Azija: plodno tle za nemačke startape


Nemačka vlada šalje mlade kompanije u jugoistočnu Aziju kako bi iznova otkrile nova tržišta. Izazovi su veliki, ali je i podrška, piše Frederik Špor za Handelsblatt Global.

Nekada davno, Bastijan Losen (Bastian Lossen) je odsedao u luksuznim hotelima tokom svojih putovanja u Singapuru za Credit Suisse. Ovom prilikom on je “sleteo” u omladinski hostel. Losen, direktor fintech startapa „Ferthštajn“ (Werthstein), jedna je od tri nemačke startup firme koje se od ovog marta bave prodajom u jugoistočnoj Aziji.

Uz finansijsku podršku federalnog ministarstva ekonomije ali i vlada zemalja iz azijskog regiona, program „German Accelerator“ pomaže tri mlade kompanije da, preko Singapura, nastupe na tržištu jugoistočne Azije. Program je započet 2014. godine slanjem nemačkih kompanija u Sjedinjene Države.

Singapur je bio očigledan izbor za Nemce i to pre svega jer pruža veću zaštitu intelektualne svojine od Kine, ali i lak pristup ka 600 miliona ljudi koji žive u jugoistočnoj Aziji, u kojoj se godišnji rast drži na pet procenata već godinama. Međutim, raznolikost regiona i dalje predstavlja izazov: Kupovna moć potrošača u Singapuru je 20 puta veća nego u Vijetnamu. Ne radi se tu samo o ponudi istog proizvoda kao u Nemačkoj, kaže Klaus Karte, osnivač nemačke firme Accelerator’s Asia. Jer, bez jedne marljivo građene azijske strategije, start-up firme bivaju osuđene na propast.

Nemačka vlada godišnje daje milion evra (1,2 miliona dolara) za podršku međunarodnim nastupima nemačkih startup firmi. Od 13 aplikanata, prva klasa od tri startupa obuhvata, pored Ferthštajna, i logističku kompaniju Tiramizu (Tiramizoo), kao i kompaniju za senzorske tehnologije Indakt Vircburg (iNDTact Würzburg): oni dobijaju pet meseci besplatnog kancelarijskog prostora, plaćenih poslovnih putovanja, mentora, kao i besplatne poslovne konsultacije.

Prilagođavanje novom tržištu je za Ferthštajn počelo već promenom imena firme: U Aziji se ova mlada početnička firma zove Veltstoun (Wealthstone). Losen i njegov tim takođe su morali da lokalizuju svoje investicione ponude, pružajući različite strukture cena i, što je najvažnije, postavši blisko upoznati sa finansijskim propisima Singapura. Zahvaljujući vezama koje su napravili preko „Nemačkog akceleratora“ (German Accelerator), uspeli su da pronađu glavne partnere neophodne za ostvarivanje svog novog poduhvata, i to u roku od nekoliko nedelja.

“Bilo bi jeftinije ulaziti na druga tržišta u Evropi – poput Francuske u prvom redu”, rekao je Losen, ali snažan rast u jugoistočnoj Aziji uverio je Ferthštajn da načini ovaj skok u Aziju.

Jugoistočna Azija je prava „Petrijeva posuda“ za startup firme. Manila ima 100 fintech startapova (onih koje se bave tehnološkim aplikacijama u sferi finansija), a Singapur ih prema izveštaju Startup Genome-a ima skoro 270. „Grab“, startap za lokalne usluge isporuke je, u osnovi, “odmetnuti” malezijski Uber. Investicioni kapital uložen u jugoistočnu Aziju se od 2016. skoro utrostručio – na gotovo osam milijardi dolara u 2017. godini. Nisu samo fondovi venčer kapitala ti koji su prepoznali vrednost ove priče: Singapurska centralna banka uložila je 225 miliona dolara u fintech start-up firme, dok je Tajland uveo četvorogodišnju “pametnu vizu” za tech-preduzetnike.

U isto vreme, infrastruktura i birokratija mogu u mnogim od ovih zemalja biti povod za svađe i iritaciju. Ali, Tiramizoo je uspeo da iznađe način da ovo pretvori u pozitivan faktor. “Saobraćajni problemi u ovim mega-gradovima zapravo predstavljaju ogromne mogućnosti za nas”, rekao je Julijan Kelerman iz Tiramizua.

On je morao da u svojoj glavi ponovo stekne predstavu o strukturi cena kao i ugovorima za kompanijski softver koji se tiče transportne logistike. Ali, srećom, Tiramizoo je već postigao partnerstvo sa Šelom (Shell). Ovaj naftni gigant želi da optimizuje isporuku potrošnog materijala na svoje benzinske stanice na Filipinima. Julijan Kelerman iz ovog startapa želi da uđe na tržište za pomoć logistici trgovačkim centrima, čije dimenzije mogu biti poput malih gradova.

To što dobijaju finansijske podsticaje od nemačke vlade ne znači da je nemačkim startup preduzetnicima lako. Oni, praktično, vode dve kompanije paralelno u dve različite vremenske zone. Losen upravlja svojim Singapurskim startapom do popodneva – upravo u vreme da uhvati početak radnog dana u Nemačkoj.

 

(Frederik Špor je dopisnik nemačkog Handelsblata za Indiju i Jugoistočnu Aziju. Ova storija adaptirana je za englesku verziju izdanja Handelsblatt Global)

IFO: Trampov stav o tarifama nametnutim Evropskoj uniji mogao bi imati smisla


Jedan od vodećih nemačkih instituta tvrdi da je Donald Tramp u pravu kada kaže da su tarife između Sjedinjenih Država i Evrope asimetrične, mada podstiče pregovore o smanjenju uvoznih poreza.

Ono što govori američki predsednik Donald Tramp može zapravo imati smisla kada su u pitanju nepravedni porezi na američku robu koja iz SAD dolazi u Evropu. To je nalaz nove studije vodećeg nemačkog think-tanka. Ono gde se Amerikanci i Evropljani razlikuju jeste način kako to rešiti: Evropska grupa poziva na nove razgovore o smanjenju prekograničnih tarifa, umesto da se angažuju u uporednom uvećanju novih poreza po sistemu „milo za drago“.

“EU ni u kom slučaju nije raj za slobodne trgovce koji o evropskoj trgovačkoj zoni vole da razmišljaju na taj način”, rekao je Gabriel Felbermajr, direktor Centra za međunarodnu ekonomiju, koji je deo minhenskog instituta “Ifo”. Evropska unija zapravo, po njihovoj proceni, ispada kao veći prestupnik u poređenju sa SAD-om, dodao je on. Neponderisana prosečna carina EU iznosi 5,2 odsto, u poređenju sa američkom stopom od 3,5 odsto, prema IFO-ovoj bazi podataka.

Dakle, kada se Tramp požali na “obimne tarife”, on i nije toliko daleko od pravog traga, a zaista i ima razloga za pritužbu na račun svoji saveznika s druge strane Atlantika. “Ako EU želi da dalje povećava svoje već obimne tarife kao i prepreke američkim kompanijama koje posluju tamo, jednostavno ćemo primeniti porez na njihova vozila, koja se slobodno slivaju u SAD (iz EU)”, izjavio je početkom meseca u svom tvitu. “Oni onemogućavaju naše automobile (i ne samo njih) da ih prodaju. Velika trgovinska neravnoteža! “

Automobili su posebno bolna tačka. Uvoz u SAD nije sasvim besplatan, ali plaća tarifu od samo 2,5 odsto, u poređenju sa tarifom EU od 10 odsto za uvoz automobila u SAD. Neki drugi primeri iz EU uključuju porez od 17 odsto na jabuke i 20 odsto na grožđe.

Sveukupno, tarife u ukupnom iznosu od 5,7 milijardi dolara bile su uračunate na izvoz SAD u EU u 2015. godini. Daleko veći obim izvoza EU ​​u SAD bio je podložan carinskim obavezama od samo 7,1 milijardi dolara. Ovde se čak ne uzima u obzir inhibitorni efekat viših tarifa EU na obim izvoza u SAD.

A nije da Sjedinjene Države ne snose svoj deo krivice. Niži prosečni nivo tarifa maskira veće carine koje pogađaju određene evropske proizvode, od 9% na čokoladu do 20% na ključne mlečne proizvode, a 25% na male kamione.

Ovaj trgovinski disparitet datira od pre četvrt veka, kada je uspostavljen „Urugvajskom rundom“ trgovinskih razgovora pod okriljem Generalnog sporazuma o tarifama i trgovini (GATT), objavio je IFO u novoj studiji. Mnogo toga se promenilo u međuvremenu. EU je porasla sa 12 na 28 članica, dok je GATT postao Svetska trgovinska organizacija, upisavši više od 40 novih članova, uključujuć tu i Kinu i Rusiju. Razgovori o trgovini u Dohi započeli su 2001. godine kako bi se uzele u obzir te promene, ali su razgovori propali jer su se ekonomije u razvoju odupirale snižavanju sopstvenih tarifa.

Umesto toga, STO je tražila drugačiji pristup za trgovinu za “Novi svet” s obzirom na eksplozivan rast u zemljama u razvoju, posebno u Kini. Razgovori o multilateralnim sporazumima u Pacifiku i Evropi zasnovani su na usklađivanju propisa, zaštiti investitora, obezbeđivanju intelektualne svojine i sličnih problema, ne fokusirajući se, poput “Starog sveta”, na tarife.

“Paradoks” tzv nove američke trgovinske politike jeste to što želi da sa instrumentima “Starog sveta” deluje u “Novom svetu”, piše Felbermajr u novoj IFO studiji. Međutim, ni EU ovde nije kriva: zapravo nije ni Tramp, koji je prvo prekinuo pregovore o Sporazumu o slobodnoj trgovini između SAD i EU, poznatog kao Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), naglašava je ovaj nemački ekonomista. U stvari, EU je stavila nepopularne razgovore “na led” uoči izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

Darrell Delamaide piše i uređuje Handelsblatt Global iz Vašington Di-Sija

Handelsblatt

Kineski marš ka “duši digitalne budućnosti” nacije


Kineska preduzeća uskoro u alijansi koja će zaokružiti industrijski ekosistem i podsektore proizvođača hardvera, dizajnera čipova, softvera i programera aplikacija.

Kina je u potrazi za „dušom“ svoje digitalne tehnologije – Ni Guangnan i Cheng Xu su dva “pešadinca” na svom dve decenije dugom maršu za razvoj domaćeg poluprovodničkog procesora i operativnog sistema: ovo je putovanje u kome se krajnja tačka neprestano menja.

Ni je 79-godišnji akademik na Kineskoj akademiji za inženjering je 1999. vodio tim koji je razvio prvi kineski prvi domaći čip. Čeng, direktor Univerziteta za istraživanje i razvoj Univerziteta u Pekingu (MPRC), vodio je tim koji je iste godine osmislio arhitekturu ugradivog mikroprocesora UniCore 16, prve i osnovne elemente funkcionisanja svakog računara.

Međutim, ovi inžinjerski podvizi nikada nisu ostvarili naum kojim su se obojica vodili, naime, nije postignuto njihovo komercijalno usvajanje; tako su Ni i Čeng ostavljeni da i dalje rade  u relativnoj senci i anonimnosti.

Ovaj tandem je trenutno ponovo u centru pažnje, nakon što je američko Ministarstvo trgovine u aprilu zabranilo izvoz američkih tehnoloških komponenti i operativnih sistema kineskoj tehnološkoj kompaniji ZTE, jednoj od najvećih proizvođača telekomunikacionog hardvera i pametnih telefona u Kini, a zbog kršenja uslova ustanovljenih trgovinskih sankcija nametnutih Iranu i Severnoj Koreji.

Nakon zabrane ZTE-a, nametnulo se pitanje kojim se zabavljaju intelekti mnogi ljudi, od globalnog internet-ćaskanja pa do opaski vodećih kineskih lidera: Zašto druga najveća ekonomija na svetu, sa naizgled neograničenim finansijskim resursima i talentima koji su im raspolaganju, nije uspela da pronađe neki svoj centar i noseću osu, „dušu“ (reč koja se rimuje sa kineskom rečju za čipove) svoje digitalne tehnologije?

Kineske kompanije već su u potrazi za nekoliko superiornih „stvarčica“ u tehnologiji 21. veka, uključujući najvećeg proizvođača telefonske opreme i dominantnu platformu za online kupovinu kao i elektronska plaćanja. Međutim, osnovne komponente svih ovih kompanija čine procesori koje proizvode Intel ili Qualcomm, a operativni sistemi u srcu njihovih aplikacija su Guglov Android na pametnim telefonima, ili pak Microsoft za računare.

Kineska tehnologija za centralnu procesorsku jedinicu (CPU) za desktop i prenosive računare kaska oko 10 godina za svetskim liderima, rekao je Ni, koji je inače izumeo prvu hardversku karticu za unošenje kineskih znakova na Lenovo računare.

“Incident sa kompanijom ZTE je pokazao kako (ostali) mogu lako zadreti u naš industrijski lanac”, rekao je Ni tokom Svetskog  obaveštajnog kongresa 17. maja u Tjanđinu, prema navodima državnog lista The Paper.

Kineska tehnološka prednost je u elektronskoj trgovini, internetu, mobilnim platnim sistemima i obradi velike količine podataka (big data), dok su oblasti kao što su dizajn čipova i izrada operativnih sistema bile ključne slabosti koje su “kontrolisali drugi”, rekao je Ni.

Nije vredelo čak ni u mašti poželeti da se uhvate u koštac sa ovakvim tehnološkim izazovom. Kineska vlada je već 1960. osnovala prvi institut za istraživanje poluprovodnika. Krajem sedamdesetih godina, zemlja je imala 600 fabrika koje su proizvodile ploče za integrisana kola, ali je na godišnjem nivou to bilo samo 10 odsto jednomesečne proizvodnje samo jedne japanske fabrike.

Grace Semiconductor Manufacturing je uz fanfare puštena u rad 2000. godine, otvarajući fabriku čipova u Šangaju u vrednosti od 1,63 milijardi američkih dolara. Pod vodstvom Đjang Mjanhenga (Jiang Mianheng), starijeg sina tadašnjeg kineskog predsednika, i Vinstona Vonga (Winston Wang), najstarijeg potomka svojevremeno najbogatijih ljudi Tajvana, u ovaj poduhvat su takođe uložili Cheung Kong i Hutchison Whampoa iz Hong Konga.

Grace, međutim, nije prijavio svoju prvu godišnju dobit sve do 2016. godine, a čak je i tadašnji iznos bio “kombinacija” sa još jednim Šangajskom fabrikom, Hua Hong-om, da bi se 2011. s njom napokon spojila.

Čen Jin, tadašnji profesor na Univerzitetu Šangaj Đjao Tong je 2003. prigrabio za sebe sve medijske naslove svojim probojem u dizajnu mikročipa, otkrivajući novi koncept procesora za obradu digitalnih signala kojeg je nazvao Hansin (Hanxin), reč koji se rimuje sa “kineskom dušom”. Nije trebalo mnogo vremena da bi se ispostavilo da je Hansin najobičnija prevara: jedan očevidac je vlastima otkrio da je Čen samo obrisao natpise sa Motorolinih čipova, koje je uvezao od svog bivšeg poslodavca, ne bi li ih u javnosti „progurao“ kao sopstvenu inovaciju.

“Verovatno će (razvoj čipova) trajati godinama, ili čak generacijama, iziskujući od kineskih programera naporan rad kako bi se uhvatili u koštac sa globalnim liderima”, rekao je Milton Lu, direktor operativnog sistema PhotonIC Technologies, start-up firme za ​​dizajn čipova u šangajskom visokotehnološkom parku Žangđjang.

Pa ipak, traženje duše nudi kineskim inženjerima dragocenu priliku da revidiraju svoja istraživanja i proizvodnju, rekao je Lu, čiji integrisani fotonsko-elektronski čipovi najnovije generacije za sisteme optičkog umrežavanja i internet stvari (IoT) . komponente koje koriste njihovi klijenti – uključujući Huawei i ZTE.

“Kineske kompanije sada su potpuno svesne strateške važnosti pravljenja vrhunskih čipova”, rekao je on. “Kapital i talenat, dva ključna elementa za rast industrije, se podrazumevaju, podstaknuti ambicijama uspostavljanja vlastite razvijene industrije integrisanih kola u Kini”.

Intel, kojeg je 2017. Samsung nadmašio kao najveći svetski proizvođač memorijskih čipova, proizveo je 1969. svoju prvu silikonsku pločicu.

Do prelaza u naredni milenijum, u ovom sistemu se akumulirao 32-godišnji tehnološki napredak njegovog najbližeg konkurenta – u industriji gde je za podizanje fabrike za izlivanje mikroprocesora potrebno barem dve godine – da bi, na dan otvaranja, postala tehnološki zastarela, jer je u isto to vreme uvedena i nova generacija čipova.

Kada na stranu stavimo novac i talenat, kineskim kompanijama je potreban ekosistem za aplikacije ali i partneri, kako bi nadoknadili izgubljeno vreme.

“Kineskom CPU će takođe biti potreban operativni sistem” koji može “osigurati da postojeće softverske aplikacije kao što su Microsoft Word ili Exel mogu funcionisati glatko”, rekao je Mei Lingchuan, viši inžinjer u kompaniji Jupiter Networks.

Ovo dovodi do jednog od najvećih okršaja u areni procesorske industrije: treba, naime, ubediti potencijalne buduće korisnike da usvoje kompletnu arhitekturu domaće procesorske arhitekture, gde postoje rizici od neusaglašenosti sa globalnim sistemima, softverskim programima i aplikacijama.

Kompanije rade na komercijalnim principima koji im donose profit. U poslovanju sa čipovima i operativnim sistemima, stabilnost i troškovi predstavljaju nešto više od pukog nacionalističkog ponosa ili patriotske dužnosti. One domaće tehnologije čiji je obim usvajanja bio manji nisu izdržale test vremena – test koji zauzvrat pruža pouzdanost i ekonomiju obima, a koji usvajanje čine atraktivnim.

Nijev tim je 2001. proizveo ugradivi čip “Fangžu 1”. Međutim, komercijalna upotreba čipa bila je herkulovski zadatak, prema blog-postu Nijevog asistenta, Liang Ninga.

Kineski vrhunski proizvođači elektronskih komponenti su na ovo usvajanje pokazali jednoglasnu ravnodušnost: oni naprosto nisu imali sredstva za razvoj proizvoda iz domena izvorne CPU arhitekture, jer su svi proizvodi razvijeni na osnovu čipova Intela imali brži put ka tržištu.

Čengov MPRC se suočio sa sličnim problemima. UniCore je pokrenuo nezavisnu arhitekturu zasnovanu na slobodnom operativnom sistemu, Linux-u, ali nije mogao da zadobije nikakvo komercijalno usvajanje čak i nakon što je Kina u maju 2014. zabranila upotrebu Majkrosoftovog operativnog sistema Windows 8 na državnim računarima.

Ipak, ono što Kini nedostaje u talentu i tehnologiji, može se kupiti. Kina je u 2014. godini pokrenula Kineski investicioni fond za integrisana kola, poznat u industriji kao Veliki fond, u još jednom velikom potezu čiji je cilj negovanje inovacija u industriji.

Fond je za samo četiri godine uložio oko 140 milijardi juana (22 milijarde američkih dolara), od čega je 70 posto namenjeno projektima unutar lanca snabdevanja poluprovodničkim i digitalnim tehnologijama. Drugi fond od 150 milijardi do 200 milijardi juana je skoro kompletiran, a cilj mu je podizanje proizvodnje kineskih čipova i tehnologija kako bi domaće firme odvratile od uvoznih komponenti inostranih kompanija sa zapada.

Same kineske kompanije bile su najveći kupci američke tehnologije, čime je u 2015. godini 16% svih investicija otišlo na ulaganje, u poređenju sa samo 6% pet godina ranije, navodi se u januarskom izveštaju Eksperimentalne Jedinice za odbranu inovacija (Defence Innovation Unit Experimental).

Kineska globalna direktna ulaganja u inostranstvu su u 2016. godini iznosila 213 milijardi američkih dolara, od čega je petina potrošena u Sjedinjenim Državama, dok su, u periodu od 2000. do danas, kumulativne investicije u SAD prebacile 100 milijardi dolara.

Kina pod predsednikom Si Đinpingom želi da do 2030. postane svetski lider u oblasti tehnologija i veštačke inteligencije. Plan uključuje poreske olakšice i koncesije kineskim firmama, kao i ispostavljanje zahteva inostranim kompanijama da svojim lokalnim partnerima na kineskom tlu stave na uvid ključne detalje o svojoj tehnologiji.

I mada domaći CPU nije dostigao kritičnu masu da bi prerastao u indusstrijski i korisnički mejnstrim, mogu se primetiti i nagoveštaji napretka u tom pravcu. Šangajska firma Zhaoxin Semiconductor, poslovni poduhvat između gradskih vlasti grada Šangaja i VIA Technologies, ​​tvrde da su razvili prvu domaću x86 procesorsku mikro-arhitekturu koja je kompatibilna sa svim postojećim softverom, uključujući i Windows 10. Biti delimično u vlasništvu VIA-e znači da je verovatno pokriven VIA-ovim unakrsnim licencnim ugovorom za x86 sa Intelom.

PhotonIC takođe pokazuje ohrabrujuće znake brzog rasta koji bi mogao uslediti u narednim godinama, jer je brojnim investitorima pristupio predlozima i diskusijama o novim krugovima finansiranja.

Najveće tehnološke kompanije u Kini, Huawei Technologies, ​​Alibaba Group i Tencent Holdings – sa najvećim svetskim istraživačkim budžetima – takođe su u trci za razvoj čipova (Alibaba je vlasnik novine “South China Morning Post”, koja je i objavila ovaj članak).

Očekuje se da će početna masovna proizvodnja ove četvrtine započeti Huaveiovim vrhunskim sistemom-na-čipu (SoC). SoC je elektronsko integrisano kolo koje sadrži razne elektronske komponente koje obično uključuju CPU, grafičku jedinicu za obradu, RAM memoriju, ROM memoriju i modem.

Alibaba je prošlog meseca kupio C-SKY Microsyste, kineskog dizajnera i programera ugradivih centralnih procesorskih jedinica (CPU).

Uprkos nedavnim aktivnostima, Kina je i dalje zaostaje – barem za sada.

“Ne postoji rešenje za CPU problem. Intel je suviše moćan”, rekao je Đu Đingtao (Ju Jingtao), predsednik firme u državnom vlasništvu Tsinghua Unigroup u intervjuu državnim medijima pre dve sedmice. “Devedeset i pet posto novca ide Intelu. Serveri širom sveta rade za to… ovo je stvarnost. S jedne strane smo besni, s druge strane smo, isto tako, i bespomoćni. “

Elaine Chan, Daniel Ren | SOUTH CHINA MORNING POST

Politico

(Ovaj članak objavljen je u američkom mediju Politico, u sklopu partnerstva sa SCMP-om. Članak se originaln pojavio u SCMP-u 26. maja 2018

Biznis – raj za muškarce?


Broj žena na ključnim rukovodećim pozicijama je ove godine pao za 25 odsto. Stručnjaci kažu da izazovi sa kojima se žene suočavaju nadilaze njihov karijerni izbor. Za Njujork tajms piše Kler Kejns – Miler.

Broj žena koje vode najveće kompanije oduvek je bio mali. On je, ove godine, manji čak za 25 odsto.

Ovakav nagli preokret vodi ka ispitivanju koje bi išlo izvan uobičajenih objašnjenja zbog čega žene ne postaju glavni rukovodioci – da nisu dovoljno konkurentne, da ne uspevaju da iskoriste mogućnosti za unapređenje i zato što su radije biraju ravnotežu između posla i privatnog nego radna mesta visokog intenziteta.

To je zato što, prema činjenicama, postoje realne da prepreke za ženske rukovodioce, pa to nije nisu samo stvar njihovih individualnih karijernih izbora. Na poslu su prisutne i „više sile“, kažu stručnjaci – sile koje su uspostavile predrasude o ženama na vlasti, majkama koje rade ili liderima koji ne odgovaraju kalupu ljudi koji su prethodili ženama-liderima.

Godinama se činilo da bi udeo žena na vrhu korporativne Amerike tokom vremena lagano ali sigurno trebalo da naraste. Broj žena koje vode kompanije na listi poslovnog magazina Fortune 500 je prošle godine porastao na 6,4 odsto, što je rekordno visoka stopa, u odnosu na 2,6 odsto samo deceniju pre.

I pored svega, ove godine je broj žena glavnih rukovodilaca opao za 25 odsto, prema listi Fortune 2018 objavljenoj u ponedeljak 21. maja. Na ovoj listi sada su prisutne 24 žene, što je pad sa 32, koliko ih je ova lista imala godinu ranije. Njih dvanaest je napustilo svoje poslove – nedavno je odstupila i Deniz Morison iz kompanije „Kempbel Supe“ (Campbell Soup Company), koja je u petak 18. maja najavila odlazak u penziju, dok se četiri nove žene pridružilo listi.

Njih četiri je izjavilo da idu u penziju; preostale četiri otišle su sa svojih funkcija nakon što su njihova preduzeća prodata; dve su zauzele nova radna mesta, dok su dve zamenjene nakon što su investitori želeli promenu. Među stotinama muškaraca na listi, sada je ostalo samo njih 47, znatno manji udeo nego ranije. A kada se dogodi da žene napuštaju najviše poslovne funkcije – onda se uporedo dešava i manji dotok novih dama sposobnih da zauzmu njihovo mesto. U svakom slučaju u kojem je imenovan novi ili privremeni glavni izvršni direktor, ženu je zamenio – muškarac.

Pad od 25 procenata je toliko veliki pre svega jer je broj žena već od samog starta jako mali, tako da izostanak svake pojedinačno s liste znači i veliku statističku promenu. Postoji i fenomen poznat kao „staklena litica“: predrasuda da je verovatnije da će žene biti zadužene za neuspeh preduzeća. Ali, na mnoge načine, razlozi zbog kojih padaju žene koje su glavni rukovodioci jesu isti oni razlozi zbog kojih njihovo prisustvo izostaje sa čelnih pozicija.

Žene u biznisu počele su da bivaju izjednačene s muškarcima u pogledu posla i plaćanja. Ali, na svakom pojedinačnom nivou – one odjednom izostaju sa vodećih funkcija. Samo 22% starijih potpredsednika firmi čine žene. Od toga, samo je 21 procenat njih na pozicijama vezanim za generisanje prihoda, što generalno dovodi do radnih mesta na nivou C, prema godišnjoj Studiji o ženama na radnom mestu koje su sačinili Lean In i McKinsey. Njihovo osipanje otpočinje već sa prvim unapređenjem na menadžerske pozicije: šanse da žene budu unapređene u menadžere su 18% manje nego što ih imaju njihove muške kolege.

“I muškarci i žene dolaze na pozicije koje iziskuju velika naprezanja” kaže Robin Eli (Robin Ely), profesorka na Harvardskoj poslovnoj školi i predsednica rodne inicijative ove ustanove. “Pravo pitanje je šta je ono što im se dešava dalje, „niz put“, a to je neretko jedna neuspela priča. Zaposlene žene kažu da odustaju jer, navodno, žele ravnotežu između posla i privatnog života ali iz brojnih istraživanja znamo da to nije tako jednostavno. Njima se, naprosto, ne nude mogućnosti za napredovanje na ključne funkcije.”

Jedno od glavnih objašnjenja za nedovoljnu zastupljenosti žena je da je „previše teško voditi veliku kompaniju i biti majka“. Sve je jasnije, međutim, da ovo objašnjenje previđa dublja pitanja o načinu funkcionisanja njihovih radnih mesta, kažu neki eksperti.

Istini za volju – i muškarci takođe imaju porodice. Time što brigu o deci ispostavljaju kao „ženski problem“, kompanije izbegavaju promenu svoje poslovne kulture na načine koji bi svima obezbedili veću uravnoteženost između poslovnog i privatnog života – na primer, ograničavajući broj sati provedenih na poslu ili pružajući više fleksibilnosti kada i gde se posao završava.

Umesto toga, daleko je verovatnije da će žene koristiti ono što politika njihove firme nudi svojim zaposlenicama, kao što su roditeljsko odsustvo, kraće radno vreme ili prelazak na manje zahtevne pozicije usled porodičnih obaveza. Muškarci samo pričaju kako su pogođeni „žongliranjem“ između svojih karijera i porodičnog života, iako se sa tim problemima drukčije hvataju u koštac nego žene. Napuštaju mesto pre kraja radnog vremena, tražeći od kolega da ih pokriju, ili preuzimaju klijente „iz komšiluka“, koji su blizu firme i ne zahtevaju dugačka putovanja kako bi se do njih stiglo – ali ne nikome ne govore da to čine.

Rezultat: karijere žena su osujećene, ali ne i karijere muškaraca.

Izgleda da u sposobnostima vođenja i liderstva ne postoje rodne razlike. Nedavna analiza 2.600 rukovodilaca otkrila je da se, na više procenjivanih područja, muškarci i žene nisu razlikovali, uključujući njihove interpersonalne, analitičke i menadžerske veštine i opšte sposobnosti. Ipak, upoređujući žene i muškarce sa sličnim veštinama i talentima, bilo je daleko manje verovatno da će postati izvršni direktori.

Deniz Morison (Denise Morrison) je bila izvršna direktorka kompanije Campbell Soup do pretprošlog petka. Njenim odlaskom, broj CEO žena na listi „Fortune 500“ smanjen je za 25 odsto u odnosu na prošlu godinu.

Jedan od razloga, što su pokazale i druge studije, jeste da nesvesno pretpostavimo da su dobri lideri po pravilu muškarci, ali da, kada su u pitanju žene koje imaju uspešne karijere – ispitanici imaju „pomešana osećanja“.

Tipični izvršni rukovodilac je „visokog stasa sa dubokim glasom“ – tipična žena se ne uklapa u sliku. U jednom eksperimentu, ispitanici su rekli da je neko ko se zvao „Erik“ – koji je nudio nove ideje – bio „urođeni“ lider, dok, za razliku od njega, neko po imenu „Erika“ koja je ponudila te iste ideje, nije smatrana za prirodno talentovanu.

Neudate studentkinje ženskih poslovnih škola izražavale su veću želju za nižim platama i manjim brojem radnih sati i to posebno u situacijama kada su očekivale da će njihove muške kolege, posebno oni koji nisu oženjeni, videti njihove odgovore, rezultati su studije objavljene prošle jeseni u Američkom ekonomskom pregledu (American Economic Review).

Ove predrasude prema ambicioznim ženama utiču na to kako menadžeri tretiraju žene na radnom mestu.

Široko je uvrežena predrasuda da muškarci imaju liderske kvalitete kao što su dostojanstvenost, ozbiljnost i „svečano držanje“, dok se za žene smatra da imaju kvalitete vezane za „podršku“ muškarcima,  kao što je, recimo pouzdanost. Kada žene zatraže unapređenje ili povišicu, verovatnije da će na njih gledati kao na osobe koje se ponašaju zapovednički ili agresivno, rezultati su koje su objavili Lean In i McKinsey. Za razliku od žena, muškarci će daleko pre dobiti povišicu i unapređenje – i to bez ikakve potrebe da za njih pitaju ili ih zahtevaju.

“Uvek se tu radi o kompanijskoj poslovnoj kulturi  ali i širim kulturološkim stavovima uvreženim prema ženama, kao i teškoćama koje svi imamo onda kada – kako istraživanja sugerišu – treba zaista poštovati ženu koja je na poziciji autoriteta”, izjavila je Robin Eli.

Aktivistički pokret MeToo može zaista pomoći ženama da obelodane duboko zapretenu diskriminaciju sa kojom se žene suočavaju na poslu, tvrdi Brande Stelings, potpredsednica odeljenja za savetodavne usluge u Catalyst-u, neprofitnoj konsultantskoj i istraživačkoj firmi koja se bavi ženama u biznisu. Ali, u nekim kompanijama, ova kampanja je takođe imala suprotni efekat, obeshrabrujući muškarce od mentorskog rada s mladim koleginicama koje tek počinju, a iz straha da se njihova savetodavna uloga može pogrešno protumačiti.

Istraživači predlažu nekoliko načina za unapređenje većeg broja žena na liderske pozicije. Počelo bi se s njihovim uvođenjem od samog vrha: što ih više angažovati u vrhu, i unaprediti na izvršne funkcije. Menadžeri koji uspešno unapređuju žene na izvršne funkcije trebalo bi da za to dobijaju bonuse, uslovljene promovisanjem žena. Investitori mogu zahtevati da kompanije diverzifikuju svoja radna mesta i pozicije u kompanijskoj hijerariji. Zapošljavanje može biti standardizovano, tako da ljudi ne biraju kandidate na osnovu nebitnih stvari – poput visine i stasa, ili dubine glasa.

I žene i muškarci imali bi više koristi od fleksibilnosti radnog mesta, kao i vremena kada se ne očekuje da budu dostupni za svoje šefove. Kompanije koje žele da privuku ženske rukovodioce mogu u svoj paket za zapošljavanje žena uključiti traženje posla za njihove supružnike kao i brigu o njihovoj deci. Oni, takođe, mogu iznaći načine kako bi sveli na minimum negativne efekte koje na osoblje ostavlja privremeni prekid karijere kako bi se posvetile podizanju dece.

Ali, istraživači i regruteri kažu da će do stvarnih promena doći samo ukoliko se pristrasnost i predrasude budu uzeli u obzir na jednom temeljnijem nivou – kao i promenom načina rada za koji (pogrešno) mislimo da je znatno teži.

“Ovaj problem je na istovetan način prisutan u brojnim kompanijama, pa su se mnoge od njih, shodno situaciji, potrudile da puno sjajnih stvari ubace u svoju organizaciju rada”, kaže Stelingova. “One se, međutim, nisu ozbiljnije pozabavile predrasudama prisutnim ispod površine sistema, onim pogrešnim razmišljanjem koje rezultira zanemarivanjem žena pri unapređenju na ključne izvršne pozicije.”

(Claire Cain Miller piše o rodnim pitanjima, porodici i budućnosti rada. Pridružila se Tajmsu 2008. godine i bila je deo tima koji je osvojio Pulitzerovu nagradu 2018. godine za promovisanje javne službe za prijavljivanje seksualnog uznemiravanja na radnom mestu)

 

Njujork tajms

Posebni čipovi preuzimaju kriptovalute i – deluju nezaustavljivo


Kineska firma Bitmain dominira na tržištu „hardvera-po-meri“ i ne pokazuje znake usporavanja, piše Majk Orkat za MIT Review.

Ako je najveća zajednička imovina kripto-valuta njihova decentralizovana priroda – nemogućnost bilo koje osobe, korporacije ili udružene grupe da kontroliše budućnost kovanice – onda ne postoji egzistencijalna pretnja, poput uspona proizvodnje specifično integrisanih kola: ASIC-a (Application-Specific Integrated Circuit). Inače, kriptovalute upotrebljavaju metodu „proof-of-work“, što je zapravo “komadić” informacije koji je teško stvoriti, ali koji ostalim „igračima“ tj učesnicima u „rudarenju“ obezbeđuje laku proveru i verifikaciju transakcije, u cilju maksimizacije bezbednosti. A tu je i operacija koja se među kripto-rudarima naziva „decentralizacija“.

Integrisana kola specifična za aplikacije jesu čipovi specijalno dizajnirani da obavljaju one vrste proračuna koje su potrebne radi efikasnijeg rukovanja izabranom valutom – daleko efikasnije nego što je to moguće učiniti procesorima opšte namene. To što kripto-rudari mogu koristiti ASIC za dobijanje izvanredne prednosti verovatno neće predstavljati tako veliku pretnju ako jedna kompanija – kineska firma Bitmain – nije ušla u igru kako bi dominirala tržištem. Sada je Dejvid Vorik (David Vorick), osnivač tri godina starog servisa za skladištenje podataka, „Sia“, zasnovanog na „digitalnim blokovima“ tj blokčejnu, a njegov tim počinje da sarađuje sa Bitmain-om, koji je pravi Golijat u kripto-rudarskoj industriji.

Vorikova ASIC kompanija za proizvodnju ASIC-a, zvana Obelisk, predstavlja pokušaj okončanja Bitmejnove neumoljive proizvodnje novih ASIC-a. Međutim, on takođe odgovara na veće potrebe unutar kriptovalutne zajednice kako bi kovanice očuvale kao “otporne na ASIC” tako što su podešavali svoj softver. Treba se nadati da će takvo „petljanje“ značiti snažan uzvratni udar na velike kripto-rudarske igrače kao što je Bitmain.  Vorik, međutim misli da je to napor osuđen na malo ili nimalo uspeha, što mu govori i lično iskustvo.

Bitmain je zapravo pobedio Obelisk na tržištu kripto-valute Siacoin, koja je posebno prilagođena za ASIC ultrabrze čipove, iako novi startup planira da pošalje svoje rudnike prve generacije za oko osam nedelja. Vorik kaže da ga je ovo teško iskušavanje uverilo da ASIC neće uskoro otići. Budući da proizvođači hardvera imaju toliko mnogo fleksibilnosti u dizajnu i osmišljavanju, on kaže da će “uvek postojati putanja” kojom će se kretati razvoj prilagođenih čipova – procesora koji su u stanju da rade oko novih kripto-rudarskih algoritama kojima bi trebalo da se odupru.

„Iskopavanje“ kripto-valute je proces dodavanja skupova ili “blokova” novih transakcija na blokčejn. Rudari koriste velike količine računarskog potencijala kako bi pogodili određeni broj koji kriptografski povezuje novi blok sa prethodnim – ključem za snimanje dokaza otpornih na manipulacije i neovlašćeno „čačkanje“. Pronalaženjem broja, rudar dokazuje da je uradio posao koji je potreban da bi se obezbedio kontinuitet ovog virtuelnog valutnog „lanca“ (chain), da bi potom dobio zasluženu nagradu u kripto-valuti.

Samo nekoliko godina nakon pojavljivanja bitkoina, start-up firme otpočele su žestoku utakmicu za izgradnju ASIC čipova posebno namenjenih kripto-rudarima i njihovom „iskopavanju“ digitalnih valuta. Međutim, skoro sve te kompanije su posrnule – sve izuzev Bitmejna. Procenjuje se da ova start-up firma kontroliše više od 70 odsto tržišta hardvera za Bitcoin-mining. Ona takođe koristi svoj hardver za sopstveno bitkoin rudarenje. I to za puno  bitkoina: prema Blockchain.info, „rudarski baseni“ sa Bitmejnom čine više od 40 procenata ukupne računarske snage dostupne za Bitcoin mining.

Bitmejn je odnedavno počeo da se strahovito razvija, puštajući na tržište nove ASIC čipove dizajnirane za Eter tj itirijum (Ethereum), Zed-keš (Zcash) i Monero, pored Sije (Siacoin). Ovo je među korisnicima i programerima tih novčića izazvalo zabrinutost da bi Bitmain i njegovi partneri mogli zadobiti većinu kapaciteta za rukovanje svojim mrežama, što bi im pružalo dovoljno snage za ometanje ili zlonamerno napadanje mreže. Ova je bojazan inspirisala programere na nadogradnju softvera (koju su, u slučaju kripto-valute Monero, programeri isporučili) zarad otpornosti ASIC čipova.

Međutim, ako je Vorik u pravu, to može biti izgubljeni razlog – argument koji je postavio u podužem blogu ove nedelje o svom iskustvu sa Obeliskom. Kaže da se nada da će post “nagnati ljude da prihvate činjenicu da će snažna kripto-rudarska centralizacija biti prisutna još dugo vremena”. Sledeće pitanje, po Voriku, glasi: “Šta možemo učiniti sa našim protokolima, našim dizajnom i našom zajednicom da bismo se uverili da ovo nije katastrofalna stvar?”

Uzgred:

Na panelu koji je održan u okviru CoinDesk Consensus 2018 konferencije, tri velika imena u rudarenju kriptovaluta našla su se u centru ove debate o implikacijama ASIC-a na bezbednost i decentralizaciju.

Diskusija se u nekoliko situacija vraćala na ulogu države, ponekada kao partnera, a ponekada kao protivnika.

ASIC je posebno napravljen kompjuterski čip koji se koristi za visokoefikasno rudarenje kriptovaluta. Kada se ASIC razvije za rudarenje specifičnog coina, dolazi do istiskivanja GPU-a sa tržišta.

Za neke, uključujući tu i Marko Strenga, izvršnog direktora kompnaije za rudarenje Genesis, to je problem.

– GPU (grafila jedinica za procesuiranje, ili grafička karta) je najdecentralizovaniji hardver za rudarenje, izjavio je.

Deo razloga za njegovu tvrdnju leži u činjenici da je GPU jefitniji i zahteva manje investicije za pokretanje operacije rudarenja.

Za Gidiona Pauela, izvršnog direktora kompanije Crypto Corp, Streng je u pravu:

– Da (ASIC) nije toliko decentralizovan, ali više volim ASIC jer je bezbedniji.

Iako rudarenjem bitcoina dominira ASIC, Pauel nije zabrinut:

– Ne mislim da će pitanje decentralizacije uopšte biti bitno za bitcoin.

Neslaganje među njima dvojicom svodi se na to koja tema je pretnja veća. Dok Streng brine o koncentraciji kripto-rudarske snage u manjem broju ruku, Paula više brine agresivan stav mnogih vladajućih struktura u zemljama širom sveta.

 

Mike Orcutt  May 17, 2018, MIT

 

Kako zaustaviti brexit


Prikaz knjige Nicka Clegga „How to stop Brexit (and make Britain great again) / Kako zaustaviti brexit (i učiniti Britaniju opet velikom)“.

Živimo u vremenu gneva, ali i kajanja. Dok su glasači besni zbog stanja u društvu, mnoge javne ličnosti se kaju zbog grešaka u svom privatnom životu. Muškarci iz Holivuda se duboko kaju zbog načina na koji su godinama tretirali žene i obećavaju da će se popraviti. U nevladinim organizacijama, BBC-u, preduzećima i na univerzitetima mnogi shvataju da ono što je nekada moglo više ne može da prođe i žale zbog svojih postupaka. Kajanje je obično praćeno izvinjenjima zbog zadatog bola, kao i samosažaljenjem. Tako je profesor sa Harvarda optužen za višestruko seksualno uznemiravanje rekao: „Zbog ovakvog ponašanja bih se uvek kajao“. Kajanje je sve više obaveza, čime gubi smisao.

Ali šta je sa ljutim glasačima? Da li se oni kaju zbog svojih postupaka? Specifičnost danas sveprisutnog kajanja je njegova niska politička cena. Političari će se možda pokajati zbog svog ponašanja u privatnom životu, kada ih prošlost sustigne. Ali retko ili nikada se neće kajati zbog svojih političkih postupaka, koje brane po svaku cenu. Ne, kaže Theresa May, ne kajem se zbog raspisivanja prevremenih izbora. Učinila sam ono što sam smatrala ispravnim, a ako rezultat nije onakav kakav sam želela – to nije moja greška, ljudi su tako glasali. Tony Blaire je po objavljivanju Izveštaja Chilcot rekao da se kaje zbog grešaka tokom planiranja rata u Iraku (koje su po njemu činili drugi), ali da se ne kaje zbog samog rata i odluke da u njemu učestvujemo. A kako bi i mogao? On i dalje misli da je to bila ispravna odluka. S druge strane, oni koji su glasali za Blaira i koji su se u međuvremenu okrenuli protiv njega, retko žale zbog svoje odluke. Nisu oni krivi za njegovo ponašanje. Izneverio ih je. Glasačka kutija nije ispovedaonica. Ona služi ispoljavanju besa zbog ponašanja drugih.

Da li su referendumi drugačiji? Kada političari glasačima prepuste odluku koju se ne usuđuju sami da donesu, to nije prosto priznavanje granica svojih ovlašćenja. To je i način izbegavanja odgovornosti. Da li May žali zbog odluke da napusti Evropsku uniju? Za razliku od odluke da raspiše izbore, što je bila njena lična odluka za koju je odgovorna, ona to pitanje smatra besmislenim. Zašto bi se kajala kada nije ona odlučivala? To je odluka britanskih građana i na njoj je samo da je sprovede. To jako iritira protivnike brexita. Ako ona ne prihvata odgovornost za tu odluku i ne priznaje pravo glasača da promene mišljenje, kakve su šanse da se odustane od nečega što mnogi, čak i premijerka, vide kao strašnu grešku? Odgovor je – nikakve.

Zato se trenutno traga za načinom da glasačko telo iskaže svoje kajanje. Kada bi građani mogli da promisle o svojoj odluci, možda bi je i promenili. Demokratija se dobrim delom i sastoji u promeni mišljenja. To štiti gubitnike u izbornoj trci: novi izbori znače da ništa nije nepromenjivo i da porazi nisu konačni. Problem je u tome što ta logika ne važi u slučaju referenduma. Kada građani donesu odluku o važnom pitanju u ime budućih generacija – tu nema mesta za gubitnike. Ali ako je rezultat tesan, a pitanje i dalje nerešeno, zašto ne razmisliti još jednom? Zašto ne organizovati još jedan referendum da se odluka prvog potvrdi ili opovrgne?

Nema ničeg lošeg u organizovanju novog referenduma u vezi sa tako važnim pitanjem. Referendumi u dve faze su uobičajeni u nekim delovima sveta, gde se smatra da ljudi ne treba da odlučuju na brzinu, pa da se posle kaju. Na Novom Zelandu je 1992-93. referendum o promeni većinskog izbornog sistema (first-past-the-post voting system – FPTP) održan u dve faze: građani su prvo odlučivali da li žele alternativu i kakva bi ona bila, a onda da li su možda za to da sve ostane isto. Na prvom referendumu je ogromna većina glasala za promenu i opciju mešovitog proporcionalnog sistema (mixed member proportional system – MMP). Na drugom referendumu je MMP pobedio sa mnogo manjom razlikom, a FPTP je dobio mnogo više pristalica kada mu je bila suprotstavljena konkretna alternativa. Posle skoro 20 godina, glasači su opet pitani da li su saglasni sa svojom odlukom iz 1993. Odgovorili su da jesu, sa malo većom razlikom nego pre. Onda je, bez obzira na ovaj rezultat, sastavljena komisija za poboljšanje MMP-a. Tako se smanjuje prostor za kajanje.

Nažalost, ovaj impresivno racionalan model se iz više razloga ne može primeniti na revidiranje brexita. U slučaju Novog Zelanda, drugi referendum se nadovezao na prvi. To objašnjava zašto se mnogo više ljudi odlučilo za promenu u prvoj rundi: znali su da će dobiti šansu da se predomisle. Drugi referendum za potvrđivanje ili odbacivanje brexita bio bi nešto sasvim drugo. Stvorio bi utisak da je prvobitna odluka bila proizvod podvale, a ne greška. Greške su sastavni deo demokratske politike, ali podvale nisu. Još je gore to što sa brexitom ne postoji mogućnost povratka na staro – ona je zauvek nestala. Potrebni su novi pregovori da bi Velika Britanija ostala članica EU. Tačno je da se biralo samo između status kvoa i nejasne alternative („izlazak“), i da bi preciziranje te alternative možda doprinelo privlačnosti status kvoa, kao na Novom Zelandu. Ali u ovom slučaju ne postoji način da se specifikuje alternativa – postići dogovor ili ne – a da se ne žrtvuje status kvo.

Tu se radi i o širem problemu, u smislu da je referendum o brexitu sasvim različit od onoga o promeni glasačkog sistema. Kada su građani Britanije 2011. odlučivali o tome da li da FPTP bude zamenjen sistemom alternativnog glasa (alternative vote – AV), mogli su da promene sistem glasanja i dobiju mogućnost suspenzije budućih ishitrenih odluka. U tom slučaju bi parlament mogao da sledi zahteve glasačkog tela. Ali brexit podrazumeva širi mehanizam odlučivanja, šta god o tome govorili oni koji treba da ga sprovedu. On zahteva pregovore sa državama članicama EU i njegov ishod zavisi i od njih. Građani Britanije tu nemaju poslednju reč. Izglasali smo pokretanje procesa nad kojim nemamo kontrolu. Drugi referendum nas ne bi vratio na početnu tačku. On bi prosto bio još samo jedan korak u pregovorima o brexitu. Evo, zamislimo da se na drugom referendumu glasači izjasne protiv brexita. Posledice te odluke ne bile ništa jasnije od onih koje su nastupile posle prvog glasanja. Odluka da se opovrgne prvobitni rezultat referenduma bila bi još jedan skok u nepoznato.

Kritičari brexita s pravom ismevaju čerčilovske aspiracije njenih zagovornika, koji u osamostaljenju Britanije vide šansu da ona zablista na svetskoj pozornici. Sva je prilika da ćemo uvideti samo to da osamostaljenje u 21. veku znači potpadanje pod uticaj velikih sila. Događaji iz 1940. su danas irelevantni, mada bi se odluka o odustajanju od brexita ozbiljno odrazila na prestiž Britanije. U najmračnijim danima maja 1940. Čerčil je rekao da se narodi koji stradaju u borbi ponovo uzdižu, dok onima koji se predaju nema spasa. Ispostavilo se da je čak i to netačno. Narodi sasvim lepo mogu da prežive mnoga poniženja. Ali činjenica je da je način donošenja odluke često podjednako bitan kao i sama odluka. Nije neobično da se glasačko telo predomisli. Ali narodi koji menjaju mišljenje u teškim trenucima odaju utisak nepostojanosti. Države članice EU bi nas sigurno ponovo prihvatile, ali uz određenu cenu. Reći „da“ pa „ne“ brexitu nije isto kao da brexita nije ni bilo. To je kao da kažemo da više ne znamo šta želimo. Opasnost neodlučnosti bila bi faktor u svakoj budućoj kampanji za referendum. Ljudi mogu da se predomisle, ali to uvećava njihovu nesigurnost.

Zato nas zagovornici poništavanja brexita uveravaju da prvi put nismo pogrešili, već da smo bili nasamareni. Glasanje za brexit nije bilo veća greška od glasanja za Blaira – bili smo zavedeni. Prodali su nam maglu. U knjizi Kako zaustaviti brexit Nick Clegg računa na ljutnju ljudi, a ne na njihovo kajanje. On piše: „U politici postoji jednostavno pravilo: ko ne ispuni svoja obećanja snosi odgovornost“. On kaže da sasvim razume glasače koji su kaznili njega i njegovu Liberalno demokratsku partiju, jer su uprkos obećanjima podigli školarine (mada naglašava da se ne kaje zbog te, kako on smatra, ispravne odluke). Jedino oko čega se sve strane slažu jeste da je kampanja za brexit bila besramna, jer su u njoj teška pitanja i izazovi gurnuti u stranu zarad smešnih obećanja i bednih pretnji. Gubitnici ne moraju da se suoče sa svojom sramotom zbog izgovorenih neistina. Clegg smatra da samo pobednici treba da se suoče sa posledicama svojih dela. Ako nema novca za zdravstvenu zaštitu, ako ne možemo da sklopimo povoljne trgovinske sporazume, ako ne možemo da uskladimo imigraciju i ekonomski razvoj, neko treba da odgovara. Ali ko?

Razlika između referenduma i izbora ogleda se u tome što tokom referendumske kampanje političke partije nisu najvažnije. Političke partije sa realnim izgledima da dođu na vlast su relativno iskrene na izborima, jer znaju da će ih proganjati neispunjena obećanja. Cleggova karijera je propala zbog loših odluka njegove partije. Stare partije neprekidno brane svoju teško stečenu reputaciju. Ali glas za „izlazak“ nije nosio takve rizike, jer je referendum odmah otišao u istoriju. Tačno je da će neke političare poput Borisa Johnsona i Michaela Gova proganjati lakomislena obećanja koja su dali tokom kampanje za brexit sve dok budu bili deo aktuelne vlade. Ali njihova je prednost je u tome što mogu da poruče glasačima da treba da ih procenjuju na osnovu rezultata dok su na vlasti, a ne na osnovu njihove individualne uloge u višepartijskoj kampanji za referendum. I glasači upravo to i čine. May je 2017. raspisala izbore i pozvala glasače da je izaberu za sprovođenje brexita. Tražila je od njih veliku većinu. Ali glasači nisu hteli da snose odgovornost za referendum koji su sami izglasali. Ocenjivali su partije na osnovu njihove unutrašnje politike, pa je na rezultate izbora više uticalo pitanje lova na lisice nego brexit. Ishod je bio blokirani parlament i slaba manjinska vlada, što je od sprovođenja brexita napravilo noćnu moru.

Opšti izbori ne uključuju odgovornost za odluku na referendumu. Oni jedino uključuju odgovornost za učinak aktuelne vlade. To su dve sasvim različite stvari. Ako May izgubi naredne izbore zato što se njena vlada raspala zbog brexita, to ništa ne govori o (ne)ispravnosti odluke na referendumu. Sledeća vlada će samostalno odlučivati o sledećem koraku. Glasači će je prosuđivati na osnovu toga. Kao i mnogi protivnici brexita, Clegg je rastrzan između dve nepomirljive činjenice demokratske politike. Izborna odgovornost je mehanizam za ispravljanje starih grešaka. Ali izborna odgovornost prosto ne važi u slučaju referenduma.

Krajnja besmislenost Cleggove pozicije ogleda se u njegovom naoko bezbrižnom, iako očajničkom predlogu da se protivnici brexita priklone jednoj od dve glavne partije – torijevcima ili laburistima, bilo kome, samo ne liberalnim demokratima koji nemaju realne izglede da donesu bitne odluke i tako izvrše pritisak. To neće uspeti. Prvo, liberalni demokrata koji predlaže da se njegove pristalice okrenu partijama kojima inače nisu naklonjene transformiše izbornu demokratiju u prevaru, što je neoprostivo. Drugo, političke partije su poput plemena. Oni koji su glasali za ostanak nisu politička partija. Zato će na sledećim izborima brexit kao temu istisnuti bazična lojalnost glasača prema svojim partijama. To se dogodilo 2017. i dogodiće se opet. Clegg svoj predlog predstavlja kao pragmatični realizam. Ali to ostaje samo idealizam.

Pod uticajem Cleggove knjige protivnici brexita ga više ne vide samo kao podvalu, već kao zločinačku zaveru. Nedavna otkrića o kompaniji Kembridž analitika, a naročito o sredstvima koje je opcija za izlazak dala opskurnoj kanadskoj firmi AIQ, stvorila su utisak da je rezultat referenduma na neki način odraz korumpiranosti demokratije kao takve. Novac je tajno prosleđivan stručnjacima da bi se manipulisalo javnim mnjenjem. To je iskrivilo rezultate. Možda se to dogodilo. Čak i da jeste, tu se brkaju dve vrste objektivnosti. Ako su zvaničnici koji su zagovarali izlazak prekršili pravila Izborne komisije za finansiranje kampanje, odgovorni za to mogu da budu izvedeni pred lice pravde, s manje-više ozbiljnim posledicama po njih kao pojedince. To zavisi ne samo od toga kome se šta može pripisati, već i od cene koju su smatrali prihvatljivom za to da Velika Britanija napusti EU. Ako to znači da će biti isključeni iz budućih kampanja za referendum, nekima od njih to neće teško pasti. Oni nemaju političke karijere koje treba da brane. Brexit je opcija koju su želeli. Slanje njenih zagovornika u zatvor neće promeniti rezultat. S druge strane, ako je ono što izaziva gnev utisak da su internet poruke upućivane glasačima pothranjivale njihove predrasude i uticale na ishod, onda je, bojim se, upravo to način na koji danas funkcioniše politika. Pobeđuje veštiji. Sada kada je sve prošlo, nema sumnje da kampanja za ostanak žali što nije bila veštija, kao što torijevci žale što nisu bili veštiji 2017. Oni će uskoro moći da pokažu šta su naučili iz svog poslednjeg poraza, ali kampanja za referendum neće dobiti novu priliku. Imala je jednu i tada je trebalo pobediti.

***

Postoji li način da se zaustavi brexit? Naravno. Ali samo u okvirima konvencionalne izborne politike. Jedan od načina je da Donji dom ne prihvati nijedan dogovor za brexit, ili da nijedna partija koja se zalaže za postizanje dogovora ne formira vladu ili ne pobedi na opštim izborima. Znamo da je većina poslanika protiv brexita. Da bi se oborila vlada Therese May dovoljno je da nekoliko konzervativaca promeni stranu prilikom glasanja, računajući na to da će laburisti iskoristiti svaku priliku da taj proces ubrzaju. Tada bi se otvorilo pitanje ko uopšte ima snage da se rve sa brexitom. Budući da zaustavljanje brexita nije isto što i njegovo poništavanje, to bi bila promena smera, a ne novo promišljanje rezultata referenduma. Brexit se ne može zaustaviti, ali bi se do njega moglo doći drugim putem.

Taj scenario je moguć. Ali nije naročito uverljiv. Problem je u tome što konvencionalna izborna politika ima svoju logiku, koju uglavnom određuje zastareli FPTP sistem. Poslanici obe stranke uglavnom se podstiču da se drže zajedno, u nadi da će dobiti većinu u parlamentu. Kako stvari stoje, uprkos ličnim preferencijama većine poslanika, obe partije imaju bolje šanse da ostanu ujedinjene ako zagovaraju brexit. Promena smera podrazumeva preuzimanje jasne političke odgovornosti za buduće događaje, sa svim podelama koje bi to povlačilo, dok postupanje u skladu sa odlukom sa referenduma odlaže tu odgovornost. Laburistički strateški kompromis iz 2017. povodom brexita je dobro funkcionisao zato što je partija bila odgovorna samo za svoju unutrašnju politiku. Nisu se bavili tim velikim pitanjem. Poslanici koji se protive brexitu će pristati na sve, dotle dok im rezultat referenduma omogućava da izbegnu bilo kakvu veliku odgovornost. Kada je reč o ključnoj odluci u Donjem domu, politički najbezbednija opcija je nastavak rasprava o brexitu, jer se odluke o tome mogu pripisati nekom drugom.

Drugi faktor koji će definitivno navesti sve poslanike na promišljanje jeste utisak da su suštinski izgubili dodir sa realnošću. To mogu proveriti jedino na narednim izborima i tada možda neće želeti da rizikuju. Niz izbornih iznenađenja – opšti izbori 2015, glasanje za brexit, opšti izbori 2017, da ne pominjemo transatlantske potrese izazvane izborom Trumpa – naveo je sve političare na oprez. To što je većina poslanika protiv brexita kod njih izaziva neodlučnost i strah da ponovo ne naljute svoje glasače. Niko ne zna kada će se brexit pojaviti kao izborna tema, jer trenutno niko ništa ne zna. Osećaj pipanja po mraku navešće obe partije da se drže za ono malo što vide pred sobom dokle god mogu.

Postoji dobar razlog zašto je strah od nepoznatog osnovan. Parlament je postao nereprezentativno telo. Referendum o brexitu pokazao je da je Britanija duboko podeljena po osnovama koje prevazilaze partijske razlike. Jedna je godište: starije generacije – s levice i s desnice – više su glasale za brexit nego mlađe. Ali druga podela tiče se obrazovanja: jedan od glavnih pokazatelja nečije odluke na referendumu bio je nivo obrazovanja (nešto manje od 70 odsto fakultetski obrazovanih su glasali za ostanak). Pa ipak, diploma je nešto poput uslova za političku karijeru u Vestiminsteru. Većina poslanika je završila fakultet (s nekoliko izuzetaka, a Corbyn koji naginje brexitu je jedan od njih), kao i skoro svi savetnici i državni službenici. U pogledu mnogih pitanja – zdravstvo, stambena izgradnja, socijalna pomoć, obrazovanje, pa čak i lov na lisice – to možda nije važno, jer obrazovanje nije jedino što deli javno mnjenje. Ali u slučaju brexita to znači da parlament možda donosi odluku za koju nije u demokratskom smislu pogodan, jer ne predstavlja raznovrsnost javnog mnjenja. To može probuditi osvetoljubivost kod glasača. Moguće je i da neće – jer su se glasači možda predomislili – ali njihovi političari im zapravo nikada neće dati šansu da to pokažu, jer sami ne znaju šta da misle. Nereprezentativna demokratska skupština teži bezobzirnom ponašanju. A pokreće je strah.

Ove podele otkrivaju još jedan način da brexit propadne: puko prolaženje vremena. Clegg ishod referenduma otvoreno prebacuje starijoj generaciji i nada se da će se ta družina smanjivati biološkim putem. Budući da je pobeda brexita bila tesna, on veruje da će se javno mnjenje uskoro preliti na drugu stranu. Radi se o bazičnoj aritmetičkoj grešci. Velika Britanija ima sve stariju populaciju zato što prosečni životni vek raste, iako sporije nego pre (još nije promenjen smer kao u SAD, gde epidemija predoziranja opioidima i drugi katastrofalni društveni neuspesi smanjuju broj Trumpovih pristalica). Svakog meseca u Velikoj Britaniji je sve više starijih glasača, a ne manje. Tačno je da to nisu isti ljudi koju su glasali 2016. godine. Pitanje je da li će pridošlice u družinu starijih zadržati svoje liberalne stavove. Verovatno hoće, mada će to ići sporo. Na primer, pošto se poslednjih 50 (i naročito poslednjih 20) godina širi fakultetsko obrazovanje, sve je više ljudi s diplomom. Ako posedovanje diplome oblikuje političke poglede, šanse da većina nastavi da podržava brexit su sve manje. A bez većine čitav projekat gubi legitimitet.

Šta god mislio Clegg, za to nema mnogo nade. Treba mnogo vremena da se konačno reši problem. To je samo jedna od mnogih promena, a neke druge će možda vući na neku drugu stranu. Ništa nije isto posle referenduma – on se nije odigrao u političkom vakuumu, tako da malo svežeg vazduha može da promeni ishod dok sve drugo ostaje isto. Glasači su doneli odluku, a na njihovo ponašanje će uticati ono što sledi, a ne ono što se već odigralo. Liberalni stavovi u najširem smislu suočiće se sa mnogim neposrednijim političkim brigama, uključujući povlačenje ili kršenje obećanja. Pred sledeće izbore ljudi će se lomiti između otpora brexitu i plemenskih i partijskih lojalnosti. Kao što smo videli 2017, to bi moglo dodatno da iskomplikuje podele nastale posle referenduma. Stavovi građana o brexitu su politički faktor, ali i veoma nesiguran politički teren.

Iz tog razloga, za opovrgavanje rezultata referenduma po svemu sudeći biće potrebno da neka partija odluči da prihvati njegove posledice. Za to je potrebno da se brexit dogodi. Možda će posle toga biti potreban novi referendum da se utvrdi da li su građani raspoloženi za alternativu. Do tada će o našoj sudbini odlučivati konvencionalna izborna politika. Opravdano je kajanje za to što se referendum uopšte desio. Ali kajanje zbog rezultata referenduma nije produktivno. To je izbegavanje odgovornosti. Još uvek je moguće da se brexit ne dogodi, ukoliko se uplete u parlamentarnu aritmetiku. Ali da bi se opovrgnuo, prvo je potrebno da ga neko sprovede.

London Review of Books, 10.05.2018.

Peščanik.net, 24.05.2018.

Digitalni ekosistem: raj za hakere


Priča koja sledi je mogla biti holivudski scenario za film o pljački: neki hakeri su pokazali izuzetno interesovanje za ogromni akvarijum kojeg je u svojem predvorju postavio jedan kazino u Las Vegasu. Priču Vila Smejla donosi BBC. 

Vlasnici kazina smatrali su da je ogroman tank za ribice obezbeđivao impresivan izgled; elegantan ambijent što ostavlja dobar utisak na svakog gosta koji ulazi u kazino.

Ono što vlasnici tada nisu imali u vidu je da je akvarijum bio jednostavan način za upad u računarski sistem kazina na koji su se ustremili hakeri.

Dok je ova kockarnica radila na zaštiti svoje IT mreže uobičajenim sajber „čuvarima“ (firewalls) i softverom protiv virusa, osoblje je smetnulo s uma da je taj futuristički akvarijum povezan sa svojim računarskim sistemom kako bi se temperatura i kvalitet vode automatski nadzirali.

Dakle, kriminalci koji su pokušavali da se domognu detalja i šifara najbogatijih klijenata kazina uspeli su da upadnu u internu računarsku mrežu – preko akvarijuma.

Srećom po neimenovanu kockarnicu, sve se odigralo u srećnom trenutku: upravo je trebalo isprobati efikasnost Darktrejsa (Darktrace), odbrambeni sistem nove angloameričke kompanije za kiber-bezbednost, koja je veoma brzo uočila pokušaj upada.

“Odmah smo zaustavili prodor i nikakva šteta nije učinjena”, kaže Nikol Igan (Nicole Eagan), izvršna direktorka kompanije Darktrace. “Ali kako je sve više i više električnih uređaja povezano sa internetom, čitavo današnje okruženje je jedan raj za hakere”.

Pitajte kompanije ko su njihovi osnivači i ključno osoblje i one će vam, srećne, ispaliti listu najbitnijih ljudi u firmi. Međutim, engleska firma Darktrejs koja je 2013. osnovana u Kembridžu, mora biti malo diskretnija – zato ne odaje ko su sve lica ključna za njihov poslovni proces.

To je zbog toga što su neki od osnivača kompanije – i mnogi od njenih 650 zaposlenih – bivši špijuni. Ušli su u privatni biznis pravo iz britanskih obaveštajnih agencija kao što su MI5, MI6 i GCHQ, kao i američke Centralne obaveštajne agencije.

Iako ovakav profil žena i muškaraca donosi sa sobom očigledne bezbednosne veštine, Darktrejs zapošljava i veliki broj naprednih matematičara koji imaju vodeću ulogu u razvoju softvera kojim ova firma obezbeđuje sigurnost u današnjem svetu opšte međusobne povezanosti.

“Mi smo svojevrsna mešavina sablasti i štrebera”, kaže Nikol Igan (Nicole Eagan, 52), šefica američkog ogranka kompanije.

Ova kompanija je stvorena pre pet godina, kada su se nekadašnji operativci MI5 i GCHQ udružili s matematičarima sa Univerziteta Kembridž – spojenih preko londonskog fonda za tehnološke investicije, Invoke Capital.

Od prvog dana poslovanja, vodeća ideja ove firme za IT obezbeđenje bila je upotreba veštačke inteligencije (AI) ili mašinskog učenja radi poboljšanja sajber sigurnosti. Sve ovo zvuči vrlo komplikovano, ali bi, rečeno veoma jednostavnim terminima, to značilo da su softverski sistemi kompanije Darktrace programirani tako da mogu da uče kroz nove situacije i da same sebe unaprede tj ažuriraju.

Pre nego što bi naprosto krenuli u potragu za mogućim virusima, softverski sistemi Darktrejsa konstantno prate kompjuterske sisteme svojih klijenata u potrazi za neuobičajenim šablonima ili ponašanjem.

Iganova kaže da inspiracija za njihov odbrambeni operativni sistem potiče od imunološkog sistema ljudskog tela.

“Kao i ljudsko telo, i računarski sistemi imaju kožu ili zaštitni sloj tj „zid“ koji većinu spoljnih uticaja drži podalje od unutrašnjosti sistema, iako povremeno dolazi do upada bakterija ili virusa”, kaže ona.

“U trenutku prodora, naš imunološki sistem mora da reaguje; unutar njega obitava urođeni osećaj za sopstveno telo i nagona za izolovanjem svega onoga što nije „ja“, posedujući veoma brz i precizan odgovor na to. Upravo je ovo način na koji funkcioniše Darktrace.”

Ova firma – trenutno vredna preko 800 miliona dolara nakon nekoliko krugova ulaganja od strane firmi sa rizičnim kapitalom – ima u svom portfoliju 5,000 poslovnih klijenata, uključujući telekomunikacione kompanije kao što su, recimo, BT i Telstra, globalne banke, aerodrome, energetske kompanije i multinacionalne trgovačke lance.

“U proseku, svakog minuta uočimo sedam pretnji po naše klijente”, kaže Igan.

“Napadi potiču od raznovrsnih „umetnika“, koji mogu biti kriminalci ali i sama država – ili mešavina obe.

“Ili može biti neki nezadovoljni radnik: neko ko pokušava da pošalje podatke iz firme kada svi odu kući.”

Profesor sajber bezbednosti prof. Alan Vudvord iz Odseka za informatiku na Univerzitetu Surrey kaže da – iako nije jedina kompanija za sajber bezbednost koja sada koristi AI – Darktrejs zauzima “čelnu poziciju”, sa dobrim šansama da postane lider na tržištu.

“Među firmama koje  se bave informatičkom bezbednošću vlada prava trka u naoružanju“, u kojoj prednjače programi za razvoj veštačke inteligencije.

“Što se tiče sajber bezbednosti, uvek ste tradicionalno morali znati prvo kako virus izgleda kako biste ga locirali”, kaže Vudvord.

“Ali, korišćenjem savremenog metoda „učenja mašina“, danas tražite zlonamerno ponašanje ili rane efekte virusa umesto da otkrivate sam virus, pa je cilj da budete u mogućnosti da što brže reagujete.”

U svojoj poslednjoj finansijskoj godini, Darktrejs je ostvario prihode od 35 miliona evra (31 milion funti). Istovremeno je napravio jedan neotkriveni gubitak, mada Nikol Igan kaže da je to samo zato što kompanija nastavlja da ulaže u svoj rast. “Možemo postati profitabilni u bilo koje doba”, kaže ona.

Ona sama ne dolazi iz bezbednosnih službi ili matematike. Umesto toga, ona je u detinjstvu bila neobično talentovana u računarstvu.

Odrastajući u Nju Džersiju, kao tinejdžerka je postala pasionirana programerka nakon što joj je otac kupio jedan od prvih kućnih računara kompanije IBM.

Otišla je na univerzitet kada je imala samo 16 godina, kako bi pohađala zajednički stepen studija iz računarstva i marketinga.

Usledilo je pet godina angažmana na Vol stritu, gde je izgradila računarske sisteme za neke od najvećih banaka, pre nego što ju je softverski gigant Oracle „progutao“ a potom i preselio u Kaliforniju.

Nakon više godina provedenih u Oraklu, preselila se u u sektor poslovanja rizičnim kapitalom da bi 2013. postala osnivač Darktrejsa, a potom, godinu dana kasnije, i njegova šefica.

“Zahvaljujući prethodnom bogatom iskustvu, uspela sam da tehnologiju Darktrejsa odmah prigrlim i razumem”, kaže ona. “A takođe mogu voditi značajne i duboke diskusije s našim šefom tehnološkog odseka i klijentima.”

 

Vil Smejl, novinar biznis rubrike u Bi-Bi-Siju