Brexit i (zlo)upotreba naziva brendova


Endrju Džeford za vinski portal Decanter u kratkim crtama razmatra implikacije tretiranja šampanjca i drugih zaštićenih termina naprosto kao “proizvoda sa zajedničkim imenom”.

Nedavni intervju sa Šonom Moris (Shawna Morris), potpredsednicom američkog Saveta za trgovinsku politiku izvoza mlečnih proizvoda učinio je da se zagrcnem pijući svoj čaj (bio je to Twinings Vintage Darjeeling, 92 poena).

Ona je sjajno sugerisala da bi jedna od prednosti Britanaca nakon izlaska iz EU mogla biti iskorišćena; naime, radi se o šansi da napusti evropski zakon o zaštiti imena. “Naš problem je, iskreno, preterivanje”, izjavila je Morisova, žaleći se na postojeći (EU) sistem.

Šampanjac i konjak (kao i šunka iz Parme i ono što je nazvala “Parmiđano”) jesu, kako sugeriše Morisova, primeri “proizvoda sa zajedničkim nazivom”. Ili, kraće rečeno, produkti čija bi imena svi trebalo da slobodno koriste. Ona, ujedno, tvrdi da bi zaštita takvih imena od strane EU bila nalik nekome ko bi “zaštitio nazive kao što su ‘kobasica’ ili ’ostriga’ “.

Nakon Brexita, proizvođači penušavih vina iz Engleske bi, drugim rečima, mogli neka svoja vina nazivati „šampanjcem“. Džulijen Temperli možda razmišlja o preimenovanju svog Somerset Cider brendija u Somerset Cider – konjak.

Skoro zastrašujuća kao i njen argument bila je činjenica da je osoba koja je sa Morisovom radila intervju neuspešno propustila da ospori ove sugestije ili da je upita prihvata li postojanje razlike između zajedničke imenice i imena mesta.

U godini u kojoj je zacrtani izlazak Britanije iz Evrope pokrenuo druge političke izazove – recimo, u neistraženoj oblasti u kojoj se američki predsednik Tramp razmetao nametanjem tarifa drugim zemljama, zagovarajući protekcionizam kao sredstvo za otklanjanje trgovinskih neravnoteža – vredi uzeti u obzir vrednost zaštite geografskog imena pod EU legislativom (ZOP ili zaštićena oznaka porekla, kao i ZGP ili zaštićena geografska oznaka:  PDO – Protected Designation of Origin, PGI – Protected Geographical Indication).

Ovaj pojam je pre svega ponikao u svetu vina – nakon decenija zloupotrebe i uništavanja životnih uslova prouzrokovanih predstavljanjem jednog proizvoda  kao nekog drugog sa njemu prirođenom, na kvalitetnu zasnovanom reputacijom. Ako biste u prvoj deceniji 20. veka kupili bocu “šampanjca”, možda biste konzumirali fermentirani sok presovan u francuskoj oblasti Langedok, i to od – nemačkog ili španskog grožđa – čak i ako se šire glasine da je taj šampanj spravljen od – engleske rabarbare. Neredi koji su proistekli iz ove prevare, u mestu Aÿ u Šampanji koje je i dalje bilo jadno i siromašno područje Francuske, zapaljeno je 1911. Pronalazak pravnog okvira za Apelaciju kontrolisanog porekla (Appellation d’Origine Contrôlée, AOC) bio je predmet mnogih neistinitih započinjanja i revizija; prvi (A za Arbois) nagrađen je maja 1936. godine.

Sistem je bio toliko uspešan da je, u smislu osnovnih načela geografske indikacije (a ne zakonodavstva i pravne regulative o načinu proizvodnje), sada u svetu vina skoro univerzalno, i svuda u svetu kreator vrednosti za proizvođače. Proizvodnja hrane je, takođe, doživela revoluciju, pomažući kvalitetnim proizvođačima da održe svoje profitne margine radi sopstvenog opstanka i zaštite ugroženih lokalnih specijaliteta.

Dovoljno sam star da bih se prisetio kako je britanska trgovina vinom izgledala pre nego što je 1973. Britanija ušla u Evropsku ekonomsku zajednicu. Još uvek imam etiketu vina sa jedne od ondašnjih boca koje sam 1972. pun vere kupio u Norviču. Na njoj piše ‘Châteauneuf-du-Pape. Grand Vin de Bourgogne‘ “- a to, najverovatnije, niti je bio Šatonef, niti mu je poreklo bilo iz Burgonje. Današnji kineski potrošači pate na isti način, mada se u ovom slučaju kod njih ponekad mogu naći čudniji brendovi.

U početku, ovo pitanje tiče se (ne)izgovaranja istine u trgovini. Jedini način za vrednovanje (za proizvođača, za potrošača, vrednost kako novčana, tako i moralna, objektivna ali i ona afektivna) leži u istini, pravno i politički podržanoj. Kada jednom počnete da pričate laži o flašama vina ili komadu sira, ta vrednost počinje da se osipa, i pre ili kasnije će biti potpuno izgubljena.

Zbog toga je sir koji se uobičajeno naziva “Cheddar” širom sveta često stvar grozne kupovine: tako davno smo propustili da zaštitimo ovo geografsko ime, pa je ovaj artikal izgubio svako značenje i vrednost (Nije baš tako i za farmu West Country Cheddar, čiji je ZOP doprineo održavanju originalne arome i mirisa).

Umesto da se ti originalni nazivi „oslobode“ i „otključaju“, kako je predložila Šona Moris, Britanija bi 2018. trebalo da poradi na zaštiti svojih brendova (umesto da ih prepusti svakome na korišćenje).

Da li će to i učiniti?

 

Decanter.com

Priuštiti svoj dom – štedeći na doručku


Indeks tost-avokada: Koliko se fensi doručaka milenijumovac mora odreći da bi kupio svoju kuću? BBC je istražio kakva je situacija u neoliko svetskih gradova.

Ako su mladi prestali da svoj novac troše na raskošne stvari poput tosta, da li bi taj novac koji su uštedeli mogli da iskoriste da kupe kuću? Evo šta je BBC saznao.

Ako ste ispod 35 godina, vi ste milenijumovac. Skorašnjii kulinarski trendovi sugerišu da ćete, dok čitate ovo, možda  imati prekomerno skup espreso  s mlekom u jednoj ruci, a u drugoj tosta namazanog avokadom. A neki sugerišu da biste kao tipični Milenijumovac svoj novac radije potrošili na „Instagramisani“ doručak nego što biste napravili razumne investicije kao što je, recimo – kupovina kuće.

Pa, tako barem kaže „mudrost opšteg smera“, koju je nedavno artikulisao australijski tajkun Tim Gurner, koji je ovog meseca izbio na naslovne strane širom sveta zbog razobličavanja potrošačkih navika mladih kupaca kao što su to – milenijumovci.

Ovaj 35-godišnji investitor u nekretnine je za australijsko izdanje emisije „60 minuta“ izjavio da, u danima kada je štedeo za svoj prvi dom, “nije kupovao namaz od avokada za 19 dolara a ni četiri kafe od kojih je svaka koštala četiri dolara svaka”.

On je izazvao lavinu diskusija i debata, ali i jedno interesantno pitanje: od koliko bi otprilike tostova od avokada zaista trebalo odustati da bi se priuštio svoj dom? BBC je u kalkulaciju uzeo 10 gradova sveta, i dobila neke relevantne brojke (korišćena metodologija je na dnu teksta u linku).

Istraživanje je sprovela Miriam Quick, dok je ilustracije napravio Piero Zagami. Uzeti su Meksiko siti vs Johanesburg, Berlin vs Tokio, Sidnej vs Njujork, San Francisko vs Vankuver i Hong Kong vs London.

Cene su izražene u američkim dolarima.

BBC je uzimao prosečnu cenu za tost i avokado namaz u nekoliko kafića u svakom od navedenih gradova, i potom računao od koliko bi takvih doručaka trebalo odustati da biste priuštili depozit od 20% za vašu prvu kuću. Cene kuća zasnivaju se na prosjčnoj cijeni za stan veličine 90m2 izvan centra grada, a prijavljeni su od strane korisničkog veb sajta Numbeo.

BBC

Kratka istorija trgovinskih ratova


Trgovinske tenzije između Pekinga i Vašingtona su u poslednje vreme bile na visokom nivou. Sa potencijalom trgovinskog rata, Sarah Pavlak daje istorijski pogled na to kako se ovakvi trgovinski sukobi obično odvijaju.

Sadašnjost: Opovrgnuto stanje stvari

Trampova vlada je 3. aprila ove godine izdala spisak od preko 1.300 uvoznih proizvoda iz Kine, što je približno 50 milijardi dolara u robi, koja može biti predmet tarifa u visini od 25 odsto. Predložena tarifa, koja pokriva niz industrijskih grana – uključujući medicinske uređaje, baterije, televizore i avionske delove – osmišljena je kako bi se bavila prinudnim politikama transfera tehnologije iz SAD u Kinu kao i “neadekvatnom zaštitom američke intelektualne svojine”, što je narušilo trgovinske odnose između ove dve zemlje.

Kao odgovor na ovu američku najavu, Peking je predložio tarife na američku robu u visini od 50 milijardi dolara – takse koje bi značajno uticale na američke proizvođače hemikalija, aviona i soje, kao i ostale proizvođače i poljoprivrednike. Suočavajući se sa ovom odmazdom od strane Kine, predsednik Tramp, koji je razgovarao sa američkim trgovinskim predstavnikom (US Trade Representative USTR), predložio je dodatnih 100 milijardi dolara tarifa na kinesku robu ukoliko se ne poboljša transfer tehnologije i pitanja bezbednosti intelektualne svojine (Intellectual Property, IP).

Početkom ovog maja, delegacija iz SAD na čelu sa sekretarom Mnučinom otputovala je u Kinu kako bi se uključila u ključne razgovore u cilju otvaranja trgovinskog rata. Preliminarni pregovori su završeni suštinskim razlikama između dve strane o tarifama i trgovinskim debalansima koji su ostali nerešeni. Međutim, obe strane su se složile da treba nastaviti sa razgovorima. Nakon nekoliko nedovoljno uspešnih sastanaka u Pekingu, kineska delegacija na čelu sa zamenikom kineskog premijera Lijuom došla je u Vašington, kako bi se konačno usaglasila s obećanim dogovorom o “stalnom odvijanju međusobnog dijaloga”. Ovi razgovori su pokazali potencijal za produktivne ishode, ali je bilo prisutno i još nekoliko detalja koje je izuzetno teško, ako ne i nemoguće, menjati.

Bez čvrstih dogovora „iskaljenih u gvožđu“, ne postoji garancija za postizanjem jednog prijateljskog krajnjeg rezultata između Sjedinjenih Država i Kine. S obzirom na potencijalni neuspeh razgovora, vredi pitati šta bi dobro – ako bilo kakvo dobro i postoji – moglo proizaći iz trgovinskog rata za bilo koju stranu, ukoliko razgovori propadnu a obe zemlje obnove svoje borbene stavove. Istorijski govoreći, trgovinski ratovi obično su u većoj meri rezultirali gubicima nego li dobicima za one koji su u njih bili uključeni. Da bismo razumeli zašto je to tako, preispitajmo poslednje reperkusije povećanja tarifa, kao i moguće buduće implikacije pretnje tarifama za američka preduzeća.

Prošlost: protekcionističke mere i njihove posledice

Smut-Holijeva tarifa i Velika depresija

Jedan od najpoznatijih primera američkog protekcionizma potiče iz ere Velike ekonomske depresije. Domaći američki poslovi su se nakon Prvog svetskog rata suočili sa povećanom međunarodnom konkurencijom, kao i padom cena usled prekomerne proizvodnje. Kada je 1929. godine američka berza kolabirala, domaća preduzeća uglavnom su podržavala protekcionističke mere, a predsednik Huver je 1930. potpisao Zakon o Smoot-Hawley tarifi. Ova tarifa je prvobitno osmišljena kako bi se primenjivala u poljoprivrednoj industriji, ali je Huver proširio njenu primenu na širok spektar sektora. Sve u svemu, zakonom o Smut-Holijevoj tarifi one su podignute za preko 20.000 uvezenih proizvoda, i to u proseku za 20 posto.

Smut-Holijev zakon je imao za cilj smanjenje američkog uvoza, što je i postigao. Između 1929. i 1932. godine američki uvoz iz Evrope pao je za oko 66 odsto. Mera je pokrenula lančanu reakciju protekcionizma širom sveta, što je dovelo do toga da preko 20 drugih zemalja donese protivmere odmazde kroz adekvatne takse. Ovo je znatno naštetilo američkom izvozu; nakon Smut-Holijevog zakona (SHZ), američki izvoz od 5,2 milijardi dolara u 1929. godini pao je na tri puta manji obim, na 1,7 milijardi dolara u 1933. godini, što je ogroman gubitak. Poljoprivredni sektor, za koji je Smut-Holijev zakon prvobitno i bio koncipiran, bio je posebno pogođen.

Iako osmišljen da koristi Sjedinjenim Državama, krajnji rezultat SHZ-a ogledao se u dodatnom pogoršavanju ionako teške ekonomske slike Amerike tokom Velike depresije. Uvođenje čak viših tarifa na uvezenu robu izazvalo je i podizanje trgovinskih kontra-barijera u drugim delovima sveta, “dodajući otrov u već ispražnjeni bunar tadašnje globalne trgovine”, kako je tada opisao list Economist.

Japan i automobilska industrija

Tokom osamdesetih godina prošlog veka, slab jen i fokus na inovacije podstakli su rast japanskih preduzeća čiji je izvoz preplavio američko tržište, posebno u sektoru elektronskih uređaja i automobila. Regan je 1981. godine stigao do diplomatskog sporazuma sa svojim japanskim kolegama za sprovođenje dobrovoljnih ograničenja uvoznih kvota. Reganovi diplomatski pregovori olakšali su tenzije između dve zemlje, čime je izbegnut potencijalni trgovinski rat. Ipak, tržišna ograničenja i dalje su imala negativne reperkusije. Suočeni sa manjom međunarodnom konkurencijom, domaći američki proizvođači su smanjili proizvodnju i veštački podigli cene automobila.

Kako je Patrik Gilespi objavio u CNN-ovoj rubrici Money, “manja proizvodnja podrazumevala je i manje radnika: Amerika je izgubila preko 60.000 automobila između 1982. i 1984. usled ograničenja trgovine, a prosečna cena automobila je u to vreme porasla za oko 1.000 dolara.” I dok nova ograničenja nisu bila potpuno negativna – kvota je izazvala diskusije o kontroli kvaliteta u industriji, čineći automobile sigurnijim za domaće potrošače – pokazalo se da je čak i u najboljem slučaju saglasnosti sa dogovorenim kvotama, američka javnost bila pogođena sa gubitkom poslova i poskupljenjem automobila.

Tarife na gume Obamine administracije

Noviji primer uticaja protekcionističkih mera može se videti u sporu oko guma na relaciji SAD-Kina. Kao odgovor na pritužbe koje su pokrenute od strane američkih kompanija, naime, da “gume ulaze na američko tržište ispod poštene tržišne vrednosti”, predsednik Obama je uveo 35-postotnu tarifu na kineske gume od 2009. do 2012. godine. U njegovom obraćanju naciji iz 2012. godine, Obama je napomenuo da je smanjenjem uvoza lakih kamionskih guma iz Kine spašeno oko 1.200 domaćih radnih mesta. Još bolje, američki proizvođači pneumatika su doživeli porast proizvodnje i to uz tarife. Ovaj potez je izgleda, na prvi pogled, bio profitno pozitivan po američku ekonomiju. Realnost je bila daleko više nijansirana. Na kraju, procenjuje se da je ova mera koštala Amerikance više od 3.700 radnih mesta koja su – upravo usled uvođenja ove tarife – morala biti ukinuta.

Uticaj tarife na kineske gume može se razvrstati u četiri glavne komponente. Prvo, s obzirom na manje konkurencije, proizvođači američkih guma počeli su da podižu svoje cene. Cena američke gume porasla je za 3,2%. Ove više cene su marginalno smanjile prosečni diskrecioni dohodak Amerikanca. Smanjenje diskrecione sposobnosti potrošnje dalje je marginalno ugušilo potrošnju drugih luksuznih i neesencijalnih dobara, što je u celini oslabilo američku ekonomiju.

Drugo, podizanje cena američkih proizvođača na svoju robu proizvelo je situaciju da američki potrošači budu prisiljeni da plate više za gume. Prosečna cena po gumi porasla je sa 31 na 39 dolara, što se prelilo na cene za krajnje proizvode kojima su ove gume i služile, kao što su automobili i laki kamioni.

Treće, posledice uvođenja tarifa na inostrane gume nisu bile ograničene samo na svet auto-delova; predviđajući uticaj ove tarife na globalnu ekonomiju, Kina je uzvratila stvaranjem tržišnih barijera za uvoz američke piletine. Prema Peterson institutu za međunarodnu ekonomiju, američki proizvođači pilića su izgubili oko milijardu dolara usled manje prodaje.

Konačno, iako je broj guma uvezenih iz Kine smanjen za 30 odsto, pad nije bio u korelaciji sa povećanjem domaće proizvodnje za 30 odsto. Umesto toga, kao što je često slučaj kod usvajanja tarifa, uvoz guma je preusmeren u druge zemlje. Konkretno, uvoz guma iz Južne Koreje, Tajlanda i Indonezije se više nego udvostručio u trogodišnjem periodu. U godini nakon uvođenja tarifa za gume, američka proizvodnja guma porasla je samo za 14 odsto, dok su troškovi uvoznih guma porasli za 18 odsto.

Američka carinska tarifa na kineske gume nije bila od koristi za američku ekonomiju. U periodu od 2007. do 2012. godine domaći biznis sa američkim gumama nastavio je da opada. Nakon što su 2012. Kini ukinute restrikcije, uvozom kineskih guma ponovo je preplavljeno američko tržište. Čak i tokom perioda tarifnih barijera, američki proizvođači guma su imali minimalne koristi, uglavnom zbog povećanja uvoza guma iz drugih zemalja. Pored toga, tarifa je bila loša mera. Prema Kitu Prajsu, predstavniku kompanije Goodyear Tire & Rubber Co., ovo ograničenje je veoma malo pomoglo njihovom poslovanju, pošto su gume koje su proizveli bile kvalitetnije od onih koje su bile pogođene tarifama.

Robe i dobra

Dosad smo ispitali neke slučajeve tarifa koje su na kraju negativno uticale na međunarodne odnose i ekonomski rast zemlje koja te tarife implementira. Međutim, važno je napomenuti da tarife nisu uvek štetne. Trenutno, Sjedinjene Američke Države imaju stalnu tarifnu restrikciju na preko 12.000 uvoznih artikala. Na primer, prehrambena industrija ima zaštitne tarife stavljene na francuske džemove, čokoladu i pršutu (100% tarifa) oljušteni kikiriki (163,8%), špargle i slatki kukuruz (21,3%), kao i na kajsije, dinje i smokve (29,8%), između ostalog. Metle, dekorativno staklo, komercijalno posuđe, kožne cipele, patike, brodski delovi i duvan su još neki primeri industrija koje posluju uprkos visokih tarifa. U ovoj igri đavolovog advokata, u nekoliko posebnih slučajeva može se napraviti ubedljiv slučaj za primenu carinskih tarifa.

Svetska trgovinska organizacija, na primer, dopušta odredbe kojima države krše pravila STO kako bi zaštitile industrije vitalne za njihovu nacionalnu sigurnost. STO takođe omogućava zemljama da krše pravila o slobodnoj trgovini radi ublažavanja određenih zdravstvenih ili ekoloških problema. Pored ovih uskih i specifičnih primera, postoji i ekonomski argument za uvođenje tarifa u specifičnim slučajevima gde profitne koristi za zemlje mogu biti pozitivne. Ova teorija, nazvana optimalnom tarifnom teorijom, počiva na tvrdnji da ako jedna zemlja ima dovoljno veliko tržišno učešće u uvozu dobara, impozantne tarife mogu, zapravo, dovesti do promena cena na svetskom tržištu – promena koje mogu biti od koristi potrošačima u toj zemlji.

Ko pobeđuje u budućnosti?

Postoji razlog da mislite da se Kina angažovala u trgovinskim praksama koje na nepošten način nanose štetu američkim kompanijama, i da se reforme koje su obećali sporo sprovode. Pa ipak, kako istorija osvetljava, pokušaj rešavanja problema zadavanjem trgovinskih udara popravlja malo šta od suštinskih pitanja usled kojih je i nastao sukob. Tarife nisu jedini mehanizam kojim se Sjedinjene Države mogu snažno boriti protiv inostranih trgovinskih praksi – a nisu ni najefikasniji metod. Ukoliko dođe do diplomatskih pregovora, dobrovoljna ograničenja izvoza ili zahtevi za domaćom robom mogu predstavljati manje agresivne mere koje bi možda mogla da primeni Trampova administracija. Kao što pokazuje slučaj sa gumama, kada se dve zemlje uključe u trgovinski rat, često se događa da su jedini dobitnici upravo zemlje koje nemaju nikakve veze sa tim sukobom. Za zemlje koje su uključene u trgovinski sukob, povećanje tarifa predstavlja meru koja nanosi štetu kako domaćim proizvođačima tako i potrošačima.

Nakon razgovora u Pekingu koji su rezultirali nekolicinom konkretnih dobitaka – i razgovora u Vašingtonu koji su ponudili mogućnost nekog naprednog momentuma – budućnost trgovinskih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine i dalje je neizvesna. Jednostavan pregled ekonomske istorije i odnosa jasno pokazuje da su tarife obično štetne po obe strane. Da bi trgovinski odnosi između SAD i Kine ostali stabilni, put treba unapred definisati naporima za uključivanje u međusobno korisni i produktivni dijalog kako bi se sprečilo padanje u uvek iste, samorazarajuće trgovinske ratove koje smo ranije videli.

Sarah Pavlak, China Business Review

Milijarderi, ljudi poput nas


… i utešno provirivanje kroz ključaonicu… kroz koju uočavamo Bila Gejtsa i Vorena Bafeta kako preturaju po starim vinilima i kupuju slatkiše.

Dva prijatelja ponovo su prizivala sećanja na „dobre stare dane“ i šalili se na račun Bafetove naklonosti prema slatkišima u ovom simpatičtnom video-zapisu.

Ima li boljeg načina da se proslavi početak leta od milkšejka koji bismo podelili sa „običnim milijarderima“ poput Bila Gejtsa i Vorena Bafeta?

Njih dvojica, koji su već 27 godina prijatelji, svratili su do radnje „Fairmont Antiques & Mercantile“ u Omahi, Nebraska, u trenuku kada se Gejts zadesio u Bafetovom “zavičaju” tokom godišnjeg sastanka akcionara kompanije Berkshire Hathaway. Srećom po nas – tamo je bila i kamera koja je ponešto i zabeležila, i to u Gejtsovo ime.

U video snimku kojeg je Gejts podelio na internetu, on i Bafet šetaju između rafova krcatih bombonama koje ispunjavaju i hodnike ove prodavnice, prisećajući se lepih davnih dana i upoređujući svoja zapažanja o omiljenim bombondžinicama i poslastičarnicama – Gejts preferira kikiriki-pločice, dok Bafet poletno prihvata da proba sve što mu padne pod ruku.

Ulaskom u prostoriju punu nanizanih flipera, Bafet se priseća da je i on 1946. kupio jedan fliper za samo 25 dolara. “Iz njega sam uspeo da sazdam malo carstvo. Bio je to najbolji biznis u kome sam ikada bio. Zaista sam rano doživeo vrhunac u svojoj poslovnoj karijeri”, pošalio se na svoj račun, „a od tada do danas sve se kretalo nizbrdo.”

Gejts se takođe opsetio svog početka, gledajući kopiju časopisa Popular Electronics, koji je njega i Pola Alena inspirisao da pokrenu Microsoft. Kako se uočava na videu, Bil je očigledno poklonik muzike Vilija Nelzona. Ispostavlja se da je svadbeni poklon Melinde Gejts svom mužu bio privatni uživo nastup ovog legendarnog muzičara, koji im je pevao na zabavi noć pre nego što su se venčali.

Radi što boljeg ugođaja, pogledajte video ispod:

Nina Zipkin, Entrepreneur.com

Kako je novopečenoj firmi zapalo da prodaje najskuplja vina na svetu?


Michael Ganne, izvršni direktor aukcijske kuće Baghera Vines drži magnum buteljku vina Vosne-Romanee 1r cru Cros Parantoux, vina iz pozne berbe poznatog vinara Anrija Žajea. Foto: Fabrice Coffrini/AFPMichael Ganne, izvršni direktor aukcijske kuće Baghera Vines drži magnum buteljku vina Vosne-Romanee 1r cru Cros Parantoux, vina iz pozne berbe poznatog vinara Anrija Žajea. Foto: Fabrice Coffrini/AFP[/c

Švajcarski vinarski “skorojević” – ili, lepše rečeno, “novajlija” – posluje sa starim aukcionarima. I – uspeva da pliva među ajkulama u ovom poslu. Priču objavio poslovni portal Bloomberg.

Novopečena aukcijska kuća „Baghera“ iz Ženeve je u nedelju 15. juna održala aukciju na kojoj se našao najčuveniji svetski Burgundac – i to samo dve godine nakon što je ta ista firma povukla te iste boce sa aukcije zbog problema sa autentičnošću.

Burgundska vina znamenitog francuskog vinara Anrija Žajea (Henri Jayer, 1922 – 2006), čoveka koji je uveo značajna poboljšanja u proizvodnji burgundca kao i uzgajanju vrhunskog pinot noira, cenjena su kako zbog svog zavodljivog bukea pinot noir sorte grožđa iz francuskog regiona, tako i zbog njegove – oskudnosti na tržištu. Anri Žaje je umro 2006. godine, nakon svoje poslednje berbe okončane pet godina ranije. A kada se ovakva stara vina pojavljuju na aukciji, njihova cena može dostići 15.000 dolara za bocu.

Tako su obožavaoci Žajeovih buteljki plasirali u javnost vest o Žajeovom „vinskom blagu“ koje je ostalo iza njega: 1.064 boca otkrivenih u podrumima legendarnog francuskog vinara u burgundskom  mestu Vosne-Romanée – boce koje su njegove ćerke opisale kao poslednje koje je imao u vlasništvu. One se sada čuvaju u skladištu dragocenosti i umetnina u Ženevi. U nedelju 17. juna, ponuđači su se okupili u restoranu “Domaine de Châteauvieux“, ugostiteljskom lokalu okićenom Mišlenovim zvezdicama usred švajcarske vinske regije, na aukciji za koju se prognoziralo da će dostići čak 13 miliona švajcarskih franaka (13 miliona dolara).

Onoliko intrigantna koliko to može biti šansa za otkupom jednog od ovih retkih i dragocenih vina, izbor aukcionara je još neobičniji. Umesto da prodaju ovih vrhunskih vina organizuju preko etabliranih kuća kao što su Christie’s ili Sotheby’s, Žajeove ćerke su se okrenule ženevskoj kući „Baghera Wines“, koju je pre samo tri godine osnovao bivši zaposleni u aukcionarskoj kući Kristi, Michael Ganne; danas se sedište njegovog biznisa nalazi u zgradi našaranoj grafitima, u blizini glavne železničke stanice u Ženevi.

“Mislim da postoje izvori čije su kritike i ocene aukcijskih vina poznatije i renomiranije”, izjavila je Morin Dauni, ekspert za autentičnost starih vina koja je i pozvala klijente da izbegnu prodaju. “Zašto su ove žene (Žajeove ćerke) dale ovolika i ovakva vina Ganeu, a ne Sotbiju?”

Čak i uprkos svom više nego kratkom i skromnom istorijatu poslovanja u prodaji vrhunskih vina, Baghera je uspela da postane meta brojnih kontroverzi. Ova firma je 2016. izvlačila boce sa dve aukcije, uključujući i one sa vinima iz Burgundije (recimo Domaine de la Romanée-Conti), a nakon što je advokat iz Los Anđelesa Don Kornvel, koji radi sa stručnjacima za proveru vina, ispitao njihovu autentičnost.

Vina iz oblasti Romanée-Conti

Baghera kaže da je vinograd Romanée-Conti proverio i odobrio svaku bocu koju je pustio na aukcijsku prodaji, kao i da je ova vinarija potvrdila njihovu autentičnost. Firma Baghera takođe se obavezala da će refundirati novac bilo kom ponuđaču ukoliko se nakon obavljene aukcijske kupovine pokaže da vino nije autentično, ali – ona to nikada nije učinila.

Ova aukcijska kuća je izjavila da su Žajeove ćerke odabrale „Bagheru“ i još dve aukcijske kuće zbog svoje bliskosti sa Ganeom, koji je i ranije prodavao vina iz ovog vinograda – još dok je radio u Kristiju. Ženeva je izabrana jer je relativno blizu Vosne-Romaneu, Žajeovom zavičaju i vinogradu koji mu je doneo slavu, samo na 250 kilometara udaljenom od Ženeve – smanjujući tako rizik od oštećenja tokom transporta, kažu u Bagheri.

Bagera je svojom promotivnom kampanjom pokušala da istakne poreklo vina, kroz intervjue sa sestrama (Žajeovim ćerkama) koje su ovaj razgovor objavile na njegovoj veb-stranici. Februarski transport Žajeovih vina u Ženevu – što je bio prvi put da zalihe ovog vina napuste podrum nakon Žajeove smrti – nadgledao je sudski izvršilac, navode u ovoj firmi.

‘Očevo nasleđe’

Poslednje boce iz Žajeove vinske kolekcije uključuju neka od najskupljih vina na svetu prodatih na ženevskoj aukciji 17. juna.

Poslednje boce iz Žajeove vinske kolekcije uključuju neka od najskupljih vina na svetu prodatih na ženevskoj aukciji 17. juna

“Ćerkama Anrija Žajea trebalo je dosta vremena kako bi se izborile sa očevom vinarskom zaostavštinom”, kaže Džuli Karpentjer, zamenica direktora u Bageri. “Lidija i Dominik bile su svesne da prodaja ovih vina podrazumeva zaklapanje poslednje stranice Žajeovog vinskog carstva.”

Svaka boca je po prvi put označena tek nešto pre nego što je otpremljena na prodaju, kakav je i običaj u Burgundiji, a njihove oznake potvrđivane digitalnim tokenom koji garantuje da je to vino prava stvar, kažu u Bageri. Ova firma bi po načinu i vrsti nalepnice tj etikete mogla reći koje su boce poticale iz cenjenih vinograda, kao što je Cros-Parantoux, ali i zbog toga što je Žajeov posed katalogizovan, kaže Karpentjeova. Žaje je svaku pojedinačnu bocu pedantno uvodio u svoju podrumsku knjigu, registrujući ih za francuske kupce kao svoj godišnji inventar, kažu u ovoj aukcijskoj kući.

Žaje je bio “čaobnjak” koji je čak bio u stanju da neke po kvalitetu skromije partije Bugundca „pretvori“ tj iskupažira u izvanredna vina, kaže Džajls Burk-Gafni, direktorka za kupovinu u „Justerini & Brooks“ za ovu francusku regiju. Inače, ta londonska firma je zvanični uvoznik Žajeovih vina za Britaniju. Ključ za kolekcionare je uvek isti: pronaći boce koje su u dobrom stanju.

Vino u nekim bocama berbi iz 1976. i 1987. koje nudi Baghera su na daleko nižem nivou od očekivanog, kaže Burk-Gafni. Iako je normalno da neko vino isparava kako boce stoje godinama, ili čak više decenija, neobično niski nivoi tečnosti mogu ukazivati na to da je vino, možda, pokvareno. “Izgleda da se u ovom slučaju preuzima ogroman rizik za ogroman novac, ali nije, s druge strane, ni sigurno da ona neće biti prijatna i pitka”, kaže Burk-Gafni.

Karpentjeova kaže da se vino, u 79 odsto slučajeva boca normalne veličine, nalazi do tri centimetra (1,2 inča) ispod plute – nivo koji se smatra odličnim za vina koja su ležala najmanje četvrt veka. Nivoi većih magnum-buteljki su još bolji, kaže ona. U Bagerinom aukcijskom katalogu, Gane kaže da su Žajeova vina koja je probao pokazala kako je vino “još uvek mlado i da bi moglo da se čuva impresivno dugo vremena”.

Vrhunski kvalitet

Iako još uvek nisu objavljeni rezultati aukcije, ova prodaja bi po procenama stručnjaka lako mogla dostići rekordno visok nivo; to znači da bi Ganne mogao i da premaši „Kristijevu“ aukciju Žajeovih vina koja se pre šest godina odvijala u Hong Kongu, kada je ovom prodajom prikupljeno oko osam miliona dolara.

Londonska firma za trgovinu vrhunskim vinima Berry Bros. & Rudd kaže da je često nuđen stari Žajeov burgundac”, ali zbog poteškoća u dokazivanju izvora vina, umesto da otvoreno odbijemo – mi se izuzmemo sa aukcija”, kaže portparolka ove kompanije koja odbija da komentariše da li im je pružena prilika za organizaciju aukcijske prodaje Žajeove  kolekcije u Ženevi.

“Mislio sam da će ovakvu vrhunsku kolekciju prodavati veliki aukcionari poput Kristija ili Sotbija”, kaže Majkl Igan, verifikator vina iz Bordoa.

Novopečena aukcijska kuća Baghera opisuje ove boce kao „Žajeovu ličnu rezervu, izbor koji je on sam napravio od svojih najvećih vina.” U sklopu ove prodajne kampanje, Ganne je napisao pismo/posvetu upućenu legendarnom pokojnom vinaru, opisujući svoje “obožavanje, kao zabavno – i ponekad zastrašujuće – poštovanje” koje gaji prema njemu.

Čak i da su ove boce zaista poreklom iz Žajeovih vinskih podruma, i dalje u vazduhu lebdi pitanje, nedoumica o tome koliko su dobre ove boce unutra – da li je vino u ispravnom stanju ili ne. “Anri Žaje je, kao i svaki drugi vinar, pravio odlična vina ali, naravno i neka manje dobra vina”, kaže Džasper Moris, autor knjige „U Burgundiji“ (Inside Burgundy). “Imao sam prilike da proteklih godina  s vremena na vreme probam njegova vina koja su zaista izvrsna. Ali – ne uvek.”

Thomas Buckley, Thomas Mulier, Bloomberg

Potcenjivanje Kine


Koja zemlja ima najsnažniju ekonomiju na svetu: Kina ili SAD? Niko vam neće zameriti ako nemate spreman odgovor. Kada pitate eksperte, jedni tvrde da Kina već jeste broj jedan i da je pretekla Sjedinjene Države još 2014. Drugi odgovaraju da to nije tačno, da Amerika i dalje ima ogromnu prednost i da će je Kina sustići tek 2030. ili kasnije.

Jedan od takvih eksperata je strateg i analitičar Alan Dupont. U članku koji je objavio u časopisu Australijan, kao vredan doprinos debati o Kini, udaljio se od svog polja ekspertize i izneo tvrdnju da je ideja o Kini kao najvećoj ekonomiji na svetu zabluda i proizvod „kineskog mitotvorstva“. Dupont piše: „U istraživanju koje je prošle godine sproveo istraživački centar Pew Research Center, većina ispitanika u 7 od 10 obuhvaćenih evropskih zemalja, kao i dve trećine Australijanaca potvrdili su da veruju da Kina već jeste vodeća svetska ekonomija. Zapravo, istina je da Kina i dalje zaostaje za SAD po većini ključnih ekonomskih indikatora i da ima drugu najveću ekonomiju na svetu (14.000 milijardi dolara), posle američke (20.400 milijardi dolara), kao što pokazuju podaci Međunarodnog monetarnog fonda.“

Dupont, savetnik australijske koalicione vlade, spada među uvažene stručnjake i njegov članak sadrži brojna korisna zapažanja. Ali on nije ekonomista. Njegov nesrećni obiter dictum pogrešno prikazuje tvrdnje MMF-a i ekonomsku stvarnost, što je veliki propust u ponuđenoj strateškoj analizi.

Srećom, rezultati pomenute ankete pokazuju da je procena većine Australijanaca i Evropljana ispravna: osim ako BDP nije još manje pouzdano merilo nego što većina kritičara tvrdi, Kina jeste prva ekonomija sveta.

Uprkos tome i dalje čitamo članke koji najavljuju da će Kina prestići SAD za desetak godina. Ako pametni i inače dobro informisani ljudi kao što je Alan Dupont ne shvataju kako se porede obimi različitih ekonomija, onda verovatno i mnogim čitaocima treba objašnjenje zašto dobijamo dve sasvim različite verzije iste priče.

***

Uzmimo za primer dve zemlje. Daćemo im imena Australija i Indonezija.

MMF prognozira da će ukupna produkcija dobara i usluga u Australiji – ono što nazivamo bruto domaćim proizvodom (BDP) – iznositi 1,87 hiljada milijardi australijskih dolara. S druge strane Timorskog mora, MMF očekuje da Indonezija proizvede dobra i usluge u vrednosti od 14.776 biliona rupija. Kako ćemo uporediti te dve brojke?

Postoji jednostavan način: možemo da pogledamo kursne liste i pretvorimo gornje iznose u istu valutu. Tako obično rade Dupont i ljudi sa finansijskih tržišta. U nekim slučajevima takav način poređenja je koristan i u nekim zemljama ga rado primenjuju. MMF publikuje svoje podatke u tom obliku, ali ih retko koristi u sopstvenim analizama.

Australijski dolar je precenjen. Iako je danas kurs znatno niži nego pre pet godina, Australija je i dalje najskuplja zemlja za život u proširenoj grupi G20, jedina u kojoj dobra i usluge često koštaju više nego u SAD. Indonezija je, s druge strane, tek nedavno uspela da povrati kreditni status kod agencija za rejting. Takođe, rupija nije popularna valuta. Turisti se verovatno sećaju da se za 1 australijski dolar dobija 10.000 rupija.

Otuda sledi da ako za poređenje dve ekonomije koristimo samo kurseve valuta, onda je australijska ekonomija veća i snažnija. MMF procenjuje da će australijski BDP ove godine iznositi 1.500, a indonezijski, prema važećem kursu, 1.075 milijardi dolara.

Šta nam to govori? Ako ste izvoznik iz drugog dela sveta, to znači da je Australija veće tržište, u smislu potencijalnog obima prodaje izražene u globalnoj valuti. Ako radite u finansijskom sektoru, to je koristan podatak za merenje dugovanja koja se moraju otplaćivati i servisirati u globalnoj valuti. U transakcijama koje uključuju devizne operacije kurs je korisno merilo. Ali to nije mera učinka jedne ekonomije. To je mera koja pored produkcije uključuje i cene.

Pretpostavimo da želite da odete u bioskop u Australiji. Cene variraju, naravno, ali kartu ćete verovatno platiti oko 20 dolara. Ako isti film pogledate u Indoneziji u tipičnom indonezijskom tržnom centru, karta će koštati oko 3 dolara, svakako ne više od 5. U pitanju je isti film, a ni bioskopi se mnogo ne razlikuju. Najveća razlika je, zapravo, u ceni.

Ako se u poređenju BDP-a dve zemlje čvrsto držimo kurseva, to bi trebalo da znači da za bioskopsku kartu u Australiju dobijate četiri puta više nego što dobijate u Indoneziji. To je besmislica. Merenje na osnovu valutnih kurseva liči na dvoranu krivih ogledala na kojima možete biti visoki i mršavi ili niski i debeli – zavisno od toga kako tržišta u datom trenutku rangiraju vašu valutu.

Zato su ekonomisti izumeli pouzdaniji metod merenja: prvo moramo ispitati cene određenog skupa roba i usluga u svakoj od zemalja koje se porede, a onda upotrebiti te podatke kao referentnu tačku za utvrđivanje relativnih veličina svake od ekonomija. Britansko-australijski ekonomista Colin Clark je to prvi pokušao još 1940, ali tek u poslednjoj generaciji ekonomista taj metod je šire prihvaćen.

To je paritet kupovne moći (ili PPP). U pitanju je gruba mera koja zahteva donošenje sudova o relativnom kvalitetu dobara i usluga. Ali i to je neuporedivo bolje od merenja prostom konverzijom valuta. Na taj način se ne meri samo koliko dolara ste potrošili, već i šta ste za potrošene dolare dobili.

I to je mera koju MMF koristi u svojim analizama. Evo spiska 20 najvećih ekonomija mereno metodom pariteta kupovne moći i 20 najvećih ekonomija na osnovu valutnih kurseva:

20 najvećih ekonomija sveta (prema podacima MMF-a)

Nepobitna je činjenica da u nekim zemljama za 100 dolara dobijate znatno više nego u nekim drugim, kao i da ste, u najvećem broju slučajeva, za 100 dolara pre 20 godina mogli kupiti znatno više nego danas. Nije moguće porediti obim proizvodnje roba i usluga u različitim zemljama ili u različitim periodima, a da ne uzmete u obzir i razlike u cenama.

Sadašnje referentne tačke utvrđene su u okviru Međunarodnog programa poređenja 2014. godine. U pitanju je projekat detaljnog globalnog pregleda nivoa cena za sve zemlje sveta koji su pokrenule Ujedinjene nacije, a koji sprovodi Svetska banka. Australija je imala važnu ulogu u širenju metodologije pariteta kupovne moći sa zapadnih zemalja na ostatak sveta. Bivši šef Australijske statističke službe Ian Castles bio je među inicijatorima, jedan od njegovih naslednika, Dennis Trewin, predsedavao je projektom od 2005. do 2008, a visoki službenik Australijske statističke službe Paul McCarthy imao je ključnu ulogu u poslednjem krugu.

Kao što tabela pokazuje, zapadne zemlje imaju nešto viši BDP kada se ovaj izrazi u stvarnoj (PPP), a ne u nominalnoj vrednosti (na osnovu kursa); izuzetak je Australija. Velike razlike se javljaju kod zemalja u razvoju. Brazilski BDP je u ovakvom prikazu za polovinu veći, kineski je gotovo udvostručen, ruski BDP je veći dva i po puta, indonezijski tri puta, a indijski gotovo tri i po puta u odnosu na vrednost dobijenu nominalnom metodom.

Zamislite da na raspolaganju imate 1.000 dolara. U Kini ćete za taj novac dobiti robe i usluge za koje biste u Americi morali da platite 1.790 dolara. U Indoneziji za isti iznos možete kupiti robe i usluge koje po američkim cenama vrede skoro 3.250, a u Indiji čak 3.650 dolara. U Americi za 1.000 dolara dobijate tačno 1.000 dolara, a u Australiji korpu roba i usluga za koje biste u Americi platili 875 dolara.

Ovo je stvarni, a ne nominalni svet. Merilo vrednosti je kupovna moć, a ne kursna lista. Takvim merenjem se uvažava činjenicu da najveći deo novca trošimo za kupovinu usluga, a većina usluga se ne kupuje na globalnim, već na lokalnom tržištu.

Poređenje Australije i Indonezije daje veoma različite slike zavisno od toga da li baratamo stvarnim ili nominalnim iznosima. Stvarna indonezijska ekonomija je znatno veća od australijske: MMF prognozira da će za pet godina biti čak tri puta veća – što nas ne iznenađuje, jer Indonezija ima deset puta više stanovnika.

Slične rezultate daje i poređenje Kine i Amerike. Američka ekonomija je nominalno 44 odsto veća od kineske. Ali prema stvarnoj vrednosti, procenjuje MMF, kineska ekonomija je već 24 odsto veća od američke, a očekuje se da će za pet godina biti 50 odsto veća. Produžimo li tu projekciju do 2030, kao što je učinjeno u prošlogodišnjoj analizi australijskog ministarstva spoljnih poslova, možemo očekivati da kineska ekonomija bude i dvostruko veća od američke:

Izvor: 2017 Foreign Policy White Paper, korišćeni su podaci Trezora (australijske projekcije su konzistentne sa Međugeneracijskim izveštajem 2015). Napomena: Iznosi su izraženi u hiljadama milijardi američkih dolara za 2016. i konvertovani po paritetu kupovne moći; australijske prognoze se odnose na 2015-16. i 2029-30.

Prema ovom scenariju, Indija bi mogla da pretekne SAD 2030. i tako postane druga najveća ekonomija, a sa daljim rastom broja stanovnika, dok se broj stanovnika u Kini smanjuje, počela bi da pristiže i Kinu. Ali moguće je da ulazimo u dug period u kojem će kineska ekonomija biti ne samo najveća, već i dominanta – to jest, najveća sa veoma velikom prednošću u odnosu na prvog konkurenta.

Vojni eksperti kao što je Dupont uveravaju nas da će SAD ostati najveća svetska vojna sila – bar zasad. Ali ako su izložene prognoze tačne, onda će se kineska ekonomska superiornost vremenom pretočiti i u vojnu superiornosti. Ona će i pre toga postati dominantna vojna sila u našem delu sveta, ako to već nije, dok će američka vojna moć i dalje biti rasuta širom planete.

Implikacije su ozbiljne. Ako Kina može da porine brod ili proizvede raketu po znatno nižoj cenu nego SAD, onda poređenje relativne ekonomske moći ove dve zemlje na osnovu kurseva valuta navodi na suštinski pogrešne zaključke. (Zato je Kina, suprotno Dupontovim tvrdnjama o širenju PPP „mitova“, godinama insistirala da Svetska banka nastavi da koristi stara merila zasnovana na valutnim kursevima. Kinezi su se držali Deng Sjaopingovog saveta da „treba sačuvati hladnu glavu i ne isticati se previše“.)

Kakvu vrstu uprave bi Kina pokušala da nametne ukoliko njena dominacija u regionu postane nesporna, čak i za SAD?

***

Ovde treba naglasiti da podaci MMF-a i projekcije ministarstva spoljnih poslova podrazumevaju da su kineski podaci o BDP-u ispravni i da u doglednoj budućnosti Kina neće doživeti ekonomski brodolom.

Rekao bih da nijedna od tih pretpostavki nije utemeljena na činjenicama. Već sam pisao o svom skepticizmu prema kineskim podacima o BDP-u, o čemu su govorili i drugi autori. Ti podaci su bili i ostali u funkciji političke propagande. Na to upućuju istorijski podaci koje je Kina dostavila MMF-u, a prema kojima je 1980. godine, približno u vreme kada su reforme inicirane, Kina bila druga najsiromašnija zemlja na svetu, siromašnija od Mozambika (u kojem je tada besneo građanski rat). Ako verujete kineskim podacima, onda je tadašnja Kina – nuklearna sila sa ogromnom vojskom, zemlja sa velikim gradskim centrima i vrednim ljudima, tehnološki gotovo samodovoljna – bila siromašnija od Bangladeša ili Malija i gotovo upola siromašnija od Indije (koja je tada bila veoma siromašna). Da li neko veruje u to?

Ali pravo pitanje glasi: kakvu sliku nam ti podaci daju? Prema podacima MMF-a, stvarni kineski BDP je sada nešto veći od globalnog proseka, u istom razredu sa Brazilom, Meksikom, Iranom i Tajlandom. Možda nisam najbolje obavešten, ali ne sećam se da sam čuo mnogo glasova koji tvrde da Kina ne pripada toj grupi. Njen stvarni stvarni BDP je verovatno nešto niži od prikazanog, ali ne mnogo.

Takođe, malo je verovatno da će Kina uspeti da izbegne probleme koje će doneti veliko zaduživanje u poslednjoj deceniji bez ozbiljnog posustajanja ekonomije. Australija se suočava sa sličnim pretnjama, ali rizici u Kini su mnogo veći. Napravljen je znatno veći dug za znatno kraće vreme – a novac je distribuiran na osnovu političkog uticaja, a ne verovatnoće da bude vraćen. Kina nije imuna na ekonomske zakone. Kampanja kineskog predsednika o smanjenju zaduženosti na svim nivoima ekonomije je pokrenuta prekasno.

***

Po mom mišljenju, utvrđivanje kakva bi trebalo da bude naša politika prema Kini je najvažnije pitanje sa kojim se Australija danas suočava – zapravo, to je najvažnije pitanje za Australiju u čitavom mom životu.

Problem nije samo u nagađanju šta bi Kina mogla uraditi pod sadašnjim rukovodstvom, već i šta bi mogla postati i šta bi mogla učiniti pod budućim generacijama rukovodilaca odgajanih na doktrini da partija treba da upravlja svim oblastima života, da je samo interes Kine važan, a ako joj se male zemlje nađu na putu, treba ih naterati na poslušnost.

Ne želimo da nam Kina bude neprijatelj, iako se čini da ona to želi – doduše zasad su to samo sitnice koje su više neprijatnost nego pretnja. Ne tvrdim da sam ekspert za Kinu i rado čitam one koji to jesu, kao što su to stručnjaci iz Instituta Lauvi, Foruma za istočnu Aziju, Australijskiog nacionalnog univerziteta i Instituta za stratešku politiku.

Veoma je važno da pri donošenju odluka koristimo ispravne podatke, a ne svoje fantazije.

Pre 50 godina australijski BDP je iznosio nešto manje od 30 milijardi australijskih dolara. Danas iznosi oko 1.800 milijardi. Da li to znači da danas živimo 60 puta bolje nego onda? To je logika koju koriste Dupont i ostali kada porede zemlje i njihov BDP metodom prostih valutnih konverzija.

U ekonomskim merenjima cene su važne. Kina je kontrolisala kurs svoje valute, ograničila rast plata i cena i prikazivala se kao zemlja sa niskim dohotkom dok je sazrevala u tehnološki razvijenu zemlju višeg srednjeg dohotka. To se ne sme potceniti. Ne smemo potceniti snagu njene ekonomije, jer ona je sada ekonomski najmoćnija zemlja na svetu.

Tim Colebatch, Inside Story, 07.06.2018.

Peščanik.net, 20.06.2018.

ECB okončava svoj program ekspanzivne monetarne politike


Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Evropska centralna banka u decembru 2018. prekida program kupovine sopstvenih obveznica, dok evropske krizne politike usporavaju svoj tempo.

Banka signalizira da neće povećati kamatne stope pre sledećeg leta, ukazujući na to da će se jaz sa Fed-om produbiti.

Riga, Letonija  – Evropska centralna banka zatvara višegodišnje poglavlje obeleženo jednom kontroverznom politikom, naime, kupovinom državnih obveznica, istovremeno produžujući život drugoj politici: negativnim kamatnim stopama.

Centralna banka je u četvrtak 14. juna objavila planove za ukidanje svog gigantskog programa kupovine obveznica – plan bi trebalo realizovati do kraja ove godine, ali je rečeno da će puna primena ove odluke verovatno sačekati “bar do leta 2019.” pre nego što podigne svoju kamatnu stopu, koja je sada minus 0,4%.

Odluka ECB da počne da ukida svoju politiku lakog pristupa novcu usledila je dan nakon što su Federalne rezerve SAD podigle svoju referentnu kamatnu stopu, uz signal da će ove godine napraviti još dva povećanja – dolazi uprkos nepobitnim dokazima da se ekonomija evrozone usporava, a u susret pretnjama globalnim sukobom u međunarodnoj trgovini i političkih turbulencija u Italiji.

ECB nastoji da se pažljivo kreće putem koji vijuga između okončanja sporne politike iscrpljujućih podsticaja sprovođenih prema njenim važećim pravilima, ali izbegavajući bilo kakav veliki rast prinosa evro-obveznica, i, sa druge strane, kontrolisanja mogućeg visokog rasta evra i evro-zonske obveznice.

Prošli četvrtak je, po ovom pitanju, bio za ECB prilično uspešan. Izgleda da su investitori u velikoj meri protumačili poteze Evropske centralne banke kao oprezne, s posebnim osvrtom na očekivanje da kamatne stope neće porasti pre septembra 2019.

ECB je “učinila sve što je u njenoj moći kako bi sprečila investitore od uspostavljanja većih tj skupljih kamatnih stopa”, rekao je Jorg Kremer, glavni ekonomista frakfurtske Komercbanke (Commerzbank). “(Za sada) nema opipljivih naznaka da se ulazi u bilo kakav ciklusa povećanja kamatnih stopa.”

Evro je oštro padao u odnosu na dolar, na $1,1647 sa $1,1816 dolara, dok su prinosi na 10-godišnje obveznice nemačke vlade pali na 0,423% sa 0,494%. Prinosi se povlače obrnutim sledom u odnosu na cene (što je cena obveznica viša, to su kamate niže, i obratno).

Akcije na berzi su porasle, sa indeksom Euro Stoxx 50 koji se povećao za 1,1% i nemačkim otežanim usponom na DAX-u od 1,5%. Akcije evrozone u bankama – koje imaju tendenciju povećanja kamatnih stopa – pale su za 0,4%.

Na konferenciji za novinare, predsednik ECB Mario Dragi opravdao je odluke ove institucije ukazujući na robusni rast kao i na nedavni oporavak inflacije i zarada u evro-valutnoj zoni.

Kreatori politike ECB-a “zaključili su da je napredak ka održivom prilagođavanju inflacije do sada bio značajan”, rekao je Dragi. On je izrazio oprez u pogledu ekonomske perspektive, mada naglašavajući da banka nije želela da “potkopa postojeće rizike”, kao i da bi politike ECB mogle biti korigovane ukoliko se sada projektovani izgledi pogoršaju u budućnosti.

Banka je snizila prognozu rasta bruto društvenog proizvoda za 2018. godinu na 2,1%, sa 2,4%, ali je povećala svoje projekcije inflacije za ovu i sledeću godinu, na 1,7% – ne tako daleko od zacrtanog cilja ECB koji je samo nešto malo ispod 2%.

Čak i po objavljivanju ovog poteza u četvrtak, ECB daleko zaostaje za Američkom centralnom bankom u kriznim merama za oporavak od krize, koje Fed preduzima još od kolapsa banke Lehman Brothers pre jedne decenije.

U sredu 13. juna, Fed je povećao svoju referentnu kamatnu stopu za jednu četvrtinu procentnog poena, u opsegu između 1,75% i 2%, usred rastuće inflacije i najniže stope nezaposlenosti u SAD za skoro dve decenije.

Nasuprot tome, ECB je zadržala svoju referentnu stopu nepromenjenom, na minus 0,4%. Ovaj potez ukazuje na to da će se razlike u finansijskim politikama između dve najveće centralne banke na svetu dodatno produbiti.

ECB je u svom saopštenju rekla da očekuje smanjenje kupovine obveznica, koja bi do septembra trebalo da se kreće oko 30 milijardi dolara mesečno – da bi prepolovila podsticaje na 15 milijardi evra u periodu od oktobra do decembra, kada će se kupovina obveznica okončati.

ECB je bila poslednja od četiri glavne centralne banke razvijenih zemalja koje su sprovodile velike kupovine obveznica, poznate kao kvantitativno popuštanje ili QE. Evropska centralna banka je svoje kvantitativno popuštanje otpočela tek 2015. godine, više od šest godina nakon američkog Fed-a, kada su se kreatori evropskih finansijskih politika uplašili da će evro-zona pasti u deflaciju, ili spiralnom otklizavanju ka sve nižim cenama.

Politika sprovođenja kvantitativnog popuštanja je zadnjih godina bila razlog podelama među članovima ECB-ovog odbora za utvrđivanje referentne kamatne stope, podstičući time kritike koje su upućivali javni zvaničnici najveće ekonomije u evro-zoni, Nemačkoj.

Tom Fairless,  Brian Blackstone, WSJ (14. 06. 2018.)