Evroazija: sinergija za prosperitet EU i Kine

Ove godine se očekuje intenzivna diplomatska aktivnost između Evropske unije i Kine.

I dok obe strane intenzivno pripremaju dva velika susreta zakazana za mart i septembar, oni, takođe, napreduju i ka konačnom zaključenju ‘Sveobuhvatnog sporazuma o investicijama’ (Comprehensive Agreement on Investment), koji će ojačati ekonomske odnose između ova dva partnera.

Epidemija virusa korona nije uticala na partnerstvo između EU i Kine. Upravo suprotno: kriza je dovela do konkretne solidarnosti „na terenu“. Evropski lideri nisu na bilo koji način instrumentalizovali izbijanje epidemije u političke svrhe.

Peking i Brisel jasno prepoznaju da zajednički interesi koje dele uveliko prevazilaze ono što ih razdvaja.

Njihovo strateško strpljenje je dodatno učvršćeno sistemskom rutinom koja postoji u EU, jer su Evropljani odavno navikli na složenost svoje unutrašnje dinamike. S jedne strane, EU je obavezna na unutrašnja preispitivanja nakon Bregzita (jedan od prioriteta). S druge strane, Kina je ušla u novu fazu svog dugog puta civilizacijskog preporoda.

Međutim, Evropljani i Kinezi svesni su svojih prednosti koliko i njihove rastuće međuzavisnosti. Zajedno, njihovi stanovnici čine 25% svetske populacije i 35% svetske ekonomije. U 2019. godini, EU je bila najveći trgovinski partner Kine, dok je Kina drugi najveći trgovinski partner Evropskoj uniji.

Sinergija između EU i Kine doprinosi stabilnosti i napretku evroazijskog regiona. Inteligentna koordinacija strategije povezivanja Evrope i Azije ’Inicijativom za pojas i put’, koju je predložila Kina, predstavlja u brojkama 5,4 milijardi onih koji žive na evroazijskom prostoru - što je gotovo 70 procenata svetskog stanovništva – ali predstavlja i nove ekonomske i socijalne mogućnosti i šanse.

Jedna finansijski snažna i koordinirana saradnja Evropske unije i Kine, između ostalog, ima i pozitivne implikacije na Afriku. Može se spekulisati i o izgradnji indopacifičkog regiona, mada je afro-evroazijski kontinuitet - koji zahvata 85 odsto čovečanstva - koliko istorijska toliko i geografska realnost.

Obnovljeno kinesko-evropsko strateško partnerstvo bilo bi inkluzivno, jer pretpostavlja usklađivanje razlika pa, prema tome, svojom strukturom ne stoji ni nasuprot Sjedinjenih Država.

Moralna dužnost evropskih i kineskih lidera je da ukažu koju opasnost po svet predstavlja američka regresija ka jednostranosti i novim oblicima nacionalizma.

Ilustracija: Yahoo

U tom kontekstu, evropske i kineske diplomate trebalo bi da sarađuju u reformi glavnih multilateralnih institucija. Marginalizacija Svetske trgovinske organizacije ili Ujedinjenih nacija – u trenutku kada su upravo one najpotrebnije – trend je koji se mora što hitnije preokrenuti.

EU i Kina su već angažovane u širokom spektru saradnje. Međutim, artikulisanje njihovih strategija ka jednom ekološki održivom modelu ali i jednoj, generalno ekološki nastrojenoj civilizaciji bi trebalo da postane njihov glavni prioritet.

Evropa koja želi do 2050. postaje prvi klimatski neutralan kontinent, na svetu jeste ono što strukturira delovanje aktuelne predsednice Evropske komisije, Ursule fon der Lajen. Paralelno s tim, kineski predsednik Si Đinping je s pravom stavio održivost životne sredine u središte kineske agende.

Ukoliko ove dve snage ostvare obostranu sinergiju, Evroazija bi mogla prednjačiti na globalnom putu kvalitetnog razvoja, shodno zadatim normama samoodrživosti i uz potpuno novu strategiju rasta.

Današnjem svetu koji se brzo menja je preko potrebna ekološka i humanistička, ali i društvena uravnoteženost. Kada je reč o pravoj „jednačini“ koja bi se uspostavila između socijalne pravde i ekonomske efikasnosti, evropsko i kinesko društvo već jesu moćne laboratorije.

Dok se trude da preurede svoje postavke, norme i delovanje u budućnosti, mudro negujući svoj odnos, evropski i kineski građani trebalo bi da su sve svesniji kako su oni ti koji su od suštinskog značaja za svet, čija budućnost zavisi od raznolikosti u kojima su utelovljeni.

 

(Autor je francuski sinolog i osnivač Evropsko-kineskog foruma)

 

David Gosset | China Daily Global | Updated: 2020-02-26 09:06

Njujorška stanogradnja: novi prostori u postojećim kvartovima

Jedan luksuzni apartmanski blok podiže se u jednoj siromašnoj četvrti. Kakav je dalji razvoj događaja? Ekonomisti kažu da će stanarine pasti. Susedi, pak, strahuju da će se stanarine povećati. Njujork tajms objavio je istraživanje o efektima luksuzne stanogradnje u skromnijim četvrtima.

Stanovnici ‘Dva mosta’ (Two Bridges), stambene četvrti na donjem istočnom Menhetnu (Lower East Side of Manhattan), usporili su i malo “prikočili“ zamisli građevinskih planera o izgradnji tri stambena oblakodera, ne bi li se naknadno pridružili jednoj „maloj višespratnici“ koja „svojom malenkošću“ odudara od nastupajućih nebodera iz projekta ‘One Manhattan Square’ (Foto: Stefano Ukmar/The New York Times)

Česta je pojava da urbanim aktivistima ove nove, luksuzne zgrade upravo deluju kao problem. Samo neka građevinski preduzimači grade što više stambenih objekata, posebno u siromašnijim četvrtima, dok se, u isto vreme, među organizovane grupe stanara i komšija uvukao strah od cenovnog “zagrevanja” tržišta, dok će njihove stanarine rasti.

Ekonomisti, s druge strane, imaju tendenciju da nove zgrade i stanove vide kao rešenje. Jedini način da se ublaži nedostatak stambenog prostora koji povećava stanarinu, kažu, jeste izgradnja više stanova. Izgradite ih dovoljno – čak i ako ti objekti spadaju u visokokvalitetno stanovanje – a stanarine će tada, opšte uzev, pasti.

Napetost između ovih pogleda i „vizija“ nalaze se u samom središtu borbi oko pojedinih zgradnih lokacija, kao i šireg fronta i sučeljavanja oko načina na koji treba pristupiti ublažavanju stambene krize. A sve donedavno gotovo da nije bilo podataka koji bi tu dilemu razjasnili na mikro-nivou: obimu koji obuhvata komšiluk površine od jednog ili dva bloka. Čak je verovatno i da bi obe ove priče mogle istovremeno biti istinite: da bi stambena novogradnja mogla doprineti snižavanju stanarina duž područja pod kojima se prostire metro, iako je to, već po tradiciji, signal da popularnost određenog susedstva automatski povećava zakupnine u objektima koji su u neposrednoj blizini.

Nekoliko novih studija je konačno ponudilo neke ohrabrujuće dokaze, čak i ako neki od njih još uvek nisu kompletni. Istraživači sa Njujorškog univerziteta, Instituta Upjohn i Univerziteta u Minesoti su proučili šta se dešava kada se u širokim razmerama grade novi stanovi po tržišnom principu (bez ograničenja u visini zakupnina). Brojna istraživanja već pokazuju da područja u kojima je intenzivna novogradnja postaju cenovno sve pristupačnija (dok u područjima u kojima se ograničava izgradnja novih stanova ne u tolikoj meri). Ove najnovije studije nameću pitanje: da li taj obrazac i trend stoje onda kada  blokove i  zgrade ‘zumiramo’ na nivou pojedinačnih kvartova, u najbližem susedstvu.

Uzeti zajedno, njihovi nalazi sugerišu da novo stanovanje može doprineti povećanju najamnina u već postojećim obližnjim zgradama. Međutim, njihov sud je „miks“ dva pitanja: onog koje se bavi podstanarima s nižim prihodima, i onog koje se tiče neke potencijalne neposredne koristi, koju bi postojeći žitelji u susedstvu imali od nove ponude stambenog prostora.

Tipovi zgrada za stanovanje koje su u predmet ovih studija – zgrada izgrađenih shodno tržišnom principu, koje imaju 50 ili više stambenih jedinica – sada predstavljaju većinu novih stambenih objekata. A vlasnici novih stanova danas pretežno ciljaju na one podstanare koji imaju veća primanja; prema Harvardskom zajedničkom centru za stambeno istraživanje, sadašnja renta iznosi 1.620 dolara mesečno, što je 78% više od srednje (prosečne) zakupnine na nivou čitavih Sjedinjenih Država), s tim što se jaz između tih brojki (odnosno najaktuelnijih područja SAD i ostatka te zemlje) sve više produbljuje (medijana najamnine nisu isto što i prosečne najamnine jer ne uzimaju u obzir broj-zastupljenost onih koji su u određenim, pojedinačnim dohodovnim razredima, već samo prisutnost određenog raspona cene-plate ili onoga što je predmet metrike, a na osnovu koje se izvlači prosek cene, plate ili nečega trećeg; prosečna cena ili plata je objektivniji pokazatelj utoliko što se za ovaj konačni prosek uzima i broj svih onih koji se nalaze u određenim dohodovnim razredima u odnosu na njihov procenat zastupljenosti po kategorijama visina primanja).

Uzeti zajedno, njihovi nalazi sugerišu da se izgradnjom novih stanova može ublažiti povećanje zakupnina u drugim obližnjim zgradama. Pa ipak, njihov sud ima veze i sa još jednom situacijom/stanjem stvari, naime, da li rentijeri jeftinijih stanova mogu imati neke neposredne koristi od nove ponude stambenog prostora.

Ove zgrade su, takođe, najvidljivije u ‘okršajima’ koji se vode u oblasti stanogradnje.

“Rentijeri ne vole neke potencijalno nove, visoke skokove svojih zakupnina jer onda, istovremeno, uočavaju i nove, visoke skokove stanarina (u okolnim objektima)”, rekla je Xiaodi Li, naučna saradnica Furmanovog centra pri Njujorškom Univerzitetu, koja je proučavala efekte i posledice izgradnje novih stanova u Njujorku.

Okolni žitelji mogu pretpostaviti da nove višespratnice uzrokuju i visoke najamnine. Ova pretpostavka deluje verodostojno ukoliko novi stanovi privlače daleko bogatiju klijentelu koja, zauzvrat, privlači sadržaje višeg ranga – koji čitav kvart čine poželjnijim.

“Ovde je ključno pitanje”, rekla je Li, “koji je krajnji rezultat ovog trenda?”

Li je uočila da nove stambene zgrade u Njujorku privlače veći broj restorana i kafića u neposrednoj okolini. Ona, ipak, zaključuje kako je bilo kakav učinak takvih pogodnosti na rast zakupnina i već postojećih lokala nadjačana snagom nove ponude, koja potiskuje rast cena najamnina. Prema konačnim podacima, ona otkriva da se za svakih 10% povećanja stambene ponude, stanarine nekretnina u krugu od 150 metara smanjuju za jedan procenat u odnosu na druga područja za kojima postoji jednako velika tražnja.

Čini se da te pogodnosti idu u korist stanara obližnjih stambenih objekata visokog i srednjeg ranga. Može se pretpostaviti da njihovi rentijeri vide u njima novu konkurenciju, pa na odgovarajući način prilagođavaju i svoje rente. Lijeva, međutim, otkriva i da novi stanovi nemaju uticaja na cene zakupa stambenih jedinica udaljenih na više od 150 metara, a čini se da ne utiče ni na zakupnine za jeftinije objekte u neposrednoj blizini (verovatno da takvi rentijeri ne vide novu luksuznu visokogradnju kao svoju direktnu konkurenciju).

U jednoj odvojenoj studiji, Brajan Eskjut i Evan Mast sa Instituta Apdžon (Upjohn), i Dejvin Rid iz filadelfijskog ogranka američkog FED-a su dobili sličan skup rezultata i ishoda u 11 glavnih američkih gradova, uključujući Atlantu, Ostin, Čikago i Denver. Oni su za predmet svojih istraživanja uzeli nove stambene zgrade koje imaju najmanje 50 stambenih jedinica, izgrađenih u gradskim četvrtima u kojima stanuju oni sa manjim prihodima. Sva trojica procenjuju da ove nove zgrade smanjuju zakupnine njihovim neposrednim komšijama za pet do sedam procenata, u odnosu na ono što bismo mogli da očekujemo da bi bile stanarine ukoliko nove zgrade nikad ne budu izgrađene.

Nijedna od ovih studija ne podrazumeva da rente, zapravo, padaju. U njima se, umesto toga, sugeriše da nove zgrade usporavaju tempo povećanja stanarina u onim podrućjima-blokovima-susedstvima koja su graditelji stanova već prepoznali kao ‘vruća’. Do trenutka kada građevinari stignu “na teren” – posebno ukoliko sa sobom donose planove za velike projekte – najverovatnije je da stanarine obližnjih zgrada već počinju da brzo skaču.

“Dobrostojeća klijentela već želi da se doseli u (takav) komšiluk”, rekao je Mast, želeći da upravo ovako, u najkraćem, iznese svoja zapažanja na predstojećem – po svemu sudeći burnom – javnom skupu, sazvanom upravo zbog objavljivanja takvog plana i predloga. “Tako da možemo izgraditi ovu zgradu koja će im dati one tipove stambenih jedinica u kojima bi želeli da žive. Ili, ukoliko to ne budemo učinili, uzeće neki stan u blizini i renovirati ga.”

Dugogodišnjim stanovnicima obližnjih zgrada ta logika može biti slaba uteha, posebno onima zabrinutim ovakvim promenama u susedstvu koje nadilaze (njihove) cene zakupa – iako ovo predstavlja najmanje jedan argument protiv stambene novogradnje.

„Ovi rezultati ne negiraju realnost gentrifikacije“, rekla je Ingrid Guld Elen, profesorka Njujorškog Univerziteta i savetnica Lijeve. „Oni ne poriču stvarnost rušenja zbog opterećenja visinom renti, već naprosto sugerišu da izgradnja većeg broja stanova u jednom kvartu neće dodatno pogoršati situaciju usled velikog opterećenja visinom stanarina – i možda će, čak, pomoći njihovom ublažavanju.”

Ono što nalaže izvesnu dozu opreza jesu rezultati studije Entonija Damijana i Krisa Frenijera (Anthony Damiano, Chris Frenier), doktoranata s Univerziteta u Minesoti koji su za predmet svog istraživanja uzeli nove, veće stambene objekte izgrađene širom Mineapolisa. I oni su, poput Masta i Lijeve, otkrili da su novi stanovi doprineli ublažavanju pritiska na rente obližnjih stanova višeg ranga. Njih su dvojica, ipak, zaključili da u donjoj trećini stambenog tržišta novogradnja proizvodi suprotan efekat, ubrzavajući visine renti.

U nekim drugim kontekstima, moguće je i to da bi novi stanovi koji se prodaju po tržišnoj ceni mogli dovesti do toga da jedan broj obližnjih vlasnika ‘obuzda’ svoje najamnine, čak i ukoliko bi to prouzrokovalo preispitivanja nekih drugih stvari, recimo, koliko je cena njihovih zakupnina bila niska. Moguće je, čak, i da rentijeri stanova za one s nižim primanjima mogu u početku osetiti neki benefit od nove gradnje, čak i ako bi dugoročno mogli imati koristi od toga (kako nove zgrade vremenom stare i, samim tim, postaju cenovno pristupačnije, ili kako stanari sa većim primanjima idu dalje, izlazeći iz ovih trenutno ‘vrućih’ prostora i kvartova, tako bi oni mogli postati pristupačniji i manje dobrostojećim podstanarima).

Zbirno uzete, ove studije nude dokaze da ponuda i potražnja funkcionišu onako kako ekonomisti očekuju, čak i na nivou mikro-područja, odnosno, susedstava sastavljenih od možda samo par blokova. Ali, takođe, u ovim istraživanjima postoje i dokazi za osnovanost nekih bojazni, prisutnih pre svega među siromašnijim stanarima.

„To su ljudi koji su prošli kroz nebrojene cikluse obnove grada, izgradnje auto-puteva, dezinvestiranja, neuspehe makro-urbanističkih planova i efekte proizvedene establišmentom najraznovrsnijih vladajućih struktura“, rekao je Damijano. „Mislim da je strah od floskule “samo ti gradi“ veoma osnovan. A na planerima je, kao i na donosiocima političkih odluka, da se tim problemima bave u dobroj veri.”

 

Njujork tajms

Jesu li zombiji pojeli mozgove Blumberga i Batedžedža?

Pripazite na „žive mrtvace“ među demokratama („Beware the Democrats of the living dead“), piše Pol Krugman u svojoj kolumni u Njujork tajmsu.

Pomaire

Trenutno se nalazim u Španiji, u Madridu, i pričam o zombi-idejama: idejama koje je trebalo da budu anulirane dokazima, iako su one, umesto toga, samo nastavile da i dalje vrebaju. U modernim Sjedinjenim Državama najvažnije zombi-ideje potiču sa desnog političkog krila, a nemogućnost da budu ubijene održava se velikim novcem milijardera, koji imaju finansijski interes da ljude nateraju da veruju u stvari koje nisu istinite.

Ipak, ponekad zombi-ideje, takođe, uspevaju da „pojedu“ i mozgove onih koji se zalažu za centrističke ideje. Sasvim je sigurno da su neki od najrazornijih zombija u proteklih desetak godina spremni da uđu u interne izbore Demokrata za titulu njihovog zvaničnog kandidata na sledećim predsedničkim izborima, gde par centrista ponavlja ideje koje su u proteklim godinama bile temeljno razotkrivene i „provaljene“.

I, kao što se to već i dešava, iskustvo Evrope, a naročito Španije, pruža neke od probitačnih fakata koje bi trebalo upotrebiti kako bismo konačno raskrstili s ovim zombijima.

Pa, krenimo onda od nastanka finansijske krize iz 2008., teme koja ostaje relevantna ukoliko želimo da izbegnemo ponavljanje grešaka iz prošlosti.

Iako je uoči te krize postojala nekolicina onih videla šta se sprema nailaskom 2008. godine, retrospektivno je to bila klasična bankarska panika, ona vrsta stvari koja se često dešavala i ranije u prošlosti, recimo, i pre velike ekonomske Depresije tokom 1930-ih. Prvo, zajmodavci su se nerazmrsivo upleli u ogroman finansijski mehur nekretnina i stanogradnje; a onda, kada je balon pukao, veliki deo finansijskog sistema se naprosto „zamrznuo“.

Šta je omogućilo da dođe do ove panike i pometnje, i to nakon dve generacije relativnog finansijskog smirivanja? Odgovor je, očigledno, bio urušavanje efikasne finansijske regulacije tokom prethodnih nekoliko decenija.

Ali, desničari su odbili da prihvate očigledno. Umesto toga, “pogurali” su jedan alternativni narativ u kojem su liberali nekako izazvali krizu, prisiljavajući siromašne nedužne bankare da pozajmljuju novac obojenima (obično to nije bilo tako eksplicitno formulisano ili iskazano, ali je ta poruka bila jasna). Ovaj je narativ bio takvo očigledno stavljanje sopstvenih interesa ispred interesa svih drugih da je teško i poverovati da je tu priču iko shvatio ozbiljno; pa ipak, neki uticajni ljudi su ovaj narativ ‘kupili’. A među tim ljudima je bio i Majkl Blumberg.

U ovom trenutku su dokazi protiv narativa „liberali-su-ti-koji-su-ovo-uradili“ neverovatni. Do porasta loših kredita nije došlo ni zbog agencija sponzorisanih od vlade, niti od propisno regulisanih banaka, već od onih koji se na neregulisani način bave hipotekama. Ispadanje iz koloseka je bilo toliko ozbiljno upravo zbog toga što su investitori pogrešno verovali da ih fantastični finansijski instrumenti mogu zaštititi od rizika.

I, što je najvažnije, finansijski mehur vezan za nekretnine je bio pojava međunarodnih razmera: Španija je imala veći finansijski mehur od Amerikanaca, koji je praćen još težim padom. Da li su američki liberali primorali španske banke da izdaju loše kredite?

Ali „zombi-ideje“ je moguće anulirati dokazima. Oni koji su delovali shodno lažnom narativu „liberali-su-ti-koji-su-sve-ovo-napravili“ i dalje imaju prostora za širenje svojih dezinformacija u mejnstrim medijima.

Elizabet Voren tvrdi da bi to što je Blumberg prigrlio lažni desničarski narativ o finansijskoj krizi trebalo da ga diskvalifikuje za Demokratsku nominaciju. Ali, dodaje Krugman, bio bih spreman da mu unekoliko popustim ako bi priznao da ga je ponela ta desničarska dezinformacija. A ukoliko on nije voljan da to prizna, onda je ona (Vorenova) u pravu.

U isto vreme kada je Blumberg p(r)ozvan zbog svog „zombija“ – finansijskog mehura stanogradnje – Pit Butedžedž (Pete Buttigieg) se suočio s opravdanom kritikom zbog kupovine još jedne „zombi ideje“ – opsednutosti državnim dugom. Ta opsesija je uveliko doprinela njegovom klimavom oporavku od finansijske krize.

Da budemo fer i pravedni, panika usled deficita nije bila tako ogoljena prevara kao tvrdnja da su dobrotvorci prouzrokovali finansijsku krizu, mada su neki od najglasnijih narativa o „javnoj osudi zla“ bili očigledno lažni. Umesto toga, ono što se desilo je da su mnogi važni ljudi pomislili kako bi im izuzetno neprijateljska retorika/pisanje upereno protiv opasnosti od duga učinilo da zazvuče ozbiljno, jer to je ono što su radili i svi ostali ozbiljni ljudi.

U ovom trenutku, međutim, opsesija dugovima i dugovanjima je iz temelja prekinuta kako rezultatima ekonomskih istraživanja tako i golim iskustvom. Živimo u svetu preplavljenom plimom privatne štednje, i, onda, tražimo neko mesto gde investitori žele da pozajmljuju novac vladama po neverovatno niskim kamatama. Bilo bi, zapravo, neodgovorno ne ulagati prikupljeni novac – čime bi se dalje investiralo u budućnost – kako izgradnjom fizičke infrastrukture, tako i, recimo, programima koji pomažu deci da razviju svoje potencijale.

Sada, naime, Trampova administracija to radi na pogrešan način – pozajmljuje velike iznose, ali trošeći taj pozajmljeni novac na smanjenje poreza korporacijama i imućnima. Međutim, čak i loša deficitarna potrošnja do neke mere jača ekonomiju, i to je razlog što Amerika i dalje raste prilično brzo, dok Evropa, još uvek u ideologiji štednje, stagnira.

Zapazite još i ovo: Lako je prirediti politički slučaj u kojem bi demokrate trebalo da nominuju centristu, a ne nekoga sa levog krila stranke. Kandidati za koje se smatra da su ideološki ekstremni obično kaznu za svoj ekstremizam plaćaju u fazi izbornog perioda; ova konstatacija je posebno na mestu ako takvi, poput Bernija Sandersa, ljudima deluju radikalnije nego što zaista jesu.

Ali ključni deo privlačnosti centrističke pozicije leži u uverenju da su centristi realisti, koji razumeju kako svet funkcioniše. Mnogo je teže praviti se centristima, koji ponavljaju očigledno lažne tvrdnje, naročito ukoliko su te tvrdnje u osnovi tek desničarska propaganda.

Kao što rekoh, možete se dobro predstaviti ako zastupate predlog da bi demokrate na kraju trebalo da nominuju nekog od svojih centrista. Ali, centristu čiji je mozak pojeden zombi-idejama? Pa – ne baš toliko.

∗  ∗  ∗

Paul Krugman je kolumnista Njujork tajmsa i počasni profesor Gradskog univerziteta u Njujorku (City University of New York Graduate Center). Dobitnik je Nobelove memorijalne nagrade iz ekonomije za 2008. godinu, za svoj rad o međunarodnoj trgovini i ekonomskoj geografiji.

Verzija ovog članka objavljena je u štampanom izdanju od 18. februara 2020., odeljak A, strana 22 njujorškog izdanja, pod naslovom: ‘Democrats of the Living Dead’

NYT

10 interesantnih kineskih startapa u 2020.

Postovi Aleksa Mičela na njegovom JournalBlogu ishodište su istraživanja jedinstvenih karakteristika svakog startup tržišta pojedinačno, u rasponu od izvora finansiranja, prethodnih uspeha / neuspeha, kao i krivulja rasta.

Protekla 2019. je bila, u najmanju ruku, veoma zanimljiva godina za kineske startape, kaže Alex Mitchell.

Iako su 2017. i 2018. bile neupitno godine masovnog rasta, 2019. je bila značajan korak unazad. Da li je to bila prekretnica i predznak nekih stvari koje dolaze? Ili je to bio tek zalet u “veliku 2020. godinu”? Samo će vreme dati odgovor…

Ovaj grafikon slikovito govori:

Kineske kompanije su do sredine prošlog novembra prikupile 35,6 milijardi dolara kroz 2047 rundi. U istom vremenskom rasponu prošle godine, kineske kompanije prikupile su 93,4 milijarde dolara kroz 2795 krugova finansiranja.

To je pad od 62% u dolarskom finansiranju, a i pad od 27% u iznosima finansijskih rundi.

Ovo predstavlja izuzetno veliku promenu, pa se logično nameće pitanje: Šta stoji iza ovog velikog pada investicija u kineske startup firme?

Trgovinski rat, možda ne biste poverovali, zasigurno nije pomogao. Neki novac rizičnog (venčer) kapitala zbog toga i dalje ostaje po strani i neupotrebljen, sve dok situacija oko budućih odnosa između Kine i Sjedinjenih Država ne postane jasnija.

Drugi razlog je nekoliko veoma visokih pokretačkih „implozija“. Bike sharing bio je masovan trend u 2017. i 2018. godini, da bi se ubrzo nakon toga potpuno ugasio, što je rezultiralo trenutnim nestajanjem nekoliko kineskih ’jednoroga’.

Međutim, brojni kineski startapi i dalje beleže ogroman rast.

I mada obim i brzina fijaska koji su iskusili bajk-šering startaperi verovatno dosad nije viđen u svetu ulagača rizičnog kapitala, ukupno dostupno tržište (Total Addressable Market, TAM) ovog neobičnog poslovnog modela ima značajno niži rast od drugih poslovnih grana u kojima je Kina verovatno svetski lider: recimo u – oblasti veštačke inteligencije.

Kina nastavlja da ubrzava svoje AI razvojne kapacitete i mogućnosti usled nekoliko važnih razloga:

1. AI kineske kompanije igraju po različitim pravilima: Kineski zakoni i propisi o privatnosti dramatično se razlikuju od onih u Sjedinjenim Državama. Ova jednostavna činjenica znači da kineske kompanije za veštačku inteligenciju mogu da prikupljaju i koriste podatke u obimu koji nikada ne bi bio moguć u Sjedinjenim Državama. Više podataka = bolji modeli.

2. Ulaganje u AI je nacionalni prioritet: u julu 2017. godine je kineski predsednik Si Đinping veštačku inteligenciju učinio nacionalnim prioritetom, obznanjujući „Plan razvoja veštačke inteligencije nove generacije“, čime je ovoj grani ispostavio zahtevne i kompetitivne ciljeve. Si želi da Kina do 2030. godine postane neprikosnoveni svetski lider u razvoju veštačke inteligencije, koja će samo u okviru granica ove zemlje vredeti barem 150 milijardi dolara. Takođe, njegov plan nije tek nekakav uzvišeni, „metafizički“ cilj, s obzirom da AI razvoj uključuje i ogroman priliv državnih subvencija za istraživanje i obrazovanje novih kadrova, kao i uspostavljanje mnogih novih institucija čije će glavno polje rada u budućnosti biti veštačka inteligencija.

Kako je ovih top 10 izabrano?

Kreator ove liste izglednih kineskih startapa u 2020. se krajem prošle godine mahom fokusirao na industrije u kojima Kina ima jedinstvene konkurentske prednosti. Kao što je već spomenuto, ona prvenstveno uključuje oblast veštačke inteligencije, autonomna vozila, a uskoro može uključivati i meso odgajano u laboratoriji.

Mičelova lista deset najinteresantnijih kineskih startapa na koje treba obratiti pažnju u ovoj godini takođe sadrži i nekoliko jednoroga za koje verovatno većina nas nije čula, i koji nalažu da idemo još dublje u potrazi za kineskim startapima koji su najspremniji da u narednih par godina dostignu profite koji će se izražavati u milijardama dolara.

Evo mojih “Top Ten”: deset kineskih startapa na koje treba obratiti pažnju u 2020:

1. WeRide

WeRide je zaigrao veliku igru ulažući u autonomna vozila. Novembra 2019. je u Guangdžuu lansirao svog probnog ‘robo-taksistu’ bez vozača. Kompanija ima 20 Nissan EV-ova i nudi vožnje na prostoru koji obuhvata 150  kvadratnih kilometara, radeći kroz partnerstvo sa najvećim taksi-operatorom u Južnoj Kini. Kompanija očekuje da u narednih nekoliko meseci ovom pilot-projektu pridoda još nekoliko desetina automobila.

Uz to, startup firma WeRide je bila visoko rangirana u izveštaju iz 2018. o rezultatima testova autonomnih vozila, objavljenom u Ministarstvu saobraćaja Kalifornije, najvažnijem svetskom probnom terenu za industriju autonomnih vozila.

Ovaj izuzetan učinak je doprineo da se WeRide odvoji od „velikog čopora“, obezbeđujući mu mogućnosti za razvoj svog poslovanja kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Sedište: Guangdžu

Ukupno prikupljeno: $202M

2. DeepRoute

DeepRoute je još jedan kineski igrač u usponu koji se uključio u globalno nadmetanje za dominacijom na polju razvoja autonomnih vozila. Kompanija je u seriji A finansiranja prikupila sredstva u iznosu od 50 miliona dolara nakon što je osnovana tek februara 2019. godine (!) Jasno je da investitori veruju u ovaj tim genijalaca koji potiču sa prestižnih univerziteta širom sveta (Kina, Britanija, SAD, EU), a koji su već stekli karijere u kompanijama poput Gugla, Forda, Intela, GM-a, Baidu-a i Cruise-a. Lista se nastavlja.

Detalji o tome kako DeepRoute planira da odskoči i izdvoji se od rivala su ipak malo drukčije prirode od inače uobičajenog „razvijanja sistema za samostalnu vožnju nivoa 4“. Od ove kompanije bi tokom 2020. trebalo očekivati dobru zabavu.

Sedište: Šenžen, Kina

Ukupno prikupljeno: $50M

3. Pony.ai

Pony.ai novinarima nije nepoznat startup: Ovaj tehnološki jednorog postao je prva kineska kompanija koja je testirala robo-taksije na gradskim javnim putevima pre oko godinu dana. Kompanija, koja je osnovana tek 2016. godine je već izgradila impresivan fond od 264 miliona dolara.

U novembru 2019. godine, Pony.ai i Hyundai su predstavili svoj ‘BotRide’ – deljenje servisa autonomnih vozila na zahtev, koji radi u Irvajnu u Kaliforniji. Iako je ovo za sada samo pilot-projekat koji uključuje nekoliko stotina stanovnika, to je impresivan korak napred, sličan onom koji je napravila Guglova kompanija ‘Waymo One’ koja je u Arizoni odskora počela sa komercijalnim radom.

Sedišta: Peking, Guangdžu, Frimont (Kalifornija)

Ukupno prikupljeno: $264M

4. Whole Perfect Food

„Potpuno savršena hrana“ (WPF) se razlikuje od prva tri startapa koja sam predstavio na ovoj listi. U stvari, to čak i nije pravi „startup“. Kompanija je osnovana 1993. godine, pre nego što su mnogi osnivači gore navedenih startapa uopšte rođeni. Mičel je u svoju listu, ipak, uvrstio i WPF “jer se u njihovoj industriji dešavaju velike stvari i izvesno je da ih stoga treba pomno pratiti tokom 2020. godine”.

WPF je proizvođač „biljnog mesa“ sa godišnjom prodajom od 300 miliona juana (~ 45 miliona dolara). Sa globalnim usponom pokreta veštački proizvedenog mesa, WPF ima dobre šanse da u ovoj godini ostvari izuzetan poslovni rast. Osim što će povećati potražnju na svom domaćem tržištu, možda će biti u prilici da izvozi znatno više nego prethodnih godina.

Usled tako hitrog proširivanja biznisa tokom 2019. godine, moglo bi se očekivati da WPF ima dobre izglede da zauzme svoj deo tržišnog kolača, koji već „grickaju“ startapi poput ‘Impossible Foods’ i ’Beyond Meat’.

Sedište: Šenžen, Kina

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

5. OmniPork

OmniPork iz Hong Konga je „proteinska poslastica“ spravljena od kombinacije soje, graška, gljiva i pirinča. Razvio ga je tim azijsko-kanadskih naučnika a proizvodi se na Tajlandu. Trenutno se isporučuje na pet tržišta u Aziji.

Slično kao kod WPF-a, i OmniPork je u dobroj poziciji da iskoristi makro-trendove u mesnoj industriji. Pored toga, Kina je usred velike epidemije svinjske groznice koja je ubila preko 100 miliona svinja, usled čega je došlo do dramatičnog porasta cena svinjskog mesa.

Takođe, OmniPork je oktobra 2019. u Kini otpočeo virtuelnu prodaju kroz Taobao, onlajn-radnju u vlasništvu Alibabe.

Sedište: Hong Kong

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

6. Cambricon

Cambricon je proizvođač procesora za komercijalne aplikacije za dubinsko učenje (deep learning), uključujući pametne telefone, UAV-ove, autonomne automobile i tehnološku odeću (wearables). Kompanija je u 2017. i 2018. imala ulaganja u iznosu od 100 miliona dolara.

Iako je veliki deo tehnologije ove kompanije neverovatno složen i uključuje minucioznu arhitekturu mikro-čipova, ono što nije komplikovano je to da je Cambricon već pokazao veliku privlačnost za potencijalne ulagače, odnoseći trijumf u biznisima sa kompanijama kao što su China Telecom, ZTE i Kingsoft.

Ove godine treba obratiti pažnju upravo na Cambricon.

Sedište: Peking, Kina

Ukupno prikupljeno: $200M

7. Momenta

Osnovana 2016. godine, Momenta pravi „mozgove“ za kompanije koje se bave razvojem i proizvodnjom autonomnih vozila. Umesto da se fokusiraju na izgradnju automobila za samostalno upravljanje, u Momenti stvaraju softverske pakete za percepciju, semantičko mapiranje i planiranje ruta zasnovanih na podacima dobijenim preko senzora.

Highway Pilot je naziv njihovog poluautonomnog rešenja, koje je Momentin prvi masovni softver. Planiraju da uskoro lansiraju više autonomnih softverskih paketa, uključujući potpuno autonomno softversko rešenje za parking a i samostalni robo-taksi, koji će se primenjivati u gradskim uslovima.

Mičel hvali Momentin softver i ‘data-first’ pristup jer “Omogućavaju drugima da se snalaze u kapitalno intenzivnim sektorima – komponentama autonomnih vozila; njihov tim preferira rad na lakše skalabilnim (ali i dalje veoma izazovnim) setovima podataka i softveru.”

Sedište: Peking (Sudžou)

Ukupno prikupljeno: $203M

8. YITU

YITU Technology je osnovana 2012. Kombinuje AI sa industrijskim aplikacijama, uključujući one koje pokrivaju sektor bezbednosti, finansija, transporta i zdravstva.

YITU ima tri glavne oblasti poslovanja: Inteligentni gradovi, Inteligentno zdravstvo i biznis koji uključuje prikupljanje podataka.

Njihov proizvod nazvan „Inteligentni gradovi“ pomaže urbanistima i menadžerima da sprovedu AI rešenja u svojim gradskim prostorima, u rasponu od kontrole pristupa ili sprečavanja kriminala, pa do povećanja iskoristivosti lokalnih resursa.

U AI proizvodu koji se tiče zdravstva, YITU nudi platformu za kliničku dijagnostiku, a svoja istraživanja i razvoj fokusirali su na softversko-hardverskim rešenjima za procenu razvoja deteta. Konačno, YITU se svojim proizvodima usredsredio na aplikacije iz oblasti finansija i maloprodaje, i već je privukao veliku radoznalost i interesovanje.

Jasno je da se YITU razlikuje od drugih, a i portfolio mu je raznolik.

Sedište: Šangaj, Kina

Ukupno finansiranje: $381,8M

9. Tuya

Tuya je izgradila sve module i protokole koji pokreću „pametnu funkcionalnost“ kamera i foto-aparata, pametnog osvetljenja, uređaja za domaćinstvo i još mnogo toga. Takođe su izgradili svoj „softverski sloj“ i, uz njega, i tržište, kako bi ih profitno spojili.

Ono po čemu Tuya odskače od ostalih jeste upravo to koliko su u svoju proizvodnju bazirali na modelu “ključ u ruke”, integrišući svoje softvere u brojne OEM-ove (OEM, originalni proizvođač opreme; firme koje proizvode uređaje od delova kupljenih od drugih kompanija). Jednostavno pronađete modul koji vam je potreban na njihovoj veb-lokaciji za uređaj koji kreirate ili ste ga već napravili – i oni će vam stvoriti softver, ili obezbediti neki od svojih već postojećih, koji ćete moći da ugradite u vaš uređaj. I YITU, dakle, poput startapa ‘Momenta’, proizvodi „mozgove“ za opremu i uređaje (Turnkey proizvodnja funkcioniše po sistemu “ključ u ruke”, uz pružanje kompletnog proizvoda/usluge koji su odmah spremni za upotrebu).

Tuya obećava da će vam nabaviti prototip mobilne aplikacije za „pametne kuće“ po white-label principu u roku od jednog dana, ili, po potrebi, za masovnu proizvodnju (čija izrada iziskuje najviše dve nedelje). Ukoliko je istina da zaista mogu da ih isporuče u tim rokovima – onda je to veoma impresivan podatak koji svedoči o ulaganjima i naporima ove kompanije, kako bi njihova platforma i moduli pametnog doma postali tržišni standardi.

Sedište: Hangdžu, Kina; San Hoze, Kalifornija; Hariana, Indija

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

10. 4Paradigm

 

4Paradigm je AI startap sa sedištem u Pekingu, koji se bavi softverom za mašinsko učenje (machine learning).

Nalik poslovnom modelu i proizvodima koje nudi startup YITU, i 4Paradigm u brojnim slučajevima primenjuje svoja rešenja u najrazličitijim granama poslovanja. 4Paradigm nudi, između ostalog, i softverske solucije za prepoznavanje rukopisa, sprečavanje prevara tokom B2C transakcija, kontrolu rizika, predviđanje prodaje, korisničke servise i još mnogo toga. Nesumnjivo je da će ova 2020. biti godina značajnog rasta ove kompanije.

Ostaje nam da gledamo svojevrsno nadmetanje, naime ko će zadobiti prednost u 2020. godini: 4Paradigm ili YITU?

Sedište: Peking, Kina

Ukupno prikupljeno: $140M

Startaperi vredni pažnje i pohvale:

Banma: Banma Network Technologies sarađuje sa auto-kompanijama, nudeći tehnologiju za operativne sisteme u vozilima.

G7: Pruža usluge u upravljanju kineskim auto-flotama, nudeći IoT / AI servis na preko 800.000 vozila. Umesto da jednostavno prati samo polaznu tačku i konačno odredište, G7 neprekidno prati i vremenske uslove, performanse vozača, temperaturu u prikolici, uslove na lokaciju i još mnogo toga.

 

Alex Mitchell, JournalBlog.com

Širenje korona virusa: globalna proizvodnja maski iznad maksimalnih mogućnosti

Širenje korona virusa je razlog što je Svetska zdravstvena organizacija naložila kompanijama širom sveta da proizvode medicinske maske “punim kapacitetom”.

Na zapadu Francuske nalazi se pogon jedne kanadske kompanije za proizvodnju medicinskih maski, koji je nenadano prerastao u glavno mesto za borbu protiv korona virusa. To je mesto sa kojeg se pomaže u prevladavanju ozbiljne nestašice, jer su zalihe ovog sanitarnog proizvoda u Kini gotovo presahle.

Provera maski u fabrici Kolmi Hopen, uoči pakovanja (Elliott Verdier/NYT)

Pri ulasku u  jednu fabriku na francuskom zapadu vlada „pećinski ugođaj“: neumorno odjekuju mašine čiji je rad podignut na nivo iznad svih raspoloživih kapaciteta; ovo je neočekivani ishod poslovanja, prouzrokovan smrtonosnim virusom koji je gotovo paralizovao kineske gradove i ostala područja Azije. Kompanija Kolmi Hopen iz Anžea proizvodi jedan artikal koji je nenadano postao među najpopularnijima na svetu: medicinske maske za lice (ili, ako ne najpopularniji, a ono, barem – najtraženiji).

Fabrika u Anžeu obično napravi oko 170 miliona maski godišnje, ali poslednje nedelje su pristigle narudžbine za vrtoglavih pola milijarde, preplavljujući poštansko sanduče odeljenja prodaje brzinom od jedne narudžbine na svake dve minute. Kolmi Hopen se utrkuje kako bi u ovom momentu zaposlio što više novih radnika, i kako bi mašine radile 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.

„Izrađujemo maske što je moguće bržim tempom“, kaže Žijom Laverdur (Guillaume Laverdure), glavni operativni direktor kanadskog Medicom-a, matične kompanije Kolmi-Hopena, dok su se iza njega vozači viljuškara utrkivali u prebacivanju kutija sa tek proizvedenim maskama, koje se iz njihovih magacina tovare u kamione.

„Međutim, i pored svega, potražnja i dalje raste“, dodao je.

Epidemija korona virusa pokrenula je hitnu i preku potrebu za zaštitnim maskama širom Kine, kao i drugih većih gradova sveta. Želeći da što pre i što efikasnije suzbije širenje ovog virusa, kineska vlada je građanima naložila da nose maske svaki put kada izađu napolje. Medicinski radnici kažu da jednom korišćena maska mora biti zamenjena novom, što je po automatizmu pokrenulo eksploziju potražnje. Sumorni su  svakodnevni prizori ljudi koji satima čekaju u redovima, ne bi li se domogli zaštite za svoje i disajne puteve njihovih najbliskijih: redovi koji se razilaze tek pošto ih apotekari obaveste da je „maski ponestalo i da ih za danas više neće biti“… ovo je postala uobičajena slika sa ulica širom Kine.

Kolmi Hopen nastoji da njene mašine rade neprekidno (Elliott Verdier/New York Times)

“Kupila bih masku ali nijednu ne mogu da nađem”, žali se 60-godišnja Sendi Lo iz Hong Konga. „Ne znam više u kojim prodavnicama ih imaju.“ Ona kaže da je, u nedostatku novih, primorana da ponovo koristi stare maske, „jer šta bih drugo mogla da učinim?“

Većina medicinskih maski koje se prodaju u svetu proizvedena je u Kini i Tajvanu. Međutim, tamošnje fabrike, uključujući i one kojima upravlja kanadski Medicom bile su primorane da privremeno zaustave izvoz – u skladu sa zahtevima vlade da ih rezervišu, pre svega, za domicilno stanovništvograđane Kine – kojima su one preko potrebne.

U ponedeljak trećeg februara je kineska vlada – priznajući da su joj hitno potrebne medicinske maske i druga zaštitna oprema – izjavila kako počinje da ih uvozi i iz Evrope, Japana i Sjedinjenih Država, ne bi li tako nadoknadila manjak u sopstvenoj proizvodnji.

Tako je Kolmi Hopen na zapadu Francuske nenadano postao glavna tačka za njihovu proizvodnju izvan Kine. Telefoni u fabrici ne prestaju da zvone a osoblje za rad sa strankama je preplavljeno narudžbinama sanitetskog materijala, kao i klijentima širom sveta kojima je ovih dana najpotrebniji taj proizvođač maski.

Posebno je velika potražnja za respiratornim maskama sa visokim nivoom filtracije, onih koje mogu biti efikasnije protiv širenja virusnih kapljica iz vazduha: one su efikasnije od hirurških maski, rekao Laverdur. Druga Medikomova fabrika za proizvodnju medicinskih maski, u Augusti, Džordžija, takođe drastično povećava proizvodnju. Laverdur je odbio da pruži odgovore o finansijskim detaljima, uključujući i one koji se tiču njihove cene.

 Kina proizvodi oko polovine ukupne svetske količine sanitarnih maski za lice – oko 20 miliona dnevno, ili više od sedam milijardi godišnje (Elliott Verdier za Njujork tajms)

Naučnici kažu kako nema mnogo dokaza da maske zaista štite (Pranje ruku, recimo, može biti važnije od maski). Ipak, kako se korona virus širi, sa hiljadama potvrđenih slučajeva i stotinama smrtnih slučajeva, stručnjaci strahuju da će zalihe maski za lice i drugih sredstava sanitarne zaštite ponestati i u ostalim zemljama – čak i onih za rutinsku medicinsku upotrebu. Apoteke u Sjedinjenim Državama već su počele da prijavljuju nestašice.

Narudžbine iz čitavog sveta koje su poplavile Kolmi Hopen samo su pokazatelj velikog poremećaja koji bi epidemija u Kini mogla stvoriti unutar globalnog lanca snabdevanja, čak i najuže specijalizovanih proizvoda, ako tamošnje fabrike nisu u stanju da čak ni u maksimalnom režimu funkcionisanja zadovolje svoje potrebe.

Izbijanje korona virusa

Za sada je indikovano najmanje više desetina – ako ne i stotina – slučajeva. Američki državljani i kineski građani koji iz Kine stalno lete u Sjedinjene Države sada se podvrgavaju dvonedeljnom karantinu.

Šta učiniti ako putujete?

Nekoliko zemalja, uključujući i Sjedinjene Države odvraćaju od putovanja u Kinu, dok je nekoliko avio-kompanija otkazalo svoje letove ka toj zemlji. Mnogi putnici ostali su zaglavljeni u nekom „međuprostoru“, u međuvremenu otkazujući rezervacije ili tražeći njihovu promenu.

Kina sama proizvodi oko polovine svetskih sanitarnih maski za lice – oko 20 miliona dnevno – ili više od sedam milijardi godišnje – snabdevajući bolnice i medicinske radnike u brojnim zemljama. Maske sa Tajvana čini čak dvadeset odsto svetske ponude.

Proizvodnja je već usporena jer su kineske fabrike početkom januara prekinule s isporukama zbog praznovanja Lunarne Nove godine. Kineska vlada navodi da neke lokacije oko Vuhana, epicentra epidemije korona virusa, još uvek nisu u potpunosti oživele proizvodnju, i da rade sa 60% kapaciteta.

Medikomova fabrika u Vuhanu, koja pravi hirurške mantile, medicinski tekstil i sanitarne prostirke svih vrsta je među onima koje su odložile ponovno otvaranje nakon praznika. Na sajtu kompanije za izradu maski na Tajvanu stoji da, do daljnjeg, više nije dozvoljen izvoz. Laverdur, ispred Kolmi Hopena, izjavio je da je kineska vlada poslala svoje ljude u šangajski pogon Medikoma, koji će biti zaduženi za nadziranje proizvodnje; vlada zahteva da se na dnevnom nivou u njoj proizvede tri miliona maski, koje već sada nepojamnom brzinom i preko svih kapaciteta izlaze sa proizvodnih traka.

“Pravimo maske što je moguće bržim tempom”, kaže Guillaume Laverdure, glavni operativni direktor Kolmi Hopena, filijale kanadskog Medikoma (Elliott Verdier/NYT)

Uz i onako već dovoljno ozbiljnu situaciju, a usled nedovoljnih proizvodnih kapaciteta na globalnom nivou, ona bi se mogla i dodatno zakomplikovati činjenicom da se delovi maski i respiratora proizvode u različitim zemljama: prema podacima Američkog Ministarstva zdravlja, više od 90% hirurških maski koje se prodaju u Sjedinjenim Državama napravljeno je u inostranstvu. Njihovi delovi – ili ponekad i konačni, kao i ukupni sklop – mogu poticati ne samo iz Kine i Tajvana već i iz Japana, Vijetnama, Meksika ili Kolumbije.

„Te bi zemlje lako mogle prekinuti naš lanac snabdevanja“, rekla je Lori Geret (Laurie Garrett), novinarka specijalizovana za nauku, zdravstvo i politiku ali i dobitnica Pulicera za svoje napise o SARS-u, Eboli i drugim epidemijama.

Imajući u vidu da je, usled korona virusa, trenutno „presušilo“ kinesko snabdevanje sveta ovim maskama, globalni dobavljači medicinsko-sanitarnog materijala – uključujući i divove poput kompanija Hanivel i 3M (Honeywell, 3M), pokušavaju da pronađu alternativne izvore. Obe kompanije su izjavile da imaju porast potražnje, kao i da uvećavaju svoju proizvodnju gde god je to moguće.

Teksaški proizvođač maski ‘Prestige Ameritech’ je među onim kompanijama koje su u proteklih nekoliko nedelja primile nezamisliv broj međunarodnih porudžbina: bio je to period tokom kojeg se korona virus proširio na 24 zemlje. Među glavnim naručiocima su vlade Hong Konga, Singapura i Tajvana.

„Svakodnevno primam hiljade poruka od naručilaca iz Azije,“ rekao je Majk Bauen (Mike Bowen), izvršni potpredsednik ove kompanije iz  Nort Ričlend Hilsa. „Prošle nedelje sam u Kinu poslao preko milion maski. Ovo je jedna od stvari koje u poslovanju naše kompanije nikada ne bih mogao da zamislim ni u mašti: da ću američke maske slati u Kinu. “

Čak su i najmanji proizvođači zahvaćeni poplavom porudžbina.

Pardam, češki proizvođač sanitarnog materijala od nano-vlakana koja zaustavljaju mikročestice, umalo da iz svog poslovnog plana ukloni prototip sanitarne maske koju je testirao prošle godine: želeli se da je odbace usled – male potražnje. Ali, po izbijanju epidemije korona virusa, Pardam je pretprošle nedelje u roku od dva dana prodao svoje zalihe od 2.000 maski, da bi se promptno okrenuo automatizaciji i povećanju proizvodnje, izjavio je Jirži Kus, predsednik češke Asocijacije za nanotehnološku industriju, a u ime Pardam-a.

Zvaničnici kompanije Medicom izradili su prošle nedelje plan za vanredne situacije, kako bi fabrika u Anžeu angažovala 30 novih radnika u ovoj poslovnoj operaciji koja uključuje ukupno stotinu ljudi; cilj je da se u ovom pogonu pokrene non-stop proizvodnja. Kompanija sa svojih proizvodnih traka izbacuje preko milion maski dnevno, dvostruko više od doskorašnje uobičajene količine, rekao je Laverdur.

Telefoni ne prestaju da  zvone: fabrika je zasuta narudžbinama iz čitavog sveta

U fabrici bez prestanka radi više od deset mašina, od kojih svaka izbaci 80 maski u minuti. Mašine „usisavaju“ sintetičko vlakno koje se odmotava sa džinovskih kalemova, da bi od ovih niti istkale sve delove za maske. Pet mašina pravi hirurške maske, tanke pravougaone „jastučiće“ koji pokrivaju nos i usta, dok ostalih pet spajaju delove od kojih se sastoje respiratorne maske grublje izrade (a koje se razlikuju od hirurških).

Četiri radnika – među kojima i dva tek pridošla koji su prošle nedelje započeli obuku – pregledaju valjanost serije naručenih respiratornih maski, da bi ih potom slagali u kutije, koje premeštaju u skladište radi otpreme u Hong Kong i druga odredišta širom sveta.

Medicom se i ranije suočavao sa uvećanom potražnjom, recimo, usled globalnih epidemija  SARS-a, H1N1 i Ebole. Kako su izveštaji o korona virusu počeli da se tokom decembra sve češće pojavljuju, tako su rukovodioci odlučili da organizuju „ratni štab“ u sedištu ove kompanije u Montrealu, ne bi li što efikasnije nadgledali razvoj događaja, i planirajući predstojeću proizvodnju za svoje lokacije u Evropi i Severnoj Americi, kao i u svojim fabrikama u Vuhanu, Šangaju i Tajvanu.

Laverdur navodi da, „Kada smo u decembru (2019) uočili sanitarno ‘zatvaranje obruča’ oko gradova u Kini – a onda i poteze kineske vlade, koja je produžila kinesku Novu godinu i zaustavila izvoz maski jer su svi njeni kapaciteti bili preusmereni na domaću potražnju koja se razbuktala – tada smo pozvali sve naše fabrike i rekli im da se epidemija u Kini ubrzano razvija, kao i da učine sve što je u njihovoj moći kako bi se osigurala što veća pokrivenost.’ “

Kolmi Hopen je uspeo da brzo i u izuzetno kratkom roku poveća proizvodnju, upravo jer se sedišta njenih dobavljača sirovina nalaze u Francuskoj i okolnim evropskim zemljama. Ipak, i ove kompanije su se borile sa uklapanjem i realizacijom vanredne proizvodnje u već zacrtane rasporede i planove, produžavajući radno vreme svojih pogona i užurbano angažujući još radnika kako bi išli ukorak sa trenutnom potražnjom, rekao je Laverdur, dodavši da „Ovo stvara veliki stres u lancu snabdevanja, pa nije nimalo lako upravljati (ovom situacijom)”.

Fabrika pravi oko 170 miliona maski godišnje – brojka za koju su sigurni da će je ove godine brzo nadmašiti (Elliott Verdier/NYT)

Dok se kineska vlada prošle nedelje hitro bacila na izgradnju masovnih karantinskih kampova oko epicentra epidemije, ova kanadsko-francuska kompanija nastoji da, uporedo sa takvom strategijom kineske vlade, što više ubrza tempo svoje proizvodnje.

“Potražnja ne prestaje”, rekao je Laverdur. „Situacija se menja rapidnom brzinom.“

 

Članak je nastao od izveštaja koje su napisali Knvul Šeik i Dejvid Jafe-Belani iz Njujorka, Cao Li i Tifani Mej iz Hong Konga, i Hana de Goeij iz Praga.

Liz Alderman je glavna evropska dopisnica iz oblasti biznisa, sa sedištem u Parizu; pokriva ekonomske i društvene nejednakosti u zemljama Evrope. Ranije je bila pomoćnica urednika poslovne rubrike i provela je pet godina kao urednica biznis-rubrike u časopisu The International Herald Tribune.

@LizAldermanNYT

Liz Alderman, NYT

Knjižarstvo u doba Amazona

Nezavisna platforma BookShoop vs. Amazon: David koji se uhvatio u koštac sa pozno-kapitalističkim Golijatom

Foto: Jorg Greuel/Getty Images

Kada razmišljamo o najvećim svetskim onlajn prodavcima, pitanje koje često postavljamo je da li bi neko – izuzev decenijama prisutnog Amazona – mogao da sebi sačini iole neki prostor, odnosno „tržišnu nišu“, unutar koje bi mogao da postavi svoju „tezgu“ i prodaje knjige po modelu različitom od Bezosovog (prvenstveno se razlikuje po tome što značajno veći procenat od prodaje knjiga ide autorima i nezavisnim izdavačima). Ovo je priča o startapu koji želi da pomogne nezavisnim prodavcima knjiga da se nose sa takvim gigantom kakav je Amazon.

Knjige se sve češće kupuju preko interneta: par klikova na njihove „sličice“, mahom na veb lokaciji Amazona. Kliknuvši na sličicu sa „naslovkom“ željene knjige, ona se istog momenta “uparkira“ u vašu e-biblioteku, ili se, nakon nekoliko dana, pojavi u paketu na vašem kućnom pragu. Što bi se reklo, „laganica“. Prema BookStat-u, ovaj onlajn prodavac je danas (a zapravo već jako dugo) najdominantnija sila u američkoj prodaji knjiga – i ne samo njih. Amazonova prodaja literature zahvata preko 90 odsto e-knjiga i audio-knjiga, i oko 42-45% prodaje štampanih primeraka. U ovu surovu Amazonovu arenu (koju su mnogi već iskusili) uskočio je jedan novi, nezavisni internet-prodavac: Bookshop. Ovaj mala mrežna „Knjigoteka“ nada se da će ljubitelji literature prepoznati njihovu vrednost onda kada zažele da kupe neku – a kako bi bilo da ih, možda, i ne kupe na Amazonu, već na nekom drugom mestu? Cilj je da se nezavisnim prodavcima pruži šansa da uzmu jedan (doduše prilično mali) deo tržišnog kolača. „Ovde se, zapravo, ne radi o rušenju (Amazonove) trgovačke mreže i modela“, kaže izvršni direktor Bukšopa, Endi Hanter. „Radi se o jačanju ove, nešto drukčije, vrste poslovanja s knjigama. A spremni smo da naš biznis što više odaljimo od razarajućeg uticaja Amazona.”

Ovo je kao neka „anti-prekretnica“, ili „navodni preokret“, koji će se pokazati kao veliki poslovni izazov. Za početak, Amazon se u navikama potrošača uvrežio kao prvi izbor. Uprkos nedavnim pokretima koji zagovaraju „nešto što je drugo i drukčije“ od Amazona, većina kupaca u Sjedinjenim Državama gaji pozitivan stav o Džefu Bezosu i njegovoj mrežnoj „radnji u kojoj se sve prodaje.“ Piter Hildik-Smit, predsednik kompanije „Codex“ za istraživanje tržišta knjigama i njihovih kupaca, kaže da je u ovu brojku kupaca na Amazonu uključena i većina onih koji često posećuju nezavisne prodavnice; prema istraživanju iz 2019. godine, nešto više od tri četvrtine ove grupe ljubitelja „indie“ knjiga takođe koristi i usluge Amazona, i to u proseku pet puta mesečno. Hildik-Smit kaže da čak i među bibliofilima, „Nije baš kao da svi govore u smislu ‘Jao, Bože, stvarno ne volim taj Amazon. Ne kupujem tamo.’ ” Rezultat? Po njegovim rečima, “ishod je veoma varirajuće tržište.“

Ako ništa drugo, barem je to tržište Hanteru dobro poznato. On je i osnivač neprofitnog digitalnog izdavača „Električna literatura“ (Electric Literature), a isto tako osnivač i izdavač veb-stranice LitHub, kao i koosnivač i izdavač „Katapulta“ (Catapult), tako da je imao prilike da aktivno učestvuje u industriji prodaje knjiga, svedočeći i o borbi klasičnih izdanja u eri uspona e-trgovine. To je takođe ideja koja je u njemu dugo sazrevala: 2010. godine započeo je izdavaštvo u jednom obliku veoma nalik današnjem Bukšopu: kao organizaciji nezavisnih književnih izdavača. U to vreme je većina ljudi još uvek lično kupovala knjige, odlazeći do knjižara, ali Hanter je naslutio nadolazeće promene. “Čak i tada, na samom startu Amazonovog pohoda, ozbiljno sam se zamislio nad njegovim brzim usponom i onim što će taj proces (prodaje e-knjiga) učiniti tradicionalnoj knjižarskoj kulturi”, kaže on. Nakon što je pre godinu i po dana uspeo da Američkom udruženju knjižara napokon „proda“  svoj koncept za ’Bookshop’, Hanter je otpočeo sa radom. U početku je predložio da ABA „remontuje“ svoj onlajn marketinški centar za nezavisne knjižare, ’IndieBound’,  i pretvori ga u ovu vrstu platforme za elektronsku trgovinu. Pošto ABA nije bila spremna da postane mesto za maloprodaju, umesto toga je odlučila da sarađuje sa Hanterovim Bukšopom.

Evo kako to funkcioniše: Za nekoga ko kupuje knjige, Bukšop se neće mnogo razlikovati od Amazona (Budući da je platforma još uvek u beta verziji sklopljenoj za šest meseci, ipak neće biti tako besprekorno „sašivena“ kao Amazonova). Kliknete na sličicu s knjigom, skinu vam pare s kartice, a vi dobijete ono što ste odabrali. Prava razlika je u tome kako se deli zarada, kao i kako kupci otkrivaju knjige koje kupuju. Svakih šest meseci, deset odsto ukupnog profita biće podeljeno između nezavisnih knjižara; u zamenu za ovaj fer poslovni model, te će prodavnice pružati podršku ovom poslovnom poduhvatu – tako što će Bukšop promovisati svojim kupcima. Mnoge nezavisne knjižare su izuzetno naklonjene „pravim“, tradicionalnim knjižarama i ne veruju partnerima koji su isključivo u e-trgovini. “Sa dobrim razlogom”, kaže Hanter. Pridobijanje njihove podrške će, ipak, biti od presudne važnosti. „Nadamo se da ćemo im za nekoliko meseci poslati ček od prodaje njihovih izdanja, a sa njim u džepu će se osećati poprilično dobro“. Hanter, takođe, naglašava da bi svi koji žele da podrže internetprodavnicu lokalne nezavisne knjižare trebalo da nastave u tom pravcu.

Ovi prodavci (čije se knjige iz tradicionalnih knjižara naručuju i prodaju onlajn) takođe imaju mogućnost da se prijave za partnerski program kompanije BookShop, koja (fizičkim) prodavnicama nudi proviziju od 25% (svoje elektronske prodaje njihovih papirnih izdanja). Ako, recimo, prodavac knjiga ne želi da se bavi e-trgovinom, može se prijaviti za ovaj program i tada će, u suštini, prodavati svoje knjige putem Interneta kroz platformu Bookshop, koja svoje narudžbine realizuje uz pomoć velikog knjižarskog giganta, ‘Ingrama’.

Partnerski program je dostupan kako velikim tako i malim medijima, od najtiražnijih časopisa pa do uticajnih mikro-blogova o literaturi, uz proviziju od 10 procenata. Kada dođe vreme da se objave sezonski pregledi, vodiči za poklone i povoljne dilove, ili za književne kritike ili druge informacije o knjigama, ove medijske kompanije moći će da se povežu na Bookshop i dobiju novac za sve ono što su onlajn interesenti kliknuli na „kupi“ (inače, magazin Wired, iz kojeg je preuzet ovaj članak, učestvuje u takvim partnerskim programima koje ima BookStore). Trenutno je ovo uobičajena medijska praksa, ali velika većina prodajnih mesta se – na kraju, ipak! – povezuje, i “kači” na Amazon. „Bez obzira na to koliko se žalili na to što je prodaja zapaženih i popularnih izdanja na kraju „lanca ishrane“ povezana s Amazonom, njihovi izdavači, na sreću, ne mogu tek tako okrenuti leđa ni od značajnih prihoda koji im obezbeđuju i pridružene filijale (nezavisnih knjižara)“, kaže Deni Kejn iz svetski poznate knjižare iz Lorensa u Kanzasu, Raven Book Store.

Nudeći mnogo veću proviziju onima koji joj se pridruže, nezavisna platforma Bookshop se nada da će privoleti kako mikro-blogere tako i poznate institucije i organizacije, uz podrazumevani način na koji funkcionišu poslovni ekosistemi partnerske veze. “Imate sve te blogove o knjigama i najtiražnije časopise i uticajne vebsajtove koji se povezuju s Amazonom, jer im Amazon daje četiri i po procenta partnerske naknade za svaku knjigu koju prodaju”, kaže Hanter. „Trebalo je da imamo rešenje koje će prekinuti taj ciklus i stvoriti nešto što bi koristilo nezavisnima, koji oponašaju (Amazon).“

Do sada, čini se da je zavisnost od velikodušnog partnerskog sporazuma stvorila međusobnu sinergiju, i da je u vazduhu uzbuđenje usled širenja još jednog modela poslovanja sa dobrom svrhom (izuzev profita, koji je, prirodno, glavni i prvi razlog). “Izgleda da će Njujork tajms ući u upravni odbor kao pridruženi član, što je za nas ogroman pomak i od izuzetne važnosti”, kaže Hanter.

Autori koji su dobili pozitivne kritike, poput Malkolma Herisa ili Vijet Tan Ngujena (Malcolm Harris, Viet Thanh Nguyen) su na Tviteru već izrazili podršku projektu, a u planu je da dobiju širu podršku prodavaca knjiga. “Isplovili smo”, kaže Kolin Koleri (Colleen Calleri), koja radi u marketinškom odeljenju knjižare ‘Brooklin’s Books Are Magic’. „Knjižarstvu i prodaji knjiga je već tako dugo potrebna alternativa Amazonu, i srećna sam što je jedna takva napokon „porinuta“!“

Sve ovo izgleda obećavajuće, ali opet – obećava uz upozorenje da će zadatak koji stoji pred osnivačima Bukšopa biti neizmerno težak. Budući da Bookshop ne želi da snizi cene nezavisnih knjižara, moraće da ubedi potencijalne kupce da se prebace na njihovu plaformu čak i kada Amazon ili druga već opštepoznata mesta za e-trgovinu nude znatno bolje ponude. “U onlajn trgovini se sve vrti oko najniže cene “, kaže Hildik-Smit. “Zvuči veoma izazovno, i stavlja na iskušenje naše sposobnosti.”

U skladu sa narativom „Davida protiv pozno-kapitalističkog Golijata“, mali petočlani tim Bukšopa funkcioniše s jednog iznajmljenog mesta čije prostorije deli sa redakcijom uticajnog levo orijentisanog časopisa ‘The Baffler’s Manhattan’. Budući da planiraju da se odreknu tako zamašnog dela svog profita, verovatno će to biti poduhvat sa nevelikom, takoreći provizornom profitnom marginom. „Teško je pridobiti ljude koji će uložiti u ovaj projekat jer po svojoj prirodi on „prosledi dalje“ između  60 i 80 procenata svoje profitne marže, u zavisnosti od prodaje“, kaže on. BookShop će morati da proda knjige u vrednosti od oko šest miliona dolara kako bi postigao prihvatljiv poslovni model. Ukoliko uspe da zaradi i nešto više od toga, u tom će slučaju razmotriti dodatne načine za raspodelu tog profita nezavisnim knjižarima.

Možda će ove reči čuti i neko iz Bezosovog onlajn giganta.

 

Kate Knibbs, wired.com

Potrošači vina u Kini – profil i kriterijumi

Na osnovu studije iz 2013. godine, koju je uradio portal “Vinski pregled” , tipični potrošač uvoznog vina u Kini je muškarac između 30 i 39 godina koji živi u Šangaju i pripada srednjoj ili višim klasama, a zarađuje više od 10 000 renminbija mesečno (1.300 evra). On je neko ko voli da otkriva i konzumira nove varijante vina, naročito crvenih, uglavnom zbog njegovih pozitivnih zdravstvenih aspekata (u veoma umerenom obimu konzumacije). Obično bi za bocu bio spreman da izdvoji između 100 i 300 RMB (10 do 35 evra).

Profili potrošnje vrlo se razlikuju prema starosnom profilu konzumenata. Sledeće starosno segmentiranje potrošača vina u Kini pružiće ideju proizvođačima vina o njihovom ciljnom tržištu.

∗  ∗  ∗

Mladi između 20 i 30 godina ne ustručavaju se da otkrivaju nove proizvode. To su vrste vina koje nude „opojnost“ odnosno opijenost koju obezbeđuje sadržaj alkohola u vinima, a pritom se konzumiraju u svečanim, neformalnim ili prijateljskim prilikama, uz „usku“ budžetsku marginu od 60 do 100 RMB po boci (7 do 12 evra);

Kineski potrošači uzrasta od 30 do 45 godina imaju veću kupovnu moć i radije redovno konzumiraju crno vino, uključujući i restorane odnosno posetioce ugostiteljskih objekata;

Potrošači stariji od 45 godina uglavnom su poznavaoci i ljubitelji vina. Vino konzumiraju uglavnom radi prestiža i imidža koji iz njega proističu. Oni iz ove kategorije ne ustručavaju se da za jednu bocu izdvoje pravo malo bogatstvo. Prosečni budžet za vina koja se konzumiraju kod kuće je 179 RMB (21 evro) po boci/ Off Trade (prodavnice vina), i 219 RMB (26 evra) po boci / On-Trade (CHR). Ovaj prosečni iznos može u velikoj meri biti „izuvijan“ cenama vina iz starijih berbi i, nekako već po tradiciji, biti znatno zastupljen u posebnim prilikama – ili tokom poslovnih susreta za trpezom.

Izveštaj koji je Wine Intelligence  dao u svom odeljku China Portraits 2019 identifikovao je različite grupe potrošača, sa zanimljivim karakteristikama koje odražavaju profile već viđene na razvijenim tržištima vina. U prvi plan je izbilo nekoliko potrošačkih profila:

Vinski konzumenti tipa „Gutljaj zdravlja“ pripadaju onoj vrsti kupaca koji ga piju zbog njegovih lekovitih svojstava.

 U grupu neformalnih ljubitelja tipa „Mainstream Casuals“ spadaju oni vinski sladokusci koji ga konzumiraju iz jedne „opuštenije perspektive“, usvojivši jednu ležerniju kulturu ispijanja.

U grupu „Tradicionalista u potrazi za  prestižom” spadaju oni koji su doskora pili uglavnom ’crnjak’ a koji njegovu visoku cenu izjednačavaju sa kvalitetom, dok se, potom – u svojoj „renoviranoj“ formi“ – taj sloj kupaca sada više izjednačava sa „Angažovanim istraživačima“, novootkrivenim profilom u osvrtu koji je Wine Intelligence napravio u odeljku „China Portraits“ za 2019. godinu; ovo je sloj konzumenata koji i dalje izdvaja značajne sume po boci, mada se češće odlučuje na istraživanje i voli da proba vina koja ne spadaju u tradicionalne kategorije.

Potrošači vina tipa „U potrazi za statusom“ jesu oni koji ovaj napitak konzumiraju kako bi pokazali svoj društveni status, i stoga troše više novca po boci vina kako bi „pojačali“ impresije o tom statusu (neki su iz ove grupe malopre pomenuti „Angažovani tragači za prestižom“ koji pokušavaju da „doskoče“ jedan stepenik iznad, do statusnog sloja).

„Novajlije u visokom društvu“ piju različita vina u raznim intervalima iz želje za eksperimentisanjem, što im pomaže da pronađu vina koja im se najviše dopadaju (a i kao tema tokom prigodnih okupljanja).

U „Povremene skromnije slučajeve“ spadaju oni koji retko kad piju, odnosno „samo kada je cena ‘prava’ “.

Što se tiče kriterijuma kupovine, poreklo i cena vina su glavna osnova. Štaviše, u zavisnosti od konsultantskih firmi, razmotreni kriterijumi se zasnivaju na imenu, brendu, nalepnici i obliku boce. Po značaju, najpoznatije sorte vina za potrošače su, pre svega, 1. Kaberne sovinjon i 2. Pino Noar, a slede ih 3. Merlo i 4. Širaz, dok je peto mesto tržišne popularnosti zauzeo Šardone.

Na margini predstavljenih profila, zanimljivo je primetiti još jedno potpuno špekulativno ponašanje u kupovini, naime, ono koje se odnosi samo na grand cru vina (ona iz najbolje, prve berbe). Veb lokaciju Liv-exa, sada smeštenu u Londonu su pre nekoliko godina stvorila dva bankara iz Hong Konga. Klasifikacija odličnih vina predstavljena je berzanskim indeksima. Kada neki ugledni eno-kritičar dobro oceni neko vino, kineski potrošači masovno ulažu u njih, što tim vinima brzo povećava cene. Ovo je tržište visokog rizika čije cene veoma brzo variraju.

Sever-Jug: Različite navike konzumiranja vina u različitim regionima Kine

Uprkos brojnim specifičnostima potrošnje vina u različitim regionima, Kina je i dalje – opšte uzev – izdašan i zainteresovan potrošač vina koji kupuje s entuzijazmom. Vino se najčešće konzumira u velikim gradovima smeštenim u severnom delu zemlje (predvođenog Pekingom), istočnom primorskom (Šangaj) i južnom (Kanton, Hong Kong) regionu Kine. Ove oblasti i tržišta su u kontrastu sa drugim oblastima, manjim gradovima i zapadom Kine, gde se ulažu napori za uspostavljanjem tržišta.

U Pekingu, potrošnja među srednjom klasom doskora da gotovo nije ni postojala. To je zato što su zvaničnici i vojska nekada bili jedini koji su navikli da vino kupuju i konzumiraju.

Kanton i Šangaj su karakteristično ekonomičniji i imaju veliku zajednicu iseljenika. Oni su mesto savremenih mega-gradova u kojima pojedinci iz srednje klase redovno konzumiraju vino. Klima je u tim regionima zimi mnogo toplija, ali, isto tako, i „neodrživa“ tokom leta, sa temperaturama blizu 40°C. Region je, shodno tome, zainteresovaniji za konzumiranje belih i svežih voćnih vina. Tržište vinima u ovim regionima i dalje raste. Pića poput Armanjaka (Armagnac) su, recimo, cenjenija na kineskom jugu.

Kako privući kineskog potrošača

Primer: Rebrendiranje vina iz Bordoa za kinesko tržište

Kao vinar ili prodavac, vi ujedno utičete i na to koji biste „marketinški miks“ predložili kako biste se prilagodili kineskom tržištu. Studija koju je sprovela SOPEXA mogla bi biti od velike pomoći. Prema tom istraživanju, oblik boce je bio ključni element: Boce koje su po obliku bordoškog tipa, po mogućnosti, moraju imati veoma visoko ili visoko „rame“, dok boce šampanjca svojom formom treba da su sinonim prestiža i kvaliteta, i potrošači ih veoma cene (šampanjske boce su bez oštrog „ramena“ i blago izdužene, ujedno i prve vinske boce u istoriji jer su ih staklari najlakše izlivali, za razliku od bordoških boca koja imaju „rame“. Oblik boce nam govori da je dizajnirana tako da uhvati vinski sediment u svoja „ramena“ prilikom sipanja vina u čašu, ili je dizajn išao u tom smeru kako bi omogućio lakše skladištenje boce u horizontalnom položaju).

Što se tiče etikete, preporučljivo je da budu jednostavne, tradicionalnog dizajna, moraju jasno da pokazuju poreklo, znakove kvaliteta (AOC) i sve primljene nagrade. Kinezi cene tipografiju u kaligrafskom stilu sa crvenim i pozlaćenim profilima. Bordoška vina su tačan primer takvog označavanja. (Ilustruje grafičku obradu koju je SOPEXA napravila za domen Bordoa). Neki proizvođači odlučuju da im se brend prevede na kineski jezik kako bi bio privlačniji, ali to, međutim, nije i garancija uspeha. Iz regulatorne perspektive, etikete se u svakom slučaju moraju prevesti na kineski jezik.

Nadalje, imajući u vidu da je kultura poklanjanja među Kinezima i te kako ukorenjena, poželjno je ozbiljno razmotriti ambalažu. Element za razmatranje je drvena ambalaža za gajbe, posebno vrhunskih brendova. Takođe je pametno uzeti u obzir da kineski potrošači cene slatkoću, ali ne podržavaju gorčinu (tanine) u vinima. Zato je pametno pretpostaviti u trgovini pre svega voćna crvena vina. Crvena vina proizvedena termičkom obradom izgledaju savršeno prilagođena kineskom ciljnom tržištu. Primer vina koje obuhvata ovaj senzorni profil je crveno vino „Tarani“, koje se u Kini najviše prodaje u lancu prodavnica Casal.

Da biste saznali više o azijskim ukusima i bukeima, pogledajte knjigu Dženi Čo Li „Azijsko nepce“ (Jeannie Cho Lee, „Asian Palate“, veb-lokacija autora: asianpalate.com) koja sadrži informacije o tome kako odabrati vino na osnovu ukusa azijske kuhinje: slatko, kiselo, slano, gorko i umami. A možda će vas zanimati i čitanje o tome kako u Kini zaštititi svoj vinski brend od lažnih vina (uključujući i vaš).

Koja su uvozna vina najprodavanija?

S više od 80% tržišnog udela, kineska domaća vina su vodeća u prodaji ove zemlje. Velike grupe kao što su Changyu i Great Wall-COFCO prodaju više od 30 miliona boca iz svoje prve berbe, koja se plasira na tržištu po ceni od oko 60 RMB (sedam evra). Što se tiče uvezenih vina, Privredna komora Francuske u Kini (CCIFC) je sprovela istraživanje na uvoznicima i distributerima, obezbedivši podatke o top pet najprodavanijih uvezenih vina.

Najboljih pet uvoznih vina u Kini

1: Roche Mazet – Castel Group (IGP Pays d’Oc). Ovo vino plasirano je u preko sedam miliona boca i imalo je ogroman uspeh na kineskom tržištu. Uvozi ga kompanija C&D, koja je posedovala monopol na delu tržišta koji je imala država i državne službe.

2: Legend R – Baron de Rothschild (AOP Bordeaux). Ovaj cuvée plasiran je u preko pet miliona boca a uvozi ga isključivo kompanija ASC Fine Vines. Saga, kao i Sheep-Cadet, pripadaju brendovima koji su takođe veoma zastupljeni na kineskom tržištu. Nakon ulaska ovih kupaža na kinesko tržište s likom Barona de Rotšilda na etiketi, usledile su oštre kazne zbog prodaje Castle Lafitte Rothschild. Kompanija Baron de Rothschild SA je 2007. godine uzela 10% udela u prihodima distributerskog lanca Torres China.

3: Torres – Sangre de Torro (Španija). Ova grupa prodala je prošle godine oko šest miliona boca svog ikoničkog crvenog vina. Torres je u Kini već dugi niz godina i u potpunosti kontroliše distribuciju preko filijale Torres China, stvorene 1997. Ova grupa je, takođe, u posedu prodajnog lanca „Everwines“ u svim većim gradovima zemlje.

4: Rawson Retreat – Penfolds – Cabernet Sauvignon (Australija). Nakon efikasne kampanje reklamiranja na nacionalnom i regionalnom nivou, australijska grupa nedavno je postigla veliki uspeh u Kini sa više od tri miliona boca njenog Kabernea. Pomalo je čudno što australijski Penfolds, baš kao i Jacob’s Creek, imaju prodaju i zaradu kroz upotrebu modela bordoških vina i ne izlažu svoj Širaz, koji je vodeća australijska sorta.

5: Jacob’s Creek – Merlot (Australija). Među referencama dostupnim na kineskom tržištu (Merlot, Cabernet Sauvignon, Cabernet-Shiraz), ovaj australijski merlo je na prvom mestu, sa nešto više od dva miliona prodatih boca.

 

New Horizons Global Partners

China’s Wine Market – Strategies and Recommendations

Najbolji saveti svetskih investitora

Portal e-kapija u vreme praznika donosi poruke nekih od najvećih investitora na svetu. Možda se neki od saveta ovih berzanskih giganata mogu učiniti dobrim za primenu na vaše investicije.

Ken Fisher: Imajte istoriju na umu

“Ne možete razviti portfolio strategiju oko beskrajnih mogućnosti. Ne biste čak ni iz kreveta izašli ako biste razmatrali šta sve može da se desi… možete koristiti istoriju za oblikovanje razumnih mogućnosti. Onda, možete da pogledate ekonomske, sentimentalne i političke pokazatelje da biste odredili šta se može najverovatnije desiti, a da pri tom znate da možete i da ćete dosta pogrešiti.”

Thomas Rowe Price Jr.: Znajte ko vodi posao i zašto

“Svaki posao je stvorio čovek. To je rezultat pojedinca. Pokazuje ličnosti i poslovnu filozofiju osnivača i onih koji su upravljali njime tokom njegovog nastajanja. Ako želite da razumete bilo koji posao, važno je da znate poreklo ljudi koji su ga pokrenuli i upravljali njime u prošlosti, ali i nade i ambicije onih koji planiraju njegovu budućnost.”

John Templeton: Ovoga puta nije drugačije

“Četiri najopasnije reči u ulaganju su: Ovoga puta je drugačije.”

Barton Biggs: Ne postoje veze niti jednačine koje će uvek funkcionisati

“Kvantitativno zasnovana rešenja i jednačine raspoređivanja svojine ne funkcionišu uvek isto, jer su osmišljene prema onome šta je uspevalo prethodno, dok je ono što sledi prava zagonetka.”

Benjamin Graham: Pazite se prognoze

“Apsurdno je misliti da javnost može da zaradi na osnovu tržišne prognoze.”

Jack Bogle: Gubici su realnost na tržištu

“Ako vam je teško da zamislite gubitak od 20% na tržištu akcija, onda ne bi trebalo da budete u tim vodama.”

Philip Fisher: Znajte vrednost vaših investicija

“Tržište akcija je puno individualaca koji znaju cenu svega, ali ne i vrednost.”

Warren Buffett: Budite pohlepni kada su drugi bojažljivi

“Investitori bi trebalo da zapamte da su uzbuđenje i troškovi njihovi neprijatelji. A ako uporno pokušavaju da odrede svoje učešće u deonicama, onda bi trebalo da budu bojažljivi kada su drugi pohlepni, a pohlepni samo kada su drugi bojažljivi.”

Bob Farrell: Nemojte se pridruživati gomili

“Ljudi najviše kupuju akcije sa vrha, a najmanje one sa dna.”

Bill Miller: Mislite o tome kako tržište prikazuje informacije

“Tržište zaista prikazuje vredne infromacije, kao što se u školi uči. Ali baš kao što ogledala u luna parku ne pokazuju tačno vašu težinu, tako i tržišta ne prikazuju uvek tačno neku informaciju. Obično su previše negativni kada je loše, a previše pozitivni kada je dobro.”

Jeremy Grantham: Uočite svoju prednost naspram profesionalaca

“Do sada najveći problem za profesionalce u investiranju jeste baviti se karijerom i poslovnim rizikom: štititi sopstveni posao. Problem može biti i previše menadžerstva prouzrokovano potrebom da delujete zauzeto i da zarađujete platu drugih. Pojedinac je daleko bolje pozicioniran ako strpljivo čeka pravu ponudu a da pri tom ne obraća pažnju na ono što drugi rade, što je gotovo nemoguće za profesionalce.”

Charles Ellis: Ulažite na duže staze

“U proseku, dugoročno ulaganje nikada ne priređuje iznenađenja, dok kratkoročna upravo to rade. Mi sada znamo da se usmerimo, ne prema stopi obrta već prema proverenom riziku.

Ray Dalio: Shvatite sistem

“Ekonomija je prosto zbir transakcija koje je razvijaju. Zato što ih ima dosta, ekonomija deluje složenije nego što zaista jeste. Ako bismo je umesto gledanja na dole posmatrali na gore, lakše bismo je razumeli.”

George Soros: Dobro ulaganje je dosadno

“Ako je ulaganje zabava, ako se vi zabavljate, onda verovatno nećete zaraditi. Dobro ulaganje je dosadno.”

Carl Icahn: Korporativni državni sistem vam nije prijatelj

“Mi smo uzdigli birokrate u korporativnoj Americi. Srž problema nalazi se u odsustvu prave korporativne demokratije.”

Peter Lynch: Uradite domaći zadatak

“Ulaganje bez istraživanja je kao igranje pokera bez gledanja u karte.”

John Neff: Uradite ono što je pametno, a ne ono što je popularno

“Nije uvek lako raditi ono što nije popularno, ali tu možete zaraditi. Kupujte akcije koje deluju loše manje pažljivim investitorima i čekajte dok se njihova prava vrednost ne prepozna.”

Henry Kravis: Budite iskreni

“Ako ne posedujete integritet, onda nemate ništa. To ne možete kupiti. Možete imati sav novac ovog sveta, ali ako nemate moral i etiku, onda ste zaista siromašni.”

 

ekapija.rs

Blumbergovih top 10 vina u 2019.

Nakon jučerašnjeg posta o bezbednosnim rizicima (i pitanja na tu temu koja su stigla u inbox), jedini odgovor na njih je: “hocus-focus”: Nedostatak pažnje čest je slučaj (lični primer nije naodmet). Za neupućene i pre svega neusredsređene, poenta je u bezbednosnim rizicima koje (svi mi) obični građani osećamo kada je u pitanju cyber bezbednost (tema br.1 u epohi koja nam je nagovestila dokle idu sredstva masovne prismotre). “Zavere” su, pretpostavljamo, jedino intrigantne i zabavne onima koji su skloni takvom modelu razmišljanja – pa se na njemu i stalno zadržavaju.

Ne manje važno, na ovom mestu, već izvestan broj godina, izlazi poneki “web-roto-triler” sličnog “špijunskog” tipa i na sličnu temu. Za neupućene, naravno, i informacija da što se upućenosti u temu tiče – ne dobacujemo dalje od tog teksta… a koga nešto više, dublje i detaljnije interesuje – tu je “čika Google” pa će vam javiti, kao što je i nama…

Nakon “bezbednosne” priče o privatnosti i “čerupanju” podataka od strane država i korporacija, evo jednog bezbednog posta – o vinima… (za neupućene u spektar tema na ovom mestu). Neka od njih, nažalost, retko ko da će ikada videti u radnji, a kamoli probati. Priču i fotografije donosi portal Bloomberg.

Pred kraj svake godine, a uoči naredne, dođe i trenutak za rekapitulacije, osvrte i ocene onoga što nam je donela (ili odnela). Liste su raznovrsne: bezbrojne muzičke, književne, filmske, sportske, finansijske. A tu su i enološke, osvrti na to šta je tokom 2019. neko dobro popio “s kraja na kraj sveta”. Na Blumbergovoj ovogodišnjoj listi prisutna su vina iz Francuske, Nemačke i  – šampanjac iz Japana.

Vinska kritičarka Elin Mekoj (Elin McCoy) je ove godine probala više od četiri hiljade vina (!), a njena omiljena kreću se od već legendarnih berbi (koje su dostigle vrhunac) do nepoznatih, mahom regionalnih „malih“ sorti iz regiona koje se piju uglavnom „na lokalu“ a sa kojima se nikada ranije nije susrela (uz napomenu da retko šta može oraspoložiti kao enološki opisi vinskog bukea, koji su književni žanr za sebe: “Raskošno zlatne boje, zavodljive arome meda i čaja Earl Grey, začinjenih aromom kajsije, i dovoljno kiselkasto prijatnog ukusa kao kontrast neverovatnoj slatkoći”, ili, recimo, “duboki, suptilni, mineralni ukus, uz intenzivne arome zemlje i belog cveća”. Naravno, verovali ili ne – ovakva vrsta “poezije” za nekog ima i te kakvog smisla, naročito među poznavaocima i vinskim poklonicima.

∗ ∗

Pregled mog najupečatljivijeg iskustva s vinom zahteva dva sata listanja kroz beleške o ovogodišnjim degustacijama.

Nikad nije lako odabrati moju godišnju listu 10 najboljih od najboljih, a posebno je bila naporna 2019. Probala sam više od 4.000 crvenih, belih i penušavih, iz vinogorja koja su „poletela“ i izdvojila se od ostalih – kao što su to bila vina u Japanu.

Ove godine je zaista obeležilo mnoštvo iznenađujućih buteljki – i to od nekih novih sorti grožđa, iz novih regiona, pa čak i zemalja. Neka nova zadovoljstva sam ove godine našla i u ponovo otkrivenim „klasicima“, uključujući kabernee iz kalifornijskih vinarija koji slave 40. i 50. godišnjicu. Stare berbe finog Bordoa susretale su se sa sjajnim uzorcima vina u buradima iz 2018. godine, i predvidljivo neverovatnom prvom (nezvaničnom) degustacijom jedne burgundske zvezde na NoMad-u, čuvenog Domaine de la Romanee-Conti’s.

Sva su me zadivila, ali vina koja mi najviše ostaju u sećanju jesu ona čiji su me buke, ukus i priča inspirisali da vina gledam u novom svetlu.

Mojih 10 istaknutih kreće se u rasponu od legendarnog bordoa, preko kvalitetnog šampanjca iz Japana i sasvim vanvremenog kabernea iz Nape, do jednog od najboljih – i najređih – slatkih vina koje sam ikad probala. Sva odražavaju ono što je novo i važno u današnjem svetu vina, kao i svetske trendove među vinarima.

(Odnosi se na 10 najboljih vina 2019. iz Francuske, Nemačke i Japana. Izvor: prodavci)

2015 Domaines Lupier La Dama ($42)

Svoj ovogodišnji „vinski bingo“ pronašla sam na njujorškom vinskom sajmu New York Matter of Taste kojeg su organizovali Robertparker.com i sada njegov jedini vlasnik, Mišlenov vodič. Elisa Ucar sa svojim suprugom je u vinogorju španske regije Navara, na obroncima Pirineja, spravila ovaj baršunasto lagani crveni grenaš (garnacha). Ovaj par je objedinio 27 sitnih parcela stare organske loze za svoja dva kuvea (kupažna vina od najboljih sorti iz prve berbe), od kojih jedan ima snagu, čistoću, kao i živost svežeg bobičastog voća i opojne arome ljubičice i bilja. A sada pravo pitanje: zašto je grenaš toliko potcenjen?

2014 Grace Blanc de Blancs Extra Brut ($ 65, 700 jena u Japanu, 540 evra)

Tokom posete japanskom vinskom regionu Jamanaši sam probala svoje iznenađenje godine: ovaj impresivni penušac spravljen je tradicionalnom metodom i recepturom po kojoj se dobija svaki šampanjac. Iako je to područje poznato po domaćem grožđu koshu, ovaj je u potpunosti nalik šardoneu. Sveže pečeni brioš i citrusne arome, uz nežne mineralno-zemljane ukuse, podseća na finog proizvođača šampanjca. Probala sam ga u društvu vlasnika, Šigekazua Misave (Shigekazu Misava) i njegove ćerke-vinarke, Ajane na njihovom imanju u Akenou.

2011 Tement Sudsteiermark Sauvignon Blanc Ried Zieregg GSTK ($71)

Nisam bila upoznata sa vinima iz Štajermarka, austrijskog dinamičnog vinskog regiona na granici sa Slovenijom, pa je moj boravak na Njujorškoj master-klasi od 18 vrhunskih vina bila otkriće. Ovaj sovinjon blan zagasito žute boje, sa puno zemljanog karaktera i „vulkanskim“ tonovima, predstavlja najbolji izdanak prve berbe (GSTK) u vinarskoj hijerarhiji regiona – i dokaz je da su boce najboljeg austrijskog sovinjona u samom svetskom vrhu.

2017 Kistlerov šardone “Kistler Vineyards” (oko 160 dolara, još nije u prodaji)

Po osnivanju vinarije u Sonomi, Kistlerov šardone je danas prerastao u pravi mali kult. Uživala sam u berbi 2017. (svih 11 varijeteta šardonea koje ovaj vinograd ima!), u društvu vinara Džejsona Kesnera, malo uoči groznih požara koji su zadesili ovaj vinarski kraj. Probajući ih, otkriju se i njihove različite “ličnosti” i osobenosti. Ovaj, sa prvog Kistlerovog imanja u okrugu Mona Mauntin, očarao me svojim dubokim, suptilnim, mineralnim ukusom i intenzivnim aromama zemlje i belog cveća. Kada je o kvalitetu reč, najbolji kalifornijski šardonei, već po tradiciji, zaista mogu biti rivali francuskim belim burguncima.

2011 Joseph Drouhin Montrachet Marquis de Laguiche ($700)

Svaki zaljubljenik u Burgonju i burgundac zna šta je Montraše – Mont Everest među šardoneima. Poznata porodica Druan od 1947. godine proizvodi svoje grand cru vino od loze ponikle u vinogradima Marquis de Laguiche. Dosad nisam imala prilike da probam klasičnu berbu iz 2011. godine, a ova boca me nije razočarala. Arome pečenog badema i slatka od limuna, bogata tekstura i moćna aroma bili su savršeni sa žutorepom tunjevinom i fuagraom (guščjom džigericom) u njujorškom Le Bernardinu.

(Odnosi se na 10 najboljih vina 2019. iz Francuske, Nemačke i Japana. Izvor: prodavci)

2012 Georges Laval Les Longues Violes Champagne ($740)

Vinska godina  u državi Njujork je obeležena raskošnim degustacijama, a „La Fete du Champagne“ je oduvek bila prilika da se probaju sjajni mehurići najboljih proizvođača. Ove godine su me zaveli uzbudljivi, neverovatno čisti kuvei Žorža Lavala, jednog malog proizvođača i uzgajivača sa samo 2,5 hektara sertifikovane organske loze. Živopisan, intenzivan, kremast, složen i sofisticiran, ovaj prirodni šampanjac pripada prvoj berbi iz potpuno novog, jedinstvenog vinograda; vino je kupaž nastao od pinoa noar i pinoa monje (pinot meunier).

2016 Masseto ($790)

Šansa da uporedim pet berbi bogatog toskanskog merloa, u Italiji poznatog kao Petrus, sa vinarom Akselom Hajncom bila je prilika koja se nije smela propustiti. Nakon prve degustacije Masetina u njujorškom restoranu Per Se, novom (jeftinijem ili, bolje rečeno, manje skupom) drugom vinskom super-proizvođaču „Masseto“, pozabavili smo se berbama grand vin-a, jednog od italijanskih prepoznatljivih brendova. Bila sam raspeta i u nedoumici između čiste, živahne berbe iz 2010. i mirisne, raskošne 2016., i konačno sam dala prednost ovom drugom; „modernom klasiku“.

2011 Egon Muller Scharzhofberger Riesling Trockenbeerenauslese (oko 8.500 USD za bocu od 750 ml)

Raskošno zlatne boje, zavodljive arome meda i čaja Earl Grey, začinjenih aromom kajsije, i dovoljno kiselkasto prijatnog ukusa kao kontrast neverovatnoj slatkoći: To je moj utisak nakon što sam probala ovo retko slatko vino iz Mozela, nemačke vinske regije, i od ručno ubranih zrna. Pitala sam za druge berbe. Nema problema: Egon Miler mi je doneo magnum bocu svog rizlinga, otvorene tokom svečanog ručka sa Primum Familiae Vini, grupom od 12 vodećih evropskih vinskih porodica, koje su sve donele podjednako sjajna vina. Zašto ljudi ne piju više slatkih vina?

Chateau Lafite Rothschild iz 1959. godine (nedavna aukcijska cena: 24.000 do 27.000 dolara po boci)

Večera u privatnoj trpezariji zamka uz mramorno poprsje osnivača Džejmsa Rotšilda bilo je posebno iskustvo. U sećanje mi se još više urezao trenutak kada je otvorena jedna od boca vina nastalog od grožđa iz berbe legendarne 1959. godine – bio je to najfiniji Lafit koji sam ikad probala. Osećala sam miris kedra, mente, tartufa i duvana koji su se pretvorili u zadivljujuću mešavinu. Dodajte tome njegove duboke slojeve ukusa i svilenkasto bogatu teksturu. Ovo savršeno zrelo vino stiglo je pravo iz podruma Lafite, podsećanje na to koliko je za proizvodnju dobrih vina važno poreklo.

1979 Smith-Madrone Cabernet Sauvignon (još nije u prodaji- neprocenjivo!)

Braća Stu i Čarli Smit – koji još od 1970-ih proizvode vino u svom „ambaru“ obraslom u bršljan na obroncima Spring Mauntina, blizu auto-puta 29 na izlazu iz doline Napa: Nikad nisu odustali od svoje posvećenosti struktuiranim, uravnoteženim kaberneima koje prodaju po povoljnim cenama. Poseta njima me je podsetila na jednu raniju eru u dolini Nape, pre nego što su se pojavili blještavi izveštačeni glamur, Ferariji i „kultna vina“ od 800 dolara. Probali smo petnaestogodišnju „retrospektivu“ njihovih izvrsnih planinskih kabernea, za stolom postavljenim među buradima. Ovo 40-godišnje vino, druga po redu berba iz vinograda Smith-Madrone, i dalje je jedinstvenog ukusa, sa živahnim aromama i notama slatkog voća, začina, metvice i zemlje.

 

Elin McCoy, Bloomberg

10 poučnih romana za pametnije i bolje poslovanje

Odlazni terminal, Fraport (Frankfurt Nov 14, 2012. Reuters/Lisi Niesner/Davos Agenda)

Kada govorimo o “poslovnim knjigama”, obično podrazumevamo stručnu literaturu a ne književna dela.

Pa ipak, ukoliko želite da nešto naučite o dobrom liderstvu, preduzetništvu ili karijernom razvoju, nema razloga da svoju potragu u knjižarama ograničite samo na police na kojima su poslovna, ekonomska i finansijska literatura. Neke od najupečatljivijih i najinspirativnijih lekcija o biznisu i ekonomiji potiču iz – književnosti.

Setite se priče o propalom savetniku koji putuje svetom kako bi predstavio svoj proizvod („Hologram za kralja“ Dejva Egersa); ili one o ambicioznoj novinarki koja polaže računa tiraninu-uredniku (“Đavo nosi Pradu” Lorin Vajsberger); ili o grupi klinaca koji se združenim snagama snalaze nakon što su se obreli na pustom ostrvu („Gospodar muva“ Vilijema Goldinga).

Bez obzira na vašu strast ili profesiju, ove priče će nas zabavljati, dok nas u isto vreme, čak, možda, poduče ponečemu o poslovanju.

Džošua Feris, “Tada smo došli do kraja” (‘Then We Came to the End’, Joshua Ferris)

Ferisov satirični roman odvija se u jednoj čikaškoj reklamnoj agenciji koja je usred finansijskih previranja, a preostalo osoblje okreće se tračevima i kancelarijskom „političarenju“.

Knjiga nudi uvid u način na koji čak i najiritantniji saradnici mogu postati vaši najbolji prijatelji – i kako se čak i u najmučnijim poslovima može, barem donekle, pronaći izvesno ispunjenje i zadovoljstvo.

 

Mohsin Hamid, „Kako postati bezobrazno bogat u Aziji prosperiteta“ (‘How to Get Filthy Rich in Rising Asia’, Mohsin Hamid)

Prema Krisu Saki, multimilijarderu i investitoru u tehnološke biznise, svi oni koji su angažovani u Silicijumskoj dolini bi trebalo da pročitaju ovaj roman, u kojem pisac čini značajan zaokret u odnosu na sličnu literaturu ove vrste; jedan „tvist“ u odnosu na oveštalu, tradicionalnu „self-help“ spisateljsku produkciju tipa „uradi sam“; za razliku od nje, ova Sakijeva govori o čoveku koji odrasta u siromaštvu azijskog jugoistoka, da bi postao poslovni tajkun ni iz čega: od nule, a onda, vremenom, „per aspera ad astra“.

Verovatno realnija od bilo kojeg stručnog ili dokumentaristički napisanog dela sličnog tipa, ovaj „Milioner sa ulice“, u knjizi oslikava ambiciju, tako nužno potrebnu da se postane uspešan preduzetnik/ca, i to posebno u, blago rečeno, nepovoljnim ekonomskim uslovima.

“Mobi Dik”, Hermana Melvila (‘Moby Dick’, Herman Melville)

Ovaj književni klasik nije toliko konvencionalna priča o poslovnom poduhvatu koliko je,  u stvari, niz lekcija o liderstvu. Mornar po imenu Išmael pridružuje se posadi mornara u ekspediciji predvođenoj kapetanom Ahabom – u pitanju je lov na kitove (zabavna činjenica: Kompanija Starbucks dobila je ime po Starbaku, prvom oficiru broda „Pequod“, kojim komanduje Ahab (Inače, u pitanju je istorijski događaj pretočen u literarnu formu)

Ahab je harizmatičan i odlučan u pogledu hvatanja kita kojeg je prozvao Moby Dick (to je, opet, priča za sebe, čudan i pomalo bizaran način kojim Ahab naziva životinju koju želi da ulovi). Ipak, na kraju, Ahab, tokom svoje besno-očajničke potere kopa rupu pod sobom, gubeći tle razuma i racionalnosti, a samim tim i podrivajući čitavu ovu misiju, ne slušajući savete svoje posade niti mareći za sve realne opasnosti plovidbe usredsređene na hvatanje Velikog“.

„Stvari se raspadaju“, Činue Ačebea (‘Things Fall Apart’, Chinua Achebe)

Na površini, (površinski sloj, koji je „Naive transparency“), ovaj roman govori o širenju/nametanju britanskog kolonijalizma u jednom izmišljenom nigerijskom selu, i borbi onih koji predvode selo ne bi li spasli svoju zajednicu od uticaja hrišćanskih misionara.

I pored svega, uz taj sloj, priča takođe postavlja pitanja o tome šta čini uspešnog vođu i šta se dešava kada su ambicije vođe u sukobu sa interesima grupe.

 

Dejv Egers „Hologram za kralja“ (‘A Hologram for the King’, Dave Egers)

U jeku američke recesije, samozaposleni konsultant Alen Klej suočen je sa mogućnošću zaplene imovine, dok njegovoj ćerki preti napuštanje koledža jer ne može da joj plati školarinu. Sticajem okolnosti, Klej poslovno otputuje do jednog grada u Saudijskoj Arabiji kako bi kralju te oblasti predstavio hologramski sistem za telekonferencije.

Dok čeka da kralj konačno stigne, borba Kleja da ostane na „površini“ ilustruje ne samo kako je to poslovati u inostranstvu, već i kakav je osećaj kada vaš rad, u sasvim stranoj sredini, izgubi svoj uticaj.

„Don Kihot“ Miguela de Servantesa (‘Don Quixote’, Miguel de Cervantes)

Don Kihot je španski gospodin iz 16. veka koji čita toliko romantičnih priča o viteštvu da u jednom trenutku sebe imenuje vitezom i kreće na put kako bi spasao svet.

Don Kihot kroz čitavo delo utelovljuje duh preduzetnika koji insistira na tome da može da unapredi društvo iako se (neretko i njemu samom) te ideje čine nerealnim i predstavljaju značajnu prepreku na njegovom putu do uspeha. Borba protiv vetrenjača za njega, ali i za sve nas čitaoce, ipak – ima i te kakvog smisla, što je možda najveća draž ovog legendarnog dela. Duhovitost utkana u svaku stranicu, pa se komotno može preimenovati i u „Don Kikot“: od samog početka pa do kraja ovaj „gospodin“ je ushićujuće poletan, i beznadežno-komično veliki entuzijasta.

„Nešto se dogodilo“ Džozefa Helera (‘Something Happened’, Joseph Heller)

Ovaj satirični roman autora čuvenog trilera „Kvaka 22“ („Catch-22“) napisan je iz perspektive prvog lica; pratimo naratorov tok svesti, a to je biznismen Bob Sloukam. Kao što naslov kaže, Sloukamu se nešto dogodilo što je potkopalo njegov osećaj sreće, odnosno, u njemu je zapreteno da, i pored svega što je „sve na svom mestu i kako treba“, nešto nedostaje.

Ovo je snažna priča o tome kako profesionalni uspeh ne znači uvek i lično ispunjenje i sreću – toliko da jedan profesor Harvardske Poslovne škole svojim budućim studentima preporučuje da je pročitaju pre nego što dođu da slušaju njegov prvi čas.

“Beli tigar” Aravinda Adige (‘The White Tiger’, Aravind Adiga)

U nizu pisama kineskom premijeru koji treba da poseti njegov grad, pripovedač Balram Halvaj priča priču o svom preduzetničkom putu. Radnja se zbiva u Bangaloru, gde počinje da radi kao vozač jedne bogate porodice. Na kraju (a delom i kroz svoje „sumnjive“ aktivnosti), pokreće sopstveni taksi-biznis.

Ovaj pogled unutar psihe samoukog čoveka pokazuje koliko moćna može biti želja za profesionalnim i finansijskim uspehom – i dokle su ljudi spremni da idu kako bi ga ostvarili, prelazeći preko svih granica logike i morala.

„Đavo nosi Pradu“, Lorin Vajsberger (‘The Devil Wears Prada’, Lauren Weisberger)

Andrea „Endi“ Saks (En Hatavej), koja je nedavno diplomirala novinarstvo, dobija posao za koji bi „milion devojaka ubilo”: postaje zamenica urednice modnog časopisa „Pista“ (Runway), Mirande Pristli (Meril Strip). Miranda dominira svetom visoke mode sa svoje pozicije. Svojim asistentkinjama zadaje gotovo nemoguće zadatke, ali je Endi rečeno da se ovaj posao isplati: nakon godinu dana rada s Mirandom, možeš da se zaposliš u bilo kojem magazinu. Endi se odlučuje na taj izazov. Endi odmah biva privučena, i uvučena, u malo poznati svet moćnih modnih mogula. Svaki trenutak na poslu skopčan je s nekim novim zahtevom njene šefice, bilo da je to bukiranje karte za međunarodni let ili naručivanje odreska za ručak.

Bez obzira na pozadinu vaše karijere, većina će se osloniti na ideju da žrtvujete svoju strast (ili svoje dostojanstvo) kako biste stekli impresivno iskustvo prikazano u vašem poslovnom rezimeu. Konačno, „poslovne putešestvije“ glavne junakinje nadahnuće neke čitaoce da prevaziđu profesionalne izazove koji im izgledaju nepremostivo.

„Gospodar muva“ Vilijema Goldinga (‘Lord of the Flies’, William Golding)

U ovom anti-utopijskom romanu (jer je danas dobra stara anti-utopija zatrta „distopijom“), grupa britanskih dečaka nenadano skonča na napuštenom ostrvu posle avionske nesreće. Njihov opstanak zavisi od saradnje i organizacije.

Za ljude svih nivoa poslovanja, ova knjiga nudi izuzetno smislene lekcije o odnosu između lidera i sledbenika, kao i večite napetosti između timskog rada i individualnosti.

Kada se dublje zaviri u nju, kada se pažljivije čita, ona zapravo nosi jednu sasvim drugačiju, skrivenu poruku. Pažnja se na taj deo i suštinu priče izvesno ne uočava odmah, ali je, s druge strane, nemoguće ne primetiti šta se zapravo krije iza svađe i nesuglasica koje izbijaju među dečacima, i njihovom nasilnom uspostavljanju međusobne hijerarhije. Književni odraz darvinizma u svom „najlepšem“ obliku.

“Stvari su počele da se raspadaju. Ne znam zašto. U početku je sve bilo dobro…A onda su ljudi počeli da zaboravljaju sve što je važno.”

“Možda zver ne postoji. Možda smo to – mi.”

 

Davos Agenda, weforum.org (preuzeto sa portala Business Insider –  Shana Lebowitz, rubrika biznis strategija)