Greške koje pravimo u prvoj milisekundi poslovnog sastanka


Ljudi će doneti svoj sud o vama čim se upoznate, ali, srećom, možete ovo pretvoriti u svoju korist.

Hilari Bler je tokom sedam poslednjih godina obavljala svoj posao profesionalno na funkciji izvršne direktorke svoje kompanije za poslovni komunikacijski menadžment. Upravlja firmom od 13 zaposlenih, a neki od njenih klijenata su kompanije Staples i Boing. Kaže da se njen uspeh potvrđuje uprkos prvom utisku koji ona ostavi na neke osobe, a ne zbog tog utiska.

“Sve klijente-učenike podsećam na njihove učitelje u drugom razredu”, kaže Hilari Bler, izvršna direktorka Articulate Real & Clear u Denveru. “A ako im se ne dopada njihov učitelj drugog razreda – onda sam u nevolji.”

Sve veći broj istraživanja pokazuje da su prerano i naprečac donete procene o pouzdanosti drugih ljudi pogrešnije nego što većina nas misli. Ovi prvi utisci nastali u milisekundama su zasnovani na instinktivnim odgovorima iz amigdale, moždanog centra zaduženog za obradu emocija.

Neki ljudi zaključuju da je stranac pouzdan zato što izgleda kao neko kome se veruje – jer liči na osobu koju već poznaje, kaže Aleksander Todorov, vodeći istraživač i autor prošlogodišnje knjige na ovu temu, “Lice kao merilo: Neodoljivo dejstvo prvih utisaka” (Face Value: The Irresistible Influence of First Impressions). Ili se, pak, donose sudovi zasnovani na stereotipima, kao što je nesvesno uverenje da su stariji ili ženstveniji ljudi pouzdaniji, kaže Todorov.

Ovo predstavlja izazov svima koji tokom sastanaka moraju da steknu poverenje drugih, i ne samo sastancima – ovo se tiče intervjua za posao kao i skupova svih vrsta.

Postoje načini da odugovlačite sa donošenjem presudnih ocena o drugim ljudima, jer ste svesni kako vas mogu videti. Neki vizuelni znaci su izvan kontrole. Lica na kojima je razdaljina između očiju i obrva veća smatraju se pouzdanijima, pokazuje istraživanje.

Međutim, oni koji koriste ove veštine ili njima podučavaju druge, uključujući glumce i sudije u sudnici, tvrde da možete kontrolisati vizuelne znakove. Sretan izraz, sa uglovima usta okrenutim nagore i opuštenim obrvama verovatno će inicirati poverenje među nepoznatim ljudima, pokazuju istraživanja. Britansko-američka studija iz 2012. pokazuje da ljudi koji se međusobno udružuju u internet-investicionu igru sa onlajn partnerima te veze najradije uspostavljaju s onima čija lica na fotografijama izgledaju prijateljski, pa im s pouzdanjem poveravaju 42% više novca od onih čiji su partneri izgledali pesimistično ili preteći.

Izrazi lica važni su čak i kada mislite da vas niko ne gleda. Ljudi teže da ne veruju onima čije je lice “dominantno” ili njihov uobičajeni facijalni izraz deluje grubo, neodobravajuće ili ljutito, kaže Džadson Von (Judson Vaughn), konsultant za podučavanje ponašanja koje ostavlja najbolji utisak pri prvom sastanku (impression-management consultant). A strategija iznenadnog „šaltovanja“, kada se u trenutku prebacujete s ozbiljnog izraza na osmeh blještav poput sijalice od 1000 vati – i to samo zato što vas neko gleda – verovatno će još više potkopati poverenje u vas, kaže on.

Von, nekadašnji glumac specijalizovan za karakterne uloge kaže da bi režiseri, koji su na kastingu imali zadnju reč pri izboru glumaca, iznenada menjali svoje odluke i procene o njemu: ovakve trenutne promene stava, zasnovane na kratkim prvim utiscima u sali za audiciju su mu u prošlosti donele brojne željene uloge na televiziji i filmu.

Počeo je da prilagođava svoj izraz lica, jezik tela i stav u trenutku kada je ušao prostoriju, kako bi što bolje odgovarao onoj ulozi koju je želeo. Von je pristao na više uloga: kao dobrog momka od poverenja, namestivši prijatan izraz lica kojeg je „zagrevao“ osmehom kada bi se suočio sa režiserom, ispravljenih ramena postavljenih tačno na udaljenost koja je uvažavala one koji su vodili audiciju. Džadson Von, izvršni direktor kompanije First Impression HQ iz Atlante, takođe je osvojio više uloga lošeg momka tako što je uvideo da je prvi utisak koji režiser želi od kandidata lik koji je prevrtljivog, šeretskog i  karaktera. Von je takvog “zloću” dobio povijajući ramena i malo se pogrbivši, nabacujući neprijateljski izraz i uporno piljeći na režisera. Eto recepta za dobijanje uloge negativca!

Liza Pirs (Lisa Peers), glumica i kouč za poslovnu komunikaciju savetuje klijente da se mentalno pripremaju kako bi impresionirali nove poznanike; ona im savetuje da obavezno pauziraju nekoliko trenutaka pre odgovora, unapred dobro razmislivši šta je to što žele da postignu u vezi komunikacije sa drugom osobom.

Ona preporučuje upotrebu tehnika disanja za negovanje opuštenog, samopouzdanog nastupa, uz nastojanje za “simetrijom u položaju vašeg tela, izpravljenim i raširenim ramenima podjednako levim i desnim. Taj prvi ulaz u prostoriju je isti kao i prvi ulaz vašeg lika na scenu”, kaže Pirsova, izvršna direktorka u „Peers & Players“ iz San Franciska, kompanije za obuku u komunikaciji na radnom mestu.

Kada gospođa Bler pozdravlja osobu koju u tom momentu tek upoznaje, ona pre svega izbegava slanje pomešanih poruka: ruke su joj opuštene i vidljive, umesto da su joj šake skrivene u džepovima ili da ih je defanzivno prekrstila na grudima. Ovo ukazuje na to da je vaš topli pozdrav pravi i izvorni izraz vas samih, i da nemate „tajni program“ ili potrebu da se zaštitite od drugih, kaže ona.

Von, takođe, savetuje podešavanje/prilagođavanje vašeg stava i položaja; probajte da se naginjete ili okrećete prema drugoj osobi kako biste joj pokazali da ste pažljivo usmereni na ono što on ili ona razmišljaju i osećaju. Umesto da ispružite ruku kako biste se rukovali „na daljinu“, obavezno opustite ruku i spustite lakat bliže svojoj strani, pomalo povlačeći drugu osobu bliže k vama, savetuje Von. “Ovo pokazuje da ste doneli podsvesnu odluku da poverujete osobi, a da pritom ne kažete ni reč”, kaže on.

Stiven Kolavito (Stephen Colavito) je pre mnogo godina koristio Vonove tehnike u arbitražnom slučaju protiv svog bivšeg poslodavca. Svesno je zadržao uveren, pozitivan izraz lica tokom čitavog sudskog postupka, čak i kada mu je advokat koji je branio suprotnu stranu postavljao teška pitanja, ili kada bi drugi učesnici rekli stvari sa kojima se nije slagao. Kolavito se tokom suđenja okrenuo u stolici dok je sedeo u ulozi svedoka, i to tako da mu se lice i oči suoče s osobom čiju je pažnju najviše želeo da privuče – a to je bio sam sudija – prema kojem se nagnuo i govorio na fokusiran, pozitivan način. Dobio je slučaj.

Kolavito još uvek upotrebljava Vonove tehnike, radeći u Atlanti na poziciji portfolio menadžera u firmi za upravljanje imovinom. Prilikom prvog susreta se nikada sa svojim klijentom ne rukuje preko stola već ga obiđe i neznanca pozdravi licem u lice, rukujući se s njim u opuštenom i toplom stilu – s laktom kojeg zanjiše ka svojoj strani. On je, takođe, u tom trenutku uvek svestan držanja svog tela, držeći ramena ispravljena i uspostavljajući kontakt očima kako bi sagovorniku ulio poverenje. “Bitne su te male nijanse. One vam mogu pomoći pri stvaranju čvršće veze sa sagovornikom.”

 

WSJ

Kritika kritike: Zašto Kina neće imati „teško prizemljenje“ nakon dugoročnog rasta


Jedino što uočavam je poklanjanje nesrazmerno velike pažnje problemu kineskog duga u odnosu na realni obim problema, piše Glenn Luk, profesor ekonomije i kompjuterskih nauka na Univerzitetu Pensilvanija.

Ovim se uopšte ne govori da projekti koji nisu iz domena privredne infrastrukture i investicije, bazirane na zaduživanju (tj kreditima), nisu problematični za Kinu. Jesu. Ili da je rast BDP-a u protekloj deceniji bio sjajan. Nije. Ovo, međutim, ne govori da rast Kine neće usporavati tokom narednih godina. Hoće.

Zaista, verujem da su preveliki dug/preinvestiranje glavni problemi (na vrhu moje liste) koje ova zemlja mora da reši. Nije to lako rešiti, ali je sigurno lakše nego neke od problema s kojima se Kina vremenom morala pozabaviti. Kreatori politika u Kini veoma su svesni ovog izazova.

Međutim, pitanje sa prevelikim fokusom na “problem duga” dolazi onda kada se zaglavite u posmatranje samo onog najgoreg (iz finansijske perspektive) i najmanje efikasnih delova kineske ekonomije. Ubedljiva većina domaćih kredita ide državnim preduzećima (DP, eng. SOE – State Owned Economies). Ove kompanije su manje efikasne i inovativne u odnosu na privatni sektor.

Međutim, ove kompanije, takođe, nisu ni osmišljavane kako bi bile efikasne jer njihovi ciljevi nisu čisto kapitalistički; oni služe važnoj društvenoj funkciji u pružanju određenog stepena stabilnosti koje obezbeđuju privredi i društvu koje je prošao kroz mnoštvo brzih promena. Državna preduzeća, takođe, imaju tendenciju da posluju u sektorima [1] gde inovacije nisu nužno toliko važne – ili čak i u nekim poput bankarskog, gde previše inovacija ponekad može biti opasno:

(Grafikon: The Economist)

(Grafikon: The Economist)

U međuvremenu, ignorišete privatni sektor koji ne samo da je daleko veći već je i najdinamičniji deo kineske privrede; Uključuje najbolje kompanije u zemlji, većinu globalno konkurentnih sektora i najinovativnije preduzetnike. Uz određene izuzetke [2], većina preduzeća iz privatnog sektora istorijski se oslanjala na finansiranje kapitala (u odnosu na bankarske kredite) i zadržavanju zarade za svoj poslovni rast. Deo toga je u samoj prirodi njihovog poslovanja: kompanije iz izvoznog sektora i kompanije za internet / tehnologiju teže da budu manje kapitalno intenzivne u poređenju sa sektorima u kojima dominiraju državna preduzeća i državna ekonomija, kao što su telekomunikacije ili energetika – a drugi razlog je to što su istorijski imali veoma ograničen pristup bankarskim kreditima.

Uprkos generalno skupljim izvorima finansiranja, u poslednje četiri decenije privatni sektor u Kini je od nule narastao na više od dve trećine kineske proizvodnje, uz još veći udeo u zapošljavanju [3] – na delu je dugoročno umnožavanje i sticanje bogatstva na duge staze, kojem bi čak i Voren Bafet mogao biti impresioniran. U ovom trenutku, kineskoj ekonomiji više odgovara privatni nego državni sektor poslovanja.

Ako ignorišete ili odbacite privatni sektor u Kini, naravno, završićete s prilično lošim pogledom na stvari. To je kao da se sve vreme fokusirate na analizu neverovatno razlomljenog i zamršenog sistema zdravstvene zaštite u SAD-u, a onda pretpostavite da je ostatak privrede neefikasan na sličan način. U istom smislu, usko i isključivo fokusiranje samo na pozitivne aspekte Kine, uz istovremeno ignorisanje negativnih tendencija, vodi nas ka prekomernom optimizmu.

A ukoliko se fokusirate samo na loše stvari, onda ćete jedino njih i videti.

Da biste pravilno procenili Kinu i njenu ekonomiju – ili bilo šta u vezi s tim – morate uzeti u obzir i dobro i loše. Oni idu ruku pod ruku. Preterani naglasak na obe strane neizbežno će dovesti do iskrivljenog pogleda na stvarnost.

Napomene:

[1] Primera radi, obratite pažnju na sektor telekomunikacija: Kina je podeljena između tri državna operatora (China Mobile, China Unicom i China Telecom). U SAD-u imamo dva orijaša (AT & T, Verizon), T-Mobile, a potom i gomilu manjih i nekada značajnih igrača. Inovativnost nema velikog značaja na svakom tržištu. Ono što se danas smatra inovativnim je, recimo, potez kompanije T-Mobile koja najavljuje da će plaćati vašu Netflix pretplatu.

[2] Najznačajnije u sektoru nekretnina.

[3] Tržišta, pa tek onda Mao: Porast privatnog poslovanja u Kini: Nicholas Lardy

Glenn Luk, B.S. Economics & Computer Science, University of Pennsylvania (Quora)

 

Tereza Mej u Kini, ili: slabost Britanije na dlanu


I pored pokušaja da privuče kineske investicije, Tereza Mej morala je da „povuče ručnu“ kako bi i dalje ostala na istoj strani sa svojim saveznicima, Amerikom i Evropom, piše londonski The Economist.

Džordž Makartni, vođa prve britanske misije u Kini je 1793. godine odbio da padne ničice pred kineskog cara. Međutim, njegov pokušaj da zadrži britansko dostojanstvo bio je poprilično potkopan porukom napisanom na jedrima britanskih imperijalnih džunki kojima su prevezli svoje diplomate u Kinu, noseći sa sobom robu kojom su želeli da trguju s Pekingom. Na jedrima britanskih brodova je pisalo:  “Ambasador koji nosi poštovane darove iz zemlje Engleske“.

Suočavanje sa kineskim vladajućim strukturama retko kada ide glatko, u šta je i Tereza  mogla da se uveri  tokom nedavne trodnevne posete ovoj zemlji. Premijerka je imala težak zadatak da „ne pukne“, to jest ne izgubi ravnotežu i neprimereno uzvrati domaćinima. Jedna stvar koju je zasigurno želela bila je i potvrda kako Britanija i Kina još uvek uživaju “zlatno doba” koje su 2015. proklamovali kineski predsednik Si Đinping i njen prethodnik u Dauning stritu br. 10,  Dejvid Kameron, koji je nakon odlaska sa premijerske funkcije pokušao da osnuje Kinesko- britanski investicioni fond.

Tereza Mej je, takođe, želela da Britanija postane bliskije uključena u kinesku „Inicijativu za pojas i put“, mrežu infrastrukturnih projekata vrednu četiri hiljade milijardi dolara, inicijative koja je puni odraz Sijeve spoljne politike – one koju će Kina voditi narednih godina i decenija, i koja je bila predmet pažnje Dejvida Kamerona. U tu svrhu, Britanija je već – barem kako to ona vidi – učinila više od drugih bogatih zemalja, ne bi li ugodila kineskim planovima. Njen kancelar Filip Hemond  je u tu svrhu naimenovao “Gradskog izaslanika” (Daglas Flint, bivši predsedavajući HSBC-a) i uspostavio “Gradski odbor”, nastojeći da finansiranje kineskog projekta „Pojas i put“ učini transparentnim po što je moguće višim standardima „bogatog sveta“ (sretno s tim!). Britanska premijerka je, povrh svega, trebalo da pokaže da je put poboljšanja britanskih veza s Kinom moguć kroz razgovor o „globalnoj Britaniji“ – onoj koja je otvorena za poslovanje – a nakon što se pokazalo da Brexit nije tek puka priča i slovo na papiru.

Baš kao i Makartni pre 225 godina, i gospođa Mej bi više volela da dobije sve što želi a da ne padne na kolena i čelom dotakne tle. Ona je, takođe, svesna da su evropske zemlje oprezne zbog neprozirnog finansiranja projekata vezanih za „Pojas i put“, podozrevajući da Kina možda koristi ovu šemu kako bi proširila svoj uticaj u centralnoj i istočnoj Evropi. Američka administracija nazvala je Kinu “strateškim suparnikom”. To znači da se gospođa Mej “saginjati neće” kako bi „kupila“ naklonost domaćina – a da pritom ne uvredi Evropljane i Amerikance.

A ukoliko se nadala da će je kineska vlada „pustiti s udice“ tek tako – ne zahtevajući od nje previše u zamenu za njenu listu želja – ubrzo se razočarala. Kinezi su od nje zvanično zatražili da odobri Inicijativu za Pojas i put, laskavim rečima i uvijanjem suštine u oblande raznih memoranduma o razumevanju. Želeli su, takođe, i da Britanija podrži Sijeva nastojanja da se predstavi kao lider globalizacije – prihvatanjem njegovih reči o “zajedničkoj budućnosti za čovečanstvo“.

Sve je ovo napokon otišlo predaleko. Tereza Mej je neumorno pričala o “britanskom snu”, poput nekog odjeka na Sijev slogan o “kineskom snu”, taktično izbegavajući pitanje ljudskih prava, barem u svojim javnim nastupima. Ona se, ipak, u jednom trenutku okanila lepih priča o “zlatnom dobu”, upozorivši  Kinu da bi trebalo da više poštuje međunarodna pravila trgovanja. Možda je predsednik Si pretpostavio da je gospođa Mej bila toliko slaba na domaćem terenu, pa će biti primorana da se pridruži pritisku na Kinu.

A možda je, međutim, tada bila toliko slaba da čak ni za to nije smogla snage.

 

The Economist

Bitkoin: troskok u bunar


Trenutno najpopularniji virtuelni novac je za 6 nedelja izgubio više od polovine svoje vrednosti.

„Diskontna rasprodaja“ bitkoina inicirana je pooštravanjem regulatornih mera i mogućih sankcija za nepravilnu (ilegalnu) upotrebu kripto-valuta.

Vrednost ove vrste novca je u samo jednom danu pala ispod 8.000 dolara, nastavljajući tako svoj pad koji traje od početka ove godine; u toku je „rasprodaja“, izazvana proširenjem zakonskih sankcija na kripto-valute.

Kasno u petak 2. februara u Njujorku, bitkoin se oporavio skočivši na 8.524 dolara, što je pad za 6,8 odsto manji nego dan ranije, kada mu je vrednost otišla ispod 7.700 dolara. Bio je to najniži nivo od novembra 2017.

Na svojoj najnižoj tački, digitalna valuta u decembru pala je za oko 60% u odnosu na rekordni iznos od 19,783 dolara (prošli decembar), prema istraživanju veb-sajta CoinDesk Inc. Ovo je treći najveći pad bitkoina u poslednjih pet godina. Padao je 76% u proleće 2013. godine, a od novembra 2013. do januara 2015.  pao je za 85%.

Oštra kolebanja vrednosti Bitkoina sjajno ilustruju koliko digitalna valuta, zapravo, ostaje veoma nelikvidna i nestabilna investicija, posebno u odnosu na tržište akcija, obveznica ili valuta.

Bitkoin je tokom svoje devetogodišnje istorije imao pet ekstremnih vrednosnih uzleta i sunovrata, od vrha nadole i obratno, sa više od 70% fluktuacije u svakom pomeraju, rekao je Čarli Bileljo, direktor istraživačkog odeljenja njujorške savetodavne kompanije Pension Partners. Padao je bitkoin 2010. čak i 94% u roku manjem od mesec dana, a onda opet u petomesečnom periodu 2011. godine, ali je u oba navrata ponovo skočio.

Nedavni padovi bitkoina čine daleko ozbiljnijim osećaj (ne)utemeljenosti trgovine kripto-valutama, s obzirom na to da magnituda vrhova i padova njihove cene nudi jednu dozu zdrave realnosti novim investitorima, koji su tokom prošle godine svoj novac nemilice ulagali u kripto-valute. Mnogi od njih bili su privučeni mogućnošću ulaganja u valute koje su van kontrole centralnih banaka i vlada, ali sada moraju da podlegnu snagama tržišta.

“U poslednje vreme, kada se radi o kripto-valutama, naslovi u medijima uglavnom su bili negativni”, napisao je u poruci klijentima Tomas Li, upravljački partner pri njujorškom savetodavnom fondu Fundstrat Global Advisors. “Nekoliko nedelja je bilo strašno, ali fundamentalna pozitivna priča za kripto-valute ostaje netaknuta”, dodao je Li, pozivajući se na izuzetno interesovanje koje „milenijumska generacija“ pokazuje za kripto-valute.

Robinhood, onlajn aplikacija za trgovinu virtuelnim novcem koja je prvenstveno usmerena na mlade klijente, izjavila je prošle sedmice da je više od milion ljudi pristupilo njihovoj listi čekanja kako bi započelo trgovinu kripto-valutama, nakon što je najavio planove o ponudi usluga u oblasti kripto-trgovine.

U međuvremenu, neke velike banke stavljaju blokadu na kupovinu bitkoina. JPMorgan Chase & Co., Citigroup Inc. i Bank of America Corp. su pre 3 dana (petak) izjavili da vlasnicima kreditnih kartica više neće dozvoliti njihovo korišćenje za kupovinu bitkoina.

Možda najveći razlog za nagli „strmoglav“ bitkoina leži u pojačanoj zakonskoj/regulatornoj kontroli. Indija je najsvežiji primer pojačanog oblika sankcionisanja kripto-valuta, krenuvši tako stopama Kine i Južne Koreje. Taj pritisak pokazuje da vlasti sve većeg broja zemalja iz korena menjaju svoje stavove, pa će sada biti daleko teže zaobići kontrolu nego što je to dosad bio slučaj.

Bitcoin je u januaru pao za 28%, što je najjači mesečni pad u protekle tri godine.

Na tržištu bitkoin fjučersa, u kome se trgovci mogu „kladiti“ na uspone ili padove u digitalnoj valuti, hedž fondovi su prebacili svoje pozicioniranje tako da loše opklade (bearish) premašuju broj onih koje imaju dobre šanse da se ostvare (bullish), i to za više od 3 prema 1, a po podacima Komisije za trgovinu robnim berzama objavljenim u petak (Commodity Futures Trading Commission, CFTC). Nedelju dana ranije, hedž-fondovi bili su pristrasni prema strani koja je imala dobre šanse (bullish), pokazuju podaci CFTC-a.

Sadašnje raspoloženje je daleki odjek situacije s kraja prošle godine, kada je manija za investiranjem u kripto-valutu dosegla nivo groznice i pošasti. Popularna bitcoin kompanija pod nazivom Coinbase je zakratko privlačila oko 100.000 novih kupaca dnevno (oko Dana zahvalnosti), dok je bitkoin tada skočio na 10.000 dolara. Taj skok bio je neverovatan: sa vrednosti manje od $1000, koliko je bitkoin vredeo početkom 2017. godine.

Cene su se više nego udvostručile od tog trenutka, dostigavši svoj vrhunac 17. decembra prošle godine, kada je cena bitkoina iznosila 19.783,21 dolara. A potom je usledilo šestodnevno isklizavanje nadole.

Aleks Bin, 30-godišnjak iz Nešvila u Tenesiju je upravo u momentu kada je bitkoin bio najjači, uspeo da se „iskešira“ (tj. unovči ga u pravu valutu). On je rekao da je nedavno prodao svu svoju „kolekciju“ bitkoina, zaradivši na virtuelnom novcu preko 60.000 (pravih) dolara.

Bin, koji inače piše i prodaje knjige za decu onda kada nije na poslu (odeljenje Ministarstva za rad  i zapošljavanje Tenesija) je u jednom intervjuu izjavio da je prošlog septembra kupio većinu svojih bitkoin novčića, pre nego što je njihova cena skočila narednih meseci – i to za preko 500%.

“Bilo je dana kada biste se svakog jutra budili s novih 5.000 ili 10.000 dolara dobiti”, rekao je on. “Činilo se kao da se taj sled događaja neće okončati, mada biste već mogli da pretpostavite kako [to] neće još dugo potrajati.”

I nije.

Aleks Bin je u svom portfelju zadržao izvesnu količinu „lajtkoina“ (litecoin) – alternativne digitalne valute. U decembru je, prema istraživanju CoinMarketCap, njegova cena pala za više od 60%.

Bin je sedmicu u kojoj je prodavao svoje bitkoine nazvao “strašnim scenarijem”.

Indijski ministar finansija Arun Đaitli izjavio je dan pre (četvrtak, 1.feb) da aktuelna indijska vlada ne priznaje digitalni novac kao zakonsko sredstvo, te u tom smislu i “preduzima sve mere kako bi eliminisala korišćenje ovih kripto-sredstava u finansiranju nelegitimnih aktivnosti, ili ga suzbila kao deo platnog sistema.”

Vaibhav Parik, partner u indijskoj pravnoj firmi Nishith Desai Associates rekao je da su neki ljudi pogrešno protumačili odluke indijske vlade, pogrešno zaključivši da je vlada zabranila bitkoin.

“Indijska vlada je samo rekla kako će se pobrinuti da iskoreni upotrebu bitkoina u nezakonite svrhe, a ne kako će zabraniti i samu valutu”, rekao je on.

Druge vlade, posebno one u Aziji primenjuju strog pristup kripto-valutama.

Južna Koreja primenjuje novu zakonsku regulativu koja ima za cilj hlađenje tržišta bitkoina. Kina je otišla još dalje, naredivši razmenu čitave količine kripto-valuta do nivoa njihovog gašenja i ograničavajući operacije „bitkoin rudarenja“, tokom kojih se bitkoini „kuju“, odnosno generišu.

U Japanu je 530 miliona dolara NEM kripto-valute „počišćeno“ u pljački kripto-berze Coincheck Inc.

U Sjedinjenim Državama, regulatorni organi upozoravaju javnost na postojeće prevare koje se vrše tokom „inicijalne ponude novčića“ – novom obliku prikupljanja sredstava kojim kompanija stvara novi virtuelni novčić ili token i nudi ga (tj licitira njegovu vrednost) na javnoj prodaji. Ovakve početne ponude privukle su milijarde dolara.

Čak je i Facebook Inc. u problemu sa kripto-valutama. Ovaj društveni medij je prošle nedelje izjavio da će zaustaviti prikazivanje reklama koje promovišu kripto-valute i početne ponude novčića.

“Mislim da se kraj ovom nizu još uvek ne nazire, ali svakako ih (kripto-valute) neću doticati dokle god ne postignu veću stabilnost”, rekao je Bin.

Steven Russolillo, Kenan Machado / AnnaMaria Andriotis, Alexander Osipovich (Wall Street Journal, 2feb 2018)

Dobrodošli u post-radnu ekonomiju (2/2)


Šta je suština i priroda poslova u budućnosti? Koliko će se menjati naša zanimanja, i koliko će tehnologija uticati na profile zanimanja? Kako se, naprosto, izboriti za parče hleba u epohi koju uveliko živomo – epohi u kojoj mašine već dominiraju. Nakon prvog dela, evo i nastavka priče o svetu u kojem će rad kakav poznajemo biti prevaziđen pojam.

Informatička dobra

Savremene ekonomije sve se više zasnivaju na informacijama. Informacije “žele da budu slobodne” – kako se kaže – ali one stvari koje su slobodne loše su po kapitalizam, jer – kapitalizam znači konkurenciju i profit.

Informatička roba nisu što i fizička roba. U osnovi, računarski program se razlikuje od automobila. Izgradnja svakog novog BMW-a je uvek teška kao i što je to bila i izgradnja onog prethodnog; kreiranje nove kopije kompjuterskog programa je jednostavno. Kada dobijete recept, svaka dodatna jedinica je u suštini besplatna. Ovo ide na ruku informatičkim gigantima poput Gugla, Fejsbuka i Epla. To znači da, kad jednom osvoje recept, preostaje im još samo da promatraju kako se novac sliva u njihove kase. Ali, održavanje ideje da je ono što prodaju vredno zahteva izvesnu inventivnost. Moraju se pozivati na principe intelektualne svojine (ozloglašeno neuredno i „razbarušeno“ područje zakona). Moraju da održavaju svoje monopole, kao što Gugl de facto ima monopol nad internet-pretragom (Bing, Oprosti mi). Ili moraju da daju proizvod, a onda prodaju nešto drugo (Facebook prodaje vaše lične podatke oglašivačima). Nijedna od ovih stvari nije suštinska za glavnu kapitalističku razmenu jer je stari zakon o ponudi i potražnji urušen.

Jer, prešli smo iz doba oskudice u doba obilja.

Vremenom, tehnologija će verovatno mnoge stvari dovesti do nultih marginalnih troškova*. Energija, na primer, neće biti predmet pod uticajem sila tržišišta. Imaćemo samo solarnu ploču na krovu i svaki kilovat-sat će, u suštini, biti besplatan. Kada nam zatreba nešto za kuću, mi ćemo to jednostavno otštampati pomoću 3-D štampača. A kada posedujemo industrijski internet (Internet of Things), svi će biti povezani, omogućavajući za sada neuporedivo zajedničko stvaranje i kreaciju (na daljinu, internetom, više učesnika) kao i međusobnu saradnju (Nulti marginalni troškovi* opisuju situaciju u kojoj se može proizvesti dodatna jedinica bez povećanja ukupnih troškova proizvodnje. Proizvodnja druge jedinice dobra može imati nulte marginalne troškove kada je to dobro nekonkurentno, što znači da je moguće da jedna osoba konzumira dobro bez smanjenja sposobnosti drugih da ga istovremeno konzumiraju).

“Danas se glavna kontradiktornost modernog kapitalizma nalazi između mogućnosti slobodne, bogate, društveno (grupno) proizvedene robe i jednog sistema koji se sastoji od monopola, banaka i vlada, koji se bore da održe kontrolu nad moći i informacijama”, kaže Mejson. “Sve je prožeto borbom između jedne (solidarne i interaktivne) mreže i hijerarhije.”

Klimatske promene

Do sada su vlade i preduzeća zastupali stanovište da su tržišni mehanizmi najbolji način za rešavanje globalnog zagrevanja. Međutim, svi dokazi sugerišu da oni nisu u pravu. Razmislimo malo u brojkama. Da bi ostali ispod dvotrećinskog praga, dogovorenog između donosilaca političkih odluka i naučnika, potrebno je da do 2050. godine spalimo ne više od 886 milijardi tona ugljenika (izvor: Međunarodna agencija za energiju). Pa ipak, firme za proizvodnju fosilnih goriva i dalje ulažu u eksploataciju rezervi koje će, ukoliko se spale, rezultirati višestrukom količinom emisije od one koja je zacrtana aktuelnim sporazumom. Ili, prevedeno na jezik ekonomije: klimatske promene predstavljaju ogroman tržišni neuspeh.

“Istinski apsurdni likovi nisu oni što poriču klimatske promene, već političari i ekonomisti koji veruju da postojeći tržišni mehanizmi mogu zaustaviti klimatske promene, da tržište mora uspostaviti granice klimatskih akcija i da se tržište može strukturirati za ostvarivanje najvećeg projekta re-inženjerstva koje je čovečanstvo ikada pokušalo”, piše Mason.

Ima li života izvan i iza kapitalizma?

Gledajući izvan i iza sadašnjeg sistema, Mejson pravi kratku stanku da bi predstavio osnove. On, ipak, kaže kako bi trebalo socijalizovati aspekte finansijske industrije (sprečiti banke, bankare i finansijske mogule da uzimaju sve dobitke, a potom ostavljajući društvo da otplaćuje njihove dugove), da socijalizuje informacije (tako da Google i Facebook ne uživaju u asimetriji informacija, u kojoj sada uživaju), ohrabrivanjem zajedničkog rada i rada u formama neprofitnih organizacija, kao i nacionalizovanjem komunalnih usluga. Po Mejsonovoj ekonomskoj logici, “uvođenje besplatne Wi-Fi mreže u neko planinsko selo trebalo bi da bude privilegovano i iznad svih aktera, da konekcija jednog gorštačkog seoceta, kao društveno dobro, ima prioritet nad pravima telekomunikacionog monopola.”

Osnovni dohodak ključan je u netržišnoj ekonomij. To je ono što bi ljudima omogućavalo da volontiraju u neprofitnim preduzećima, da postavljaju, recimo, saradnike za pitanja proizvodnje hrane i njene raspodele u društvu, ili dizajniranje pomoću 3-D modula. Time se ljudi ne bi sprečavali da rade – jer, oni sa dobro plaćenim, zadovoljavajućim poslovima nastaviće da ih rade – ali bi ljude oslobodilo od obaveze da rade stvari koje mašine mogu uraditi lakše i sigurnije.

Univerzalni osnovni dohodak je način širenja nagrada za rad u društveno korisnim aktivnostima, od kojih su, ekonomski govoreći, samo neki od njih nagrađeni u ovom trenutku. “Teorija osnovnog dohotka kaže, zapravo, da ima premalo radnih sati koji bi se negde potrošili (prerastajući u dodatni profit), tako da je potrebno da ubacimo likvidnost u mehanizam koji ih preraspoređuje”, piše Mejson. “I advokat i radnik u dnevnom boravku za stare trebalo bi da su u mogućnosti da „razmenjuju“ radno vreme uz punu platu, za časove slobodnog vremena koje plaća država”.

Najveći izazovi uvođenja „opšteg minimalca“ su političke i kulturne prirode, kažu Nik Srnicek i Aleks Vilijems u jednoj novoj knjizi čiji je naslov „Otkrivati budućnost“ (Inventing the Future), koja poziva na osnovni univerzalni dohodak. Politički, jer se ljudi prirodno odupiru ideji besplatnog davanja novca, baš kao što se danas suprotstavljaju tradicionalnom blagostanju i dobrobiti. I kulturno, jer “rad je tako duboko ukorenjen u naš identitet”. Čak i kada je posao degradirajući i nezadovoljavajući, mi ga još uvek povezujemo sa samopouzdanjem, samo-ostvarenjem i  iskustvom. (Srnicek i Vilijems pojašnjavaju kako sistem treba da plaća da bi niverzalni dohodak opstajao, mada spominju smanjenje troškova za vojsku i povećanje taksi na CO2 i drugih poreza).

Mnogi će verovatno odustati od ideja post-kapitalizma, jer je ovakav kapitalizam normativni deo života ne samo u Americi već i u velikom broju naprednog sveta. Većina nas ovde, s levog i sa desnog političkog krila veruje u ideju o slobodnom tržištu jer nam je rečeno da je to ono što ekonomiji omogućava da raste, te kakvi bi ljudi trebalo da budu: slobodni pri interakcijama s nama – i nas s njima.

Sve drugo zvuči kao socijalizam, čak i da ono što Mejson predlaže nije ništa nalik onoj staroj vrsti socijalizma. Umesto toga, njegove ideje predstavljaju pokušaj da se ide u korak s tehnologijom a svet prihvati kakav jeste, a ne kao neki neoliberalni raj kakav mislimo da jeste. Činjenica je da kapitalizam – sa svojom težnjom ka nejednakosti dohotka, informacionim monopolima i finansijskim moćima – gubi dah. Vreme je da počnemo da razmišljamo o nečemu novom.

Fast Company

Dobrodošli u post-radnu ekonomiju (1/2)


Šta je suština i priroda poslova budućnosti? Koliko će se menjati naša zanimanja, i koliko će tehnologija uticati na profile zanimanja? Kako se, naprosto, izboriti za parče hleba u epohi koju uveliko živimo – epohi u kojoj mašine već dominiraju društvom, menjajući iz korena naše ekonomske sisteme. Ben Šiler je za portal Fast Company imao šta da istraži a potom i napiše na ovu temu.

Ako je cilj ekonomije da svakome obezbedi pristojan posao, ta ekonomija u ovom trenutku očigledno ne funkcioniše dobro. Realne plate za većinu Amerikanaca nisu porasle već 40 godina. Stvarna nezaposlenost – koja uključuje “nedovoljno zaposlene” – premašuje deset  odsto. Mnogi poslovi danas postoje samo u “skraćenoj verziji”, obavljajući se uz skraćeno radno vreme i fleksibilne termine njihovog obavljanja – „tezge ” bez ikakvih pogodnosti i imalo zaštite. Takođe, trošimo puno novca za subvencionisanje takozvanih “sranja od zanimanja” (bullshit jobs), recimo, više od 50% radnika u ugostiteljskom sektoru brze hrane dobijaju neku vrstu državne pomoći.

Inače, čak i za ljude koji su zaposleni, posao koji obavljaju često nije toliko zabavan. Za sve debate o značenju i svrsi naših aktuelnih poslova, većina ljudi na njih gleda samo kao na sredstvo da bi doprli do nekog njima željenijeg cilja. Samo je 29% zaposlenih u Severnoj Americi koji izjavljuju da je zaista angažovano od strane poslodavca (globalno, ta brojka je 13%). A stvarnost je takva da će velikideo poslova uskoro biti obavljan uz pomoć računara. Tehnologija savremenih procesa obrade je već eliminisala mnoge “rutinske manuelne” i “rutinske kognitivne” aktivnosti, naročito u industrijskim halama i kancelarijama. A nove mašine sa veštačkom inteligencijom verovatno će ugasiti i više poslova čak i unutar uskostručnih poziva. Jedna studija je pokazala da je četrdeset sedam odsto poslova u riziku da nestane tokom narednih 20 godina.

Naravno, postoji puno konvencionalnih načina pomoću kojih možemo ovo rešiti, uključujući poboljšanje obrazovanja i obuke (tako da više ljudi može da odskoči s platama i da, naravno,  svojim strukama ostanu van dohvata sposobnosti robota), kao i podizanje minimalnih zarada. Ali, dugoročno, pitanje je da li će i ti pristupi biti dovoljni. Osnovni problem bi mogao biti u tome što posao, sam po sebi, gubi svoju vrednost. Ono što je radnicima i njihovim porodicama dosad omogućavalo da nešto izgrade, napreduju i nađu svoj smisao sada je na udaru robota.

Kao odgovor na to, mnogi se sada pozivaju na “univerzalni osnovni dohodak” (UBI) – gde država svim zaposlenima pruža taman dovoljno sredstava za iole pristojan život, u društvi u kojima vlada toliko obilje da vrednost dobara pada (a samim tim postaju pristupačnija nižim društvenim slojevima). Ovo bi poduprlo sada ugroženu kategoriju onih koje nazivamo “prekarijatom”: ljudima čiji poslovi ne vode do povećane finansijske sigurnosti. Oslobodiće nas od s_anja, omogućavajući svakome, a ne samo srećnicima, da uživa u automatizaciji. A ovo bi nam ostavilo više vremena za kreativne stvari, one koje nas odista ispunjavaju, uživajući u “obilju” koje nam pruža nova tehnologija (razmislite o tome koliko su korisni i jeftini kompjuteri danas; i zamislite šta bi oni mogli priuštiti svima u budućnosti). U Finskoj, Švajcarskoj i Kanadi je planirano nekoliko ispitivanja UBI-ja (i, zaista, još nekoliko razloga zašto je ta ideja atraktivna).

Kritičari UBI-ja kažu da je on nepotreban, nepraktičan i da može dovesti do pojave miliona onih koji će živeti o vladinom trošku – i možda su u pravu. Ove kritike su razumne. Ali pre nego što brzo ovaj koncept „državnog minimalca“ pustimo niz vodu, važno je razmišljati o ovoj ideji ne u kontekstu naše trenutne ekonomije već kroz pitanje šta bi jedna ekonomija u budućnosti mogla postati. Univerzalni prihod sada nije toliko ideja po sebi, već pre ideja za jednu formu ekonomije u kojoj kapitalizam nije društveno produktivan kao što je to po tradiciji bio.

Da bismo razumeli ovu našu ekonomiju i kako to da ona ne obezbeđuje sigurnost za veliki broj nas, potrebno je da pročitate Postkapitalizam, duboku i važnu knjigu britanskog ekonomiste i novinara Pola Mejsona (Paul Mason). Mejson je istraživao ideju o UBI, među većim skupovima promena neophodnih da se primene usled neuspeha postojećeg sistema. Predstavljajući u knjizi dugu ekonomsku istoriju koja pokazuje kako se inovacije i prosperitet povećavaju i spuštaju u talasima, on prikazuje kako naši trenutni aranžmani nisu toliko inovativni i prosperitetni koliko mi to mislimo (pronalazak Fejsbuka nije toliko važan za čovečanstvo koliko je to otkriće parne mašine).

Mejson kaže da se moramo kretati ka “post-kapitalističkoj” ekonomiji, gde rad za novac gubi svoju središnju ulogu, ekonomiju u kojoj se roba, informacije i intelektualna svojina međusobno dele sa drugim akterima, i gde ekonomski akteri sarađuju na nove načine, bilo da se radi o finansijskim institucijama tipa kreditne unije ili su prodavci kooperativnog tipa. Važno je i to što Mejson pokazuje kako aktuelna ekonomska ortodoksija – zasnovana na “slobodnim tržištima”, globalizaciji i velikoj ulozi industrije finansijskih usluga – nije neki istorijski kraj, usavršavajući sve ono što je postojalo do našeg trenutka. A pre će biti da je to rezultat određenog skupa izbora kada su, počev od osamdesetih godina prošlog veka, neki zadobili tu prednost nad drugima.

Mejsonova knjiga puno je svežih ideja, ali glavna tendencija je da kapitalizam puca pod sopstvenom težinom i da nam treba alternativa. Za to daje tri glavna razloga:

Urušavanje finansija – katastrofala pad vrednosti deonica

Finansijska kriza iz 2008. pokazala je inherentnu nestabilnost postojećeg sistema. Imali smo krizu jer su centralne banke dugo vremena podržavale jeftin novac, tako što su zadržavali niske kamatne stope, održavajući stabilne cene imovine i ohrabrivanjem svih aktera da pozajmljuju. Preuzeli smo kreditne kartice, automobile kredite i hipoteke, ne bi li svoje dugove nadomestili na drugi način, a usled slabosti zarada (dok su prihodi stagnirali od 1970-ih godina, dug je u američkoj ekonomiji udvostručen). Volstrit je trgovao zajmovima u prepakovanim jedinicama, stvarajući profit. Ali, tada se dogodilo da korisnici sabprajm kredita nisu mogli da otplaćuju ono sto duguju, cene aktive su strmoglavo pale, a kreditne kartice su počele da gube na važnosti [(Subprime krediti*, krediti uz „promenljive“ kamatne stope. Ovi krediti su često odobravani i bez bilo ikakvog učešća zajmoprimca (pri uzimanju kredita) i sa značajnim grejs periodima vraćanja (odloženi početak otplate kredita)].

Ali, čak i kada se ekonomija urušila, banke ni tada nisu ustuknule od svoje politike jeftinog novca. Nakon finansijske krize, banke u Sjedinjenim Državama, Japanu i Evropi odštampale su $12 biliona dolara novca, čišsteći stare i podstičući nove dugove. A sada se ponovo seje seme koje je pre 10 godina dovelo do dužničke katastrofe, samo je ovog puta upitno da li ćemo posedovati resurse kojima bismo pomogli sistemski važnim igračima.

“Izmišljotina zapretena u samom srcu neoliberalizma je u tome što svi mogu uživati u potrošačkom načinu života bez rasta zarada”, piše Mejson. “Možete nastaviti da zauvek štampate novac, ali ako se udeo tog novca koji bi trebalo da ide radnicima smanjuje – jer, napokon, ipak je sve veći deo profita generisan iz svojih hipoteka i kreditnih kartica – na kraju ćete udariti o zid. U jednom trenutku, proširenje finansijske dobiti kroz obezbeđivanje kredita finansijski uzdrmanim potrošačima razbiće se u param parčad i vratiti unatrag. “

Zapadni kapitalizam, tvrdi Mejson, zasniva se na „finansijalizaciji“ (pri čemu se trguje potrošačkim dugom), fiat ili papirnom novcu (koji se ne zasniva na bilo čemu opipljivom, poput zlata), i globalnih neravnoteža između zemalja kreditora (poput Kine) i zemalja dužnika (poput SAD-a). Ovakav sistem je sklon brzom usponu i krahu, čime maskira stvarnost koja leži ispod: realna ekonomija (tj privreda) ne raste veoma brzo i verovatno neće – barem ne još neko vreme.

Making China Great Again (3/3)


Ovo je treći i poslednji nastavak priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svom oštrom kritičkom stavu prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

U konkretnom smislu, zašto je važno ako se Amerika povlači a Kina napreduje? Jedna oblast u kojoj su vidljivi efekti ovog rasporeda snaga jeste tehnologija, gde se kineske i američke kompanije utrkuju ne samo za profit već i za oblikovanje pravila koja se tiču privatnosti, pravičnosti i cenzure. Kina je ukinula jedanaest od dvadeset pet najpopularnijih veb stranica u svetu – uključujući Google, YouTube, Fejsbuk i Vikipediju – jer se plaši da bi ove veb lokacije zadominirale nad lokalnim konkurentima ili ohrabrili neslaganja s mejnstrim politikom. Kineska vlada promovisala je taj pristup kao doktrinu “sajber-suvereniteta”. U decembru je ova zemlja bila domaćin Internet konferencije koja je privukla američke direktore poput Tima ​​Kuka iz Epla, iako je Kina prisilila Apple da ukloni aplikacije koje dozvoljavaju korisnicima da zaobiđu “Veliki odbrambeni zid”.

Zaustavio sam pekinški taksi i krenuo u severozapadni deo grada, gde jedna kineska kompanija, Senstajm (SenseTime), razvija svoju tehnologiju za prepoznavanje lica, oblast koja je na preseku između nauke i ličnih (građanskih) prava. Kompaniju je 2014. osnovao Tang Sjaou, naučnik koji je ekspert u računarstvu i koji se obučavao na bostonskom M.I.T.-u. Po povratku u Hong Kong, krenuo je da podučava „mlade nade“ kineske informatike (Godinama su kineske start up firme zaostajale za onima iz Silcijumske doline, ali je taj paritet sada viši. Od četrdeset privatnih kompanija širom sveta koje su postigle status “jednoroga” u 2017. godini – što znači da su kao početničke firme uspele da zarade milijardu dolara ili više – petnaest je kinesko a sedamnaest američko).

Kancelarije kompanije SenseTime imaju elegantan, industrijski izgled. Niko ne nosi identifikacionu značku, jer kamere prepoznaju zaposlene, što dovodi do otvaranja vrata. Tamo sam se upoznao sa šeficom marketinga, Džun Đin  koja je svoj M.B.A stekla na Univerzitetu u Čikagu; radila je u kompanijama kao što su Microsoft, Apple i Tesla. Đin me je povela u pokaznu šetnju, kako bih stekao neki uvid u komercijalne vidove upotrebe tehnologije prepoznavanja lica. Zaustavio sam se pred mašinom koja je izgledala kao „vitka“ verzija ATM mašine, koja je procenjivala moju “sreću” i druge atribute; ova mašina je pretpostavila da sam muškarac starosti 33 godine i, na osnovu tih informacija, plasirala mi reklamu za skejtbording odeću. Kada sam ponovo stupio pred nju, mašina je revidirala svoju prethodnu kalkulaciju: sada mi je dala 41 godinu, pa mi je, shodno toj modifikovanoj proceni, emitovala reklamu za alkoholno piće (Tada sam imao 40).

Ovakve mašine za facijalno prepoznavanje koriste se u restoranima da bi zabavile goste koji čekaju. Ali, oni takođe sadrže i skriveni element veštačke inteligencije: slike se prikupljaju i upoređuju sa bazom podataka u kojoj su lica V.I.P. klijenata. “Konobar ili konobarica se pojavljuju i možda vam obezbedimo mesto”, kazala je Đin. “To je lepota A.I.”

Đin mi je zatim pokazala kako ovu tehnologiju koristi policija, rekavši mi da njena firma „ostvaruje blisku saradnju sa Biroom javne bezbednosti”, koji Senstajmove algoritme primenjuje na milione ID fotografija. Kao demonstraciju načina na koji se koristi baza podataka o zaposlenicima kompanije, na ekranu je osvanula slika uživo na kojoj je bila prikazana saobraćajna gužva na obližnjoj raskrsnici. “U realnom vremenu, ona obuhvata sve atribute automobila i pešaka”, rekla je. Na susednom ekranu, trag nalik onom u video-igri „Pakmen“ pokazivao je kretanje jednog mladića gradom – a sve zasnovano samo na identifikaciji njegovog lica. Đin je dodala: “Može se poklapati sa osumnjičenom osobom čija je fotografija već u kriminalističkoj bazi podataka. Ukoliko je nivo sličnosti iznad određenog praga, onda se hapšenje može izvršiti na licu mesta. Potom je nastavila: “Radimo sa preko četrdeset policijskih biroa širom zemlje. Pokrajina Guangdong je uvek vrlo otvorena i prihvata najnovije tehnologije, tako da smo, samo prošle godine, pomogli policijskom birou Guangdonga da reši mnoge zločine “.

U Sjedinjenim Državama, gde policijska odeljenja i FBI takođe usvajaju tehnologiju vizuelne identifikacije, facijalno prepoznavanje lica je na meti kongresne debate o privatnosti građana, a s tim u vezi i problema s policijskim sprovođenjem zakona. Sudovi tek treba da razjasne kada gradske vlasti ili neka kompanija mogu da prate neku osobu, čije je lice „prepoznato“ od strane AI. Pod kojim se uslovima mogu koristiti biometrijski podaci za pronalaženje osumnjičenih za zločine, ili, pak, kada i da li se uopšte takvi podaci smeju prodavati oglašivačima (kao što sada, recimo, prodaju informacije o našim IP adresama, pa na „kućni prag“ naših računara preko interneta počnu da redovno pristižu reklame koje nam, navodno „odgovaraju“). U Si Đinpingovoj Kini, koja pre svega vrednuje red i poredak, ovakvih debata nema previše. U Šenženu, lokalna vlada koristi softver za prepoznavanje lica kako bi odvratila pešake koji nepropisno prelaze ulicu (dok se, istovremeno, na prometnim raskrsnicama objavljuju njihova imena i slike). Gradske vlasti Pekinga koriste mašine za prepoznavanje lica u javnim prostorijama za odmor kako bi sprečile ljude da kradu toaletni papir; softver limitira korisnike toaleta da ne smeju potrošiti više od šezdeset centimetara papira u roku od devet minuta.

Pre nego što je Tramp preuzeo vlast, kineska vlada je daleko nadmašivala Sjedinjene Države u razvoju onih vrsta veštačke inteligencije koje pogoduju špijunaži i bezbednosnom sektoru. Prema In-Q-Telu, investicionom ogranku američke obaveštajne zajednice, američka vlada je 2016. potrošila oko 1,2 milijarde dolara u razvoj  A.I. programa opšte namene (dakle javne, a ne tajne projekte). Kineska vlada, u svom sadašnjem petogodišnjem planu je za veštačku inteligenciju izdvojila 150 milijardi dolara.

Budžetom koji je Trampova administracija predložila za tekuću 2018. godinu smanjila bi se izdavanja za naučna istraživanja za petnaest procenata, ili, prevedeno u novac, iz kase će se za američku nauku potrošiti 11,1 milijardi dolara manje nego 2017. Ovi rezovi uključuju i smanjenje troškova Nacionalne naučne fondacije za razvoj “inteligentnih sistema”, i to za deset odsto. Erik Šmit, tadašnji predsednik Guglove kompanije “Alphabet”  je prošlog novembra rekao u Vašingtonu da će smanjenje razvojno – istraživačkog budžeta u oblasti osnovnih nauka pomoći Kini da prevaziđe Sjedinjene Države u veštačkoj inteligenciji u roku od jedne decenije. “Do 2020. godine, oni (Kinezi) će uhvatiti kopču s nama. Do 2025, biće bolji od nas. Do 2030. godine, dominiraće A.I. industrijama”, rekao je. Šmit, koji predsedava Savetodavnom odboru za inovacije u oblasti američke odbrane dodao je da zabrana ulaska građanima Irana u SAD takođe predstavlja prepreku razvoju američke tehnologije.

Iran je dosad iznedrio neke od vrhunskih kompjuterskih naučnika iz oblasti informatike i računarstva. „Želim ih ovde. Želim da rade za Alphabet i Google. Sasvim je blesavo ne dopustiti takvim stručnjacima da uđu u našu zemlju.”

Ovakav neslućeno brz kineski napredak u naučno-tehnološkim oblastima proizveo je zanimljive reakcije. Australijski mediji obelodanili su nastojanja kineske Komunističke partije da utiče na australijsku vladu. U decembru je Sem Dastijari, član Australijskog senata podneo ostavku nakon što se otkrilo da je jednog od njegovih donatora, poslovnog čoveka koji je predstavljao kineski strani uticaj, upozorio da je njegov telefon verovatno meta obrade australijske obaveštajne agencije. Australijski premijer Malkolm Turnbul najavio je zabranu stranih političkih donacija, navodeći “uznemiravajuće izveštaje o uticaju Kine (na Australiju)”.

Britanska izdavačka kuća „Cambridge University Press“ je prošlog avgusta izazvala uzbuđenje među naučnicima nakon što je s jedne od svojih kineskih veb-lokacija uklonila više od tri stotine akademskih članaka koji su spominjali osetljive teme (poput dešavanja na pekinškom trgu Tjenanmen), ne bi li tako udovoljili kineskim cenzorima. Kembridž je odustao od poteza (Još jedan akademski izdavač, Springer Nature, branio je svoju odluku da cenzuriše samog sebe, rekavši da je bilo neophodno “sprečiti potencijalno daleko veće posledice po naše kupce i autore”).

Neki od stratega iz političkih krugova u Pekingu gaje zabrinutost tim povodom. Oni misle da se njihovi lideri izlažu riziku od prebrzog povlačenja poteza u cilju „popunjavanja praznine“ koja je stvorena povlačenjem Amerike iz svoje globalne uloge. Otišao sam da se vidim s jednim od najmudrijih pekinških analitičara Amerike, Đijem Kinguom, dekanom Odeljenja za diplomatiju na Univerzitetu u Pekingu. “Sjedinjene Države ne gube vođstvo. One ga prepuštaju. A vi za to (od nas Kineza) čak ne tražite ni otkup”, rekao je. “Izgleda da se Trampova vizija može opisati ovako: Ako već Kina ima „besplatnu vožnju“, zašto i mi to ne možemo? Ali, problem je u tome što je Amerika prevelika. Ako se (svi) vozite besplatno, javni prevoz će kolabirati.”

A možda je najbolje rešenje da Kina Amerikancima pomogne u vožnji autobusa. Najgori scenario je da Kina vozi autobus u trenutku kada nije spremna. Isuviše je skupo i nema dovoljno iskustva”. Đia, uz osmeh na osedeloj  glavi, dodaje kako kineski univerziteti nemaju dovoljno vremena potrebnog za solidnu obuku studenata u oblastima od kojih kineska država puno očekuje: “Kinezima je u prošlosti spoljni svet bio veoma daleko. Sada im je taj svet veoma blizu. Međutim, ova promena dogodila se prebrzo da bi mogla biti svarena.”

Džozef Naj, politički analitičar sa Harvarda – koji je skovao danas poznati izraz mekana moć ili “meka sila” (soft power) da bi opisao kako su upotreba ideja i njihova privlačnost efikasniji od upotrebe gole sile – kazao mi je da je Kina donekle poboljšala svoju sposobnost ubeđivanja. “Američka mekana moć potiče iz našeg civilnog društva, od Holivuda, preko Harvarda, do Fondacije Bil Gejts”, rekao je. “Kina to i dalje ne razume. Još uvek se za to nisu otvorili. Mislim da će ih to, na duži rok, zaboleti.”

Naj predviđa da Trampova nepopularnost neće izbrisati prednost koju SAD još uvek imaju u domenu meke sile, osim pod određenim uslovima. “Tramp verovatno neće biti smatran za prekretnicu u američkoj istoriji, već pre kao signal (koji ispada iz koloseka)“, još jedan u plejadi čudnih likova koje naš politički proces izbacuje, kao što su Džo Mekarti ili Džordž Volas”, rekao je on. “Dve me stvari mogu opovrgnuti. Prva bi me opovrgla ako bi nas Tramp uveo u veliki rat. Druga je ukoliko bude ponovo izabran, i otme se kontroli pa naruši unutrašnju ravnotežu* državnih grana tj stubova moći, ili naruši našu reputaciju kao demokratskog društva. Mislim da to nije verovatno, ali još uvek nemam dovoljno poverenja u svoj (neargumentovani) sud da bih vas ubedio (checks and balances*:sistem koji svakom ogranku vlasti dozvoljava da izmeni ili stavi veto na ono što čini neka druga grana vlasti, sprečavajući na taj način svaku pojedinačnu granu vlasti da zadobije i vrši preveliku moć nad ostalim).

Pomoćnici iz Bele kuće su rekli da je krajem prošle godine uspostavljena dvostepena strategija, u kojoj će Tramp nastojati da sa kineskim predsednikom Sijem održi već uspostavljene srdačne odnose, dok niži zvaničnici uvode stroge mere. Do kraja 2017. godine, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i druge agencije radili su na političkim instrumentima odvraćanja od kineskog uticaja, uvođenjem novih trgovinskih praksi i nastojeći da oblikuju tehnologije budućnosti. Majkl Grin, koji je bio glavni savetnik Džordža V. Buša za Aziju mi je rekao: “Oni na to gledaju kao na ratni plan: rade sa saveznicima, rade sa članovima Kongresa.”

U svojoj strategiji nacionalne sigurnosti, američka administracija je predložila da bi, u cilju sprečavanja krađa trgovinskih tajni mogla ograničiti vize strancima koji putuju u Sjedinjene Države kako bi studirali ili se specijalizovali u oblastima nauke, inženjerstva, matematike i tehnologije; upravljačke strukture SAD posvetile su se “slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku”, kojim bi na terenu verovatno proširile vojnu saradnju sa Indijom, Japanom i Australijom. Robert Lajthajzer, predstavnik Sjedinjenih Država u oblasti trgovine, razmatra nekoliko potencijalnih tarifa kako bi kaznio Kinu zbog njene navodne krađe intelektualne svojine i dampinga izvoza na američkim tržištima. “Ne tražimo trgovinski rat”, rekao mi je visoki zvaničnik Bele kuće uključen u pitanja o Kini. “Ali predsednik u potpunosti veruje da se moramo suprotstaviti predatorskom ponašanju Kine u industrijskoj politici kojom je ’iskopala grob’ američkoj proizvodnji, a to sve više radi i u visokotehnološkim sektorima.”

Ukoliko Bela kuća preduzme takve akcije, mogli bi se sukobiti sa Trampovim osećajem međusobnog poštovanja koje postoji između njega i Sija. U međuvremenu, mnogi kineski stručnjaci opisuju pristup američke administracije kao neuslovan. U prvih jedanaest meseci Trampovog predsednikovanja nijedan od njegovih sekretara kabineta nije održao neki značajniji govor koji bi se doticao Kine. Mesto pomoćnika državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika, najviša pozicija u Stejt departmentu za taj region sveta – koju su nekada držali Viljem Averel Harimen, Ričard Holbruk i Kristofer Hil – ostalo je nepopunjeno. Dejvid Lempton, direktor kineskih studija pri Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins, rekao mi je: “Čini mi se kao da se radi o gomili pijanaca u automobilu, koji se bore za kontrolu nad volanom.”

U desetinama intervjua koje sam radio i u Kini i u Sjedinjenim Američkim Državama, skoro da nije bilo osobe koja je očekivala da će Kina u skorije vreme zameniti SAD u ulozi najbitnije svetske sile. Pored ekonomskih teškoća Kine, njen politički sistem, uključujući ograničenja slobode govora, verskog opredeljenja, civilnog društva i interneta, odvraća neke od najhrabrijih i najpreduzetnijih glava. Sijev sistem podstiče zavist među autokratama, ali nimalo oduševljenja među njenim običnim građanima koji žive širom sveta. A za sve razgovore Sija o “kineskom rešenju” i slavnom autoportretu u kineskom akcionom filmu “Wolf Warrior II”, Kina tek treba da ozbiljno odgovori na globalne probleme poput izbegličke krize ili građanskog rata u Siriji. Globalno liderstvo je skupa igračka; to znači da od svojih ljudi zahtevate da doprinose dobrobiti drugih ljudi – da, recimo pošalju svoje mlade vojnike da poginu daleko od svoje kuće.

Kada je predsednik Si 2015. godine obećao afričkim nacijama da će oprostiti brojne milijarde dolara kredita koje su uzele od Kine, kao i da će im uz to pružiti i dodatnu finansijsku pomoć, neki u Kini su se uznemirili: da li je njihova zemlja zaista dovoljno bogata da to uradi? Kina “ne traži da nas odmeni na istom položaju, ne kao neka vrsta Zemljinog planetarnog predsednika”, rekao je Danijel Rasel. “Nema nameru da oponaša Ameriku kao obezbedioca globalnih roba i dobara, niti da bude arbitar koji nagoveštava univerzalne principe i zajednička pravila”.

Pre će biti da naš svet ulazi u doba u kojem nema očiglednih lidera, u “doba nepolarnosti”, kako je to opisao Ričard Has, predsednik Saveta za odnose s inostranstvom, u kojem nacionalističke sile – Kina, SAD i Rusija – bitku biju s nevladinim grupama i to po svakoj temi, od Doktora bez granica do Fejsbuka, od ExxonMobila do Boko Harama. Prirodno je da Amerikance plaši ta mogućnost, ali Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za spoljnu politiku misli da će SAD zadržati kredibilitet i liderstvo. “Sjedinjene Države su jedina meni poznata sila sposobna da preokrene tokove, bivajući kritična prema sebi u procesu samo-preispitivanja”, rekao je on. “Dve godine nakon ulaska u Irak, ljudi koji su radili unutar sistema su se upitali: ‘Činimo li ispravnu stvar?’ ” Menon je u prošlosti imao prilike da vidi kako se ova zemlja iznova uzdizala: “Dosad u mom životu – tri puta. Bio sam u ’68, na Zapadnoj obali SAD. Video sam šta su Sjedinjene Države učinile 80-tih godina kako bi iznova otkrile sebe. Ono što je učinila nakon 2008. godine bilo je izvanredno. Po meni, ova situacija (sa Trampom) će doći i proći. A Amerika to sebi može priuštiti.”

Menon misli “da se, u stvari, vraćamo na tu istorijsku normu, odvojene multiverzume, paralelne svemire a ne na jedan, što je (tokom istorije) bio samo jedan izuzetak. Ako se vratite na koncept Evrope u devetnaestom stoleću, ljudi su u osnovi tada živeli u različitim svetovima i kontrolisali su međusobne interakcije. Kina neće preuzeti odgovornost za sve što se dešava na Bliskom Istoku ili u Južnoj Americi. “Mi, na neki način, u mnogo ne baš uvek primetnih formi, već živimo na ovaj način. “Tehnologija nam je olakšala ovakav životni stil, jer iTunes i dalje nastavlja da vam prodaje još više od iste vrste muzike – ne izlaže vas nečem novom. Kada odete u Peking, vi i dalje slušate svoju muziku i zapravo ste još uvek u svom “balonu”. Dakle, to je istorijska aberacija i retkost, kada kažete da ste “globalizovani”. Ali, šta to znači? “

Jednog kasnog novembarskog popodneva otišao sam u Peking da posetim izvesnog profesora koji je dugi niz godina proučavao Sjedinjene Države. Nedavna politička previranja u Americi su ga dezorijentisala. “Imam velike probleme da s tim izađem na kraj”, rekao je dok mi je posluživao šolju čaja. “Volim Sjedinjene Države. Mislio sam da bi multikulturalizam Sjedinjenih Država mogao i ovde  funkcionisati. Ali, ako tamo ne bude funkcionisao, onda neće ni ovde.”

Po njegovom mišljenju, izvorni američki zavet urezan i u Ustav sada se rasplinjava. “U prošlosti ste se držali zajedno zbog zajedničkih vrednosti koje nazivate slobodom”, rekao je. Umesto nje, pojavljuje se jedna cinična, politika „nultog zbroja“ (zero-sum), povratak filozofiji krvi i tla koja prednost daje interesima, a ne nadahnuću.

U tom smislu, primetio je profesor, najveće iznenađenje u odnosima između Kine i Sjedinjenih Država je – njihova sličnost. U obe zemlje, ljudi besni zbog dubokog jaza u bogatstvu i šansama za uspeh preusmeravaju svoja nadanja ka liderima koji su „nacionalistički nostalgičari“, i koji im podstiču neke vizije o pretnjama koje dolaze iz ’spoljnog sveta’. “Kina, Rusija i Sjedinjene Države se, zapravo, kreću u istom pravcu”, rekao je on. “Svi pokušavaju da ponovo budu sjajni.”

 ♦ “They’re all trying to be great again.” ♦

Juen Osnos (Njujorker)