Procvat kineskog dot-com biznisa: do potpune pobede ili poraza (1/2)


Dobrodošli u zemlju ‘jednoroga’ i super-jeftinih obroka. U kineskoj biznis areni, nagrade za one uspešne su ogromne. A rizici su sve veći. Kako će se u budućnosti stvari odigravati – to već zavisi od toga koga pitate.Ovo smo već viđali: razuzdano trošenje, stratosferske procene. Dvadeset godina kasnije, izgleda kao da ponovo nastupa još jedan procvat dot-com ekonomije, samo što su ovog puta igrači daleko veći i nisu iz Amerike već – iz Kine.

Startup firma sa sedištem u Pekingu omogućuje potrošačima da naruče kafu putem pametnih telefona – tako su kročili na „Unicorn“ teritoriju – to znači da je vrednost ove „početničke“ tj startup firme dostigla milijardu dolara – i to nakon samo sedam meseci od lansiranja. Vrednost prihoda druge firme, koja je zapravo “Uber za kamione” je u 2017. narasla za čitavih 300 puta; poređenja radi, Uber Technologies Inc. prihodno vredi „samo“ oko 10 puta više od novca uloženog u nju.

Međutim, tamo gde neki investitori vide dinamiku i finansijsko izobilje, drugi vide tržište koje je sve više ugroženije usled „sudara sila“ tegobne unutrašnje regulative i tenzija poteklih iz globalne trgovine. Najveći rizik? To je naredni, drugi globalni dot-com procvat, čiji račun tek treba da stigne na naplatu: ovo je kineska verzija dotkom finansijskog ciklusa koji je protraćio milijarde dolara iz američkog tehnološkog sektora tokom 2000-tih godina, uz istovremeno „hlađenje“ i usporavanje ulaganja u tehnološke startape, koji su usledili u godinama nakon pucanja američkog dot-com finansijskog balona.

Već postoje znakovi takvog preterivanja i u Kini, jer su se pretprošle sedmice kineske kompanije – čije je tržište u javnim preduzećima – obogatile globalnom rasprodajom akcija tehnoloških firmi listiranih na berzama, a sve to je propraćeno nervozom usled eskalacije trgovinskog sukoba na potezu Peking-Vašington. Bilo je upadljivo i to što je „Shanghai Composite“ pretprošle sedmice pao za 7.6%, dok je tržište akcijama tech-firmi u kineskoj prestonici visokih tehnologija, Šenženu, izgubilo 10.1% svoje doskorašnje vrednosti.

Takođe, Vašington je nedavno optužio Peking za tehnološku špijunažu, izražavajući „zabrinutost zbog kršenja ljudskih prava“. Potencijalne sankcije Sjedinjenih Država, uperene protiv kineskih tehnoloških kompanija, mogle bi dovesti do nestanka glavnog tržišta za njihove proizvode.

Najveća unicorn-firma u Kini: Ant Financial

Najveća unicorn-firma u Kini: Ant Financial

Uklještenost između pritisaka svoje vlade i postojećih tenzija sa Amerikom u inostranstvu – uz pad cena akcija – dovela je do toga da se kineski internet-giganti, koji podržavaju dobar deo tehnološkog rasta u zemlji, “sada odjednom nalaze između dve podjednako nepoželjne alternative”, kaže Pol Trijolo (Paul Triolo), tehnološki analitičar u think-tanku Eurasia Group. “Ovi problemi će se vremenom samo još više pogoršavati.”

Za sada, vreme procvata se u startup areni nastavlja. Ne samo da je 109 kineskih jednoroga vredno više od 127 milijardi američkih dolara, od ukupno 557 milijardi dolara – u poređenju sa američkih 478 milijardi dolara – već je činjenica da su kineske strt-up kompanije takođe znatno brže prerastale u unicorn-firme od njihovih američkih kolega, pokazuju berzanski podaci iz Dow Jones VentureSource.

Inače, sve je više kineskih start-up jednoroga, u odnosu na veličinu zemlje i broj stanovnika.

Valuacija privatnih kompanija vrednih milijardu i više dolara:

Hvatanje kopče

Takođe, indikovano da su rizična ulaganja u Kini prisutnija nego u Sjedinjenim Državama, zahvaljujući ubrzanom povećanju priliva novca od američkih investitora.

† Da bi utvrdio odakle potiču investicije, WSJ je pogledao sedište kompanije ili kompanija koje su vodile svaki rundu IPO. Onda kada se ne pronađe nijedan vodeći investitor, WSJ vodeću ulogu dodeljuje zemlji čiji su investitori sačinjavali većinu onih koje su učestvovale u rundi prikupljanja sredstava.

Sekvoja Kapital (Sequoia Capital), među najprestižnijim firmama u oblasti Silicijumske doline, prvi put može uložiti najveći deo svog najnovijeg globalnog fonda u Kinu, i to do 60% visine sredstava kojima fond raspolaže, kažu izvori upoznati sa fondom. Očekuje se da će taj fond iznositi osam milijardi dolara, najveći koji je Sequoia Capital ikada uspostavila.

Kineske startup firme po prvi put dobijaju više novca nego njihovi američki partneri – 71 milijarda dolara (u odnosu na 70 milijardi dolara u SAD) ove godine, što pokazuju podaci kompanije VentureSource. Tempo, uz investicioni obim koji je 18 puta veći nego što je bio pre pet godina, nije viđen još od dotkom mehura iz 2000. godine, pothranjujući percepciju da se Kina nalazi na putu da pretekne Silicijumsku dolinu u ulozi svetskog tehnološkog centra.

Pa ipak, raste „zabrinutost usled pretnji“ zbog moguće kineske dominacije u tehnologiji, pošto je Peking postao oprezan u pogledu učešća privatnih tehnoloških firmi, a mnogi od najvećih kineskih igrača brzo potroše sav svoj novac u „ratu cenama“ – gde se svako trudi da ih spušta sve dok ne doživi poslovni slom – rat u kojem se skupo plaćaju greške i rizici, uz slabašne i nejasne nagoveštaje da bi ovakve firme i u ovakvoj situaciji mogle postati profitabilne.

Aliyun, cloud computing unicorn: čedo e-commerce giganta Alibabe

Aliyun, cloud computing unicorn: čedo e-commerce giganta Alibabe

Troškovi koje kao preduzetnik imate ukoliko „pecate na mamac s popustima“, a radi zadobijanja tržišnog učešća, može se isplatiti samo na tržištu koje je veliko poput kineskog. Tu, međutim, čak i pobednike u trci mogu da zadese mamurluk i glavobolja: Potrošači koji dobijaju robu i artikle besplatno u vidu „gratis ponude“ imaju tendenciju da „odlepršaju“ čim se ove subvencije to jest „mamci“ okončaju.

Ovakvi procesi poslovanja u Kini bi mogli imati odjeka i na svetskoj biznis sceni jer je oko 45% investicija u kineske startupove ove godine došlo sa strane to jest izvan Kine – a neki investitori su već „izgoreli“.

Da bismo sagledali potencijalne teškoće, osvrnimo se na kineske kompanije za deljenje bicikala. Prošla godina je indikativna, kada ove firme nisu uspele da dovoljno brzo nadoknade svoje prebrzo širenje, jer tržište nije kupovalo njihovu rent-a-bike uslugu tempom potrebnim da bi se „zatvorio“ kreditni ciklus. Nakon što su u Pekingu, Šangaju i drugim kineskim gradovima postavili milione svojih bicikala, nekoliko ovih kompanija počelo je da razmatra osvajanje američkog i evropskog tržišta.

Sada se ispostavljaju problemi sa protokom gotovine. Vlasnici firme Mobike su je nedavno prodali za gotovo milijardu dolara manje nego što je ona vredela nakon poslednje finansijske runde, po tvrdnjama onih koji su upoznati s ovom tematikom. Firma Ofo je ustuknula u svojoj međunarodnoj ekspanziji, dok se kompanija Bluegogo krajem prošle godine urušila.

Još jedana nepredvidljivi i nedovoljno dokazani proces koji bi mogao uticati na pojavu finansijskog mehura tiče se oblasti poslovnih propisa u Pekingu. Napredak kineskih tehnoloških giganata je dugo bio u samoj suštini nacionalnog ponosa. I dok vodeći kineski lideri još uvek podstiču oblast inovacija, oni su sa druge strane pojačali kontrolu nad mnogim najvećim igračima u zemlji, uključujući Tencent Holdings Ltd. i Alibaba Group Holding Ltd. – odjednom zaustavljajući ili blokirajući proizvode koji im se ne dopadaju.

U junu je „Narodni dnevnik“,zvanično glasilo Komunističke partije Kine objavilo upozorenje investitorima da ne reaguju ishitreno pri ulaganju svog kapitala u tehnološke startapove, jer bi na taj način takva ulaganja mogli pretvoriti u “rizično kockanje”. Proizvođač Xiaomi Corp je morao da redukuje svoju ambicioznu listu planova i poslovnih želja, izašavši napokon na berzu ovog jula, kada je procenjen na 54 milijarde dolara – samo oko polovine onoga čemu su se u početku nadali.

I pored svega, intenzivan protok novca se nastavlja. U septembru je kineska investiciona firma Hillhouse Capital Group otkrila svoj novi fond od 10,6 milijardi dolara – najveći do sada uvećani kapital od strane jedne privatne kompanije u Aziji, prikupivši tom prilikom 9,3 milijarde dolara težak fond, koji je prošle godine osnovao KKR & Co. Fond je, kako se govorilo, bio “u velikoj meri prepisan”.

slika za potpis: Nakon brze ekspanzije širom Kine, nekoliko firmi za sharing-bike je naprosto nestalo. Bluegogo bicikli čekaju na popravku u Pekingu početkom ove godine.

Nekoliko dana uoči toga, gigant za isporuku hrane Meituan Dianping, koji je izgubio najmanje 8,5 milijardi dolara od 2015. godine do danas, objavio je u Hong Kongu svoju tržišnu dokapitalizaciju u vrednosti od oko 53 milijarde dolara.

Meituan Dianping

Meituan Dianping

Jedna od kompanija koja je doživela da njena vrednost bude procenjena kao unicorn, dakle na barem miljardu dolara, jeste i Manbang Group. Ova firma iznajmljuje kamione, a njene su aplikacije obezbedile kineskim kamiondžijama da neposredno sklapaju kargo-ugovore sa špediterima.

Kompanija se ove godine „približila“ investitorima, tražeći od njih oko 300 miliona dolara za dofinansiranje. Mnogi od njih su do pokazali veliko interesovanje: kako je to Manbang uopšte prikupio skoro dve milijarde dolara, ambiciozno šireći svoje planove na flotu električnih, samonavodećih kamiona – dok je njegova vrednost procenjena na oko 6 milijardi dolara.

Manbang ima više od šest miliona korisnika i oko 3.000 mladih ljudi angažovanih širom Kine kako bi pridobili što više novih klijenata.

Jedne sedmice, u nedelju, i to baš skoro, dvoje prodavaca pohodilo je prašnjavi kamionski parking na periferiji Pekinga, nudeći kamiondžijama korpe sa šamponom i zubnom pastom samo kako bi ih pridobili da preuzmu njihovu aplikaciju. Vozači kamiona kažu da svakog dana uočavaju ovakve i slične timove koji na sličan način vrbuju nove klijente.

“Momci, zbog vas sam gotovo premro na smrt”, rekao im je jedan kamiondžija.

Većina korisnika Manbanga, međutim, ne biva „potkupljena“ šamponima i sličnim mamcima. Manbang je pridobio oko 200.000 špeditera koji uplaćuju godišnju članarinu od 250 dolara. Manbang ima za cilj da se potuče svoje rekorde i naredne godine, rekla je jedna osoba koja je upućena u poslovanje ove firme. Ovo se, međutim, još uvek ne isplati kamiondžijama, dok se mnogi već žale zbog toga što aplikacije guraju „nadole“ (tj pojeftinjuju) cene isporuke.

Manbang se nedavno dao u potragu za dodatnih milijardu dolara, kako bi svoju IPO vrednost na berzi „zaokružio“ na 10 milijardi dolara. Investitori su ovog puta bili skeptični, kažu ljudi bliski ovim poslovnim krugovima. Manbang, uzgred, nije odgovorio na zahteve za komentar.

Kineski studenti u SAD kao meta nepravičnih napada


U svom nedavnom govoru (4. okt), američki potpredsednik Majk Pens (Mike Pence) optužio je američko udruženje Kineskih studenata i stipendista (CSSA) da upozoravaju konzulate i ambasade kad god bi studenti ili njihove američke škole “skrajnuli s linije Komunističke partije”. Međutim, kineski studenti igraju važnu ulogu u unapređivanju odnosa između Sjedinjenih Država i Kine. Nažalost, američka vlada ignoriše ovakve činjenice.

U Kenedijevoj školi na Harvardu, CSSA pomaže kineskim studentima u razvijanju svojih kontakata; oni se prilagođavaju američkom načinu života i ličnim primerom doprinose približavanju kulture svoje zemlje stranim prijateljima. Prošle godine su organizovali krstarenje brodom povodom Jesenjeg festivala, kada su učenici iz različitih zemalja igrali tradicionalne kineske igre pogađanja. Tokom Prolećnog festivala, organizovali su i kinesku manifestaciju kulturne razmene u Kenedijevoj školi. Mnogi strani studenti uživali su u tradicionalnim kineskim pesmama, plesovima, kaligrafiji, slikarstvu i kulturi čaja. Ovo su aktivnosti kulturne razmene bez ikakvih političkih programa. Takvi događaji otvorili su oči onima koji su prema Kini gajili predrasude – pritom im se ukazala šansa da ostave po strani svoje političke razlike,  i da zatim pokušaju da uoče svu lepotu kineske kulture.

Ne samo studentske i naučne asocijacije već i brojni kineski studenti pojedinačno takođe nastoje da promovišu kinesku kulturu. Ono što kineski đaci u Americi rade nije pod diktatom kineske vlade već proizlazi iz ljubavi prema sopstvenoj kulturi. Ovog leta, Čen Đje (Chen Jie) nova učenica iz Mejsonovog programa pri Harvardovoj školi Kenedi, inače istaknuta kineska pijanistkinja, održala je klavirski koncert u Harvardovoj Memorijalnoj Crkvi. Ona je povodom ovog događaja izjavila da je svrha koncerta bila njen „pokušaj da promeni tradicionalno američko nerazumevanje Kine“. U Kenedijevoj školi, Čen se tokom školovanja naslušala raznih priča o svojim sunarodnicima i zemlji iz koje potiču, dok su na društvenim mrežama neki strani studenti unutar njihove grupe na „fejsu“ delili anti-kineske članke; bilo je čak i profesora koji su njenim vršnjacima pričali o pretnjama koje ekonomski uspon Kine predstavlja za svet i – Ameriku.

Kao umetnica, Čen veruje da je muzika univerzalni jezik ljudske duše koji prevazilazi razlike i granice. Ona je sve svoje prijatelje na Harvardu – bilo da vole ili ne vole Kinu – pozvala na svoj koncert. Ono što je bilo veoma iznenađujuće je da je, tokom izvođenja tradicionalne „Priče o Lijangu i Žu“  (Liang Zhu,梁祝), stotine studenata iz celog sveta ustalo na noge, kako bi ovacijama propratilo njenu svirku.

Nepoverenje, nesuglasice i pogrešno shvatanje kineskih studenata su u Americi u porastu. Pre dva meseca – nekoliko dana nakon što je predsednik Donald Tramp okarakterisao ogromnu većinu kineskih studenata u Sjedinjenim Američkim Državama kao „špijune“ – Deng Jingđing, pisac ovog članka i kolega pijanistkinje Jen Đje sa Mejsonovog programa u Kenedijevoj školi prošao je kroz tročasovne dodatne provere koje mu je „priredila“ telefonska kompanija. Razlog za ovakvo isleđivanje bio je njegov zahtev da mu se dodeli novi telefonski broj. „Sedeo sam u holu njihove poslovnice sa hrpom dokumenata koji dokazuju moj identitet; svako odeljenje telefonske kompanije bi me iznova propitivalo, insistirajući da im nebrojeno puta objašnjavam detalje zašto sam došao u Sjedinjene Države, šta sam radio pre nego što sam došao u SAD kao i šta planiram po završetku studija. Čitav proces provere je bio veoma frustrirajući“.

On, takođe, dodaje da napadi na kineske studente danas u Americi nipošto nisu neuobičajena pojava: „Pretprošle nedelje me je u Los Anđelesu napala jedna američka gospođa, koja me laktovima odgurivala sa blagajne na kojoj sam upravo nešto plaćao. Bila je vrlo gruba”. Šokiran, odgovorio sam joj ljutito, na šta mi je ona grubo odvratila: “Vi Kinezi ste to zaslužili.” Mnogi kineski studenti imaju slična iskustva. Neki su u metrou bivali fizički napadnuti, dok neke na ulici prate povicima tipa “Vratite se u Kinu!”. Ovakvi incidenti mogu da povrede osećanja kineskih studenata u Sjedinjenim Državama. Mnogi od njih se plaše da što ih više američkih građana bude smatralo neprijateljima, to su veće šanse da napuste Sjedinjene Države.

Broj studenata iz Kine je već deceniju u stalnom porastu. U SAD ima više od 350.000 kineskih studenata, što čini oko jednu trećinu svih inostranih studenata u Americi. Ukoliko se broj kineskih studenata smanji, to će uticati na američku ekonomiju.

Kako je zamenica izvršnog direktora za javne politike Džil Velč (Jill Welch) rekla, “Oni koji već generacijama vode američku spoljnu politiku jednoglasni su u stavu da inostrani studenti i stručnjaci koji u Americi završe školu predstavljaju najveće preimućstvo koju američka spoljna politika ima na raspolaganju… Kineski studenti doprinose američkoj ekonomiji sa 12 milijardi dolara godišnje, uz brojne druge prednosti… pa bi čak i skromno smanjenje kvote za kineske studente koji se upisuju na američke škole imalo razarajuće posledice… a praktično svaka zajednica u Americi osetila bi štetan uticaj njihovog izostanka, naime, ukoliko bi kineski studenti odlučili da više ne studiraju u Sjedinjenim Državama.“

Ako ništa drugo, barem se ne može zanemariti pozitivna uloga kineskih studenata u odnosima između ove dve zemlje. Oni ne bi trebalo da budu žrtve zapaljivih političkih komentara.

 

Autor je saradnik Kenedijeve škole pri Univerzitetu Harvard

 

Deng Yingjing, Global Times

Hajekovski komunizam


Mislite da je naslov kontradikcija, oksimoron, paradoks? Niste u pravu: navikli smo da razmišljamo u čistim kategorijama, iako je život neuporedivo složeniji od toga. Stvarnost obiluje paradoksima, a Kina jeste zemlja hajekovskog komunizma.

Rekao bih da se nigde na svetu bogatstvo i materijalni uspeh ne slave tako otvoreno kao u današnjoj Kini. Možda je povod 40-ogodišnjica otvaranja zemlje koja se obeležava ove godine, ali verujem da je glavni razlog za slavlje sam spektakl najuspešnijeg ekonomskog razvoja ostvarenog u istoriji. Bogati preduzetnici se slave u novinama, na televiziji, na konferencijama. Njihovo bogatstvo i priče o usponu iz najdubljeg siromaštva nude se kao primer koji bi svi trebalo da slede. Ayn Rand bi se ovde osećala kao kod kuće. Kao i Hayek: neverovatna količina energije i inovacija rezultat je promena koje su transformisale život 1,4 milijarde ljudi, dva puta više od sabranog broja stanovnika „stare“ EU-15 i SAD. Ljudi su otkrili ekonomske informacije koje su ranije bile nedostupne ili nepoznate, uspostavili nov odnos kapitala i rada u šumpeterovskom maniru i stvorili nezamislivo bogatstvo (svakako nezamislivo za ljude koji pamte Kinu iz 1978).

Na velikom banketu u Pekingu smo slušali životne priče petorice kineskih kapitalista koji su 80-ih godina prošlog veka krenuli od nule (zero! nada!) i postali dolarski milijarderi. Jedan je proveo više godina na selu za vreme Kulturne revolucije, drugi je 7 godina robijao zbog „špekulisanja“, a treći nije krio da je zanat kapitalizma učio varajući ljude u Istočnoj Aziji („posle sam shvatio da ako želim da postanem zaista bogat ne smem varati; varanje je za gubitnike“). Hayek bi bio opčinjen njihovim pričama. I nema te vesti koja bi mu više prijala od one u današnjem Fajnenšal tajmsu o raspuštanju Društva marksista na Univerzitetu u Pekingu zbog pružanja podrške štrajku radnika u Specijalnoj ekonomskoj zoni u Šenženu.

Ali Hayek je u jednoj stvari pogrešio. Taj neverovatni lični (i društveni) uspon ostvaren je pod vladavinom jedne partije, Komunističke partije Kine. Slavljenje bogatstva nije strano marksistima. Razvoj, širenje obrazovnog sistema, rodna jednakost, urbanizacija i ekonomski rast koji će biti brži od rasta u kapitalizmu – to je bilo opravdanje i izvor legitimnosti komunističkih revolucija u manje razvijenim delovima sveta. Tako je govorio Lenjin; to je potvrdio i Trocki zalažući se za masovnu industrijalizaciju, a Staljin je njihove planove sproveo u delo: „Zaostajemo 50 ili 100 godina za razvijenim zemljama. Tu razliku moramo nadoknaditi za 10 godina. Ako u tome ne uspemo, bićemo uništeni“.

Sećam se kako sam kao nadobudni gimnazijalac u Jugoslaviji prelistavao novine tražeći pokazatelje industrijskog rasta. Pošto je Jugoslavija tada bila među zemljama sa najvišim stopama rasta, bio sam duboko razočaran kada bi mesečna stopa pala ispod 10 odsto (na godišnjem nivou). Verovao sam da je rast od 10 odsto uobičajen u komunističkim ekonomijama: zašto bi neko poželeo komunizam ako tako neće dobiti brži rast nego u kapitalizmu?

Slavljenje rasta – novih puteva, novih super brzih vozova, novih stambenih naselja, novih dobro osvetljenih avenija i urednih škola – to je za komuniste prirodna stvar. Ništa manje nego za hajekovske preduzetnike. (Kao ilustraciju predlažem Nerudine divno napisane memoare Confeso Que He Vivido gde on opisuje svoje ogromno zadovoljstvo pred prizorom brana koje je izgradio Sovjetski Savez). Razlika je u tome što Hayekovi preduzetnici slave lični uspeh, koji usput pomaže ostatku društva da krene napred, dok je komunizam podrazumevao podruštvljenje ličnog uspeha.

Ali to se nije dogodilo. Kolektivistički projekat izgradnje je funkcionisao deceniju ili dve da bi rast opao, a razvoj stao. Zavladao je cinizam. Tek Kina i Deng Sjaoping su „natrapali“ (besmrtnim rečima Adama Fergusona) na kombinaciju u kojoj vladavina komunističke partije opstaje, dok se individualnim kapitalistima istovremeno pruža puna sloboda delovanja, pa i sama ekonomija društva. Oni će raditi, bogatiti se, usput bogateći i druge, ali poluge političke moći za to vreme moraju ostati čvrsto u rukama komunističke partije. Kapitalisti su sagradili lokomotivu i obezbedili gorivo, ali za upravljačkom tablom i dalje stoji partija.

Da li bi situacija u Kini bila bolja da je i politička moć u rukama kapitalista? To je složeno pitanje. Možda bi je iskoristili da naprave novu verziju vlade iz Nankinga iz 30-ih godina 20. veka, potkupljivu, slabu i nekompetentnu. U tom slučaju ne bi morali naporno da rade. Bilo bi dovoljno da održavaju stečene ekonomske privilegije. Jedan od najvećih problema američkog kapitalizma danas je to što bogati u sve većoj meri kontrolišu politički proces i tako preusmeravaju ekonomske podsticaje sa proizvodnje i konkurencije na stvaranje i održavanje monopola. U Kini bi situacija verovatno bila mnogo gora. Upravo zahvaljujući tome što je politička sfera uglavnom izolovana od ekonomske sfere, kapitalisti su se bezbedno mogli posvetiti proizvodnji na dovoljnoj udaljenosti od politike (što većoj to bolje, jer je partija izložena rastućoj korupciji).

Kako je Kina otkrila i prigrlila ovu kombinaciju? Postoji više razloga uključujući hiljadugodišnju tradiciju imperijalne birokratije, kao i novi istorijski savez između Komunističke partije i Sun Jat-senovog Kuomintanga (savez kakav nije postajao nigde u ostatku komunističkog sveta). Ali pravo pitanje koje se ovde nameće glasi: da li se to moglo dogoditi i na drugim mestima? Možda. Lenjinova Nova ekonomska politika nije se mnogo razlikovala od kineskih politika iz 80-ih godina. Ali Lenjin je NEP video kao privremeni ustupak kapitalizmu – jer je verovao da je socijalizam progresivniji, pa otuda „naučno“ mora generisati veći rast. Možda su tek neuspesi Velikog skoka napred i Kulturne revolucije uzdrmali kinesko rukovodstvo i uverili Denga i ostale da je privatna inicijativa „progresivnija“ od društvenog planiranja i državnih preduzeća. Lenjin to nije mogao uvideti. Još je bilo prerano.

Pitao sam se šta bi Staljin rekao da vidi današnju Kinu. Verovatno bi mu bilo drago što njegovo ime i dalje čini deo zvaničnog panteona. (U velikoj knjižari u centru Pekinga na prvim policama kod ulaza nalaze se prevodi marksističkih klasika: Marx, Engels, Lenjin… i Staljin. Mali broj ljudi obraća pažnju na njih. Iza su knjige o upravljanju bogatstvom, finansijskoj ekonomiji, investiranju na berze i tako dalje koje su mnogo popularnije.) Staljin bi bio zadivljen kineskim rastom, ogromnim moćima državne uprave i zemlje (u koju više ne mora da šalje savetnike da podstiču tehnološki razvoj), kao i sposobnošću partije da kontroliše stanovništvo na veoma sofisticiran i nenametljiv način.

Staljinu bi se dopao ekonomski uspeh i vojna moć koja ide uz to, ali verovatno bi se zapanjio pred privatnim bogatstvom. Teško je zamisliti da bi on i Jack Ma mogli da opstanu u istoj zemlji. Hayekova reakcija bi bila suprotna: oduševio bi se zato što su njegove tvrdnje o spontanom uređivanju tržišta dobile tako uverljivu potvrdu, ali ne bi razumeo da je to bilo moguće samo zahvaljujući vlasti komunističke partije.

Mada priču o najvećem ekonomskom uspehu svih vremena – koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim – još niko nije sasvim razumeo.

 

Branko Milanović, Global inequality, 24.09.2018.

Peščanik.net, 03.10.2018.

Prvi crnogorski autoput: put ka uspehu ili ka bespuću?


Kineska novinska agencija Xinhua bavila se temom o kojoj pišu i najveće svetske agencije: da li je crnogorska magistrala “trojanski konj” Kine na njenom putu “osvajanja Evrope”, kao i da li je kredit koji je crnogorska vlada uzela od ove zemlje dužnička zamka ili put ka uspehu?

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Fotografija snimljena 22. septembra 2018. godine pokazuje gradilište mosta „Moračica“ na trasi prvog crnogorskog autoputa, oko 14 km severno od glavnog grada Podgorice. (Sinhua / Vang Hujđuan)

Kada je u vestima čuo da će prvi crnogorski auto-put biti izgrađen nadomak njegove kuće, Vukašin Petrović, seljak iz sela Jelin Dub oko 14 km severno od glavnog grada Podgorice bio je toliko uzbuđen da se šalio kako bi skočio sa mosta planiranog da bude tu sagrađen.

San sigurnog i brzog putovanja bio je predalek da bi se realizovao u ovom malom i nedovoljno razvijenom uglu Balkana, sve dok na horizontu nisu iskrsli impresivni stubovi, visoki čak i do 160 metara.

Autoput je deo projekta koji preseca ovu valovitu planinsku zemlju.

Petrovića (69) počesto možete susresti kako sedi na velikoj, drvenoj stolici ispred svoje kuće, samo kako bi promatrao napredak u izgradnji, prizivajući trenutak kada će baš on biti jedan od prvih koji će se voziti ovim autoputem… jednom kada on bude dovršen.

A nije Petrović jedini koji je od samog početka gajio sumnju u izglede za realizaciju autoputa. Kada ga je crnogorska vlada pokrenula, ovaj je projekat je na domaćem ali i međunarodnom nivou odmah doživeo kritike kao “prazna priča“  i politički marketing, rekao je Vatroslav Belan, savetnik u crnogorskoj vladi.

“Sada smo pod različitim vrstama pritisaka naših građana da se autoput što je pre moguće izgradi”, dodao je Belan.

Put u izgradnji dugačak 41 kilometar, koji je podržan kineskim kreditima i inženjerskom ekspertizom, gradi se u okviru kineske „Inicijative za pojas i put“ (IPP) i predstavlja prvu fazu autoputa ukupne dužine od 180 kilometara koji će povezati jadransku luku Bar sa Srbijom, koja je kopnena zemlja. To je najveći infrastrukturni poduhvat ikada započet u Crnoj Gori, zemlji poznatoj po teškom terenu – zemlji koja, i pored svoje nepristupačnosti,  privlači sve veći broj inostranih turista.

Da li je autoput fiskalno (ne)održiv?

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Uprkos svom potencijalnom značaju i popularnosti u velikom delu domaće javnosti, autoput je privukao pažnju brojnih zapadnih medija koji su njegovu izgradnju nazvali “dužničkom zamkom”, tvrdeći da će ovaj projekat, podržan od strane Kine, ovu balkansku zemlju oterati u bankrot.

U izveštaju Reutersa rečeno je da je kineski zajam za autoput “uveo Crnu Goru u galopirajuću zaduženost”.

U medijski široko citiranom dokumentu vašingtonskog Centra za globalni razvoj, navodi se da je “problem duga Crne Gore ogroman”, a u prilog ovoj tezi navodeći studiju Svetske banke objavljenu februara 2017. U njoj se procenjuje da će, ukoliko izostane fiskalno prilagođavanje, učešće javnog duga ove zemlje u BDP-u (bruto domaćem proizvodu) ove godine porasti na 83 odsto.”

Pa ipak, istraživanjima i razgovorima na tu temu, koje je sačinila kineska agencija Sinhua, došlo se do sasvim drukčijih nalaza i mogućih ishoda.

Uslovi kineskih zajmova – dvoprocentna kamatna stopa, 20-godišnji program otplate i šestogodišnji grejs period se, po međunarodnim standardima, smatraju izuzetno povoljnim.

U stvarnosti, dug vlade Crne Gore je sredinom ove godine iznosio 70,1 odsto BDP-a, prema zvaničnom izveštaju crnogorskog Ministarstva finansija.

Međutim, čak i 83-procentni iznos duga je sličan dugovanjima koje imaju EU članice, pa, stoga, i nije alarmantan u poređenju sa evropskim prosecima.

Eurostat, statistički biro Evropske unije (EU) izjavio je da je crnogorski državni dug u prvom kvartalu 2018. godine iznosio 86,8 odsto nacionalnog BDP-a u 19-članskoj evrozoni, uz 81,5 odsto koliko je u „kompletnoj“ 28-članoj EU grupi.

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

U izveštajima nedovoljno informisanih zapadnih medija koji pišu o prvoj CG magistrali najviše kategorije, stoji da su aktivnosti crnogorske vlade za uvođenjem efikasne fiskalne konsolidacije prepoznate i priznate od strane Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

“(Crnogorska) Vlada je 2017. pokrenula ambiciozni program fiskalne konsolidacije”, napominje se u izveštaju Svetske banke iz aprila 2018. godine, dodajući da je “nakon inicijalnih napora za efikasnijom fiskalnom konsolidacijom izgledi za kreditni rejting B+ poboljšani na status stabilnog, što je omogućilo lakši pristup ove zemlje tržištima kapitala – uz redovno refinansiranje obaveza.”

Prema podacima Svetske banke, fiskalni deficit će se 2018. smanjiti na 3,2 odsto, čime će se polako do 2020. postići višak, a državna kasa dospeti u „plus“.

MMF je u izveštaju iz maja 2018. rekao da je “većina fiskalnih mera već sprovedeno, dok se 2017. godine osnovna fiskalna pozicija poboljšala. Ukoliko se potpuno sprovede, ova će strategija znatno ojačati crnogorsku fiskalnu poziciju, stvarajući primarni fiskalni višak 4,5% BDP-a do 2020. godine, dozvoljavajući da državni dug pada na 53 procenta BDP-a do 2020. godine.”

Povrh toga, vodeći crnogorski ekonomista i rektor privatnog Univerziteta u Donjoj Gorici, Veselin Vukotić, rekao je da “vezivanje zdravlja ekonomije samo za jedan kvantitativni indikator, a to je javni dug BDP-a, predstavlja apsolutno birokratski pristup”.

Važno je, obratiti i pažnju na “način na koji se ulažu ova pozajmljena sredstva”, rekao je on, i onda će, „u tom slučaju, novac uložen u izgradnju dugoročne infrastrukture biti novac koji je svrsishodno i dobro potrošen.“

Ekonomska blagodat

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Izgradnja autoputa i kineska „kreditna injekcija“ već deluju stimulišuče na ovu malu zemlju, kažu iz MMF-a, “jer je nakon rasta od 2,9% u 2016. godini, privredni rast u 2017. bio 4,4 posto, podstaknut izgradnjom autoputa kao i uspešnom turističkom sezonom”.

“Snažan ekonomski rast trebalo bi da se nastavi i u 2018. godini, bez obzira na fiskalno prilagođavanje… s tim da novac koji će se potrošiti na autoput ostane približno na nivou iz 2017. godine, dok bi upravo privatne investicije – a ne javne investicije – kao i potrošnja – trebalo da podstiču dalji rast”, kaže se u izveštaju MMF-a.

“S obzirom da će se rast investicija usporiti kako se izgradnja autoputa bude privodila kraju, njen doprinos rastu će i dalje biti jak u 2018. godini”, rekla je Svetska banka u svojim ekonomskim predviđanjima za Crnu Goru.

Za Bemax, vodeću crnogorsku građevinsku kompaniju, učestvovanje u izgradnji znači da će ostvariti promet u visini od oko 200 miliona evra (232,2 miliona američkih dolara). U ovom trenutku, graditi taj autoput znači zaposliti oko 700 ljudi, od kojih su njih oko 600 lokalni radnici sa „domaćeg terena“, izjavio je za kinesku agenciju Sinhua izvršni direktor ove firme, Veselin Kovačević.

Branislav Becerović, 39-godišnji radnik na gvozdenoj armaturi za 160 metara visike stubova koji će nositi ovaj autoput, rekao je da mu je ovaj ugovoreni posao podario daleko bolji prihod – bolji nego ikada pre.

Crnogorci, koji nisu direktno uključeni u ovaj projekat, takođe žele da ovaj projekat bude uspešno okončan.

Vidić Bogić, seljak iz okoline Vilaca, severno od Podgorice rekao je da su kineski radnici već pozitivno uticali na lokalnu zajednicu: redovno snabdevanje vodom i strujom, koji dotad nisu bili dostupni, uvedeni su i u njihovo susedstvo upravo kao podrška aktuelnim građevinskim radovima.

“Ne smemo smetnuti s uma da se gradnjom obližnjeg autoputa ujedno obavlja i razmena na obostranu korist; nadamo se da će izgradnja biti uspešno privedena kraju, čime će se poboljšati i životi ovdašnjeg stanovništva, koji će konačno prestati da napuštaju ovo područje”, rekao je Bogić agenciji Sinhua.

Milena Tešić, monahinja pri crkvi Svetog Nikole rekla je da ona i njena crkva gledaju na ovaj projekat s entuzijazmom. Do nje, takođe, kontinuirano dopiru informacije o tome kakve će sve koristi Crnogorci imati od ovog autoputa, uz mogućnost bržeg putovanja, transporta i smanjenja troškova prevoza.

Na pitanje o bojazni da će mlađe generacije biti preopterećene zajmom za autoput, ova 59-godišnjakinja je rekla da “ukoliko mladi ljudi počnu da rade više i imaju bolje radne navike, onda neće biti problema”.

Šira slika

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Crnogorska vlada veruje da će se izgradnjom autoputa premostiti postojeće „praznine“ i infrastrukturni nedostaci između severnih i južnih delova, kao i između ove zemlje i Evrope.

Imajući u vidu da se njen krševiti planinski sever nadvija nad lepom i doteranom obalom Jadrana, nedostatak odgovarajućih puteva usporava razvoj turizma koji je verovatno najveći ekonomski potencijal ove zemlje, ali i poljoprivredu i druge industrijske grane.

“Regionalne razlike u ekonomskom razvoju su prilično značajne”, navedeno je 2013. u Izveštaju UN programa za nacionalni razvoj, sa “severom Crne Gore koji se nalazi u najnepovoljnijem položaju”.

“Primorska oblast je, recimo, imala najmanju stopu nezaposlenosti (11,4%), dok je u na području severnog regiona ona dostigla gotovo 33% među radno aktivnim stanovništvom, koje je u velikoj meri bilo nezaposleno”, navodi se u ovom izveštaju, dodajući i to da je neadekvatna infrastruktura jedna od prepreka koje Crna Gora mora otkloniti na svom putu integracije u EU.

Uprkos tome, autoput kojim se poboljšava povezanost Crne Gore sa EU – koji se potom na severu priključuje putevima Srbije, sve do centralne Evrope, a na jugu do Jadranskog mora i Mediterana – usledile su i brojne optužbe sa Zapada, naime, da Kina, ovakvim i sličnim infrastrukturnim projektima, sprovodi neku svoju „tajnu agendu“ u Evropi.

Iskazi poput “zadnjih vrata” ili “trojanskog konja” na Balkanu (kojeg Kina navodno instalira) ne skidaju se s naslovnih strana Evropskog izdanja vebsajta Politico, dok u Rojtersovim izveštajima i pričama stoji da bi Crna Gora mogla da Pekingu bude “ulazna luka ka Evropi sa Jadrana”.

“Ovakva strahovanja Evrope, naime, da će Kina “preuzeti” Crnu Goru i/ili istočnu Evropu, zasnivaju se na potpunom nepoznavanju istorije”, izjavio je rektor Veselin Vukotić.

(Foto: Xinhua)

(Foto: Xinhua)

Liju Zuokuj, direktor Odeljenja za centralne i istočne evropske studije pri Institutu za evropske studije Kineske akademije društvenih nauka rekao je da je strah neopravdan i preteran, s obzirom da je Crna Gora već deo NATO-a, a da bi Evropskoj uniji mogla da se pridruži već 2025. godine… uz činjenicu da je Kina 7000 kilometara daleko od EU i Crne Gore.

“Zahvaljujući kineskom učešću u projektu, Crna Gora sada doslovce postaje bliža Evropi”, rekao je on.

Posmatrano iz druge perspektive, smatra Liju, izgradnju autoputa treba pozdraviti jer ovaj region ima očigledne koristi od kineskog finansiranja i stručne podrške, čime će se, ujedno, uštedeti i finansijski resursi koje Evropska unija izdvaja za Balkan, tog tradicionalno „siromašnog rođaka“ Zapadne Evrope.

Za Crnu Goru, izgradnja autoputa uliva nade da će ova zemlja “još zadugo u budućnosti koračati putem nepromenjene političke agende”, rekao je Vatroslav Belan koji je ekonomski savetnik u crnogorskoj vladi, dodajući da ta dugoročna politička agenda jeste, zapravo, “put ka Evropi i zajednici najrazvijenijih zemalja”.

Lu Hui, Xinhua (2018-04-10-04-2018)

Bitkoin: prva decenija 


Ovog meseca pre tačno deset godina, Satoši Nakamoto objavio je onlajn dokument koji je predstavljao koncept “čiste peer-to-peer verzije elektronske gotovine” pod nazivom Bitcoin. Međutim, bitkoin nije stvarno i pušten u promet, sve do maja 2010. godine kada je programer Laslo Hanjec zamenio 10.000 bitkoina za dve pizze: virtuelna valuta postala je sredstvo za kupovinu stvari iz stvarnog sveta.

Dovoljno je reći da, ovih dana, za 10.000 bitkoina možete dobiti mnogo više od dve pizze.

Sledi pregled načina na koji se kupovna moć te originalne transakcije menjala tokom proteklih osam godina, pokrećući kupovnu lestvicu od Ajpeda do Lamborginija dok su se u međuvremenu u taj „voz“ kačili oni koji su najranije usvojili bitkoin, uz prave entuzijaste, finansijere sa Volstrita i maloprodajne investitore – svi su oni uskočili u bitkoinov „tobogan“.

Rastuća (i umanjujuća) kupovna moć od 10.000 bitkoina:

Kako je Bitcoin rastao, tako je narastala i njegova baza korisnika. Dnevne transakcije su aprila 2011. godine premašile milijardu dolara, otprilike godinu dana nakon prve kupoprododajne transakcije sa pizzama.

Dolarska vrednost dnevnih transakcija na Bitkoin blokčejnu:

Naravno, danas je univerzalni kripto-valutni Univerzum daleko veći od Bitkoina. Postoji preko 1.000 digitalnih valuta kojima se trguje na berzama širom sveta, uključujući sve (ne)zamislivo: od onih koje ozbiljno konkurišu bitkoinu – kao što je to Eter (Ether), do nesumnjivih „šala“, kao što je to DogeCoin. A kada je januara 2018. kriptomanija dostigla svoj vrhunac, tržišna vrednost kripto-valuta koje prati CoinMarketCap.com premašila je nestvarnih 835 milijardi dolara.

Broj novih kripto-valuta u opticaju, pregled po mesecima:

Maj 2013-te, do maja 2018.

Izvor: CoinMarketCap.com

Izračunavanje vrednosti svake pojedinačne digitalne valute ocenjivana je od prvog dana kada su registrovane u nultom obimu trgovanja na bilo kojoj od više od 200 javnih menjačnica, na kojima se vrši razmena digitalnih valuta koje je ovaj vebsajt pratio.

Digitalni „novčići“ su od januara do danas izbrisali oko 600 milijardi dolara svoje vrednosti pošto su regulatorni organi počeli da strože kažnjavaju, dok su nade polagane u široko usvajanje kripto-novca iščilele. I dok se uskoro navršava decenija od pojave Bitkoina, još je uvek veoma nejasno da li će u skorije doba kripto-valute transformisati globalna plaćanja, ili će postati svojevrsno “digitalno zlato” – ili će, pak, postati irelevantne, takoreći beznačajne.

Ako ništa drugo, barem je Hanyecz dobio svoje pizze.

Eric Lam, Lauren Leatherby, Bloomberg

I bogati plaču (barem ponekad)


Kineska zvezda Fan Bingbing kažnjena je sa 70 miliona dolara zbog utaje poreza.

Fan Bingbing na Kanskom festivalu 2018. FOTO: Franck Robinchon/ Rex/ Shutterstock/ European Presphoto Agency

Fan Bingbing na Kanskom festivalu 2018. FOTO: Franck Robinchon/ Rex/ Shutterstock/ European Presphoto Agency/ Wall Street Journal

Njeni problemi počeli su maja ove godine kada je u javnost procurio njen filmski ugovor. Prema pisanju državnog tabloida Global Tajmsa (Global Times), Fan je imala dva različita ugovora: jedan službeni u kojem je pisalo da je plaćena oko 1,5 miliona dolara – i drugi privatni, prema kojem je dobila 7,5 miliona dolara. Ova praksa rada na crno je u Kini poznata kao “jin-jang ugovor”.

Kineska filmska zvezda Fan Bingbing, koja se već tri meseca ne pojavljuje u javnosti, pristala je da plati 70 miliona dolara kazne kako bi izbegla krivične optužbe za utaju poreza, javili su kineski državni mediji.

Ova 37-godišnja glumica je koristila jin-jang šemu pod nazivom „podeljeni ugovor“ (split contract), u kojem je jedan, zvaničan honorar prijavljen poreskoj službi, dok je onaj mnogo viši deo isplaćen u tajnosti, javila je državna novinska agencija Sinhua.

Fan, koja se 2014-te pojavila u filmu “X-Men: Days of Future Past” je izuzetno poznata ličnost u Kini, sa 62 miliona sledbenika na društvenoj mreži Weibo. Mlade Kineskinje koje žele „poboljšanja“ plastičnom hirurgijom često traže da njihova lica budu oblikovana po crtama lica koje ima Fan.

Upućujući javnost na slučaj gospođe Fan, vlasti su jasno poslale poruku ostalim ličnostima iz industrije zabave, sa estrade, filma i televizije, rekao je Stenli Rozen, profesor na Univerzitetu Južne Kalifornije, koji je specijalizovan za politiku Kine i njenu filmsku industriju.

“Jedan aspekt njenog slučaja bio je ovaj: dati do znanja poznatim ličnostima – uključujući i one sa međunarodnom reputacijom – da im slavu i sveprisutnost u medijima država može oduzeti u bilo kom trenutku”, rekao je Rozen.

Fan, koja je poslednji put viđena 1.jula prilikom javne posete dečijoj bolnici u Šangaju, izvinila se u poruci objavljenoj na njenom Weibo nalogu.

“Duboko se stidim zbog svojih dela i ponašanja”, rekla je gospođa Fan. “Moglo bi se reći da čak ni najmanje svoje dostignuće ne bih mogla ostvariti bez podrške svoje zemlje i naroda. Bez [komunističke] partije i dobre politike zemlje, bez narodne ljubavi, ne bi bilo ni Fan Bingbing.”

U predstojećem filmu “Vazdušni napad” (Air Strike), glumi i Brus Vilis, koji je zapravo i isplatio gospođu Fan kroz split-ugovor; tom prilikom je za honorar isplaćeno 10 miliona juana (1,5 miliona dolara), objavila je Sinhua, mada je stvarno plaćena trostuko od prijavljene sume. Fan je „eskivirala“ da plati 6,18 miliona juana kroz porez na dohodak građana, kao i 1,12 miliona juana u porezima na poslovanje.

Pored 70 miliona dolara kazne koju je gospođa Fan platila, ona i njena kompanija moraju da plate i 42 miliona dolara, a grupa drugih povezanih kompanija mora da plati i dodatnih 17 miliona dolara, izveštava Sinhua. Kineska državna agencija je javila da osoba koja je povezana sa ovom „ugovornom šemom“ – osoba koja nije identifikovana – privedena zbog opstrukcije istrage.

Skandal je obelodanjen u junu, kada je televizijski voditelj Cui Jongjuan optužio g-đicu Fan da koristi ugovor tipa „jin-jang“ kako bi izbegla poreze (jin-jang simbol izvrsno ilustruje ovu šemu podeljenog ugovora: belo polje u simbolu je „vidljivi“ novac u transkaciji, dok je crno polje simbol skrivenih operacija, kojima se od poslovnog partnera dobija neprijavljeni, a samim tim i neoporezovani novac, koji je „ispod radara“ poreskih organa).

Glavni kineski medijski regulator je 2016. obećao da će se pozabaviti “platama čiji vrhovi paraju nebo”, za koje je rečeno da su iscrpljivale filmske budžete, istovremeno ohrabrujući glavne televizijske i filmske producente na izradu smernica za samodisciplinu, kako bi smanjile plate poznatih ličnosti.

Magazin Forbs je te 2016. proglasio Fan za petu najbolje plaćenu glumicu na svetu, sa zarađenih 17 miliona dolara (pre odbijanja poreza i troškova poslovanja). Dženifer Lorens je tada bila na vrhu, ušavši na listu sa 46 miliona dolara.

Neki osuđujući komentari na kineskim društvenim mrežama su kaznu gospođe Fan ocenili kao preblagu meru za utajenih 36 miliona dolara poreza. Bilo je onih koji su izražavali stav da bi je trebalo odstraniti iz industrije zabave: “U suprotnom, današnje kazne i sankcionisanje svojih grehova zvezde i poznati će sutra moći da otplate upravo zahvaljujući svojim nestvarno visokim honorarima (kao i skrivenim delom honorara).”

Bilo je i komentara tipa: “Oh, znači tako, neki koji vrše utaju poreza ne moraju da idu u zatvor? Isplata novčane kazne je dovoljna?”

Međutim, s obzirom da Kina nastoji da razvije sopstvenu filmsku industriju, na status gospođe Fan u međunarodnim okvirima gleda se kao na dragocenu svojinu, rekao je Rozen.

“Kini je Fan potrebna jer je u svetskoj javnosti prepoznata kao trenutno najzanimljivija zvezda koju njihova nacionalna industrija ima”, rekao je Rozen. „Kineska filmska industrija želi da ‘izađe napolje’ i pridobije međunarodno priznanje, a Fan je u ovu svrhu najpogodnija.”

 

Dominique Fong, WSJ

Vladimir Gligorov: Trgovina na udaru


Ovde nema prostora za detaljniju analizu mogućih posledica tragovačkog rata. U jednom prethodnom napisu sam objasnio strategiju trgovačke politike trenutne američke administracije. Za Novi magazin piše ekonomista Vladimir Gligorov.

Ukratko, polazi se od ocene da je sistem zaštite, u koji ne spadaju samo carine, već i takozvane necarinske barijere, ali i nekomercijalne prepreke, uključujući i privrednu politiku u meri u kojoj utiče na spoljnu trgovinu, da je taj sistem nepovoljan za Ameriku, što se ogleda u njenom trajnom deficitu u razmeni posebno sa Kinom i zemljama članicama evro zone, posebno sa Nemačkom. Prigovor je upućen i drugim azijskim zemljama, poput Japana i Južne Koreje, a i susedima, Kanadi i Meksiku, ali to ovde ostavljam po strani. Argumentacija je ista, uastalom kao i sredstva trgovačke politike koja se koriste.

Cilj jeste da se promene sporazumi, bilaterlani ili multilateralni, kako bi razmena bila uravnoteženija. Pod tim se podrazumeva sistem u kojem su ili uklonjene sve prepreke spoljnoj trgovini ili je nivo zaštite usklađen tako što bi bio više protekcionistički u SAD, a manje u Kini i Evropskoj uniji. Sredstvo da se do tog cilja dođe jeste pretnja prekidom postojećih trgovačkih ugovora, njihovim stavljanjem van snage, i uvođenje viših carinskih stopa, za pojedinu osetljivu robu i usluge. Ceni se da eventualni trgovački ili carinski rat ne bi bio lišen troškova za američku privredu, ali bi bio mnogo skuplji za Kinu, pre svega, a i za Evropsku uniju. Na čemu se zasniva ovakvo očekivanje?

Slika 1: Izvoz, robe i usluge, %BDP

Na Slici 1 vidi se udeo izvoza robe i usluga u bruto domaćem proizvodu Kine, evro zone, i Amerike (podaci su Svetske banke). Jasno je da su SAD mnogo zatvorenija privreda od ove druge dve. Kinaeska privreda, međutim, nije mnogo otvorenija, jer zapravo sve manje zavisi od izvoza. Znčajno otvorenija je privreda evro zone. Zapravo za privredu te veličine, udeo izvoza u ukupnoj proizvodnji je izuzetno veliki. Jasno je da bi značajnije smanjenje izvoza usled carinskog ili trgovačkog rata posebno jako pogodilo evropske zemlje članice novčane unije.

Na Slici 2 vide spoljnotrgovinski bilansi. Amerika ima deficit od blizu 3 posto ukupne proizvodnje, gde je robni deficit veći, ali je zato bilans usluga pozitivan. Imajući u vidu da se spoljna trgovina bar u nekoj meri zasniva na specijalizaciji, nije neočekivano da je SAD konkurentnija u uslugama nego u robnoj razmeni.

Zemlje evro zone imaju značajan suficit u razmeni sa svetom, negde oko 4 posto ukupne proizvodnje u poslednjih nekoliko godina. Pre 2012, taj je suficit bio značajno manji, oko 2 posto. Kina, opet, ima u poslednjih nekoliko godina suficit koji je negde oko 2 postonjenog bruto domaćeg proizvoda. Ovo su sve bilansi sa ostatkom sveta, ne tek između ove tri trgovačke sile.

Slika 2: Spoljnotrgovinski bilans, robe i usluge, %BDP

Slika 3 daje stanja na tekućim računima bilansa plaćanja ovih triju trgovačkih parnera. Opet, to je bilans tekućih transakcija sa ostatkom sveta, a ne tek unutar ovog trija. Deficiti i suficiti na tekućem računu su uglavnom sličnih veličina kao i spoljnotrgovinski, što znači da bilansi dohodaka ne igraju neku veliku ulogu ili su uravnoteženi.

Slika 3: Tekući račun, %BDP

Iz uvida u bilanse se može zaključiti da su tpoljnotrgovinske i neravnoteže u tekućim transakcijama relativno mali i kreću se ka uravnoteženju, bar kada je reč o Kini i SAD. Evrozona ima veće suficite jer izvozi značajno više, u odnosu na svoj BDP, ali pre svega zbog toga što ima značajno sporiji privredni rast od 2008. do danas. Tako da je očekivano da izvozi više, dok zemlje sa bržim rastom, SAD i Kina u ovom slučaju, uvoze više i imaju deficite odnosno suficit koji se smanjuje.

Dakle, najveću štetu eventualnog trgovinskog rata bi pretrpela evro zona, ali bi ukupni troškovi bili nepotrebno veliki da bi uravnotežila već gotovo uravnotežene svetska trgovina.

Novi magazin