Vino Verde: kako je sve počelo


U istoriji vinarstva, koje datira još od pre stote godine naše ere, sorte vina Vinho Verde važile su za prvo portugalsko vino koje se u srednjem veku izvozilo na evropska tržišta. Danas se ova regionalna vina izvoze na tržišta u više od 100 zemalja širom sveta (Vinho verde, „zeleno vino“: portugalska verzija mladog belog vina koje se na sličan način gaji širom evrope, naročito u Austriji i Nemačkoj).

Vinarski region Vinho Verde su pre 2.500 godina prvo naselila keltska plemena koja su putovala od svog zavičaja do mesta u Atlantiku nama poznatom kao Britanska ostrva (British Isles). Zeleni krajolik i hladna morska klima stopili su se na ovom mestu, praveći idealno utočište za ovu sortu.

Danas više od 19.000 uzgajivača na preko 52.000 hektara čine Vinho Verde najvećim vinskim regionom u zemlji. Godišnje se u proseku proizvede 75 miliona litara ovog vina, koje se potom izvozi širom sveta.

Najraniji pisani zapisi o „Zelenom vinu“ iz ove regije nalaze se u rukopisima znamenitog rimskog filozofa Seneke i prirodnjaka Plinija, a datiraju iz prvog veka naše ere. Rimska okupacija praćen viševekovnom dominacijom Vizigota i Maora, okončana je po osnivanju kraljevine Portugalije te krunisanju kralja Afonsa Enrikeša (Afonso Henriques) 1139. godine u gradu Himaraeš (Guimaraes) koji se nalazi u regionu Vinho Verde.

Tokom srednjeg veka, stanovništvo severozapada Iberije koncentrisalo se u oblasti danas poznatoj kao Minjo (Minho). Dokumenti pokazuju da su monaški redovi u to vreme igrali važnu ulogu u obradi grožđa i vinarstvu. Iako je izvoz bio vrlo ograničen, iz istorijskih zapisa znamo da su ovo prva portugalska vina koja se šalju na evropska tržišta (Engleska, Flandrija i Nemačka); posebno one iz regiona Monsao i Melgako (Monção e Melgaco) i Ribeira de Lima. Međutim, zakoni iz 16. veka favorizovali su sadnju kukuruza, prisiljavajući farmere da počupaju svoje zasade vinove loze i da ih ili presađuju na marginalne lokacije ili postavljaju da rastu visoko iznad zemlje, po visokom drveću ili o rešetke objekata. Ovaj metod uzgoja vinove loze naziva se prisilnim ili „enforkado“ (enforcado) koji se i danas može naći, iako proizvođači favorizuju savremene metode odgajanja loze kojima se poboljšava proizvodnja kvalitetnih vina.

Na početku dvadesetog veka fokus se vratio na kvalitet, uz regulisanje proizvodnje i trgovine sorti vina Vinho Verde. Povelja od 18. septembra 1908. godine i Dekret od 1. oktobra 1908. godine po prvi put je razgraničila regiju Vinho Verde. Region je 1984. imenovan za „Denominaciju kontrolisanog porekla“ (Denominação de Origem Controlada, DOC) koju nadgleda Vinska komisija regije Vinho Verde (Comissao de Viticultura da Regiao dos Vinhos Verdes).

Moderna vinska era regije Vinho Verde izbila je u prvi plan tek u poslednjih nekoliko decenija. Pre toga je najveća količina ovih vina bivala trošena lokalno ili izvezena u portugalske zajednice iseljenika u Sjedinjenim Državama i bivšim kolonijama. Ulaskom Portugala u Evropsku uniju 1986. godine došlo je do dramatične promene sa prilivom preko potrebnih sredstava za puteve, vinograde, vinarije i bolji pristup inostranim tržištima. Danas više od 19.000 poljoprivrednika uzgaja lozu na preko 51.000 hektara, što oblast Vinho Verde čini najvećim vinskim regionom Portugala. Godišnje se u proseku proizvede 80 miliona litara ovog laganog i pitkog, nadasve osvežavajućeg i ukusnog vina, koje se izvozi na više od 100 tržišta širom sveta.

Wines of Vino Verde

Superstar-kompanije na udaru disruptivnih tehnologija


Preokret na vrhu znači da tržišna konkurencija može funkcionisati bolje nego što smo mislili, piše Rana Forohur za Fajnenšel tajms.

 

Pre par godina sam intervjuisala izvršnog direktora jedne velike američke tehnološke platforme koji mi je rekao nešto što me je zaintrigiralo.

Pritiskala sam ga činjenicom da – u “superstar” ekonomiji današnjice, u kojoj mali broj kompanija važi za super-zvezde u biznisu, poslovnim sektorima i gradovima u kojima se obavlja – najveći uzimaju sve veći i veći komad „globalne ekonomske pite“ u odnosu na ono što su uzimali pre 20 godina, kao i da što su takvi biznisi veći tim su veće šanse da će „ubijati“ konkurenciju; lomljenjem rivala se, međutim, redukuju preko potrebne inovacije. On je odgovorio da je, zapravo, njegova kompanija – velika i moćna, kakva je bila – oduvek osećala da je u opasnosti da bude „ometena“ (disrupted) od strane takmaca. U to vreme sam napisala i ovu primedbu – kao svojevrsnu  kognitivnu pristrasnost.

Ali jedno novo i interesantno istraživanje o superstar-ekonomiji me je dovelo u pitanje prvu reakciju. Prema upravo objavljenom izveštaju Globalnog instituta Mekinsi (MGI), deo sveta koji predvodi globalnu poslovnu utakmicu preuzima daleko veću mobilnost i pokretljivost ideja/kapitala nego što smo možda i pretpostavljali.

Ovaj izveštaj analizira skoro 6.000 najvećih javnih i privatnih kompanija na svetu, od kojih svaka ima godišnje prihode veće od milijardu dolara i koji zajedno čine 65 odsto globalne dobiti (pre oporezivanja).

Među grupama, najviše njih 10 odsto (“superstar” kompanije) uzima 80 odsto ekonomske dobiti – definisane kao uloženi kapital kompanije pomnožen njenim prihodima iznad troškova tog kapitala. Globalno uzev, tek jedan odsto njih uzima čak 36% profitne pite.

 

Znamo ko su neke od top 10% top kompanija s visokim maržama – uključujući „Faang“ (Facebook, Apple, Amazon, Netflix i Google), kao i druge koje su bile u stanju da iskoriste vrednosti svojih nematerijalnih sredstava kao što su softver, podaci, patenti i brendovi. Takođe, znamo da mrežni efekat omogućava takvim kompanijama da brzo i obimno prate tržišta, pružajući im velike konkurentske prednosti.

Ali, ono što MGI izveštaj pokazuje je i da među najboljih 10% postoji daleko više kriza nego što smo očekivali. Zapravo, izveštaj pokazuje da je gotovo polovina od najboljih 10% kompanija ispala iz najvišeg nivoa svakog poslovnog ciklusa – kao i da je 40% istupanja iz društva najboljih značilo da su te, doskora najbolje kompanije, padale sve do dna –  do 10% najslabijih.

U međuvremenu, tek je šačica retkih srećnika uspela da se, tokom istog perioda, izdigne do samog vrha. “Firme na samom vrhu skale stvaraju dosta profita”, kaže direktor MGI-a Džejms Manjika (James Manyika), koji je i vodio istraživanje. “Ali, na vrhu je, takođe, jako malo konkurencije”.

Raznolikost kako među prvih 10% tako i među onih 1% je danas daleko veća nego pre 20 godina. Ove kompanije uključuju ne samo „dežurne krivce“ iz Silicijumske doline već i one iz mnogih drugih sektora (veliki broj globalnih banaka i proizvodnih kompanija nalazi se u samom vrhu), kao i (ne)sretne geografske okolnosti (na listi je puno zapadnih multinacionalki, ali i mnogo brzo-rastućih kineskih preduzeća).

Kako to da današnje kompanije mogu imati tako brz rast i uspon do vrha, da bi, u jednom trenutku, pale mnogo brže i daleko ispod nivoa nego što je to bio slučaj, recimo, pre par decenija?

 

Deo odgovora, očigledno, ima veze sa globalizacijom – kada jedna ideja prodre na globalnom nivou, potencijalno tržište za nju je daleko veća nego što je bila u prošlosti, dok je pristup globalnom kapitalu radi većeg ulaganja u poslovne ideje danas, takođe, daleko veća.

Vredno je razmišljati o ovoj tački u vremenu kada su vrednosti globalizacije stavljeni na iskušenje. Ukoliko se profitabilnost zasniva na sposobnosti brzog i lakog pristupanja globalnim tržištima, promena tih snaga sigurno će dramatično promeniti globalnu poslovno-profitnu sliku.

Ali, previranja u ekonomiji superzvezda takođe odražavaju i činjenicu da su pojedine kompanije, bez obzira na sektor iz kojeg potiču, sposobne da iskoriste sredstva ove nove ekonomije: komunikacijske mreže, podatke i ideje – dok druge to nisu u stanju. Jedan od zabrinjavajućih detalja otkrivenih u Mekinsijevom izveštaju je da donjih 10% biznisa uništava onoliko vrednosti koliko onih vrhunskih 10% stvara.

Iako još uvek ima puno pitanja koja treba postaviti i na koje bi trebalo valjano odgovoriti – na pitanje zašto je to moguće postaje jasna jedna stvar: Gubitnici teže ka posedovanju više stvari – materijalnih dobara kao što su fabrike i oprema – dok pobednici, pre svega, misle na dalje učvršćivanje svojih nematerijalnih sredstava.

Da biste bolje razumeli ovu ideju, pročitajte „Sedmo čulo: moć, sreća i opstanak u dobu Mreža, Džošue Kupera Ramoa (The Seventh Sense: Power, Fortune, and Survival in the Age of Networks, Joshua Cooper Ramo), ko-direktora konsultantske kompanije Kissinger Associates. Knjiga je posebno čitljiv i pristupačan prikaz ekonomskih, političkih i društvenih posledica ove smene anticcipacija.

Ideja o postojanju preokreta u superstar-ekonomiji je važna. To znači da sile ekonomske konkurencije mogu funkcionisati bolje nego što smo pretpostavljali. Pa ipak, na nivou pojedinačnih zemalja, kompanije i industrijski sektori nisu podjednako rasprostranjeni niti zastupljeni. Mi, zapravo, više nego ikada ranije, upravo u ovom trenutku uočavamo jedinstveno geografsko raslojavanje po bogatstvu, prilivu novca i razvijenosti. U Sjedinjenim Državama, recimo, samo 10% okruga (a ne država) stvara nezamislivih 90% BDP-a.

 

Rezultat: tek je mali broj gradova koji su „brendirani“ poput “luksuznih proizvoda”, prema rečima bivšeg gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga. Oni, takođe, proizvode rast gradskih prihoda i onih gradova koji zaostaju, a koji bi mogli postati poput Detroita ili Mineapolisa – mesta gde su skrajnuti građani i polarizovana politika već standard.

Ukoliko nismo u stanju da iznađemo način kako da premostimo ovu neopisivo veliku podeljenost, onda ni veća zastupljenost konkurencije unutar top-korporacija više neće biti od važnosti.

Rana Forohoor, Financial Times

DW: Prevara zvana električni automobil


Da li električni automobili zaista najmanje zagađuju životnu sredinu? Stručnjaci upozoravaju da to nije automatski tako – uprkos činjenici da e-automobili u raznim testovima prolaze najbolje, piše Dojče vele (DW).

Na prvi pogled radi se o uspehu: do kraja ove godine na nemačkim putevima biće čak 50 odsto više elektro-automobila nego prošle godine. Početkom januara 2018, prema zvaničnim podacima Saveznog ureda za motorna vozila, u Nemačkoj je bilo registrirano oko 54.000 automobila na elektro pogon. U prvih devet meseci ove godine registrovano je novih 24.574 vozila.

Ali polako! Kad se pogleda malo detaljnije, brzo postaje jasno da e-automobili u Nemačkoj ne igraju neku važnu ulogu. Njihov udeo u ukupnom broju registrovanih je mikroskopski je mali: u Hamburgu samo 0,18 odsto (što je najviše od svih saveznih pokrajina), u Berlinu i u Bavarskoj po 0,17 procenata, a na trećem mestu je Baden-Virtemberg sa 0,16 odsto. Na samom začelju je Saksnija Anhalt– 0,06 procenata.

Sporovozna elektrifikacija

Električni pogon se veoma sporo probija, ali to itekako “ekološki ima smisla”, naglašava se u analizi firme SEG Automotive. Ta firma iz Štutgarta proizvodi automobilske delove, širom sveta zapošljava više od 8.000 radnika i sarađuje gotovo sa svim velikim proizvođačima automobila. Argumenti iz njene analize su itekako razumljivi.

SEG se poziva na proračune renomiranih saobraćajnih i stručnjaka za klimatska pitanja. Zbog velikih baterija, proizvodnja jednog električnog automobila prouzrokuje naime mnogo više ugljen dioksida nego neko vozilo s motorom s unutrašnjim sagorevanjem. I zato e-auto, kako tvrde u SEG, tokom svog kompletnog životnog ciklusa uštedi više od 50 odsto emisije CO2 samo u zemljama s malim udelom fosilnih energenata. Kao primer se navodi Francuska, koja karte polaže na nuklearnu energiju (pitanjem oko zbrinjavanja radioaktivnog otpada se ne bavi), i Norveška, koja može obilato da koristi prirodne resurse, pre svega vodu.

Ključna tržišta s velikom emisijom CO2

Na brojnim ključnim tržištima, kao u SAD, Indiji, Kini, ali i u Nemačkoj, prilikom proizvodnje električne energije u atmosferu se emituje toliko ugljen dioksida da na duži rok čistokrvni e-automobili, kao i tzv. plug-in hibridi uopšte ne donose nekakvu prednost kada se radi o zaštiti klime. Ili je njihov ekološki bilans čak i negativan u poređenju s vozilima u kojima se nalaze motori s unutrašnjim sagorevanjem.

Na osnovu podataka iz studije najvećeg nemačkog auto-moto kluba ADAC, SEG postavlja sledeću računicu: s obzirom na aktuelni miks u proizvodnji električne energije u Nemačkoj, jedan mali električni automobil koji pređe više od 50.000 kilometara tokom svog životnog veka proizvede više ugljen dioksida nego neki odgovarajući model vozila koji troši benzin ili dizel. Ekološki bilans e-automobila bi bio bolji od modela s unutrašnjim sagorevanjem samo u slučaju da je kompletna energija, 100 odsto, koju potroši dobijena iz regenerativnih izvora. Stvari su malo drugačije u slučaju da auto pređe više od 150.000 kilometara. Tada e-auto s aktuelnim “strujnim miksom” ima bolji ekološki bilans, a u slučaju da koristi eko-energiju, jedan takav auto tokom svog čitavog životnog veka emituje samo delić CO2 odgovarajućih modela s unutrašnjim sagorevanjem.

Srednji put

Kako do manje emisije CO2 s aktuelnim energetskim miksom? Srednji put, prema mišljenju SEG, je “48-voltni-dizel-blagi-hibrid”. To je relativno mlada tehnologija kod koje se istovremeno pokreće vozilo i proizvodi energija. Ta tehnologija sve je omiljenija kod proizvođača širom sveta – zbog svoje energetske efikasnosti i sve strožih zakonskih odredaba.

U procesu proizvodnje 48-voltni dizel-hibrid pruzrokuje doduše minimalno povećanje emisije ugljen dioksida, ali tokom procesa korišćenja u saobraćaju može da uštedi i do 15 odsto goriva i CO2. I tako u zemljama u kojima se ne proizvodi dovoljno “zelene” električne energije može da postane čak najbolja mobilna varijanta u kontekstu zaštite klime.

Ali u celoj toj kalkulaciji postoji jedna sitnica koju se ne sme prećutati – SEG, već sigurno pogađate, proizvodi upravo takve sisteme.

Trend je u redu

Magazin Edison, publikacija izdavačke kuće Handelsblat koja se bavi područjima e-mobilnosti, održivosti i umreženog života, odmah je izračunala da analiza SEG, uprkos nekim nepreciznostima, ide u pravom smeru. Kod motora s unutrašnjim sagorevanjem bez sumnje još ima velikog potencijala za uštede CO2, ali isto tako ima i potencijala na području razvoja baterija i energetskog miksa.

Jasno je i da s povećanjem broja pređenih kilometara raste prednost e-automobila. Optimalno bi bilo kada bi električni automobili koristili isključivo solarnu energiju. S druge strane, uopšte “nema smisla” zameniti neki e-auto nakon trogodišnjeg lizinga s godišnjom kilometražom od 15.000 kilometara, nekim novim modelom, tvrdi Edison.

“To je saznanje za koje nam u stvari i ne treba nikakva računica, već samo malo razuma utemeljenog na održivosti”.

DW

Kineski tehnološki giganti i e-poslovanje: manje ljubavi a više podela


Deng Šuang, 34-godišnja majka želi da dečije cipele koje je pronašla na portalu Taobao prosledi maminoj prijateljici preko društvene mreže WeChat. Umesto da na WeChat ovu informaciju podeli direktno sa Taobaoa, kineskog giganta za e-trgovinu, Deng mora da prođe kroz prilično nezgodan proces: ona prvo mora da na Taobaou iskopira auto-generisani (već pripremljen) link za ovaj artikl a tek potom ga nalepi („pejstuje“) u WeChat, pre nego što ovu poruku prosledi.

Ova naizgled mala barijera pri razmeni između dve kineske gigantske aplikacije nipošto nije beznačajna prepreka, naročito kada milioni korisnika svakodnevno prolaze kroz ovu istu rutinu. Pa ipak, ovo je nešto više od pukog „tehničkog propusta“  koji se lako može ispraviti naknadnim ažuriranjima:  a to je samo jedan od zidova koji veb-giganti iz Kine grade kako bi čuvali sopstvene sisteme elektronskog i mobilnog poslovanja.

Većina ljudi veruje da je kineski internet jedan sređen i monolitan svet za sebe, premda je samo mali broj onih koji shvataju da u kineskom sajber-svemiru postoji više odvojenih, međusobno labavo povezanih ekosistema. Konkurencija u kineskom svetu interneta više se ne svodi  na individualne tehnološke kompanije, već sve više prerasta u utakmicu među samim eko-sistemima.

Super-aplikacije i ekosistemi

“Američke i evropske internet-kompanije obično se fokusiraju na samo jedan sektor, u kojem potom pokušavaju da budu najbolje. Kineske kompanije, međutim, započinju fokusiranjem i rešavanjem jednog problema ali, vremenom, počinju da rešavaju i sve ostale probleme “, rekao je Vilijem Bao Bin (William Bao Bean) za portal TechNode. Bao Bin je generalni direktor kompanije Chinaccelerator.

Kineske tehnološke kompanije, naročito one koje su se prve pojavile (tzv. BAT kompanije: Baidu, Alibaba i Tencent), započele su sa poslovne „vertikale“, ali sa vizijom da postanu veoma velike, „po horizontali“. Ovaj pristup se postepeno razvio u model “super aplikacije+ekosistem”, gde kineske tehnološke-kompanije pokušavaju da kreiraju proširene onlajn platforme koristeći dominantan status svojih super-aplikacija.

Super-aplikacije, obično u oblasti u kojoj su giganti prvi put započeli svoje uspešne biznise, služe kao „sidrišta“ za dalji razvoj, pre svega korisničkih usluga. Tencent, roditelj kineske nekadašnje QQ aplikacije za razmenu poruka, nastavlja svoju dominaciju u društvenim mrežama aplikacijom WeCha. Alibaba ima svoj „zabran“, i to u elektronskoj trgovini – uz Taobao i Baidu, u svojim aplikacijama za pretraživanje.

Ekosistem koji okružuje jednu tehnološku kompaniju formira se u trenutku dok njeni poslovi rastu; kad god se razvija nova oblast koja prerasta u trend, rađa se i eko-sistem koji tu oblast poslovanja prati (dakle, nove vrste aplikacija su proizvod razvoja, a uz njih dolazi i ekosistem, kojeg zajedno kreiraju korisnici i proizvođači). Naravno, ekspanzije i dalje počinju od povezanih poslova. Alibaba je, na primer, osnovala Alipay kako bi rešila problem plaćanja na tržištu na kojem su korisnici aplikacija Taobao i Cainiao, sa ciljem rešavanja logističkih problema.

Budući da su svi tehnološki giganti u svojim začecima imali svoja područja unutar kojih su delovali, oni su se, samim tim, međusobno manje ili više razlikovali. Ipak, jednom kada bi dovoljno porasli, domeni njihovog poslovanja bi neizbežno započeli da se međusobno preklapaju i to posebno na novim, brzorastućim tržištima da bismo danas, konačno, prisustvovali sveobuhvatnoj bespoštednoj trci tipa svih-protiv-svakog, u svim oblastima.

Kada je usluga deljenja vožnje tipa Uber prvobitno promovisana 2013. godine, Alibaba i Tencent su uložili u Kuaidi i Didi, dve najbrže rastuće kompanije u toj oblasti, uz razvijanje ride-sharing aplikacija proširenih na usluge deljenja bicikala, kombi-prevoza, kamiona ali i dostave hrane. Baidu je ušao na bojno polje investirajući u Uber. Najkompetitivniji rivali su se postepeno preusmeravali sa tržišta kao što je deljenje vožnje, dok je u to vreme glavni cilj njihovog poslovanja bio, zapravo, pridobijanje korisnika da se „ukrcaju“ na njihove platforme za elektronsko i mobilno plaćanje. Oni su pomerali svoje osnovne poslove ka društvenim mrežama, internet i mobilnim plaćanjima, igricama i mobilnoj elektronskoj trgovini. I dok tehnološki centri pretvaraju kinesku hajtek konkurenciju u rivale koji vode međusobnu bitku, oni takođe grade odgovarajuće ekosisteme kojim zadobijaju korisnike.

Kina, „iza Velikog zida“, ima svoje ekvivalente globalnih internet usluga i servisa, koji su blokirani u zemlji. Slično tome, kineske tehnološke kompanije pod svoje okrilje okupljaju kompletne setove vlasničkih aplikacija kako bi pokrili svaki aspekt svakodnevnog života korisnika sa ciljem ispunjavanja njihovih zahteva bez potrebe da napuštaju ekosisteme: elektronska trgovina, sadržaji, plaćanja, društveno umrežavanje, igranje, obrazovanje.

Građenje carstva

Širenje ekosistema se postiže investicijom, akvizicijom ili unutar kompanije. Kineski tehnološki tajkuni su u svojim ranim danima zadobijali ne tako dobru reputaciju zbog svog kopiranja ideja koje su prvobitno pripadale majušnim startup firmama: po preuzimanju njihovih koncepata, IT džinovi bi ih potom srušili snagom svojih ogromnih resursa, iskustvom i brojem korisnika. Tencent je meta brojnih kritika jer njegova moć baca senku na kineske preduzetnike, koji se suočavaju sa dilemom: “A šta ako me Tencent prekopira?”.

S obzirom na brzi rast kineskog internet-preduzetništva i aktivnosti na Mreži, gde trendovi dolaze i prolaze gotovo preko noći, sve ovo je za jednu kompaniju izvanredno težak zadatak, naime, da uspe da dopre u “srce oluje” svakog velikog globalnog uspona – to je čak izvanredno teško čak i za „BAT trijadu“ (Baidu, Alibaba, Tencent). Povrh toga, „duboki zaron“ sa domaćim projektom može kompaniju učiniti podložnijom nestabilnostima tržišnih trendova. Stoga je sticanje ili ulaganje u predstojeće vertikale ili uspešne start-up firme sa pripremljenim timom i proizvodom postalo omiljeniji izbor, uz dodatnu prednost odudaranja od imidža poslovnih predatora koji samo kopiraju tuđe stvari da bi potom proždrali one čije su znanje posisali.

Alibaba i Tencent su dva najzanimljivija trgovca u poslednjih nekoliko godina, zapravo još aktivnija od većine anđela-investitora, venčer kapitalista i privatnog kapitala. Podaci iz ITJuzi-ja pokazuju da je 2017. Tencent na listi potencijalnih investitora pokrio 125 venčer-ponuda, dok je Alibaba na četvrtom mestu prihvatio 77 investitorska ugovora. U poređenju sa Alibabom i Tencentom, Baidu posluje prilično konzervativno.

Efekat ovih velikih preuzimanja je podelio kineske tehnološke firme u različite tabore. Prema podacima pekinške platforme Toutiao koja se bavi obradom internet i mobilnih podataka, BAT je ili osnovao ili uložio u više od polovine kineskih jednoroga, dok je preko 90% kompanija sa tržišnim kapitalom od pet i više milijardi dolara u značajnoj meri povezano s ovim trojcem IT giganata.

Kompanije, i pored svega, mogu posedovati sopstvene investicione stilove. Alibaba teži da preuzme veliki ili kontrolni deo akcija i da se potom duboko uključi u poslovanje preuzetih kompanija. Tencent se usprotivio, ulažući samo malo. Ovo objašnjava zašto Tencent ima više sklopljenih ugovora. Ovaj pristup, međutim, takođe donosi nevolje internet-gigantima koji se u Kini bave društvenim mrežama i platformskim umrežavajućim igrama . WeChat je početkom ove godine okačio post koji je na vebu odmah postao viralan, a u kojem ova firma kritikuje Tencent jer je “izgubio svoje snove”, usled navodnog „gubljenja vremena u traženju aplikacija u koje vredi ulagati“, umesto da radi na sopstvenim proizvodima.

Prednosti za start-up firme

Snaga jedne globalno popularne super-aplikacije kao i važnost učestvovanja u ekosistemu najbolje se ogledaju u slučaju neverovatnog rasta popularnosti platforme Pinduoduo koja je hibrid platforme za e-trgovinu i društvene mreže (po principu kupovine kroz ekosistem tipa „zajedno je lakše“). Pinduoduo je, za manje od tri godine otkako je osnovan, došao do prekretnice zaradivši 100 milijardi renminbija (12.75 milijardi evra), profit za koji je Taobaou bilo potrebno pet a Đingdongu (JD.com) deset godina. Viralni razvoj platforme Pinduoduo je duboko ukorenjen u ekosistemu WeChat, koji nudi čitav niz resursa za podsticaj i angažovanje korisnika, data-usluge u oblaku, kao i efikasna rešenja koja kupci imaju na raspolaganju za obavljanje onlajn i mobilnih plaćanja.

“Ako nam usluge koje nam obezbedi Tencent postanu ograničene, pod restrikcijom i ograničenjima, ograničene ili manje efikasne, ili nam postaju skuplje ili nedostupne iz bilo kog razloga, uključujući i dostupnost mini-programa u okviru Weixin-a, poslovi mogu biti materijalno i štetno pogođeni (Vejksin je kineski izraz za WeChat: 微信; pinyin  Wēixìn; u bukvalnom prevodu: “mikro-poruka”; kineska višenamenska aplikacija koja funkcioniše na različitim platformama. Pored toga što pruža slične mogućnosti kao WhatsApp i Viber, ona je ujedno i društvena merža i aplikacija za plaćanje putem telefona. Nalazi se u upotrebi od 2011. godine. Razvijena je od stranje Tencenta i broji preko milijardu mesečnih aktivnih korisnika).

Eventualni neuspeh Tencenta u održavanju odnosa sa svojim „čedom“, Vejksinom, može materijalno i negativno uticati ne samo na kinesko platformsko već i na svako drugo poslovanje i njegove rezultate”, priznala je ta kompanija u jednom svom javnom osvrtu na kineske internet i mobilne platforme.

Gubitak nekog veoma velikog sponzora može biti štetan. Akcije Kvidana (Quidan), kineskog mikro-kreditora, pale su na najnižu cenu otkad je ova kompanija izašla na berzu, a sve to usled zabrinutosti da Ant Financial neće obnoviti svoje strateško partnerstvo s ovim zajmodavcem keš-kredita, jednom kada se njihov zajednički posao bude okončao (avgust 2019. godine).

Viši zidovi, veće prepreke

Kako se konkurencija zaoštrava, tako i kineski tehnološki behemoti povećavaju zid svog ekosistema blokiranjem usluga za pridošlice sa strane ili pružanjem većeg broja povoljnosti kako bi učvrstila vernost korisnika. WeChat je u maju počeo sa pooštravanjem ograničenja u deljenju eksternih audio-vizuelnih veza u svom Moment feed-u, što je praktično zabranilo veze sa svih popularnih sajtova kao što su Douyin, Kuaishou, Ximalaia, sa izuzetkom onih koji su podržali ili razvili Tencent. Iako je zabrana uklonjena tri dana kasnije, osnovni princip za odobravanje pristupa svom najvrednijem izvoru prometa je prilično jasan: samo onima koji su Tencentovi saveznici.

Alibaba je u avgustu najavio svoj sveobuhvatni 88VIP plan članstva. Korisnici Alibabe sa Taoqi Value sistemom bodovanja kojim se beleži, izračunava i kategoriše istorija kupovine svakog pojedinačnog kupca, uz nagrađivanje onih koji skupe više od 1,000 poena, kada mogu ostvariti godišnje članstvo u RMB 88 za kupovinu u Tmall Supermarketu, Tmall Globalu, Youku-u, Ele.me, Xiami Music-u i Taopiaopiao-u. Korisnici koji skupe manje od 1.000 poena moraju da plate svoje članstvo u „RMB 888“. Više od 1.000% razlike, dakle, više je nego desetostruka razlika između imalaca ove članarine i onih koji je ne poseduju: ovo implicira da je ključno dati klijentima do znanja da im je najbolje da se uključe u ekosistem kao članovi, vezujući veliki deo svojih kupovnih navika za ono što nude Alibaba i Taoqi: najbitnije je da se u ekosistem, takođe,uključe vrhunski kupci ali i oni servisi i popularni pružaoci usluga koji te kupce privlače.

“Misija Alibabe je da onemogući da mi, kineski preduzetnici, uspostavljamo biznis kojim bismo započeli neku novu onlajn imperiju. Verujemo da samo stvaranjem otvorenog, saradničkog i prosperitetnog ekosistema, koji omogućava svojim učesnicima da u potpunosti učestvuju, možemo stvarno pomoći našem malom biznisu i kupcima. Kao oni koji upravljaju ovim ekosistemom, ulažemo svoju pažnju, trud, vreme i energiju na inicijative od kojih će biti većih dobrobiti od ekosistema i onih koji u njemu učestvuju”, rekao je 2014. predsednik Alibabe Džek Ma u otvorenom pismu uoči IPO kompanije i njenog izlaska na berzu.

Maova filozofija govori o tome kako svi tehnološki giganti upravljaju svojim poslovima. Ekosistemi Tencenta i Alibabe su i dalje najrazvijeniji, dok je Baidu odmah iza njih. Nastupajuće visokotehnološke kompanije kao što su Xiaomi, Didi Chuxing, ByteDance i Meituan kreiraju sopstvene ekosisteme u oblasti pametnog hardvera, mobilnosti, sadržaja i O2O (“Online To Offline” način poslovanja koji povezuje tradicionalni biznis sa onlajn marketingom). Pa ipak, još uvek se sprovodi „hvatanje priključka“ između novih i starih načina poslovanja i naplate. Didi i Meituan, iako već sami po sebi startup jednorozi, povezani su sa Alibabom i Tencentom kroz investicije.

Ovaj članak je preuzet sa tehnološkog portala TechNode. Za originalni članak, kliknite ovde.

Emma Lee, China Economic Review

Otvara se CIIE, predsednik Kine poziva na izgradnju otvorene svetske ekonomije


Šangaj, 5. novembar (Ksinhua) – Kineski predsednik Ši Đinping najavio je u ponedeljak prvu svetsku trgovinsku izložbu, nazvavši je “revolucionarnim” potezom u istoriji razvoja međunarodne trgovine.

Na prvom po redu Kineskom međunarodnom sajmu izvoza (CIIE, China International Import Expo) prisutno je ukupno 172 države, regiona i međunarodnih organizacija sa pet kontinenata koji će predstaviti razvojna postignuća i svoj međunarodni imidž.

Više od 3600 kompanija iz čitavog sveta našlo se u Šangaju kako bi razgovarali o putu zajedničkog svetskog razvoja; na CIIE-u je prisutno više od 400.000 kupaca iz Kine i inostranstva.

CIIE je “glavna osa kineske politike podsticanja novog kruga otvaranja na visokom nivou i glavna mera koju Kina preuzima u svojoj inicijativi otvaranja svog tržišta ka svetu”, rekao je Ši u svom uvodnom govoru na Svečanom otvaranju.

On je još jednom naglasio ulogu ekonomske globalizacije, rekavši da je to “nepovratan istorijski trend” koji daje snažan zamah svetskom ekonomskom razvoju.

“Sve zemlje bi trebalo da se na jasan način posvete trgovinskom otvaranju ali i zaštiti od protekcionizma i unilateralizma”, rekao je Ši, pozivajući na ulaganje zajedničkih napora u izgradnji otvorene svetske ekonomije.

U vremenu kada talasi protekcionizma i unilateralizma ugrožavaju svetski rast, očekuje se da će ovaj možda najveći svetski trgovinski sajam dobiti globalnu podršku za slobodnu trgovinu i uliti sigurnost u svetsku ekonomiju.

Sajam će biti ovaploćenje globalne ekonomije, uz širok spektar kvalitetnih izlagača: od nemačkih mašina i japanskih robota, preko američke medicinske opreme i australijskih vina, do brazilskih poljoprivrednih proizvoda i rukotvorina iz Južnog Sudana.

Pod sloganom “Nova era, zajednička budućnost”, ovaj ekspo je bio, zapravo, Šijeva  ideja o uspostavljanju međunarodne platforme za win-win ekonomsku saradnju u kojoj svi dobijaju; ovo je značajan projekat kojim se Kina otvara na jednom višem nivou.

Kina će stimulisati potencijale za povećanje svog uvoza uz nastavak šireg pristupa tržištima, podsticanje poslovnog okruženja svetske klase, istraživanje novih horizonata i perspektiva trgovinskog otvaranja i promocije međunarodne saradnje na multilateralnom i bilateralnom nivou, rekao je Ši.

“Ohrabreni smo da od predsednika Šija čujemo potvrdu o podršci Kine reafirmaciji globalne trgovine i planovima ove zemlje za dalje otvaranje ka svetu”, izjavio je Robert Aspel, predsednik američke agrobiznis kompanije Cargill koja izlaže na ovogodišnjem CIIE u Šangaju; on je naglasio da je već odlučio da učestvuje i na narednom izdanju ovog sajma.

“Ovo je odličan početak prvog CIIE-a”, rekao je Aspel, koji je inače predsednik azijsko-pacifičkog holdinga za trgovinu hartijama od vrednosti.

Otvaranje sajma dešava se u trenutku tranzicije, momentu u kojem Kina prelazi na kvalitetan razvoj i od „svetske radionice“ prerasta u igrača na svetskom tržištu, sa najvećom svetskom populacijom koja po svojim prihodima pripada srednjoj klasi; samim tim, i ovakva situacija zahteva kvalitetnije proizvode namenjene ovoj klasi potrošača.

Ši je u ponedeljak saopštio procenu da će robe i usluge koje će Kina uvoziti narednih 15 godina premašiti 30 biliona američkih dolara u robi i 10 biliona dolara za usluge. Kina je već devetu godinu zaredom drugi najveći svetski uvoznik robe.

Džozef Boahen Ajdu (Joseph Boahen Aidoo), izvršni direktor državnog odbora Gane za industriju kakaa, izrazio je nadu da će ovaj sajam otvoriti novo poglavlje u izvozu kakaa iz zapadne Afrike u svet.

“Verujemo da možemo proširiti tržišni horizont Kine, govorimo o zemlji od 1,3 milijardi ljudi, pa čak i ako možemo dobiti jedan procenat tog tržišta, to je ogroman pul klijenata, tako da je čitav svet s očima uprtim u Kinu”, rekao je Ajdu.

Ove godine se obeležava 40-togodišnjica od kineske reforme i otvaranja, decenije u kojima je svet imapo prilike da vidi niz konkretnih mera koje je ova zemlja preduzela kako bi šire otvorila svoja vrata.

“Kina neće zatvarati svoja vrata ka svetu i samo će u budućnosti postajati sve otvorenija “, rekao je Ši.

 

Wang Xiuqiong, Xu Xiaoqing, Li Zhihui (Xinhua)

Kina i nespremnost SAD za trku u veštačkoj inteligenciji


Kai-Fu Li, poznati venčer-ulagač i veteran Silicijumske doline kaže da bi trebalo početi da se pripremamo za izazove koje nam donosi veštačka inteligencija, kao i da američke kompanije nisu spremne za kineske proboje u veštačkoj inteligenciji.

Predsednik i glavni izvršni direktor kompanije Sinovation Ventures kaže da američka tehnološka industrija ne može sebi da priušti potcenjivanje AI kompanija koje potiču i finansiraju se u Kini. Li, poreklom Tajvanac je većinu svoje dosadašnje profesionalne karijere proveo u Kini iako je četvrt veka boravio u Sjedinjenim Država pre nego što je postao venčer-ulagač; radio je za Apple, Microsoft i Google s obe strane Pacifika. Li je razgovarao sa novinarom izdanja Bloomberg Businessweek i to nedugo pre zvaničnog objavljivanja njegove knjige „AI supersile: Kina, Silicijumska dolina i Novi svetski poredak“ (AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order). Njegovi komentari u ovom obliku su sažeti i redigovani.

Zašto bi Google i drugi američki AI lideri trebalo da budu zabrinuti zbog konkurencije koja im dolazi iz Kine?

Mnogi ljudi u Silicijumskoj dolini pretpostavljaju da ste, ukoliko kopirate, osuđeni da kao takvi budete prepoznati do kraja svog života. Da nikada nećete postati odličan inovator. Kina je dokazala koliko je ovaj stav pogrešan. Razmislite o vrlo pametnoj, vrednoj grupi ljudi sa snažnim vođstvom i poslovnim veštinama koji jednostavno dotad nisu bili te sreće da se zateknu na takvom mestu kao što je to Silicijumska dolina. Oponašati nekoga jedno vreme je, zapravo, kako se pokazalo, najbolji trening ikada.

Gledajte na to kao na piramidu. Za sve ove kopije koje ulaze u bazu piramide, većina njih neće uspeti a samim tim ni popeti se koju stepenicu naviše zato što nikad ne nauče da izgrade dobar proizvod. Ali, ako kopirate u prvoj fazi svog razvoja, onda toliko toga naučite iz tog iskustva pa ste u stanju da svoj sledeći poslovni poduhvat bude još bolji ili da vaš trenutni proizvod bude bolji; i mada je ovo rešenje vrlo uočljivo, Silicijumska dolina ga nikada nije smatrala izvodljivim.

Postoji li kompanija koja se izdvaja?

Vang Singov „Meituan Dianping“ je jedan od dobrih primera. Eto nekoga ko je oponašao Facebook, Twitter i Groupon. Međutim, sa Meituanom, Vang je shvatio kako da tehnologiju i svoje poslovne sposobnosti iskoristi ne bi li firmu pretvorio u inovativan, profitabilan poduhvat. Proizvodnjom veoma dobrog softvera zadobio je lojalnost trgovaca. Takođe je zaposeo i kontrolu nad korisničkim iskustvom i potrebama klijenata, pa da vam može dostaviti hranu u razumnom vremenskom periodu – za 20 ili 30 minuta – a hrana će biti vruća kada stigne. U ovoj tržišnoj niši možete uočiti 500, možda i 5.000 restorana, što je previše za internet-pretraživanje; njegov softver, pak, maksimizuje isporuke tako da njihova cena košta manje od jednog dolara po porudžbini.

Šta sprečava američku kvazi-paralelu kao što su Uber ili, recimo, Seamless koji rade istu stvar?

Svaka zemlja ima teškoća da nauči nove trikove. Američki način bio je lak u logistici, Amerikanci imaju i bolju upućenost i know-how u veštini entiranja i naplate usluga sa svojih softverskih platformi, dozvoljavajući aktivnosti na svim nivoima – kako vama tako i vašoj domaćoj konkurenciji. Neko kao što je Vang Sing je spreman da se lati zaista napornog posla oko angažovanja desetina hiljada ljudi koji isporučuju robu, rukovodeći obezbeđivanjem sigurne i efikasne usluge koja se obavlja tačno na vreme. Ovo je posao pun prepreka i izazova.

Možda je ovakav posao naročito izazovan u Kini. Očigledno je da vlada nije bila stidljiva niti se ustručavala u nastojanjima da olakša posao tehnološkim kompanijama. Koje su najvažnije stvari u tom smislu?

Najveća uloga koju vlada ima u Kini je ono što nazivam tehno-utilitarnom politikom, a to znači dozvoliti tehnološkim kompanijama da pokušaju sa još neproverenim tehnologijama: neka ih isprobavaju na neki ograničen način, i u ograničenom obimu, a zatim neka vide šta se dešava i – ukoliko to funkcioniše – neka pomeraju granice i krenu u „sivu oblast“, to jest u preuzimanje gotovo svih mogućih vrsta rizika. To je bio slučaj sa puštanjem Alibabe i Tencenta da uđu u globalni internet promet i e-naplatu. Njihovi servisi, Alipay i WeChat, silovito su uzneli čitavu kinesku privredu. Danas u Kini više nema mesta za kompanije koje rade kreditnim karticama, jer su Kinezi uznapredovali u svojim tehnologijama mobilne i internet trgovine i naplate. Taj duh odgovara brzini, hitrosti prevladavanja prepreka kojom se odlikuju kineski preduzetnici.

Druga stvar koju su kineske vlasti uradile bilo je preduzimanje nadasve korisnih ulaganja u infrastrukturu. U Kini je pokrivenost mrežama tipa 3G i 4G bolja nego u Sjedinjenim Državama. Naravno da je pokrivenost američkih gradova odlična. Ali, ukoliko zađete u seoska područja Amerike, njihova pokrivenost nije toliko dobra kao na kineskom selu.

Koje vrste domino-efekta poseduju one vrste finansijskih ulaganja koja obe zemlje izdvajaju sa ciljem osvajanja čelne pozicije na polju veštačke inteligencije?

Moj stav je da je Kina više-manje uhvatila kopču za trku u oblasti veštačke inteligencije. U Sjedinjenim Državama postoje određene prednosti, kao što su najbolji univerziteti i, barem istorijski, useljenici koji željno pritiču iz čitavog sveta. Kina ima neke druge prednosti, uključujući tu i veću količinu podataka, dok kineski naučnici imaju veću podršku države nego što je imaju američki naučnici u SAD; tu su sada i veoma dobri kineski preduzetnici, spremni da se uhvate u koštac sa svakim.

Šta je sa tolikom količinom podataka i nadgledanjem građana? Pomalo zvuči kao neka naučno-fantastična anti-utopija.

Pravi problem sa čovečanstvom nije u tome da li u nekom trenutku prednjači Amerika ili Kina. Prava stvar je to što će veštačka inteligencija stvoriti toliko bogatstva ali i toliko izazova – njenim uvođenjem biće ukinut ogroman broj radnih mesta, a tu su i pitanja privatnosti i bezbednosti – dakle, stvar je u tome da bi možda stvarno trebalo zajednički raditi na mogućim rešenjima. A ukoliko nemamo dobra rešenja, onda bilo koji od ovih problema može dovesti do katastrofa razmera većih nego od bilo koje druge kataklizme u ljudskoj istoriji.

Već sada moramo početi da se pripremamo.

 

Bloomberg

Zašto bi Kina trebalo da zahvali Trampu


Kina bi trebalo da je zahvalna američkom predsedniku i prestane da koristi njegovo nametanje trgovinskog rata kao izgovor za ono što se mora popraviti u u domaćoj ekonomiji i standardima.

Kineski lideri trebalo bi da razveju tamni oblak neizvesnosti u kom se pravcu Kina kreće. Pomešani signali u privatnom sektoru, i mešovita reakcija na njenu poruku o “samopouzdanju” ukazuju na potrebu za akcijom.

Stanovnici mnogih delova Kine su se u proteklih pola godine budili uz prizor za koji se dugo mislilo da je nestao: čisto, plavo nebo i čist vazduh.

Trebalo bi, ipak, reći i to da se i dalje povremeno dešava da ima smoga, poput onih dana u Pekingu prošle sedmice, mada su se takvi momenti pokazali kao izuzetak. Prilično iznenađujuća promena usledila je nakon što je predsednik Si Đinping jasno stavio do znanja da je borba protiv zagađenja vazduha bila jedan od njegovih prioriteta u ovom mandatu, dok su inspektori za životnu sredinu krenuli u poteru za izgrednicima.

Pokazuje se da, kada se kinesko rukovodstvo zaista potrudi oko nečega, a lokalni zvaničnici shvate da lideri više ne plaćaju samo prazne reči sa bina i konferencija, uslede i konkretne promene – ma kako teške one bile.

Sada je pravi trenutak da kineski lideri preduzmu delotvorne korake kako bi među svojim građanima razvejali tamni oblak neizvesnosti i strepnje oko smera kojim bi njihova zemlja trebalo da krene. Puno je pisano o neprijateljskom stavu američkog predsednika Trampa, uključujući njegov trgovinski rat protiv Kine koji negativno utiče na kinesku ekonomiju.

Kineski lideri su, takođe, više puta upozoravali da su složeni spoljni faktori doprineli usporavanju rasta ekonomije.

Međutim, ukoliko se o tome samo malo porazmisli, ovde se ne radi o Trampu i njegovoj nameri da kroz nametanje trgovinskog rata ili nečrg drugog suspregne ekonomski rast Kine.

Kao što je više puta i na mnogo načina rečeno, puno je razloga radi kojih bi Kinezi trebalo da budu iskreno zahvalni Trampu zbog svega onog što je učinio za njihovu zemlju. Da nije bilo tih njegovih poteza, ni kineska vlada ne bi suspregla svoj medijski rečnik, dotad vrcav od pohvala i pozitivnih primera, niti bi bila prisiljena da porazmisli o sopstvenim ograničenjima i zamkama. Niti bi se, što je za kineske potrošače još značajnije, Kina u ovolikoj meri otvorila za smanjenje ili čak uklanjanje uvoznih tarifa, uključujući robu široke potrošnje i lekove, a što je u proteklih godinu dana učinila u tri navrata.

Ovde se radi o samoj Kini i pravcu koji će u budućnosti zauzeti, kao i šta bi Kina trebalo da učini kako bi se suprotstavila nepovoljnim vetrovima s kojima se suočava.

Slušajući zvaničnu retoriku, to uopšte ne bi trebalo da bude problem. Na kraju krajeva, ove godine obeležava se 40 godina od početka kineske reforme i otvaranja, na čelu sa, kasnije glavnim liderom ove zemlje, Dengom Sjaopingom.

Tokom protekle dve godine, Si i drugi kineski lideri često su pokušavali da ponude uveravanja da Kina neće ići unazad i da će, umesto toga, odvažno preduzimati suštinske reforme uz široko otvaranje svojih vrata za strane investicije.

Si je prošle sedmice napravio dugo pripremanu turneju kroz provinciju Guangdong, gde su kineske ekonomske reforme i započele. Državni mediji su ga u četvrtak (25. oktobar) citirali, naime, kako je njegovo prisustvo u Šenzenu imalo za cilj da međunarodnoj zajednici pošalje poruku da se kineske reforme i njeno otvaranje ka svetu nikada neće zaustaviti.

Početkom ovog meseca, na dan kada je Kina najavila da je njena ekonomija zabeležila najmanju stopu rasta u zadnjih skoro 10 godina, u periodu od tri meseca do septembra, zamenik premijera Liu He, inače Sijev čovek od najvećeg poverenja, dao je neobičan intervju odabranim državnim medijima.

Pokušavajući da povrati poverenje u usporu domaću privredu i nesigurna berzanska tržišta, a usred eskalacije trgovinskih napetosti sa Sjedinjenim Državama, Liu je minorizovao uticaj trgovinskog rata obećavši da će vlada kanalisati više sredstava ka berzama, ujedno apelujući na investitore da ostanu smireni i ne gube poverenje u bolje sutra. On, međutim, nije uspeo da precizira konkretne mere.

Za kinesku vladu je tipično da razgovara o tržištima kad god su neaktivna ili u stagnaciji, ali izgleda da je ovaj trik delotvoran samo na kratke staze. Narednog dana, deonice su doživele snažan uspon, ali su nakon toga nastavile da slabe. Zapravo, zvanična retorika o reformi i otvaranju zvuči isuviše poznato, ali akcije lidera su ukazvale na nešto drugo. Razumljivo je da ljudi u Kini i izvan nje bivaju pomalo zatečeni ovim pomešanim i naoko konfuznim signalima vlade.

S jedne strane, recimo, kineski lideri su napravili snažnu odbranu svoje privatne ekonomije, koja u ovoj zemlji doprinosi sa oko 80 odsto novih radnih mesta.

Sa druge strane, međutim, vlasti su vrlo jasno i glasno rekle da Kina treba da se oseća “pravedno i sigurno”u podsticanju jačih i većih preduzeća koja su u državnom vlasništvu.

Ovo je dovelo do zabrinutosti da bi ta državna preduzeća – koja imaju bolji pristup kreditiranju i zvaničnoj podršci – istisnula privatne firme ili ih čak i preuzele.

Nekoliko tajkuna se u protekle dve godine našlo pod istragom i u pritvoru zbog optužbi za korupciju, a njihovi visokokvalitetni privatni konglomerati bivali su razbijeni i često prodavani državnim entitetima.

Iako vlada vodi veliku medijsku kampanju o smanjivanju poreza i naknadama za pomoć privatnim firmama, stvarni benefiti se u privatnm sektoru sporo sprovode jer su vlasti još uvek neodlučne u smanjivanju poreza na dodatu vrednost i doprinosa za socijalno osiguranje, koji su u velikoj meri „pojeli“ tj umanjili profitne marže tih privatnih firmi.

Iako vlada obećava da će smanjiti birokratiju i olakšati privatnim firmama dobijanje saglasnosti i poslovnih dozvola, ona je prisilila te iste privatne firme, zajedno sa rizičnim ulaganjima venčer kapitalista iz inostranstva, da se podešavaju shodno zahtevima komunističke partije; tu su i naimenovanja partijskih sekretara u sklopu napora da se osnaži partijska kontrola nad preduzećima, kako onim velikim tako i malim.

Što se tiče trgovinskog rata kojeg je Tramp nametnuo Kini, iako vlada obećava da će raditi prave stvari uprkos tome što ovi potezi neće biti popularni – ona sebe predstavlja kao šampiona svetske trgovine, a takođe je otpočela da kroz medije plasira “samopouzdanje”, uz priču o izgradnji sopstvenih naprednih tehnologija, sa ciljem umanjenja svoje zavisnosti od Sjedinjenih Država.

Ta podešavanje i prilagođavanje mogu izgledati prikladni jer su Sjedinjene Države nagovestile da će pokušati da ograniče kineski tehnološki napredak, ali je pokušaj naglašavanja samopouzdanje mnoge podsetilo na brojne prepreke koje su ovu zemlju zatvorile za spoljni svet, dok je to samopouzdanje, tada, bilo samo opcija.

Kineski lideri već dugo naglašavaju da bi vlada, s obzirom na složene spoljne pritiske, trebalo da odbije da igra kako drugi sviraju i umesto toga se usredsredi na svoj pravičan i dobar rad.

Kao što se kaže: pustimo priče – pređimo na dela.

 

(Vang Sjangvej je bivši glavni i odgovorni urednik South China Morning Posta. Sada se nalazi u Pekingu kao savetnik pri redakciji ovog lista)

 

Wang Xiangwei, SCMP