je trenutku po trenutnoj ceni prodaje na tržištu, znajući da hartiji cena i dalje pada. Neke su države razmatrale potpunu zabranu ove vrste ulaganja na deoničarskom tržištu.

Harvard Business Review

 

Startup ulagači: Lov na sledeću veliku stvar (1/2)


Mark Andresen (Marc Andreessen) dobro poznaje obe strane start-up igre. Kao tek iskovani akademski građani koji su diplomirali 1990, on i njegovi poslovni partneri/cimeri/prijatelji pošli su ​​„s ispruženom kapom u ruci“ da potraže novac kod kapitalnih anđela-investitora iz Silikonske doline, koji bi finansirali njihov novi projekat: bio je to u svetu probitačni, sjajni veb brauzer (pretraživač) po imenu “Netscape Navigator”. U roku od 18 meseci preduzeće je izašlo na Inicijalnu javnu ponudu (IPO, odnosno javno listiranje), a Andresen je postao simbol internet-generacije. Danas je koosnivač i partner u firmi Andreessen Horowitz, venčer kapitalista tj. vlasnik kapitalnog fonda za rizična ulaganja iz Menlo parka koji pokušava da napravi pametne opklade tj profitabilna i obećavajuća ulaganja u tehnološka start-up preduzeća, i to u atmosferi koja nije ni izdaleka onoliko prostosrdačna i predusretljiva kao ona koja je vladala tokom dot-com buma. U ovom za štampu redigovanom razgovoru s urednikom Harvardskog poslovnog pregleda Adijem Ignejšezom (Adi Ignatius), Andresen govori o složenim izazovima s kojima se startaperi i preduzetnici trenutno suočavaju, kao i neiskorišćenim investicionim mogućnostima.

Kako biste okarakterisali najbolje preduzetnike sa kojima radite?

Andresen: Cilj nam je da pronađemo „trifecta-ljude“ kojima želimo da pružimo podršku. Pokušavamo da nađemo inovatora proizvoda koji u sebi već ima 1. snažan preduzetnički gen i želi da započne posao sa svojom kompanijom, 2. energiju i mentalnu sposobnost potrebnu da se nosi sa komplikovanim poslovnim situacijama. Koji, takođe, 3. ima širinu i disciplinu da postane direktor. Kada takvi deluju efikasno i naporno tokom perioda od, recimo, 10 godina, rezultati su čudesni. Ako ovakvi trifecta-ljudi padnu na bilo kojem od ova tri fronta, uglavnom su žrtve okolnosti a ne sopstvenih slabosti ili nesposobnosti.

Da li sve te veštine i sposobnosti zaista moraju da zažive u jednoj osobi?

Teško je upariti inovatora proizvoda sa poslovnim partnerom – ili da uortačite osnivača kompanije sa spoljnim izvršnim direktorom – pa da posle toga očekujete da će vas ovakve kombinacije bilo gde odvesti. A mi činimo baš to kroz svoje konsultantske usluge. Mi radimo sa našim klijentima-kompanijama onda kada je apsolutno nužno da učine ovakvo šta, ali je, svakako, sve to ogroman izazov.

Mogu li se budući preduzetnici naučiti veštinama koje bi im obezbedile da postanu preduzetnici? Ili su preduzetničke veštine urođene?

Mislimo da se izvršni direktori mogu stvoriti učenjem, a mi smo specijalizovani u obuci koja od inovatora stvara izvršne direktore. Ne provodimo mnogo vremena pokušavajući da od direktora stvorimo inovatore.

U kojoj meri je start-up biznis i dalje “grogi”, ošamućen poslednjim usponima i padovima akcija tehnoloških kompanija na berzama?

To je stvarno velika stvar, pogotovo za nekoga ko je stariji od 35 godina. Ovo danas je nalik onome što se desilo nakon Velike depresije: Ljudi su tek 1950-tih godina zaista počeli da se ponovo fokusiraju na berzu. Svi su preosetljivi, jer je tu taj osećaj, da je veoma lako moguće stvoriti neki novi  finansijski balon koji bi lako mogao pući. Onog trenutka kada nešto počne da pokazuje nešto malo života, oni obično kažu: “Gospode, evo još jednog finansijskog mehura!”

Hoćete da kažete da je opšti i uvreženi pogled na tržišta iracionalne prirode?

Da, on je iracionalan. Racionalno je fokusirati se na budućnost, a ne na prošlost. Međutim, trenutni stavovi su umnogome zasnovani na onome što se desilo u prošlosti.

Kakvo je gledište u firmi Andresen Horovic?

Mi, očigledno, vidimo prisustvo poslovnih šansi i prilika. Našu firmu smo osnovali 2009, u godini nakon koje je usledilo verovatno najgorih 10 godina ikada u oblasti ulaganja rizičnog (ili osnivačkog, tj venčer) kapitala. Ali, s obzirom da sada imamo uvid kako je tih deset godina proticalo u poslovnom smislu, možemo reći da je ovo verovatno dobar trenutak za ulazak u posao i poslovne rizike.

Da li negde na horizontu uočavate eventualne naznake opasnosti od novog balona?

U prirodi je rizičnog kapitala i startap investicija da postoje glupe investicije i pogrešni ulagački potezi. Problem je u tome što nikada sa sigurnošću ne znamo koje su koje. I ja, kao i svi drugi, uostalom, mogu da pogrešim. Ali, ako ste u strahu da biste mogli da napravite investicije koje bi mogle biti nesmotrene i loše, onda, zapravo, nikad nećete imati velika poslovna i preduzetnička postignuća. Jer, veliki dobitnici i poslovni „vukovi samotnjaci“, oni koji su izuzetak i „nepodobni“ u odnosu na mejnstrim, imaju tendenciju da na početku izgledaju pomalo suludo.

Jedan od simptoma prisutnog finansijskog mamurluka je da sve manje start-up kompanija izlazi sa Inicijalnom javnom ponudom (IPO). Šta to znači za investitore poput vas?

U izvesnom smislu to je dobro za mene. Kao kapitalista koji investira rizični kapital (i to prvenstveno u startup preduzeća koja partneri i ja ocenimo kao perspektivne), imamo Lock-up period od 13 godina nad našim novcem, tako da je dugoročno gledano naš posao veoma ozbiljna stvar. Našim preduzetnicima govorim da “Ukoliko izgrade veliku, uspešnu samostalnu kompaniju, u jednom trenutku gotovo sigurno će ići na inicijalnu javnu ponudu.”

U međuvremenu, kako ih pripremate za taj trenutak?

Kažem im da ne treba čak ni da pomišljaju da idu na IPO dokle god ne izgrade ono što nazivam tvrđavom. Gradite kompaniju koja je toliko velika i moćna i dobro branjena da je u stanju da izdrži pritiske IPO izlaska u javnost. Naši preduzetnici su stoga gotovo u potpunosti fokusirani na suštinu onoga što rade – u odnosu na ono što se desilo 1999. godine, kada su svi pokušavali da kompanije brže-bolje javno listiraju, i to već u roku od dve godine od njihovog osnivanja, na osnovu bučne i intenzivne promocije.

Ah, stari dobri dani.

Jedan od lokalnih venčer kapitalista imao je 1999. dva načela kojih se držao. Jedno je glasilo: “Izrastite u veliku firmu ili idite kući.” Drugo načelo bilo je: “Zaboravi na detalje, samo pravi dobre pogodbe.” Ovo drugo načelo je kompanije iz dot-com epohe dovelo u nevolju jer su neke od njih imale vrlo malo realnih postignuća. One su, uglavnom, samo slale saopštenja za štampu na svom putu ka IPO.

Možete li nas malo bolje uputiti na način na koji se IPO dobija danas.

Kompanije sprovodimo kroz ono što nazivamo „paradom užasa“: to su sve one stvari koje se dešavaju jednom javno listiranom preduzeću. Vodimo ih kroz Sarbejns-Okslijev Zakon (Sarbanes-Oxley, SoX) zakon o zaštiti investitora, način na koji se finansijsko stanje njihove kompanije otkriva potencijalnim investitorima, takođe ih upućujemo u patentne zakone, kao i antitrust regulativu kojom se suzbijaju štetni monopoli i oligopoli. Govorimo im o tome šta zapravo rade hedž fondovi, kao i o raskrsnici/ukrštanju između hedž fondova i fer objave (kada se svi podaci relevantni za javno listiranje istovremeno objave svim deoničarima).

Zašto je  Sarbanes-Okslijev zakon važan za startapere?

Sarbanes-Oxley zakon (SoX) nastao je 2002. godine na inicijativu dvojice američkih kongresmena, Sarbanes-a i Oxley-a odmah nakon dobro poznatih niza korporativnih skandala kao sto su Enron i WorldCom, koji su dobro “protresli” poslovni svet. Odredbe SoX-a postale su obavezne za sve kompanije čije se deonice kotiraju na bilo kojoj berzi u Sjedinjenim Državama, a svrha im je uvođenje efikasnog sistema internih kontrola nad procesom finansijskog izveštavanja.

Tim zakonom, kao i raznim dodatnim i propratnim materijalima propisuju se kontrole nužno potrebne za implementaciju kako bi se rizik (netačnih ili nepotpunih) finansijskih izveštaja sveo na prihvatljiv nivo. SoX metodi kontrole pre svega pokrivaju rizike nastale sprovođenjem revizije finansijskih izveštaja, odnosno rizika od njihove netačnosti, nepotpunosti ili pogrešnog iskazivanja. Organizacijama se preporučuje, ukoliko se prethodno ne zahteva, uvođenje širokog spektra efikasnih ručnih, poluautomatskih ili automatskih kontrola koje bi trebalo ugraditi u procese finansijskog izveštavanja.

IT governance institute i ISACA su 2004. godine objavili preporuke o upotrebi informacionih tehnologija i informacionih sistema pri sprovođenju efikasnog sistema internih kontrola.

Cilj tog dokumenta odnosno skupa preporuka jeste pružanje odgovora na pitanje kakvo je stanje internih informatičkih kontrola u kompaniji, a zaključci i najčešći nalazi, nezavisno od delatnosti ili specifičnosti posmatrane organizacije su da informatičke kontrole imaju sveobuhvatan uticaj na ostale kontrole i ciljeve kontrola. Time informacione tehnologije i sistemi predstavljaju temelj efikasnog sistema internih kontrola poslovanja, odnosno, bez revizije efikasnosti kontrola, menadžment ne može imati garanciju da su finansijski izveštaji tačni, potpuni ili da korektno prikazuju finansijsko stanje kompanije.

SoX je, samim tim, esencijalno važan zakon, a startaperi koji žele da njihv startup jednog dana bude javno listiran trebalo bi da ga dobro prouče i primenjuju.

Efikasnost SoX kontrole se meri istom mernom skalom kao i CobiT, ITIL, ili COSO norme (ocene zrelosti od 0 do 5). Osim toga, Sarbanes-Oxley zakon u SAD propisuje da su izvršni direktori odgovorni za sprovođenje sistema internih kontrola u poslovanju.

Mark i Lora Andresen, Mark Zakerberg

Mark i Lora Andresen, Mark Zakerberg

Kakvu ulogu u svemu ovome igraju hedž fondovi?

Hedž fondovi su daleko moćniji nego što su nekad bili. Manipulacija na tržištu nikada nije bila procesuirana, tako da u stanju da o vama slažu šta god požele. Ukratko, meta hedž fondova su one kompanije koje nisu u potpunosti finansirane. Ako imate manjak likvidnosti na svom bilansu stanja, i morate da prikupite novac u nekom trenutku u budućnosti, oni će pokušati da vas ubiju. A veoma lako uspevaju već po automatizmu samoostvarljivom proročanstvu, u nameri da vas definitivno onemoguće da sakupite potreban novac. Dakle, našim klijentima (tj. kompanijama koje žele da jednog dana budu javno listirane) intenzivno ukazujemo na veliki značaj posedovanja snažnog bilansnog stanja, kako bi se obezbedili da nikada ne dođu u tu situaciju – da postanu taoci hedž fondova.

Koliko novca start-up-u treba da ima pri ruci?

Generalno, želite da posedujete dovoljno gotovine na vašem bilansu stanja za barem dve godine, u slučaju da vaš prihod nenadano ode na nulu. Ovo je uobičajena pojava u tehnološkim industrijama, a to se ponekad zaista i događa.

U ovom brutalnom poslovnom okruženju, koliko je za start-up firme važno da zadrže svoje osnivače?

Uvek želimo da kontrolisati da se odmore sa osnivačima. Sve drugo može biti veoma opasno, zbog lakoće sa kojom ljudi mogu da sprovode sukobe preko svojih pravnih zastupnika i ostalo. Tehnološki giganti često kreću u preuzimanje start-up firmi bez namere da zapravo kupuju već samo da bi im upropastili posao za narednih 18 meseci.

Drago mi je da sam na Istočnoj obali.

Ovde (u Silikonskoj dolini) kao da je Treći svetski rat [Smeh.]

 

(Kraj I dela)

Kineski poslovni putnici preuzeli vođstvo od SAD


11

U poslednjih nekoliko godina Kina je postala predvodnik svetskih trendova na nekoliko frontova – tako je i sa poslovnim putovanjima. Ona je sada jedna od vodećih ekonomija, najveće tržište za trgovinu luksuznim proizvodima i najveće tržište za e-trgovinu. Kina je takođe zemlja iz koje dolazi najveći broj turista i na prvom mestu je po potrošnji svojih turista.

Prema podacima Global Business Travel Association (GBTA) Kina je pretekla SAD i sada je, doduše sa malom razlikom, vodeće tržište poslovnih putovanja. GBTA procenjuje da je na poslovna putovanja u Kini prošle godine potrošeno $ 291,2 milijardi u odnosu na $ 290,2 milijardi u Americi. Međutim, kinesko tržište će rasti za 10,1% i 9,8% u 2016. i 2017. godini.

Rast potrošnje na poslovna putovanja u Kini nije neočekivan, piše the Economist. Kineski od države podržani domaći giganti imaju internacionalne ambicije, što je dovelo do mnoštva njihovih akvizicija i IPO, predvođenih Alibabom, najvećom svetskom elektronskom trgovinskom firmom. Ali, strani interes za Kinu se pomalo ohladio i sami poslovni ljudi možda primećuju da se njihove kolege od Kine sve više okreću ka Indiji, Bliskom istoku i Africi.

U stvari, kaže the Economist kineska biznis putovanja usporavaju. GBTA procenjuje da je 95% od kineskih poslovnih putovanja unutar zemlje, jer se mnoge kineske firme okreću manjim gradovima u unutrašnjosti u kojima raste kupovna moć, delom i zahvaljujući i velikom obimu infrastrukturnih radova koji od 2011. podrazumevaju i izgradnju 82 aerodroma.

06

Prema GBTA u Kini se gradi 70% od svih svetskih cevovoda za gradnju hotela u azijsko-pacifičkom regionu.
“Mislim da prisustvujemo promeni igre “, rekao je Majkl McCormick (Michael McCormick) izvršni direktor i COO u GBTA, USA Today. “To je značajna prekretnica i promena u redosledu od vremena kada naša organizacija prati poslovna putovanja.”

Američke kompanije pokušavaju da maksimiziraju profit na ovim rastućim tržištima. Hilton ove godine otvara novi hotel u Kini. IHG, hotelijerska kompanija čiji brendovi uključuju Holiday Inn, otvorila više od 30 različitih hotelskih kapaciteta u Kini prošle godine.

Proizvođači aviona kao što su Boing takođe vide priliku za dobar posao, jer je kineskoj avio-industriji potreban veći broj aviona da bi mogli da prevezu sve veći broj svojih poslovnih putnika širom zemlje, piše Fortune.

Prema podacima koje su u istraživanju pružili kineski rukovodioci kompanija, njihovi budžeti za poslovna putovanja i prezentaciju su porasli mereno godinu na godinu za 4,79 odsto, što je više za 3,1 odsto u odnosu na troškove predviđene za 2014.

07

Avio-kompanije i hoteli su već notirali ove podatke, i nameravaju da u partnerstvu sa kineskim prevoznicima profitiraju na tom rastu. Delta Airlines je pokrenula nonstop letove iz Los Anđelesa do Šangaja ovog leta, a Marriot očekuje da skoro udvostruči broj svojih hotela u Kini u narednih pet godina.

Mnogi prodavci u ovoj industriji već su proširili portfolio svojih usluga i proizvoda u Kini, a ostali će uskoro slediti taj primer. Za stručnjake u marketingu, to znači da pažljivo prate ključne trendove i paze da njihov tim pronađe prave mogućnosti na najvećem svetskom tržištu poslovnih putovanja. Evo tri trenda koje bi ljudi u marketingu trebalo posebno da prate u narednih nekoliko godina:

1. Kina je okrenuta samoj sebi: Iznenađujuće, Global Business Travel Association je utvrdila da se 95 odsto kineskih poslovnih putovanja ostvaruje na domaćem tržištu. Poređenja radi, u SAD je 80 odsto poslovnih putovanja na domaćim relacijama. Kompanije koji žele da se prošire u ovom regionu, moraju pojačano da se fokusiraju na regionalna putovanja.

05

2. MICE je u porastu: Sastanci, inicijative, konferencije i događaji u Kini se oporavljaju nakon izvesnog perioda u kojem su bili u padu. Trideset dva odsto kompanija je učestvovalo u MICE aktivnostima u proteklih godinu dana, što je porast od 17 procenata u odnosu na 2014. i 19 procenata u 2015. Taj skok predstavlja glavni faktor unutar rasta tržišta poslovnih putovanja u regionu, i marketingaši moraju da ugrade ove elemente u svoje marketing planove.

3. Raste dobra pozicioniranost kineskih hotelskih brendova širom sveta: utakmica na tržištu hotela u Kini je žestoka, a jeftine i luksuzne opcije su preplavile tržište da bi proširile svoje uporište. Dalian Wanda je svoj lanac hotela u Kini Wanda Hotels and Resorts proširio u svetu i sada ga ima od Londona i Madrida do Čikaga i australijiske zlatne obale, dok su Home Inn i Jin Jiang dva od mnogih kineskih brendova čije se pojačano prisustvo beleži u jugoistočnoj Aziji.

Za direktore marketinga, partnerstva i promocije sa kineskim brendovima predstavljaju novi put koji istražuju i koji može da dovede do stvaranja uzajamno korisnih odnosa.

UnionPay, brend bankarskih kartica banka sa većim udelom na tržištu od Visa i MasterCard zajedno, učestvuje sa 90 odsto na tržištu svih bankarskih kartica u Kini. Uz kontinuiranu popularnost ovog brenda među kineskim putnim brendovima, kompanije bi trebalo da razmotre da ovaj način plaćanja u svojim biznisima u Kini, piše Corporate Ink.