Šta sve možeš na Novom Zelandu na Sudnji dan (ako si prebogat)


Super bogataši iz  Silicijumske doline imaju plan za bekstvo ukoliko nastupi Sudnji dan.

Poslednjih meseci, dva bunkera težine 150 tona, pripremljena za opstanak ukoliko dođe do Konačnog rata putovali su kopnom i morem od skladišta u Teksasu do obala Novog Zelanda, gde su zakopani 11 metara ispod zemlje.

Sedam preduzetnika iz Silikonske doline kupilo je bunkere od kompanije Rising S Co. i ukopalo ih na Novom Zelandu u poslednje dve godine, izjavio je Geri Linč, generalni menadžer teksaškog proizvođača. Na prvi znak apokalipse – nuklearni rat, smrtonosni virus, pobune u stilu francuske revolucije, koji ciljaju na jedan procenat bogatih –  ovi stanovnici Kalifornije planiraju da uskoče u avione i odlete na krajnji jug naše planete gde će se zabunkerisati, kaže Linč.“Novi Zeland nije ni na jednoj listi neprijateljskih zemalja”, rekao je Linč u intervjuu iz svoje kancelarije u Marčisonu (Murchison) u Teksasu, jugoistočno od Dalasa. “Ovo ostrvo nije nuklearna meta. Novi Zeland nije meta ukoliko počne Konačni rat. To je mesto gde ljudi traže utočište.”

Ova udaljena ostrvska zemlja, koja je i krajnja naseljena tačka na jugu planete, nekih 2500 kilometara udaljena od Australije, ima 4.8 miliona ljudi i šest puta više ovaca. Ima reputaciju da je krase prirodne lepote, lako umrežavanje, opuštene bicikliste kojima se masovno ide na posao i cenama najma nekretnina upola nižih od onih u San Francisku. Ovo ga čini sve popularnijom destinacijom i to ne samo za one koji su opsednuti  traženjem „utopističkog utočišta“, već i za preduzetnike iz IT sektora koji traže inkubatore za razvoj svojih startup firmi.

“Ovo ostrvo je postalo jedno od mesta za ljude u Silicijumskoj dolini i to uglavnom jer uopšte nije nalik Silicijumskoj dolini”, kaže Regi Lutke (Reggie Luedtke), američki inženjer biomedicine koji se prošlog oktobra preselio na Novi Zeland kao dobitnik stipendije „Ser Edmund Hilari“, programa stvorenog za privlačenje visokotehnoloških inovatora.

Lutke (37) kaže da su ga ljudi u Kaliforniji pitali da li je njegova selidba povezana sa traženjem utočišta za slučaj sudnjeg dana jer je Novi Zeland  “prepoznat kao takva destinacija”.

Ovakva današnja „slava“ – proistekla usled dobro poznate „zabačenosti“ ostrva koje „pluta“ pokraj Južnog pola – doprinela je svojevrsnoj izolaciji Novog Zelanda, nekada ekonomski hendikepiranog; danas je ta geografska (a i geopolitička) izolacija upravo najveći potencijal ove zemlje. Novi Zeland dozvoljava useljenicima da obezbede svoje permanentno boravište kroz kupovinu „investitorskih viza“ dok bogati Amerikanci ulažu ogroman novac, veoma često kroz kupovinu raskošnih imanja.

Džulijan Robertson, vlasnik uticajnih hedž fondova i milijarder čiji se glas i odluke čuju, poseduje kuću koja gleda na jezero Vakatipu (Wakatipu) u Kvinstaunu, luksuznom turističkom odredištu na jugu ostrva. Predsednik kompanije Fidelity National Financial Inc, Bil Foli, ima kuću u regionu Vajrarapa (Wairarapa) severno od Velingtona, dok je režiser Titanika Džems Kameron kupio vilu kraj jezera Pounui.

Više od 10 Amerikanaca sa Zapadne obaleje u poslednje dve godine kupilo nekretnine u višemilionskim dolarskim iznosima u okolini Kvinstauna, izjavio je Mark Haris, direktor „Sotbijeve“ lokalne agencije za nekretnine.

U avgustu, delom kao odgovor na to što su Amerikanci navalili na veliki broj najboljih nekretnina, novozelandska vlada je zabranila strancima kupovinu kuća, a to ograničenje će stupiti na snagu narednih meseci.

Peter Til (Peter Thiel), milijarder i jedan od osnivača kompanije Pejpal, izazvao je pravu buru nezadovoljstva kada dobio državljanstvo pošto je proveo samo 12 dana na Novom Zelandu, što ga je suočilo sa osudama lokalnog stanovništva da je „novozelandski pasoš na prodaju“. Til (50), poseduje kuću od 13,8 miliona dolara na 477 jutra (193 hektara) u gradu Vanaka na obali jezera, s pogledom na planine čije vrhove krasi sneg – a kupio je jednu nekretninu i u Kvinstaunu, opremljenu „sigurnom sobom“.

“Ako ste osoba koja kaže “Imaću alternativni plan kada nas pogodi globalni Armagedon”, onda biste izabrali najdalju lokaciju i najsigurnije okruženje – a to je, po svim specifikacijama, ako guglate, ostrvo Novi Zeland”, rekao je nekadašnji premijer ove zemlje Džon Kej (John Key) u telefonskom intervjuu.

“Ostrvo je poznato kao geografski ‘poslednja autobuska stanica’ pre nego što odete na Antarktik”, rekao je on. “Puno je onih koji su mi rekli kako bi voleli da poseduju imovinu na Novom Zelandu ukoliko svet pođe ekspresnom linijom ka paklu”.

Kiviji – kako sebe nazivaju stanovnici Novog Zelanda – smatraju da je ovo ludo i zabavno, rekao je Kej, ali kako god ovo ima smisla za neke od najbogatijih ljudi na planeti.

“Živimo u svetu u kojem neki ljudi imaju izvanredne količine bogatstva i u nekom trenutku stižu do tačke u kojoj, kada imate toliko novca, odvojiti sasvim malo od njega za” Plan B “nije tako ludo kao što zvuči.”

Prema izjavama onih koji su bili prisutni (a žele da ostanu anonimni), zvanice su tokom tri nedavne večernje zabave u Silicijumskoj dolini razgovarale o odlasku na Novi Zeland u slučaju neprilika. Svedoci su tražili da ne budu identifikovani jer su događaji bili zatvoreni za javnost.

Tokom jedne od tih zabava, izvesni dobro poznati vlasnik venčer fondova rekao je svojim kolegama da ima izrađene planove za slučaj bekstva. U garaži svoje kuće u San Francisku, rekao je gostima, nalazi se vreća sa pištoljima koja visi o upravljaču motocikla. Motor će mu, kako veruje, omogućiti da se probije kroz saobraćaj na putu do svog privatnog aviona, a pištolji su za odbranu od zombija koji bi mogli da ugrozie njegovo bekstvo.

On namerava da odleti do poletne staze u Nevadi, gde ga u hangaru čeka avion čija je jedina svrha da njega i još četvoro suvlasnika u zajedničkom biznisu odbaci do bezbednog utočišta. Njihova destinacija: Novi Zeland – ili Aotearoa, što na jeziku Maora znači “Zemlja dugačkog belog oblaka”.

Magazin Njujorker je 2016. objavio da Sem Altman (33), predsednik startap inkubatora Y Combinator planira da zajedno sa Piterom Tilom (Peter Thiel) pobegne na Novi Zeland – danas kaže da se samo šalio.

“Svet je tako snažno međusobno povezan da bismo, ukoliko se bilo šta desi, svi mi nažalost bili u prilično lošem stanju”, rekao je Altman u telefonskom intervjuu. “Mislim da ne možete tek tako pobeći, to jest pokušati da se sakrijete u nekom zabitom ćošku naše planete.”

Pa ipak, Altman je u ovom intervjuu rekao i da biološki rat predstavlja najveću pretnju civilizaciji, kao i da „ljudi nisu dovoljno uplašeni time koliko bi trebalo da budu”.

Altman ima  vreću punu lakog naoružanja, antibiotika, baterija, vode, ćebadi, šatora i gas-maski.

Fantazije u sudnjem danu duboko su ukorenjene u američkoj kulturi.

Samo za trenutak porazmislite o školarcima koji su u doba Hladnog rata uvežbavali manevar „zaroni-i-pritaji-se“. Apokaliptični religiozni kultovi nikada se ne završavaju dobro, još  od Džim Džonsovog Narodnog hrama 1970-ih (Peoples Temple) do Nebeske kapije (Heaven’s Gate)  i Ogranka Davidovaca  (Branch Davidians ) tokom devedesetih godina prošlog veka. Brojni Amerikanci su pre samo šest godina poverovali u smak sveta usled navodnog proročanstva Maja.

Ono što je drugačije kad govorimo o današnjim „rešenjima za Apokalipsu“ koja se razmatraju na otmenim žurkama u Silicijumskoj dolini je to da oni koji gaje stalne strahove od pogroma poseduju i sredstva a i načine za razradu planova delovanja.

Robert Visino (Robert Vicino), osnivač projekta Vivos i graditelj brojnih podzemnih bunkera rekao je da se u elitnim krugovima Silicijumske doline razgovaralo o detaljnim planovima za beg na Novi Zeland  i tokom poslednjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu u Švajcarskoj.  On kaže da oni predviđaju “revoluciju ili promenu koja će dovesti do toga da se većina stanovništva konfrontira sa najbogatijih jedan odsto”. Drugim rečima – sa njima.

Novi Zeland nije najbolje rešenje, rekao je on, jer bi cunami izazvan napadom asteroida u Pacifiku mogao da prekrije najvišu tačku ostrva.

Ali Visino je biznismen, a potražnja diktira njegove poslove i angažman u izgradnji bunkera na severnom delu Južnog ostrva. Ovaj bunker bi bio u stanju da primi oko 300 ljudi. Cena: 35.000 dolara po osobi.

To je jeftino u poređenju sa najskupljim bunkerom koji je Linčov „Rising S“ isporučio na Novi Zeland – a koji košta osam miliona dolara.

Dva bunkera veličine 92 kvadratna metra su početkom ove godine morala da budu podeljena na sekcije i utovarivana na 19 tegljača kako bi pošli na svoj put iz Teksasa, rekao je on.

Jedan je pristao u Piktonu, pošto je prošao rutu od Velingtona kroz Kukov moreuz, da bi bio prevezen do jednog pospanog gradića na zapadnoj obali. Drugi je pristao u luku Vaitemata iz Oklenda i smestio se u prašinu negde u Nortlendu, severnoj oblasti okruženoj divljim plažama.

Portparolka Novozelandske carinske službe odbila je da potvrdi da li su ovi bunkeri stigli u zemlju, navodeći kao razlog zaštitu privatnosti.

Potrebno je oko dve nedelje da se iskopa zemlja i zakopa bunker prosečne veličine, rekao je Linč. Sve je urađeno tajno, tako da lokalni stanovnici toga nisu svesni. Jednom kad je ukopan u zemlju, bunker je nevidljiv za prolaznike.

“Nema nikavog traga, čak ni vrata”, rekao je Linč.

Dakle, pogled na jednog američkog milijardera koji luta livadom na kojoj pasu ovce, konsultujući svoj GPS i prevrćući vrhom cipele po prašini, može značiti samo jednu stvar: to mora biti Novi Zeland.

Za sjajne strip-ilustracije koje su vizuelni ukras ove priče idite na Bloomberg

Kina i privatni sektor: prednjače trgovci proizvodima na malo


Napredni proizvođači i trgovci na malo su dominirali su među prvih 10 pozicija liste 500 najvećih privatnih preduzeća u Kini u 2018. godini, što je uočljiv znak snažnog zamaha privatnih preduzeća u ovoj zemlji kao i postizanja rasta na osnovu visokog kvaliteta proizvoda.

Kompanija Huawei je po treći put odnela krunu na ovoj listi: prema listi koju je 29. avgusta objavila Svekineska Federacija industrije i trgovine, ova kompanija je u 2017. godini ostvarila prihod od 603,62 milijarde juana (88,5 milijardi američkih dolara).

Trgovci na malo držali su četiri od 10 najboljih pozicija, a kompanija za e-trgovinu Suning preuzela je drugu poziciju. Rang-lista objavljena je tokom Samita Top 500 privatnih preduzeća u Kini, održanom u Šenjangu, glavnom gradu pokrajine Liaoning.

Prihodi u svakoj od devet najvećih privatnih preduzeća premašili su 300 milijardi juana u 2017. godini, pokazujući kako su kompanije porasle i veličinom a i uticajem.

“Kineski privatni biznis nastavio je da se snažno razvija u 2017. godini”, rekao je zamenik predsedavajućeg ACFIC-a Huang Rong, dodajući da je prisutan „stabilni optimizam“ u domaću industrijsku strukturu, koja daje sve veći doprinos kineskom društvu.

Rekordna brojka od 162 preduzeća iz sektora usluga ušla je na listu najboljih 500 u 2018. godini, u odnosu na 117 samo godinu dana ranije.

Evergrande grupa je jedini vlasnik nekretnina među prvih 10, u oštrom kontrastuodpre nekoliko godina, kada su vlasnici nekretnina bili najistaknutiji privatni igrači.

Predsednik Suninga Žang Đindong (Zhang Jindong) izjavio je da su privatna preduzeća najveći dobitnici od benefita kineske politike reforme i otvaranja, pošto lokalne samouprave naporno rade na stvaranju poslovnog okruženja fokusiranog na privatni sektor.

“Da bismo zadovoljili potražnju za nadogradnjom tj povećanjem potrošnje, mi ćemo povećati napore da revolucionišemo naše prodavnice i to s najsavremenijim tehnologijama”, rekao je Žang.

On je rekao da kompanija Suning planira da do 2020. godine ima oko 600 „pametnih“ maloprodajnih objekata u pokrajini Liaoning,poduhvat koji bi se podudarao s naporima lokalne vlade da restrukturira svoju ekonomiju.

Ova severoistočna pokrajina, poznata kao važna industrijska baza u Kini, naporno radi na pronalaženju nove dinamike rasta time što će uspostaviti povoljne politike u korist preduzetništva, i iskoristiti svoja znanja, umešnost u ekspertizu u proizvodnji ali i kulturi negovanja talenata.

Čen Kjufa (Chen Kiufa), sekretarka KP za Liaoning, rekla je da je poboljšanje poslovnog okruženja ove pokrajine pretvoreno u prioritet. Liaoning je postao sastavni deo nacionalne strategije za izgradnju novog, otvorenog ekonomskog sistema.

Početkom maja 2018. ova pokrajina izdala je smernice o podmlađivanju kroz sveobuhvatno otvaranje, obećavajući da će stranim investitorima i dalje olakšavati pristup kineskom tržištu.

Strane direktne investicije u industrijske igrače Liaoninga u prvoj polovini 2018. godine porasle su za 14,1 odsto na godišnjem nivou, na 3,21 milijarde dolara, dok je spoljnotrgovinska razmena ove pokrajine iznosila 52,25 milijardi dolara, što je za šest odsto više u odnosu na isti period prethodne godine.

Wu Yong, Ma Si, Zhong Nan (China Daily, 2018-08-30. 08. 2018)

SAD i Kina moraju da nastave sa razgovorima


Svetska ekonomija ne može sebi da priušti rizik od globalno razornog trgovinskog rata, piše urednik poslovnog portala Asia Nikkei.

Sjedinjene Države su 23. avgusta lansirale svoj drugi talas kaznenih tarifa protiv Kine, navodeći kao razlog kršenje intelektualne svojine, dok je Peking odmah odgovorio na sličan način. Obe zemlje su nametnule onoj drugoj dodatnih 25% poreza vrednih 16 milijardi dolara na robe koju svaka od strana isporučuje onoj drugoj.

Svaka dalja eskalacija trgovinskog rata između dve najveće ekonomije na svetu mora se izbeći. Iako vašingtonski bilateralni razgovori od 22. i 23. avgusta na radnom nivou nisu uspeli da proizvedu opipljive rezultate, oni bi trebalo da budu jasan putokaz kako treba istrajavati u nastojanjima za smanjivanjem trgovinskih tenzija putem dijaloga.

Drugi krug tarifnih mera – odnosno sankcija – koji je usledio nakon što su obe vlade u julu uvele po dodatnih 25% carine – na 34 milijarde dolara uvoza – te na taj način povećavajući godišnju vrednost proizvoda podložnih dodatnim tarifama na čitavih 50 milijardi dolara. A sa administracijom američkog predsednika Donalda Trampa, koja je razmišljala čak i o dodatnih 200 milijardi dolara „kaznenih carina“ na drugu kinesku robu, američki trgovinski rat sa Kinom preti da se pretvori u močvarno tle na koje se ne sme kročiti.

Štaviše, Vašington ubrzava i pojačava svoje kritike na račun monetarne politike Pekinga, tvrdeći da kineske monetarne vlasti spuštaju vrednost juana. Sada postoji mogućnost da aktuelni trgovinski rat izazove i valutni rat. S obzirom na to da je međusobna „trgovinska osveta“ prerasla u borbu ove dve nacije za globalnu vojnu i ekonomsku dominaciju, nijedna strana ne želi da napravi preko potrebne koncesije, a to otežava prekid lanca „loše beskonačnosti“ sastavljene od kaznenih akcija i uzvratnih odmazdi.

Izgleda da je američko-kineski trgovinski rat doveo do usporavanja ekonomske aktivnosti Kine. U Sjedinjenim Američkim Državama, poslovno okruženje se pogoršava što, kako kažu neki posmatrači, smanjuje direktne investicije iz inostranstva.

Sa američkim kamatnim stopama i padom priliva kapitala iz brzorastućih zemalja, perspektive globalne ekonomije krajnje su neizvesne. Nastavak trgovinske „zavade“ značajno doprinosi daljim rizicima i nestabilnosti.

Stoga je svim akterima stalo da se trgovinski pregovori između američkih i kineskih delegacija u Vašingtonu nastave – ovog puta pod vođstvom Dejvida Malpasa, podsekretara za međunarodne poslove u američkom trezoru, kao i Vanga Šouvena, kineskog zamenika ministra trgovine. Treba se nadati da će vlade dve najmoćnije države sveta držati jedna drugoj otvorena vrata za dijalog, kao i da sada aktivno traže konstruktivne načine za rešavanje trgovinskih neravnoteža.

Da bi to olakšao, Vašington bi trebalo da prestane da nameće unilateralne tj jednostrane sankcije koje krše međunarodna pravila i da se, umesto toga, pridruže Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Japanu i evropskim i drugim zemljama, istovremeno pozivajući Kinu da se pozabavi navodnom krađom prava intelektualne svojine. Kina bi, s druge strane, morala da porazmisli o tome kako bi bilo moguće zaštititi prava nad inostranom  intelektualnom svojinom, kao i kako da unapredi i poveća svoj uvoz – umesto što se samo fokusira na suzbijanje američkih akcija.

Na zajedničkom samitu koji su SAD i Kina održale u aprilu 2017. godine, Tramp i njegov kineski kolega, predsednik Si Đinping pristali su da na ministarskom nivou održe razgovore o ekonomiji, diplomatiji i bezbednosti. Ovi susreti, međutim, nisu uspeli da daju rezultate koje su obe strane priželjkivale. Sada je trenutak za ponovno uspostavljanje sličnog okvira za diskusije na visokom nivou.

Trampova administracija je već ograničila uvoz čelika i aluminijuma iz glavnih zemalja proizvođača – ograničenja su, kako je rečeno, „zasnovana na (problemu) nacionalne sigurnosti, uz planiranje strožih tarifa na uvezene automobile i delove automobila, takođe „iz razloga nacionalne sigurnosti“. Sjedinjene Države i njeni trgovinski partneri bi po tom pitanju trebalo da prestanu sa neispunjavanjem uslova za preduzimanje kaznenih mera ili odmazde, i da, umesto toga, iskreno nastoje da pronalaze rešenja putem dijaloga.

Editor Picks (Asia Nikkei)

Kineski železnički put: lakša trgovina za sve zemlje Azije


Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Roba iz Urumkija u kineskoj autonomnoj oblasti Šinđjang-Ujgur uskoro će uživati u povlašćenim tj. znatno manjim troškovima logistike, kao i kraćem vremenu putovanja do Azerbejdžana, Gruzije, Irana i Turske, što je rezultat novih teretnih ruta koje će se ove godine otvoriti u kontinentalnoj Aziji.

Putevi, deo CSECR-a tj „Sino Euro Cargo Railway“ programa koji povezuju Kinu sa regionom Kavkaza i Bliskog istoka sada su u fazi testiranja, izjavio je He Đun, zamenik generalnog direktora „Evro-kineske kombinovane logistike“ (CECL, China-Euro Combine Logistics Co Ltd) čije je sedište u Šinđjangu. He je zadužen za upravljanje CSECR rutom.

“Nove železničke rute će dodatno ojačati trgovinu između Kine i privrede okolnih zemalja (kontinentalne Azije) uključene u Inicijativu za pojas i put”, rekao je He.

On je dodao da kompanija CECL traži klijente spremne da se priključe testiranju ovih novih ruta. “Većina klijenata za kojima trenutno tragamo nalaze se u sektoru kućne galanterije među kojima, po našem uvidu, postoji velika potreba u zemljama na području Kavkaza i Bliskog istoka”, dodao je He.

On je dodao da su novi putevi i pruge predloženi u trenutku kada postojeće logističke mreže više nisu bile u stanju da ispune rastuće potrebe kineske prekogranične trgovine sa ovim područjima.

Do sada je program CSECR železnica imala 19 linija povezanih sa Evropom iz Šinđjanga, kineskog unutrašnjeg tranzitnog čvorišta koji se sada nalazi na međunarodnom kargo tržištu; ovo čvorište trenutno je povezano sa 17 zemalja, uključujući pet zemalja Centralne Azije i Kazahstan, ali i evropske zemlje kao što su Nemačka i Španija.

Od ovog jula do kraja avgusta realizovano je 1.739 putovanja putem železničke teretne službe, koja je lansirana 2014. godine.

U prošloj 2017. godini, ukupne isporuke porasle su za 261 odsto u odnosu na pretprošlu godinu. Prema rečima Liju Kija, vladinog zvaničnika iz Ekonomske i informacione komisije Šinđjanga, zaduženog za regulisanje dnevnih operacija vozova, ove godine se očekuje 1.400 teretnih polazaka iz železničkog kargo-centra Šinđjang.

“Železnica Sino Euro Cargo prerasta u vitalnu arteriju koja doprinosi jačanju trgovinskih veza između Kine i privreda uključenih u Inicijativu „Pojas i i Put“, rekao je on.

On je objasnio kako vozovi CSECR železnice koriste standardne kontejnere za otpremu, što može smanjiti vreme isporuke za oko 20 odsto, u poređenju sa situacijom u prošlosti, kada su se koristili redovni teretni vozovi koji su morali da čekaju da se u voz pre odlaska u potpunosti unese i roba drugih klijenata. Ovo je usporavalo transport usled glavnog tereta kojeg je kočio onaj „sporedni“.

“Smanjeno vreme isporuke može dovesti do smanjenja troškova”, rekao je Sijao Guodong, predsedavajući kompanije Ba Yi Steel Co Ltd, grupe za proizvodnju i preradu čelika iz Urumkija, koja radi pod okriljem majke-firme Baosteel Co Ltd.

Sijao je rekao da je u prošlosti bilo potrebno oko 30 dana da bi se njihov čelik otpremio u Moskvu, ali je sada vreme isporuke skraćeno na samo 10 dana, dok su troškovi smanjeni za pet odsto – i to upravo zbog skraćenog roka potrebnog za transport.

Sijao je takođe napomenuo da ova kompanija privlači više potencijalnih tržišta, naročito onih koja su aktivno uključena u „Inicijativu za Pojas i put“, jer te zemlje imaju politiku preferencijala kojima se podstiče međusobna trgovina na ovim železničkim rutama, dok raste broj novih voznih i saobraćajnih puteva koji povezuju Kinu sa tim zemljama – i ujedno garantujući i značajno jeftiniju logistiku.

Liu Yukun, Mao Weihua, Urumki (China Daily, 29. 08. 2018)

Kineske kompanije u Kanadi: šanse i političke prepreke


Čak i pošto je velika većina Kanađana zabrinuta zbog kineskih kompanija koje posluju u Kanadi, mnogi potrošači ove zemlje na severu američkog kontinenta ih sa zadovoljstvom prihvata, donosi portal Canadian Business.

Stoga, proširenje na novu zemlju kao što je Kanada nije nimalo jednostavan zadatak za bilo koju kinesku kompaniju.

Prvo, tu su negativni stavovi javnosti, sa kojima se danas susreću kineske kompanije – naročito na Zapadu. Istraživanje sa Instituta Angus Reid od prošlog septembra pokazalo je da 85 odsto Kanađana izražava rezervisanost u vezi sa kineskim poslovnim investicijama u njihovoj zemlji. Petina ispitanika govori da je ulaganje u Kanadu jednako dobro ali i loše, dok 35 odsto njih mišljenja je da je prisustvo Kineza u Kanadi “više loše nego dobro”.

Ispitanici ovog istraživanja rekli su da ih zabrinjavaju pitanja kao što su ljudska prava u Kini, potencijalna korupcija i nacionalna bezbednost.

Pol Ivans (Paul Evans), profesor na Institutu za azijska istraživanja pri Liu institutu za globalna pitanja na Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji primećuje da postoji i dodatna stvar koja komplikuje čitavu situaciju – kako na nivou potrošača tako i na nivou vlade – da se Kina sve više posmatra kao “strateški konkurent” nacijama sa zapada.

To je beleg kojim je američki predsednik Donald Trump prošle godine obeležio Kinu. Njegova procena bila je da je zemlja, na svakom nivou – od ekonomije do vojske – u direktnoj konkurenciji i rivalitetu sa SAD u trci za globalno vođstvo.

Ovako podgrevana retorika poklapa se sa talasom inovativnih kineskih kompanija koje se šire na nova tržišta, uključujući Kanadu. Iako su neke od njih u Kanadi postigle poslovni uspeh, jasno je da trenutna klima komplikuje bilo koji njihov ulazak na zapadna tržišta.

Jedan uspešan primer kineskog preduzetništva u Kanadi je firma VIPKid. Uz vrednost koja se procenjuje na ti milijarde dolara, VIPKid je najvredniji obrazovni start-up na svetu. Kompanija regrutuje nastavnike iz čitavog sveta za onlajn predavanja engleskog studentima u Kini. Ova startup firma je na kanadsko tržište ušla u januaru 2015. i od tada se proširila.

U protekle tri godine, ovaj startap regrutovao je hiljade nastavnika iz cele Kanade. Video-snimci nastavnika koji koriste rekvizite i kostime u svojim predavanjima nasmejanoj kineskoj deci koja uče engleski jezik se lako mogu naći na Jutjubu, kao i video-snimci nastavnika koji dele svoja pozitivna iskustva u radu sa ovom mlado i izuzetno upešnom startup kompanijom.

Sofija Šu (Sophia Xu), globalni šef marketinga za VIPKid, kaže da prilikom ulaska na kanadsko tržište “Nismo primetili bilo kakvu negativnu percepciju”.

Kompanije kao što je VIPKid mogu pomoći u ublažavanju imidža Kine kao „prevelike i prejake“ pri svom kontaktu sa Kanađanima. Šu naglašava da je veliki broj nastavnika iz VIPKid-a otputovao u Kinu da bi upoznao svoje učenike – nešto što ova kompanija iskusno obezbeđuje svojim nastavnicima u svom štabu u Pekingu.

“Mnogi nastavnici (engleskog) po dolasku u Kinu i žele da nauče kineski jezik”, kaže Šu.

Kanadsko-kineski odnosi dosad nisu ekslirali do konfrontacije na način kao što je to bilo između Vašingtona i Pekinga. Nakon izbora premijera Džastin Trudea 2015. godine, došlo je do napora da se „dopre“ do Kine i osnaže ekonomske međusobne ekonomske relacije, uključujući i izradu ugovora o slobodnoj trgovini između ove dve zemlje.

Ali, ti napori su zaustavljeni. Ivans kaže da se, u uslovima porasta antagonizama između Sjedinjenih Država i Kine, kanadska vlada još uvek nije izjasnila (niti sebi razjasnila) gde se tačno nalazi.

“Mi smo u eri tehno-nacionalizma, gde (neke) zemlje sada izrastaju u velike igrače u industrijskoj politici u oblastima koje su se, sve donedavno, smatrale za strogo komercijalne tržišne transakcije”, kaže Ivans.

Ipak, usred globalne političke nesigurnosti, kineski brendovi i dalje ulaze u Kanadu na koju vide kao obećavajuće, rastuće tržište.

Početkom ove godine, Kadilak Fervju (Cadillac Fairview) koji rukovodi brojnim centrima u Kanadi najavio je da je u partnerstvu sa OTT Pay Inc, dovodeći u Kanadu dva od najvećih kineskih mobilnih platnih sistema u neke od svojih centara: WeChat Pay i Alipay. Kineski mobilni platni sistemi su najrazvijeniji na svetu. Većina domaćih trgovaca ih prihvata, a takvi sistemi su integrisani sa svim stvarima: od automata za prodaju automobila, preko javnog prevoza, do aplikacija za društvene medije.

Do sada nije bilo ispoljavanja otpora njihovom lansiranju u Kanadi.

“Svaki kineski proizvod će morati da se suoči sa početnom preprekom ispoljavanja određene doze negativnosti, ali ne mislim da je negativnost toliko fundamentalna – ona će nestati ako budu usvojene dobre usluge i kvalite”, kaže Ivans.

Međutim, kineske kompanije nailaze i na glasove protesta dok pokušavaju da kupe glavnu imovinu Kanade. Na primer, dogovori kao što je sporna kupovina kanadske naftne i gasne kompanije Nexen Inc. u 2013. godini od strane državnog CNOOC Ltd., dobila je široko rasprostranjeno medijsku pokrivenost i političku otpornost. U skorije vreme, odbijanje predloženih 1.5 milijardi dolara za kupovinu Aecon Group Inc. od strane kompanije CCCC International Holding Ltd. dovelo je u pitanje ponovno otkrivanje pitanja kineskih kupovina potencijalno osetljivih sredstava.

“Kanađani su sa Kinom napravili su neke velike a ponekad i nespretne poteze na način na koji su pokušali da se presele u Kanadu ili u neke druge zemlje”, kaže Ivans. “[Kako je to, recimo] kupiti celu kompaniju ili insistirati na kontrolisanju akcija u kompaniji.”

Postoji takođe široka zabrinutost zbog krađe intelektualnog vlasništva od strane kineskih kompanija i zloupotreba potrošačkih podataka. Na primer, WeChat, najveća aplikacija za društvene medije u Kini, se potrudila postigne uspeh izvan zemlje (posebno izvan etničkih kineskih zajednica) zbog bojazni da bi Peking u bilo koje vreme mogao pristupiti informacijama i podacima potrošača.

Ivans kaže da su ove brige jasan pokazatelj da treba uspostaviti sporazum između Kanade i Kine o tome kako će takve kompanije koje posluju u Kanadi (i obratno) tretirati podatke.

“Informacije u Kini, svaki komad digitalne opreme, predstavlja za ovu zemlju pitanje suvereniteta, odnosno kineska država može da kontroliše ili barem prati… sve podatke u Kini”, kaže on. “Što se tiče naše sfere privatnosti u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama, mi povlačimo razlike između onoga što je javno i što je privatno. Dakle, imate dva kompetentna shvatanja ko kontroliše informacije i koja su pravila oko kontrolisanja sopstvene ili kompanijske privatnosti. “

Korišćenje vladine politike za postizanje takvih sporazuma može pomoći u boljim poslovnim odnosima i na duge staze postići smanjenje negativnih stavova o kineskim investicijama, na obostranu korist.

“Kinezima stalno govorimo da jednostavno moraju da usvoje naše standarde”, kaže Ivans. “Kina se u tome neće promeniti. Ali, možda se možemo naći na nekoj sredini.”

Canadian Business

Kina i Novi Put svile


Put svile priziva nam scene karavana, pustinjskih stepa i avanturista kao što je Marko Polo, koji prolazi kroz drevne trgovačke puteve što povezuju Kinu sa Centralnom Azijom, Bliskim istokom, Afrikom i Evropom. Kineska moderna adaptacija, poznata kao Inicijativa za pojas i put (BRI), ima za cilj oživljavanje i proširenje tih puteva putem mreža nadograđenih ili novih železnica, izgradnje novih luka, gasovoda, elektroenergetskih mreža i autoputeva. Kineski predsednik Si Đinping zagovara svoj omiljeni projekat kao sredstvo za podsticanje razvoja, dobre volje i ekonomske integracije. Kritičari su oprezni usled te sve prisutnije „gužve“  nastale željom ove rastuće supersile da globalno proširi svoj uticaj.

Situacija

Si ga naziva “projektom veka”: decenijama prisutan motiv sa ciljem što bliskijeg prometa roba i usluga potpomognutog ogromnom infrastrukturnom potrošnjom; Morgan Stenli procenjuje da će do 2027. godine kineska ulaganja u ovaj projekat iznositi 1,3 biliona dolara. Pojas i put je u svojoj suštini kineska spoljnopolitička strategija koja je 2017. godine čak i zacrtana u Statut Kineske komunističke partije. Rastuća mreža trgovačkih puteva protezaće se u najmanje 76 zemalja, sa već ustanovljenim planovima koji uključuju novu, duboku morsku luku u Mjanmaru, dalekovode na Maldivima i branu u Pakistanu.

Zemlje koje su partneri Kini u ovom projektu odmerile su svoje koristi ali i bojazni – da će ih projekti ostaviti zaduženima i vezanima za jednu stranu zemlju. Šri Lanka je ublažila deo svog ogromnog duga prema Kini prenošenjem većinskog vlasništva nad novosagrađenom lukom pod okrilje kineske državne kompanije. Kineske ambicije su postale izborna pitanja i dileme u zemljama od Pakistana do Indonezije; novoizabrana malezijska vlada otišla je toliko daleko da je u 2018. godini „prikočila“ kineske projekte u vrednosti od 22 milijarde dolara zbog zabriutosti o uslovima zajma i korišćenju kineske radne snage, koja ograničava potencijalne koristi za lokalnu ekonomiju.

Pozadina

Iako su originalni trgovački putevi uspostavljeni pre više od 2000 godina, ime Svilenog puta – izvedeno iz skupocenog finog materijala visoko cenjenog od strane Rimske elite – skovano je zapravo tek u 19. veku od strane jednog nemačkog geografa. U svojim najblistavijim danima, iz Kine je na zapad transportovan papir, barut, porcelan i začini; konji, vuneni tepisi i ćebad, zlato, srebro i staklo krčili su put na povratku iz Evrope ka Kini. Si Đinping je prvi predložio oživljavanje Puta svile u 2013. godini, nazivajući ga tom prilikom “Jednim pojasom, jednim putem” pre nego što se uspostavio zvanični naziv “Inicijativa za pojas i put” – kombinacije kopnenog „pojasa“ i pomorskog “puta”.

Mereno u današnjim dolarima, već se sada može reći da BRI inicijativa košta Kineze više nego što je Amerikance koštao Maršalov plan pokrenut nakon Drugog svetskog rata. Za finansiranje ove ideje, kineski organi zaduženi za državne finansije kreditiraju 345 milijarde dolara, dok su komercijalne državne banke obećale 233 milijarde dolara, navodi Gavekal Economics. Tu je i 40 milijardi dolara iz kase kineskog Fonda za Put svile, 100 milijardi dolara od Azijske infrastrukturne banke koja je pod vođstvom Kine, a ne treba zanemariti ni 59 milijardi dolara iz kase Svetske banke. I dok predsednik Donald Tramp razmišlja o sažimanju obima učešća Sjedinjenih Država u međunarodnim trgovinskim sporazumima, Si Đinping želi da što pre podigne projekat Pojas i put do pozicije šampiona svetske slobodne trgovine. Inicijativa se 2018. godine proširila i na teritoriju Južne Amerike, na Karibe, pa čak i na Arktik.

Argument

Kina kaže da nema nameru da Pojas i put koristi kako bi izvršila nepotreban politički ili vojni uticaj, kao i da je ova inicijativa osmišljena samo za poboljšanje ekonomskog i kulturnog razumevanja među nacijama. Predsednik Si naziva svoj projekat “Putem za mir”, dok druge svetske sile poput Japana i Sjedinjenih Država ostaju skeptične u pogledu njenih ciljeva i još zabrinutiji za „ono neizgovoreno“ – posebno ono što se, kako oni misle, nagoveštava kroz određenu vojnu ekspanziju. Neki ukazuju na sve veću kinesku vojsku i spekulišu da li bi razvoj desetine luka mogao da predstoji uspostavljanju pomorskih baza, to jest tzv. teorije “niske bisera”. Si tvrdi da projekat neće uključivati bilo kakvo “zastarelo geopolitičko manevrisanje”.

Ekonomisti se slažu da obnovljeni Put svile put ima potencijal da podstakne globalni rast. Rizici uključuju korupciju (premijer Kirgistana podneo je ostavku zbog tvrdnje da mu je ponuđena određena svota za projekat izgradnje BRI kroz ovu zemlju), kao i stvaranje „belih slonova“ (ulaganja čiji troškovi održavanja nisu u skladu sa onim koliko su korisne ili vredne same investicije), poput međunarodnog aerodroma u Šri Lanki koji ima samo par letova dnevno. Određeni projekti – naročito skupi putevi – jednostavno ne mogu biti održivi ili pravilno planirani, čime se sprečavaju privatne investicije, toliko potrebne da bi se mnogi od ovih projekata realizovali. Kako se Kina suočava sa usporavanjem ekonomskog rasta kod kuće, uz napore za rešavanjem sopstvenih problema sa dugom, nedostatak izvora budućeg finansiranja mogao bi smanjiti obim Sijevih ambicija.

David Tweed, (Bloomberg, 23avg, 2018)

Gde je IBM pogrešio kod svog Votsona?


Šta ako veštačka inteligencija ne može da izleči rak? To je poruka velikog post-mortema u listu Wall Street Journal-u o Votsonu, IBM-ovom projektu koji je trebalo da IBM-ovu računarsku snagu i znanje pretoči u skalabilni program koji bi mogao da obezbedi najsavremenije personalizovane protokole za lečenje od karcinoma miliona pacijenata širom sveta.

Votson uopšte, a posebno njegova aplikacija iz onkologije, u zadnje vreme dobijaju kritike obojene s puno skeptičnih tonova; STAT je prošle godine objavio značajno istraživanje u kojem se navodi navodei da Votson ni izbliza nije mogao da ostvari IBM-ova obećanja. Nakon što je taj članak izašao, IBM-ova „hajp“ mašina počela je da polako „spušta loptu“. Ali, dok su mnogi problemi sa Votsonom medicinske ili tehničke prirode, oni su, takođe, i duboko finansijski.

IBM se smanjuje: 2011. godine, kada je kompanija prvi put predstavila ideju da cbi njihov Votson možda jednog dana mogao da izleči rak, njegovi prihodi su iznosili 107 milijardi dolara. Svake godine postaju manji, da bi se 2017. završili na 79 milijardi dolar. Ovo predstavlja ogromne probleme za bilo kog direktora, koji je obično zadužen za rast kompanije ili, ako to ne uspe, povećava cenu akcija.

Veoma je teško oddržavati rast akcija na tržištu u kompaniji u kojoj prihodi padaju, jer te kompanije imaju tendenciju da budu procenjivane kroz svoje višestruke prihode – ali i u svetlu činjenice da će se ta višestrukost izvora prihoda smanjiti. Ako bi vrednost IBM –a palo, recimo, sa prohodne brojke u 2011. godini na prihodnu brojku 2 u 2017. godini, onda bi se tržišna kapitalizacija smanjila za više od 50%.

Međutim, to se nije dogodilo, jer je IBM u određenoj meri neutralizovao negativne sile i stabilno držao cenu svojih akcije kroz dve glavne strategije. Na prvo mesto dolazi komunikacija: Ako možete ubediti tržišta da ćete postati veći, a ne manji, onda će vam višestranost prihodnih izvora rasti, baš kao i akcije vaše firme. IBM je sproveo ovu strategiju tako što je agresivno promovisao Votson mnogo pre nego što je bio spreman za pravi trenutak na tržištu. Da su tržišta smatrala da je IBM sposoban za lečenje raka, onda bi se ovoj firmi ponudili višu cenu akcija, a u očekivanju velikog povećanja prihoda u bliskoj budućnosti.

Druga strategija za podupiranje cene svojih akcija u slučaju smanjenja prihoda je – osnovni finansijski inženjering, i to u obliku otkupa akcija. Ako otkupite veliki broj akcija na otvorenom tržištu, onda vaša cena po akciji može porasti čak i kada pada vaša tržišna kapitalizacija. Nedostatak te strategije je da što više novca trošite na kupovinu, to je manje novca koji imate za investiranje u rast svoje kompanije.

Kao što je objavio članak STAT:

“IBM treba da napusti svoja nastojanja da izleči rak”, rekao je Piter Greulić (Peter Greulich), bivši brend-menadžer IBM-a koji je napisao nekoliko knjiga o istoriji ove kompanije kao i o modernim izazovima sa kojima se suočava. “Njihov marketinčki motoru skrenuo je, iskliznuvši bez ikakve kontrole nad izgradnjom i konstrukcijom proizvoda.”

Greulić je rekao da je IBM-u potrebno uloži više novca u Votson, kao i da zaposli više ljudi da bi bio uspešan. Šezdesetih godina prošlog veka, rekao je on, IBM bi potrošio oko 11,5 puta svoje godišnje zarade na razvoj mejnfrejm računara koji se koriste u industriji, statistici, za poslovne aplikacije i novčane transakcije, kao i poslovnog sektora koji još uvek predstavlja veliki deo njihove današnje profitabilnosti.

Da bi se napravila ekvivalentna investicija u projektu Votson, trebalo bi potrošiti 137 milijardi dolara. “Jedina stvar na koju se potroši toliko novca je kupovina akcija”, rekao je Greulić.

Nije da IBM nije dosad već uložio tovare para u Votson; jeste. Međutim, dok je šest godina i milijarde dolara puno vremena i novca za pokretanje posla u Silicijumskoj dolini, to je prilično uobičajen trošak u svetu medicinskih ispitivanja – od kojih većina ne uspeva.

Štaviše, kada se radi o veštačkoj inteligenciji, IBM se takmiči sa rivalima kao što su Amazon i Alphabet kompanije koje i dalje imaju brzi tempo rasta, pa se ne vidi potreba za otkupom svojih akcija, kao i da, na sličan način, ne vide potrebu da reklamiraju svoja A.I. dostignuća pre nego što zaista postanu spremni da postanu centar pažnje. Votson je sjajan za medijske štosove, majstorije i majstorluke u javnosti – nijedan članak o njemu nije potpun bez uvek preko potrebnog pominjanja vremena kada je pobedio u čuvenoj američkoj TV igri „Opasnost“ – ali se ispostavilo da je veštačka inteligencija veoma tvrd orah koji se ne može slomiti tek tako – Votson je jedna od onih mašina za kojima vrhunski kompjuterski stručnjaci gaje izuzetno visoku potražnju.

Ovakvi stručnjaci i naučnici ne prilaze kompaniji koja ima najbolju medijsku strategiju već idu u kompanije sa najboljim razvojnim programima veštačke inteligencije i najboljom naukom i znanjem. Pitajte bilo koga ko je stručnjak u A.I. sektoru o Votsonu, i ona(a) će vam  reći – bez imalo sumnje  svoj iskaz i stav – da ga ujedno i „treniraju“ u prostoru koji je neverovatno konkurentan.

Najveća nada za A.I. u onkologiji, dakle, nije u tome što je Votson na neki način daleoo bolji od ostalih. Umesto toga, to je taj „Alphabet“ ili je tu, možda, neko drugi ko tiho i u miru gradi A.I. bez prethodnog prekomernog reklamiranja. Još uvek je moguće da je A.I. možda sposoban da uradi neverovatne stvari u oblasti onkologije.  Samo nemojte očekivati da će taj napredak poteći od Votsona.

Slate