Zašto je Amerika neuspešna u obuci radnika?


Automatizacija i globalizacija učinili su da neke veštine radnika zastare. Stoga se postavlja pitanje: zbog čega je američka vlada i dalje nesposobna da shvati kako treba uspešno pripremiti Amerikance za tržište rada koje će funkcionisati u budućnosti?

Amerika, nacija visokoobrazovanih i – nisko stručnih

Na pitanje o izvršnom nalogu Donalda Trampa iz juna 2017. godine kojim se traži proširivanje perioda za pripravnički staž, Entoni Karnivali (Anthony Carnevale) kaže da je to samo “dobar PR”.

Karnivali, profesor istraživačkih aktivnosti Univerzitetskog centra za obrazovanje i radnu snagu u Džordžtaunu, čiji je i direktor, veruje da će visoki troškovi školovanja i nevesela prošlost Sjedinjenih Država sa radnom obukom ugušiti napore čiji je cilj pomoći ljudima da pronađu posao u ekonomiji koja je podložna rapidno brzim promenama – pre svega usled tehnološkog napretka. Prema Karnivaliju, pripravnička praksa – tokom koje kvalifikovani poslodavci podučavaju buduće radnike trgovačkoj veštini, a u zamenu za simboličnu platu – može se ispostaviti kao izuzetno skupa ideja. A upravo visoki troškovi sprečavaju poslodavce da daju svoj doprinos razvijanju strukovne obuke u SAD.

Sjedinjene Države nikada nisu dobro „ukačile“ obuku za neki posao i prekvalifikaciju. Tokom administracija predsednika Regana, Buša i Klintona, federalne vlade uložile su milijarde dolara u ovakve programe sa ciljem da pomognu Amerikancima u prilagođavanju rapidno promenljivoj ekonomiji, kao što je to bila automatizacija čeličana krajem 20. veka ili pojava žestoke inostrane konkurencije, naročito one iz Japana i Kine.

Međutim, ovi programi bili su pod lupom i preispitivani iz više razloga, uključujući i činjenicu da su određenim tipovima pripravnika pre zapadali proizvodni poslovi „plavih kragni“ a daleko manje prohodnost ka visokom obrazovanju. “Deca koja nisu uspevala da stignu do koledža bila su crna, tamnoputa, iz porodica koje su radničke i s niskim primanjima”, kaže Karnivali.

Uspešni programi pripravništva nisu nemogući. Model stažiranja uspeva u evropskim zemljama poput Nemačke, delom i zbog toga što njihove plate manje variraju nego američke. U Sjedinjenim Državama, programi za pripravnički posao teško se institucionalizuju, jer su veće šanse da američki uposlenici, daleko pre nego njihove evropske kolege, napustiti posao kako bi našli neki drugi – i drugačiji – onaj koji nudi bolju zaradu. Ulaganje desetina i stotina hiljada dolara u nekoga ko u svakom trenutku može otići kako bi iskoristio bolju priliku za zaradu predstavlja rizik koji će spremno preuzeti tek veoma mali broj poslodavaca.

U intervjuu za magazin Atlantik, Karnivali govori i o svojim iskustvima dok je radio u administraciji pod Džordžom Bušom mlađim (u komisiji Bele kuće za tehnologiju i obrazovanje odraslih), kao i tokom svog boravka u Nacionalnoj komisiji za politiku zapošljavanja pod predsednikom Klintonom, iznoseći svoje gledište zašto Sjedinjene Države nikada nisu bile nacija vična radnoj obuci i stažiranju.

Lolade Fadulu: Koji je bio cilj Bušove komisije za tehnologiju i obrazovanje odraslih?

Entoni Karnivali: Postojao je strah da smo pakleno automatizovali američki proizvodni proces. Ekonomisti su se brinuli da ćemo svi skončati na mestima koje ljudi nazivaju „Mek poslovima“ (McJobs): raditi bilo kakav posao za malu platu. Pokušavali smo da shvatimo da li će se ovaj proces dogoditi, i nikada se nismo složili da li će do toga doći ili ne.

Ispostavilo se da je istina da će tehnologija s jedne strane ukinuti brojne poslove i da će, s druge strane, stvoriti još mnogo više novih. Dok sam bio u toj komisiji, u američkoj ekonomiji postojao je oko 90 miliona poslova, a sada, ako računate one koji rade puno radno vreme i one koji rade po ugovoru, to je oko 150 miliona radnih mesta. Dakle, ideja da tehnologija ubija tržište rada nije tačna.

Fadulu: Šta bi još Trampova administracija, pored izvršne naredbe o pripravničkoj obuci, trebalo da učini kako bi Amerikance pripremila za ekonomiju zahvaćenu brzim promenama?

Karnivali: Šegrtovanje je dobra i sjajna stvar. Ona je zlatni standard za radnu obuku. Evropljani su je izmislili mnogo pre nego što smo je mi ovde u SAD uveli. Prvi problem sa praksom i stažiranjem u Sjedinjenim Državama je da ne možemo puno učiniti na sprovođenju obuke pre završetka srednje škole. Jer, ukoliko to učinimo, završićemo tako što će ogroman broj afroameričke, latinoameričke, radničke i siromašne dece biti „gurnuto“ u te programe, dok će bogata bela deca otići dalje, na koledž. Politički gledano, za sada ne možemo da vršimo obuku za posao u postojećem sistemu K-12, tako da ona najranije može otpočeti tek nakon srednje škole. Uglavnom smo to radili kroz sistem obrazovanja i obuke u tehničkim školama, i to uglavnom kroz dvogodišnje i četvorogodišnje tipove obuke. Drugi problem je što šegrtovanje u proizvodnji i bilo kojoj tehničkoj struci košta između 60.000 i 260.000 dolara po učeniku. Poslodavac je taj koji tu strukovnu obuku obično plaća. Zato će američke države i federalna vlada ponuditi poslodavcima čak i veće poreske olakšice kako bi u svojim firmama uveli opciju obuke i stažiranja – ali im neće dati 260.000 dolara na ruke po glavi stažiste.

Fadulu: Zašto mislite da ćemo skončati tako što ćemo u te programe obuke stavljati siromašnu obojenu decu?

Karnivali: Kada je krajem 20. veka američka privreda počela da se menja, prva stvar koja se desila bila je kolaps mladih, koji su pokušavali da uđu na tržište rade. Tada smo rešili da svi (iz Klintonove administracije) otputujemo ​​u Evropu i na licu mesta vidimo kako oni sprovode sistem šegrtovanja tj strukovne obuke. Jer, onda kada počnete da gledate stopu nezaposlenosti, Evropljani uvek izgledaju dobri u tim statistikama. Svi su srećni; svi ljudi (u Evropi) poput stažista. Stažiranje im pruža dobre poslove, porodičnu stabilnost.

Na povratku iz Evrope, svi smo rekli: “Okej, i mi ćemo imati [pripravnički] program.” Klinton je, u svojoj kampanji za prvi mandat  u Beloj kući obećao da će ga biti. Do trenutka kada smo izabrani… već smo se susreli s poslodavcima i sindikatima koji su nam rekli: “Radite šta god želite, samo to ne nazivajte ‘šegrtovanjem’. Ne želimo da se vlada zaluđuje ‘šegrtovanjem’ “.

Tako smo skinuli reč “šegrtovanje”, pa je ona postala nešto što se naziva „Školom za radne delatnosti“, predlog koji je zakonski usvojen i finansiran sa 500 miliona dolara. Javnost nije htela da ima bilo šta s tim jer ako odem u bilo koju srednju školu u Americi i kažem: “Znate, Džoni i Meri nisu tako dobri u tim akademskim stvarima i koledžima, zato, hajde da ih preusmerimo na drugi kolosek”, verovatno da se to ne bi dopalo njihovim roditeljima.

Gotovo je pravilo da u Americi  koledž ne pohađaju obojena deca, ona iz radničkih i porodica i ona iz porodica sa niskim primanjima, a takođe ga previše ne pohađaju ni – žene. Američki sistem je oduvek bio brutalno efikasan. Mi Amerikanci ulažemo svaki raspoloživi dolar u obrazovanje, dajući ga onome s najvišim postignućima. Ovakav sistem, na kraju, rezultira opštom selekcijom, „sortiranjem“ na decu koja završavaju samo srednje škole i onu koja nastavljaju dalje obrazovanje i odlaze na koledž – gde nastavljamo da ulažemo u populaciju koja se obrazuje na koledžima… što su po pravilu učenici u koje smo već uložili najviše sredstava iz javnih investicija, namenjenih osnovnim i srednjim školama. Kraće rečeno – oni najsposobniji bivaju od države nagrađeni preko svake mere, umesto da se šansa pruži i drugima.

Ta deca koja su u prednosti već samim tim što pohađaju koledž, potom diplomiraju, dobijaju dobre poslove, među sobom sklapaju brakove, naseljavajući se u oblasti sa dobrim školama i susedima koji izgledaju identično kao i oni – a ciklus naprednih i nagrađenih se nastavlja. Učenici koji potiču iz etničkih manjina i porodica s niskim prihodima dobijaju najmanju finansijsku podršku od svojih porodica i škola u koje idu, a ne pohađaju koledže zato što nisu spremni ili ih sebi ne mogu priuštiti. A tada će početi da rade na poslovima s niskim platama, oženiti se osobama koje su poput njih, naseliti se u kraju s najslabijim državnim školama… i tako se ovaj ciklus nastavlja u nedogled.

Dakle, upravo zbog toga smo zaustavili strukovno obrazovanje u Americi. U Americi, ovo vam tvrdim, ako ste političar koji stoji pred gomilom i kaže: “Imaćemo strukovnu obuku u srednjoj školi”, svaki roditelj u toj sobi će odgovoriti, “Proklet da sam ako dozvolim da moje dete ubacite u takvo šta, jer moje dete ima da ide na koledž.”

“Tehnološki poslovi su visoko rizični, ali se uspeh sjajno nagrađuje.”

Fadulu: Zašto ljudi ne žele da se reč “šegrtovanje” koristi kao naziv programa?

Karnivali: U to doba, poslovni ljudi povezivali su reč “pripravništvo” sa sindikatima. Pa, američki poslodavci ne vole sindikate. Ne vole ih ni Amerikanci. Sindikati takođe nisu želeli reč “pripravništvo” jer nisu želeli da vlada ima bilo kakvu kontrolu nad školovanjem.

Dakle, u Sjedinjenim Državama… ne postoje stvarni standardi [kada je u pitanju stažiranje]. Tramp je naznačio da će vlada igrati još manju ulogu kada je rekao: “Imaćemo još manje standarda.” Dakle, ono što će se desiti u Americi je puno toga što zapravo jeste stažiranje – sindikati i poslodavci nazivaju ga školovanjem – a građani će ga plaćati kroz državne poreske kredite.

Fadulu: Na kojim su poslovima angažovani američki stažisti?

Karnivali: Tehnički poslovi, gde ima puno učenja na samom poslu. Pre nego što prime stažiste na pripravničku obuku, većina poslodavaca od njih zahteva neko prethodno obrazovanje, obično srednju školu. Neki od njih ne.

Međutim, ovi tehnički poslovi mogu biti na udaru sveopšte automatizacije i robotizacije poslova. Dakle, čak i da obavite praksu u firmama koje su vam garantovale posao nakon obuke, i dalje postoji mogućnost da se ti poslovi automatizuju a vi izgubite posao.

Tehnički poslovi su – naročito na nivou bačelora, ali čak i na nivou diplomca koledža – među najbolje plaćenim, s izuzetkom stručnih poslova na nivou diplomaca (kao što su doktori).

To su i poslovi gde postoji najveći rizik od zastarevanja vaše struke i profila. Morate nastaviti sa tehnologijom ili ćete zaostati. Struke povezane sa visokim tehnologijama su visoko rizične, ali su zato i najisplativije.

Fadulu: Postoje li federalni programi prekvalifikacije starijih osoba?

Karnivali: Postoje. Na njih potrošimo šest od ukupno milijardi dolara godišnje (u sklopu sprovođenja Zakona o inovacijama i prekvalifikaciji radne snage]. Da smo ga finansirali budžetom kojim smo finansirali Zakon o sveobuhvatnom zapošljavanju i obuci tokom Karterove administracije, to bi bilo više nego četvorostruko: 30 milijardi dolara.

Prebacili smo se sa obuke na edukaciju tokom Klintonove administracije, koja je tokom njegovog drugog mandata odlučila da „programi obuke ne funkcionišu“. To je bilo je isuviše usko shvatanje obuke. Takođe, kada ste posetili svoje potencijalne birače i obećali im subvencije za visoko obrazovanje, to ih je navelo da glasaju za vas. Obećavajući glasačima, recimo, programe obuke, neće vam doneti glasove na dan predsedničkih izbora, jer ljudi uvek pomišljaju da je „trening namenjen nekome ko je propao i zastao (u daljem školovanju), ili je, naprosto nešto što je za neku drugu decu – samo ne vašu.

Mi nismo nacija koja ulaže u obuku i stažiranje: godišnje potrošimo tek osam milijardi dolara na obuku, u poređenju sa 500 milijardi dolara koliko utrošimo za visoko obrazovanje. Mi smo nacija koja edukuje, a ne nacija koja obučava.

“Američki model je ’preko srednje škole ka Harvardu’.”

Fadulu: Zašto nikada nismo bili nacija koja gaji strukovnu obuku?

Karnivali: Zato što je to stvar koja pripada radničkoj klasi. Amerika je uvek bila ekonomski dobra, tako da nikada nije postojala pretnja da bi revolucija radničke klase, zasnovana na totalitarnom pravu ili totalitarnoj levici, preuzela vladu. U evropskim narodima postojali su su komunisti i fašisti koji su preuzeli njihovu radničku klasu, postavši pretnja po političku elitu jer su bili u stanju da preuzmu vlast. Nakon Drugog svetskog rata, bili su svesni da moraju da izgrade veoma visoko regulisanu vezu između svog obrazovanja i ekonomije kako bi osigurali zaposlenje, posebno za muškarce. A strukovna obuka je bila deo tog plana. Vrlo brzo su izgradili i uveli pripravništvo, garancije za zapošljavanje a potom i ostanak na tom poslu, uz garantovano plaćeno osiguranje radnika u slučaju gubljenja posla, u trajanju od tri do pet godina.

U Sjedinjenim Državama nikada nismo imali tu evropsku vrstu saradnje između vlade, industrije, obrazovanja i sindikata. Sjedinjene Države su u jednom trenutku imale programe obuke nakon Drugog svetskog rata, kada smo verovali samo 15 odsto dece koja pohađa srednje škole treba da idu dalje, na koledž.

Danas, svi američki učenici dobijaju akademsko obrazovanje kroz srednju školu, u kojoj, za razliku od Evrope, zaista više i ne postoji pojam strukovne pripreme. Američki K-12 sistem ne čini ljude spremnim za rad, već spremnim za koledž. Završavali bismo srednju školu bez praktičnih radnih veština i bez stažiranja, ali bismo se okrenuli visokom obrazovanju kako bismo došli do više radne snage koja je angažovana na poslovima ili je spremna na njih.

Lolade Fadulu, The Atlantic

“Iaora, Tahiti…”


…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Nauka – rizik, tajna i misterija, a ne udoban biznis


Superkompjuter AlphaGo Zero pokazuje kako biznisi gube bitku s inovacijama. Da li je najbolje što čovek može da uradi s veštačkom inteligencijom igranje igara kao što su šah i go, ili je to dalji napredak kroz ključne naučne proboje, pita se Tim Harford u autorskom članku za Fajnenšel tajms.

Teško je ne biti impresioniran – uz to možda i pomalo uznemiren – napretkom. Superračunar “Duboko plavetnilo“ (Deep Blue) kompanije IBM je pre 20 godina (1997) pobedio je tada najvećeg svetskog šahistu, Garija Kasparova. Taj je računar bio astronomski skup hardver, brižno opsluživan i podučavan od strane ljudi.

Kompjuteru je bilo daleko teže da ovlada igrom Go, koja je mnogostruko komplikovanija od šaha. Ipak, kada se program AlphaGo uz fanfare pojavio 2016. godine, nakon nekoliko meseci obuke je lagano potukao najbolje svetske igrače.

Pretprošle nedelje je DeepMind, istraživačka firma za razvoj veštačke inteligencije objavila da je napravila superiornog AI igrača pod imenom AlphaGo Zero. Ovaj unapređeni model je brži, koristi manje hardvera, a „patosirao“ je svog prethodnika AlphaGo u 100 duela, ne dajući mu priliku ni za jednu pobedu. Uz sve to,  AlphaGo Zero je potpuno „samouk“ i uči bez ikakve ljudske asistencije: On je, štaviše, postigao ovakav nesvakidašnji rezultat nakon samo 72 sata prakse.

Neverovatan napredak kompanije AlphaGo Zero doprineo je već prisutnoj grozničavoj uznemirenosti što roboti preuzimaju ljudske poslove, izazivajući masovnu nezaposlenost. Pa ipak, ta anksioznost teško da se uklapa s visokim stopama zaposlenosti i razočaravajućim rastom produktivnosti koju vidimo u Sjedinjenim Državama, a posebno u Britaniji. Postoji veliki broj (ljudskih) poslova i profesija, ali, očigledno, ne i puno inovacija.

Za ovaj paradoks postoje različita moguća objašnjenja, ali najjednostavnije je ovo: AlphaGo Zero je izuzetak. Produktivnost i tehnološki napredak su slabi, jer istraživanje koje stoji iza napretka veštačke inteligencije zapretene u mašinu AlphaGo Zero nije tipičan način na koji pokušavamo da proizvedemo nove ideje.

Gledište Garija Kasparova u vezi veštačke inteligencije upregnute u igranje ljudskih igara je fascinantno. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Deep Thinking“, on citira pokojnog kompjuterskog naučnika Alana Perlisa: “Optimizacija ometa evoluciju”. U slučaju kompjuterskog šaha, Perlisova maksima dobro opisuje istraživače koji su izabrali pragmatične „kratke rezove“ zarad brzog rezultata. Ipak, jedno dublje, rizičnije istraživanje biva danas zanemareno. IBM-ov prioritet sa Deep Blue mašinom nije bilo sticanje novih saznanja u oblasti AI, već pobeda – a pobeda je, u naučnom smislu, bila ćorskokak.

A ovoga bi se trebalo sramiti. Pioniri računarstva, Alan Tjuring i Klod Šenon (Claude Shannon) verovali su da bi šah mogao predstavljati plodno polje za istraživanje i razvoj veštačke inteligencije u nekim daleko značajnijim oblastima. Ta nada je bila brzo skrajnuta brutalnim pristupom, od kojeg se malo šta naučilo izuzev saznanja da ova mašina dobro igra šah..

Lako je shvatiti zašto bi jedna komercijalna kompanija imala jedva neko zrno interesovanja za tehnike ranog prepoznavanja obrasca, koje su pročišćene, prerađene i „oplemenjene“ u računaru AlphaGo. Gari Kasparov opisuje pokušaj njihovog korišćenja u šahu; posmatrajući kako bi velemajstori odmah osvajali igre u kojima su žrtvovali svoje najjače adute, figuru kraljice, mašina je, shodno njihovom „paternu“ tj obrascu (pogrešno) zaključila da bi morala žrtvovati svoju kraljicu u svakoj prilici.

Pa ipak, na kraju, ove tehnike prepoznavanja obrazaca su se pokazale daleko snažnijim i generalno primenjivim za razliku od metoda koje koriste najbolji šahovski kompjuteri; stoga, pitanje glasi: želimo li da promenimo naš svet ili da samo osvojimo šahovsku igru?

Nije ovo samo opominjuća priča koja se tiče šaha. Korporacije su „protegle“ pipke svojih ambicija i na mnoga druga mesta. Korporativne istraživačke laboratorije nekada su finansirale fundamentalna istraživanja od najvećeg značaja. Leo Esaki, koji je radio u korporacijama Sony i IBM dobitnik je Nobelove nagrade za fiziku, kao i Džek Kilbi iz kompanije Texas Instruments. Irving Lengmjuir (Irving Langmuir) iz Dženeral Elektrika dobitnik je Nobelove nagrade iz oblasti hemije. Laboratorije kompanije Bel (Bell Labs) iznedrile su toliki broj nobelovaca – zajedno sa samim Šenonom. Davno su prohujala vremena kada se kompanije nisu plašile ulaganja u fundamentalne nauke.

To se, vremenom, promenilo, kako pokazuje istraživački rad troje ekonomista – Ašiša Arore, Šeron Belenzon i Andrea Pataconija (Ashish Arora, Sharon Belenzon, Andrea Patacconi). Kompanije još uvek ulažu u inovacije, ali se fokus stavlja na praktične primene a ne na osnovne nauke, dok se rezultati istraživanja često prenose na manje poslovne jedinice, čija se intelektualna svojina može lako kupiti i prodati.

Korporativni istraživači proizvode više patenata, ali ih je teže uočiti na stranicama naučnih časopisa. Kako kaže profesor Arora, istraživanje i razvoj postali su “manje I, više R” (manje istraživanje a više razvoj „Less Research, more Development“). Istraživanje AlphaGo-a, kaže on, predstavlja izuzetak od ovog pravila. A ovo je izuzetno bitno, jer i najosnovnije istraživanje na kraju završi kao komercijalno korisno. Volimo zlatna jaja, ali možda izgladnjujemo zlatnu koku.

Sve ovo ne mora biti katastrofalno ako bi druga istraživačka tela, kao što su univerziteti, popunjavali ovaj jaz između komercijale i ključnih istraživačkih proboja. Ipak, to nije nešto što bi trebalo uzeti zdravo za gotovo. Kao što je dokumentovao ekonomista Bendžamin Džouns (Benjamin Jones), teže je, naravno – pronaći/iznedriti nove ideje. Jedan od znakova ovoga se ogleda u složenosti sastava istraživačkih timova, koji su nikad veći i sačinjeni od enormnog broja sve uže specijalizovanih istraživača… koji su, uzgred, i sve skuplji…

Možda bi bilo naivno kada bismo naprosto podsticali kompanije da potroše više na fundamentalna istraživanja – ali neko mora da ih motiviše i na to podseća. Jedan interesantan pristup je kada bi sama država finansirala nagrade za inovacije koje bi išle u ruke istinski progresivnim rešenjima koje prave značajne naučne skokove i menjaju anticipaciju. Takve nagrade mobilišu javne fondove i javne ciljeve sve dok koriste agilnost i raznolikost pristupa privatnog sektora. Takve nagrade, međutim, funkcionišu samo u određenim situacijama.

Profesionalni sport je popularizovao praksu “marginalnih dobitaka”: brza optimizacija, u potrazi za probojem – tamo gde je sadašnja istraživačka granica „najtanja“. Ispostavilo se da su korporativna istraživanja imala isti obrt pre više decenija. Nema ničeg pogrešnog u marginalnim poboljšanjima i sitnim pomacima, ali se ne sme dozvoliti da ona istiskuju špekulativno istraživanje, koje je u samoj srži svakog istraživanja. Nauka, ona fundamentalna,  ima dublju i zbrkaniju praksu od sporta. Stoga moramo nastaviti da joj posvećujemo vreme, prostor i novac, kako bismo učinili da naučni skokovi budu veći – rizičniji.

Fajnenšel Tajms

Najteža godina za vino u poslednjih pola veka


Predviđa se da će globalna proizvodnja vina doživeti najveći pad u zadnjih pola stoleća.

Proizvođači vina upozoravaju da će proizvodnja ovog napitka pasti nakon što su Italija, Francuska i Španija ove godine bile pogođene neočekivano lošim vremenskim prilikama, donosi Gardijan.

Ako nemate vinski podrum, vreme je da ga nabavite i započnete skladištenje – jer će globalna proizvodnja vina pasti na najniži nivo u više od 50 godina.

Početkom prošle nedelje je Međunarodna organizacija za vinovu lozu i vina (Organisation of Vine and Wine, OIV), rekla da očekuje smanjenje globalne proizvodnje vina za 8% i da će u 2017. godini globalna proizvodnja pasti na 247 miliona hektolitara.

Prognoza međunarodne grupe proizvođača predvidela je najgoru svetsku berbu grožđa još od 1961. godine a glavni krivac su loši vremenski uslovi, nakon što su zasadi vinove loze u ključnim zemljama u kojima se proizvode vina, poput Italije i Francuske, opustošene izuzetno vrelim ali i hladnim vremenom.

Hektolitar je ekvivalent za 133 standardne boce vina, tako da je pad proizvodnje koji predviđa OIV jednak količini od oko 2,9 milijardi manje boca u 2017. godini.

Najistaknutija procena vodi se užasnom godinom za lozu i grožđe u zapadnoj Evropi (“annus horribilis”), koja već važi za najgoru berbu u poslednjih 36 godina, nakon što su vinogradi bili izloženi nepovoljnim vremenskim uslovima koji uključuju prolećne mrazeve i letnje talase vreline.

OIV je okrivio “ekstremne vremenske uslove” za katastrofalnu godinu tri najveća svetska proizvođača: Italiju, Francusku i Španiju. Žan-Mari Orand (Jean-Marie Aurand), generalni direktor pariskog OIV-a, izjavio je da su njegove projekcije pokazale da je proizvodnja vina u 2017. godini otišla na najniži nivo u zadnjih nekoliko decenija.

“Ovaj pad je posledica klimatskih promena“, rekao je Aurand. “U Evropskoj uniji ekstremni meteorološki događaji – od mraza do suše – značajno su uticali na proizvodnju vina u 2017. godini, koja je bila istorijski niska.”

Vesti su tim gore za sve one koji su ljubitelji kjantija i prošeka (chianti, prosecco), a Italija je od ova tri velika proizvođača najteže pogođena. Očekuje se da će se ovogodišnja proizvodnja sunovratiti za 23%, na 39,3 miliona hektolitara. Njeni vinogradi bukvalno su bivali „ispečeni“ na temperaturama preko 40oC tokom letošnjih toplotnih talasa nazvanog Lucifer. Ključni regioni u kojima se uzgaja loza i proizvodi vino kao što su Toskana, Sicilija, Pulja i Umbrija bili su među onima koji su pogođene paklenim temperaturama.

Šteta je prisutna i u skladištima francuskih vina, jer OIV predviđa pad proizvodnje od 19% u Francuskoj, na 36,7 miliona hektolitara. U Španiji se takođe očekuje pad proizvodnje – za 15%, na 33,5 miliona hektolitara.

Oštri mrazevi u aprilu, koji su takođe pogodili i britanske uzgajivače, smanjila je proizvodnju u nekim od najpoznatijih vinogradarskih regija Francuske, uključujući Šampanju, Bordo i Burgundiju. Loše vreme je zadalo još jedan udarac francuskoj industriji, koja je takođe pretrpela velike štete i 2016. godinu kada je proizvodnja pala za deset odsto, a sve prouzrokovano nepovoljnim vremenskim uslova.

Manjak u vinogradima i vinskim podrumima predstavlja lošu vest za britanske enofile koji u svoja kolica u samouslugama redovno ubacuju vinske boce, dok, s druge strane, inflacija nagriza životni standard. “Potrošačke cene će neizbežno porasti”, rekao je Majls Bil (Miles Beale), izvršni direktor Udruženja za vino i žestoka pića (WSTA).

“Nije loše podsetiti se činjenice da je proizvodnja vina i dalje prepuštena na milost i nemilost vremenskih uslova. Kao najveći uvoznik vina na međunarodnom tržištu po glavi stanovnika, Britanija je ta koja će, logično, najpre osetiti efekte tržišta koje se bori sa najvećim izazovima.”

I dok ljubitelji vina već doživljavaju „mamurluk“ prouzrokovan Brexit-om, sa cenom prosečne boce “poguranom” usled slabosti funte sterlinga još od prošlogodišnjeg referenduma, kao i ovogodišnjeg povećanja carine od 3,9%. Kao rezultat toga, prosečna cena boce vina koja se prodaje u Britaniji sada iznosi 5,58 funti, što je za četiri odsto više u odnosu na 2016. godinu, dok WSTA poziva britansku kancelarku da zamrzne carine na vino u budžetu za naredni mesec.

“Poslovni ljudi u Britaniji već su bili prisiljeni da se nose s visokom devalvacijom funte, rastućom inflacijom i neizvesnošću nakon izglasavanja Brexita – koji su svaki za sebe povećali troškove vinskih kompanija za oko 30 miliona potrošača”, rekao je Bil. “Poslednje što ostrvskim kompanijama za proizvodnju vina ili britanskim potrošačima sada treba je još jedan porast akcize.

Gardijan

Azijska lokomotiva za budućnost


Kineski predsednik Si Đinping je 18. oktobra pozvao svoju vladu da preuzme značajniju ulogu u vođenju ekonomije, istovremeno ponavljajući “odlučujuću” ulogu tržišta, prenosi Volstrit Džornal.

“Treba nastojati da razvijamo ekonomiju s efikasnijim tržišnim mehanizmima, dinamičnim mikro-entitetima i zdravom makro-regulacijom”, rekao je Si u sredu 18.oktobra u svom izveštaju koji je otvorio 19. Kongres komunističke partije, kojim se utvrđuju ključne politike ove zemlje za sledećih pet godina a i posle.

U cilju poboljšanja makro-regulacije, kineski predsednik pozvao je na “pružanje pune podrške (naroda) strateškim smernicama nacionalnih razvojnih planova.”

Predsednik Si je takođe obećao da će produbiti strukturne reforme na strani ekonomije ponude* – izraz koji Peking koristi za opisivanje svog plana smanjenja kapaciteta, dugova i  ukupnog inventara u stambenoj izgradnji.

Predsednik Kine obećao je intenziviranje reformi u oblasti kamatnih stopa i devizne politike, pružajući stranim investitorima više pristupa sektoru usluga i zaštite od sistemskih finansijskih rizika – sve su ovo dugoročni politički ciljevi Pekinga.

U svom uvodnom obraćanju, Si je rekao da će vlada podsticati reforme u korist mešovitog vlasništva u državnom sektoru, obećavajući da će preduzeća u državnom vlasništvu “biti jača, bolja i veća”.

Na duže staze, njegova vizija je Kina koja će do sredine 21. veka postati “sjajna moderna socijalistička zemlja” . Komunistička partija nastojaće da osnovnu realizaciju osavremenjivanja kineskog modela socijalizma sprovede do 2035. godine, rekao je on.

Nova garnitura vrhovnog rukovodstva Komunističke partije biće obznanjena nakon partijskog kongresa, koji će se završiti 24. oktobra.

Kina ovim kongresom ulazi u tzv “ekonomiju ponude*: To je ekonomski koncept koji zagovara da, naročito na dug rok, rast ekonomije zavisi gotovo u potpunosti o činiocima koji utiču na ponudu. Jedan od glavnih zahteva pristalica ekonomije ponude je smanjivanje poreza radi opšte veće motivacije, podsticanja štednje, investiranja i inovacija. Zalaganje za deregulaciju i protivljenje monopolima radi podsticanja slobodne konkurencije, nižih cena i veće efikasnosti. Ekonomija ponude za sobom povlači slabljenje uloge radničkih sindikata i slobodnija tržišta rada. Dosledno logici jačanja ponude, jača i uloga države u vidu finansiranja boljeg opšteg i stručnog obrazovanja radi povećanja proizvodnog kapaciteta i stvaranja državne investicione banke radi subvencionisanja preduzeća koja se uz velike rizike upuštaju u razvijanje novih tehnologija. Reforma socijalnog osiguranja kako bi se uklonila svaka pogodnost življenja od socijalne pomoći i stvorili podsticaji nezaposlenima da aktivnije traže zaposlenje.

01. Kineski predsednik Si Đinping u Velikoj dvorani u Pekingu otvara kongres Komunističke partije Kine (KPK), koji se održava jednom u pet godina. ovo je 19. kongres i trajaće nedlju dana. Očekuje se da predsednik Si dobije poverenje i nakon drugog petogodišnjeg mandata, čime će po dužini ostanka na vlasti stati uz rame Mao Ce Tungu i Dengu Sjaopingu, kineskim liderima koji su vodili Kinu sve do svoje smrti (WANG ZHAO/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGE)

02. Premijer Li Kećang u uvodnoj sesiji koju je snimao TV Šangaj. Ovakvi partijski kongresi predstavljaju najznačajniji politički događaj a na njemu se bira politički vrh partije na pet godina. (CHANDAN KHANNA/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGE)

03. Bivši kineski predsednik Đang Cemin, koji već 15 godina nije na toj funkciji, je višegodišnja meta glasina, naime, priča se da je – preminuo (ove glasine provlače se još od 2011).  Iako je već prevalio i 90-tu godinu života, svojim jučerašnjim pojavljivanjem na Kongresu opovrgao je ove tračeve (JASON LEE/REUTERS)

04. Bivši kineski predsednici, Hu Đintao i Đang Cemin (s naočarima), ulaze iza Si Đinpinga (koji je svoj uvodni govor čitao bez naočara iako ima 64 godine). Očekuje se da 2.280 delegata na kongresu učvrsti glavne partijske pozicije predsednika Sija i njegovih saradnika, ugrađujući njegove političke stavove u partijski ustav (NG HAN GUAN/ASSOCIATED PRESS)

05. Proba orkestra uoči ceremonije otvaranja, pod crvenom zvezdom na vrhu kupole (HOW HWEE YOUNG/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

06. Bivši kineski predsednik Đang prihvata malu pripomoć osoblja uz aplauz delegata (JASON LEE/REUTERS)

07. Tamna odela i kravate u više nijansi crvene dominirali su stilom delegata prisutnih na kongresu, iako nisu bili ekskluzivni dres koji se morao poštovati (THOMAS PETER/REUTERS)

08. Nosile su se i uniforme, u kombinaciji sa uglačanim ordenjem (FRED DUFOUR/AGENCE FRANCE-PRESSE/GETTY IMAGES)

09. Prisutni su bili i delegati manjina (ROMAN PILIPEY/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

10. Pripadnici obezbeđenja pod kišobranima na ulazu u Veliku dvoranu u kojoj se održava 19. kongres Komunističke partije Kine (ROMAN PILIPEY/EUROPEAN PRESSPHOTO AGENCY/SHUTTERSTOCK)

Delegati nacionalnih manjina prisustvuju kongresu KPK u nacionalnim nošnjama

Kineski vojni zvaničnici napuštaju kongrsnu dvoranu nakon obraćanja predsednika Si Đinpinga

Ceremonija otvaranja 19. kongresa KPK u Pekingu

Prvi red, sleva nadesno Predsedavajući komiteta KPK, Žang Deđang, bivši kineski predsednik Hu Đintao, sadašnji predsednik Si Đinping, nekadašnji predsednik Kine Đang Cemin

Među delegatima koji su slušali Si Đinpinga isticali su se pripadnici nacionalnih manjina

Đang Cemin

Ovako je praćen TV prekos kongresa KPK u Huajbeju, oko 900km južno od Pekinga

Poslužitelji su spremni za serviranje čaja delegatima

Ulična scena u starom delu Pekinga

Pripadnici Še Haka manjine prate TV prenos Kongresa KPK u gradu Šangrao, provincija Đanši

Trg Tjenanmen u Pekingu bio je foto-meta brojnih građana

Grafiti-umetnik iscrtava 3D amblem KPK, Xiàyì Xiàn provincija Henan

Devojke izvode slet u čast otvaranja 19. kongresa KPK, Huajbej, istočna provincija Anhui

Vozila iz protokola parkirana pred Kongresnom dvoranom u Pekingu

WSJ

Foto: WSJ

The Guardian

Povratak Zmaja


Nakon privremenog usporavanja, zainteresovanost Kine za evropske kompanije ponovo raste; cilj je dobiti pristup najsavremenijoj ekspertizi, stručnim znanjima i tehnologiji Zapada, donosi nemački onlajn poslovni portal, Handelsblat Global.

Američka poslovna grupa Merck je početkom prošlog meseca stavila na prodaju jednu od svojih najvrednijih nekretnina. Ova najstarija farmaceutska kompanija na svetu želi da se izvuče iz svoje globalne proizvodnje lekova bez recepta, prodajući svoj ogranak proizvodnje pomoćnih medicinskih sredstava na kojem je sada angažovano 3.800 zaposlenih širom sveta, i s godišnjim prihodima od 860 miliona evra (milijardu dolara).

Izvori bliski globalnom finansijskom sektoru kažu da je interes Kineza za ovakvo i slična preuzimanja ogroman: “Brojne kineske kompanije su upravo sada otpočele „igru nerava“ sa evropskim prodavcima, iskušavajući njihovu postojanost i strategiju. Ali, čak i uprkos strožijim zakonskim ograničenjima, strateška akvizicija ima smisla i neće biti zaustavljena” procenjuje Huanping Žang, stručnjak za nemačko-kineske poslove u ekonomsko-političkoj savetodavnoj firmi Eurasian Consulting.

Prodaja američke multinacionalke Merck mogla bi označiti početak novog talasa kineskih preuzimanja. Nakon jedne teške godine za kineski biznis, advokati, konsultanti, bankari i rukovodioci polažu sve više očekivanja od Pekinga, za koji se nadaju da će uskoro krenuti u potragu za inostranim akvizicijama. Ključni datum je upravo sada, 18. oktobar, kada će predsednik Si Đinping predstaviti svoj novi rukovodeći tim na 19. Kongresu Komunističke partije. On će, takođe, označiti željeni strateški pravac za kineska državna preduzeća.

Ekspanzija kineskih biznisa u inostranstvu može biti ključni činilac predsednikove ekonomske vizije. “U narednih 12 meseci prisustvovaćemo potpisivanju kinesko-evropskih ugovora vrednih milijarde dolara. Neke od targetovanih akvizicija na zapadu biće javno listirane kompanije koje su kotirane na berzi”, rekla je Ji Sun (Yi Sun), analitičarka pri konsultantskoj kući Ernst&Young (EY). Evropska preduzeća od suštinskog interesa za Kineze uključuju banke, osiguravajuća društva, farmaceutske i kompanije za razvoj robotike, ali i staračke domove i centre za negu, rekla je ona.

Kineski rukovodioci su sve do sredine 2016. imali značajnu slobodu i odrešene ruke u svojim nastojanjima da realizuju inostrana preuzimanja. Ovo je rezultiralo masovnim preuzimanjima kompanija sa evropskog kontinenta, u kojima su učestvovale kineske kompanije koje su se sada domogle EU firmi iz oblasti industrije, zabave i nekretnina. Najveću ponudu ispostavio je koncern Kemčajna (Chemchina), koji je za švajcarsku kompaniju Syngenta ponudio 42 milijarde dolara. Tragajući za načinom na koji bi povećala svoju poljoprivrednu proizvodnju, Kina je pre svega želela da preuzme ovog švajcarskog giganta za proizvodnju semena i pesticida zbog stručnosti i ekspertize koju poseduje. Ovaj pekinški hemijski gigant sklopio je i druge velike ugovore, progutavši pre godinu dana italijanskog proizvođača guma Pirelli, baš kao i nemačkog proizvođača mašina i alata, KraussMaffei.

Prodaja evropskih kompanija kineskim takmacima nije uvek išla tako glatko. Kineski proizvođač kućnih proizvoda Midea je proširio svoju oblast poslovanja kada je 2016. kupioKuku, nemačku kompaniju za proizvodnju robota koja zapošljava više od 12.000 širom sveta. Berlin je u to vreme čak izražavao zabrinutost zbog toga što je ova najnaprednija nemačka firma za automatizacione tehnologije prešla u kineske ruke. Kako se dogodilo da Kuku kupe Kinezi? Stvar je prosta: nijedan evropski kupac nije mogao biti pronađen tenderom, pa je ova prodaja Kinezima došla na red kao sticaj okolnosti – nijedan poslovni subjekt iz EU nije želeo da preuzme Kuku. Akvizicija je na kraju odobrena u kompanijskom vrhu. Međutim, naknadna debata u Nemačkoj rezultirala je strožim propisima za prodaju visoko-tehnoloških kompanija stranim kupcima. “Trenutno je teško reći koliko će se ova regulativa strogo primenjivati”, kaže Matijas Horbah (Matthias Horbach), specijalista za finansijska preuzimanja pri njujorškoj pravnoj firmi Skadden, Arps, Slate, Meagher & Flom.

Talas akvizicija ne samo da je privukao političku pažnju već je izazvao i velike valutne neravnoteže u samoj Kini. Vlada je od novembra 2016 takođe ušla u odlučivanje o akvizicijama, koje sada moraju da osnažuju i podupiru osnovnu delatnost kineskih kompanija. Kineske investicije naglo su pale: od januara do septembra ove godine, kineske akvizicije u Evropskoj uniji iznosile su 24,4 milijarde dolara, što je za 11 odsto manje nego 2016. godine, prema podacima Thomson Reutersa.

Bez obzira na to, investicioni bankari, advokati i konsultanti koji gaje bliske poslovne veze sa kineskim poslovnim miljeom uvereni su da novi talas preuzimanja evropskih firmi brzo narasta. Cilj nosećeg industrijskog plana, skovanog u Pekingu, jeste da do 2025. godine modernizuje ključne sektore kineske industrije. Međutim, postizanje industrijskih standarda svetske klase iziskuje, pre svega – zapadnu ekspertizu. “Kontrole tržišta kapitala u Kini dovode samo do nekih poslova, čiji je broj nevelik. Bez obzira na to, kineski novac prisutan je u mnogim aktuelnim licitacijama. Ponuđači iz Kine su sada manje divlji, zreliji su i iskusniji”, rekao je Oliver Litkens (Oliver Lütkens), kopredsednik nemačkog odeljenja za preuzimanja pri Dojče banci (Deutsche Bank).

Merck-ovo poslovanje sa lekovima bez recepta moglo bi se koristiti od strane potencijalnih kineskih kupaca kao platforma za njihova dalja preuzimanja. “Kinezi misle da imaju najviše razloga za ulazak u farmaceutski biznis”, rekao je jedan insajder. Pa ipak, u ovoj industriji prisutna je ogorčena konkurencija za vrhunske akvizicije, a čest ishod rivalstva su žestoku „aukcijski ratovi“.

Ovo ne bi trebalo da bude neki problem: kinesko tržište je zdravo i u dobrom stanju, a uz to je podstaknuto i istorijski visokom stopom štednje. Kineski kupci misle da je vredno truda i da se isplati plaćati premijum-cene kako bi ušli na evropsko tržište. “Kineski investitori će platiti donekle višu cenu za akvizicije”, rekao je Žang iz Eurasian Consulting.

Ali nisu samo kompanije za proizvodnju lekova predmet kineskog interesovanja na evropskim javnim tenderima. Kineski ponuđači mogu i dalje da bezuspešno vrebaju izvesne evrokompanije, recimo, nemački Osram: prošlogodišnja kineska ponuda za preuzimanje ovog proizvođača rasvete je, zahvaljujući političkom pritisku, poništena. Početkom ovog oktobra došlo je do prihvatanja iznenađujuće niske ponude, naime, kada je Siemens prodao svoj preostali udeo u Osramu, čineći ga još atraktivnijim za kineske kompanije poput proizvođača poluprovodnika San’an Optoelectronics.

Širom sveta se lako mogu uočiti i drugi strateški potezi Kineza. Jedan kineski konzorcijum je ovog jula kupio Singapurski kontejnerski terminal Global Logistic Properties za 11,6 milijardi dolara. WKW, pekinški proizvođač auto delova, gradi svoju fabriku električnih automobila vrednu milijardu dolara u nemačkoj državi Frajštat-Zaksen.

A Istočni zmaj izgleda da je spreman za veće, čak i smelije skokove. Tokom narednih meseci, Evropa može očekivati dalekoo više kineskih ponuda za preuzimanje. “Za Kinu, evropsko – a pre svega nemačko – tržište ostaje veoma privlačno”, kaže Džuli Lao, pravna savetnica za akvizicije iz Hong Konga.

Peter Köhler, Robert Landgraf

Handelsblatt Global

Big Data i biznis: Kako izvući smisao i korist  iz gigantskih baza podataka?


Koliko je vremena potrebno da se oporavite od hirurškog zahvata zamene kuka?

Za bolnice širom sveta ovo  nipošto nije akademsko pitanje. Bolnice su imale oko 36 milijardi dolara nekompenzovanih troškova zbrinjavanja u 2015. godini. Najveći deo njih potiče od neplaćenih računa pacijenata.

Jedno rešenje ovog problema je ograničavanje troškova vezanih za operaciju – ali kako? Odgovor: Machine learning („Mašinsko učenje“ je već uvrežen termin u srpskom jeziku, mada je pogrešan; „Učenje mašina“ daleko preciznije pogađa suštinu). Bolnice sada koriste prediktivnu analitiku kako bi prognozirale prosečne boravke i potencijalne komplikacije koje mogu iskrsnuti tokom operacija, poput operacije kičme.

Na primer, podaci od kupaca usluga zdravstvene zaštite pokazuju starosnu dob pacijenta, ustanove koje obezbeđuju osnovne zdravstvene usluge, i sekundarnu dijagnozu. Pomoću mašinskog učenja i prediktivne analize podaci sada mogu predvideti buduće troškove i doprineti identifikovanju pacijenata koji mogu imati probleme u oporavku. Ishod? Bolnice donose bolje kliničke odluke, doživljavaju niže stope readmisije, nudeći kraće bolničke boravke i pružajući bolju negu.

Biznisi ogromnog broja preduzeća pokazuju slične efekte „stvarne situacije na terenu“, dakle, dobijaju realističnije cifre u predikciji, a sve to zahvaljujući upotrebi mašinskog učenja za analiziranje svojih poslovnih podataka. Često je problem u nedovoljnoj količini podataka – potrebnih za što bolju analizu i predikciju – a ti im podaci često nedostaju.

Po rečima Majka Gotjerija (Mike Gaultieri), analitičara kompanije za tehnološku predikciju marketinga i tržišta, Forrester Research, mašinsko učenje nije ni nalik tradicionalnoj poslovnoj inteligenciji u kojoj su garantovani rezultati. “Ukoliko tražite model za mašinsko učenje, možete reći ‘pokušaću’, ali možda nećete uspeti”, rekao je. “Preduzeća i biznisi moraju da razumeju da samo zato što ste želeli da imate model koji predviđa kretanje akcija na berzama ne znači da ćete ga i u stvarnosti imati.”

Rags Raghavendra, rukovodilac analitike u DXC Technology’s Analytics Data Labs, globalnom čvorištu koje analitičari podataka koriste, fokusirao se na konsalting i pronalaženje načina operacionalizacije analitike. On kaže da su “kompanije frustrirane jer često preteruju”. Žele da im big data analitika “odradi” prevelike grupe podataka, “žonglirajući” njima iako nisu dovoljno kvalifikovani za njihovo tumačenje i razumevanje, a i ne shvatajući koliko je taj zalogaj prevelik.  “Klijenti pokušavaju da učine nemoguće u smislu pokušaja da izvuku značenje iz svih mogućih vrsta podataka kojima imaju pristup”, rekao je on. “Ono što preporučujemo je da dobro razmotre podatke koje već poseduju i koji su lako dostupni, a tek potom da pređu na sledeći korak.”

Kompanije koje su pokušale i nisu uspele da proniknu u smisao i praktične aspekte analize velikih skupova podataka pre svega bi trebalo da prihvate da su neuspeh i iteracija tj ponavljanje neizostavni deo procesa analitike. One, ipak, mogu da svoje šanse za uspeh maksimiziraju tako što će postati pametniji kada je reč o korišćenju mašinskog učenja.

Evo osam načina za bolji i efikasniji pristup Big data analitici:

1. Počnite s problemom koji želite da rešite. Uranjati u podatke „skokom sa desetke“ a potom iščekivati da će oni volšebno izroniti pred vas je pogrešan pristup. Sve dobre priče o analitici podataka počinju identifikovanjem odgovarajuće metrike performansi koja povezuje poslovni rezultat sa pitanjima koja se odnose na podatke. Međutim, odabrana metrika ne bi trebalo da bude preširoka ili isuviše “granularna” tj usitnjena. Na primer, kada je DXC nedavno radio s jednom medijskom kompanijom na pojašnjenju razloga zbog kojih je pretplatnici napuštaju, najočiglednija metrika bila je promena u pretplatničkoj bazi. Kao što se ispostavilo, relevantnija metrika bio je Prosečni prihod po korisniku (ARPU), koji je bio direktno povezan sa većim poslovnim ciljevima koje je kompanije preduzimala kako bi povećala prihode.

2. Proces mašinskog učenja trebalo bi ’industrijalizovati’ odnosno razviti u širokom industrijskom obimu. “Čitav ovaj proces analize velikih skupova podataka nije industrijalizovan”, rekao je Raghavendra, čija Laboratorija podržava široku paletu oblasti, uključujući proizvodnju, telekomunikacije, automobilsku industriju, avio-kompaniju, energetiku, finansijske usluge i zdravstvenu zaštitu. “Dešava se da mnogo puta iznova i iznova ponavljate analizu ili je ne možete uvećati tj primeniti u širem obimu.” DXC je snažan zagovornik efikasnog i pojednostavljenog pristupa široko primenjivog mašinskog učenja, koji veruje da bi sve faze analize – od unošenja podataka i njihovog prečišćavanja, do stvaranja namenskih algoritama i njihovog stavljanja u proces aktivne analitike, a potom i generisanju uvida stečenih kroz podatke – trebalo da budu ponovno upotrebljive i raspoređene na kompanijske tehnologije.

3. Nemojte dozvoliti da vas ometaju i koče podaci koje ljubomorno čuva svako odeljenje pojedinačno unutar kompanije (tzv „silosi“:  izolovane grupe podataka koje ne cirkulišu u data analitici jedne kompanije jer uposlenici nekog odeljenja naprosto ne žele da ih dele s drugima, misleći da na taj način „drže prednost“ u odnosu na druga kompanijska odeljenja). Silosi su zbog toga veliko “prokletstvo” brojnih računarskih programa koji rade na korporativnoj analitici, jer sprečavaju pristup jedinstvenoj bazi podataka. Silosi, ipak, nisu toliko velika prepreka, kako neki veruju. “Ukoliko posedujete strategiju za pravilno korišćenje pametnih podataka i platformi, ne bi trebalo da previše brinete o silosima”, kaže Raghavendra. Jednostavno rečeno, ne morate brinuti o silosima sve dok ne predstavljaju problem za zadatak koji ste odabrali da rešite. Međutim, trebalo bi da se pripremite za neki predstojeći skup problema u nizu (tzv pipeline*) tako što ćete obezbediti integraciju različitih izvora podataka. “Postoje fleksibilne i modularne platforme koje vam omogućavaju da integrišete podatke kada je potrebno”, dodao je Raghavendra. (U računarstvu, pajplajn* je skup elemenata za obradu podataka povezanih u niz, pri čemu je autput jednog elementa input sledećeg. Elementi u nizu često se procesiraju paralelno ili kroz sekvence tj „komadiće“; u tom slučaju, određena količina buffer tj pufernog skladišta često se ubacuje između elemenata).

4. Mislite od-spolja-ka-iznutra. Ne morate uvek imati sve informacije, talenat, analitiku i inteligenciju: Ovo je priča o ekosistemu, a pobediće oni koji dodirnu „matricu sposobnosti“ koja se nalazi oko njih. Analitičari podataka kroz kraudsorsing*, kao i kroz „mašinsko učenje-kao-servis“ i eksterne skupove podataka, dobijaju moćan potencijal u poslovoj trci.

Crowdsourcing (angažovanje javnosti) je korišćena i legitimna metoda preuzimanja tuđih ideja, postupak dobijanja potrebnih usluga, ideja ili podataka od neodređenog skupa ljudi (shodno izreci: “Uzeti podatke od pojedinca je krađa, uzeti podatke od većeg broja ljudi je – istraživanje”).

5. Koristite sirove skupove podataka (takozvana „data-jezera“). Jezera podataka su spremišta u kojima možete sačuvati sve vaše postojeće podatke u izvornom obliku, bez obzira na njihov format Jezero podataka je spremište za skladištenje podataka koje sadrži ogromnu količinu sirovih podataka u svom izvornom formatu, sve dok se za njima ne ukaže potreba. I dok hijerarhijski organizovano skladište podataka čuva podatke u fajlovima ili fasciklama (folderima), data-jezero koristi “ravnu”, tj. horizontalnu ili baznu arhitekturu za čuvanje podataka, dakle bez hijerarhije (organizacije) podataka. Svakom elementu podataka u data-jezeru dodeljen je jedinstveni identifikator i označen je skupom proširenih oznaka metapodataka. Kada se pojavi upit od strane biznisa, data jezero se može upitati za relevantne podatke, a zatim se može analizirati manji skup podataka kako bi se odgovorilo na upit).

Raghavendra je mišljenja da kompanije treba da se upuste u praksu stavljanja svih svojih podataka u „data-jezero“. Ovi veliki skupovi sirovih podataka nisu stavljeni u fajlove niti su klasifikovani u foldere po važnosti, već su „u rinfuzu“, iako su svi indeksirani i tagovani kao metadata, spremni da se pojave na upit poslovnog subjekta. “Nemojte razmišljati o strukturiranju (važnosti, smisla i korisnosti podataka) na samom početku”, preporučuje Ragavendra.

6. Vršite istraživačku analizu podataka (exploratory data analysis, EDA) sa ciljem kojeg imate na umu. Prva faza „rudarenja podataka“ je upravo EDA, koja nastoji da rezimira podatke, vizuelno i ne-vizuelno. “Ono što sam često imao prilike da vidim je da je istraživački deo analize podataka potisnut”, rekao je Bharathan Shamasundar, viši analitičar podataka u DXC. “Svrha EDA tj istraživačke analize podataka je da se upoznaju s uzorcima i obrascima koji se u podacima poavljuju i samo na osnovu toga zauzimaju stavove o tome šta da čine nakon toga. Kompanije to često rade površno. “DXC-ovo iskustvo sa kompanijom za energetske usluge naglašava važnost pametne EDA tehnologije.

Jedno privatno komunalno preduzeće tražilo je preciznu prognozu koliko će energije proizvesti njihove vetroelektrane. Zbog toga što je ovo preduzeće primenilo istraživački deo analize (EDA) na svoje algoritme, tim savetodavne firme DXC je uspešno opovrglo već postojeće repere za čak 95% performansi vetro-turbina, uprkos tome što je upotrebljavano manje varijabli kako bi obavili svoje proračune. To iskustvo pokazuje značajne potencijale EDA metoda, naročito ako se sprovedu unapred, što će češće dovesti do algoritama prikladnih raspoloživim podacima.

7. Koristite inteligentno uzorkovanje. Jedan od razloga što kompanije imaju problema s pristupom u prave uvide Big data ishoda je zato što ih – previše koriste. “Uzorkovanje je postalo loša reč”, rekao je Šamasundar. “Uzorkovanje podataka je pametan način baratanja sirovim podacima.” Često se dešava da je ono što izgleda kao “big data” krcato redundantnim tj izlišnim informacijama. Analitičari iz DXC su za jedno robno-trgovačko preduzeće identifikovali  kako im je veliki deo uskladištenih podataka bio, zapravo, suvišan, jer je 94% svih njihovih trgovinskih poslova zasnovano na manjem podskupu podataka. Ovo pokazuje da je vrednovanje kvaliteta i relevantnosti važna komponenta strategije podataka.

8. Ustanovite fleksibilan operativni model za vaš program analitike podataka. Raghavendra vam savetuje da „Nikako ne odustajete od pokretanja programa za analizu podataka samo zato što ne možete da unajmite data-analitičara. Potražnja za ekspertima koji umeju da pravilno i smisleno „pročitaju“ velike hrpe podataka  trenutno je 60 procenata veća od broja stručnjaka, a nema znakova da se ovaj disparitet usporava. Međutim, ukoliko jedno preduzeće nije u stanju da zaposli dovoljno data-analitičara, Raghavendra preporučuje da, u tom slučaju, treba razmisliti o uporednom korišćenju partnerskih organizacija koje pružaju specijalističku analitičku podršku i “analitičara opštih podataka o građanima”. Stručnjak za prekopavanje tj „rudarenje podataka“ o građanima je osoba koja razume domen i poslovanje svojih poslodavaca/organizacija. Oni mogu obaviti razumnu analizu koristeći neke analitičke platforme koje su sada pojednostavile određene zadatke i zahteve u baratanju podacima. Pošto kompanije primenjuju analitiku za rešavanje problema, partnerske organizacije mogu biti od pomoći  kao podrška u uvećanju obima njihovih programa i izgradnji „dubljih“ mogućnosti u još raznovrsnijim oblastima.

I mada praćenje ovih smernica povećava verovatnoću za postizanje uspeha, preduzeća ne smeju smetnuti s uma da je mogućnost neuspeha realna i uvek prisutna. Analitika podataka sprovodi se kao naučni metod koji se zasniva na dokazivanju ili opovrgavanju hipoteze. Upotrebu podataka treba, potom, posmatrati kao istraživačku i razvojnu aktivnost (R&D). “Najbolje je imati pet-šest ili desetak i više ideja, i potom ih voditi paralelno”, opisuje Goltjeri upite zasnovane na podacima, “jer neće svi oni funkcionisati”.

Izazovi će postajati sve teži i teži, kako se količina podataka vremenom bude sve više uvećavala. Sa druge strane, što više podataka imate – to je i veća potencijalna nagrada i uspeh.

Prema Dejvu Aronu (Dave Aron), šefu istraživanja u  londonskoj IT firmi za istraživačko-savetodavne usluge Leading Edge Forum, DXC-ovom partneru za rukovođenje idejnim strategijama, još je uvek previše kompanija koje svojom najvrednijom imovinom smatraju ono što poseduju u fizičkom i finansijskom smislu.

“Preduzeća koja bi trebalo da dožive uspon i uvećanje svojih profita u narednoj deceniji jesu ona koja su prepoznala da su upravo informacije i njihova analiza ta nadasve “vredna imovina”, pa stoga grade i kontinuirano unapređuju svoje platforme za data-analitiku i izučavanje podataka”, kaže Aron. “Internet stvari (IoT), uz sve obimniji i glomazniji pravni okvir za zaštitu podataka čine da data-analitika postane relevantnija nego ikada pre.”

Obezbeđivanje koristi od analize „big date“ – bez obzira da li ste bolnica ili uslužna firma ili bilo koji drugi tip biznisa – zahtevaće promišljen pristup, puno hrabrosti, kao i respekta za naučne metode analize informacija dobijenih u vašem poslovanju.

WIRED Brand Lab, DXC Technology