Profit i nestručnost kao prepreka nabavci i isporuci N95 maski

 Istraživački novinar Dejvid Meksvejn je za portal ProPublica napisao priču kako su profit i nestručnost usporili proizvodnju i isporuku N95 maski, dok su veterani izdisali.

N95 respiratorne maske kompanije 3M. (Cal Sport Media via AP)

Američke federalne agencije angažovale su ugovarače bez iskustva da pronađu respiratore i maske, što je razbuktalo aspiracije na crnom tržištu, dovodeći napokon do nameštanja cena i formiranja lanaca međuposrednika. Jedan od ugovarača nazvao ih je „otimačima i piratima“.

Pre nego što se upustio u 36-satnu turneju kroz “podzemni” svet ugovarača i posrednika, koji su pokušavali da ućare od Amerikanaca zauzetih očajničkom poterom za maskama, preduzetnik Robert Stjuart Džunior nas je upozorio da postoji jedno ograničenje.

“Razgovaram s vama protiv saveta svog advokata”, rekao je čovek u sjajnom sivom odelu i značkom s ugraviranom američkom zastavom i rečju “veteran” okačenom o rever sakoa, dok smo se prošle subote ukrcavali u privatni avion preko biznis terminala Međunarodnog aerodroma Dalis (Dulles) u Vašingtonu Di-Si.

Ostaje misterija zašto me izvršni direktor ’Eksperata savezne vlade d.o.o.’ (Federal Government Experts LLC) dozvolio da imam uvid u njegove frenetične napore u iznalaženju šest miliona respiratornih maski N95, da bi napokon razmrsio petljavinu oko njegovog 34,5 miliona dolara vrednog ugovora, ne bi li njima opskrbio Odeljenje za snabdevanje klinika za veterane, gde je 20 njih preminulo od korone, dok je Agencija čekala da stignu maske.

Takođe nije jasno zašto je Kancelarija za veterane dala ovaj posao neiskusnom Stjuartu – koji nije imao nikakvog prethodnog iskustva u poslovima sa prodajom medicinske opreme, niti ikakvog znanja o tome kako funkcionišu lanci snabdevanja, uz veoma malo kompetentnosti za ovako važan ugovor. Ili, recimo, zašto je Agencija za pitanja veterana pristala da plati skoro $5,75 USD po maski. Na kraju, nakon što je portal ProPublica prošle sedmice postavio pitanja u vezi sa ovim sporazumom, VA je ubrzo raskinuo taj ugovor i prosledio ga svom inspektoru na dalju istragu.

Stjuart je ostao pri tome da je pokušavao da obavi posao koji mu je država poverila i da planira da objasni istražiteljima kako su ga izradili „otimači i pirati“, mnogobrojni posrednici, ugovarači i advokati koji su stajali između proizvođača maski i medicinskih radnika, kao i drugog osoblja u javnim službama koje je umiralo usled nedostatka opreme.

Prvi put sam kontaktirao Stjuarta nakon što je analiza novinara ’ProPublice’ o saveznim ugovorima pokazala da je veliki deo ovog zamašnog dila bio prvi posao koji je njegova firma dobila – i da mu je bio dodeljen bez uobičajenog tendera, procedure čiji je cilj da eliminiše kompanije koje nisu u stanju da obave takav posao.

Stjuart nije bio usamljen slučaj. Pandemija korona virusa bio je rudnik zlata za neproverene ugovarače koji su “surfovali” na talasu dotad neviđene potražnje ali i oskudice u svemu: od sredstava za dezinfekciju ruku do kreveta za intenzivnu negu. Dosad je Trampova administracija podelila najmanje 5,1 milijardi dolara kroz ugovore koji nisu prošli tenderske procedure za kompanije čije je poslovanje bilo upravljeno u borbu protiv pandemiju, pokazuju podaci o kupovinama federalne vlade. Čini se da je Agencija za veterane, daleko više od bilo koje druge agencije, dodeljivala velike ugovore malo poznatim dobavljačima, a u potrazi za ličnom zaštitnom opremom koja lokalne i državne savezne agencije stavlja u situaciju da se bore između sebe.

Želeo sam da znam kako je kompanija koju je 34-godišnji Stjuart osnovao dve godine ranije dobila jedan od najvećih ugovora bez tendera. I, što je još važnije, da li je on uopšte mogao da takav posao i obavi?

Bilo je razloga za takvu dilemu. Brza Google pretraga pokazala je da su veliki delovi teksta na veb lokaciji kompanije FGE doslovce preuzeti iz članka koji se pojavio u ‘Harvard Business Review’ iz 1982. godine. Kompanija je prvenstveno reklamirala svoje usluge savetovanja u oblasti informacionih tehnologija, nudeći „blokčejn“ A.I. rešenja za javne nabavke – šta god to značilo. Ali nisam našao ništa što bi sugerisalo da je kompanija u stanju da kupi i isporuči medicinsku opremu koja bi spašavala živote – i to po hitnoj proceduri.

Stjuart je u telefonskom razgovoru pokušavao da se odbrani od onoga što je izneto u članku o saveznim ugovorima objavljenom u The Wall Street Journal, za koji veruje da ga je potpuno nepravedno opisao kao varalicu. Njegova majka bila je toliko uznemirena da je napisala pismo uredništvu. “Moji majka i otac su me odgajali kao čoveka od integriteta”, rekao je Stjuart.

Tada smo stigli do prve nedoslednosti. WSJ citira Stjuarta koji je rekao da je bio u losanđeleskoj luci, „u potrazi za nekoliko miliona maski“, i da je „upravo na ulasku u Boeing 737 kojim će dopremiti maske do Federalne agencije za veterane“.

Meni je, međutim, rekao da je bio u samoizolaciji i da od Božića nije nigde putovao.

On  mi je, međutim, potvrdio da u luci u Los Anđelesu ima šest miliona respiratornih maski N95, i da će dobiti „video dokaz“ u vidu snimaka sa mobilnog telefona koji pokazuju da postoji gomila kutija sa 3M nalepnicama, koje je poslao neidentifikovani pošiljalac. Sledećeg dana je planirao da privatnim avionom ode u distributivni centar VA nadomak Čikaga, kako bi se lično uverio da je isporuka realizovana. Zamolio sam da pošiljku ispratimo zajedno, piše Meksvejn iz ‘Propublike’.

I tako smo se, dakle, ukrcali na mlaznjak ‘Legacy 450 Flexjet’ prepun kožnih kapetanskih stolica, s nekoliko desetina flaša alkoholnih pića i dva pilota znatiželjnih zašto smo usput, pre Čikaga sleteli baš na aerodrom u Kolambusu u Džordžiji. Bio je to “pit-stop” kako bismo pokupili Stjuartove roditelje, da ih povede na put koji je trebalo da bude jedan trenutak ponosa za njih.

“Ovde se radi o pomaganju ljudima, o tome da mogu da roditeljima kažem: “Hvala vam”, rekao je Stjuart. “Sav posao koji ste uradili znači da ćemo sada ukazati pomoć za šest miliona ljudi – šest miliona maski.”

“Neka vrsta vere”

Za čoveka koji je rekao da je proveo nedelje neprospavanih noći u potrazi za maskama i učenju transportne logistike, Stjuart je pokazivao uverenost mađioničara koji će izvesti trik koji će odrediti njegovu karijeru. Ali, već njegov naredni potez bi se raspadao.

Bili smo usred leta kada je Stjuart otkrio da mu je šest miliona maski koje su navodno bile u Los Anđelesu “izmaklo za dlaku” i da su prodate drugom kupcu, jer nije dovoljno brzo poslao potrebni novac. Dakle, nije imao nijednu masku.

Ovo je bio drugi put da je Stjuart rekao da je izgubio zalihu maski koje su mu bile gotovo nadohvat ruke, pre nego što je uspeo da ih se domogne.. Početkom aprila ih je potražio u Kini ali taj pokušaj nije uspeo; njegovi napori nastupili su u trenutku kada je kineska vlada preuzela kontrolu nad svojim kompanijama za proizvodnju maski, ograničivši izvoz.

Robert Stjuart, proverava svoj telefon tokom leta za Kolambus (McSwane/ ProPublica)

Pitao sam ga zašto onda, pobogu, letimo za Čikago i pokušavamo da ispunimo taj rok, naime, da do ponoći isporučimo maske Kancelariji za veterane, kada ih već dosad nije mogao nabaviti.

Bila je to “neka vrsta vere” rekao je on.

Tokom narednih 24 sata Stjuart je frenetično posezao za kontaktima koje je uspostavio kao bivši Pentagonov službenik za ugovaranje poslova. A onda, u petak rano ujutro, samo dan pre nego što je njegova pošiljka trebalo da stigne u Federalnu agenciju za boračka pitanja, Stjuart je s olakšanjem izjavio da se povezao sa jednim domaćim posrednikom koji posluje u Sjedinjenim Državama.

Ugovarač je bio Troj King, bivši državni tužilac Alabame koji je upravo izgubio kandidaturu za Kongres u drugom okrugu te države. Stjuart je rekao da ga je King povezao s neidentifikovanim distributerom, koji bi ga potom mogao povezati sa kompanijom 3M, proizvođačem maski N95, koje blokiraju 95% mikročestica poput virusa COVID-19. Stjuart je rekao da je King takođe obećao da će organizovati plaćanje kako bi FGE mogao da što hitnije odradi ovaj posao.

„Kad ste siromašno dete iz Alabame,“ rekao je Stjuart, „radite ono sve što je potrebno da  biste obavili posao.“

Dosta toga što mi je Stjuart rekao bila je činjenično neizvesno ili je pak bilo nemoguće potvrditi jer su ga, kako kaže, lagali mešetari i posrednici. Tvrdio je, na primer, da ima kontakt u okviru Radne grupe Bele kuće za koronavirus, telo koje je vodio potpredsednik Majk Pens, i koji je radio na tome da mu pomogne u rešavanju dogovora sa sekretarom agencije za veterane, Robertom Vilkijem. Ali, kada sam spoksmene radne grupe i VA pitao o imenu koje je naveo, niko za nju nikada nije čuo niti je imao evidenciju o angažmanu ikoga ko bi bio pod tim imenom.

Stjuart je rekao da je King taj koji je tvrdio da ima veze u Pensovoj radnoj grupu i da će posredovati u dogovoru preko firme Alabama LLC, Bear Mountain Development Company. King bi naplatio brokersku naknadu za povezivanje FGE s distributerom, rekao je Stjuart, a isplata bi zavisila od veličine pošiljke. Međutim, cena po maski se stalno menjala. King je rekao Stjuartu da je cena 4,90 dolara po maski – bez isporuke ili režijskih troškova – direktna “osnovna” cena od distributera, navodi se u SMS tekstovima koje je Stjuart podelio novinarima.

King nije odgovarao na moje pozive ili mejlove, ali je njegov portparol rekao da je razgovarao sa Stjuartom jer je imao problema sa maskama.

„Radio sam ceo vikend da bih pronašao 3M maske koje su bile dostupne za prodaju i slanje. Jedine 3M maske koje smo mu mogli nabaviti koštale su 4,90 dolara po komadu, što je cena koju nam je naplatio dobavljač.“

King je rekao da do primopredaje odnosno razmene novca nije došlo, i da misli da bi mogao odustati od posredničke naknade.

“Zbog činjenice da su ovi proizvodi bili namenjeni bolnicama za veterane, složili smo se da bi naše usluge mogle biti neplaćeni javni rad (dakle, dobrotvorna aktivnost, za opštu dobrobit američke nacije)”, pisalo je u saopštenju.

Sumnjiva priroda posla – posrednik koga Stjuart nije znao, kupovina od prodavca kojeg nije poznavao, a finansiran od strane nekoga koga nije poznavao –ličila je na veoma skup “pucanj u prazno”. Ali, Stjuart je bio uveren da je “Kancelariji za veterane nabavio dobru stvar po dobroj ceni”.

Osetio se pozvanim da nešto preduzme, kako je rekao, nakon što je video jedan snimak na CNN-a gde je medicinska sestra opisala kako lice štiti plastičnom folijom. Kao bivši oficir Ratnog vazduhoplovstva, izjavio je je da je smatrao da mu je dužnost da pomogne.

„Ovde nije bio cilj da se neko obogati na nečiji račun“, rekao je Stjuart. FGE bi bio srećan da je mogao da zaradi 10 centi po jednoj maski, što bi bilo negde oko 600 000 dolara, koje bi mu agencija isplatila tek onda kada dobije maske.

Pa ipak, poleteli smo raskošnim avionom, u trenutku kada su nam bili dostupni komercijalni letovi za koju je cena karta bila jedan stoti deo prosečne cene komercijalne karte.

Stjuart je potrošio više od $22 000 za let privatnim avionom. (McSwane / ProPublica)

Na pitanje zašto je potrošio više od 22 000 dolara na privatni avion, rekao je da je to dokaz da nije neko ko lovi u mutnom nego, već je ugovarač koji ovako brani ugled vlade”.

“To je zbog mene I mog kredibiliteta”, rekao je on. „Zašto bi neko platio 22.000 dolara da bi organizovao nepostojeću isporuku kutija sa maskama? To nema nikakvog smisla.”

Ovaj novac koji ide iz džepa FGE-a. Vlada obično ne plaća prodavce poput Stjuarta dok roba ne bude isporučena. (ProPublica je, inače, nadoknadila FGE-u troškove u visini cene jedne komercijalne karte.)

Stjuart je iz torbe izvadio izbledelu Bibliju i pričao o čudima. Rekao je da je njegova šansa da dokaže da je dorastao ovom poslu, jedno, po njemu, “malo čudo”.

„Dodeliti ugovor od 34,5 miliona dolara maloj kompaniji bez ikakvog iskustva u ovakvom poslu? “, razmišljao je. “Zašto bi to iko uradio?”

Prenaduvana cena?

Zašto bi Kancelarija za boračka pitanja (Federalna agencija za ratne veteran, VA) to uradila – to je već pitanje na koje za sada nema odgovora. I dok Federalna agencija za upravljanje kriznim situacijama zvanično rukovodi naporima da se nabavi lična zaštitna oprema LZO (Personal Protecting Equipment, PPE), navodno uzimajući pošiljke koje su naručile američke države i drugi sektori izvršne vlasti, VA je svoje nabavke obavila u martu i aprilu.

Međutim, uprkos potpisivanju 1.100 ugovora vrednih 591 milion dolara samo za LZO, Kancelarija za veterane se nedeljama suočavala sa ogromnim nestašicama. Medicinske sestre i lekari koristili su iste maske po nekoliko puta, izbegavajući pacijente i štedeći na opremi. Kako je 7. aprila objavio BuzzFeed News, uprkos javnim uveravanjima VA da lanac snabdevanja “funkcioniše punim kapacitetom”, čelnici jedne bolnice rekli su da je medicinskim sestrama i lekarima dozvoljena samo jedna hirurška maska u smeni. Za onim efikasnijim maskama, tipa N95, zbog kojih je VA tri dana kasnije unajmila Stjuarta i njegovu kompaniju da ih nabavi je vladala tolika nestašica da su se mogle koristiti samo ako postoji velika verovatnoća infekcije putem vazduha – što znači da se verovalo kako se virus prenosi kroz vazduh, u kojem je mogao ostati nekoliko sati (oko tri sata). A to, kraće rečeno, znači, da su sve bolnice zaražene jer nema dovoljno zaštitnih i sredstava za dezinfekciju.

Iako je Stjuart više puta obećao da će mi pokazati svoj originalni VA ugovor, na kraju je odbio da ga pokaže. Ono što je bilo jasno jeste da je FGE, koji je označen kao mala kompanija za pružanje usluga veteranima sa invaliditetom, imao konkurentsku prednost u obezbeđivanju poslova za VA, čime se stavljaju po strani određeni ugovori za male kompanije u vlasništvu veterana. Stjuart je odbio da govori o tome kako se njegova firma to jest on sam kvalifikovao kao invalid, s firmom u rangu s onima koje su držali ratni invalidi.

Stjuart je rekao da je na visoke troškove njegovog posla uticala velika potražnja i posrednici koji su pokušavali da naplate veliki novac za svoju uslugu. S obzirom da je rekao da King nikada nije otkrio svoje honorare, pokazao mi je još jedan ugovor sa drugim brokerom. Ta ponuda, koju je FGE odbila, važio je za dil u kojem bi cena maske bila pet centi – što je oko 300.000 dolara za šest miliona komada – i to brokeru koji je posredovao u sklapanju posla.

Ken Karlej, pukovnik u penziji čija firma sarađuje sa lokalnim samoupravama i bolnicama, u nabavci maske izvan ovog crnog tržišta, nazvao je FGE sporazum „neporecivim“ slučajem napumpavanja cena. „Znači, imate masku od 4,90 dolara pre nego što je utovarite u kamion?“ rekao je. “Pa, to je suludo.”

Karlejeva kompanija, Raymond Associates LLC je izradila dokument o najboljim praksama za kupce poput lokalnih bolnica, ističući da je cena za maske koje proizvodi 3M poput onih koje je Stjuart pokušao da kupi bila 1,27 dolara. Nakon troškova prevoza i režijskih troškova, krajnja cena bi realno trebalo da bude oko dva dolara po maski, rekao je Karlej.

“Znači, svako ko ide iznad te cene – naduvava cenu”, rekao je Karlej. “I oni to znaju.”

Karlej je rekao da je imao uvida u brojne ponude za respiratorne maske – od kojih mnoge u stvari i ne postoje – te je odmah stavio po strani sve posrednike koji rade preko lanaca drugih posrednika, tzv. međuposrednika. Da bi se to izbeglo, on preporučuje „jednu pravu liniju“ između A) distributera i B) vladine agencije koja kupuje proizvod, što znači da treba da postoji samo jedan posrednik (facilitator).

Serđo Fernandez de Kordova, koji predsedava medijskom neprofitnom organizacijom sa sedištem u Njujorku, sarađuje s Karlejem kako bi pomogao vladinim agencijama da dobiju provereno dobre maske po povoljnijim cenama. Vladine agencije su delimično krive, rekao je, jer u očaju i cajtnotu ponude zamašne ugovore nepoznatim kompanijama, plaćajući prenaduvane troškove za sve što se vraća nazad. Na primer, u sporazumu o FGE, Agencija za veterane je suštinski postavila svoju visoku cenu kada je pristala na šest miliona komada po ukupnoj ceni od 34,5 miliona dolara.

“Oni sami to odobravaju”, rekao je. „Zato ljudi u tome ne vide problem.“

Iako nekoliko američkih država ima jasne zakone o sprečavanju potencijalnog napumpavanja cena, ta pravila se ne odnose na kupovine koje sprovodi savezna vlada.

“U pitanju je svojevrsni ‘Divlji zapad’ i jedna zakonska rupa: Ovde je reč o jednoj nejasnoći, ili o neadekvatnosti zakona i skupa pravila – zato je uključeno toliko mnogo advokata”, rekao je Fernandez de Kordova. „Viđali smo in eke dogovore s advokatima koji su kroz ovakve ugovore pribavljali sume od više stotina hiljada dolara.“

Kompanija 3M podnela je tužbe u najmanje pet država protiv ljudi koji prodaju respiratorne N95 i obične hirurške maske po nepristojno visokim cenama. Ministarstvo pravde istražuje i navodne prevare, poput one koju su pokušala dva muškarca iz Kalifornije, privedena zbog prodaje kineskih verzija respiratora N95, KN95 koje, u stvari, nisu imali.

Stjuart je čitao o tim slučajevima, dobivši primerak Karlejevog memoranduma o najboljim praksama, i to ga je očigledno zabrinulo.

“Samo pokušavam da ispunim svoju obavezu i da ne idem u zatvor”, rekao je.

Prazan Hotel, prazna obećanja

U subotu u 11 sati prepodne, N407FX se odlepio od zagrejanog asfalta piste u Kolambusu.

Stjuartova majka i otac čekali su s prtljagom, dok je još nekoliko članova porodice došlo da se slika.

Takođe nam se pridružio i Don Lokhart (Dawn Lockhart), Stjuartova prijateljica iz srednje škole koju je angažovao na poziciji direktorke FGE za ljudske resurse (FGE, Federal Government Experts, LLC). Stjuart je i njoj, kao i meni, rekao da će svi na po ukrcavanju imati pristup N95 maski radi zaštite tokom leta. Ali, nije “iskrsla” nijedna.

Uprkos nazivu svoje kompanije, nije se činilo da stoji išta od stručnosti kojom bi se kvalifikovao za ovu operaciju. Stjuart je rekao da je advokat njegove kompanije propustio let jer se uspavao. Lokhartova, koja se našalila da je prvi put u tri godine nosila suknju i cipele sa potpeticom, prelistavala je priručnik pod nazivom “Strateško planiranje osoblja”.

Stjuart je svoju firmu, poput ovog posla, gradio tokom samog leta.

Jednom kada smo poleteli, Stjuart je rekao da je u Atlanti pronašao novog dobavljača maski koji bi mogao brzo da ih isporuči u Čikago.

Rekao je da ćemo, nakon što smo sleteli, odbaciti svoje ljude u odmaralište Hilton Oak Brook Hills Resort tik do Čikaga, a onda ćemo se on i ja odvesti taksijem do distributivnog centra VA i čekati isporuku maski „čak i ako moramo da čekamo do tri ujutro“.

Međutim, nismo uopšte napustili granice ogromnog i praznog Hiltona, gde su se dvojica zaposlenih dosađivala iza improvizovanih barijera od pleksiglasa.

U predvorju je Stjuart bio na telefonskim vezama. Trebao mu je VA ne da odjavi svoj novi aranžman, već da bi dobio odobrenje, za koje su mu bile potrebne fakture i druga dokumentacija za koju je rekao da ih King nije poslao.

Nešto pre dva sata popodne, King je poslao video, “ključni dokaz” za koji je Stjuart rekao da ga traži, navodi se u tekstualnim porukama koje je Stjuart kasnije podelio. Zrnasta slika sa „snegom“ koja se pojavila na mobilnom telefonu prikazivala je ono što je trebalo da predstavlja stotine kutija sa oznakom 3M, ali nije bilo jasno čega ima u tim kutijama kao ni gde se one nalaze.

Stjuartu se do tri popodne pridružilo nekoliko prijatelja i saradnika, uključujući Ruzvelta „Trej“ Denijelsa iz kuće za medicinski konsalting Frontline Recovery, kompanije iz Hjustona za akcione procedure oporavka nakon prirodnih katastrofa. Denijels je povezao FGE s Kingom.

Stjuart i Denijels su obavili desetine poziva – ka Kingu, kamionskim kompanijama, vlasnicima teretnih aviona… “Hej, Frenk”, razgovarao je Denijels mobilnim, „Koja je dobra kompanija za prevoz tereta?“ A onda bi ga ta informacija odvela do sledećeg, a ovaj do nekog narednog poziva.

Denijels je do 5:20 predložio da deo pošiljke kamionom pošalju u Ilinois, dok su smišljali kako da ostatak prebace avionom. Stjuart je insistirao na tome da želi da celu pošiljku odveze odjednom.

Tada mu je sinula nova ideja. Možda bi mogli da kupe još nešto vremena tako što bi VA pristala na produžetak roka. Denijels je radila za oblasnu direktorku Šilu Džekson Li, članicu teksaških demokrata, i kontaktirala je njenu kancelariju kako bi sastavila pismo u znak podrške FGE.

“Možete li udeliti svoj glas, i zauzeti se za ovaj afroamerički poslovni poduhvat kojeg pokušavaju da obave ratni veterani?”, pitala je Denijelsova ovu ženu iz Američkog Kongresa. „Ona je rekla da može. UŠila Džekson Li je rekla kako je voljna da se uvek založi za ljude koji pokušavaju da učine stvari na pravi način.”

Stjuart je sastavio formalni zahtev za produženje pozivajući se na odredbe zakona o saveznim ugovorima. Kako je veče odmicalo, ono što je u početku predstavljalo frenetičnu odlučnost da napravi čudo se na kraju završilo rezignacijom, a zatim i upiranjem prstom – na Kinga, birokratiju u VA, samo tržište.

Denijels kaže da je dogovor „otišao na jug“ jer su se King i Stjuart suočili sa izazovnim tržištem, pokušavajući da prebrzo transferišu gotovinu, dok, sa druge strane, savezna vlada ne daje prodavcima dovoljno konkretnih smernica.

Ova situacija sa Trojem Kingom i Robom Stjuartom svodi se na to da zaista imate dva dobra momka koja su imali mnogo grešaka u komunikaciji”, rekao je. „Jedan od njih nije dovoljno komunicirao. Drugi je držao leđa uza zid.”

„Robert Stjuart je jedan dobar momak“, rekao je Denijels. „On je vrlo iskren momak.“

Grupa je naručila takose za ono što je Stjuart rekao da je “zadnja kompanijska večera”. “Učinio sam sve što mogu”, rekao je Stjuart. “Pozvao sam svakoga ko bi mogao ići u prilog rešavanju situacije.”

Federalna istraga

Sledećeg jutra, dok su se utučeni “slavljenici” ukrcavali na povratni let, pilot je upitao imaju li nešto što bi trebalo da preuzmem uoči poletanja.

„da, šest miliona maski N95“, odvratio je Stjuart.

Sleteli smo u Džordžiju sat i po kasnije, Stjuart se fotografisao sa porodicom ispred aviona, a nas dvoje smo krenuli ka aerodoromu Dulles.

Generalni direktor bio je u istom sivom odelu kao prethodnog dana, sada malo izgužvanijem. Kako su otišli njegovi prijatelji i porodica, njegova veselost ustupila je mesto iscrpljenosti i saznanju da ovaj članak verovatno neće biti takav da bi mu se dopao. Osvrt na privatni mlaznjak, rekao je, ne bi bio baš dobar.

“Jedini razlog zbog kojeg sam uzeo avion bio je zbog mojih roditelja,” rekao je. “Oni su stari i nisam hteo da se razbole, a hteo sam da to vide. Hteo sam da vam se zahvalim.”

Stjuart je rekao da je prekinuo veze s Kingom prethodne noći. Stjuart je napomenuo i da on i njegov tim ne mogu da pronađu nijednu “Huanitu Ramos”, navodnu vezu koju je King trebalo da ima sa Pensovom radnom grupom. A ni King nije poslao fakturu koja mu je potrebna za Kancelariju za pitanja veterana.

“Apsolutno verujem da ju je izmislio”, rekao je Stjuart u sredu. King nije odgovorio na pitanje o dotičnoj “Huaniti Ramos”.

“On je taj koji je sastavio ovu Ramosovu damu”, dodao je Stjuart. “Nisam ja to izmislio.”

“Nakon nekoliko razgovora tokom vikenda, Stjuart nas je obavestio da je obezbedio ove maske iz drugog izvora i da mu neće trebati naše usluge u nabavci istih”, rekao je Kingov portparol. „Više nije bilo naknadnih razgovora između gospodina Stjuarta i mene. Nikada nije sklopljen nikakav ugovor, nikad nije sklopljen bilo kakav ugovor, niti je bilo kakav novac ikada razmenjen. “

Stjuart veruje da u Los Anđelesu ili Atlanti tih maski nikada i nije bilo.

„Svaki put kada se spremite da preduzmete dubinsku istragu ili bilo šta drugo – tražite da ključni dokaz – ljudi odlaze:„ Oh, pa nemamo tu. Imamo ovu vrstu. Ili, ne možemo to da uradimo do kraja ove nedelje ili do tog i tog datuma. “Stvari se jednostavno nikada ne ostvaruju. To je prodavanje magle, mnoštvo odraza u ogledalima i duhova.”

Do kraja, Stjuart je našao načina da nabavi maske za Kancelariju veterana. Sledio je VA, nudeći ugovor da sa proizvodne linije fabrike 3M stigne direktno do njih, po jeftinijoj ceni, za samo 3,77 dolara po komadu.

Ali, Kancelarija za veterane je sporazum raskinula u sredu, nakon što se Meksvejn raspitao konsultovao s Kancelarijom za veteran i portparolom Pensove radne grupe. Agencija nije direktno rekla Stjuartu, iako je rečeno da je upoznat sa istragom državnog inspektora.

„Priča je da smo pokušavali da uradimo najbolje za zemlju“, rekao je Stjuart. “Konačno – nisam uspeo.”

Meksvejn je u Di-Siju pitao portparola VA zašto je bilo šta od ovoga, ugovor i posrednici FGE-a uopšte bilo potrebno: Zar VA nije mogao da direktno kupi maske?

Agencija čeka, zajedno s većinom savezne vlade, na Federalnu agenciju za upravljanje u hitnim situacijama (FEMA, Federal Emergency Management Agency), rekla je portparolka Kristina Noel. Prema Zakonu o odbrambenoj proizvodnji, u narednih nekoliko meseci kompanija 3M treba da proizvodi respiratore tipa N95, „od kojih se neki dostavljaju na adresu VA“.

U međuvremenu, VA je angažovala izvođače radova koji bi tražili dodatne maske.

“Agencija za pitanja veterana je, da bi zadovoljila ostatak svojih potreba za respiratorima N95, sprovodila dodatne aktivnosti nabavke u dogovoru sa drugim dobavljačima”, rekla je Noel.

Na kraju je VA završio sa tačno nula dodatnih N95 maski iz svog ugovora sa Stjuartom.

Dobra strana je to što VA nije uplatila novac FGE-u, rekla je Noel.

Od pretprošle srede, više od 2200 zaposlenih u VA bilo je pozitivno testirano na COVID-19.

David McSwane , Derek Willis, Lydia DePillis, ProPublica (May 1, 12:30 p.m. EDT)

 

Ovlaš i u prolazu…

Xi: China to share vaccine with world

Courage and sanity of speaking up against hate speech targeted at China

Cracking the ‘hummus code’ in a healthy tradition at home

“Just a gut feeling.”

A Better Way to Stop COVID-19

Cops Around the World Are Scanning for Fevers With Helmet Cams

US Space Force Launches Secretive Spacecraft

How Should We Respond to People Who Spread Conspiracy Theories?

How Consumer Behavior Will Change After the Pandemic

36 Instagram Story Captions For Friends & Posting Sweet Shoutouts

40 Captions For Instagram Stories With Your Partner That Are Clever & Sweet

36 Instagram Story Captions For Selfies & Serving The Sweetest #Looks

Rachel McAdams & Will Ferrell’s ‘Eurovision’ Music Video Is Weirdly Good

Memory: Science (Non-)Fiction

This is why the billionaires have all of the money and you do not

The Guardian view on Italy’s cappuccino moment: now for the long haul

For a happy family life, think free-form jazz

Copper masks are the latest craze. Should you buy one?

This biotech company says its coronavirus antibody treatment blocked 100% of infections in lab tests

7 totally normal ways to set boundaries with your work friends

Listening to this type of music may improve your work performance

Lepotica i nevidljiva zver…

…Ili: Odrastanje uz seksualno uznemiravanje; sa portala Medium, piše Xyla Foxlin.

(Ljubaznošću Majkrosofta/Medium)

Dok sam kao mlada pohađala srednju školu, dva dečaka iz mog gotovo potpuno muškog tima za robotiku su mi provalila u spavaću sobu i slikali se u “vrućim pozama” goli na mom krevetu. Isprobali su mi grudnjake i donji veš, igrali se odevanja u spavaćici i sve su to hvatali kamerom mobilnog uređaja. Kao poklon, postavili su mi figurice i plišane životinje, sve njih u zajedničkom zagrljaju.

Kad su ove fotografije prispele i do mog telefona, bila sam na času robotike sa timom. Slali su mi poruke i platili brucošu da snimi moju reakciju, koja i nije bila najlepša. Čim se laboratorija malo primirila, pobegla sam u praznu učionicu iz matematike i plakala satima. Sećam se da sam tamo sedela i sedela, ne uspevajući da shvatim zašto sam se uznemirila. Nakon što sam se isplakala, pokupila sam se, vratila na vežbe i nastavila kao da je sve u redu.

Tada sam imala 16 godina i bila potpuno bezazlena: Bila sam najmlađa kapitenka najvećeg državnog tima iz robotike u Masačusetsu i nisam imala vremena za ‘gluposti’ poput romantike (oh, kako su se vremena promenila). Nikada se nisam poljubila (bila uvek najmirnija i najtiša, na najvišoj galeriji u teatru), još manje upražnjavala seks, a nisam puno vremena provodila ni razmišljajući o tim stvarima. Videti ove fotografije bilo je smešno i iznenađujuće, mada, što je još bitnije, bilo je štetno. Bile su bolne na način na koji nisam razumela sve dok nisu prošle godine i godine, kako sam odrastala i sve više prihvatala njihove implikacije.

Nikada nisam prijavila te dečake jer nisam znala šta je seksualno uznemiravanje. Nisam znala da imam opravdanje da ih prijavim. Moj muški ko-kapiten rekao mi je da niko ništa ne može učiniti za mene jer to što se dogodilo nije nužno loše. Trebalo je odrasti i krenuti dalje. Neizmerno sam ga poštovala i zato sam slušala i radila upravo to. A to je jedna od stvari zbog kojih najviše žalim.

Tog leta sam konačno ispunila svoj životni san o letenju. Kako nisam mogla da platim časove, prihvatila sam posao radnice na lokalnom aerodromu i počela da provodim svoje leto u točenju goriva, pranju, voskiranju i održavanju letelica u zamenu za časove letenja. Trebalo je da to bude ostvarenje mog najvećeg sna.

Trebalo je, ali nije. Bezbroj dana, dok sam se od aerodromskog hangara vozila kući, zaticala bih sebe u suzama zbog nečega što nisam razumela, mada sam to osećala i pre incidenta sa fotografijom. Osećala sam se otuđeno, skrajnuto i usamljeno. Tokom prve nedelje bila sam u hangaru kod kamiona sa gorivom, samo da bih bila odbijena jer „Nema šansi da devojka toči gorivo za moj avion“. Jedan od instruktora leta (koji je kasnije otpušten) stalno je pričao da žene nisu ništa drugo do striptizete i prostitutke.

Avijacija je, po mojem iskustvu, jedna od industrija koje su najviše natopljene seksizmom. Manje od pet procenata komercijalnih pilota su žene, a nije teško shvatiti ni zašto. Seksizam je na vašem licu i agresivan; priče koje pričaju sami piloti pripadaju, recimo, žanru “horor-filmova”.

Moje leto na aerodromu mi je kasnije spasilo inženjersku karijeru. Moja iskustva sa robotičkim timom konačno su stavljena u perspektivu, a seksualno uznemiravanje sada je bilo u prvom planu mog uma. Odjednom sam pogledala unazad i shvatila da je toliko komentara, suptilnih radnji i negativnih gestova koje sam shvatala lično predstavljalo, zapravo, tek suptilniji oblik seksizma.

Završila sam srednju školu i postala student inženjerstva na Univerzitetu Case Western Reserve. Bio sam rešena da budem što je moguće bolja inženjerka, bez obzira na to šta bi neko rekao o mojoj ženstvenosti. Osnovala sam tehnološki startup i naučila kako izgleda seksizam u poslovnom svetu. Uvek sam uživala u „ženstvenim“ stvarima, poput Diznijevih princeza, uz istaknute ajlajnere, ali sada je moja ženstvenost bila akt pobune – mogla bih biti uspešna inženjerka-i-preduzetnica, uprkos tome što svi dosadašnji stereotipi kažu da ne bi trebalo biti tako. Žene mogu biti moćne, bez obzira na to kako odluče da sebe predstavljaju.

Tako sam sa velikim razočaranjem utvrdila da sam ubrzo nakon što je moj projekat finansiran uz pomoć donacija pristiglih na platformu Kickstarter, postala predmet brojnih odvratno seksističkih tvitova:

Ili, još bolje:

A zato što slika vredi hiljadu reči, tu je i moja editovana fotografija sa iscrtanim rogovima, bradavicama i strelicama usmerenim ka mojim grudima, sa natpisom: „Ohola kučka”…SUPERCILLUOUS [sic] SLUT”.

Izvrgavanje ruglu na taj odavno poznati način (slut shaming) predstavljalo je samo jedno u arsenalu oružja uperenog protiv mene. Žene koje su previše ženstvene – ako se na njih ne gleda kao na slabe ili nesposobne – često su meta pretpostavki da koriste svoje telo i svoje „ženske adute“ da bi „targetovano“ zavodile ili spavale s nekima tokom svog “uspona ka vrhu“. Ovo je krajnje sredstvo koje se koristi protiv žena – uništavanje ženskih kvaliteta i stvaranje percipirane norme, perspektive po kojoj je jedini način da se dobro, iskreno radi tako što ćete temeljno “isprati” svu ženstvenost iz sebe.

Odbijam da se ponašam “više kao muškarac“ kako bih postigla legitiman i respektabilan uspeh u svetu profesionalaca. Slučajno sam neko kome je sopstvena ženstvenost draga i osećam se moćno u lepim cipelama i sa sjajnom šminkom, a ne vidim kako me išta od toga čini “manje” inženjerkom od ostalih (muških) kolega. Moj Tviter kritičar je odlučio da to iskoristi protiv mene.

Nalog je napravljen anonimno, ali se na sudu  (a i nekoliko meseci unazad na Tviteru) otkrilo da je ta anonimna osoba bila moja koleginica, inženjerka, koji mi je zamerala ono što je smatrala „mojim uspehom, a na štetu svog i uspeha ostalih marljivih žena“.

Čuti ovakve primedbe od nekoga ko je nesumnjivo podneo svoj pravični deo tereta je potresno i surovo podsećanje da čak ni žene koje su perjanice uglednih IT organizacija i kompanija nisu imune na govor mržnje čije smo žrtve počesto, kako se ispostavlja, i mi, žene.

Jedan deo ovog problema je naša društvena usmerenost na dostignuća koje se (neshvatljivo) mere kroz pripadnost polu. Ko je bila prva žena u svemiru? Prva žena koja je preletela Atlantik? Znate ko su Grejs Hoper i Marija Kiri – zato što su žene – inače bi, uz druge muškarce, bile tek ugledni pioniri na polju svoje struke. Ukoliko samo veličamo “prvu ženu koja je nešto postigla”, onda se ne možemo iznenaditi ovakvim potezima – kako bismo, kao žene, srušile neke druge žene.

Kultura dominacije i agresije prema ženama toliko je prožimajuća da se čak i kompetentne, samoostvarene žene mogu uvući u zamku da krenu u napad jedna protiv druge, a zarad svojih dostignuća. Moj anonimni kritičar na Tviteru ovde nije moj neprijatelj – pravi neprijatelj je kultura koja nas prisiljava na međusobnu konkurenciju i uslovljava nas da verujemo da je postignuće jedne žene neuspeh druge, kultura u kojoj je normalno kritički razmatrati žensku seksualnost u njenom radu. Istina je da sve ustajemo ili sve padamo zajedno; jer borbom između sebe samo ćemo izgubiti iz vida ono što je važno.

Kada sam prvi put pročitala ove tvitove, osećala sam se kao onog dana na času robotike, kada su dečaci narušili moj lični prostor, ili onog dana kad su me „degažirali“ iz hangara zbog toga što sam – devojka. Osećala sam to kao prevaru, da nisam zaslužila sve ovo – uprkos tome što sam beskrajno izgarala za njih. Srećom, posedujem praksu suočavanja s uznemiravanjem – znam kada treba prestati čitati odeljak nekakvog komentara, kako zanemariti jezive poruke i obratiti se pouzdanim ljudima za pomoć – ali to ne rade sve žene. Ne mogu da zamislim kako bih se osećala da mi je ovo bio prvi put.

Uprkos svemu tome, nemam ništa drugo osim ljubavi prema svim ženama koje su u informatičkoj tehnologiji, zajednici koju sam upoznala preko Tvitera. Te žene su mi pružile podršku koja mi je bila potrebna kako bih pokrenula svoju kompaniju, ulivši mi snagu i samopouzdanje za izgradnju, kao i beskrajnu ljubav sa kojom je trebalo da nastavim. Dok sam putovala po zemlji skupljajući novac za svoj startup, žene koje nikada dotad nisam srela su mi otvarale svoja vrata, nudeći mi svoj ležaj, sobu ili kauč za goste. Povezali su me sa drugim inženjerima koje bih angažovala i koji su bili voljni da razglase dalje i podrže moju Kickstarter kampanju onda kada mi je bila najpotrebnija.

Nisu to samo žene – u mom životu ima bezbroj saveznika i mentora muškaraca bez kojih ne bih stigla ovde gde sam sada. Moj prvi investitor branio me je kao osnivača-početnika u biznisu, u trenutku kada se veliki deo startaperskog ekosistema severoistočnog Ohaja rugao jednoj 19-godišnjoj meleskinji, devojci s krvlju dve rase, koja je pokrenula tehnološku kompaniju. Moj mentor se u toliko prilika zauzimao za mene, jer je moj univerzitet konačno naučio da izraste u mesto u kojem su studenti-preduzetnici zaista dobrodošli. I studentkinje, preduzetnice.

Iako je moja početna reakcija na ove tvitove bila izraz tuge i gneva, od tada sam shvatila da je to najverovatnije bila žena sa dobrim namerama čiju je energiju pogrešno izveo naš zajednički protivnik. Bojim se da je mizoginija toliko raširena da se gadno ukorenila čak i u glavama žena, ali ne možemo sebi dopustiti da nas to podeli. Moramo nastaviti da napredujemo, donosimo sopstvene izbore i međusobno se podstičemo kako bismo svi zajedno leteli.

Poziv na akciju

Ako ovo pročitate i osećate se postaknuti u meri da biste nešto učinili, evo nekoliko predloga koji su mi dragi. Ako možete, podržite Nacionalni centar za žene u informatičkim tehnologijama (NCWIT) kroz ‘Amazon Smile’ ili posetom na http://www.ncwit.org i budite sigurni da ćete tako podržati devojke u srednjim školama. NCWIT je jedna od najpopularnijih i najuticajnijih mreža koje su doprinele mojoj karijeri.

Ako ste akreditovani investitor, novac uložite tamo gde je to važno! Ako nemate samopouzdanja ili stručnosti da ulažete u pojedine kompanije, investirajte u fondove koji dobro rade na održavanju raznovrsnog portfolija. Naravno da sam pristrasna prema klivlendskom Flashstarts-u: mojim prvim investitorima, i onom u Ohaju, koji je bio spreman da preuzme rizik ovakvih ludih ideja. I ne samo to, već i “detalj” da njihov investitorski tim mahom čine žene; diplomirala sam u njihovom akceleratoru kojeg čine četiri ženske preduzetnice i vlasnice firmi, uz dva muška preduzetnika (ako je potrebno reći – afroameričkog i belačkog porekla). Oni se neverovatno brinu o svojim osnivačima početničkih firmi – čak nudeći da me bezbedno „udome“ tako što su mi stavili na raspolaganje svoje naloge na Tviteru – objavljujući moju adresu i tako „ohrabrujući“ strance i nepoznate da „siluju“ devojku koja tamo živi. Drugi fond (onaj stariji i veći) čija sam velika poklonica je ‘1517’ (ovo je njihov Medium account). Oba fonda imaju žene u svojim investitorskim timovima i različitim portfolijima.

 

Xyla Foxlin

 

O autorki:

Xyla Foxlin je osnivačica i izvršna direktorka kompanije ‘Parihug’ ;iji je poslovni fokus integrisanje emocija i tehnologije u cilju stvaranja potpunijeg digitalnog iskustva. ‘Parihug’ je ovog aprila pokrenuo kampanju za finansiranje na Kickstarteru sa svojim prvim proizvodom, ‘Pari’, plivačima povezanim na internet: sistemom koji omogućava da se zagrle oni koji su hiljadama kilometara daleko. Ksajla je, takođe, domaćin Jutjub kanala Beauty & Bolt, čiji je cilj širenje  #BrilliantIsBeautiful. Živi u Klivlendu i pohađa Univerzitet Case Western Reserve.

Medium

View at Medium.com

Dobrodošli nazad u kancelariju…

…Svaki vaš pokret će biti nadgledan: Nakon karantina, poslodavci planiraju nove načine i sredstva za uvid u kancelarijske interakcije, kao i praćenje zdravlja svojih uposlenika. Tekst donosi Volstrit žurnal, vizuelna oprema Majkla Glenvuda.

S obzirom da su se mnoge karantinske mere ublažile, brojni Amerikanci koji se ovih dana vraćaju u fabrike i kancelarije će uskoro početi da uočavaju kako se svaki njihov potez posmatra ili snima.

U Midtaunu na Menhetnu, termalne kamere će meriti telesnu temperaturu pri ulasku zaposlenih i gostiju u 32-spratnu kulu Rokfelerovog Centra. Vlasnik zgrade, ‘RXR Realty’ je izjavio da se upravo razvija i mobilna aplikacija za praćenje onih koji svoje radno vreme provode u tom objektu, pritom ocenjujući sa koliko pažnje njihovi radnici poštuju neophodnu međusobnu udaljenost (“socijalnu distancu”).

PriceWaterhouseCoopers LLP je saopštio da se ovog meseca priprema da pokrene mobilnu aplikaciju koja će poslodavcima omogućiti praćenje kretanja svojih uposlenika, analizirajući kontakte i interakcije među onima koji dele isti radni prostor. Više od 50 klijenata izrazilo je interesovanje, uključujući neke od najvećih državnih banaka, proizvođača i energetskih kompanija.

Reklamni gigant Interpublic Group of Companies istražuje podele svojih 22.000 američkih radnika u tri odvojene kategorije, u skladu sa percipiranim zdravstvenim rizicima, koji mogu uključivati i starosnu dob. Od radnika se može tražiti da otkriju medicinske i druge lične podatke o sebi, a u nekim slučajevima i o članovima porodice.

Interpublic se još nije odjavio iz sistema, ali definitivno je „na prednjem plameniku“, rekao je Erik Osman, glavni medicinski direktor Medicinsko-savetodavne firme ‘Vigilint Protective Health Services’, koja savetuje Interpablik. Iz Interpablika poručuju da su započete tek preliminarne diskusije o sistemu kontrole kretanja radnika, a u cilju postizanja što je moguće veće sanitarne bezbednosti.

“To je razuman pristup, ako uspete da prođete kroz operativna pitanja, uz neka koja se tiču propisa i poštovanja privatnosti”, rekao je dr Osman.

Mnogi kancelarijski radnici su se već odavno navikli na široko rasprostranjene sigurnosne kamere i uređaje za registrovanje ulazaka i izlazaka. Nakon terorističkih napada 11. septembra, ovakve zgrade su postavile pojačane mere bezbednosti, uključujući prijavljivanje posetilaca i rentgensku proveru njihovih torbi i tašni.

Dolaskom pandemije, ovaj nadzor se sada podiže na viši nivo, a neki poslodavci planiraju da prate kretanja i prikupljaju lične podatke, što je u zapadnim demokratijama dosad nezabeleženo. Ovo označava novo poglavlje u raspravi o privatnosti, kao i o kompromisima na koje su zaposleni i poslodavci spremni zarad zdravstvene sigurnosti.

Neke kompanije sada vide ove mere kao čak možda jedini način za ponovno otvaranje kancelarija i kompanija – bez rizika od novog porasta infekcija, barem dok vakcina ne postane dostupna.

Praćenje zaposlenih

Vlasnici takvih objekata koji služe kao poslovni prostor rekli su da sistemi, odnosno, postupci i procedure – veoma nalik onima koji su u Kini doprineli usporavanju širenja virusa – unapređuju zdravlje i bezbednost, tako da poslodavci mogu bolje da nadgledaju i primenjuju “razdvajanje” zaposlenih i brzo utvrde koji od njih bi potencijalno mogli doći u kontakt sa zaraženim kolegama.

Posledice pandemije su dalekosežne i trajno će izmeniti način na koji funkcionišu sva ova mesta“, rekao je Amol Sarva, izvršni direktor kompanije za fleksibilne ofise ‘Knotel’. Ova firma se bavi optimizacijom radnog prostora, koncipirajući najbolji raspored prostorija i infrastrukture, upregnutiih u određeni biznis; Sarva svojoj aplikaciji pridodaje funkcije koje bi omogućile njenim kupcima da prate kretanje zaposlenih. „Kada dizajnirate radno mesto, to više neće biti poput „Hej, je li mesto zabavno drugarima koji će u njemu raditi?“ Glavni kriterijum će biti: „Da li je ovo mesto bezbedno i otporno? “

Kompanija iz Masačusetsa ‘Athenahealth Inc.’ koja se bavi zdravstvenim procedurama i opremom, razmatra daljinsku proveru temperature zaposlenih, ali nipošto ne želi da prati njihovo kretanje. “Mi verujemo našim zaposlenima”, rekla je Fren Loler (Fran Lawler), šefica odeljenja za ljudske resurse u Athenahealth. “kada bi i to bilo uvedeno, mislim da bi se naši zaposleni osećali kao da sistem deluje pomalo napadno.”

Jason M. Schultz, profesor kliničkog prava na njujorškom univerzitetu, čija je specijalnost monitoring radnog mesta je predvideo da bi ova sredstva i sistemi mogli ostati u upotrebi i nakon pandemije. „Poslodavci zaista nemaju nikakvih pobuda da uklanjaju nadzor nakon što ga jednom instaliraju“, rekao je Šulc.

Kada su u martu 2020. kompanije počele da svoje zaposlene šalju kući, usredsredile su se na održavanje produktivnosti, uprkos podešavanjima potrebnim za „izmešteni“ to jest rad na daljinu. U iščekivanju radnika koji se vraćaju u kancelarije, neke firme su dodale osnovne mere predostrožnosti, poput dodatnog čišćenja, markera na terenu za praćenje otisaka cipela, uz obezbeđivanje veće distance između stolova. Neki planiraju da smanje ukupan broj prisutnih, zadržavajući jedan deo osoblja da i dalje radi iz svojih domova, koji su se preobrazili u njihovo “novo radno mesto” nakon što je uveden martovski karantin, ili će pak raditi u kliznim smenama, dok su neki drugi planirali da instaliraju sopstveno testiranje.

Neke druge kompanije su mišljenja da ovi potezi ne idu dovoljno daleko.

RXR, kompanija za nekretnine, testira nove sisteme na svojim zaposlenima. “Koristimo sebe kao zamorce”, rekao je izvršni direktor RXR-a, Skot Rekler.

Kompanija ima za cilj da njenu aplikaciju za kontrolu međusobne udaljenosti bude potpuno spremna da proradi krajem maja. Kretanje radnika prati se putem njihovih pametnih telefona – uspešniji ste i kotiraćete se bolje ukoliko ste što više vremena na što većoj udaljenosti od druge osobe koja je takođe u kancelariji. Pojedinac bi mogao pratiti svoj sopstveni rezultat, a poslodavac bi mogao da ima zbirne podatke o tome kako zaposleni generalno poštuju međusobnu distancu.

Peking izlazi iz svog dvomesečnog karantina, podstičući građane da se prilagođavaju novom načinu života. Julie Wernau iz Volstrit žurnala demonstrira u ovom video kako je promenila svoju svakodnevnu rutinu, u nastojanju da se zaštiti od virusa (Foto-Ilustracija: Crystal Tai)

Nakon pandemije, RXR je izjavio da se njihova tehnologija može primeniti radi postizanja najefikasnijeg korišćenja prostora, a „zarad opšte dobrobiti naših kupaca“.

’Interpablik’, čije reklamne agencije zapošljavaju 9.700 ljudi u Njujorku je već početkom aprila krenuo da razmišlja o tome kako bezbedno vratiti zaposlene natrag u kancelarije. Po obavljenim konsultacijama sa doktorom Osmanom, kompanija istražuje sve moguće opcije i rešenja, uključujući sistem klasifikacije zaposlenih u Sjedinjenim Državama na jedan od tri nivoa.

Radnik koji je testiran kao pozitivan na koronina antitela – što ukazuje da je imao infekciju u prošlosti – smatraće se zaposlenim koji spada u „nivo 1“ – onaj s najnižim stopom zdravstvene rizičnosti, s obzirom da je to osoba koja je preležala koronu – i mogla bi se vratiti na posao kada američke države i gradovi ukinu odredbe vezane za obavljanje posla od kuće.

Oni koji nemaju antitela, ali koji se smatraju nisko do umereno rizičnima bi se smatrali „nivoom 2“. U ovoj grupi bi bili zaposleni mlađi od 65 godina, i oni koji ne žive sa rizičnim osobama niti pate od hroničnih bolesti, uključujući dijabetes ili hipertenziju. Ova grupa se potencijalno može vratiti na posao u drugom talasu.

Zaposleni stariji od 65 godina ili trudnice, pušači, „hroničari“ i oni s nekim drugim zdravstvenim problemima će biti podvedeni u „Nivo 3“. Zaposleni su to koji su podložniji riziku, pa bi morali da najduže čekaju da se vrate, rekao je Osman.

Ovo predstavlja potencijalnu prekretnicu, rekao je Kejsi Tines (Casey Tinnesz), viši direktor ‘Interpablikovog’ menadžmenta za upravljanje krizama i kontinuitetom poslovanja, ističući da su lične medicinske informacije o zaposlenima strogo privatne prirode.

Osman je, takođe, savetovao menadžere Interpablika da budu svesni nedostataka pri testiranju na antitela Covid-19, uključujući i to da neki testovi daju pogrešne rezultate – prikazujući da ljudi imaju antitela na virus, to jest, da su zadobili imunitet.

Merenje blizine

Druge kompanije su pokazale interes za sredstva praćenja kontakata, tako da mogu precizno odrediti koji su zaposleni možda bili izloženi virusu, bez potrebe da zatvaraju čitave spratove kancelarije ili pojedinačnih proizvodnih pogona, rekao je Tom Puthiyamadam, šef odeljenja za analizu digitalnih proizvoda u PwC-u. On je rekao da zajedno sa svojim kolegama organizuje petnaestak sastanaka dnevno, gde oni komuniciraju sa svojim trenutnim i potencijalnim klijentima, nastojeći da im približi ovu novu aplikaciju.

Jednom instalirana na mobilni uposlenika aplikacija koristi Bluetooth i Wi-Fi podatke, zajedno sa drugim tipovima signala, kako bi odredio blizinu zaposlenih u zgradi kompanije. Aplikacija ne prati nečiju lokaciju niti analizira podatke van poslovnog prostora, rekao je Puthiyamadam.

Ako se ustanovi da je neko od zaposlenih pozitivan na korona virus, administratori iz odljenja ljudskih resursa se mogu prijaviti na veb-portal kako bi utvrdili koji bi to drugi  zaposleni možda izloženi riziku na osnovu njihove blizine sa tim zapolenim u određenom vremenskom periodu.

Kompanije, takođe, sada više rade na prikazivanju dolazaka, kao i na sprečavajnu bolesnih da uđu u poslovne zgrade. Neki poslodavci procenjuju da li je, možda, prerano slati im dnevne upitnike u jutarnjem terminu (u kojiima ih proveravaju kako se osećaju), rekao je Leri Gadea, izvršni direktor softverske platforme na radnom mestu Envoy Inc.

On je dodao da je najmanje jedan veliki tehnološki klijent zatražio da se ovakva aplikacija izradi isključivo za sopstvene potrebe. Softver kompanije ’Envoy’, koji se koristi za prijavljivanje posetilaca, praćenje paketa i soba za sastanke je našao svoju primenu u 14.000 kancelarija.

Odgovori na upitnik mogli bi određivati ko dobija pristup kancelariji u firmama. Aplikacija je i “podsetnik” za one koji se osećaju loše da ostanu kod kuće, dok bi zaposleni koji na zadovoljavajući način odgovore mogli dobiti sken-kod, koji im omogućava da iz predvorja uđu u zgradu.

Kompanija za upravljanje pitanjima pristupa ‘Okta Inc.’ će možda ubuduće tražiti od svojih zaposlenih koji žele da rade u jednoj od njenih 12 svetskih kancelarija da se registruju dan unapred i prođu zdravstvenu i bezbednosnu proveru, uključujući i pitanja o njihovoj temperaturi i drugim potencijalnim simptomima, tvrdi Armen Vartarijan, direktor kompanije i potpredsednik interne službe za globalno nadgledanje radnih mesta.

Ljudi koji su razvili ‘Feevr’, uređaj za termičko snimanje koji je razvio X.Labs, kažu da su lansirali opciju prethodne provere po uzoru na jedan već široko rasprostranjeni sistem, koga je na aerodromima uvela američka Uprava za bezbednost transporta. Cilj je da se u objektima smanje redove onih koji čekaju na daljinsku proveru telesne temperature.

Zaposleni se mogu prijaviti  na aplikaciju Feevr kako bi od kuće, svakog jutra skenirali lice i izmerili temperaturu pomoću digitalnog termometra. Aplikacija šalje temperaturu poslodavcu, kao i vizuelnu indikaciju “facijalnog pejzaža” uposlenika, koji nagoveštava potencijalne simptome. Ako je temperatura ispod praga groznice, zaposleni dobija propusnicu za taj dan.

Gadea iz kompanije ’Envoy’ rekao je da brojni poslodavci planiraju da, čim uđu u zgradu domaćina, ispitaju goste i posetioce o eventualnim simptomima, kao i na koji način su stigli do njihovih kancelarija. Javni prevoz se, recimo, smatra rizičnijim od privatnog vozila.

Još uvek je malo dogovorenih standarda o tome koji su digitalni alati efikasni i kako ih treba koristiti uz poštovanje privatnosti pojedinaca, rekao je Stiven Feldstin, vanredni profesor na Univerzitetu Bojzi, čije je polje ekspertize digitalni nadzor.

“Ovde smo pomalo kao na Divljem zapadu”, rekao je Feldstin. „U nedostatku federalnih smernica u SAD, ili drugih, čak manje eksplicitnih formalnih propisa, koje su pre norme a ne zakonom uspostavljeni propisi, sada svako ima “pomalo lično” i subjektivno tumačenje tih propisa, u nedostatku strukture ili pravila, u smislu ko šta radi.“

Neki zaposleni bi mogli da se na neki način „suprotstave“ uvođenju ove i sličnih aplikacija, čiji je cilj bezbednost i praćenje zaposlenih isključivo radi zdravstvene zaštite a ne ugrožavanja bilo čije privatnosti; takvi zaposlenici bi, možda, isključivali telefone pri susretu sa drugima, rekao je Šulc. On misli da bi poslodavci trebalo da potpuno transparentno objasne radnicima šta će se verovatno dogoditi ako budu prisiljeni na samoizolaciju, ili ako im se privremeno uskrati (ili skrati) boravak u kancelariji; jer, nedostatak informacija o kretanju na radnom mestu (isključivanjem telefona) uskraćuju se i nužne mere kompanijske zdravstveno-sanitarne zaštite.

Postojeći zakoni o zapošljavanju koji štite od diskriminacije po starosti ili invaliditetu i dalje se primenjuju u pandemiji, a traženje svih zaposlenih da možda na dnevnoj bazi daju zdravstvene podatke (možda tek par njih, ili nekoliko), moglo bi da pred kompanije otvori pitanje pravne odgovornosti, rekla je Dženifer Merigen Fej (Jennifer Merrigan Fay), partnerka za pitanja zapošljavanja u kancelariji globalne pravničke kompanije Goodwin Procter LLP.

Kompanije imaju neke dodatne slobode u pandemiji, rekla je ona. Smernice Bele kuće o povratku na posao pozivaju poslodavce da naprave smeštaj za zaposlene iz ugroženih grupa, uključujući one koji su stariji ili se nalaze u ozbiljnom zdravstvenom stanju. To bi moglo omogućiti da takvi nastave da obavljaju svoj posao od kuće.

“Ako poslodavci kažu ljudima da se ne mogu vratiti na posao ili da moraju otkriti informacije o svom trenutnom stanju, mislim da će to biti apsolutno veliki izazov”, rekla je Merigen Fej.

U svojoj zgradi u Rokfeler Centru, Rehler iz RXR-a predviđa da će se kancelarijski radnici navići na nove procedure, baš kao što su to radili i sa bezbednosnim proverama za posetioce nakon 11. septembra 2001.

Mnogi su se radnici tada nervozno vraćali u svoje visoke kancelarije, podsetio je. Obrtni krstovi (turnstiles) su u kancelarijskim predvorjima postali sasvim uobičajena pojava, prednji stolovi su počeli da traže lične karte, a u garažama se vozila proveravaju na postojanje eksploziva. Ove mere, koje su se nekada smatrale ekstremnim, pomogle su ljudima da se osećaju bezbedno, a mnoge se i danas koriste.

“Vremenom će nešto od te uznemirenosti nestati, i mislim da će se ista stvar dogoditi i ovde”, rekao je Rehler.

 

Konrad Putzier, Chip Cutter, WSJ.com

 

Otkosi:

k     r     a     f     t     w     e     r     k

Life after coronavirus: how will the pandemic affect our homes?

Foreign Policy: How Life in Our Cities Will Look After the Coronavirus Pandemic

Will life ever return to normal after coronavirus lockdowns?

Life After Coronavirus – Will It Ever Be the Same?

Life after lockdown: How China went back to work

Three Possible Scenarios for Life After Coronavirus in Russia

What will the world be like after coronavirus? Four possible futures

Life after lockdown: How has coronavirus changed the movie industry as we know it

Inside China’s reopening: 7 personal stories of life after lockdown

Three scenarios for life after Covid

‘It won’t be the same’: Italy’s small stores reopen after virus lockdown, but life has changed

Life After Ventilators Can Be Hell for Coronavirus Survivors

Life after COVID-19: What Will Change?

Cities after coronavirus: how Covid-19 could radically alter urban life

Bill Gates’s vision for life beyond the coronavirus

Europe’s Cities Are Making Less Room for Cars After Coronavirus

Runners should wear masks — but not because of science

Coronavirus: Has Sweden got its science right?

Coronavirus: Will we ever shake hands again?

How Florian Schneider and Kraftwerk influenced five decades of music

 

 

Nauka i ulagači: Kako izgleda “Projekat Menhetn” za Kovid-19?

Tajna, ili, bolje rečeno, nezvanična i od očiju javnosti odaljena grupa naučnika i milijardera gura svojevrsni ‘Projekat Menhetn’ za Covid 19. Oni trenutno rade na selekciji najizglednijih svetskih istraživanja koja se bave korona-pandemijom, trudeći se da njihov odabir naučnih studija pronađe put do Bele Kuće i kreatora politika.

Tom Cahill, osnivač kompanije ‘Newpath Partners’ iz Bostona (Kayana Szimczak)

Desetak vrhunskih američkih naučnika, grupa milijardera i industrijskih titana kažu da imaju odgovor na pandemiju korona virusa; oni su pronašli “zadnja vrata” (backdoor), odnosno, neuobičajen i nekonvencionalan način dostavljanja svog plana američkoj administraciji i odlučiocima u Beloj kući.

Ovu “eklektičnu grupu” predvodi 33-godišnji lekar i preduzimač, Tom Cahill, koji živi daleko od očiju javnosti u iznajmljenom dvosobnom stanu u blizini parka Fenvej u Bostonu. Poseduje samo jedno odelo, ali ima dovoljno čvrste veze da bi mogao uticati na odluke američke vlade u ratu protiv Kovida-19.

Grupa naučnika i preduzetnika-finansijera opisuju taj organizovani angažman kao svojevrsni ‘Projekat Menhetn’ u doba aktuelnog globalnog karantina; sam naziv je svima dobro poznat, i reminiscencija je kodnog naziva  grupe naučnika iz Drugog svetskog rata, koji su pomogli u razvoju atomske bombe (Openhajmer, Ajnštajn et al). Ovog puta, naučnici su upregli svoje mozgove, a biznismeni novac, kako bi sa svih strana sveta “destilisali” odnosno pročistili i prikupili nekoliko neortodoksnih, neuobičajenih ali potencijalno izglednih rešenja u borbi protiv korone.

Sebe nazivaju “Naučnicima za suzbijanje Kovida-19” (Scientists to Stop Covid-19). Ovaj tim sastavljen je od biohemičara, imunobiologa, neurobiologa, hronobiologa, onkologa, gastroenterologa, epidemiologa i “nuklearaca”. Od naučnika koji su centralna osa ovog projekta, izdvaja se genetičar i hronobiolog Majkl Rosbaš (Michael Rosbash), dobitnik Nobelove nagrade za 2017. godinu, koji je rekao kako “Nema sumnje da sam najmanje kvalifikovan”.

Ova grupa, o čijem radu nije ranije izveštavano, sada deluje kao posrednik između farmaceutskih kompanija i ključnih igrača koji ”dreše kesu” iz američkog budžeta; farmaceuti su već neko vreme tražili neku “kopču” s naučnom i stručnom reputacijom, koja bi ih približila donosiocima odluka u Trampovoj administraciji. Svi stručnjaci angažovani u ovoj grupi deluju pojedinačno, svako iz svoje laboratorije, pritom uspostavljajući neku vrstu ad hoc odbora za pregled i procenu nebrojenih istraživanja na temu korona virusa, takođe uklanjajući nedostatne studije pre nego što ovi uopšte dopru do kreatora politika.

Kopija  prve od 17 stranica naučnog izveštaja o mogućim načinima zaustavljanja korone (link)

Grupa je sastavila poverljiv izveštaj na 17 stranica u kome se poziva na niz nekonvencionalnih metoda u borbi protiv virusa. Jedna od zapaženijih ideja sastoji se u lečenju pacijenata snažnim lekovima koji su prethodno korišćeni protiv Ebole, primenjujući daleko snažnije doze nego što je to bio slučaj u prošlosti.

Uprava za hranu i lekove i Odeljenje za boračka pitanja (The Food and Drug Administration, the Department of Veterans Affairs) već su primenjivali posebne preporuke, poput preinačenja postojećih propisa o proizvodnji, kao i odobravanja zahteva za specifične lekove protiv korona virusa. Kraće rečeno, taj skup stručnjaka je neka vrsta komisije kojoj farmaceutske kompanije podnose svoje naučne projekte vezane za COVID-19, pri čemu ih ta grupa odobrava ili pak odbacuje, u zavisnosti od njihove procene kvaliteta određene ideje. Novac iz državne kase poteći će tek ukoliko se ova grupa volontera saglasi da je neka ideja vredna daljeg razvoja i ulaganja.

Nik Ejers, dugogodišnji pomoćnik potpredsednika Majka Pensa (J. Ernst / Reuters)

Prema dokumentima u koje je imao uvid Volstrit žurnal i oni koji su iz prve ruke upoznati s tom problematikom, Direktor Nacionalnih instituta za zdravstvo Frensis Kolins (Francis Collins) je u aprilu izrazio slaganje s većinom preporuka datih u ovom izveštaju (akcionom planu). Taj je izveštaj dostavljen članovima Trampovog kabineta i potpredsedniku Majku Pensu, šefu operativne grupe (odnosno kriznog štaba) za koronu.

Osnovno preimućstvo Dr. Kehila je njegova po mnogima interesantna investiciona firma, to jest neprofitna grupa aktivista, koja je veoma sveža  i radi odskora. U grupu su uključeni i neki od najvećih milijardera, poput Pitera Tila, Džima Palote ili Majkla Milkena – finansijera koji su Kehilu priuštili legitimitet da usred krize dopre do zvaničnika Bele kuće. Kehill i strručnjaci koje je sakupio često su savetovali odnosno “brifovali” Nika Ejersa (Nick Ayers), dugogodišnjeg Pensovog pomoćnika i šefa kriznog štaba, koji je u poslednjih mesec dana odgovarao na “spoljne pozive”.

Niko ko je uključen u grupu ne može se finansijski okoristiti ovim “naučnim aktivizmom”: Kažu da ih je motivisala šansa da čitavoj stvari pridodaju svoje profesionalne veze i stručno znanje u borbi protiv korona virusa – povezivanje nauke i politike, koje je na državnom i saveznom nivou doskora bilo prilično napeto i usiljeno.

„Možda ćemo uspeti“, rekao je Stjuart Šrajber (Stuart Schreiber), hemičar sa Univerziteta Harvard i član grupe. “Ali ukoliko uspe, to (što ćemo pronaći i razviti) bi moglo promeniti svet.”

Stiv Paljuka (Steve Pagliuca), suvlasnik Boston Seltiksa i kopredsednik Bain Capital-a, kao i jedan od investitora Kehilove inicijative je pomogao pri uređivanju nacrta njihovog izveštaja, čiju je verziju poslao izvršnom direktoru Goldman Saksa, Dejvisu Solomonu, koji je, pak, uspeo da ovaj izveštaj doturi ministru finansija Stivenu Mnučinu (Steven Mnuchin).

Potpredsednik Majk Pens na brifingu, sa članovima akcionog štaba za korona-krizu (Foto: michael reynolds/EPA/Shutterstock )

Članovi grupe kažu da su svesni kako mnoge njihove ideje možda neće biti sprovedene u delo, a da ih Trampova administracija može u potpunosti zanemariti.

Ovaj izveštaj je zasnovan na razgovorima s naučnicima, privrednicima, vladinim zvaničnicima, kao i pažljivog razmatranja s njim povezanih dokumenata.

Izbijanje epidemije

Pre samo dve godine, Kehil je spremao svoj doktorat na Djuk Univerzitetu, sprovodeći istraživanja o retkim genetskim bolestima (u svojim pantalonama od 20 dolara iz Kostkoa, radnje koja je simbol najjeftinije kupovine). Prvobitno je želeo da, po zaršetku doktorata, nastavi svoje bavljenje genetskim istraživanjima.

Umesto toga, ponovo se povezao s prijateljem koji ga je uveo u posao u očevoj “Blue Chip’ kompaniji, investicionoj firmi ‘Raptor Group’. („Plavi čipovi“ su zrele i iskusne kompanije koje na berzi važe za  sigurne, stabilne, profitabilne i dugotrajne, odražavajući relativno sigurne investicije sa niskom volatilnošću).

Kehila je posebno privuklo ulaganje u bio-nauke. On je rezonovao da bi mogao napraviti veći uticaj tako što će prepoznavati obećavajuće, talentovane naučnike i njihov rad, kojima bi potom pomogao u otklanjanju problema vezanim za istraživanje – kako onih naučnih tako i finansijskih.

Nakon što je neko vreme radio za Raptor, osnovao je sopstveni fond, ‘Newpath Partners’, sa početnih 125 miliona dolara poteklih od male grupe bogatih investitora, uključujući Silicijumsku dolinu i u njoj lojalnog, pouzdanog i marljivog Pitera Tila (uz koosnivače privatnog fonda, poput Stivena Paljuke). Njih je privukao Kehilov potpuno iskren i otvoren pristup, kao i izuzetna zainteresovanost za rešavanje najvećih i najtežih problema.

Početkom marta, dok je stopa broja preminulih od korone nezadrživo išla naviše, Kehil je bio zaintrigiran i pomalo deprimiran stanjem onog dela naučne zajednice koji se bavi istraživanjem virusa. “Nauka i medicina bile su najudaljenije tačke, najskrajnutije oblasti: skrajnute od svega što se dešavalo u stvarnom svetu”, rekao je Kehil.

Donald Tramp na brifingu 13. aprila (Foto: Yuri Gripas/CNP/Zuma Press)

Njegovi investitori su ga preplavili pitanjima o virusu, a on je, podstaknut tim interesovanjem, organizovao internet-sastanak sa njima, i tom prilikom im predstavio nekoliko ideja koje idu “uzvodno”, prkoseći uobičajenim strujama kojima “pliva” naučna zajednica tokom rada na leku, vakcini i testovima za Covid-19, uz kratko izlaganje o tome kako ubrzati razvoj leka i slično. Očekivao je da ovom internet-sastanku prisustvuje dvadesetak osoba.

Kada je pokušao da pozove na sastanak, bio je odbijen jer je poziv dostigao pun kapacitet odnosno broj učesnika – za njega nije bilo mesta. Tada mu je zazvonio mobilni, a na displeju je uočio da ga neko zove sa njujorškog broja. Bio je to poverenik američke Nacionalne košarkaške asocijacije, komesar En-Bi-Ej lige, Adam Silver. I on je želeo pristupnu šifru za sastanak (kasnije mu je Kehil lično pružio sve potrebne informacije i zaključke donete na tom sastanku).

Veliki investitori koji su činili finansijsku bazu fonda-kompanije ‘Newpath’ su dalje razglasili ovu vest, a ovaj poziv je privukao stotine onih koji su spremno čekali da daju svoj stručni ili finansijski doprinos u istraživanjima i razvoju – od kojih većinu nikada nije sreo (uključujući i Milkena).

Kad je konačno usledio poziv, duboko je udahnuo i rekao da sarađuje sa prijateljima kako bi probrao potencijalna rešenja za lečenje korone, svodeći poplavu alternativa na najperspektivnije istraživačke projekte. On je rekao da je u velikoj meri odustao od investiranja kako bi se fokusirao na potragu za lekom.

Nakon jednog sata se isključio iz razgovora, izvadio slušalice iz ušiju i otvorio inboks: već je bio prepun mejlova s idejama i ponudama za pomoć, uključujući i tim gospodina Milkena. “Tokom 50 godina koliko sam uključen u medicinska istraživanja nikada nisam video ni približno sličan nivo i širinu saradnje kao danas”, rekao je Milken.

Harvardski hemičar Stjuart Šrajber se povezao sa dugogodišnjim prijateljem Edvardom Skolnikom, bivšim šefom istraživačko-razvojnog tima farmaceutskog giganta Merck & Co, gde je pomagao u razvoju 28 novih lekova i vakcina. Doktor Skolnik je bio brutalno otvoren prema Šrajberu: Vakcini bi trebalo najmanje 18 meseci do konačnog puštanja u opticaj – pod normalnim okolnostima, i to samo, kako je naglasio, “ukoliko imate sreće.”

Šrajber je uzvratio pitanjem: „A šta ako bi moglo za šest meseci?“

Tim je sastavio listu od dvadesetak kompanija koje bi mogle imati koristi od njihovih preporuka, i koje su se obavezale da će odmah prodati bilo kakve potencijalne akcije koje bi im mogle pripasti. Jedan od prvih članova ove grupe rekao je da ne može da deluje na takav način i shodno takvim propozicijama, što je bio razlog njegovog isključenja iz grupe.

Veliki deo početne faze aktivnosti je uključivao otkrivanje stotina naučnih radova na temu korone i krize, inovativih ideja koje su poticale iz celog sveta. Nakon što su te obećavajuće ideje prikupili, izdojili su ih od onih koje im nisu delovale perspektivno. Svaki član grupe je prolazio kroz čak 20 radova dnevno, što je otprilike 10 puta više od učinka koji su imali radeći svoje uobičajene poslove. A onda su se okupili da razgovaraju putem video-konferencije, otpočevši baraž unakrsnih tekstualnih poruka – „poput gomile tinejdžera“, rekao je Rosbaš – uz bezbroj međusobnh telefonskih poziva.

Usled izuzetno intenzivne i neprestane komunikacije, lična higijena je prva bila na udaru. Majkl Lin, neurobiolog sa Stenforda je počeo da isključuje kameru svog telefona kako bi se doslovce zaštitio od prekomernog izlaganja. „U samo par dana sam imao sedam ili osam intenzivnih sastanaka kroz aplikaciju ‘Zoom’, što je sasvim izvesno kod mene izazvalo neku vrstu bolesti“, našalio se harvardski biohemičar Dejvid Liu.

Rasprave nisu uvek bile strogo naučnog karaktera. Grupa je, na primer, razgovarala o tome da li da vlasti  predloži da američko zdravstvo preimenuje virus u „SARS-2“, nakon pojave zoonotičkog (životinjskog) virusa 2003. godine. Misnistarstvu zdravstva je ovo (čini se prilično adekvatno) ime zvučalo zastrašujuće, “što bi moglo navesti da mnogo više njih nose zaštitne maske za lice”). Od preimenovanja se napokon odustalo.

Tim se obavezao da će nastojati da se ne meša u politiku – nimalo lak zadatak u “buci i besu” koji sa sobom nosi svaka izborna godina u SAD.

Hidroksihlorokvin, lek protiv malarije kojeg je promovisao i Tramp je odbačen nakon što je stalni član ove stručne grupe Ben Krevat iz kalifornijskog neprofitnog naučnog klastera ‘Scripps Research’ iz Lahoje utvrdio da on, u najboljem slučaju, ima male šanse da se pokaže efikasnim protiv korone. Lek je u završnom izveštaju grupe bio tek usputno pomenut.

Hidroklsihlorokvin (John Locher/Associated Press)

Grupa je takođe odbacila ideju upotrebe testiranja na antitela kako bi se omogućilo ljudima da se vrate na posao ako njihovi rezultati pokažu da su se oporavili od virusa. Krevat, po struci biohemičar, izjavio je da je to „najgora ideja za koju je ikad čuo.“ On je posebno naglasio da prethodno izlaganje virusu možda neće sprečiti da oni koji su ga preležali prenesu virus drugima, te da prekomerno naglašavanje testiranja na antitela može neke ljude “inspirisati” da se namerno zaraze… kako bi “malo potom” – kad ga preleže – stekli imunitet i bili “zdravi i imuni”.

Prve tri faze preporuka sadržanih u izveštaju ove grupe bile su usmerene na aktivnosti na nivou federalnih vlasti. Primera radi, ticali su se upotrebe lekova, koji se još nisu dokazali kao potpuno efikasan način da podstaknu proizvođače na povećanje proizvodnje – bez brige o gubitku novca ukoliko se lekovi ne pokažu uspešnim. Drugo, recimo, smanjiti vreme potrebno za klinički atest novih lekova: sa devet meseci ili jedne godine na  – nedelju dana.

Grupi je potom bila potrebna preporuka za prave ljude u Trampovoj administraciji. Da bi to realizovao, Kehil je kontaktirao jednog milijardera koji je dobro pozicioniran u aktuelnoj upravljačkoj garnituri.

Uvod

Brajan Šet (Brian Sheth), koosnivač firme u vlasništvu grupe privatnih investitora ‘Vista Equity Partners’ i član američkih demokrata nadgleda prikupljanje novca iz svoje kuće u Ostinu, u Teksasu. On je bio među prvim investitorima koji su uložili u Kehilov fond, na čiji se poziv odmah odazvao. Njegova specijalnost bila je tehnologija, ali ne i imunologija.

Uspostavio je prijateljske veze sa Tomasom Hiksom Juniorom, biznismenom iz Dalasa i kopredsedavajućim Republikanskog nacionalnog odbora. Šet je Hiksu predstavio Kehilovu grupu naučnika i investitora.

Brajan Šet, koosnivač i predsednik kompanije Vista Equity Partners, prošle godine na Beverli Hilsu u Kaliforniji. (Foto: Patrick T. Fallon/Bloomberg News)

Ovim povezivanjem je obezbeđena stalna i sigurna komunikacija između grupe uglavnom liberalnih naučnika iz levo orijentisanih institucija sa republikanskim “staležom” koji sa Trampom Juniorom ide, recimo, u lov na – ptice.

Tokom svog prvog razgovora sa grupom, Hiks je rekao: „Nisam naučnik. Pokušajte da mi stvar predstavite na dovoljno jasan način, a onda mi recite gde je ta ‘crvena traka’ koja vas sputava” (‘red tape’; fraza za preteranu birokratiju ili ekstremno pridržavanje pravila i formalnosti, posebno u sferi javne uprave i državne adminisracije).

Glavna briga naučnika bila je američko Ministarstvo za hranu i lekove (FDA). Naučnici su u svom istraživanju identifikovali da, za sada, najviše izgleda pružaju monoklonalni lekovi na bazi antitela, koji se lepe odnosno čvrsto prijanjaju na ćelije virusa. Ali, da bi se lek napravio u dovoljnim količinama, jedan njihov proizvođač (Regeneron Pharmaceuticals Inc.) bi morao da neke svoje postojeće pogone premesti u Irsku. Pravila FDA zahtevala su višemesečno čekanje na odobrenje i pribavljanje dozvola za delimični premeštaj proizvodnje.

Skolnik, koji se preganjao s birokratijom tokom izbijanja epidemije AIDS-a je pokušao da dopre do rukovodilaca FDA. Taj se poziv nije završio baš idealno, nakon što su birokrate odgovorile njegovoj grupi da su “pandemiju već stavili pod kontrolu”. Nakon grupnog poziva, jedan od naučnika je za FDA rekao da su “Oni ovde problem.”

Zašto bi krv onih koji su preležali  koronu mogla biti spasonosna za obolele?

Sve veći broj bolnica istražuje testiranje na antitela i terapiju krvnom plazmom kao način borbe protiv novog koronavirusa kod bolesnih pacijenata. Foto ilustracija: Laura Kammermann

Kehil je stupio u kontakt sa Ejersom. Nakon što je grupa upoznala pomoćnika potpredsednika o “uskom grlu” i teškoćama u komunikaciji sa političkim strukturama, Ejers je rekao da možda zna koga bi mogao da pozove. Te večeri, 27. marta, Regeneron je primio poziv od FDA. Imali su dozvolu, mogli su da otpočnu odmah, a da proizvodnju prebace u Dablin.

To je bio pozitivan znak da je ono što radimo konačno počelo da funkcioniše”, rekao je Rosbaš.

Grupa je takođe sarađivala s ljudima iz američke agencije za zdravstvenu zaštitu vojnih veterana (US Dept. of Veterans Affairs), najvećim zdravstvenim sistemom u Sjedinjenim Državama. Naučnici su medicinsko osoblje ovog odeljenja podstakli da veteranima zaraženim koronom omoguće uključivanje u postojeća medicinska ispitivanja (kao što je, recimo, rak prostate), kako bi videli da li se već odobreni lekovi mogu pokazati efikasnima protiv virusa. O ovom predlogu su razgovarali sa glavnim medicinskim oficirom i sekretarom agencije za pitanja veterana, dobivši pritom informaciju da inicijativa brzo napreduje.

Paljuka je o ovom izveštaju telefonom razgovarao sa Čarlsom Bejkerom, republikanskim guvernerom Masačusetsa, koji je tom prilikom rekao Paljuki kako planira da usvoji neke elemente njihovog plana.

Steve Pagliuca, Bain Capital (Simon Dawson/Bloomberg News)

Sa većinom svojih naučnih predloga koje stručnjaci preporučuju, ili je njihovo odobravanje u toku, grupa gleda na svet nakon ove pandemije. Paljuka je podstakao naučnike da postojećem planu pridodaju i četvrtu fazu: šta i kako nakon karantina i ponovnog “otvaranja” Amerike.

Neke od ideja tiču se izrade testa pljuvačke i zakazivanja testova na kraju radnog dana, tako da bi rezultati bili dostupni već sledećeg jutra. Takođe je predložena i široka upotreba mobilne aplikacije na nacionalnom nivou, koja od stanovnika zahteva da na dnevnoj bazi potvrđuju da nemaju nijedan od 14 simptoma koji odlikuju prisustvo korone u telu.

Članovi grupe su poslednjih dana nastavili razgovore sa zvaničnicima administracije, nadajući se da će njihov poverljivi plan prerasti u praktičnu akciju.

„Potrebna nam je angažovanost čitave nacije – kako vlade, tako i biznisa i naučne zajednice – da bismo se ujedinili u nadvladavanju pandemije“, rekao je Paljuka.

 

Rob Copeland, The Wall Street Journal, April 27, 2020 10:49 am ET

 

Shadowy Geometric Shapes Rendered with Meticulous Crosshatching by Artist Albert Chamillard

PS5 design has a wild ‘taco’ shape with removable fan cover

5 Asian Pacific American Photographers Share Their Journeys as Artists

The interior design mistakes everyone is making – and 5 ways to avoid them

New York Times – Sewer Cleaners Wanted in Pakistan: Only Christians Need Apply

Kaitlyn & Mady Dever Have Been Making Music Forever — Now They’re Ready To Share It

Peta Pixel – These Photos Show How Easy it is to Create ‘Fake News’ with Photography

Your Boss Should Not Be Asking You To Wear Makeup On Zoom

25 Newest Fonts for 2020

Geri Kobinger, virusolog: Kovid-19 će uminuti, ključno je zaštititi se do pojave vakcine

Tvorac vakcine protiv Ebole nada se jenjavanju pandemije virusa Kovid-19, dok će probne vakcine za neke ranjive grupe, recimo, za stariju populaciju, biti spremne za manje od godinu dana; a do tada, treba se pridržavati kontrolnih mera koje usporavaju širenje bolesti.

Geri Kobinger u kanadskoj mobilnoj laboratoriji u Mveki, Kongo, 28. sept 2007. (Christopher Black/World Health Organization/AP/ Wired)

Kada je 2015. legendarni novinar Bob Sajmon pravio jednosatni intervju sa Gerijem Kobingerom, ovaj virusolog uglavnom nije izlazio iz svog “svemirskog odela”, radeći u specijalnoj, sterilizovanoj sobi iza neprobojnog stakla. “Moj posao je da sprečim smrt”, rekao je u jednom intervjuu. U nekom drugom razgovoru sa novinarima je izjavio da “mere izolacije sprovodim čitave svoje karijere, radeći na virusima daleko opasnijim od Kovida-19. Čim otvorim vrata, okačim sve stvari na čiviluk i izujem se, što i nije mnogo neobično mada razumem kako je ova rutina pomalo strana mnogima. A potom operem ruke. Takav je moj posao. Ali ukoliko želite da se pridržavate potpuno profesionalne procedure zaštite vaših ukućana, vašeg doma i sebe, verujte mi da je to – iako vrlo jednostavno – pakleno za savladavanje i primenu… teško je od profesionalne virusološke zaštite stvoriti vašu uobičajenu rutinu.”

U to vreme (2015) bio je renomirani virusolog u kanadskoj Nacionalnoj laboratoriji za mikrobiologiju, gde je postao ključna figura u razvoju rane vakcine protiv Ebole, ZMapp. Sajmon je danas direktor Centra za istraživanje infektivnih bolesti Univerziteta Laval u svom rodnom Kvebek sitiju. Njegova laboratorija je 2017. značajno doprinela u ranom razvoju vakcine protiv virusa Zika, koju je proizvela farmaceutska kompanija ‘Inovio Pharmaceuticals’.

Danas je Kobinger jedan od stotina naučnika širom sveta angažovanih na potencijalnim Covid-19 vakcinama; sarađuje sa farmaceutskim kućama Inovio i Medicago, još jednom kompanijom za proizvodnju lekova. Magazin Wired je prošle sedmice telefonski intervjuisao Kobingera. Razgovor je sažet i redigovan.

WIRED: Tokom čitave svoje karijere ste se susretali s epidemijama širom sveta, pomažući u suzbijanju istih. Kako se Covid-19 može uporediti sa, recimo, epidemijom Ebole?

GARI KOBINGER: Pa, naravno da je korona virus na globalnom nivou, tako da je raširenija od Ebole. Ali je takođe važno imati na umu da ovaj virus ima smrtnost manju od pet procenata, nasuprot 80 procenata za Ebolu pre pojave vakcine. Podaci američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti govore da je u Zapadnoj Africi tokom izbijanja epidemije 2014-2016. godine bilo 28.652 slučajeva Ebole, od kojih 11.310 sa smrtnim ishodom. Prema podacima Univerziteta Džons Hopkins, trenutno postoji više od 775.000 slučajeva Covid-19 (u momentu pravljenja ovog intervjua, dok sada ima preko milion obolelih; U trenutku objavljivanja ovog teksta, virus je usmrtio više od 37.000 ljudi, a uoči objavljivanja ovog posta, ta brojka je premašila 50 hiljada).

Ali, pandemije su toliko međusobno slične i po načinu na koji društva reaguju.

Boravio sam u mnogim afričkim zemljama zbog epidemije Ebole. A često su i nas optuživali kako unosimo virus i smišljeno inficiramo lokalno stanovništvo. Istu stvar imamo i danas, gde vlade nekih zemalja pričaju da je to „iscurelo iz nekog vojnog programa“, ili da se radi o tajnom planu Ministarstva odbrane – ili čega god drugog što je bilo u stanju da ovaj virus „izveze“ dalje.

Takođe, vidimo ista kašnjenja-odlaganja pravovremene reakcije. Tu je i urođeni prirodni optimizam nekih društava, u kojima vlada stav da virus neće doći do njih, a onda se na kraju suočavate sa potpuno istom hitnošću potreba za nekim stvarima (PPE, personal protective equipment; pre svega za ličnom zaštitnom opremom, poput maski, rukavica, naočara, vizira i plašteva). Kina je imala probleme sa obezbeđivanjem ove opreme sredinom januara. Dakle, može se s razlogom reći da je pripremu trebalo planirati i izvesti ranije. Umesto toga, sada kukamo kao da nikako nismo mogli uočiti da ovaj virus nailazi.

Ono što pandemiju ove verzije korone razlikuje od prethodnih je to što Covid-19 pogađa tolike zemlje, praktično čitav svet; prisutno je daleko više osećaja za hitnost razvijanja protivmera – vakcina, metoda lečenja, bolje opremljenosti za negu bolesnika, recimo, nabavke većeg broja ventilatora. Uporedite to sa situacijom da se nađete usred tropske šume u Africi, kao što smo se mi zatekli sa Ebolom. Želeli bismo, naravno, da na takvom i sličnim pandemijskim žarištima imamo svu tu fantastičnu opremu. Međutim, ljude nije toliko interesovalo šta mi radimo i čime se bavimo. Za Covid-19 su mi se obratili svi nivoi kanadske vlade: „Geri, ako ti nešto treba, javi nam. Tu smo da pomognemo.” Nikada u karijeri nisam imao ovakvu podršku kao danas.

IJF

Desetine laboratorija širom sveta radi na vakcini Covid-19, uključujući i vašu. Da li je to dobra stvar, ili bi trebalo da se bolje koordiniramo-fokusiramo na što brže dobijanje vakcine?

To je dobra stvar. Zapravo je važno testirati veći broj vakcina. Ne želimo da sva naša jaja stavljamo u jednu korpu, da bismo na kraju razvili jednu jedinu  vakcinu – koja će možda pasti u kliničkim ispitivanjima. Kada bismo, recimo, imali pet vakcina koje su bezbedne i delotvorne, a istovremeno i snažne – to bi bilo mnogo bolje. Takođe, razgranatija ispitivanja smanjuju šanse za stvaranje uskih grla. Uz, recimo, pet proizvedenih vakcina bismo možda uspeli da obezbedimo da ih ima dovoljno za sve stanovnike planete. Međutim, ako računamo samo sa jednim proizvođačem, mislim da to neće biti izvodljivo – a ni poželjno.

To se, ipak, mora učiniti na pravi način. Ako razvijete vakcinu koja nije dovoljno jaka za borbu protiv virusa, to zaista može otežati lečenje infekcije. Ono što možete u tom slučaju iskusiti jesu ljudi koji postaju podložniji infekciji i ozbiljnim bolestima. To je nešto o čemu treba voditi računa.

∗  ∗  ∗

“Važno je testirati veći broj novih vakcina.” Geri Kobinger

   

Ono što je jasno jeste da će razvoj ovih vakcina protiv korone biti veoma skup. Da smo ovaj posao uradili ranije, mogli smo to da ostvarimo po ceni od 500 do 800 miliona dolara. A sada trošimo milijarde dolara jer smo u žurbi, usled hitnosti slučaja. Kada se virus prvi put pojavio u Kini, rekao sam da ovaj slučaj ima potencijal da nam pokaže koliki je zaista nivo naše spremnosti. Verovatno ćemo shvatiti da nismo baš najspremniji za ovakvu vrstu događaja.

Postoji li neki način da se ubrza razvoj vakcine, koji bi po trenutnim prognozama trebalo da traje najmanje 18 meseci? To je dosta vremena.

Da. Uz malo koordinacije vlasti i pravih propisa, možemo primeniti vakcinu i za manje od 12 meseci – ne na čitavom stanovništvu planete već, možda, pre svega na prioritetnoj ciljnoj populaciji, kao što su to zdravstveni radnici. Takođe možete ciljati na ranjivu populaciju u koju spadaju starije osobe, ili oni sa pridruženim obolenjima (tzv. komorbiditetima), radeći analizu rizika za svaku od tih populacija. Put kojim sada koračamo – sa vakcinom koja bi na svima trebalo da deluje bez štetnih nuspojava – jeste sporiji put. Videćemo. Kod Ebole u zapadnoj Africi smo videli da naučni razvoj može napredovati gigantskim koracima – ukoliko lekari i naučnici angažovani na istom problemu budu radili zajedno sve dok valjano ne urade posao, odnosno, iznađu vakcinu – što bi bilo bez presedana. Nadam se da svi sada doživljavamo jedan takav trenutak.

Šta je sa terapijama? Ako bismo  Covid-19 učinili manje smrtonosnim, to bi moglo da radi posao i bude delotvorno gotovo koliko i vakcina, pružajući olakšanje mnogo brže.

Potrebno vam je oboje – razviti i terapije i vakcine. Terapije su važne, ali morate biti razumni u svojim očekivanjima. Morate biti veoma oprezni u gajenju lažnih nada sa terapijama. S jedne strane, ako nemate slučajne testove, teško je tvrditi bilo šta što bi se ticalo njihove efikasnosti. Istovremeno, važno je slušati zdravstvene radnike koji koriste te lekove na prvim linijama fronta. Ovi lekari imaju vrlo dobar osećaj šta je to što bi moglo biti vredno daljeg razvoja, a šta ne, čak i ako to ne koriste u nasumičnim probama. Dakle, sa lekovima kao što su hlorokvin i azitromicin koji su već odobreni, hajde da ih pustimo u kliniku što je pre moguće i ujedno osmislimo najbolju moguću kliničku studiju.

“Situacija će prvo ići na gore pre nego što krene nabolje, mada su se brojne kontrolne mere pokazale kao delotvorne.”

Geri Kobinger (Toronto Star)

Ipak, krajnji cilj je pronaći vakcinu koja će učiniti da ljudi uopšte ne zakače ovaj virus. Ponekad pacijenti koji ga dobiju ostaju s neizlečivim oštećenjima pluća. Čak i ako se virus povuče, može se vratiti na još gori način. Španski grip je u proleće 1918. predstavljao veoma blag talas, a onda se na jesen osvetnički povratio.

Postoje li druge potencijalne terapije?

Prenos krvne plazme iz organizma koji je preležao koronu u telo obolelog. Mislim da to već rade, gde uzimate krv od nekoga ko se oporavio, izolujete antitela, a zatim ih možete transfuzijom preneti na druge koji su zaraženi. Ovo je stara tehnologija koja datira iz 18. veka, a u klinikama vrlo dobro upravljaju propratnim nusefektima. Nije bilo dobro protiv Ebole, jer nismo mogli dovoljno da je koncentrišemo. Trebalo je da bude 20 puta koncentrisanija i da je njen efekat bio neizmerno bolji od onog kojeg smo na kraju imali. Bilo vam je potrebno 20 donatora za jednog primaoca. Obično imate dva ili tri donatora po primaocu. Kad bih morao da uložim novac za nešto što bi najviše pomoglo, to bi bilo to. Nije da kažemo kako drugi lekovi koje isprobavamo neće uspeti. Ali ne bih očekivao čuda, jer bismo već znali da li ona zaista funkcionišu.

Kako pandemija utiče na vaš radni dan?

Škole su zatvorene, a puno onih koji rade u laboratorijama imaju decu, pa neki moraju da tokom dana ostanu kod kuće. To ometa normalne laboratorijske aktivnosti. Moramo da radimo u smenama, tako da oni koji nemaju brigu o deci mogu raditi kada je supružnik ili partner kod kuće sa decom.

Da li ste zabrinuti?

Ne. Moji roditelji spadaju u rizičnu grupu, pa se brinem za njih. Ali ukoliko se stvari sagledaju pravilno, iz perspektive koja obuhvata sve aspekte, kada posmatrate koronu i uporedite je sa drugim zaraznim bolestima, ovo nije tako alarmantno (u odnosu na, recimo, Ebolu). Stvari će se i dalje pogoršavati, i do jedne tačke bivaće sve gore – pre no što napokon krene nabolje, premda brojne kontrolne mere već sada deluju. One možda neće smanjiti konačni broj infekcija, ali će ih odložiti. Njihovim odgađanjem postižemo da što veći broj ljudi preživi, jer će više njih imati pristup unapređenim merama nege.

Da, poravnanje epidemijske krivulje može biti jedan od najtežih koncepata za razumevanje, posebno za mlade ljude. Imate li poruku za njih?

Pa, nije baš u redu da se ponašaju na način: “Ma, ionako se neću razboleti.” Postoje podaci iz jugoistočne Azije koji sugerišu da su mladi inficirani u 30 do 40 odsto slučajeva. Zato mladi moraju preuzeti više odgovornosti kako bi bili sigurni da nisu epidemijski vektori, odnosno prenosioci korone.

 

Wired.com

 

Interesantna priča iz istog medija i na istu temu tiče se Matematike prognoziranja razvoja korone,

A jedna prilično praktična objašnjava i Kako očistiti i dezinfikovati sebe, svoje domaćinstvo i stvari

Kraljevstvo za masku

Kako je najbogatija zemlja na svetu spala na to da joj nedostaju maske od 75 centi? Ovo je vrlo američka priča o kapitalizmu koji izjeda pripravnost i otpornost američke nacije, piše kolumnista Farhad Manjoo za Njujork tajms.

NYT

Neki zdravstveni radnici u SAD pribegavaju šivenju sopstvenih maski jer ih nemaju u bolnicama.

Zašto medicinskim radnicima u Sjedinjenim Državama nedostaju medicinske maske? Kako je najbogatiju zemlju sveta snašla tako tragična pometnja koja se, u svakom slučaju mogla izbeći? I, koliko će vremena biti potrebno za nabavku dovoljnih količina zaštitne opreme, koju je čak i sada moguće proizvesti i distribuirati (iako lanac snabdevanja ne funkcioniše)?

Farhad Mendžu, novinar nedeljnika Njujork tajms je poslednjih nekoliko dana prekopavao po tom i sličnim pitanjima jer je smatrao da je nedostatak zaštitne opreme, naročito maski za lice, jedan od onih apsurda koji podstiču razložnu uznemirenost – uznemirenost usled neadekvatnog odgovora Amerike na ovu pandemiju.

Da: bilo bi lepo da smo ih imali ranije, da smo imali i dovoljan broj setova za mobilno testiranje stanovništva na koronu, strategiju koju Južna Koreja koristi u suzbijanju svoje epidemije. Bilo bi zaista neverovatno ukoliko bismo uspeli da izbegnemo nedostatak respiratora, ventilatora i bolničkog prostora, katastrofe koja je zadesila (najrazvijenije) delove Italije. Pa ipak, čak i sve ovo, u neku ruku, nije bitno – u stvari, nije moguća bilo kakva značajnija intervencija ukoliko zdravstveni radnici nisu u stanju ni da dođu u kontakt s obolelima od korona virusa – a da i sami ne obole od istog.

Tu na scenu stupaju jeftine, jednokratne maske za lice, zaštita za oči (viziri, naočari, rukavice i plaštevi). Nismo uspeli da obezbedimo dovoljno sigurnosnih sredstava za medicinske radnike – da ne pominjemo ona sredstva potrebna obolelima ali i svima ostalima, kao što bi ih neki zdravstveni stručnjaci možda i preporučivali da maski, zapravo, nema tako malo – sve ovo deluje zapanjujuće “opušteno”.

Možda bi jedini način za rešavanje trenutnog nedostatka opreme podrazumevao, pre svega, priznanje da je došlo do kraha na tržištu, a onda bi američka vlada trebalo da odmah krene u finansijski podsticaj globalne i domaće proizvodnje. Predsednik Tramp se dosad bizarno opirao ovome, naime, izdavanju naređenja kompanijama da proizvode veće količine strateških zaliha i medicinske opreme. U slučaju maski, proizvođači kažu da se suočavaju sa izuzetnim problemima kako bi povećali proizvodnju, a da neke velike kompanije doniraju milione maski iz sopstvenih rezervi.

Ali, imajući u vidu ogromnu globalnu potrebu za maskama – prema američkom ministarstvu zdravlja, samo u Sjedinjenim Državama će borba protiv korona virusa iziskivati 3,5 milijardi maski za lice (otprilike 10 maski po stanovniku) – čak ni ova velikodušnost privatnog sektora neće sasvim uspeti; jer, proizvođači medicinskog materijala i opreme ističu da će biti potrebno najmanje nekoliko meseci kako bi proizvodnja dostigla obim koji će u značajnijoj meri podmiriti domaće tržište.

U slavu jedne normalne, dosadne zemlje

WorldAtlas

I mada su neki tradicionalni proizvođači (npr. proizvođači majica i odeće) najavili planove za brzu proizvodnju maski, nejasno je da li će uspeti da ispune tražene bezbednosne standarde, kao i da li će se na vreme prebaciti na njihovu proizvodnju kako bi zadovoljili postojeću potražnju.

Malo ko je u industriji zaštitne medicinske opreme bio iznenađen ovom nestašicom, jer se ona predviđala već godinama unazad. Administracija Džordža V. Buša je 2005. pozvala na koordinaciju domaće proizvodnje i skladištenje zaštitne opreme u pripremi za pandemiju gripa. Kongres je 2006. odobrio sredstva za dodatnu proizvodnju i skladištenje medicinske zaštitne opreme, pohranjujući je kao robne rezerve od strateške važnosti – između ostalog, tada se u ovim zalihama nalazilo 52 miliona hirurških maski za lice i 104 miliona respiratornih maski N95.

Ali, oko sto miliona maski iz tih zaliha je 2009. godine upotrebljeno u borbi protiv pandemije gripa H1N1, a državni aparat se potom nikada nije potrudio da ih nadomesti. Ovog marta je Aleks Azar, ministar zdravlja i preventivnih službi svedočio da u zalihama ima samo oko 40 miliona maski – što je tek oko jednog procenta projektovanih nacionalnih potreba.

Kakav sitan, sramotan način za rastakanje jedne snažne nacije: Kraljevstvo je izgubljeno u jurnjavi za maskama od 75 centi.

Žao mi je što moram reći da moje kopanje po uzrocima američke nestašice maski i medicinske opreme malo doprinosi ublažavanju osećaja ogorčenosti. Odgovor na pitanje o razlozima trenutne nestašice zaštitne opreme uključuje veoma američki skup kapitalističkih patologija – uspon i neizbežne draži jeftine inostrane proizvodnje, uz strateški neuspeh na nacionalnom nivou, kao i u privredi specijalizovanoj za zdravstvo, uz ozbiljno razmatranje razloga za ‘prelivanje’ svih ranjivosti, proizašlih iz želje za smanjenjem državnih troškova.

Žijom Laverdur (Guillaume Laverdure), glavni operativni direktor kanadske kompanije Medicom za medicinske maske i zaštitnu opremu je, govoreći o svojim fabrikama širom sveta, izjavio da “Danas radimo u režimu punog kapaciteta, dok će značajnije povećanje proizvodnje (izgradnjom druge fabrike ili produženjem radnog vremena) iziskivati negde između tri i četiri meseca”.

Kako je u Kini korona virus počeo da se širi početkom ove godine, tako je globalni nedostatak zaštitne opreme počeo da izgleda kao neumitan usud. Ali, dotad je već bilo kasno da američka vlada učini bogzna šta u vezi tog problema. Pre dve decenije, većina bolničkih zaštitnih sredstava bivala je proizvedena u SAD. Ali kao i veliki deo odeće i proizvoda za široku potrošnju, tako se i proizvodnja maski za lice od tada gotovo u celini prebacila u inostranstvo. “Kina proizvodi 80% svih medicinskih maski u svetu“, rekao je Laverdur.

Maske su u bolnicama počele da ponestaju iz istih razloga usled kojih je i u supermarketima ponestalo toaletnog papira – zato što su njihovi „pravovremeni“ lanci snabdevanja, od kojih se zahteva da u svojim skladištima zadržavaju što manje zaliha kako bi se zadovoljila potražnja, izgrađeni da optimizuju efikasnost, a ne otpornost.

U.S. News.com

„Ovde govorimo o robi široke potrošnje“, rekao je Majkl Elkajer, predsednik kompanije ‘Premier’ koja kupuje medicinski materijal za bolnice i zdravstvene sisteme. U lancu snabdevanja, kako kaže, “po definiciji neće biti mnogo viška jer svi žele nisku cenu.”

U januaru, krhki lanac snabdevanja počeo je da puca pod pritiskom. Kako bi se izborila sa izbijanjem epidemije, počela je da ograničava izvoz zaštitne opreme. Tada su to učinile i druge zemlje – Tajvan, Nemačka, Francuska i Indija preduzele su korake radi zaustavljanja izvoza medicinske opreme. To je američke bolnice prinudilo na potraživanje sve većih količina maski – nažalost, od sve manje raspoloživih proizvođača.

Ljudi iz ovog posla su me uverili da će se sledeći put bolje pripremiti. “Laserski smo fokusirani kako bismo se osigurali da se u našim zdravstvenim sistemima više nikada ne odigra ovakav scenario”, rekao mi je Elkajer. “Ubuduće će domaća privreda proizvoditi daleko više ovih artikala.”

Ne sumnjam u to da će oni svoje odraditi – ali ne i mi, kao nacija, jer me je ovaj potpuno predvidljiv nedostatak nagnao da se zapitam: koje druge neizbežne rupe i propusti vrebaju da nas pogode? Jer, obezbeđivanje dovoljne količine zaštitne opreme spadalo je u najjeftinije i najefikasnije mere za usporavanje pandemije. To što nismo uspeli u tako očigledno prostoj stvari otkriva alarmantnu nesposobnost američke nacije da dodatno promisli i pripremi se za najgore.

Dobićemo dovoljno maski na vreme – za neku narednu zdravstvenu kataklizmu. Pa ipak, zar ne bi bilo lepo kada bismo se za probleme pripremili pre nego što nas zadese?

Njujork Tajms

Evroazija: sinergija za prosperitet EU i Kine

Ove godine se očekuje intenzivna diplomatska aktivnost između Evropske unije i Kine.

I dok obe strane intenzivno pripremaju dva velika susreta zakazana za mart i septembar, oni, takođe, napreduju i ka konačnom zaključenju ‘Sveobuhvatnog sporazuma o investicijama’ (Comprehensive Agreement on Investment), koji će ojačati ekonomske odnose između ova dva partnera.

Epidemija virusa korona nije uticala na partnerstvo između EU i Kine. Upravo suprotno: kriza je dovela do konkretne solidarnosti „na terenu“. Evropski lideri nisu na bilo koji način instrumentalizovali izbijanje epidemije u političke svrhe.

Peking i Brisel jasno prepoznaju da zajednički interesi koje dele uveliko prevazilaze ono što ih razdvaja.

Njihovo strateško strpljenje je dodatno učvršćeno sistemskom rutinom koja postoji u EU, jer su Evropljani odavno navikli na složenost svoje unutrašnje dinamike. S jedne strane, EU je obavezna na unutrašnja preispitivanja nakon Bregzita (jedan od prioriteta). S druge strane, Kina je ušla u novu fazu svog dugog puta civilizacijskog preporoda.

Međutim, Evropljani i Kinezi svesni su svojih prednosti koliko i njihove rastuće međuzavisnosti. Zajedno, njihovi stanovnici čine 25% svetske populacije i 35% svetske ekonomije. U 2019. godini, EU je bila najveći trgovinski partner Kine, dok je Kina drugi najveći trgovinski partner Evropskoj uniji.

Sinergija između EU i Kine doprinosi stabilnosti i napretku evroazijskog regiona. Inteligentna koordinacija strategije povezivanja Evrope i Azije ’Inicijativom za pojas i put’, koju je predložila Kina, predstavlja u brojkama 5,4 milijardi onih koji žive na evroazijskom prostoru - što je gotovo 70 procenata svetskog stanovništva – ali predstavlja i nove ekonomske i socijalne mogućnosti i šanse.

Jedna finansijski snažna i koordinirana saradnja Evropske unije i Kine, između ostalog, ima i pozitivne implikacije na Afriku. Može se spekulisati i o izgradnji indopacifičkog regiona, mada je afro-evroazijski kontinuitet - koji zahvata 85 odsto čovečanstva - koliko istorijska toliko i geografska realnost.

Obnovljeno kinesko-evropsko strateško partnerstvo bilo bi inkluzivno, jer pretpostavlja usklađivanje razlika pa, prema tome, svojom strukturom ne stoji ni nasuprot Sjedinjenih Država.

Moralna dužnost evropskih i kineskih lidera je da ukažu koju opasnost po svet predstavlja američka regresija ka jednostranosti i novim oblicima nacionalizma.

Ilustracija: Yahoo

U tom kontekstu, evropske i kineske diplomate trebalo bi da sarađuju u reformi glavnih multilateralnih institucija. Marginalizacija Svetske trgovinske organizacije ili Ujedinjenih nacija – u trenutku kada su upravo one najpotrebnije – trend je koji se mora što hitnije preokrenuti.

EU i Kina su već angažovane u širokom spektru saradnje. Međutim, artikulisanje njihovih strategija ka jednom ekološki održivom modelu ali i jednoj, generalno ekološki nastrojenoj civilizaciji bi trebalo da postane njihov glavni prioritet.

Evropa koja želi do 2050. postaje prvi klimatski neutralan kontinent, na svetu jeste ono što strukturira delovanje aktuelne predsednice Evropske komisije, Ursule fon der Lajen. Paralelno s tim, kineski predsednik Si Đinping je s pravom stavio održivost životne sredine u središte kineske agende.

Ukoliko ove dve snage ostvare obostranu sinergiju, Evroazija bi mogla prednjačiti na globalnom putu kvalitetnog razvoja, shodno zadatim normama samoodrživosti i uz potpuno novu strategiju rasta.

Današnjem svetu koji se brzo menja je preko potrebna ekološka i humanistička, ali i društvena uravnoteženost. Kada je reč o pravoj „jednačini“ koja bi se uspostavila između socijalne pravde i ekonomske efikasnosti, evropsko i kinesko društvo već jesu moćne laboratorije.

Dok se trude da preurede svoje postavke, norme i delovanje u budućnosti, mudro negujući svoj odnos, evropski i kineski građani trebalo bi da su sve svesniji kako su oni ti koji su od suštinskog značaja za svet, čija budućnost zavisi od raznolikosti u kojima su utelovljeni.

 

(Autor je francuski sinolog i osnivač Evropsko-kineskog foruma)

 

David Gosset | China Daily Global | Updated: 2020-02-26 09:06

Njujorška stanogradnja: novi prostori u postojećim kvartovima

Jedan luksuzni apartmanski blok podiže se u jednoj siromašnoj četvrti. Kakav je dalji razvoj događaja? Ekonomisti kažu da će stanarine pasti. Susedi, pak, strahuju da će se stanarine povećati. Njujork tajms objavio je istraživanje o efektima luksuzne stanogradnje u skromnijim četvrtima.

Stanovnici ‘Dva mosta’ (Two Bridges), stambene četvrti na donjem istočnom Menhetnu (Lower East Side of Manhattan), usporili su i malo “prikočili“ zamisli građevinskih planera o izgradnji tri stambena oblakodera, ne bi li se naknadno pridružili jednoj „maloj višespratnici“ koja „svojom malenkošću“ odudara od nastupajućih nebodera iz projekta ‘One Manhattan Square’ (Foto: Stefano Ukmar/The New York Times)

Česta je pojava da urbanim aktivistima ove nove, luksuzne zgrade upravo deluju kao problem. Samo neka građevinski preduzimači grade što više stambenih objekata, posebno u siromašnijim četvrtima, dok se, u isto vreme, među organizovane grupe stanara i komšija uvukao strah od cenovnog “zagrevanja” tržišta, dok će njihove stanarine rasti.

Ekonomisti, s druge strane, imaju tendenciju da nove zgrade i stanove vide kao rešenje. Jedini način da se ublaži nedostatak stambenog prostora koji povećava stanarinu, kažu, jeste izgradnja više stanova. Izgradite ih dovoljno – čak i ako ti objekti spadaju u visokokvalitetno stanovanje – a stanarine će tada, opšte uzev, pasti.

Napetost između ovih pogleda i „vizija“ nalaze se u samom središtu borbi oko pojedinih zgradnih lokacija, kao i šireg fronta i sučeljavanja oko načina na koji treba pristupiti ublažavanju stambene krize. A sve donedavno gotovo da nije bilo podataka koji bi tu dilemu razjasnili na mikro-nivou: obimu koji obuhvata komšiluk površine od jednog ili dva bloka. Čak je verovatno i da bi obe ove priče mogle istovremeno biti istinite: da bi stambena novogradnja mogla doprineti snižavanju stanarina duž područja pod kojima se prostire metro, iako je to, već po tradiciji, signal da popularnost određenog susedstva automatski povećava zakupnine u objektima koji su u neposrednoj blizini.

Nekoliko novih studija je konačno ponudilo neke ohrabrujuće dokaze, čak i ako neki od njih još uvek nisu kompletni. Istraživači sa Njujorškog univerziteta, Instituta Upjohn i Univerziteta u Minesoti su proučili šta se dešava kada se u širokim razmerama grade novi stanovi po tržišnom principu (bez ograničenja u visini zakupnina). Brojna istraživanja već pokazuju da područja u kojima je intenzivna novogradnja postaju cenovno sve pristupačnija (dok u područjima u kojima se ograničava izgradnja novih stanova ne u tolikoj meri). Ove najnovije studije nameću pitanje: da li taj obrazac i trend stoje onda kada  blokove i  zgrade ‘zumiramo’ na nivou pojedinačnih kvartova, u najbližem susedstvu.

Uzeti zajedno, njihovi nalazi sugerišu da novo stanovanje može doprineti povećanju najamnina u već postojećim obližnjim zgradama. Međutim, njihov sud je „miks“ dva pitanja: onog koje se bavi podstanarima s nižim prihodima, i onog koje se tiče neke potencijalne neposredne koristi, koju bi postojeći žitelji u susedstvu imali od nove ponude stambenog prostora.

Tipovi zgrada za stanovanje koje su u predmet ovih studija – zgrada izgrađenih shodno tržišnom principu, koje imaju 50 ili više stambenih jedinica – sada predstavljaju većinu novih stambenih objekata. A vlasnici novih stanova danas pretežno ciljaju na one podstanare koji imaju veća primanja; prema Harvardskom zajedničkom centru za stambeno istraživanje, sadašnja renta iznosi 1.620 dolara mesečno, što je 78% više od srednje (prosečne) zakupnine na nivou čitavih Sjedinjenih Država), s tim što se jaz između tih brojki (odnosno najaktuelnijih područja SAD i ostatka te zemlje) sve više produbljuje (medijana najamnine nisu isto što i prosečne najamnine jer ne uzimaju u obzir broj-zastupljenost onih koji su u određenim, pojedinačnim dohodovnim razredima, već samo prisutnost određenog raspona cene-plate ili onoga što je predmet metrike, a na osnovu koje se izvlači prosek cene, plate ili nečega trećeg; prosečna cena ili plata je objektivniji pokazatelj utoliko što se za ovaj konačni prosek uzima i broj svih onih koji se nalaze u određenim dohodovnim razredima u odnosu na njihov procenat zastupljenosti po kategorijama visina primanja).

Uzeti zajedno, njihovi nalazi sugerišu da se izgradnjom novih stanova može ublažiti povećanje zakupnina u drugim obližnjim zgradama. Pa ipak, njihov sud ima veze i sa još jednom situacijom/stanjem stvari, naime, da li rentijeri jeftinijih stanova mogu imati neke neposredne koristi od nove ponude stambenog prostora.

Ove zgrade su, takođe, najvidljivije u ‘okršajima’ koji se vode u oblasti stanogradnje.

“Rentijeri ne vole neke potencijalno nove, visoke skokove svojih zakupnina jer onda, istovremeno, uočavaju i nove, visoke skokove stanarina (u okolnim objektima)”, rekla je Xiaodi Li, naučna saradnica Furmanovog centra pri Njujorškom Univerzitetu, koja je proučavala efekte i posledice izgradnje novih stanova u Njujorku.

Okolni žitelji mogu pretpostaviti da nove višespratnice uzrokuju i visoke najamnine. Ova pretpostavka deluje verodostojno ukoliko novi stanovi privlače daleko bogatiju klijentelu koja, zauzvrat, privlači sadržaje višeg ranga – koji čitav kvart čine poželjnijim.

“Ovde je ključno pitanje”, rekla je Li, “koji je krajnji rezultat ovog trenda?”

Li je uočila da nove stambene zgrade u Njujorku privlače veći broj restorana i kafića u neposrednoj okolini. Ona, ipak, zaključuje kako je bilo kakav učinak takvih pogodnosti na rast zakupnina i već postojećih lokala nadjačana snagom nove ponude, koja potiskuje rast cena najamnina. Prema konačnim podacima, ona otkriva da se za svakih 10% povećanja stambene ponude, stanarine nekretnina u krugu od 150 metara smanjuju za jedan procenat u odnosu na druga područja za kojima postoji jednako velika tražnja.

Čini se da te pogodnosti idu u korist stanara obližnjih stambenih objekata visokog i srednjeg ranga. Može se pretpostaviti da njihovi rentijeri vide u njima novu konkurenciju, pa na odgovarajući način prilagođavaju i svoje rente. Lijeva, međutim, otkriva i da novi stanovi nemaju uticaja na cene zakupa stambenih jedinica udaljenih na više od 150 metara, a čini se da ne utiče ni na zakupnine za jeftinije objekte u neposrednoj blizini (verovatno da takvi rentijeri ne vide novu luksuznu visokogradnju kao svoju direktnu konkurenciju).

U jednoj odvojenoj studiji, Brajan Eskjut i Evan Mast sa Instituta Apdžon (Upjohn), i Dejvin Rid iz filadelfijskog ogranka američkog FED-a su dobili sličan skup rezultata i ishoda u 11 glavnih američkih gradova, uključujući Atlantu, Ostin, Čikago i Denver. Oni su za predmet svojih istraživanja uzeli nove stambene zgrade koje imaju najmanje 50 stambenih jedinica, izgrađenih u gradskim četvrtima u kojima stanuju oni sa manjim prihodima. Sva trojica procenjuju da ove nove zgrade smanjuju zakupnine njihovim neposrednim komšijama za pet do sedam procenata, u odnosu na ono što bismo mogli da očekujemo da bi bile stanarine ukoliko nove zgrade nikad ne budu izgrađene.

Nijedna od ovih studija ne podrazumeva da rente, zapravo, padaju. U njima se, umesto toga, sugeriše da nove zgrade usporavaju tempo povećanja stanarina u onim podrućjima-blokovima-susedstvima koja su graditelji stanova već prepoznali kao ‘vruća’. Do trenutka kada građevinari stignu “na teren” – posebno ukoliko sa sobom donose planove za velike projekte – najverovatnije je da stanarine obližnjih zgrada već počinju da brzo skaču.

“Dobrostojeća klijentela već želi da se doseli u (takav) komšiluk”, rekao je Mast, želeći da upravo ovako, u najkraćem, iznese svoja zapažanja na predstojećem – po svemu sudeći burnom – javnom skupu, sazvanom upravo zbog objavljivanja takvog plana i predloga. “Tako da možemo izgraditi ovu zgradu koja će im dati one tipove stambenih jedinica u kojima bi želeli da žive. Ili, ukoliko to ne budemo učinili, uzeće neki stan u blizini i renovirati ga.”

Dugogodišnjim stanovnicima obližnjih zgrada ta logika može biti slaba uteha, posebno onima zabrinutim ovakvim promenama u susedstvu koje nadilaze (njihove) cene zakupa – iako ovo predstavlja najmanje jedan argument protiv stambene novogradnje.

„Ovi rezultati ne negiraju realnost gentrifikacije“, rekla je Ingrid Guld Elen, profesorka Njujorškog Univerziteta i savetnica Lijeve. „Oni ne poriču stvarnost rušenja zbog opterećenja visinom renti, već naprosto sugerišu da izgradnja većeg broja stanova u jednom kvartu neće dodatno pogoršati situaciju usled velikog opterećenja visinom stanarina – i možda će, čak, pomoći njihovom ublažavanju.”

Ono što nalaže izvesnu dozu opreza jesu rezultati studije Entonija Damijana i Krisa Frenijera (Anthony Damiano, Chris Frenier), doktoranata s Univerziteta u Minesoti koji su za predmet svog istraživanja uzeli nove, veće stambene objekte izgrađene širom Mineapolisa. I oni su, poput Masta i Lijeve, otkrili da su novi stanovi doprineli ublažavanju pritiska na rente obližnjih stanova višeg ranga. Njih su dvojica, ipak, zaključili da u donjoj trećini stambenog tržišta novogradnja proizvodi suprotan efekat, ubrzavajući visine renti.

U nekim drugim kontekstima, moguće je i to da bi novi stanovi koji se prodaju po tržišnoj ceni mogli dovesti do toga da jedan broj obližnjih vlasnika ‘obuzda’ svoje najamnine, čak i ukoliko bi to prouzrokovalo preispitivanja nekih drugih stvari, recimo, koliko je cena njihovih zakupnina bila niska. Moguće je, čak, i da rentijeri stanova za one s nižim primanjima mogu u početku osetiti neki benefit od nove gradnje, čak i ako bi dugoročno mogli imati koristi od toga (kako nove zgrade vremenom stare i, samim tim, postaju cenovno pristupačnije, ili kako stanari sa većim primanjima idu dalje, izlazeći iz ovih trenutno ‘vrućih’ prostora i kvartova, tako bi oni mogli postati pristupačniji i manje dobrostojećim podstanarima).

Zbirno uzete, ove studije nude dokaze da ponuda i potražnja funkcionišu onako kako ekonomisti očekuju, čak i na nivou mikro-područja, odnosno, susedstava sastavljenih od možda samo par blokova. Ali, takođe, u ovim istraživanjima postoje i dokazi za osnovanost nekih bojazni, prisutnih pre svega među siromašnijim stanarima.

„To su ljudi koji su prošli kroz nebrojene cikluse obnove grada, izgradnje auto-puteva, dezinvestiranja, neuspehe makro-urbanističkih planova i efekte proizvedene establišmentom najraznovrsnijih vladajućih struktura“, rekao je Damijano. „Mislim da je strah od floskule “samo ti gradi“ veoma osnovan. A na planerima je, kao i na donosiocima političkih odluka, da se tim problemima bave u dobroj veri.”

 

Njujork tajms

Jesu li zombiji pojeli mozgove Blumberga i Batedžedža?

Pripazite na „žive mrtvace“ među demokratama („Beware the Democrats of the living dead“), piše Pol Krugman u svojoj kolumni u Njujork tajmsu.

Pomaire

Trenutno se nalazim u Španiji, u Madridu, i pričam o zombi-idejama: idejama koje je trebalo da budu anulirane dokazima, iako su one, umesto toga, samo nastavile da i dalje vrebaju. U modernim Sjedinjenim Državama najvažnije zombi-ideje potiču sa desnog političkog krila, a nemogućnost da budu ubijene održava se velikim novcem milijardera, koji imaju finansijski interes da ljude nateraju da veruju u stvari koje nisu istinite.

Ipak, ponekad zombi-ideje, takođe, uspevaju da „pojedu“ i mozgove onih koji se zalažu za centrističke ideje. Sasvim je sigurno da su neki od najrazornijih zombija u proteklih desetak godina spremni da uđu u interne izbore Demokrata za titulu njihovog zvaničnog kandidata na sledećim predsedničkim izborima, gde par centrista ponavlja ideje koje su u proteklim godinama bile temeljno razotkrivene i „provaljene“.

I, kao što se to već i dešava, iskustvo Evrope, a naročito Španije, pruža neke od probitačnih fakata koje bi trebalo upotrebiti kako bismo konačno raskrstili s ovim zombijima.

Pa, krenimo onda od nastanka finansijske krize iz 2008., teme koja ostaje relevantna ukoliko želimo da izbegnemo ponavljanje grešaka iz prošlosti.

Iako je uoči te krize postojala nekolicina onih videla šta se sprema nailaskom 2008. godine, retrospektivno je to bila klasična bankarska panika, ona vrsta stvari koja se često dešavala i ranije u prošlosti, recimo, i pre velike ekonomske Depresije tokom 1930-ih. Prvo, zajmodavci su se nerazmrsivo upleli u ogroman finansijski mehur nekretnina i stanogradnje; a onda, kada je balon pukao, veliki deo finansijskog sistema se naprosto „zamrznuo“.

Šta je omogućilo da dođe do ove panike i pometnje, i to nakon dve generacije relativnog finansijskog smirivanja? Odgovor je, očigledno, bio urušavanje efikasne finansijske regulacije tokom prethodnih nekoliko decenija.

Ali, desničari su odbili da prihvate očigledno. Umesto toga, “pogurali” su jedan alternativni narativ u kojem su liberali nekako izazvali krizu, prisiljavajući siromašne nedužne bankare da pozajmljuju novac obojenima (obično to nije bilo tako eksplicitno formulisano ili iskazano, ali je ta poruka bila jasna). Ovaj je narativ bio takvo očigledno stavljanje sopstvenih interesa ispred interesa svih drugih da je teško i poverovati da je tu priču iko shvatio ozbiljno; pa ipak, neki uticajni ljudi su ovaj narativ ‘kupili’. A među tim ljudima je bio i Majkl Blumberg.

U ovom trenutku su dokazi protiv narativa „liberali-su-ti-koji-su-ovo-uradili“ neverovatni. Do porasta loših kredita nije došlo ni zbog agencija sponzorisanih od vlade, niti od propisno regulisanih banaka, već od onih koji se na neregulisani način bave hipotekama. Ispadanje iz koloseka je bilo toliko ozbiljno upravo zbog toga što su investitori pogrešno verovali da ih fantastični finansijski instrumenti mogu zaštititi od rizika.

I, što je najvažnije, finansijski mehur vezan za nekretnine je bio pojava međunarodnih razmera: Španija je imala veći finansijski mehur od Amerikanaca, koji je praćen još težim padom. Da li su američki liberali primorali španske banke da izdaju loše kredite?

Ali „zombi-ideje“ je moguće anulirati dokazima. Oni koji su delovali shodno lažnom narativu „liberali-su-ti-koji-su-sve-ovo-napravili“ i dalje imaju prostora za širenje svojih dezinformacija u mejnstrim medijima.

Elizabet Voren tvrdi da bi to što je Blumberg prigrlio lažni desničarski narativ o finansijskoj krizi trebalo da ga diskvalifikuje za Demokratsku nominaciju. Ali, dodaje Krugman, bio bih spreman da mu unekoliko popustim ako bi priznao da ga je ponela ta desničarska dezinformacija. A ukoliko on nije voljan da to prizna, onda je ona (Vorenova) u pravu.

U isto vreme kada je Blumberg p(r)ozvan zbog svog „zombija“ – finansijskog mehura stanogradnje – Pit Butedžedž (Pete Buttigieg) se suočio s opravdanom kritikom zbog kupovine još jedne „zombi ideje“ – opsednutosti državnim dugom. Ta opsesija je uveliko doprinela njegovom klimavom oporavku od finansijske krize.

Da budemo fer i pravedni, panika usled deficita nije bila tako ogoljena prevara kao tvrdnja da su dobrotvorci prouzrokovali finansijsku krizu, mada su neki od najglasnijih narativa o „javnoj osudi zla“ bili očigledno lažni. Umesto toga, ono što se desilo je da su mnogi važni ljudi pomislili kako bi im izuzetno neprijateljska retorika/pisanje upereno protiv opasnosti od duga učinilo da zazvuče ozbiljno, jer to je ono što su radili i svi ostali ozbiljni ljudi.

U ovom trenutku, međutim, opsesija dugovima i dugovanjima je iz temelja prekinuta kako rezultatima ekonomskih istraživanja tako i golim iskustvom. Živimo u svetu preplavljenom plimom privatne štednje, i, onda, tražimo neko mesto gde investitori žele da pozajmljuju novac vladama po neverovatno niskim kamatama. Bilo bi, zapravo, neodgovorno ne ulagati prikupljeni novac – čime bi se dalje investiralo u budućnost – kako izgradnjom fizičke infrastrukture, tako i, recimo, programima koji pomažu deci da razviju svoje potencijale.

Sada, naime, Trampova administracija to radi na pogrešan način – pozajmljuje velike iznose, ali trošeći taj pozajmljeni novac na smanjenje poreza korporacijama i imućnima. Međutim, čak i loša deficitarna potrošnja do neke mere jača ekonomiju, i to je razlog što Amerika i dalje raste prilično brzo, dok Evropa, još uvek u ideologiji štednje, stagnira.

Zapazite još i ovo: Lako je prirediti politički slučaj u kojem bi demokrate trebalo da nominuju centristu, a ne nekoga sa levog krila stranke. Kandidati za koje se smatra da su ideološki ekstremni obično kaznu za svoj ekstremizam plaćaju u fazi izbornog perioda; ova konstatacija je posebno na mestu ako takvi, poput Bernija Sandersa, ljudima deluju radikalnije nego što zaista jesu.

Ali ključni deo privlačnosti centrističke pozicije leži u uverenju da su centristi realisti, koji razumeju kako svet funkcioniše. Mnogo je teže praviti se centristima, koji ponavljaju očigledno lažne tvrdnje, naročito ukoliko su te tvrdnje u osnovi tek desničarska propaganda.

Kao što rekoh, možete se dobro predstaviti ako zastupate predlog da bi demokrate na kraju trebalo da nominuju nekog od svojih centrista. Ali, centristu čiji je mozak pojeden zombi-idejama? Pa – ne baš toliko.

∗  ∗  ∗

Paul Krugman je kolumnista Njujork tajmsa i počasni profesor Gradskog univerziteta u Njujorku (City University of New York Graduate Center). Dobitnik je Nobelove memorijalne nagrade iz ekonomije za 2008. godinu, za svoj rad o međunarodnoj trgovini i ekonomskoj geografiji.

Verzija ovog članka objavljena je u štampanom izdanju od 18. februara 2020., odeljak A, strana 22 njujorškog izdanja, pod naslovom: ‘Democrats of the Living Dead’

NYT

10 interesantnih kineskih startapa u 2020.

Postovi Aleksa Mičela na njegovom JournalBlogu ishodište su istraživanja jedinstvenih karakteristika svakog startup tržišta pojedinačno, u rasponu od izvora finansiranja, prethodnih uspeha / neuspeha, kao i krivulja rasta.

Protekla 2019. je bila, u najmanju ruku, veoma zanimljiva godina za kineske startape, kaže Alex Mitchell.

Iako su 2017. i 2018. bile neupitno godine masovnog rasta, 2019. je bila značajan korak unazad. Da li je to bila prekretnica i predznak nekih stvari koje dolaze? Ili je to bio tek zalet u “veliku 2020. godinu”? Samo će vreme dati odgovor…

Ovaj grafikon slikovito govori:

Kineske kompanije su do sredine prošlog novembra prikupile 35,6 milijardi dolara kroz 2047 rundi. U istom vremenskom rasponu prošle godine, kineske kompanije prikupile su 93,4 milijarde dolara kroz 2795 krugova finansiranja.

To je pad od 62% u dolarskom finansiranju, a i pad od 27% u iznosima finansijskih rundi.

Ovo predstavlja izuzetno veliku promenu, pa se logično nameće pitanje: Šta stoji iza ovog velikog pada investicija u kineske startup firme?

Trgovinski rat, možda ne biste poverovali, zasigurno nije pomogao. Neki novac rizičnog (venčer) kapitala zbog toga i dalje ostaje po strani i neupotrebljen, sve dok situacija oko budućih odnosa između Kine i Sjedinjenih Država ne postane jasnija.

Drugi razlog je nekoliko veoma visokih pokretačkih „implozija“. Bike sharing bio je masovan trend u 2017. i 2018. godini, da bi se ubrzo nakon toga potpuno ugasio, što je rezultiralo trenutnim nestajanjem nekoliko kineskih ’jednoroga’.

Međutim, brojni kineski startapi i dalje beleže ogroman rast.

I mada obim i brzina fijaska koji su iskusili bajk-šering startaperi verovatno dosad nije viđen u svetu ulagača rizičnog kapitala, ukupno dostupno tržište (Total Addressable Market, TAM) ovog neobičnog poslovnog modela ima značajno niži rast od drugih poslovnih grana u kojima je Kina verovatno svetski lider: recimo u – oblasti veštačke inteligencije.

Kina nastavlja da ubrzava svoje AI razvojne kapacitete i mogućnosti usled nekoliko važnih razloga:

1. AI kineske kompanije igraju po različitim pravilima: Kineski zakoni i propisi o privatnosti dramatično se razlikuju od onih u Sjedinjenim Državama. Ova jednostavna činjenica znači da kineske kompanije za veštačku inteligenciju mogu da prikupljaju i koriste podatke u obimu koji nikada ne bi bio moguć u Sjedinjenim Državama. Više podataka = bolji modeli.

2. Ulaganje u AI je nacionalni prioritet: u julu 2017. godine je kineski predsednik Si Đinping veštačku inteligenciju učinio nacionalnim prioritetom, obznanjujući „Plan razvoja veštačke inteligencije nove generacije“, čime je ovoj grani ispostavio zahtevne i kompetitivne ciljeve. Si želi da Kina do 2030. godine postane neprikosnoveni svetski lider u razvoju veštačke inteligencije, koja će samo u okviru granica ove zemlje vredeti barem 150 milijardi dolara. Takođe, njegov plan nije tek nekakav uzvišeni, „metafizički“ cilj, s obzirom da AI razvoj uključuje i ogroman priliv državnih subvencija za istraživanje i obrazovanje novih kadrova, kao i uspostavljanje mnogih novih institucija čije će glavno polje rada u budućnosti biti veštačka inteligencija.

Kako je ovih top 10 izabrano?

Kreator ove liste izglednih kineskih startapa u 2020. se krajem prošle godine mahom fokusirao na industrije u kojima Kina ima jedinstvene konkurentske prednosti. Kao što je već spomenuto, ona prvenstveno uključuje oblast veštačke inteligencije, autonomna vozila, a uskoro može uključivati i meso odgajano u laboratoriji.

Mičelova lista deset najinteresantnijih kineskih startapa na koje treba obratiti pažnju u ovoj godini takođe sadrži i nekoliko jednoroga za koje verovatno većina nas nije čula, i koji nalažu da idemo još dublje u potrazi za kineskim startapima koji su najspremniji da u narednih par godina dostignu profite koji će se izražavati u milijardama dolara.

Evo mojih “Top Ten”: deset kineskih startapa na koje treba obratiti pažnju u 2020:

1. WeRide

WeRide je zaigrao veliku igru ulažući u autonomna vozila. Novembra 2019. je u Guangdžuu lansirao svog probnog ‘robo-taksistu’ bez vozača. Kompanija ima 20 Nissan EV-ova i nudi vožnje na prostoru koji obuhvata 150  kvadratnih kilometara, radeći kroz partnerstvo sa najvećim taksi-operatorom u Južnoj Kini. Kompanija očekuje da u narednih nekoliko meseci ovom pilot-projektu pridoda još nekoliko desetina automobila.

Uz to, startup firma WeRide je bila visoko rangirana u izveštaju iz 2018. o rezultatima testova autonomnih vozila, objavljenom u Ministarstvu saobraćaja Kalifornije, najvažnijem svetskom probnom terenu za industriju autonomnih vozila.

Ovaj izuzetan učinak je doprineo da se WeRide odvoji od „velikog čopora“, obezbeđujući mu mogućnosti za razvoj svog poslovanja kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Sedište: Guangdžu

Ukupno prikupljeno: $202M

2. DeepRoute

DeepRoute je još jedan kineski igrač u usponu koji se uključio u globalno nadmetanje za dominacijom na polju razvoja autonomnih vozila. Kompanija je u seriji A finansiranja prikupila sredstva u iznosu od 50 miliona dolara nakon što je osnovana tek februara 2019. godine (!) Jasno je da investitori veruju u ovaj tim genijalaca koji potiču sa prestižnih univerziteta širom sveta (Kina, Britanija, SAD, EU), a koji su već stekli karijere u kompanijama poput Gugla, Forda, Intela, GM-a, Baidu-a i Cruise-a. Lista se nastavlja.

Detalji o tome kako DeepRoute planira da odskoči i izdvoji se od rivala su ipak malo drukčije prirode od inače uobičajenog „razvijanja sistema za samostalnu vožnju nivoa 4“. Od ove kompanije bi tokom 2020. trebalo očekivati dobru zabavu.

Sedište: Šenžen, Kina

Ukupno prikupljeno: $50M

3. Pony.ai

Pony.ai novinarima nije nepoznat startup: Ovaj tehnološki jednorog postao je prva kineska kompanija koja je testirala robo-taksije na gradskim javnim putevima pre oko godinu dana. Kompanija, koja je osnovana tek 2016. godine je već izgradila impresivan fond od 264 miliona dolara.

U novembru 2019. godine, Pony.ai i Hyundai su predstavili svoj ‘BotRide’ – deljenje servisa autonomnih vozila na zahtev, koji radi u Irvajnu u Kaliforniji. Iako je ovo za sada samo pilot-projekat koji uključuje nekoliko stotina stanovnika, to je impresivan korak napred, sličan onom koji je napravila Guglova kompanija ‘Waymo One’ koja je u Arizoni odskora počela sa komercijalnim radom.

Sedišta: Peking, Guangdžu, Frimont (Kalifornija)

Ukupno prikupljeno: $264M

4. Whole Perfect Food

„Potpuno savršena hrana“ (WPF) se razlikuje od prva tri startapa koja sam predstavio na ovoj listi. U stvari, to čak i nije pravi „startup“. Kompanija je osnovana 1993. godine, pre nego što su mnogi osnivači gore navedenih startapa uopšte rođeni. Mičel je u svoju listu, ipak, uvrstio i WPF “jer se u njihovoj industriji dešavaju velike stvari i izvesno je da ih stoga treba pomno pratiti tokom 2020. godine”.

WPF je proizvođač „biljnog mesa“ sa godišnjom prodajom od 300 miliona juana (~ 45 miliona dolara). Sa globalnim usponom pokreta veštački proizvedenog mesa, WPF ima dobre šanse da u ovoj godini ostvari izuzetan poslovni rast. Osim što će povećati potražnju na svom domaćem tržištu, možda će biti u prilici da izvozi znatno više nego prethodnih godina.

Usled tako hitrog proširivanja biznisa tokom 2019. godine, moglo bi se očekivati da WPF ima dobre izglede da zauzme svoj deo tržišnog kolača, koji već „grickaju“ startapi poput ‘Impossible Foods’ i ’Beyond Meat’.

Sedište: Šenžen, Kina

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

5. OmniPork

OmniPork iz Hong Konga je „proteinska poslastica“ spravljena od kombinacije soje, graška, gljiva i pirinča. Razvio ga je tim azijsko-kanadskih naučnika a proizvodi se na Tajlandu. Trenutno se isporučuje na pet tržišta u Aziji.

Slično kao kod WPF-a, i OmniPork je u dobroj poziciji da iskoristi makro-trendove u mesnoj industriji. Pored toga, Kina je usred velike epidemije svinjske groznice koja je ubila preko 100 miliona svinja, usled čega je došlo do dramatičnog porasta cena svinjskog mesa.

Takođe, OmniPork je oktobra 2019. u Kini otpočeo virtuelnu prodaju kroz Taobao, onlajn-radnju u vlasništvu Alibabe.

Sedište: Hong Kong

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

6. Cambricon

Cambricon je proizvođač procesora za komercijalne aplikacije za dubinsko učenje (deep learning), uključujući pametne telefone, UAV-ove, autonomne automobile i tehnološku odeću (wearables). Kompanija je u 2017. i 2018. imala ulaganja u iznosu od 100 miliona dolara.

Iako je veliki deo tehnologije ove kompanije neverovatno složen i uključuje minucioznu arhitekturu mikro-čipova, ono što nije komplikovano je to da je Cambricon već pokazao veliku privlačnost za potencijalne ulagače, odnoseći trijumf u biznisima sa kompanijama kao što su China Telecom, ZTE i Kingsoft.

Ove godine treba obratiti pažnju upravo na Cambricon.

Sedište: Peking, Kina

Ukupno prikupljeno: $200M

7. Momenta

Osnovana 2016. godine, Momenta pravi „mozgove“ za kompanije koje se bave razvojem i proizvodnjom autonomnih vozila. Umesto da se fokusiraju na izgradnju automobila za samostalno upravljanje, u Momenti stvaraju softverske pakete za percepciju, semantičko mapiranje i planiranje ruta zasnovanih na podacima dobijenim preko senzora.

Highway Pilot je naziv njihovog poluautonomnog rešenja, koje je Momentin prvi masovni softver. Planiraju da uskoro lansiraju više autonomnih softverskih paketa, uključujući potpuno autonomno softversko rešenje za parking a i samostalni robo-taksi, koji će se primenjivati u gradskim uslovima.

Mičel hvali Momentin softver i ‘data-first’ pristup jer “Omogućavaju drugima da se snalaze u kapitalno intenzivnim sektorima – komponentama autonomnih vozila; njihov tim preferira rad na lakše skalabilnim (ali i dalje veoma izazovnim) setovima podataka i softveru.”

Sedište: Peking (Sudžou)

Ukupno prikupljeno: $203M

8. YITU

YITU Technology je osnovana 2012. Kombinuje AI sa industrijskim aplikacijama, uključujući one koje pokrivaju sektor bezbednosti, finansija, transporta i zdravstva.

YITU ima tri glavne oblasti poslovanja: Inteligentni gradovi, Inteligentno zdravstvo i biznis koji uključuje prikupljanje podataka.

Njihov proizvod nazvan „Inteligentni gradovi“ pomaže urbanistima i menadžerima da sprovedu AI rešenja u svojim gradskim prostorima, u rasponu od kontrole pristupa ili sprečavanja kriminala, pa do povećanja iskoristivosti lokalnih resursa.

U AI proizvodu koji se tiče zdravstva, YITU nudi platformu za kliničku dijagnostiku, a svoja istraživanja i razvoj fokusirali su na softversko-hardverskim rešenjima za procenu razvoja deteta. Konačno, YITU se svojim proizvodima usredsredio na aplikacije iz oblasti finansija i maloprodaje, i već je privukao veliku radoznalost i interesovanje.

Jasno je da se YITU razlikuje od drugih, a i portfolio mu je raznolik.

Sedište: Šangaj, Kina

Ukupno finansiranje: $381,8M

9. Tuya

Tuya je izgradila sve module i protokole koji pokreću „pametnu funkcionalnost“ kamera i foto-aparata, pametnog osvetljenja, uređaja za domaćinstvo i još mnogo toga. Takođe su izgradili svoj „softverski sloj“ i, uz njega, i tržište, kako bi ih profitno spojili.

Ono po čemu Tuya odskače od ostalih jeste upravo to koliko su u svoju proizvodnju bazirali na modelu “ključ u ruke”, integrišući svoje softvere u brojne OEM-ove (OEM, originalni proizvođač opreme; firme koje proizvode uređaje od delova kupljenih od drugih kompanija). Jednostavno pronađete modul koji vam je potreban na njihovoj veb-lokaciji za uređaj koji kreirate ili ste ga već napravili – i oni će vam stvoriti softver, ili obezbediti neki od svojih već postojećih, koji ćete moći da ugradite u vaš uređaj. I YITU, dakle, poput startapa ‘Momenta’, proizvodi „mozgove“ za opremu i uređaje (Turnkey proizvodnja funkcioniše po sistemu “ključ u ruke”, uz pružanje kompletnog proizvoda/usluge koji su odmah spremni za upotrebu).

Tuya obećava da će vam nabaviti prototip mobilne aplikacije za „pametne kuće“ po white-label principu u roku od jednog dana, ili, po potrebi, za masovnu proizvodnju (čija izrada iziskuje najviše dve nedelje). Ukoliko je istina da zaista mogu da ih isporuče u tim rokovima – onda je to veoma impresivan podatak koji svedoči o ulaganjima i naporima ove kompanije, kako bi njihova platforma i moduli pametnog doma postali tržišni standardi.

Sedište: Hangdžu, Kina; San Hoze, Kalifornija; Hariana, Indija

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

10. 4Paradigm

 

4Paradigm je AI startap sa sedištem u Pekingu, koji se bavi softverom za mašinsko učenje (machine learning).

Nalik poslovnom modelu i proizvodima koje nudi startup YITU, i 4Paradigm u brojnim slučajevima primenjuje svoja rešenja u najrazličitijim granama poslovanja. 4Paradigm nudi, između ostalog, i softverske solucije za prepoznavanje rukopisa, sprečavanje prevara tokom B2C transakcija, kontrolu rizika, predviđanje prodaje, korisničke servise i još mnogo toga. Nesumnjivo je da će ova 2020. biti godina značajnog rasta ove kompanije.

Ostaje nam da gledamo svojevrsno nadmetanje, naime ko će zadobiti prednost u 2020. godini: 4Paradigm ili YITU?

Sedište: Peking, Kina

Ukupno prikupljeno: $140M

Startaperi vredni pažnje i pohvale:

Banma: Banma Network Technologies sarađuje sa auto-kompanijama, nudeći tehnologiju za operativne sisteme u vozilima.

G7: Pruža usluge u upravljanju kineskim auto-flotama, nudeći IoT / AI servis na preko 800.000 vozila. Umesto da jednostavno prati samo polaznu tačku i konačno odredište, G7 neprekidno prati i vremenske uslove, performanse vozača, temperaturu u prikolici, uslove na lokaciju i još mnogo toga.

 

Alex Mitchell, JournalBlog.com