Britanija, još jednom bolesnik Evrope


Britanski ekonomski novinar Martin Volf za Fajnenšel tajms pravi kratak i efektan osvrt na stanje ostrvske ekonomije u zadnjih gotovo šest decenija.

Kada sam bio mlad, šezdesetih godina, Britanija je bila poznata kao „bolesnik Evrope“ zbog svoje dugotrajne, višedecenijske ekonomske slabosti. Pa ipak, nakon mandata premijerke Margaret Tačer 80-ih godina prošlog veka, ovaj žalobni epitet se više nije činio primenjivim na Ostrvljane. Međutim, sada, još jednom, dok polazim u inostranstvo – a posebno u kontinentalnu Evropu – ima onih koji me pitaju “Šta to nije u redu sa Britanijom?”, uz mešavinu zbunjenosti, sažaljenja i “šadenfrojdea” (Schadenfreude), pomalo zlobnih šala i peckanja. Ali mogu da opišem simptome: Britanija prolazi kroz šest kriza u isto vreme.

Prva i najvažnija, najteža je ekonomska kriza. Polazna tačka bila je šok usled finansijske krize 2008. godine. Ali danas, najvažniji aspekt ovog stanja jeste stagnacija produktivnosti. Prema Savetodavnom odboru, međunarodnoj poslovnoj nevladinoj organizaciji, proizvodnja po satu u Britaniji porasla je za samo 3,5 odsto između 2008. i 2018. Od svih značajnih zemalja sa visokim dohotkom, samo je Italija imala manji rast. Ipak, to nije zato što je produktivnost Britanije već visoka. Naprotiv, proizvodnja po satu u Britaniji zaostaje za onom u Irskoj, Belgiji, Sjedinjenim Državama, Danskoj, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Singapuru, Švedskoj, Austriji, Australiji, Finskoj i Kanadi. Visoka stopa zaposlenosti i niska stopa nezaposlenosti su dobre vesti. Međutim, stagnirajuća produktivnost znači stagnirajuće realne prihode po glavi Britanca. To znači da jednoj grupi može biti bolje samo ako drugoj bude lošije. Ovo ne predstavlja sretnu sliku ekonomske i socijalne politike. Dug period fiskalnog zatezanja učinio je ovu situaciju još nesretnijim.

Druga kriza vezana je za pitanje: da li nacionalni identitet mora biti ekskluzivan? To pitanje se ubrzo pretvara u pitanje lojalnosti. Mnogi su zadovoljni višestrukim identitetima. Drugi insistiraju na postojanju samo jednog. Jedan način gledanja na ovu podelu je onaj između “ljudi odnekuda” i “ljudi s bilo kog mesta”, kako ga Dejvid Gudhart definiše u svojoj knjizi „Put nekuda“ (The Road to Somewhere). Ali, jednom kada se ispolitizuje, to postaje daleko gorče, neugodnije i razdornije. A bilo je tako – tokom Bregzita.

Treća kriza, Bregzit, oboružala je kolektivni nacionalni identitet, pretvarajući te razlike u optužbe zbog izdaje („britanskog identiteta“). Normalna demokratska politika podvrgava se (i upravlja se) apelima za većom zajedničkom lojalnošću. Kada ideja o “izdaji” postane deo političke debate, onda je moguća samo potpuna pobeda ili potpuni poraz. Takve perspektive su nespojive sa normalnim demokratskim životom u kojem važi princip „uzmi i pruži, a pruži da bio jednom mogao i uzeti“. I tako se, u stvari, to i dokazalo i pokazalo: Britanija je brojčano podeljena na dva gotovo podjednaka dela, a emocije su tako intenzivne da je neku nacionalnu rezoluciju o jedinstvu ciljeva trenutno nemoguće i pomisliti.

Četvrta kriza je politička. Postojeće partije, istorijski zasnovane na klasnim podelama, ne uklapaju se u trenutne podele identiteta, naime, između onih koji su rado prihvatili kako britanski tako i evropski identitet, i onih koji insistiraju da onaj prvi (britanski) isključuje taj drugi (barem u slučaju ako taj „evropski“ identitet znači „biti građanin EU”). Konzervativci i laburisti, dve najveće britanske stranke devastirane bregzitovskim procesom, a neka nova politička konfiguracija tek treba da se pojavi.

Šta nije u redu sa Britanijom?

Peta kriza je ustavna (pod čim mislim da se odnosi na pravila političke igre). Članstvo u EU je ustavno pitanje. Upotreba referenduma kao sredstva za rešavanje takvih ustavnih pitanja je sama po sebi ustavno pitanje. Ukoliko bi na referendumima trebalo da se odlučuje o takvim stvarima, koja je, u tom slučaju, uloga parlamenta u tumačenju i implementaciji te odluke? Šta je, po tom pitanju, razumno pravilo koje odlučujuće utiče na glasanje putem ustavnog referenduma? Da li bi to trebalo da bude prosta većina ili značajno velika većina? I, napokon, zbog čega smo se zaglibili u ovaj neopisivi haos a da prethodno sebi i kao društvo u celini nismo postavili malopre navedena  pitanja?

Šesta i možda najvažnija kriza od svih je – problem liderstva. Britanija je naišla na “krizu cajtnota”, situaciju u kojoj se politički akteri osećaju napeto, pod stresom i u panici zbog činjenice da imaju veoma malo vremena da ispoštuju zadati rok: prisutan je sukob između Dejvida Kamerona i Tereze Mej, koja istrajava u svojoj tvrdoglavosti. Sada se mogu naslutiti izgledi za raspisivanje opštih izbora, sa konzervativnom partijom koju predvodi Boris Džonson, i koja se suočava sa laburističkom partijom, koju predvodi Džeremi Korbin. Ova dvojica nemaju mnogo toga zajedničkog. Oni mi se, međutim čine i kao ponajmanje kvalifikovani potencijalni premijeri, čak i u zemlji koja je, na kraju krajeva, još uvek stalna članica Saveta bezbednosti UN. Jedan od njih je neizlečivi pajac i živopisni galamdžija koji zagovara Bregzit, a drugi je tvrdokorni socijalista i doživotni pristalica levičarskih despota. Sa takvim liderima, nered se može samo još više pogoršavati – a to sigurno hoće.

Zašto su se tolike krize obrušile na ovu zemlju u isto vreme, i kako se sve one utiču jedna na drugu – to su ona zaista krucijelna pitanja. Loši ekonomski ishodi, u smislu realnog rasta prihoda, sigurno su povezani sa „procvatom“ nacionalnog identiteta kao jednog možda ključnog i najvažnijeg pitanja, iako postoje i drugi faktori, među kojima posebno treba imati u vidu i pitanje imigracija. Ono što je važno, međutim, nije to šta je izazvalo sve ovo već to što će biti potrebno izuzetno puno vremena da se iz svega ovoga izvuče. Britanija će, nažalost, i dalje ostati bolesna.

Financial Times

Kineska ekonomija: optimizam zasnovan na podacima


Sastanak kojim predsedava Si Đinping opisuje prvi kvartal ove godine kao izvanredan, ali ostaje još posla kojeg treba obaviti.

Radnik na montažnoj liniji fabrike automobila SAIC-GM-Wuling Automobile, Kingdao, provincija Shandong, Istočna Kina, avg 2018 [Foto: IC]

Montažna linija fabrike SAIC-GM-Wuling Automobile, Kingdao, provincija Shandong, avg 2018 [IC]

Kineska ekonomija je imala bolji rast nego što se očekivalo u prvom kvartalu ove godine, a poverenje na tržištu je na izuzetan način poraslo, navodi se u saopštenju sa sastanka kojim je predsedavao predsednik Si  Đinping u petak 19. aprila.

Tokom sastanka Političkog biroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, članovi su analizirali trenutnu ekonomsku situaciju, sačinivši planove daljih ekonomskih aktivnosti.

Vladina ministarstva su u prvom kvartalu podstakla kvalitetan rast, produbivši strukturne reforme na strani ponude, uspevajući da sprovedu pozitivnu fiskalnu politiku i stabilnu monetarnu politiku, navodi se u saopštenju. Glavne makroekonomske brojke bile su u odgovarajućem prognoziranom rasponu, a reforme i otvaranje su kontinuirano napredovali, navodi se u izveštaju.

U saopštenju se kaže da i dalje postoje mnoge poteškoće i problemi u ekonomskom razvoju, uz veću napetost u spoljnom, globalnom ekonomskom okruženju i pritisak koji se vrši na domaću ekonomiju.

Od ministarstava se očekuje da i nadalje ostanu postojana i budu hrabra u prevazilaženju teškoća u ekonomskom razvoju, navodi se u saopštenju.

Na sastanku je naglašen značaj implementacije duha decembarske Centralne ekonomske konferencije.

Makropolitika treba da bude stabilna, mikropolitike treba da budu fleksibilne, a socijalne politike treba da garantuju osnovne potrebe građana na lokalnom nivou, navodi se u saopštenju. Makropolitike treba da se fokusiraju na promovisanje visokokvalitetnog rasta i stimulisanje vitalnosti tržišta.

Naglašen je značaj visokokvalitetnog razvoja proizvodnje u stabilizaciji privrednog rasta. Tradicionalne industrije treba usmeriti ka unapređenju, a nove industrije treba da ojačaju.

Razvoj malih i srednjih preduzeća i privatnih preduzeća treba da bude podržan kroz mere kao što su ubrzavanje strukturne reforme finansija i pružanje boljih kreditnih usluga, navodi se u saopštenju. Takođe je potvrđeno da domove tj privatni prostor treba koristiti za život, a ne za aktivnosti vezane za profit i biznis.

Reformu treba dalje produbiti i otvoriti, a strani kapital treba da ima veći pristup kineskom tržištu. Smanjenje siromaštva je ključna mera izgradnje umereno prosperitetnog društva u svim aspektima, koji se mora postići do kraja sledeće godine.

Preostali zadaci za ublažavanje siromaštva su prilično zahtevni i naporni, a vladina ministarstva moraju kontinuirano da rade na tome da se zadaci završavaju. Zvaničnici zemalja koje su pogođene siromaštvom moraju pažljivo pratiti probleme kako bi osigurali da neki građani Kine izađu iz siromaštva.

Razgovaralo se i o publicističkom radu kineske partije. Najviši politički zadatak je, takođe, preporučio upućenost u namere kineskog vrha (kao reper za dalje delovanje, recimo, Sija Đinpinga i njegove Misli o socijalizmu sa kineskim karakteristikama za novu eru). Svi partijski odbori moraju posvetiti veliku pažnju publicitetu osnovnih postulata kineskog društva i osigurati sprovođenje propisa.

Takođe, plan je da Đin Likun, prva glava Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB) u budućnosti postane uticajna figura u svetu finansija.

An Baijie,  China Daily  2019-04-20

Neobični načini da besplatno putujete


Holandija je nedavno dozvolila putnicima da se voze besplatno u janom prevozu ako su sa sobom poneli i – knjigu. Evo i drugih čudnih ponuda koje pokrivaju troškove železničkih ili autobuskih karata.

Poslednje nedelje marta je Holandijom bilo moguće voziti se vozom  bez kupovine karte. Sve što vam je trebalo bila je, zapravo, knjiga.

Knjiga, a ne karta

Samo pripazite da to ne bude baš bilo koja knjiga. U skladu sa višegodišnjom tradicijom, kontrola karata u nacionalnom prevozu (NS) je i ovog proleća dobila uputstva da besplatnu vožnju dozvoli svima koji nose kopiju romana Jas van Belofte (“Jakna obećanja”) autora Jana Zibelinka (Jan Siebelink). Sporazum je postignut na vrhuncu nedelje knjige u ovoj zemlji, godišnjeg nacionalnog festivala književnosti. Tokom svake sedmice knjige, organizatori ovog festivala izdaju jednu besplatnu knjigu napisanu posebno za ovu priliku, dostupnu u izdašnom mada i ograničenom broju primeraka, a svakome ko je kupi (ove godine, cena joj je €12,50 pa naviše), ili ako se u sedmicama uoči holandskog sajma knjiga upiše u neku od holandskih biblioteka – dobija pravo da se u terminu nedelje knjige vozi besplatno javnim prevozom širom zemlje. Ova knjiga, u tom terminu, služi kao „besplatna propusnica“ za putovanje širom Holandije.

Moglo bi se čak i tvrditi da postoji nešto „specifično holandsko“ u vezi neobičnog ali nadasve simpatičnog načina na koji Holanđani slave svoju nedelju knjige. Ovo je zemlja koja, na kraju krajeva, proslavlja rođendan svog monarha pozivajući svoje građane da pred svoj kućni prag iznesu polovne stvari (oslobođene poreza). Pa ipak, daleko od toga da je holandska nedelja knjige jedina manifestacija koja eksperimentiše kako da od vas, na neortodoksni tj neobični način naplate vašu „besplatnu kartu“. Evo nekoliko primera iz celog sveta.

Avokado

Britanski milenijumovci jasno prepoznaju dobar dil čim ga uoče. Kada su britanske železničke kompanije prošlog proleća ponudile ograničen broj od 10.000 godišnjih karata za železnicu po ceni od 30 funti (35 evra) – karte koje su dozvoljavale svima između 26 i 30 godina da putuju vozom za trećinu uobičajene cene – rezultat je bio nagla i nekontrolisana pomama koja bi se mogla nazvati “uljudnom verzijom ‘Igara gladi’ “. Tako su zainteresovani bili željni da podignu karte putem Interneta, da je veb-sajt koji ih je nudio pao takoreći odmah po lansiranju ponude.

„Virdžin vozovi“ (Virgin Trains), železnička kompanija koja između ostalog saobraća i između Londona i Glazgova osetila je poslovnu priliku među razočaranima koji nisu uspeli da se dokopaju navedenih karata pa je lansirala svoju ponudu onima između 26 i 30 godina: Sve što je bilo potrebno da bi na ovoj ruti putovali za trećinu pune cene karte bilo je da na blagajni pokažu tu nadasve klišeiziranu ikonu Milenijumskog načina života: avokado. Pružanje usluge jednog prilično dugog putovanja vozom za jedan plod ove voćke zvuči kao dobar način da se izazove nestašica avokada na nacionalnom nivou, ali se sada ovaj trik više ne može ponoviti. Januara ove godine, Britanija je ponovo pokrenula svoju „železničku povlasticu za Milenijumovce“ (Millennial railcard) – ovom prilikom bez ograničenja na njihov broj i termine u kojima je moguće nabaviti je.

Plastične čaše

Surabaja, drugi po veličini grad Indonezije je prošle jeseni osmislio inovativni način kako da ulice ovog rada očisti od plastičnog otpada: gradske vlasti ohrabruju građane/putnike u javnom prevozu da prodaju svoje smeće u zamenu za besplatne autobuske karte. I mada podsticaj u vidu putnih karata za sakupljeni reciklažni otpad nije nimalo nova ideja – ono što ovaj primer čini upečatljivim je to da grad od svojih građana ne traži puno. Ako želite autobusku kartu oročenu na dva sata, uprava javnog prevoza Surabaje traži od vas da joj dostavite samo 10 plastičnih čaša ili pet boca.

Šema izgleda kao dobar dil za putnike, ali postoji i rizik od stvaranja velike rupe u gradskom budžetu za javni prevoz ukoliko je građani budu predano i s entuzijazmom upražnjavali: građani Surabaje, na kraju krajeva, svakoga dana stvara 400 tona plastičnog otpada… a to je izuzetno veliki broj besplatnih vožnji. To znači da se u pitanje stavlja isplativost transportnih usluga.

Čučnjevi

Uoči ruskih zimskih olimpijskih igara 2014, moskovska stanica Vistavočnaja isprobala je novi način motivisanja putnika, čime ujedno mogu i poboljšati svoju fizičku formu: ako bi izveli 30 čučnjeva ispred određene mašine za karte, dobili bi jednu kartu za metro. Mašina se pokazala veoma popularnom tokom svog kratkog prisustva na Zimskoj olimpijadi, i to iz prilično očiglednih razloga. Malo lagane vežbe u zamenu za besplatnu vožnju izgleda kao dobar dil – iako se u Gardijanovoj rubrici CityLab u to vreme isticalo da bi se moglo reći da „svako ko teško diše i  radi čučnjeve na jednoj tako prometnoj i putnicima zakrčenoj stanici zapravo plaća u drugoj dragocenoj robi: svom dostojanstvu“.

Patike-propusnice za berlinski metro

U normalnim okolnostima, ako biste od autobuske kontrole zahtevali da klekne kako bi proverila vašu obuću, verovatno bi neko u blizini pozvao policiju. Međutim prošle godine u Berlinu nije tako bilo. U januaru 2018. godine, berlinska uprava javnog prevoza BVG pokrenula je ograničenu seriju patika u saradnji sa Adidasom. Ova specijalna edicija je dekorisana gotovo ikoničkom šarom: psihodeličnim kamuflažnim printom koji je sasvim isti kao i tapacirung sedišta gradskog metroa Berlina. Pa ipak, to nije bio njihov glavni adut zbog kojih bi bilo vredno platiti ih 190 evra. Glavni štos se može uočiti na jeziku patika, na kojem su bile otštampane godišnje propusnice za putovanje podzemnom železnicom Berlina.

I mada njihova cena nije nimalo pristupačna, sporno je koliko je pari ovakvih patika zapravo korišćeno kao „propusnica“ za metro. Opsesija čistoćom i čuvanjem svojih „eksponata“ u netaknutom stanju među kolekcionarima znači da velika količina te ograničene serije patika (izrađeno je samo 500 pari) verovatno nikada nije napustilo Adidasovu fabričku kutiju. Kolekcionari će na aukcijama za koju godinu zadovoljno trljati ruke

Bitcoin?

Prošlog meseca je kompanija East Japan Rail Group objavila da se sprema da kupcima omogući kupovinu karata na način koji dosad nije izvela nijedna druga železnička kompanija: koristeći kripto-valute. Kada se te pripreme završe (datum za sada nije zacrtan), korisnici će moći da šalju svoj novac u kripto-valutama kako bi zauzvrat od ovog operatora dobili pripejd karticu „Suica smartcard“, koja funkcioniše za putovanja železničkom mrežom Istočnog Japana.

Iako ovaj poslovni potez predstavlja zanimljiv tržišni iskorak za japanske železnice, moguće je da je još daleko veći iskorak za same kripto-valute: Istočna Japan Rail Group (East Japan Rail Group, EJRG) pruža tranzit za šest milijardi putnika godišnje, dok pametna kartica važi i za kupovinu u više od pola miliona fizičkih radnji (uglavnom manjih, koje rade do kasno u noć ili non-stop). Iako plan trenutno zvuči prilično neobično, njegovo usvajanje od strane jedne tako velike kompanije sugeriše da bi prevoz finansiran kripto-valutama mogao uskoro početi da se percipira kao nešto sasvim normalno.

 

Feargus O’Sullivan, CityLab (Guardian)

Svetski vinari o prošloj sezoni: najveća berba u zadnjih 15 godina


Oporavak industrije vina predvođen je proizvođačima iz Italije, Francuske i Španije, piše poslovni portal Blumberg.

Pad proizvodnje u 2017. godini podigao je cene, kaže šef Međunarodne vinarske organizacije (OIV)

Svetska proizvodnja vina je 2018. dostigla najvišu proizvodnju u zadnjih 15 godina, što bi moglo doneti olakšanje uživaocima ovog napitka nakon što je prethodne 2017. godine loše vreme umanjilo obim vinarske proizvodnje na najniži nivo u više od dve decenije – ujedno podižući i cene.

Količina proizvedenog vina porasla je za 17 odsto, na ekvivalent od oko 39 milijardi boca, saopštila je u četvrtak Međunarodna organizacija za vino iz Pariza (OIV). Proizvodnja je nadmašila oktobarsku prognozu ove grupe, sa obim većim od očekivanog u Italiji, Francuskoj i Španiji.

Italija je zadržala svoje mesto kao najveći proizvođač na svetu 2018. godine, sa rastom od 29 procenata. Glavne evropske vinogradarske nacije imale su meteorološke uslove veoma naklonjene lozi i grožđu, “nasuprot 2017. godini, tokom koje su akumuliran niz nepovoljnih uslova tokom ove proizvodne sezone”, rekao je OIV.

Niža proizvodnja u pretprošloj 2017. godini se tokom prošle„prelila“ na  njegove cene, kaže Pau Roka (Pau Roca), generalni direktor OIV-a. Vrednost globalnog izvoza vina porasla je 1,2 odsto, na 31 milijardu evra ($35mlrd) 2018. godine.

Svetska vinogorja su u prošloj sezoni bila malo promenjena, uz nove zasade u Kini i Italiji, a kao kompenzacija za iskrčivanje vinove loze u Sjedinjenim Državama i Argentini. Neke sorte vinove loze u Kaliforniji bukvalno su devastirane jer je suša primorala poljoprivrednike da pređu na useve sa višim prinosima, kao što su bademi, rekao je broker firme specijalizovane za vinska tržišta Ciatti Co.

Proizvođači sa južne hemisfere imaju nešto nepovoljniji početak ove 2019. godine, a očekuje se da će proizvodnja pasti u Argentini, Čileu, Australiji i Južnoj Africi. Kako se neke zemlje nalaze usred berbe grožđa, perspektiva se zasniva na prvim procenama, iako je jasno da proizvodnja po regionima “nije baš dobra”, kaže Roka.

 

Rudy Ruitenberg, Bloomberg

Prirodna vina – Evropa vs. Nemačka


Evropa je prigrlila prirodna vina, dok Nemačka preferira i “prstohvat hemikalija”.

Prirodno vino, stvoreno bez pesticida i sulfata je trend prisutan u vinarskoj industriji Španije, Danske i Britanije. U Francuskoj je takvo uzgajanje gotovo religija, ali se čini da su se njihovi prijatelji preko Rajne zaglavili u starim, neorganskim navikama.

Širom Starog kontinenta, Evropljani se okreću prirodnim vinima – svi izuzev Nemačke. Uprkos popularnosti organske hrane i strogog ekološkog ponašanja, ljubitelji vina u najnaseljenijoj evropskoj zemlji tek treba da se pomere dalje od svojih poznatih rizlinga, pinoa i gevirctraminera.

Ova nova vrsta vina vapi da bude ponovo otkrivena i osloni se na (prirodno) poreklo ovog napitka. Prirodna vina se uglavnom prave na staromodan način – bez pesticida tokom rasta, i uz malu pomoć kvasca tokom fermentacije. Većina modernih vinogradara, u poređenju sa tim tradicionalnim načinom, oslanja se na savremene poljoprivredne tehnike i aditive tokom fermentacije, kako bi se pomoću njih garantovala konzistentnost proizvoda.

Ali ono što vino čini “prirodnim” varira od vinarije do vinarije. Neki vinari preziru sve aditive u procesu proizvodnje vina, drugi koriste što je moguće manje kvasca. Bez sertifikacionog sistema, “prirodno vino može biti bilo šta”, kaže Sebastijen Vesenten, vlasnik francuske vinoteke Passion Vine iz Berlina, koja je potpuno posvećena prirodnim berbama i načinima spravljanja vina.

To je rizičan proces za vinogradare čiji su usevi ranjiviji bez pesticida. Novi pristup nastao je u Francuskoj nakon intenzivne upotrebe insekticida u proizvodnji vina. Veliki broj radnika uključenih u prskanje useva je tokom 1970-ih i 1980-ih dobio rak, što je pokrenulo bezbrojne tužbe. Uzgajivači su na ovaj teži način počeli da bivaju sve zainteresovaniji za proizvodnju vina, to jest koristeći manje hemikalija.

Taj interes postao je prepoznatljivo obeležje pokreta malih, nezavisnih proizvođača. Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), jedna od najpoznatijih francuskih autorki koja piše o prirodnim vinima, kaže da interes uzgajivača ide dalje: od vina u filozofiju, u način života. „U našem nepovezanom svetu u kojem vlada novac, oni koji su odabrali drukčiji pristup iz sopstvenog ubeđenja, ljubavi prema tlu iz kojeg izrasta loza, ili želje da i dalje pažljivo neguju onu najosnovniju silu od svih postojećih – životnu silu. Bilo da je taj život čoveka, životinje, biljke ili nešto drugo, napisala je u uvodu u svoju knjigu “Prirodno vino: uvod u organska i biodinamički spravljana vina”.

Proizvođači su se razvrstali u dva tabora. Neki vinari prave vina po proceduri koja je “čista i korektna” (na tradicionalan način), relativno konzistentna i pouzdana. Druga vina spravljaju se na eksperimentalniji, nekonvencionalniji način. Nastalo vino je sirovi, živi proizvod. Neka od njih su „istorija u čaši“. Ostala vina mogu imati ukus poput drveta ili patika. “Ono nije uvek dobro, samo zato što je prirodno”, kaže Vesenten.

Trend je takođe snažan u Danskoj i Velikoj Britaniji. U Nemačkoj je, međutim, teže napraviti prirodna vina bez sulfata, s obzirom na ondašnju klimu i grožđe, kaže Vesenten.Tržište za prirodna vina će ovde ostati malo.“

U Francuskoj, gde je prirodno vino steklo popularnost u ovoj poslednjoj deceniji, ljudi ga proizvode i piju “na gotovo religiozan način”, kaže on. „Po tom pitanju oni (Francuzi) su fanatični.“ U Nemačkoj su ljudi nešto oprezniji. Vesenten kaže da to nije loša stvar. “Nemci su veoma otvoreni, ali ljudi i ovde prate njihov ukus. Uživaju u mnogo različitih stvari, i ne moraju se nužno upecati na svaki trend ili modni hir.”

Vinopije polako počinju da uzimaju maha. U Naturalesu, španskom baru za prirodna vina smeštenom u berlinskom Nojkelnu, jedna gošća opisuje vino koje trenutno pije kao “mešavinu karamele i soka od jabuke”.

Iako ih još uvek ima malo, sve je više nemačkih restorana koji sada nude prirodna vina. Jedan vlasnik iz Štutgarta, koji je prisustvovao berlinskom sajmu vinarske industrije je izjavio kako se nada da će zainteresovati svoje korisnike za nove ukuse. “Prirodna vina su kompleksnija, ali sve ono što ubedi ljude da ne uzimaju bocu iz Aldija je dobra vest.”

Bez garancije da će mu ukus biti prepoznatljiv, i bez sertifikata, prirodno vino je za kupce iskorak u nepoznato. Proizvođači u Francuskoj, Italiji i Španiji postepeno razvijaju „garantne listiće“ kvaliteta svojih vina. Potrošačima su, međutim, potrebne smernice potekle od prodavaca ili somelijera, pomoću kojih mogu da se orijentišu u novom pejzažu vinske ponude.

Proizvođači ne pišu nužno “prirodno” na svojim vinskim etiketama. Na nedavnom sajmu vina, prepunom živopisnih etiketa koja opisuju crvena i bela vina, francuski vinari odbacili su odbačene definicije. “Šta je prirodno?”, upitao je retorički jedan proizvođač. “Naravno, to je ono što je organskog porekla”, kaže drugi, sležući ramenima. “Ne fokusiram se previše na to (organski način proizvodnje)”, dobacuje treći.

Prema Vesentenu, najbolja vina su u svakom slučaju ona koja su nastala prirodnim putem. “Svaki vinogradar treba da brine o zemljištu, grožđu, i o procesu nastajanja vina sve do flaširanja – inače vino neće biti dobro.”

 

Handelsblatt

Jesu li vina postala lošija? (3/3)


Dugo vremena je izgledalo kao da je prirodnim vinima suđeno da ostanu u zapećku, da je reč o vinskom podžanru koji je „ispucao svoje“. Ali, krajem prošle decenije nešto se promenilo, i prirodna vina su počela da se pojavljuju na jelovnicima restorana u Bruklinu, istočnom Londonu, ali i u hipermarketima u Kopenhagenu i Stokholmu. Ovaj novi tip vina bio se u tom trenutku savršeno uklopio u jednu širu revoluciju ukusa, pošto su nejasni pojmovi kao što su “prirodni” i “zanatski” postajali uslovi za sofisticiranost, a potrošači su želeli da obeduju u restoranima tipa „od farme do stola“ i opremaju svoje domove recikliranim drvetom i istim takvim enterijerom – reciklažni dizajn je postao svetski trend. Ono što je nekada bila strast jedne tvrdokorne grupice ekscentričnih vinara iz istočne Francuske je, nekako, postalo „globalno kul“.

Negde oko 2010. godine, londonski vinski eksperti i posvećenici počeli su da uočavaju ovaj stil, usput ne znajući šta bi i kako s njim. “Češkali smo se po glavama i premišljali, jer je definicija bila vrlo nejasna. Na ovaj način možete dobiti veoma dobro vino… a onda i ono koje je naprosto užasno: staklenke iz kojih je cvrčalo usled vrenja, penušajući se naokolo i šireći prilično neprijatan miris”, rekao je Ronan Sejbern iz londonske vinoteke 67 Pall Mall. Vinska štampa je prirodna vina opisivala kao svojevrsno minsko polje: tek nekoliko „zicera“, konvencionalnih izbora u polju eksplozivno loših boca. “Nemojte da pravite grešku misleći da samo zato što vino ima drugačiji ili neočekivani ukus znači i da je dobro”, napisala je 2011. godine vinska kritičarka Viktorija Mur u londonskom Telegrafu, u članku pod nazivom “Budite oprezni na vinskom sajmu”. Dejvid Harvi, londonski uvoznik za Raeburn Fine Wines podsetio je da su “mnogi vinski profesionalci i kritičari odavno prokazali čitavu stvar. Pretpostavili su rezultate i kvalitet samim tim jer su i te kako poznavali konvencionalna vina – znali su sve.“

Početkom 2011. godine, kako je rastao „buntovnički“ pokret prirodnih vina, Sejbern je pozvao Daga Vrega (Doug Wregg) iz „Les Caves de Pyrene“, jednog od najvećih uvoznika prirodnih vina u Britaniji, da obezbedi sud i uvid jednog uskog kruga poznavalaca – vinske elite iz Vagabonda, malog bara u zapadnom Londonu. Među 12 ljudi koji su prisustvovali bili su Isa Bal, somelijer restorana „Debeli patak“ (The Fat Duck) u vlasništvu Hestona Blumentala i Džensis Robinson (Jancis Robinson), vinska kritičarka Fajnenšel tajmsa, koja je angažovana i u ulozi savetnice vinskih podruma britanske kraljice. Grupa je uključivala osam od 170 svetskih „Majstora somelijera“ (Master Sommeliers) i tri od 289 „Majstora vina“ (Masters of Wine), koji su svoja poznavanja stekli kroz iscrpljujuće i naporne profesionalne programe za čije su okončanje neretko potrebne i decenije: to su oni koji su u stanju da neke vinare uzdignu na nivo velemajstora vinskog sveta.

“Osećao sam dosta neprijateljstva u sobi”, prisetio se Vreg. Robinsonova, kritičarka FT-a, okarakterisala je raspoloženje kao “podozrivo”. Među vinima koje je Vreg predstavio bilo je nekoliko hitova. Vitka staklenka osvežavajućeg šardonea „Jura“ iz vinarije Žan-Fransoa Ganevaa (Jean-François Ganevat) bila je dobro primljena. Ne tako dobro je primljen jedan game – snažan, pikantan i proizveden bez sumpora – vino iz regiona jugoistočne Loare koje je više od jedne osobe tom prilikom označilo sa “VA”, ili promenljive kiselosti (volatile acidity) – kritično nepovoljna skraćenica za spektar kiselina koje mirišu na – sirće.

Ali to nije bila Vregova najspornija degustacija. Džej Rajner, novinar Observera, pisao je u svom članku da „smo on i ja te zime na ručku u jednom londonskom restoranu (Galvinu) dobili boce s veoma mutnom tečnošću, koje su mirisale kao da su pokupljene udno dvorišta.“ Ali skeptici koji gaje „glavne sumnje i bojazni“ – naime, da su prirodna vina veoma nedosledna po svojim osobinama i kvalitetu, kao i da ih je đavolski teško definisati jer se ne uklapaju sa tradicionalnim stilovima – i dalje su ostali krunski argument koji nije išao u prilog prirodnim vinima. “Osećam se kao da nakon ove degustacije nisam postao ništa pametniji nego pre nje”, rekao je Sejbern. “Neka su bila dobra, a neka, pa, užasna.”

Među prisutnima je u tom momentu postojao osećaj i da je, poput paleo dijete ili probiotika, prirodno vino u najboljem slučaju trend, a u najgorem slučaju kult čije su pristalice bile sklone grozničavom ustoličavanju do ranga svetinje. Vreg, koji je bio pravi vernik za prirodno uzgajana vina, nije bio najbolje pripremljen da ih eventualno ubedi u nešto drugo, recimo, da su prirodna vina nešto što kvalitetom treba da odudara od njihove podozrivosti. “Govoriti o prirodnim vinima sa Dagom je kao razgovarati s mormonom o Bogu”, rekao je jedan od prisutnih. Drugo dvoje (koji su ocenjivali) upoređivalo je prirodna vina sa “carevim novim odelom”.

Ipak, prigovori kritičara na račun prirodnih vina su isti oni razlozi koji sada osiguravaju njihov uspeh na tržištu. Sociolozi s Univerziteta u Torontu, Džosi Džonston (Josée Johnston), čija je specijalnost sociologija hrane, i Šion Bauman (Shyon Baumann) su 2007. objavili rezultate zapažene studije u kojoj se tvrdi da je uticaj francuske “visoke kuhinje” opao u 20. stoleću, dok je, nausprot njoj, uspon doživela jedna pragmatičnija, egalitarnija i „narodnim masama pristupačnija“, američka kulinarska tradicija. Analizirajući hiljade novinskih članaka, oni su pokazali da su kvaliteti autentičnosti – uključujući geografsku specifičnost, jednostavnost i ličnu povezanost – zadominirali savremenim pisanjem o hrani. “Autentičnost se”, stoji u ovoj studiji, “koristi kako bi obezbedila razliku bez otvorenog ispoljavanja snobizma.”

Nekonzistentnost, nečistoća, jaki mirisi, komadići kvasca i drveta sa loze koji ponekad ulaze u bocu – sve to signalizira potrošaču da je prirodno vino alternativa blagom, monotonom “savršenstvu” komercijalnih proizvoda, na isti način kao što i male asimetrije razlikuju ručno izrađeni nameštaj od fabričkog. Prirodna vina nude sliku na kojoj se ništa ne može sakriti, i koja je, samim tim, u suprotnosti sa dosadnom i uštogljenom kulturom tradicionalnog vinskog sveta. Za mnoge ljude kojima klasična restoranska vinska karta predstavlja paklenu kombinaciju geografskog, istorijskog i hemijskog testa, „iskušavanja posebno osmišljenog kako bi se gosti osećali glupo“, sada, konačno, postoji i nešto vrlo privlačno u vezi ovog uzdizanja hijerarhije „problematičnih buntovnika“, ili barem, izvesne alternative koja čini da se dosadašnja hijerrhija može i ignorisati.

„Kada odlučite da je doslednost manje važna, zadobijate veću slobodu za način na koji ih probate: Nema nikoga iza ili iznad vas ko bi vam poturao svoje vinske opservacije; umesto da tražite greške, naprosto prihvatate ono što vam vino daje – kaže Vreg. „Bili smo u Terroirs-u, vinskom baru na Trafalgar skveru koji je Les Caves otvorio 2008. godine, okruženi uglavnom starijom garniturom pobornika u Oksford-majicama ili odelima, gotovo svi sa čašom ili bocom ispunjenim nečim što bi do pre 10 godina bilo gotovo neprepoznatljivo kao vino.“

Vreg je težak onda kada opisuje tipove tla ili vinarsku praksu, ali ima tendenciju da interpretira konačni proizvod na nekonvencionalni, labav i pomalo anarhični način, kao buntovni učitelj koji poznaje nastavni plan i program, ali poziva učenike da neprestano sumnjaju u ispravnost sistema koji ga je stvorio. “Klijenti će mi reći, ‘Oh, berba iz 2015. nije kao što je bila 2014-te’, a ja kažem ‘Dobro’, jer, to su, jelte različite godine, i, ukoliko ih je vinar pošteno pravio, ne pokušavajući da manipuliše vinom prema nekoj ideji kvaliteta – vino će uvek biti drugačije”, rekao je on. Jednom kada neko prihvati premise za spravljanje prirodnog vina, on „na određeni način,isključuje sve viševekovne rizike tipa ‘ah, te je godine bila loša berba – oh, bila je sjajna berba one godine!’. Sve što je proizvedeno – valja, a svako je prirodno vino dobro kao i sva druga (prirodna).”

Krute granice vremenom počinju da blede: Prirodna vina ne mogu zauvek ostati odvojena od svog tržišta. Postoje „prirodni vinari“ koji žele da prošire svoj posao, i postoje vodeći vinari – koji pokušavaju da reše problem koji je izveštaj vinarskih industrija iz 2016. nazvao „dugoročnim pitanjem zapošljavanja mladih“ – svi su oni željni da nešto nauče iz fenomena popularnosti prirodnih vina među mladim ljudima, zainteresovanih za domaća piva i žestoka – pića baš kao što su oni zainteresovani za vina.

Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), uticajna somelijerka i vinska spisateljica kaže da je njena vizija budućnosti prirodnog vina “u pravljenju distance od ove slike bitnika u sandalama koji nemaju pojma šta rade”. Ona priželjkuje veću transparentnost i jasnije standarde o tome šta zapravo ide u konačni proizvod tj bocu prirodnog vina – nešto za šta ona smatra da proces prirodnog vina bez hemikalija favorizuje u odnosu na tradicionalno spravljana vina. Ona, takođe, želi da sa tržišta nestanu „boce s etiketama na kojima su prizori obnaženih dama“, koje ona naziva „prilično nesretnim proizvodom mamurluka ‘kluba zagorelih dečaka’ “.

Džej Rejner (koji, blago rečeno, ne spada u ljubitelje prirodnih vina) povukao je paralelu između prirodnih vina i uspeha pokreta organske proizvodnje hrane. Uprkos svojoj ogromnoj prepoznatljivosti, organska hrana i dalje predstavlja tek mali deo ukupnog svetskog tržišta, mada je njen rast obezbedio preko potreban kontrast i kritički osvrt na glavne tokove prehrambene industrije – što je stav koji se ne može ignorisati. Kao rezultat toga, mejnstrim je za kratko vreme postao „malo više organski“.

Ovaj proces je krajem prošle godine mogao da se ovlaš „uhvati“ u Šato Palmeru (Château Palmer), jednoj od najprestižnijih svetskih vinarija. I dok prirodni vinari često teže ka lakšim, svetlijim vinima, Chateau Palmer decenijama pravi gusta, visoko koncentrisana vina koja još decenijama neće odležati do svog punog potencijala. To je vino za jahtu, privatni avion i berzanske ajkule.

Ipak, kao dobar pokazatelj kako se razmišljanje o prirodnom uzgajanju vina infiltrira do najviših nivoa industrije može poslužiti direktor Šato Palmera, Tomas Durus, koji je svoje imanje u Bordou sasvim prilagodio biodinamičkoj poljoprivredi. To uključuje eliminaciju hemijskih đubriva i pesticida, uz primenu Štajnerovih teorija o biodiverzitetu i obradama flore i useva na lokacijama gde rastu. Durus je izjavio da će „za 10 godina svi ozbiljnije klasifikovani zasadi loze [u Bordou] ići ovim putem.“ Umesto uobičajenog prizora hiljada čokota koji izbijaju sa golog tla, među špalirima loze se odmah uočavalo zdravo grožđe koje je promaljalo iz sloja zdravih zelenih listova. Krave su davale obilno prirodno đubrivo, a uz njih su tu bile i ovce na ispaši, došle iz obližnjeg tora.

Sabrina Perne, glavna vinarka Šatoa Palmer uverljivo izlaže kako biodinamičko vinogradarstvo nije samo marketing. „Potrošači žele da piju više prirodnih proizvoda. Ali to nije samo trend. Nema budućnosti u ubijanju Zemlje“, rekla je ona. U proteklih nekoliko godina, Chateau Palmer je takođe eksperimentisao sa smanjenjem sadržaja sumpora u svojim vinima. „Prvi put kada smo Tomas i ja probali naše vino bez sumpora bilo je neverovatno“, kaže Perneova. “Bilo je tako otvoreno, tako izražajno. Sumpor čini vino veoma zatvorenim. “

Ako ovo deluje kao poznata priča o tržištu koje apsorbuje kritike i pretvara ih u nove načine zarađivanja novca, možda je ipak vredno napomenuti da će neki ključni elementi prirodno uzgajanih vina verovatno prkositi pokušajima povećanja proizvodnje. Svi u Šato Palmeru naglašavaju da njihova vina ne nastaju na potpuno prirodan način, već da samo što je moguće više ukidaju postojeće aditive. „Ne možemo da pravimo vino koje je potpuno bez sumpora. Ja ne želim vrenje i mutan sadržaj već da ona budu čista,” kaže Tomas Durus. A sa 10.000 sanduka vina – od kojih je cena svakog u maloprodaji veća od 2.300 evra – za razliku od manjih proizvođača prirodnih vina, oni sebi ne mogu priuštiti greške.

“Ovo je problem velikih gazdinstava i vinarija”, rekao je Siril Dibrej (Cyril Dubrey), vinar u selu Martijak, na oko 50 kilometara južno od Šatoa Palmer. “Morate smireno prihvatiti da ćete neke od bačvi izgubiti, ili pak naprosto prihvatiti vino onakvo kakvo je ispalo.”

Ali to je, uostalom, veoma dobar stav koji je potkrepljen njegovim „uradi sam“ načinom uzgajanja; Dibrejevi mali vinogradi leže naspram košarkaških terena i komšijskih bazena u dvorištima od kojih ga deli samo zajednička ograda.

“Trebalo bi da budete slobodni u glavi i srcu”, izgovara on smirenim zadovoljstvom. Potiče iz vodeće vinarske porodice i proučavao je enologiju u oblasti u kojoj je živeo. Nikada nije požalio što je prekinuo tu tradiciju. „Ponosan sam na vino koje potiče s ovog mesta. Ništa mu nije dodato. Vino je čisto.”

 

Stephen Buranyi, The Guardian

Jesu li vina postala lošija? (2/3)


Francuska je početkom devedesetih godina izvozila vina u vrednosti većoj od četiri milijarde dolara godišnje – više nego dvostruko u odnosu na Italiju, a više nego desetostruko u odnosu na njihove nove konkurente iz Sjedinjenih Država, Australije i čitave Južne Amerike. A kada je reč o stilu i globalnom praćenju vinskih trendova, svi su i dalje sledili Francuze. Danas, čak i najjeftinije crno vino pronađeno u Sjedinjenim Državama ili Britaniji je na neki način počast toj pobedi, jer su verovatno bila natopljena nagorelim drvenim butonima – kako bi njihova aroma makar približno dobacila do aroma vanile i začina francuskih buradi – uz to obogaćena slatkastom i ljubičastom bojom, kako bi oponašala baršunastu slatkoću i tamnu nijansu jednog dobrog, klasičnog bordoa.

Devedesetih godina prošlog veka, citat koji je pripisan bordoškom vinaru Brunu Pratsu počeo je da se poput svete mantre ponavlja u etabliranoj vinskoj štampi kao i među investitorima u vinarski biznis: “Nema više loših berbi.” Ova izjava je implicirala da su napredak u poljoprivredi i tehnologiji proizvodnje vina ništa drugo do pobeda nad prirodom. Vinski novinar Frenk Džej Prajel je 2000. godine napisao u Njujork tajmsu kako „stoji činjenica da je zastarela jedna navika, naime, to što su vinari širom sveta u svojim podrumima i vinogradima sve donedavno isticali grafikone sa dobrim i lošim berbama [istorijski podaci o godinama koje su, kao što su kritičari smatrali, bile dobre ili loše za vinarstvo]“. I kao što je kraj Hladnog rata neke od njih naveo da deceniju ranije proglase „kraj istorije “, tako se sada činilo da je čovečanstvo došlo do kraja istorije vina, i njegovih dobrih/loših sezona. Nije bilo druge nego prihvatiti novu stvarnost: sve se može popraviti; loše berbe više ne postoje.

Zahvaljujući tome što je industrija prigrlila tehnologiju i „tehnološke napretke“, proizvodnja vina postala je izdašnija, profitabilnija i predvidljivija nego ikada. Međutim, osamdesetih godina prošlog veka, baš kada je francusko vino dovršavalo svoj završni udarac globalnog osvajanja, među vinarima su počeli da se čuju i glasovi nezadovoljstva.

Nacrt za ono što je postalo poznato kao „prirodno vino“ potiče iz Božolea (Beaujolais), oličenju bajkovitih krajolika, pitomih zelenih brežuljaka s mekom travom i kamenih kućica neposredno pod obroncima Burgundije. Ovo područje je pedesetih godina prošlog veka počelo da proizvodi „novi božole“ (beaujolais nouveau), jeftino vino koje se lako pije a proizvedeno brzo i od grožđa obranog u ranoj berbi. Bio je to veliki poslovni pogodak, a krajem sedamdesetih je Božole – područje veličine grada Njujorka – proizvodio više od 100 miliona litara vina godišnje, pa je taj francuski region izvozio više boca nego što su izvozili Australija i Kalifornija zajedno.

Uprkos svom komercijalnom uspehu, Božole je postao tužan primer tehničko-tehnološkog vođenja vinske industrije. Njujork tajms se žalio na to kako se proizvođači upinju da “poguraju” svoju vinovu lozu na dvostruko veće prinose od onih koje preporučuju stručnjaci, proces među njima poznat kao “faire pisser la vigne”, ili “pravljenje vinske mokraće”. Da bi se ostvarilo kratko vreme proizvodnje, vinari su se oslanjali na laboratorijski uzgojene kvasce kako bi pokrenuli proces, uz primenu velikih doza sumpora kako bi zaustavili fermentaciju i stabilizovali vino pre njegovog prirodom zadatog roka, dakle sporijim, a ne veštački ubrzanim procesom.

Mala grupa lokalnih „raskolnika“ prezirala je ovaj način proizvodnje. Oni su se udružili oko vinara po imenu Marsel Lapjer (Marcel Lapierre), koji je nakon smrti 2010. godine bio uveliko hvaljen kao „papa prirodnih vina“. Prema rečima njegovih prijatelja, Lapjer se požalio da je hemija uništila ukus Božolea, i da su njegovi savremenici “stavili hipoteku na svoju budućnost” proizvodnjom niskokvalitetnog vina u mahnitom ritmu. Lapjer je osećao da je vinarstvo ugušeno zahtevima profita i tržišta, kao i strogim AOC-ovim propisima o tome kakav Božole treba da bude.

Lapjer je bio radikalan – između ostalog, bio je i prijatelj Gija Debora, marksističkog teoretičara i sineaste, kao i pesnikinje Alis Beker-Ho ali bez jasnog puta do revolucije. “Želeli smo da imamo drugačiji život, da promovišemo drugačija vina, ona koja poštuju sebe i ljude koji ga piju”, rekao je Filip Pakale, Lapjerov nećak i kolega vinar.

Ono što su oni iskoristili je bila jeretička ideja potekla iz neobičnog izvora. Lapjer se 1980. susreo sa Žilom Šoveom, lokalnim trgovcem vina (koji je voleo svoja odela od tvida), tada već zašao u svoje 70-te, i koji je godinama pravio svoje, male količine vina bez ikakvih aditiva. Šove, školovani hemičar koji je objavljivao zapažene radove o fermentaciji vina, smatrao je da zdravi, raznovrsni divlji kvasci iz istog vinograda odakle potiče i grožđe ujedno proizvode najkompleksnije, najtananije i najpoželjnije vinske bukee. Iako je sumpor-dioksid moćna antimikrobna supstanca, Šove je pisao da sumpor i druge dodatke smatra “otrovima” koji su ograničavali dobar rad njegovih voljenih kvasaca.

Šoveova pravila za proizvodnju vina logično slede njegovu opsesiju fermentacijom i uklanjanjem hemikalija: grožđe je moralo biti zdravo i bez pesticida kako bi se uzgojio divlji kvasac; vinarstvo je moralo biti sporo i izuzetno pažljivo, jer bi bez konzervansa bilo koji komad trulog voća ili nečiste opreme mogao uništiti čitav proces. “Šove nam je dao ova pravila i naučnu podršku”, rekao je Pakale, opisujući njegove tehnike kao “temelj uzgajanja prirodnog vina”.

Teško je preceniti koliko je u to vreme sve ovo izgledalo smešno: Pravljenje vina bez sumpora je 1980-tih bilo poput veranja planinskim liticama bez užeta. Francuska vlada je još od 19. veka promovisala i regulisala njegovu upotrebu, a moderni enolozi su smatrali da je bez njega nemoguće napraviti vino. Sumpor je vinarima pružio kontrolu fermentacije i zaštitu od bakterijskog kvarenja. Sumpor je bio panacea – ekvivalent penicilina u svetu vina.

Mršavi su bili izgledi spravljanja pristojnog vina bez dodavanja sumpora , ali su Lapjer i njegovi prijatelji istrajali. Njegovi dnevnici opisuju loše žetve, temperamentne kvasce koji uzrokuju da čitave berbe budu slabe, neubedljive i s nakiselim vinima, a trebalo je gotovo 15 godina eksperimentisanja, ujedno i period tokom kojeg je Šove umro (1989) pre nego što se čitav proces spravljanja konzistentno dobrog vina s “neznatnim intervencijama” ustalio negde 1992.

Dokazujući da mogu da urade nemoguće, Lapjer i njegovi prijatelji su postigli jednu vrstu čudnovatog uspeha, pomalo kao bend čiji noseći i prepoznatljivi zvuk istrajava sasvim izvan geografskog i kulturnog mejnstrima. Na lokalu su ih smatrali ekscentricima. Vinski novinar Tim Etkin jednom je u časopisu za hranu Saveur napisao da su neretko bili predmet prezrivog podmeha svojih suseda iz obližnjih vinograda.

Ali Lapjerov „bend prirodnih vinara“ uzgajao je usput i malobrojne posvećenike kako u Parizu tako i u inostranstvu; one koji su imali dovoljno entuzijazma da javno zagovaraju i gotovo  „propovedaju“ ovakav način proizvodnje vina. “Kada sam ih okusio [tokom devedesetih], skoro da sam počeo da lebdim. Moj Bože, pomislio sam, duh Šovea je još živ”, rekao je 2010. jedan američki uvoznik vina, Kermit Linč u intervjuu za magazin Vine Spectator. Japanci su takođe bili oduševljeni, i spadali su u te prve preobraćenike – oni su bili “prvi veliki kupci”, rekao je Olivije Kuzen. “Imali su dobar ukus i dobro su plaćali.”

Lapjer nije bio jedini koji je pokušao da pravi vino bez sumpora – veliki broj izolovanih vinara širom Francuske i Italije eksperimentisao je na sličan način – ali neka kombinacija posvećenosti, njegove lične veštine i talenta kao vinara i naučnog impresuma Šoveovog procesa spravljanja vina učinili su da baš njega proglase „prvosveštenikom prirodnih vina“. Nakon višegodišnjeg rada u mraku, Lapjerovo delo je potvrđeno rezultatima drugih vinara koji su koristili njegov prototip za formiranje jednog razuđenog ali osvešćenog pokreta, oslobodivši  se konvencija i prerastajući u „varvare“ na kapiji vinskog carstva.

Devedesetih godina prošlog veka, kada je ova vinarska scena krenula u osvajanje Evrope preko Božolea, a onda i čitave Francuske, usput je zadobila i neku vrstu radosnog anahronog karaktera koji ne potpada pod aktuelne vinske trendove. Mnogi vinari su prihvatili hiper-lokalizam, sadeći dugo zapostavljene, „autsajderske“ i autohtone sorte grožđa i usput usvajajući arhaične tehnike proizvodnje. Grupa koja se nalazi u dolini Loare „pogurala“ je misticizam u prvi plan, kroz interesovanja za biodinamičku poljoprivredu koju je skoro jedan vek ranije izmislio austrijski okultni filozof Rudolf Štajner (onaj iz kontroverznih škola mišljenja). To je uključivalo promovisanje biodiverziteta u vinogradu, ali i zakopavanje kravljih rogova i utrobe kako bi se formirale „kosmičke antene u tlu – isijavajući zauzvrat svim onim što je životno i astralno“, piše Štajner na jednom mestu.