Ko su i kakvi bili originalni anti-vakseri?

Kako je pregalaštvo izumitelja vakcinacije Edvarda Dženera doprinelo današnjim kulturnim sukobima.

Septembra 1798. godine je objavljena knjiga s neobičnim premisama koja je trebalo da promeni svet. Na prvi pogled, „Ispitivanje kravljih boginja“ je pre ličilo na objavljivanje poteklo iz sujete nego na jednu od najvećih prekretnica u istoriji medicine. Njegov autor, lekar po imenu Edvard Džener (Edward Jenner), bio je nepoznat izvan glosterskog seoskog okruga.

U ilustrovanom priručniku na 75 stranica, Džener je objasnio kako bi se ljudi mogli zaštititi od malih boginja, veoma sličnih kravljim samo daleko smrtnonosnijim – užasno svirepe bolesti koja je u vreme do pronalaska vakcine ubijala jednu na 12 zaraženih i ostavljala mnoge preživele s trajnim ožiljcima i zdravstvenim posledicama – primenjujući „pelcovanje“ odnosno jednu vrstu „fiziološkog kalemljenja“ – upravo koristeći uzorak kravljih boginja – ubacujući u ljudsko telo nedovoljno poznatu bolest koja je prevashodno pogađala stoku. Ovaj izvanredni i potpuno revolucionarni postupak nazvan je vakcinacijom, od latinskog naziva za kravu.

“Zarazni sadržaj”: Naslovna stranica knjige Edvarda Dženera

Ova “Istraga” odnosno ispitivanje je odmah postala senzacija. U roku od nekoliko godina, vakcinacija je prerasl u glavne tokove medicinske prakse u Britaniji, Evropi i Severnoj Americi, dok ju je kralj Španije proglasio “božanskim darom”, uredno prosleđivan svima koji su u ime španske krune hitali ka njenim kolonijama širom sveta. U vreme kada je Džener umro (1823.), milioni su ga smatrali herojem. Njegovi obožavaoci su bili Indijci, ruska carica (koja mu je iz zahvalnosti poslala dijamantski prsten) i Napoleon, koji „ovom čoveku nije mogao ništa da odbije“ iako su Francuska i Engleska u to vreme bile u ratu. Luj Paster (Louis Pasteur) je 1881. predložio da se termin ‘vakcinacija’ koristi za bilo koju vrstu ovog postupka, primenjivanog na različita oboljenja.

Ali, Dženera nisu svi gledali kao sveca. Princ Albert je 1858. godine na Trafalgar Skveru otkrio njegovu statuu, usred mnogo pompe ali, s druge strane i „izvesnih okolnosti“ Negodovanje je bilo toliko da je dve godine kasnije statua bila odneta do odmarališta u „manje istaknut i bitan“ ambijent kraljevskih parkova Kensington Gardens. Dženerovi najraniji i najglasniji protivnici bili su ljudi iz crkve, koji su smatrali da su „boginje Bogom data činjenica života i smrti“. Protivnici vakcinacije su razmišljali ovako: „Ako je Svemogući odlučio da će nekoga pogubiti tako što će na nekoga poslati boginje, onda bi svaki pokušaj da se potkopa ta božanska namera bio bogohuljenje“. Vakcinacija je među nekima takođe bila smatrana za „bestijalnu“, jer su ljudi, navodno, „bivali trovani odvratnim stvarima izvučenim iz inficiranih životinja“. Čak su se i verujući zalagali za stanovište da „boginje predstavljaju Silu dobra, jer imaju tendenciju da umanjuju broj dece među siromašnima“: ako bi se vakcinaciji omogućilo da prevlada kao trend u zdravstvu, društvom bi brzo prevladale niže klase.

Dobri doktor: Portret Edvarda Dženera

I neki lekari su, takođe, bili brzi i poslovični da „uspuze“ lestvicom lekarske hijerarhije koristeći se gorljivom retorikom protiv vakcinacije. Mnogima od nih je priticao uredan prihod od beskorisnih ali unosnih „lekova“ za male boginje, poput pijavica, purgativa ili srebrnih igala kojima se „oslobađao“ žućkasti gnoj iz hiljada pustula (zagnojenih gnojnih žlezda) koje bi prekrile sve delove pacijentove kože. Za njih je Dženerova „istraga“ predstavljala egzistencijalnu pretnju koju je trebalo neutralizovati po svaku cenu. Jezivi izveštaji o opasnosti od vakcinacije počeli su da se pojavljuju u medicinskim časopisima i popularnoj štampi. Pišući kao “Dr. Veverica”, jedan lekar je tvrdio da vakcinacija može da na čoveka prenese svojstva goveda: pelcovana deca bi mukala i rikala, trčeći na sve četiri i, ako je verovati ovom medicinskom svaštaru, razvijala kod dece izrazito „kravlje“ crte lica. Iznenađujuće ali istinito, uverenje da „vakcinacija može decu pretvoriti u stoku“ je zavladala Engleskom – masovna zabluda koju je svojim satiričnim crtežima ismevao karikaturista Džejms Gilrej.

U manje preterane opasnosti od vakcinacije trebalo je uključiti i tuberkulozu, ludilo, sepsu odnosno trovanje krvi, rak i sifilis. Lora C. Little, vatrena američka aktivistkinja i „terapeutkinja prirodnim sredstvima“ je sačinila opsežnu listu „Zločina (proizvedenih) kravljih boginja“ (1906). Litl je koristila njene novine „The Liberator“ za napade na vakcinaciju (kao i napade na veliki biznis, šećer, ili prisilnu kastraciju počinitelja seksualnih napada). Ona je bila uverena da je vakcinacija „cinična prevara“, koju je javnosti „utrapila“ masovna zavera lekara, proizvođača vakcina i vladinih zvaničnika. „Zločini zaverenika kravljih boginja“ sadržavali su preko 300 grafički prikazanih (nacrtanih) slučajeva teških i često smrtonosnih bolesti za koje je verovala da su uzrokovane vakcinacijom. Slučaj br. 275 je, recimo, bio mladić sa tumorom veličine ljudskog torza koji je „očigledno“ izrastao na mestu gde je pacijentu data vakcina, dok je slučaj br. 30 bio njen sin, koji je umro (od difterije) u dobi od sedam godina, ubrzo nakon što je „izvučen“ iz učionice i prisilno vakcinisan.

Uočite razliku: Dva školarca usred epidemije malih boginja u Lesteru iz 1900.

Pristalice vakcinacije istakle su da ovi slučajevi – iako tragični – ne mogu biti definitivna “kruna optužnice” protiv vakcinisanja. Nažalost, tvrdnje anti-vaksera su u sebi imale nekoliko bolnih istina; vakcinisanje može izazvati trovanje krvi; to nije mogao biti prvi čovekov instinkt u doba pre teorije o postojanju zaraznih klica – da čovek pristaje na vakcinu jer mu je od pomoći – ali nas ne iznenađuje danas, kada je ona postala zdravstveni standard. Budući da se gnoj od kravljih boginja sakupljao u uslovima koji su daleko od sterilnih uslova, često u sebi skrivajući bakterije sa farmi, nije ni čudo što se u to vreme vakcina smatrala (i) opasnom. Jedan mrtvozornik je 1865. nevoljno priznao vezu između vakcine i smrti petnaestogodišnje devojčice, ispitivanjem utvrdivši da je umrla od trovanja krvi: „Smrt ne mogu da pripišem bilo čemu drugom osim vakcinaciji“. Sifilis se može proširiti uobičajenom praksom da se u jednoj grupi prvo vakciniše beba, a zatim se za pravljenje vakcine upotrebi tečnost (gnoj) iz bebinog plika – način za „pelcovanje“ sve druge dece. Kongenitalni sifilis, koji je fetus pokupio in utero (tokom boravka u majčinom stomaku pre rođenja), često bi ostao neotkriven kod beba i vakcinacija ga je lako prenosila – što je jasno pokazalo i izbijanje nekoliko epidemija sifilisa nedugo po vakcinaciji.

Kako su „eskadroni“ i buljuci protivnika vakcinacije reagovali na dokaze da bi vakcinisanje moglo biti rizično po zdravlje pa čak i smrtonosno? Jednom rečju, loše. Pet stotina lekara koji su potpisali svoje otvoreno pismo objavljeno u londonskom Tajmsu  su negirali da vakcinacija može proširiti sifilis bili su ili lažljivci ili neoprostive neznalice kada je reč o činjenicama da su žarišta sifilisa prijavljivana upravo kod tek vakcinisane dece. I sam Džener je možda prouzrokovao smrt trovanjem krvi jednog od svojih mladih zamoraca; njegovo “epidemiološko ispitivanje” je ‘nadvisilo’ nezgodnu činjenicu da je dečaka uhvatila “zarazna groznica” ubrzo nakon vakcinacije. Džener je bio uveren da je njegovo otkriće savršeno, insistirajući da jednokratno vakcinisanje u veoma mladom dobu osigurava doživotnu zaštitu. Njegov diktat postao je uobičajena praksa u Engleskoj, čak i nakon što su druge zemlje uvele ponovnu vakcinaciju (re-vakcinaciju) tokom ranog punoletstva jer je bilo jasno da imunitet vremenom nestaje, i da oni koji su vakcinisani samo jednom mogu još uvek da dobiju male boginje.

Ovo bi moglo naštetiti Prvoj vakcinaciji Edvarda Dženera iz 1796 (Slika: Melingue Gaston)

Jedno racionalno uverenje javnosti da su zagovornici vakcine (svesno) umanjivali rizike i nuspojave vakcine objašnjava zašto su eksperimenti Engleske sa obaveznom vakcinacijom bili tako nesrećno neuspeli. Od sredine 19. veka, roditelji koji su odbijali da im se deca vakcinišu protiv malih boginja bivali bi novčano kažnjavani ili čak privođeni u zatvor. Zakoni su bili nedorečeni i bez osećaja za stanje stvari. Jedna mlada majka je udavila sebe i svoje dete, kako bi poštedela sebe i dete svih mogućih strahota i nus-efekata vakcine. Širom Engleske su javno spaljivane uredbe o vakcinaciji, pri čemu se ispostavilo da su čitavi gradovi podržavali puštanje zatvorenika koji su robijali zbog kršenja zakona. Došlo je do poplave dobrovoljaca za front otvoren protiv vakcinacije. Jedan od zapaženijih „preobraćenika“ bio je i Džordž Bernard Šo, koji je dobio boginje uprkos vakcinisanju, i koji je vakcinaciju opisao kao „posebno gadno poigravanje čarobnjaštvom“. Uredbe su konačno poništene 1909. godine, nakon što Kraljevska komisija nije uspela da donese jednoglasnu presudu o pozitivnim znanjima i iskustvu nastalim vakcinacijom ili na neki drugi (naučni) način. Ova žalosna epizoda pruža važnu lekciju svima koji veruju da je obavezna („prinudna“) vakcinacija odgovor na urušavanje poverenja javnosti u MMR vakcinu.

U Indiji pod britanskom vladavinom su vlasti bile toliko prilježno prionule na masovnu vakcinaciju da su, zarad nje, pribegavale prevarama. Kada su pobožni Hindusi odbili da im „ubrizgavaju“ ono što su nazivali „proizvodima govečeta“, zastoj u vakcinaciji je bio otklonjen srećnim “otkrićem” drevnog sanskritskog teksta koji je pokazao da su, sasvim neverovatno, hinduistički lekari otkrili vakcinaciju još mnogo vekova ranije. Tek nakon što je kampanja vakcinacije bezbedno započela, istina je otkrivena: stručnjak Britanskog muzeja zadužen za sanskrit falsifikovao je „drevni“ rukopis u hotelskoj sobi u Madrasu. Da li se može prihvatiti jedno takvo „izneveravanje nečije pobožnosti“, iako je, na kraju, bilo dobro i urađeno iz plemenitih pobuda?

Počeh li da vam mučem: slika „Predivni efekti kravljih boginja” prikazuje Džejmsa Gillreja (1802) koji ismeva sve one koji su verovali da bi vakcinacija mogla da ljude pretvori u stoku

Već se u sam osvit vakcinacije rasplamsao rat dezinformacijama, kojeg su propagirale i zagovarale obe strane. Anti-vakseri su lagali, spinovali tj. izvrtali statistiku, izmišljajući zastrašujuće priče i zatomljavajući gole naučne činjenice koje su delovale pogubno po njihovu teoriju. Oni su, na neki način, veoma konkretan, počinili zločin protiv fakata medicine, nauke i samog čovečanstva, izlažući milione ljudi opasnostima od infekcija koje su se mogle sprečiti. Druga strana je, pak, možda kriva za daleko manje teške zločine, ali nije bez neke krivice: “Preobraćenički impuls” i želja pro-vakserski nastrojenih naučnika da se vakcina koristi u što je moguće većoj meri ih je naterala da potcene postojeće rizike, dajući time „municiju“ za argumente protiv vakcinacije. Dženerov pronalazak je do danas spasao bezbroj života, ali je beskompromisna zadrtost njega i njegovih sledbenika iznedrila kulturu nepoverenja, koja traje sve do danas.

 

Geret Vilijems je profesor na Univerzitetu u Bristolu i autor knjige “Anđeo smrti: priča o malim boginjama” (Angel of Death: the story of smallpox). Njegova najnovija knjiga zove se „Razbijanje dvostruke spirale: izgubljeni junaci DNK“ (Unravelling the Double Helix: the lost heroes of DNA).

The first vaccination of Edward Jenner: photo by Christophel Fine Art/Universal Images Group via Getty Images

James Gillray and photo of two schoolboys: Images reproduced by kind permission of Dr Jenner’s House, Berkeley

Portait of Edward Jenner and title page of the Inquiry: IDS / Science photo Library

Gareth Williams | August 30th 2019

 

1843 Magazine

Making China Great Again (3/3)

Ovo je treći i poslednji nastavak priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svom oštrom kritičkom stavu prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

U konkretnom smislu, zašto je važno ako se Amerika povlači a Kina napreduje? Jedna oblast u kojoj su vidljivi efekti ovog rasporeda snaga jeste tehnologija, gde se kineske i američke kompanije utrkuju ne samo za profit već i za oblikovanje pravila koja se tiču privatnosti, pravičnosti i cenzure. Kina je ukinula jedanaest od dvadeset pet najpopularnijih veb stranica u svetu – uključujući Google, YouTube, Fejsbuk i Vikipediju – jer se plaši da bi ove veb lokacije zadominirale nad lokalnim konkurentima ili ohrabrili neslaganja s mejnstrim politikom. Kineska vlada promovisala je taj pristup kao doktrinu “sajber-suvereniteta”. U decembru je ova zemlja bila domaćin Internet konferencije koja je privukla američke direktore poput Tima ​​Kuka iz Epla, iako je Kina prisilila Apple da ukloni aplikacije koje dozvoljavaju korisnicima da zaobiđu “Veliki odbrambeni zid”.

Zaustavio sam pekinški taksi i krenuo u severozapadni deo grada, gde jedna kineska kompanija, Senstajm (SenseTime), razvija svoju tehnologiju za prepoznavanje lica, oblast koja je na preseku između nauke i ličnih (građanskih) prava. Kompaniju je 2014. osnovao Tang Sjaou, naučnik koji je ekspert u računarstvu i koji se obučavao na bostonskom M.I.T.-u. Po povratku u Hong Kong, krenuo je da podučava „mlade nade“ kineske informatike (Godinama su kineske start up firme zaostajale za onima iz Silcijumske doline, ali je taj paritet sada viši. Od četrdeset privatnih kompanija širom sveta koje su postigle status “jednoroga” u 2017. godini – što znači da su kao početničke firme uspele da zarade milijardu dolara ili više – petnaest je kinesko a sedamnaest američko).

Kancelarije kompanije SenseTime imaju elegantan, industrijski izgled. Niko ne nosi identifikacionu značku, jer kamere prepoznaju zaposlene, što dovodi do otvaranja vrata. Tamo sam se upoznao sa šeficom marketinga, Džun Đin  koja je svoj M.B.A stekla na Univerzitetu u Čikagu; radila je u kompanijama kao što su Microsoft, Apple i Tesla. Đin me je povela u pokaznu šetnju, kako bih stekao neki uvid u komercijalne vidove upotrebe tehnologije prepoznavanja lica. Zaustavio sam se pred mašinom koja je izgledala kao „vitka“ verzija ATM mašine, koja je procenjivala moju “sreću” i druge atribute; ova mašina je pretpostavila da sam muškarac starosti 33 godine i, na osnovu tih informacija, plasirala mi reklamu za skejtbording odeću. Kada sam ponovo stupio pred nju, mašina je revidirala svoju prethodnu kalkulaciju: sada mi je dala 41 godinu, pa mi je, shodno toj modifikovanoj proceni, emitovala reklamu za alkoholno piće (Tada sam imao 40).

Ovakve mašine za facijalno prepoznavanje koriste se u restoranima da bi zabavile goste koji čekaju. Ali, oni takođe sadrže i skriveni element veštačke inteligencije: slike se prikupljaju i upoređuju sa bazom podataka u kojoj su lica V.I.P. klijenata. “Konobar ili konobarica se pojavljuju i možda vam obezbedimo mesto”, kazala je Đin. “To je lepota A.I.”

Đin mi je zatim pokazala kako ovu tehnologiju koristi policija, rekavši mi da njena firma „ostvaruje blisku saradnju sa Biroom javne bezbednosti”, koji Senstajmove algoritme primenjuje na milione ID fotografija. Kao demonstraciju načina na koji se koristi baza podataka o zaposlenicima kompanije, na ekranu je osvanula slika uživo na kojoj je bila prikazana saobraćajna gužva na obližnjoj raskrsnici. “U realnom vremenu, ona obuhvata sve atribute automobila i pešaka”, rekla je. Na susednom ekranu, trag nalik onom u video-igri „Pakmen“ pokazivao je kretanje jednog mladića gradom – a sve zasnovano samo na identifikaciji njegovog lica. Đin je dodala: “Može se poklapati sa osumnjičenom osobom čija je fotografija već u kriminalističkoj bazi podataka. Ukoliko je nivo sličnosti iznad određenog praga, onda se hapšenje može izvršiti na licu mesta. Potom je nastavila: “Radimo sa preko četrdeset policijskih biroa širom zemlje. Pokrajina Guangdong je uvek vrlo otvorena i prihvata najnovije tehnologije, tako da smo, samo prošle godine, pomogli policijskom birou Guangdonga da reši mnoge zločine “.

U Sjedinjenim Državama, gde policijska odeljenja i FBI takođe usvajaju tehnologiju vizuelne identifikacije, facijalno prepoznavanje lica je na meti kongresne debate o privatnosti građana, a s tim u vezi i problema s policijskim sprovođenjem zakona. Sudovi tek treba da razjasne kada gradske vlasti ili neka kompanija mogu da prate neku osobu, čije je lice „prepoznato“ od strane AI. Pod kojim se uslovima mogu koristiti biometrijski podaci za pronalaženje osumnjičenih za zločine, ili, pak, kada i da li se uopšte takvi podaci smeju prodavati oglašivačima (kao što sada, recimo, prodaju informacije o našim IP adresama, pa na „kućni prag“ naših računara preko interneta počnu da redovno pristižu reklame koje nam, navodno „odgovaraju“). U Si Đinpingovoj Kini, koja pre svega vrednuje red i poredak, ovakvih debata nema previše. U Šenženu, lokalna vlada koristi softver za prepoznavanje lica kako bi odvratila pešake koji nepropisno prelaze ulicu (dok se, istovremeno, na prometnim raskrsnicama objavljuju njihova imena i slike). Gradske vlasti Pekinga koriste mašine za prepoznavanje lica u javnim prostorijama za odmor kako bi sprečile ljude da kradu toaletni papir; softver limitira korisnike toaleta da ne smeju potrošiti više od šezdeset centimetara papira u roku od devet minuta.

Pre nego što je Tramp preuzeo vlast, kineska vlada je daleko nadmašivala Sjedinjene Države u razvoju onih vrsta veštačke inteligencije koje pogoduju špijunaži i bezbednosnom sektoru. Prema In-Q-Telu, investicionom ogranku američke obaveštajne zajednice, američka vlada je 2016. potrošila oko 1,2 milijarde dolara u razvoj  A.I. programa opšte namene (dakle javne, a ne tajne projekte). Kineska vlada, u svom sadašnjem petogodišnjem planu je za veštačku inteligenciju izdvojila 150 milijardi dolara.

Budžetom koji je Trampova administracija predložila za tekuću 2018. godinu smanjila bi se izdavanja za naučna istraživanja za petnaest procenata, ili, prevedeno u novac, iz kase će se za američku nauku potrošiti 11,1 milijardi dolara manje nego 2017. Ovi rezovi uključuju i smanjenje troškova Nacionalne naučne fondacije za razvoj “inteligentnih sistema”, i to za deset odsto. Erik Šmit, tadašnji predsednik Guglove kompanije “Alphabet”  je prošlog novembra rekao u Vašingtonu da će smanjenje razvojno – istraživačkog budžeta u oblasti osnovnih nauka pomoći Kini da prevaziđe Sjedinjene Države u veštačkoj inteligenciji u roku od jedne decenije. “Do 2020. godine, oni (Kinezi) će uhvatiti kopču s nama. Do 2025, biće bolji od nas. Do 2030. godine, dominiraće A.I. industrijama”, rekao je. Šmit, koji predsedava Savetodavnom odboru za inovacije u oblasti američke odbrane dodao je da zabrana ulaska građanima Irana u SAD takođe predstavlja prepreku razvoju američke tehnologije.

Iran je dosad iznedrio neke od vrhunskih kompjuterskih naučnika iz oblasti informatike i računarstva. „Želim ih ovde. Želim da rade za Alphabet i Google. Sasvim je blesavo ne dopustiti takvim stručnjacima da uđu u našu zemlju.”

Ovakav neslućeno brz kineski napredak u naučno-tehnološkim oblastima proizveo je zanimljive reakcije. Australijski mediji obelodanili su nastojanja kineske Komunističke partije da utiče na australijsku vladu. U decembru je Sem Dastijari, član Australijskog senata podneo ostavku nakon što se otkrilo da je jednog od njegovih donatora, poslovnog čoveka koji je predstavljao kineski strani uticaj, upozorio da je njegov telefon verovatno meta obrade australijske obaveštajne agencije. Australijski premijer Malkolm Turnbul najavio je zabranu stranih političkih donacija, navodeći “uznemiravajuće izveštaje o uticaju Kine (na Australiju)”.

Britanska izdavačka kuća „Cambridge University Press“ je prošlog avgusta izazvala uzbuđenje među naučnicima nakon što je s jedne od svojih kineskih veb-lokacija uklonila više od tri stotine akademskih članaka koji su spominjali osetljive teme (poput dešavanja na pekinškom trgu Tjenanmen), ne bi li tako udovoljili kineskim cenzorima. Kembridž je odustao od poteza (Još jedan akademski izdavač, Springer Nature, branio je svoju odluku da cenzuriše samog sebe, rekavši da je bilo neophodno “sprečiti potencijalno daleko veće posledice po naše kupce i autore”).

Neki od stratega iz političkih krugova u Pekingu gaje zabrinutost tim povodom. Oni misle da se njihovi lideri izlažu riziku od prebrzog povlačenja poteza u cilju „popunjavanja praznine“ koja je stvorena povlačenjem Amerike iz svoje globalne uloge. Otišao sam da se vidim s jednim od najmudrijih pekinških analitičara Amerike, Đijem Kinguom, dekanom Odeljenja za diplomatiju na Univerzitetu u Pekingu. “Sjedinjene Države ne gube vođstvo. One ga prepuštaju. A vi za to (od nas Kineza) čak ne tražite ni otkup”, rekao je. “Izgleda da se Trampova vizija može opisati ovako: Ako već Kina ima „besplatnu vožnju“, zašto i mi to ne možemo? Ali, problem je u tome što je Amerika prevelika. Ako se (svi) vozite besplatno, javni prevoz će kolabirati.”

A možda je najbolje rešenje da Kina Amerikancima pomogne u vožnji autobusa. Najgori scenario je da Kina vozi autobus u trenutku kada nije spremna. Isuviše je skupo i nema dovoljno iskustva”. Đia, uz osmeh na osedeloj  glavi, dodaje kako kineski univerziteti nemaju dovoljno vremena potrebnog za solidnu obuku studenata u oblastima od kojih kineska država puno očekuje: “Kinezima je u prošlosti spoljni svet bio veoma daleko. Sada im je taj svet veoma blizu. Međutim, ova promena dogodila se prebrzo da bi mogla biti svarena.”

Džozef Naj, politički analitičar sa Harvarda – koji je skovao danas poznati izraz mekana moć ili “meka sila” (soft power) da bi opisao kako su upotreba ideja i njihova privlačnost efikasniji od upotrebe gole sile – kazao mi je da je Kina donekle poboljšala svoju sposobnost ubeđivanja. “Američka mekana moć potiče iz našeg civilnog društva, od Holivuda, preko Harvarda, do Fondacije Bil Gejts”, rekao je. “Kina to i dalje ne razume. Još uvek se za to nisu otvorili. Mislim da će ih to, na duži rok, zaboleti.”

Naj predviđa da Trampova nepopularnost neće izbrisati prednost koju SAD još uvek imaju u domenu meke sile, osim pod određenim uslovima. “Tramp verovatno neće biti smatran za prekretnicu u američkoj istoriji, već pre kao signal (koji ispada iz koloseka)“, još jedan u plejadi čudnih likova koje naš politički proces izbacuje, kao što su Džo Mekarti ili Džordž Volas”, rekao je on. “Dve me stvari mogu opovrgnuti. Prva bi me opovrgla ako bi nas Tramp uveo u veliki rat. Druga je ukoliko bude ponovo izabran, i otme se kontroli pa naruši unutrašnju ravnotežu* državnih grana tj stubova moći, ili naruši našu reputaciju kao demokratskog društva. Mislim da to nije verovatno, ali još uvek nemam dovoljno poverenja u svoj (neargumentovani) sud da bih vas ubedio (checks and balances*:sistem koji svakom ogranku vlasti dozvoljava da izmeni ili stavi veto na ono što čini neka druga grana vlasti, sprečavajući na taj način svaku pojedinačnu granu vlasti da zadobije i vrši preveliku moć nad ostalim).

Pomoćnici iz Bele kuće su rekli da je krajem prošle godine uspostavljena dvostepena strategija, u kojoj će Tramp nastojati da sa kineskim predsednikom Sijem održi već uspostavljene srdačne odnose, dok niži zvaničnici uvode stroge mere. Do kraja 2017. godine, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i druge agencije radili su na političkim instrumentima odvraćanja od kineskog uticaja, uvođenjem novih trgovinskih praksi i nastojeći da oblikuju tehnologije budućnosti. Majkl Grin, koji je bio glavni savetnik Džordža V. Buša za Aziju mi je rekao: “Oni na to gledaju kao na ratni plan: rade sa saveznicima, rade sa članovima Kongresa.”

U svojoj strategiji nacionalne sigurnosti, američka administracija je predložila da bi, u cilju sprečavanja krađa trgovinskih tajni mogla ograničiti vize strancima koji putuju u Sjedinjene Države kako bi studirali ili se specijalizovali u oblastima nauke, inženjerstva, matematike i tehnologije; upravljačke strukture SAD posvetile su se “slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku”, kojim bi na terenu verovatno proširile vojnu saradnju sa Indijom, Japanom i Australijom. Robert Lajthajzer, predstavnik Sjedinjenih Država u oblasti trgovine, razmatra nekoliko potencijalnih tarifa kako bi kaznio Kinu zbog njene navodne krađe intelektualne svojine i dampinga izvoza na američkim tržištima. “Ne tražimo trgovinski rat”, rekao mi je visoki zvaničnik Bele kuće uključen u pitanja o Kini. “Ali predsednik u potpunosti veruje da se moramo suprotstaviti predatorskom ponašanju Kine u industrijskoj politici kojom je ’iskopala grob’ američkoj proizvodnji, a to sve više radi i u visokotehnološkim sektorima.”

Ukoliko Bela kuća preduzme takve akcije, mogli bi se sukobiti sa Trampovim osećajem međusobnog poštovanja koje postoji između njega i Sija. U međuvremenu, mnogi kineski stručnjaci opisuju pristup američke administracije kao neuslovan. U prvih jedanaest meseci Trampovog predsednikovanja nijedan od njegovih sekretara kabineta nije održao neki značajniji govor koji bi se doticao Kine. Mesto pomoćnika državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika, najviša pozicija u Stejt departmentu za taj region sveta – koju su nekada držali Viljem Averel Harimen, Ričard Holbruk i Kristofer Hil – ostalo je nepopunjeno. Dejvid Lempton, direktor kineskih studija pri Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins, rekao mi je: “Čini mi se kao da se radi o gomili pijanaca u automobilu, koji se bore za kontrolu nad volanom.”

U desetinama intervjua koje sam radio i u Kini i u Sjedinjenim Američkim Državama, skoro da nije bilo osobe koja je očekivala da će Kina u skorije vreme zameniti SAD u ulozi najbitnije svetske sile. Pored ekonomskih teškoća Kine, njen politički sistem, uključujući ograničenja slobode govora, verskog opredeljenja, civilnog društva i interneta, odvraća neke od najhrabrijih i najpreduzetnijih glava. Sijev sistem podstiče zavist među autokratama, ali nimalo oduševljenja među njenim običnim građanima koji žive širom sveta. A za sve razgovore Sija o “kineskom rešenju” i slavnom autoportretu u kineskom akcionom filmu “Wolf Warrior II”, Kina tek treba da ozbiljno odgovori na globalne probleme poput izbegličke krize ili građanskog rata u Siriji. Globalno liderstvo je skupa igračka; to znači da od svojih ljudi zahtevate da doprinose dobrobiti drugih ljudi – da, recimo pošalju svoje mlade vojnike da poginu daleko od svoje kuće.

Kada je predsednik Si 2015. godine obećao afričkim nacijama da će oprostiti brojne milijarde dolara kredita koje su uzele od Kine, kao i da će im uz to pružiti i dodatnu finansijsku pomoć, neki u Kini su se uznemirili: da li je njihova zemlja zaista dovoljno bogata da to uradi? Kina “ne traži da nas odmeni na istom položaju, ne kao neka vrsta Zemljinog planetarnog predsednika”, rekao je Danijel Rasel. “Nema nameru da oponaša Ameriku kao obezbedioca globalnih roba i dobara, niti da bude arbitar koji nagoveštava univerzalne principe i zajednička pravila”.

Pre će biti da naš svet ulazi u doba u kojem nema očiglednih lidera, u “doba nepolarnosti”, kako je to opisao Ričard Has, predsednik Saveta za odnose s inostranstvom, u kojem nacionalističke sile – Kina, SAD i Rusija – bitku biju s nevladinim grupama i to po svakoj temi, od Doktora bez granica do Fejsbuka, od ExxonMobila do Boko Harama. Prirodno je da Amerikance plaši ta mogućnost, ali Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za spoljnu politiku misli da će SAD zadržati kredibilitet i liderstvo. “Sjedinjene Države su jedina meni poznata sila sposobna da preokrene tokove, bivajući kritična prema sebi u procesu samo-preispitivanja”, rekao je on. “Dve godine nakon ulaska u Irak, ljudi koji su radili unutar sistema su se upitali: ‘Činimo li ispravnu stvar?’ ” Menon je u prošlosti imao prilike da vidi kako se ova zemlja iznova uzdizala: “Dosad u mom životu – tri puta. Bio sam u ’68, na Zapadnoj obali SAD. Video sam šta su Sjedinjene Države učinile 80-tih godina kako bi iznova otkrile sebe. Ono što je učinila nakon 2008. godine bilo je izvanredno. Po meni, ova situacija (sa Trampom) će doći i proći. A Amerika to sebi može priuštiti.”

Menon misli “da se, u stvari, vraćamo na tu istorijsku normu, odvojene multiverzume, paralelne svemire a ne na jedan, što je (tokom istorije) bio samo jedan izuzetak. Ako se vratite na koncept Evrope u devetnaestom stoleću, ljudi su u osnovi tada živeli u različitim svetovima i kontrolisali su međusobne interakcije. Kina neće preuzeti odgovornost za sve što se dešava na Bliskom Istoku ili u Južnoj Americi. “Mi, na neki način, u mnogo ne baš uvek primetnih formi, već živimo na ovaj način. “Tehnologija nam je olakšala ovakav životni stil, jer iTunes i dalje nastavlja da vam prodaje još više od iste vrste muzike – ne izlaže vas nečem novom. Kada odete u Peking, vi i dalje slušate svoju muziku i zapravo ste još uvek u svom “balonu”. Dakle, to je istorijska aberacija i retkost, kada kažete da ste “globalizovani”. Ali, šta to znači? “

Jednog kasnog novembarskog popodneva otišao sam u Peking da posetim izvesnog profesora koji je dugi niz godina proučavao Sjedinjene Države. Nedavna politička previranja u Americi su ga dezorijentisala. “Imam velike probleme da s tim izađem na kraj”, rekao je dok mi je posluživao šolju čaja. “Volim Sjedinjene Države. Mislio sam da bi multikulturalizam Sjedinjenih Država mogao i ovde  funkcionisati. Ali, ako tamo ne bude funkcionisao, onda neće ni ovde.”

Po njegovom mišljenju, izvorni američki zavet urezan i u Ustav sada se rasplinjava. “U prošlosti ste se držali zajedno zbog zajedničkih vrednosti koje nazivate slobodom”, rekao je. Umesto nje, pojavljuje se jedna cinična, politika „nultog zbroja“ (zero-sum), povratak filozofiji krvi i tla koja prednost daje interesima, a ne nadahnuću.

U tom smislu, primetio je profesor, najveće iznenađenje u odnosima između Kine i Sjedinjenih Država je – njihova sličnost. U obe zemlje, ljudi besni zbog dubokog jaza u bogatstvu i šansama za uspeh preusmeravaju svoja nadanja ka liderima koji su „nacionalistički nostalgičari“, i koji im podstiču neke vizije o pretnjama koje dolaze iz ’spoljnog sveta’. “Kina, Rusija i Sjedinjene Države se, zapravo, kreću u istom pravcu”, rekao je on. “Svi pokušavaju da ponovo budu sjajni.”

 ♦ “They’re all trying to be great again.” ♦

Juen Osnos (Njujorker)