Primopredaja Hong Konga Kini: par zanimljivosti


Svečana ceremonija primopredaje održana je u 23:30 u Kongresnom centru u Vančaju. U vreme ceremonije, Kongresni centar još uvek nije bio završen . Završen je 2000. godine.

Zvanično, Peking nikada nije priznao britansku kontrolu nad Hong Kongom, iako je priznao sve ugovore koji su sačinjeni. Dakle, za Britance, izazov je bio “Kako upriličiti protokol kada Kinezi odbijaju da priznaju njegovu predaju?” Zvanični kineski termin za prijem je bio zhōng guó zhèng fǔ duì xiāng gǎng de qū huī fù xíng shǐ quán  (中國政府對香港地區恢復行使權 ).Prevod ovog teksta je “Kineska vlada povlači suverenitet nad Hong Kongom i njenim regionima”. Napominjemo da se ovde, na kineskom jeziku, nigde ne spominje bilo kakav prenos tj predaja Hong Konga, niti se spominje britanski suverenitet nad Hong Kongom.

Zbog toga što nije bilo priznanja britanskog suvereniteta nad Hong Kongom, kineski i britanski zvaničnici nisu razgovarali jedni s drugima, rukovali se ili se međusobno priznali nakon što je ceremonija počela.

Svečanost je morala slediti striktan raspored: Britanska zastava morala je da bude spuštena pre ponoći 30. juna, a zastave Narodne republike Kine i i HKSAR-a (Hongkong – specijalni administrativni region Narodne Republike Kine) trebalo je da se podignu odmah nakon ponoći, 1. jula.

Zbog toga što je svečanost bila u zatvorenom prostoru, nije bilo vetra koji bi zatalasao zastave. Dakle, Kinezi su probili rupice sa zadnje strane stubova i unutar same cevi jarbola postavili snažne ventilatore koji su izbacivali vazduh u zastave, izlazeći kroz otvore da bi se platno zatalasalo.

Nakon što su princ Čarls i britanski guverner u odlasku Kris Paten (Chris Patten) porazgovarali, guverner i njegova porodica odmah su uzeli zastavu Ujedinjenog Kraljevstva, popularni „Union Jack“ i ukrcali se na kraljičinu jahtu „HMS Britannia“, ukotvljenoj u neposrednoj blizini Kongresnog centra. Kineski predsednik i vladini zvaničnici su zatim nastavili sa drugim delom ceremonije – onim koji je pripadao Kini.

Kineski zvaničnici nisu nikakvim zvaničnim gestom, protokolom ili izjavom priznali ili konsttovali odlazak britanskih zvaničnika iz Kongresng centra, a ceremonija se nastavila bez prekida. Poruka je bila više nego jasna: nema razloga išta konstatovati – jer se ništa nije ni dogodilo. Drugim rečima, Hong Kong je bio, jeste i biće suverena teritorija Narodne republike Kine.

Do trenutka kada je i ona druga tj kineska polovina svečanosti završena, kraljevska jahta HMS Britannia je već isplovila iz luke.

Tačno u ponoć između 30. juna i 1. jula 1997. godine, dok se kineska zastava podizala na ceremoniji u Kongresnom centru, 12 kineskih vojnih kamiona punih kineskog vojnog osoblja prešlo je granicu između Kine i Hong Konga, ne zaustavljajući se na „graničnom“ prelazu, kakav je to bio običaj u proteklih 100 godina. Bila su to prva kineska vojna lica na tlu nekadašnje britanske prefekture; odmah su smeštena u objekat koji je do pre samo par minuta bilo „Zdanje Princa od Velsa“, zgradi koja se nalazi u gradskom centru. Ovaj objekat je – ulaskom Kineza na svoju teritoriju nakon jednog stoleća – odmah postao garnizonska zgrada Kineske oslobodilačke armije u Hong Kongu.

Sve trupe u kamionima sačinjavali su vojna lica koja su dve godine uoči primopredaje (1995) izabrane od strane svojih jedinica, i od tada su se vežbale za ovaj trenutak. Svi vojnici bili su visoki tačno 190 cm (ni više ni manje). Svima je bilo naloženo da poštuju naredbu da budu maksimalno pozorni dok su se njihovi kamioni bez zaustavljanja vozili brzinom 100km/h ka centru grada i do svog odredišta. Naređeno im je da gledaju samo ispred sebe, u smeru kojim je vozio kamion, bez gledanja okolo i strogo bez kontakta očima s lokalnim stanovništvom tj građanima Hong Konga –  čak i ako bi im stanovnici ove posebne administrativne oblasti mahnuli.

Iako su vojnici Narodne oslobodilačke vojske Kine nosili oružje, ono nije bilo napunjeno – puške i pištolji bili su prazni.

Sutradan, nakon ceremonije, sve su kineske novine osvanule s istom fotografijom kineske zastave koja se u Kongresnom centru vijorila na svečanosti primopredaje. Takođe, u kineskoj štampi nije bilo nijedne fotografije britanske zastave koja se u Centru vijorila do ponoći 30. juna.

Do 1. jula, Kina je obnovila suverenitet nad Hong Kongom nakon 157 godina britanske administrativne uprave. Nijedan život nije izgubljen tokom procesa primopredaje.

Paul Denlindžer, Hong Kong

Quora

Greške koje pravimo u prvoj milisekundi poslovnog sastanka


Ljudi će doneti svoj sud o vama čim se upoznate, ali, srećom, možete ovo pretvoriti u svoju korist.

Hilari Bler je tokom sedam poslednjih godina obavljala svoj posao profesionalno na funkciji izvršne direktorke svoje kompanije za poslovni komunikacijski menadžment. Upravlja firmom od 13 zaposlenih, a neki od njenih klijenata su kompanije Staples i Boing. Kaže da se njen uspeh potvrđuje uprkos prvom utisku koji ona ostavi na neke osobe, a ne zbog tog utiska.

“Sve klijente-učenike podsećam na njihove učitelje u drugom razredu”, kaže Hilari Bler, izvršna direktorka Articulate Real & Clear u Denveru. “A ako im se ne dopada njihov učitelj drugog razreda – onda sam u nevolji.”

Sve veći broj istraživanja pokazuje da su prerano i naprečac donete procene o pouzdanosti drugih ljudi pogrešnije nego što većina nas misli. Ovi prvi utisci nastali u milisekundama su zasnovani na instinktivnim odgovorima iz amigdale, moždanog centra zaduženog za obradu emocija.

Neki ljudi zaključuju da je stranac pouzdan zato što izgleda kao neko kome se veruje – jer liči na osobu koju već poznaje, kaže Aleksander Todorov, vodeći istraživač i autor prošlogodišnje knjige na ovu temu, “Lice kao merilo: Neodoljivo dejstvo prvih utisaka” (Face Value: The Irresistible Influence of First Impressions). Ili se, pak, donose sudovi zasnovani na stereotipima, kao što je nesvesno uverenje da su stariji ili ženstveniji ljudi pouzdaniji, kaže Todorov.

Ovo predstavlja izazov svima koji tokom sastanaka moraju da steknu poverenje drugih, i ne samo sastancima – ovo se tiče intervjua za posao kao i skupova svih vrsta.

Postoje načini da odugovlačite sa donošenjem presudnih ocena o drugim ljudima, jer ste svesni kako vas mogu videti. Neki vizuelni znaci su izvan kontrole. Lica na kojima je razdaljina između očiju i obrva veća smatraju se pouzdanijima, pokazuje istraživanje.

Međutim, oni koji koriste ove veštine ili njima podučavaju druge, uključujući glumce i sudije u sudnici, tvrde da možete kontrolisati vizuelne znakove. Sretan izraz, sa uglovima usta okrenutim nagore i opuštenim obrvama verovatno će inicirati poverenje među nepoznatim ljudima, pokazuju istraživanja. Britansko-američka studija iz 2012. pokazuje da ljudi koji se međusobno udružuju u internet-investicionu igru sa onlajn partnerima te veze najradije uspostavljaju s onima čija lica na fotografijama izgledaju prijateljski, pa im s pouzdanjem poveravaju 42% više novca od onih čiji su partneri izgledali pesimistično ili preteći.

Izrazi lica važni su čak i kada mislite da vas niko ne gleda. Ljudi teže da ne veruju onima čije je lice “dominantno” ili njihov uobičajeni facijalni izraz deluje grubo, neodobravajuće ili ljutito, kaže Džadson Von (Judson Vaughn), konsultant za podučavanje ponašanja koje ostavlja najbolji utisak pri prvom sastanku (impression-management consultant). A strategija iznenadnog „šaltovanja“, kada se u trenutku prebacujete s ozbiljnog izraza na osmeh blještav poput sijalice od 1000 vati – i to samo zato što vas neko gleda – verovatno će još više potkopati poverenje u vas, kaže on.

Von, nekadašnji glumac specijalizovan za karakterne uloge kaže da bi režiseri, koji su na kastingu imali zadnju reč pri izboru glumaca, iznenada menjali svoje odluke i procene o njemu: ovakve trenutne promene stava, zasnovane na kratkim prvim utiscima u sali za audiciju su mu u prošlosti donele brojne željene uloge na televiziji i filmu.

Počeo je da prilagođava svoj izraz lica, jezik tela i stav u trenutku kada je ušao prostoriju, kako bi što bolje odgovarao onoj ulozi koju je želeo. Von je pristao na više uloga: kao dobrog momka od poverenja, namestivši prijatan izraz lica kojeg je „zagrevao“ osmehom kada bi se suočio sa režiserom, ispravljenih ramena postavljenih tačno na udaljenost koja je uvažavala one koji su vodili audiciju. Džadson Von, izvršni direktor kompanije First Impression HQ iz Atlante, takođe je osvojio više uloga lošeg momka tako što je uvideo da je prvi utisak koji režiser želi od kandidata lik koji je prevrtljivog, šeretskog i  karaktera. Von je takvog “zloću” dobio povijajući ramena i malo se pogrbivši, nabacujući neprijateljski izraz i uporno piljeći na režisera. Eto recepta za dobijanje uloge negativca!

Liza Pirs (Lisa Peers), glumica i kouč za poslovnu komunikaciju savetuje klijente da se mentalno pripremaju kako bi impresionirali nove poznanike; ona im savetuje da obavezno pauziraju nekoliko trenutaka pre odgovora, unapred dobro razmislivši šta je to što žele da postignu u vezi komunikacije sa drugom osobom.

Ona preporučuje upotrebu tehnika disanja za negovanje opuštenog, samopouzdanog nastupa, uz nastojanje za “simetrijom u položaju vašeg tela, izpravljenim i raširenim ramenima podjednako levim i desnim. Taj prvi ulaz u prostoriju je isti kao i prvi ulaz vašeg lika na scenu”, kaže Pirsova, izvršna direktorka u „Peers & Players“ iz San Franciska, kompanije za obuku u komunikaciji na radnom mestu.

Kada gospođa Bler pozdravlja osobu koju u tom momentu tek upoznaje, ona pre svega izbegava slanje pomešanih poruka: ruke su joj opuštene i vidljive, umesto da su joj šake skrivene u džepovima ili da ih je defanzivno prekrstila na grudima. Ovo ukazuje na to da je vaš topli pozdrav pravi i izvorni izraz vas samih, i da nemate „tajni program“ ili potrebu da se zaštitite od drugih, kaže ona.

Von, takođe, savetuje podešavanje/prilagođavanje vašeg stava i položaja; probajte da se naginjete ili okrećete prema drugoj osobi kako biste joj pokazali da ste pažljivo usmereni na ono što on ili ona razmišljaju i osećaju. Umesto da ispružite ruku kako biste se rukovali „na daljinu“, obavezno opustite ruku i spustite lakat bliže svojoj strani, pomalo povlačeći drugu osobu bliže k vama, savetuje Von. “Ovo pokazuje da ste doneli podsvesnu odluku da poverujete osobi, a da pritom ne kažete ni reč”, kaže on.

Stiven Kolavito (Stephen Colavito) je pre mnogo godina koristio Vonove tehnike u arbitražnom slučaju protiv svog bivšeg poslodavca. Svesno je zadržao uveren, pozitivan izraz lica tokom čitavog sudskog postupka, čak i kada mu je advokat koji je branio suprotnu stranu postavljao teška pitanja, ili kada bi drugi učesnici rekli stvari sa kojima se nije slagao. Kolavito se tokom suđenja okrenuo u stolici dok je sedeo u ulozi svedoka, i to tako da mu se lice i oči suoče s osobom čiju je pažnju najviše želeo da privuče – a to je bio sam sudija – prema kojem se nagnuo i govorio na fokusiran, pozitivan način. Dobio je slučaj.

Kolavito još uvek upotrebljava Vonove tehnike, radeći u Atlanti na poziciji portfolio menadžera u firmi za upravljanje imovinom. Prilikom prvog susreta se nikada sa svojim klijentom ne rukuje preko stola već ga obiđe i neznanca pozdravi licem u lice, rukujući se s njim u opuštenom i toplom stilu – s laktom kojeg zanjiše ka svojoj strani. On je, takođe, u tom trenutku uvek svestan držanja svog tela, držeći ramena ispravljena i uspostavljajući kontakt očima kako bi sagovorniku ulio poverenje. “Bitne su te male nijanse. One vam mogu pomoći pri stvaranju čvršće veze sa sagovornikom.”

 

WSJ

Kritika kritike: Zašto Kina neće imati „teško prizemljenje“ nakon dugoročnog rasta


Jedino što uočavam je poklanjanje nesrazmerno velike pažnje problemu kineskog duga u odnosu na realni obim problema, piše Glenn Luk, profesor ekonomije i kompjuterskih nauka na Univerzitetu Pensilvanija.

Ovim se uopšte ne govori da projekti koji nisu iz domena privredne infrastrukture i investicije, bazirane na zaduživanju (tj kreditima), nisu problematični za Kinu. Jesu. Ili da je rast BDP-a u protekloj deceniji bio sjajan. Nije. Ovo, međutim, ne govori da rast Kine neće usporavati tokom narednih godina. Hoće.

Zaista, verujem da su preveliki dug/preinvestiranje glavni problemi (na vrhu moje liste) koje ova zemlja mora da reši. Nije to lako rešiti, ali je sigurno lakše nego neke od problema s kojima se Kina vremenom morala pozabaviti. Kreatori politika u Kini veoma su svesni ovog izazova.

Međutim, pitanje sa prevelikim fokusom na “problem duga” dolazi onda kada se zaglavite u posmatranje samo onog najgoreg (iz finansijske perspektive) i najmanje efikasnih delova kineske ekonomije. Ubedljiva većina domaćih kredita ide državnim preduzećima (DP, eng. SOE – State Owned Economies). Ove kompanije su manje efikasne i inovativne u odnosu na privatni sektor.

Međutim, ove kompanije, takođe, nisu ni osmišljavane kako bi bile efikasne jer njihovi ciljevi nisu čisto kapitalistički; oni služe važnoj društvenoj funkciji u pružanju određenog stepena stabilnosti koje obezbeđuju privredi i društvu koje je prošao kroz mnoštvo brzih promena. Državna preduzeća, takođe, imaju tendenciju da posluju u sektorima [1] gde inovacije nisu nužno toliko važne – ili čak i u nekim poput bankarskog, gde previše inovacija ponekad može biti opasno:

(Grafikon: The Economist)

(Grafikon: The Economist)

U međuvremenu, ignorišete privatni sektor koji ne samo da je daleko veći već je i najdinamičniji deo kineske privrede; Uključuje najbolje kompanije u zemlji, većinu globalno konkurentnih sektora i najinovativnije preduzetnike. Uz određene izuzetke [2], većina preduzeća iz privatnog sektora istorijski se oslanjala na finansiranje kapitala (u odnosu na bankarske kredite) i zadržavanju zarade za svoj poslovni rast. Deo toga je u samoj prirodi njihovog poslovanja: kompanije iz izvoznog sektora i kompanije za internet / tehnologiju teže da budu manje kapitalno intenzivne u poređenju sa sektorima u kojima dominiraju državna preduzeća i državna ekonomija, kao što su telekomunikacije ili energetika – a drugi razlog je to što su istorijski imali veoma ograničen pristup bankarskim kreditima.

Uprkos generalno skupljim izvorima finansiranja, u poslednje četiri decenije privatni sektor u Kini je od nule narastao na više od dve trećine kineske proizvodnje, uz još veći udeo u zapošljavanju [3] – na delu je dugoročno umnožavanje i sticanje bogatstva na duge staze, kojem bi čak i Voren Bafet mogao biti impresioniran. U ovom trenutku, kineskoj ekonomiji više odgovara privatni nego državni sektor poslovanja.

Ako ignorišete ili odbacite privatni sektor u Kini, naravno, završićete s prilično lošim pogledom na stvari. To je kao da se sve vreme fokusirate na analizu neverovatno razlomljenog i zamršenog sistema zdravstvene zaštite u SAD-u, a onda pretpostavite da je ostatak privrede neefikasan na sličan način. U istom smislu, usko i isključivo fokusiranje samo na pozitivne aspekte Kine, uz istovremeno ignorisanje negativnih tendencija, vodi nas ka prekomernom optimizmu.

A ukoliko se fokusirate samo na loše stvari, onda ćete jedino njih i videti.

Da biste pravilno procenili Kinu i njenu ekonomiju – ili bilo šta u vezi s tim – morate uzeti u obzir i dobro i loše. Oni idu ruku pod ruku. Preterani naglasak na obe strane neizbežno će dovesti do iskrivljenog pogleda na stvarnost.

Napomene:

[1] Primera radi, obratite pažnju na sektor telekomunikacija: Kina je podeljena između tri državna operatora (China Mobile, China Unicom i China Telecom). U SAD-u imamo dva orijaša (AT & T, Verizon), T-Mobile, a potom i gomilu manjih i nekada značajnih igrača. Inovativnost nema velikog značaja na svakom tržištu. Ono što se danas smatra inovativnim je, recimo, potez kompanije T-Mobile koja najavljuje da će plaćati vašu Netflix pretplatu.

[2] Najznačajnije u sektoru nekretnina.

[3] Tržišta, pa tek onda Mao: Porast privatnog poslovanja u Kini: Nicholas Lardy

Glenn Luk, B.S. Economics & Computer Science, University of Pennsylvania (Quora)

 

Tereza Mej u Kini, ili: slabost Britanije na dlanu


I pored pokušaja da privuče kineske investicije, Tereza Mej morala je da „povuče ručnu“ kako bi i dalje ostala na istoj strani sa svojim saveznicima, Amerikom i Evropom, piše londonski The Economist.

Džordž Makartni, vođa prve britanske misije u Kini je 1793. godine odbio da padne ničice pred kineskog cara. Međutim, njegov pokušaj da zadrži britansko dostojanstvo bio je poprilično potkopan porukom napisanom na jedrima britanskih imperijalnih džunki kojima su prevezli svoje diplomate u Kinu, noseći sa sobom robu kojom su želeli da trguju s Pekingom. Na jedrima britanskih brodova je pisalo:  “Ambasador koji nosi poštovane darove iz zemlje Engleske“.

Suočavanje sa kineskim vladajućim strukturama retko kada ide glatko, u šta je i Tereza  mogla da se uveri  tokom nedavne trodnevne posete ovoj zemlji. Premijerka je imala težak zadatak da „ne pukne“, to jest ne izgubi ravnotežu i neprimereno uzvrati domaćinima. Jedna stvar koju je zasigurno želela bila je i potvrda kako Britanija i Kina još uvek uživaju “zlatno doba” koje su 2015. proklamovali kineski predsednik Si Đinping i njen prethodnik u Dauning stritu br. 10,  Dejvid Kameron, koji je nakon odlaska sa premijerske funkcije pokušao da osnuje Kinesko- britanski investicioni fond.

Tereza Mej je, takođe, želela da Britanija postane bliskije uključena u kinesku „Inicijativu za pojas i put“, mrežu infrastrukturnih projekata vrednu četiri hiljade milijardi dolara, inicijative koja je puni odraz Sijeve spoljne politike – one koju će Kina voditi narednih godina i decenija, i koja je bila predmet pažnje Dejvida Kamerona. U tu svrhu, Britanija je već – barem kako to ona vidi – učinila više od drugih bogatih zemalja, ne bi li ugodila kineskim planovima. Njen kancelar Filip Hemond  je u tu svrhu naimenovao “Gradskog izaslanika” (Daglas Flint, bivši predsedavajući HSBC-a) i uspostavio “Gradski odbor”, nastojeći da finansiranje kineskog projekta „Pojas i put“ učini transparentnim po što je moguće višim standardima „bogatog sveta“ (sretno s tim!). Britanska premijerka je, povrh svega, trebalo da pokaže da je put poboljšanja britanskih veza s Kinom moguć kroz razgovor o „globalnoj Britaniji“ – onoj koja je otvorena za poslovanje – a nakon što se pokazalo da Brexit nije tek puka priča i slovo na papiru.

Baš kao i Makartni pre 225 godina, i gospođa Mej bi više volela da dobije sve što želi a da ne padne na kolena i čelom dotakne tle. Ona je, takođe, svesna da su evropske zemlje oprezne zbog neprozirnog finansiranja projekata vezanih za „Pojas i put“, podozrevajući da Kina možda koristi ovu šemu kako bi proširila svoj uticaj u centralnoj i istočnoj Evropi. Američka administracija nazvala je Kinu “strateškim suparnikom”. To znači da se gospođa Mej “saginjati neće” kako bi „kupila“ naklonost domaćina – a da pritom ne uvredi Evropljane i Amerikance.

A ukoliko se nadala da će je kineska vlada „pustiti s udice“ tek tako – ne zahtevajući od nje previše u zamenu za njenu listu želja – ubrzo se razočarala. Kinezi su od nje zvanično zatražili da odobri Inicijativu za Pojas i put, laskavim rečima i uvijanjem suštine u oblande raznih memoranduma o razumevanju. Želeli su, takođe, i da Britanija podrži Sijeva nastojanja da se predstavi kao lider globalizacije – prihvatanjem njegovih reči o “zajedničkoj budućnosti za čovečanstvo“.

Sve je ovo napokon otišlo predaleko. Tereza Mej je neumorno pričala o “britanskom snu”, poput nekog odjeka na Sijev slogan o “kineskom snu”, taktično izbegavajući pitanje ljudskih prava, barem u svojim javnim nastupima. Ona se, ipak, u jednom trenutku okanila lepih priča o “zlatnom dobu”, upozorivši  Kinu da bi trebalo da više poštuje međunarodna pravila trgovanja. Možda je predsednik Si pretpostavio da je gospođa Mej bila toliko slaba na domaćem terenu, pa će biti primorana da se pridruži pritisku na Kinu.

A možda je, međutim, tada bila toliko slaba da čak ni za to nije smogla snage.

 

The Economist

Bitkoin: troskok u bunar


Trenutno najpopularniji virtuelni novac je za 6 nedelja izgubio više od polovine svoje vrednosti.

„Diskontna rasprodaja“ bitkoina inicirana je pooštravanjem regulatornih mera i mogućih sankcija za nepravilnu (ilegalnu) upotrebu kripto-valuta.

Vrednost ove vrste novca je u samo jednom danu pala ispod 8.000 dolara, nastavljajući tako svoj pad koji traje od početka ove godine; u toku je „rasprodaja“, izazvana proširenjem zakonskih sankcija na kripto-valute.

Kasno u petak 2. februara u Njujorku, bitkoin se oporavio skočivši na 8.524 dolara, što je pad za 6,8 odsto manji nego dan ranije, kada mu je vrednost otišla ispod 7.700 dolara. Bio je to najniži nivo od novembra 2017.

Na svojoj najnižoj tački, digitalna valuta u decembru pala je za oko 60% u odnosu na rekordni iznos od 19,783 dolara (prošli decembar), prema istraživanju veb-sajta CoinDesk Inc. Ovo je treći najveći pad bitkoina u poslednjih pet godina. Padao je 76% u proleće 2013. godine, a od novembra 2013. do januara 2015.  pao je za 85%.

Oštra kolebanja vrednosti Bitkoina sjajno ilustruju koliko digitalna valuta, zapravo, ostaje veoma nelikvidna i nestabilna investicija, posebno u odnosu na tržište akcija, obveznica ili valuta.

Bitkoin je tokom svoje devetogodišnje istorije imao pet ekstremnih vrednosnih uzleta i sunovrata, od vrha nadole i obratno, sa više od 70% fluktuacije u svakom pomeraju, rekao je Čarli Bileljo, direktor istraživačkog odeljenja njujorške savetodavne kompanije Pension Partners. Padao je bitkoin 2010. čak i 94% u roku manjem od mesec dana, a onda opet u petomesečnom periodu 2011. godine, ali je u oba navrata ponovo skočio.

Nedavni padovi bitkoina čine daleko ozbiljnijim osećaj (ne)utemeljenosti trgovine kripto-valutama, s obzirom na to da magnituda vrhova i padova njihove cene nudi jednu dozu zdrave realnosti novim investitorima, koji su tokom prošle godine svoj novac nemilice ulagali u kripto-valute. Mnogi od njih bili su privučeni mogućnošću ulaganja u valute koje su van kontrole centralnih banaka i vlada, ali sada moraju da podlegnu snagama tržišta.

“U poslednje vreme, kada se radi o kripto-valutama, naslovi u medijima uglavnom su bili negativni”, napisao je u poruci klijentima Tomas Li, upravljački partner pri njujorškom savetodavnom fondu Fundstrat Global Advisors. “Nekoliko nedelja je bilo strašno, ali fundamentalna pozitivna priča za kripto-valute ostaje netaknuta”, dodao je Li, pozivajući se na izuzetno interesovanje koje „milenijumska generacija“ pokazuje za kripto-valute.

Robinhood, onlajn aplikacija za trgovinu virtuelnim novcem koja je prvenstveno usmerena na mlade klijente, izjavila je prošle sedmice da je više od milion ljudi pristupilo njihovoj listi čekanja kako bi započelo trgovinu kripto-valutama, nakon što je najavio planove o ponudi usluga u oblasti kripto-trgovine.

U međuvremenu, neke velike banke stavljaju blokadu na kupovinu bitkoina. JPMorgan Chase & Co., Citigroup Inc. i Bank of America Corp. su pre 3 dana (petak) izjavili da vlasnicima kreditnih kartica više neće dozvoliti njihovo korišćenje za kupovinu bitkoina.

Možda najveći razlog za nagli „strmoglav“ bitkoina leži u pojačanoj zakonskoj/regulatornoj kontroli. Indija je najsvežiji primer pojačanog oblika sankcionisanja kripto-valuta, krenuvši tako stopama Kine i Južne Koreje. Taj pritisak pokazuje da vlasti sve većeg broja zemalja iz korena menjaju svoje stavove, pa će sada biti daleko teže zaobići kontrolu nego što je to dosad bio slučaj.

Bitcoin je u januaru pao za 28%, što je najjači mesečni pad u protekle tri godine.

Na tržištu bitkoin fjučersa, u kome se trgovci mogu „kladiti“ na uspone ili padove u digitalnoj valuti, hedž fondovi su prebacili svoje pozicioniranje tako da loše opklade (bearish) premašuju broj onih koje imaju dobre šanse da se ostvare (bullish), i to za više od 3 prema 1, a po podacima Komisije za trgovinu robnim berzama objavljenim u petak (Commodity Futures Trading Commission, CFTC). Nedelju dana ranije, hedž-fondovi bili su pristrasni prema strani koja je imala dobre šanse (bullish), pokazuju podaci CFTC-a.

Sadašnje raspoloženje je daleki odjek situacije s kraja prošle godine, kada je manija za investiranjem u kripto-valutu dosegla nivo groznice i pošasti. Popularna bitcoin kompanija pod nazivom Coinbase je zakratko privlačila oko 100.000 novih kupaca dnevno (oko Dana zahvalnosti), dok je bitkoin tada skočio na 10.000 dolara. Taj skok bio je neverovatan: sa vrednosti manje od $1000, koliko je bitkoin vredeo početkom 2017. godine.

Cene su se više nego udvostručile od tog trenutka, dostigavši svoj vrhunac 17. decembra prošle godine, kada je cena bitkoina iznosila 19.783,21 dolara. A potom je usledilo šestodnevno isklizavanje nadole.

Aleks Bin, 30-godišnjak iz Nešvila u Tenesiju je upravo u momentu kada je bitkoin bio najjači, uspeo da se „iskešira“ (tj. unovči ga u pravu valutu). On je rekao da je nedavno prodao svu svoju „kolekciju“ bitkoina, zaradivši na virtuelnom novcu preko 60.000 (pravih) dolara.

Bin, koji inače piše i prodaje knjige za decu onda kada nije na poslu (odeljenje Ministarstva za rad  i zapošljavanje Tenesija) je u jednom intervjuu izjavio da je prošlog septembra kupio većinu svojih bitkoin novčića, pre nego što je njihova cena skočila narednih meseci – i to za preko 500%.

“Bilo je dana kada biste se svakog jutra budili s novih 5.000 ili 10.000 dolara dobiti”, rekao je on. “Činilo se kao da se taj sled događaja neće okončati, mada biste već mogli da pretpostavite kako [to] neće još dugo potrajati.”

I nije.

Aleks Bin je u svom portfelju zadržao izvesnu količinu „lajtkoina“ (litecoin) – alternativne digitalne valute. U decembru je, prema istraživanju CoinMarketCap, njegova cena pala za više od 60%.

Bin je sedmicu u kojoj je prodavao svoje bitkoine nazvao “strašnim scenarijem”.

Indijski ministar finansija Arun Đaitli izjavio je dan pre (četvrtak, 1.feb) da aktuelna indijska vlada ne priznaje digitalni novac kao zakonsko sredstvo, te u tom smislu i “preduzima sve mere kako bi eliminisala korišćenje ovih kripto-sredstava u finansiranju nelegitimnih aktivnosti, ili ga suzbila kao deo platnog sistema.”

Vaibhav Parik, partner u indijskoj pravnoj firmi Nishith Desai Associates rekao je da su neki ljudi pogrešno protumačili odluke indijske vlade, pogrešno zaključivši da je vlada zabranila bitkoin.

“Indijska vlada je samo rekla kako će se pobrinuti da iskoreni upotrebu bitkoina u nezakonite svrhe, a ne kako će zabraniti i samu valutu”, rekao je on.

Druge vlade, posebno one u Aziji primenjuju strog pristup kripto-valutama.

Južna Koreja primenjuje novu zakonsku regulativu koja ima za cilj hlađenje tržišta bitkoina. Kina je otišla još dalje, naredivši razmenu čitave količine kripto-valuta do nivoa njihovog gašenja i ograničavajući operacije „bitkoin rudarenja“, tokom kojih se bitkoini „kuju“, odnosno generišu.

U Japanu je 530 miliona dolara NEM kripto-valute „počišćeno“ u pljački kripto-berze Coincheck Inc.

U Sjedinjenim Državama, regulatorni organi upozoravaju javnost na postojeće prevare koje se vrše tokom „inicijalne ponude novčića“ – novom obliku prikupljanja sredstava kojim kompanija stvara novi virtuelni novčić ili token i nudi ga (tj licitira njegovu vrednost) na javnoj prodaji. Ovakve početne ponude privukle su milijarde dolara.

Čak je i Facebook Inc. u problemu sa kripto-valutama. Ovaj društveni medij je prošle nedelje izjavio da će zaustaviti prikazivanje reklama koje promovišu kripto-valute i početne ponude novčića.

“Mislim da se kraj ovom nizu još uvek ne nazire, ali svakako ih (kripto-valute) neću doticati dokle god ne postignu veću stabilnost”, rekao je Bin.

Steven Russolillo, Kenan Machado / AnnaMaria Andriotis, Alexander Osipovich (Wall Street Journal, 2feb 2018)

Dobrodošli u post-radnu ekonomiju (2/2)


Šta je suština i priroda poslova u budućnosti? Koliko će se menjati naša zanimanja, i koliko će tehnologija uticati na profile zanimanja? Kako se, naprosto, izboriti za parče hleba u epohi koju uveliko živomo – epohi u kojoj mašine već dominiraju. Nakon prvog dela, evo i nastavka priče o svetu u kojem će rad kakav poznajemo biti prevaziđen pojam.

Informatička dobra

Savremene ekonomije sve se više zasnivaju na informacijama. Informacije “žele da budu slobodne” – kako se kaže – ali one stvari koje su slobodne loše su po kapitalizam, jer – kapitalizam znači konkurenciju i profit.

Informatička roba nisu što i fizička roba. U osnovi, računarski program se razlikuje od automobila. Izgradnja svakog novog BMW-a je uvek teška kao i što je to bila i izgradnja onog prethodnog; kreiranje nove kopije kompjuterskog programa je jednostavno. Kada dobijete recept, svaka dodatna jedinica je u suštini besplatna. Ovo ide na ruku informatičkim gigantima poput Gugla, Fejsbuka i Epla. To znači da, kad jednom osvoje recept, preostaje im još samo da promatraju kako se novac sliva u njihove kase. Ali, održavanje ideje da je ono što prodaju vredno zahteva izvesnu inventivnost. Moraju se pozivati na principe intelektualne svojine (ozloglašeno neuredno i „razbarušeno“ područje zakona). Moraju da održavaju svoje monopole, kao što Gugl de facto ima monopol nad internet-pretragom (Bing, Oprosti mi). Ili moraju da daju proizvod, a onda prodaju nešto drugo (Facebook prodaje vaše lične podatke oglašivačima). Nijedna od ovih stvari nije suštinska za glavnu kapitalističku razmenu jer je stari zakon o ponudi i potražnji urušen.

Jer, prešli smo iz doba oskudice u doba obilja.

Vremenom, tehnologija će verovatno mnoge stvari dovesti do nultih marginalnih troškova*. Energija, na primer, neće biti predmet pod uticajem sila tržišišta. Imaćemo samo solarnu ploču na krovu i svaki kilovat-sat će, u suštini, biti besplatan. Kada nam zatreba nešto za kuću, mi ćemo to jednostavno otštampati pomoću 3-D štampača. A kada posedujemo industrijski internet (Internet of Things), svi će biti povezani, omogućavajući za sada neuporedivo zajedničko stvaranje i kreaciju (na daljinu, internetom, više učesnika) kao i međusobnu saradnju (Nulti marginalni troškovi* opisuju situaciju u kojoj se može proizvesti dodatna jedinica bez povećanja ukupnih troškova proizvodnje. Proizvodnja druge jedinice dobra može imati nulte marginalne troškove kada je to dobro nekonkurentno, što znači da je moguće da jedna osoba konzumira dobro bez smanjenja sposobnosti drugih da ga istovremeno konzumiraju).

“Danas se glavna kontradiktornost modernog kapitalizma nalazi između mogućnosti slobodne, bogate, društveno (grupno) proizvedene robe i jednog sistema koji se sastoji od monopola, banaka i vlada, koji se bore da održe kontrolu nad moći i informacijama”, kaže Mejson. “Sve je prožeto borbom između jedne (solidarne i interaktivne) mreže i hijerarhije.”

Klimatske promene

Do sada su vlade i preduzeća zastupali stanovište da su tržišni mehanizmi najbolji način za rešavanje globalnog zagrevanja. Međutim, svi dokazi sugerišu da oni nisu u pravu. Razmislimo malo u brojkama. Da bi ostali ispod dvotrećinskog praga, dogovorenog između donosilaca političkih odluka i naučnika, potrebno je da do 2050. godine spalimo ne više od 886 milijardi tona ugljenika (izvor: Međunarodna agencija za energiju). Pa ipak, firme za proizvodnju fosilnih goriva i dalje ulažu u eksploataciju rezervi koje će, ukoliko se spale, rezultirati višestrukom količinom emisije od one koja je zacrtana aktuelnim sporazumom. Ili, prevedeno na jezik ekonomije: klimatske promene predstavljaju ogroman tržišni neuspeh.

“Istinski apsurdni likovi nisu oni što poriču klimatske promene, već političari i ekonomisti koji veruju da postojeći tržišni mehanizmi mogu zaustaviti klimatske promene, da tržište mora uspostaviti granice klimatskih akcija i da se tržište može strukturirati za ostvarivanje najvećeg projekta re-inženjerstva koje je čovečanstvo ikada pokušalo”, piše Mason.

Ima li života izvan i iza kapitalizma?

Gledajući izvan i iza sadašnjeg sistema, Mejson pravi kratku stanku da bi predstavio osnove. On, ipak, kaže kako bi trebalo socijalizovati aspekte finansijske industrije (sprečiti banke, bankare i finansijske mogule da uzimaju sve dobitke, a potom ostavljajući društvo da otplaćuje njihove dugove), da socijalizuje informacije (tako da Google i Facebook ne uživaju u asimetriji informacija, u kojoj sada uživaju), ohrabrivanjem zajedničkog rada i rada u formama neprofitnih organizacija, kao i nacionalizovanjem komunalnih usluga. Po Mejsonovoj ekonomskoj logici, “uvođenje besplatne Wi-Fi mreže u neko planinsko selo trebalo bi da bude privilegovano i iznad svih aktera, da konekcija jednog gorštačkog seoceta, kao društveno dobro, ima prioritet nad pravima telekomunikacionog monopola.”

Osnovni dohodak ključan je u netržišnoj ekonomij. To je ono što bi ljudima omogućavalo da volontiraju u neprofitnim preduzećima, da postavljaju, recimo, saradnike za pitanja proizvodnje hrane i njene raspodele u društvu, ili dizajniranje pomoću 3-D modula. Time se ljudi ne bi sprečavali da rade – jer, oni sa dobro plaćenim, zadovoljavajućim poslovima nastaviće da ih rade – ali bi ljude oslobodilo od obaveze da rade stvari koje mašine mogu uraditi lakše i sigurnije.

Univerzalni osnovni dohodak je način širenja nagrada za rad u društveno korisnim aktivnostima, od kojih su, ekonomski govoreći, samo neki od njih nagrađeni u ovom trenutku. “Teorija osnovnog dohotka kaže, zapravo, da ima premalo radnih sati koji bi se negde potrošili (prerastajući u dodatni profit), tako da je potrebno da ubacimo likvidnost u mehanizam koji ih preraspoređuje”, piše Mejson. “I advokat i radnik u dnevnom boravku za stare trebalo bi da su u mogućnosti da „razmenjuju“ radno vreme uz punu platu, za časove slobodnog vremena koje plaća država”.

Najveći izazovi uvođenja „opšteg minimalca“ su političke i kulturne prirode, kažu Nik Srnicek i Aleks Vilijems u jednoj novoj knjizi čiji je naslov „Otkrivati budućnost“ (Inventing the Future), koja poziva na osnovni univerzalni dohodak. Politički, jer se ljudi prirodno odupiru ideji besplatnog davanja novca, baš kao što se danas suprotstavljaju tradicionalnom blagostanju i dobrobiti. I kulturno, jer “rad je tako duboko ukorenjen u naš identitet”. Čak i kada je posao degradirajući i nezadovoljavajući, mi ga još uvek povezujemo sa samopouzdanjem, samo-ostvarenjem i  iskustvom. (Srnicek i Vilijems pojašnjavaju kako sistem treba da plaća da bi niverzalni dohodak opstajao, mada spominju smanjenje troškova za vojsku i povećanje taksi na CO2 i drugih poreza).

Mnogi će verovatno odustati od ideja post-kapitalizma, jer je ovakav kapitalizam normativni deo života ne samo u Americi već i u velikom broju naprednog sveta. Većina nas ovde, s levog i sa desnog političkog krila veruje u ideju o slobodnom tržištu jer nam je rečeno da je to ono što ekonomiji omogućava da raste, te kakvi bi ljudi trebalo da budu: slobodni pri interakcijama s nama – i nas s njima.

Sve drugo zvuči kao socijalizam, čak i da ono što Mejson predlaže nije ništa nalik onoj staroj vrsti socijalizma. Umesto toga, njegove ideje predstavljaju pokušaj da se ide u korak s tehnologijom a svet prihvati kakav jeste, a ne kao neki neoliberalni raj kakav mislimo da jeste. Činjenica je da kapitalizam – sa svojom težnjom ka nejednakosti dohotka, informacionim monopolima i finansijskim moćima – gubi dah. Vreme je da počnemo da razmišljamo o nečemu novom.

Fast Company

Dobrodošli u post-radnu ekonomiju (1/2)


Šta je suština i priroda poslova budućnosti? Koliko će se menjati naša zanimanja, i koliko će tehnologija uticati na profile zanimanja? Kako se, naprosto, izboriti za parče hleba u epohi koju uveliko živimo – epohi u kojoj mašine već dominiraju društvom, menjajući iz korena naše ekonomske sisteme. Ben Šiler je za portal Fast Company imao šta da istraži a potom i napiše na ovu temu.

Ako je cilj ekonomije da svakome obezbedi pristojan posao, ta ekonomija u ovom trenutku očigledno ne funkcioniše dobro. Realne plate za većinu Amerikanaca nisu porasle već 40 godina. Stvarna nezaposlenost – koja uključuje “nedovoljno zaposlene” – premašuje deset  odsto. Mnogi poslovi danas postoje samo u “skraćenoj verziji”, obavljajući se uz skraćeno radno vreme i fleksibilne termine njihovog obavljanja – „tezge ” bez ikakvih pogodnosti i imalo zaštite. Takođe, trošimo puno novca za subvencionisanje takozvanih “sranja od zanimanja” (bullshit jobs), recimo, više od 50% radnika u ugostiteljskom sektoru brze hrane dobijaju neku vrstu državne pomoći.

Inače, čak i za ljude koji su zaposleni, posao koji obavljaju često nije toliko zabavan. Za sve debate o značenju i svrsi naših aktuelnih poslova, većina ljudi na njih gleda samo kao na sredstvo da bi doprli do nekog njima željenijeg cilja. Samo je 29% zaposlenih u Severnoj Americi koji izjavljuju da je zaista angažovano od strane poslodavca (globalno, ta brojka je 13%). A stvarnost je takva da će velikideo poslova uskoro biti obavljan uz pomoć računara. Tehnologija savremenih procesa obrade je već eliminisala mnoge “rutinske manuelne” i “rutinske kognitivne” aktivnosti, naročito u industrijskim halama i kancelarijama. A nove mašine sa veštačkom inteligencijom verovatno će ugasiti i više poslova čak i unutar uskostručnih poziva. Jedna studija je pokazala da je četrdeset sedam odsto poslova u riziku da nestane tokom narednih 20 godina.

Naravno, postoji puno konvencionalnih načina pomoću kojih možemo ovo rešiti, uključujući poboljšanje obrazovanja i obuke (tako da više ljudi može da odskoči s platama i da, naravno,  svojim strukama ostanu van dohvata sposobnosti robota), kao i podizanje minimalnih zarada. Ali, dugoročno, pitanje je da li će i ti pristupi biti dovoljni. Osnovni problem bi mogao biti u tome što posao, sam po sebi, gubi svoju vrednost. Ono što je radnicima i njihovim porodicama dosad omogućavalo da nešto izgrade, napreduju i nađu svoj smisao sada je na udaru robota.

Kao odgovor na to, mnogi se sada pozivaju na “univerzalni osnovni dohodak” (UBI) – gde država svim zaposlenima pruža taman dovoljno sredstava za iole pristojan život, u društvi u kojima vlada toliko obilje da vrednost dobara pada (a samim tim postaju pristupačnija nižim društvenim slojevima). Ovo bi poduprlo sada ugroženu kategoriju onih koje nazivamo “prekarijatom”: ljudima čiji poslovi ne vode do povećane finansijske sigurnosti. Oslobodiće nas od s_anja, omogućavajući svakome, a ne samo srećnicima, da uživa u automatizaciji. A ovo bi nam ostavilo više vremena za kreativne stvari, one koje nas odista ispunjavaju, uživajući u “obilju” koje nam pruža nova tehnologija (razmislite o tome koliko su korisni i jeftini kompjuteri danas; i zamislite šta bi oni mogli priuštiti svima u budućnosti). U Finskoj, Švajcarskoj i Kanadi je planirano nekoliko ispitivanja UBI-ja (i, zaista, još nekoliko razloga zašto je ta ideja atraktivna).

Kritičari UBI-ja kažu da je on nepotreban, nepraktičan i da može dovesti do pojave miliona onih koji će živeti o vladinom trošku – i možda su u pravu. Ove kritike su razumne. Ali pre nego što brzo ovaj koncept „državnog minimalca“ pustimo niz vodu, važno je razmišljati o ovoj ideji ne u kontekstu naše trenutne ekonomije već kroz pitanje šta bi jedna ekonomija u budućnosti mogla postati. Univerzalni prihod sada nije toliko ideja po sebi, već pre ideja za jednu formu ekonomije u kojoj kapitalizam nije društveno produktivan kao što je to po tradiciji bio.

Da bismo razumeli ovu našu ekonomiju i kako to da ona ne obezbeđuje sigurnost za veliki broj nas, potrebno je da pročitate Postkapitalizam, duboku i važnu knjigu britanskog ekonomiste i novinara Pola Mejsona (Paul Mason). Mejson je istraživao ideju o UBI, među većim skupovima promena neophodnih da se primene usled neuspeha postojećeg sistema. Predstavljajući u knjizi dugu ekonomsku istoriju koja pokazuje kako se inovacije i prosperitet povećavaju i spuštaju u talasima, on prikazuje kako naši trenutni aranžmani nisu toliko inovativni i prosperitetni koliko mi to mislimo (pronalazak Fejsbuka nije toliko važan za čovečanstvo koliko je to otkriće parne mašine).

Mejson kaže da se moramo kretati ka “post-kapitalističkoj” ekonomiji, gde rad za novac gubi svoju središnju ulogu, ekonomiju u kojoj se roba, informacije i intelektualna svojina međusobno dele sa drugim akterima, i gde ekonomski akteri sarađuju na nove načine, bilo da se radi o finansijskim institucijama tipa kreditne unije ili su prodavci kooperativnog tipa. Važno je i to što Mejson pokazuje kako aktuelna ekonomska ortodoksija – zasnovana na “slobodnim tržištima”, globalizaciji i velikoj ulozi industrije finansijskih usluga – nije neki istorijski kraj, usavršavajući sve ono što je postojalo do našeg trenutka. A pre će biti da je to rezultat određenog skupa izbora kada su, počev od osamdesetih godina prošlog veka, neki zadobili tu prednost nad drugima.

Mejsonova knjiga puno je svežih ideja, ali glavna tendencija je da kapitalizam puca pod sopstvenom težinom i da nam treba alternativa. Za to daje tri glavna razloga:

Urušavanje finansija – katastrofala pad vrednosti deonica

Finansijska kriza iz 2008. pokazala je inherentnu nestabilnost postojećeg sistema. Imali smo krizu jer su centralne banke dugo vremena podržavale jeftin novac, tako što su zadržavali niske kamatne stope, održavajući stabilne cene imovine i ohrabrivanjem svih aktera da pozajmljuju. Preuzeli smo kreditne kartice, automobile kredite i hipoteke, ne bi li svoje dugove nadomestili na drugi način, a usled slabosti zarada (dok su prihodi stagnirali od 1970-ih godina, dug je u američkoj ekonomiji udvostručen). Volstrit je trgovao zajmovima u prepakovanim jedinicama, stvarajući profit. Ali, tada se dogodilo da korisnici sabprajm kredita nisu mogli da otplaćuju ono sto duguju, cene aktive su strmoglavo pale, a kreditne kartice su počele da gube na važnosti [(Subprime krediti*, krediti uz „promenljive“ kamatne stope. Ovi krediti su često odobravani i bez bilo ikakvog učešća zajmoprimca (pri uzimanju kredita) i sa značajnim grejs periodima vraćanja (odloženi početak otplate kredita)].

Ali, čak i kada se ekonomija urušila, banke ni tada nisu ustuknule od svoje politike jeftinog novca. Nakon finansijske krize, banke u Sjedinjenim Državama, Japanu i Evropi odštampale su $12 biliona dolara novca, čišsteći stare i podstičući nove dugove. A sada se ponovo seje seme koje je pre 10 godina dovelo do dužničke katastrofe, samo je ovog puta upitno da li ćemo posedovati resurse kojima bismo pomogli sistemski važnim igračima.

“Izmišljotina zapretena u samom srcu neoliberalizma je u tome što svi mogu uživati u potrošačkom načinu života bez rasta zarada”, piše Mejson. “Možete nastaviti da zauvek štampate novac, ali ako se udeo tog novca koji bi trebalo da ide radnicima smanjuje – jer, napokon, ipak je sve veći deo profita generisan iz svojih hipoteka i kreditnih kartica – na kraju ćete udariti o zid. U jednom trenutku, proširenje finansijske dobiti kroz obezbeđivanje kredita finansijski uzdrmanim potrošačima razbiće se u param parčad i vratiti unatrag. “

Zapadni kapitalizam, tvrdi Mejson, zasniva se na „finansijalizaciji“ (pri čemu se trguje potrošačkim dugom), fiat ili papirnom novcu (koji se ne zasniva na bilo čemu opipljivom, poput zlata), i globalnih neravnoteža između zemalja kreditora (poput Kine) i zemalja dužnika (poput SAD-a). Ovakav sistem je sklon brzom usponu i krahu, čime maskira stvarnost koja leži ispod: realna ekonomija (tj privreda) ne raste veoma brzo i verovatno neće – barem ne još neko vreme.