Sitna slova u klauzuli i ugovor sa Đavolom


Krpe, kofe i klinci: mesec dana nagradnog letovanja opušteno provedenog u čišćenju javnih klozeta. Ili, možda, još bolje, napraviti katastrofu neopevanih razmera? Odlučite sami – obe su opcije više nego uzbudljive.

Evo jedne kratke, gorko-slatke priče koja se pojavila u londonskom Gardijanu. Sastoji se iz dva slučaja, i rečito kazuje o ljudskoj prirodi. Đavo je, kao što svi znamo, skriven u detaljima.

Hiljade Britanaca se, sasvim bezbrižno i opušteno, uz “besplatno” korišćenje jedne wi-fi mreže, zapravo, prijavilo i za čišćenje kanalizacije jer nisu pročitali “sitna slova”.

Oni koji su naseli na jednu klauzulu, ubačenu u uslove korišćenja jedne wi-fi mreže, takođe su uz taj besplatni internet “zaradili” i mesec dana “dobrotvornog rada”.

Krpa i kofa

Ova, kako se oni koji su “progutali mamac” nadaju, šaljiva klauzula ubačena je “da bi se ilustrovao nedostatak svesti potrošača o tome na šta su sve spremni kada se prijavljuju, pristajući da pristupe besplatnoj wi-fi vezi”.

Da li vi, možda, pročitate sve uslove i pravila iz “sitnih slovaca”? Teško – najverovatnije nikako. To, zapravo, niko ne radi, izveštavaju nas oni koji su ovo istražili. I tako, njih 22.000 se, i ne znajući to, pravno obavezalo na 1000 sati “dobrovoljne službe, pomaganja i društveno korisnog rada, uključujući, ali se ne ograničavajući samo na, čišćenje toaleta po festivalima, ljuštenje fleka od žvakaćih guma na uličnim pločnicima i ručno odgušivanje zapušene kanalizacije”.

Ova šala (koja to možda i nije morala biti) stavljena je u uslove i pravila korišćenja jedne besplatne wi-fi konekcije koje je mančesterska kompanija Parpl (Purple) sprovela na period od “samo dve sedmice”, kako bi ilustrovala opšti nedostatak svesti potrošača o tome kako se i pod kojim uslovima prijavljuju onda kada pristupaju besplatnom interenetu. Ova kompanija drži besplatne internet tačke (hot spots) i posluje sa brojnim brendovima, uključujući Legoland, Outback Steakhouse i Pizza Express.

Parpl je takođe ponudio nagradu svakome ko je, u stvari, pročitao uslove i pravila korišćenja, a potom i štiklirao da je primio k znanju postojanje “klauzule o dobrovoljnom pristanku na društveno korisni rad za dobrobit zajednice”. Samo je jedna osoba štiklirala da je ovo i pročitala.

Stoga i nije iznenađenje sa čime će se sve ljudi složiti – sa bilo čim, samo kako bi se “okrepili na besplatnoj wi-fi slavini”. Londonska kompanija za sajber zaštitu F-Secure je još 2014. pokrenula sličan eksperiment, koristeći besplatnu i svima pristupačnu wi-fi konekciju… a u zamenu su od korisnika te konekcije tražili da im ustupe svoje – prvorođeno dete.

Takozvana “Klauzula kralja Heroda” jasno je navedena u uslovima i odredbama. I pored toga, šest osoba se prijavilo, potvrđujući time da je svesno ove klauzule (Mada, istini za volju, još uvek nije jasno da li i koliko njih šestoro naprosto uopšte vole svoju najstariju decu… ovo je šala, naravno:).

F-Secure je takođe istakao da “dok su uslovi i pravni odnosi obavezujući – ipak je suprotno javnoj politici da se deca prodaju u zamenu za besplatne usluge – tako da klauzula ne bi bila primenjiva na sudu i zakonski “.

Još uvek je nejasno da li su uslovi, opšte uzev, primenljivi na tipičnog kupca. I dok su ugovori ti koji se obično smatraju pravno obavezujućim kao takvi, ima oih koji tvrde da nemogućnost pregovaranja krši principe pravičnosti u pravu poštovanja, čime se ova klauzula može smatrati nevažećom.

Alex Hern, The Guardian

Nemoguća misija: Kupiti stan u Londonu (2/2)


Upoznavanje sa finansijama

U narednih sedam meseci naših života, postali smo potpuno opsednuti vebsajtom stambenog programa „Share to Buy“.

Prva stvar koju smo skapirali bila je da se, kao što je to i inače slučaj na otvorenom tržištu, u prodajjnoj ponudi pojavljuju i novi prostori na starim lokacijama, tzv nove “nadgradnje” (build ups), kao i drugi stambeni prostori, u slengu onih koji imaju zajedničko vlasništvo poznatih kao “preprodaja” (resales).

Za početak, usredsredili smo se samo na nove stanove. Za par poput nas, koji dotad nije imao ni staru stolicu, mašta i vizija da ušetamo u potpuno nov prostor u kojem će zasijati sve nove stvari – bila je tako neodoljiva.

Prvi prostor koji smo posetili gledao je na London filds i na par koraka od Brodvej marketa – već narečeni raj za sladokusce i hipstere – što ga činilo jednom od najinteresantnijih nekretnina na londonskom tržištu.

Šetajući ovim stano i razgledajući ga, obuzela me ushićenost: ovaj stan je bio predivan… Osim što, jelte – on to nije bio.

Kada ste u programu Zajedničkog vlasništva, stanarinu i naknade za obavljene usluge plaćate stambenom udruženju – a upravo to udruženje odlučuje ko ima pravo da kupi imovinu. Aplikacije se procenjuju na osnovu vaše finansijske situacije, kao i posebnih kriterijuma koji se mogu razlikovati od udruženja do udruženja. Nije bilo šansi da vam neko od agenata udruženja odmah, na licu mesta i promptno kaže decidno “da” ili “ne”. Umesto toga, ispostavilo se kako ovaj program ponekad predstavlja izuzetno frustrirajuću igru „iščekivanja da se nešto dogodi“.

Da bi se u Londonu na ovakav način kupila imovina u zajedničkom posedu, maksimalni dohodak domaćinstva za žitelje ovog grada mora biti 90.000 funti, dok je za druga mesta u Britaniji ta cifra bila 80.000 funti godišnjeg prihoda po domaćinstvu. Donji prag zavisi od vrednosti imovine i veličine udela u prostoru koji kupujete.

Stan u London fildsu je za nas bio preskup: Mesečni izdaci išli bi dobrano preko 2.000 funti mesečno za dvosobni stan (u kakav smo, zapravo, i želeli da dugoročno investiramo).

Ispunjavanje kriterijuma

Čak i u slučaju da smo bili u stanju da ostvarimo finansijsku konstrukciju koju smo zamislili, potražnja je bila ogromna. Posebno je jaka u oblastima kao što je Hakni (Hackney), gde prosečna cifra za kupovinu „iz prve ruke“ (dakle najjeftinija opcija), i iznosi oko 415.000 funti, prema analizi podataka iz zemljišnog registra firme Savills’.

“Kao i u slučaju vlasništva na otvorenom tržištu, za prostore iz programa „Zajedničkog vlasništva“ tražnja je konstantno visoka, ali snabdevanje klijenata ovakvim prostorima zaostaje za otražnjom”, kaže Tarik Kureši.

Kao što možete i sami zamisliti, ova šema tiče se čitavog jednog dela populacije; onih ljudi koji inače ne bi mogli sebi priuštiti kupovinu vlastitih domova. Svi oni, baš kao i mi, žilavo istrajavaju dokle god konačno ne dođu na red; strpljivo iščekujući, do konačnog razrešenja, i do postizanja istog krajnjeg cilja: useljenja u svoj novi dom.

Po našem iskustvu, stambena udruženja koja rade s nekretninama u Hakniju za svoj prioritet imaju osobe sa decom – i to s punim pravom – a prednost imaju i ključni radnici iz javnog sektora kao što su nastavnici, pedagozi i medicinske sestre, između ostalih. Njihovim se kriterijumima takođe uzima u obzir da li živite i/ili radite u opštini u kojoj se prijavljujete za nekretninu.

Na prijemnom formularu je postojala samo jedna stavka koju smo po tim kriterijumim zadovoljavali, i koju smo jedino štiklirali: živeli smo u ovom okrugu već nekoliko godina. Međutim, da li bi to ikada bilo dovoljno? Da na osnovu te jedine stavke koju smo zadovoljavali baš nas izaberu, dajući nam prednost nad drugima?

Jednom kada smo shvatili koliko je snažna konkurencija i kolika je bila strka oko prostora u Hakniju, proširili smo svoju potragu na prostoe koji se preprodaju (resales), ali i to se činilo nemogućim. Počeli smo da razgledamo, ili čak samo da pokušavamo da pogledamo svaku pojedinačnu nekretninu u Hakniju koja je postojala na veb-portalu Share to Buy.

Pretabanali smo beskrajnim nizom prostora u koje smo tako očajnički želeli da se uselimo, a onda najčešće ne bismo dobili nikakav, pa čak ni kratak i proformalan povratni odgovor. Osećali smo kako smo uleteli u nepregledni, preobimni zadatak „pretresa“ željenih prostora, i u jednom trenutku smo bili na korak od toga da dignemo ruke od svega.

Ponuda (konačno) prihvaćena

Sreća!

Konačno je zazvonio telefon: rekli su nam da je naša ponuda za dvosobni stan u Kleptonu (Clapton), Hakni, prihvaćena, sedam meseci nakon našeg prvog razgledanja stana u London fildsu.

Kupili smo 40% nekretnine vredne 380.000 funti za 146.000 funti. Od učešća u kupovini, imali smo depozit od 15% (21.9 hiljada funti) a to je značilo obezbeđenje hipoteke od 85%, što je stvarno relativno mala hipoteka za London.

Jedva da smo bili svesni kako je za nas to bio tek početak: Koliko god da ste zaštićeni programom Zajedničkog vlasništva – u kojem nema licitiranja i tajnih dilova za podizanje cena, jer samo nudite ono što od novca imate za fiksnu traženu cenu – ipak je to, na kraju dana, tržište, ali kroz neke drukčije forme i na druge načine.

Naši prodavci još nisu uspevali da nam pronađu prostor pogodan za našu kupovinu, što je značilo da nas je čekalo još meseci koje ćemo provesti u čekanju.

Kada su napokon pronašli prostor pogodan za kupovinu, vrednost stana koji smo kupovali porasla je za 20.000 funti a želeli su da platimo ekstra, naknadno, a proporcionalno našem udelu. baš kao što je i na otvorenom tržištu: od ovoga nas ništa nije zaštitilo, iako smo bili u programu Zajedničkog vlasništva. A verovatno su takođe bili i te kako svesni koliko bi još dugo trebalo „kopati“ i tragati za odgovarajućim prostorom koji bi se poklapao sa kriterijumima koje (ne) ispunjavamo, i dodele nam još jedan prostor u blizini našeg dotadašnjeg stana, u Hakniju.

Napokon smo, dakle, došli do dogovora da platimo deo dodatnih troškova.

U junu 2016. godine, „razmenili smo uz doplatu“ naš dotadašnji socijalni stan u Hakniju za jedan koji je takođe u našem starom kraju, ali potpuno novi… i to 14 meseci od početka naše potrage za domom, a sedam meseci od podnošenja naše prijave/ponude.

Konačno smo mogli da proslavimo.

Naš proces je bio posebno dugačak iz razloga jedinstvenih za našu prodaju. Iako poznajemo ljude koji su u upola kraćem roku razmenili, kao i mi sada, svoj nekadašnji boravak u socijalnim stanovima za one koji se nude kroz program Zajedničkog vlasništva, svaki je dan i mesec bio vredan čekanja na konačan odgovor.

Naši rashodi su sada manji nego kada smo iznajmljivali vremešni socijalni stan, imamo više prostora, i sada smo se „popeli“ na londonsku imovinsku lestvicu – listirani smo kao vlasnici nekretnine u ovom gradu.

Pa ipak, mnogo je onih s kojima razgovaramo u vezi ovog programa, posebno onih koji potpadaju pod novu demografsku strukturu potencijalnih kupaca – a to je generacija Milenijumovaca – koji, čini se, i dalje nisu svesni benefita od ove šeme, a koja i dalje ostaje relativno ispod radara.

Ne morate biti par i u zajednici kako biste se kandidovali za program Zajedničkog vlasništva – to bi se lako moglo učiniti između dva prijatelja, a program nije ni u potpunosti ograničen samo na klijente koji nekretninu kupuju po prvi put.

Ako imate imovinu i prodajete je – recimo zato što smanjujete količinu svog vlasništva – takođe se može kvalifikovati za ovu šemu.

Ova avantura, napokon, nije bila neka suluda, krajnje neozbiljna i smešna menjaža “Tante za kukuriku”: vremešni memljivi stan u Hakniju za jedan novi, takođe u Hakniju, bio je bingo!

Business Insider, therealdeal.com

25. 06. 2017

 

Nemoguća misija: Kupiti stan u Londonu (1/2)


U Britaniji se događa nešto interesantno: londonski milenijumovci eksperimentišu sa zajedničkim vlasništvom. Ovu zabavnu priču o borbi mladih za “svoje mesto pod suncem” je krajem juna objavio američki poslovni portal Business Insider.

Kao i brojni drugi mladi Milenijumovci iz Londona u svojim dvadesetim godinama, ideja o posedovanju sopstvenog mesta uvek je delovala toliko lepo da se nisam previše brinula o tome. Uzela sam u obzir to da će moja mesečna renta i računi za stan u mom voljenom gradu, Londonu „pojesti“ oko polovine moje mesečne plate.

Tako je bilo sve do prošlog leta, kada smo moj dečko Džoni ja dali 40% učešća u kešu za dvosobni stan u Kleptonu (Clapton), u londonskom Hakniju (Hackney), za 146.000 funti putem šeme „Share to Buy“, sa depozitom nešto većim od 5% ukupne vrednosti.

Kako smo to uspeli?

Pre tri godine smo se po prvi put preselili u stan u ulici Stouk Njuington (Stoke Newington) u Hakniju, Zona 2, sa jednog mesta pod kojim tutnji sav saobraćaj ovog sveta.

Ali, iznajmljivanje jednosobnog stana u Hakniju bilo je, kako se ispostavilo, skuplje nego što smo mogli i pomisliti.

Kada smo ukalkulisali sve račune i namete, ispostavilo se da smo plaćali više nego onda kada smo svojevremeno iznajmljivali sobe pojedinačno. Obožavali smo to mesto, ali smo u stvarnosti skončali u “podrumskom” prostoru – u suterenu, koji je prijatno odisao vlagom.

Naša agencija koju smo angažovali odbila je da se bavi nekim “epski važnim” pitanjima i problemima povodom toga, a mi smo se zaglavili u ovu kombinaciju (u pitanju je bilo iznajmljivanje socijalnog stana). Ipak, uprkos svakodnevnog sipljivog kašljucanja usled vlage, naša zakupnina smatrala se (po viđenju dilera nekretninama) dosta razumnom za područje Londona u kojem smo bili smešteni. Dakle, kada smo odlučili da se preselimo, suočili smo se sa dodatnim “administrativnim naknadama”, a verovatno i s većom rentom.

Vanzemaljska vlasnička hijerarhija

Imali smo nešto novca za depozit pa smo otpočeli da tražimo šta bismo to kupili (tj da „zakupimo na rate“: dokle god ne vratimo kredit koji bismo, kako smo se nadali, mogli da izvučemo od neke banke – ispostavilo se da je ta priča sa bankama na pedugačkom štapu). Ali, ubrzo smo saznali da ono što smo imali u džepovima – gledajući cene nekih lokacija u kojima smo želeli da se nastanimo – na londonskom tržištu nekretninama predstavljalo za nas „nemoguću misiju“.

Već i sama činjenica što smo u celu stvar zajednički uleteli postala je i više nego dovoljan korak po sebi, pa još u- z tu delikatnu situaciju – nismo bili još i spremni da se preselimo u neko od udaljenijih predgrađa, klateći se u nekom groznom prevozu do centra Londona i nazad; nije to neki hir, već poprilično razuman zahtev i kada je reč o većini drugih evropskih, pa čak i britanskih gradova.

Naš kraj (Stoke Newington) je, na neki volšeban način, kao oblast, podosta iskakao iz te predstave o cenama stanova i kuća, pa smo se odlučili da ​​porazgovaramo s agentom za nekretnine u Voldemstouu (Walthamstow), koji pripada zoni 3 londonskih nekretnina. Tog trenutka se činilo kao da svi pričaju kako je Voldemstou “oblast koja postaje aktuelna“, tako da nam se ovaj kraj učinio kao dobar kompromis. Voldemstou vilidž (Walthamstow Village) je posebno popularan među mlađim kupcima poput nas; odskora je postao i “mladalački kraj” za Milenijumovce.

Ali, bilo je već prekasno. Tržište nekretninama se u Voldemstouu već bilo toliko zahuktalo i neverovatnom brzinom gotovo sasvim rasprodalo, a u tom momentu nam je za stan s jednom spavaćom sobom trebalo barem 20% depozita (50.000 funti) kako bi nas neki agent nekretninama iole ozbiljnije shvatio: prostor za koji su cene počinjale „već od“ oko 250.000 funti. Imali smo, dakle, manje od polovine tog depozita (50 hiljada je 20% od već narečenih 250 hiljada funti).

Rečeno nam je da su mnoge stanove u ovom kraju već „pokupili“ građevinski preduzimači, koje potom budućim kupcima nude duplo skuplje – za 100% više i to samo u početnoj fazi „ponude”, a zapravo (veoma često nameštene i fingirane) licitacije. Ili bi samo „ložili“ potencijalne interesente, ništa ne potpisujući, i gledajući ko će se „upecati“ na najvišu cenu. A onda se, po običaju, neko „primi“, dajući najveću ponudu: to se radi tako što građevinske firme koje su prve došle u posed nekretnina (i to po najnižoj ceni) prave skuplje ponude tih istih nekretnina (po ceni daleko većojoj od one koja je u nekoj prethodnoj ponudi bila već prihvaćena od prodavca), uspevajući na taj način da pronađu kupca za imovinu po najvišoj ceni. To je ta “mala tajna prljavih licitacija nekretninama“. A razlika od prethodne cene do one konačne, pa, ona predstavlja neverovatan profit za prodavca tj građevinsku firmu koja obavlja licitaciju (inače, ova „sitna nedoličnost“ ima svoje ime: „Gazumping“)

Takođe, oni koji imaju ponajviše novca (građevinske firme pre svih i između ostalih), u samom startu postavljaju minimalne cene, koje su nama običnim smrtnicima već u startu nedostupne.

Bilo da je postojao element zastrašivanja agenata sa kojima smo razgovarali ili da tog zastrašivanja nije bilo, kako god: sve nam je postajalo depresivno i, zapravo, potpuno nedostižno.

Otkrivanje opcije „Zajedničkog vlasništva”

Poraženi, vratili smo se u naš stan koji je odisao memlom. Od preostalih opcija, tu je postojala i mogućnost da još na godinu dana potpišemo ugovor s našim beznadežnim agentom, ili, još gore – da se vratimo u prostor u kojem bismo s drugima delili životni prostor i troškove, to je onaj prostor, znate, s početka ove priče… odmah iznad superprometnog puta. da se vratimo tamo, hm, čak možda i to… ne bi li na taj „dobri, stari“ način, smanjili naše izdatke, i kako bismo pokušali da uštedimo još novca za naknadno inicijalno učešće… jednog lepog dana

Jedne noći smo u pabu razgovarali s prijateljicom koja je pre nekoliko godina kupila „zajedničku vlasničku imovinu“ tj „zajednički posed“ (eng. „Shared ownership“). Zvučalo je isuviše dobro da bi bilo istinito – šema koja vam omogućava da, barem jednim delom, kupite deo neke nekretnine u oblasti u kojoj inače ne biste mogli da priuštite ni krevet bez kupatila.

Kako to da nismo ranije čuli za ovo?

Čuli smo za šemu „Pomoć za kupovinu“ (Help to Buy), što je bila odlična opcija jer je mnogim kupcima pomogla u prvom navratu prikupe više za učešće u kreditu, ali, s obzirom na veća ograničenja za kreditiranje nakon krize iz 2008. godine, ni ovo ne bi pomoglo onima koji su kao i mi u sličnoj situaciji.

Čak i uzimajući u obzir obe naše plate, malo je verovatno da bismo namakli dovoljno kako bi nam odobrili hipoteku za jednosoban stan.

Zajednička svojina, s druge strane, onima koji ne mogu da je u potpunosti samostalno priušte, nudi mogućnost realizacije stoprocentne hipoteke za kupovinu nekretnina; za kupovinu dotične, potrebno je učešće, kao pto rekoh, koje se u Londonu kreće između 25% i 75% od vrednosti nekretnine kao i plaćanje zakupnine na preostali deo, baš kao i plaćanje naknade koje agenciji dajete za „servisiranj ovih usluga“. Kasnije, može vam se otvoriti mogućnost da kupite i više nekretnina – što je poznato kao kao “stepenište” (staircasing).

Ova šema je, zapravo, prisutna već decenijama, a prvi put pročula se kao sistem pod nazivom “Parče kupi, a parče iznajmi” (Part Buy and Part Rent), ali je, tokom godina, čitav „fazon“, koji je u suštini ostao nepromenjen, bio rebrendiran i sada se najčešće naziva “Učestvuj da bi kupio” (Share-to Buy).

Tarik Kureši (Tarik Qureshi) je menadžer prodaje u agenciji „Southern Housing“. To je privatna, neprofitna organizacija koja obezbeđuje najpovoljnije socijalne stanove, a mala profitna margina koju ovakvo – zapravo državno – udruženje napravi koristi se za održavanje već postojećih socijalnih stanova, kao i izgradnju novih. Inače, ova udruženja, u Britaniji poznata kao „Housing Associations“ predstavljaju glavne obezbedioce stambenog prostora svima koji su u potrebi za dotičnim, a najvećim delom su na državnom budžetu. Tarik mi je rekao da je “U početku, ova je šema bila namenjena onima koji su u jednoj vrsti „međuprostora“ i finansijskog procepa, ni tamo – ni ovamo: za one koji zarađuju dovoljno da bi iznajmili prostor, ali koji ipak nemaju dovoljno da bi stan kupili na kredit – na otovrenom tržištu i od lokalnih vlasti.”

Ali, tokom godina, pošto su cene nekretnina nastavile da rastu, tržište je počelo da biva sve otvorenije za raznovrsniju klijentelu, prevashodno onu koja nije u mogućnosti da nekretnine kupuje na otvorenom tržištu.

Nas dvoje bili smo upravo takvi: predstavljali smo „ljude u procepu“.

10 godina finansijske krize: Zašto se svetska ekonomija još uvek nije oporavila


Prve finansijske domine počele su da se ruše 2007. u SAD. Lančana reakcija vrlo brzo je izazvala globalnu finansijsku krizu. Da li su danas, posle deset godina, politika i svet finansija postali pametniji? Priču donosi Dojče Vele.

Poznato je da su nakon bitke svi generali. Ali kad je u aprilu 2007. New Century Financial koji je osiguravao hipotekarne kredite proglasio stečaj, to su u Evropi samo stručni bilteni propratili kratkom crticom. Malo šire vesti pojavile su se u junu, kada su u nevolju upala i dva hedž-fonda investicione banke Bear Stearns. Ali i tada je to interesovalo samo stručnjake.

Međutim, posle samo par nedelja postalo je jasno da su banke iz svih delova sveta naveliko spekulisale s tim certifikatima – tada su mnogi i naučili tu reč i saznali šta su to rizični papiri. Vesti o krizi polako su počele da stižu i na naslovne strane, jer su nevolje stigle i do Nemačke: banka IKB iz Diseldorfa previše se kockala i morala je da se spasava novcem poreskih obveznika i državnim garancijama.

„To je za Nemačku bio početak krize, nakon čega su usledile i mnoge druge akcije spasavanja“, podseća Aksel Veber koji je tada bio predsednik nemačke Centralne banke, a danas je na čelu švajcarske banke UBS.

Domine se ruše, jedna za drugom… 

Sledećih meseci neprestano je izbijalo na videlo u kojoj meri je svet novca umrežen i to da čak ni male, provincijske banke i finansijske institucije nisu odolele opasnom zovu globalizacije. A kada je u septembru 2008. propala i ogromna američka investiciona kuća Lehman Brothers, činilo se i da više ntko i ništa nije sigurno od propasti…

Nemačka je „pritisnula kočnicu“ i shvatila da mora da otvori svoju državnu kasu: „Tada je brzinom kakva se ne pamti, u parlamentu izglasan Zakon o stabilizaciji tržišta novca“, nastavlja Veber. Iza tog Zakona stajalo je „ukupno 480 milijardi evra – 400 milijardi za garancije i oko 80 milijardi podrške kapitalu banaka“.

Nakon te poplave novca, vesti o propasti banaka postale su mnogo ređe. Samo, dali se išta naučilo od čitave te katastrofe? O tome je održana konferencija na frankfurtskoj Finansijskoj školi i njen zaključak – uopšte nije nedvosmislen. „Na prvi pogled, stanje u u svetu finansija danas je stabilnije“, kaže Herbert Hans Grintker. On je na čelu Pokrajinske banke Hesena i Tiringije (Helaba) i predsednik je Udruženja javnih banaka Nemačke (VÖB). Upravo te javne banke u velikoj meri su bile upletene u davanje garancija za hipotekarne kredite u dalekim SAD.

“Ali, na drugi pogled…”

Zato Grintker nastavlja: „Ipak, nije tako sigurno da li su postale stabilnije i na drugi ili treći pogled. To može da se vidi ako se prati situacija poslednjih nedelja na jugu Evrope.“ Naime, krajem juna italijanska vlada objavila je da je predala vlasništvo nad dve posrnule, ali „sistemski nevažne“ banke (ponovo građani plaćaju za spas banaka…) što će poreske platiše u Italiji da košta oko 17 milijardi evra. Isto tako, u junu je i u Španiji, za simboličan iznos od jednog evra, prodata Banco Popular.

Elke Kenig je na čelu evropske Institucije za sanaciju banaka SRM i kaže da su „Španci imali mnogo sreće“. Ona je po svojoj funkciji i lično učestvovala u toj akciji vlade u Madridu koja je dogovorena doslovno preko noći. Sreća je što i tu nisu morali da uskaču poreski obveznici jer je tamo postojao „zainteresovan kupac“: velika španska banka Santander. Ali i u tom slučaju je bilo jasno da nema vremena za duga razmišljanja i traženje nekih eventualno boljih rešenja: „Takve akcije ne možete početi u utorak uveče i nadati se da ćete u sredu ujutro biti gotovi“, kaže nam Kenig.

Akselu Veberu, koji je „promenio stranu“ i sa čela Centralne sada stao na čelo jedne komercijalne banke, već i zbog samog njegovog iskustva možemo da poverujemo kada kaže da je u finansijskom sektoru još daleko od toga da je sve u redu.

Tek kad se sve reši – kriza će se okončati

„Još uvek rešavamo probleme te krize, ali još nismo stigli u period nakon krize“, kaže Veber. „Tek kad se sva ta propala ulaganja provedu kroz knjige i kada ti gubici budu realizovani, možemo da kažemo da je kriza završena.“ A koliko će to još dugo da traje – to ne zna niko.

Mnoge banke nemaju snage da konačno „preseku“, iz jednostavnog razloga što ne zarađuju ni izdaleka onoliko koliko su profitirale u „zlatnim“ vremenima. Ali u vremenima kada je kamata Evropske centralne banke nula odsto, komercijalne banke samo teškom mukom uspevaju da zarade. A tu su i dodatni zahtevi za osiguranje pologa, kao i pravo more novih propisa.

Naravno, zbog vratolomnih avantura u koje su se banke upuštale, sada zbog tih propisa ipak možemo da imamo više poverenja u naše banke. Ali ti propisi toliko su opsežni i složeni da banke moraju da zapošljavaju čitave vojske saradnika koji samo proučavaju propise. Na primer, prvi međunarodni sporazum o regulaciji bezbednoti banaka, takozvani „Bazel 1“, 1988. godine bio je sažet na 30 stranica. Naslednik tog sporazuma, „Bazel 3“ koji je dogovoren 2013, napisan je na 600 stranica. A američki propis Dodd-Frank Act, debeo je – 30.000 stranica!

Tu su još i upiti regulacionih tela na koje hitno treba dati kvalifikovan odgovor. „Dao sam da se prebroje upiti koje mi u USB dobijamo o pridržavanju propisa. To je između 50 i 60 hiljada upita svake godine“, kaže Veber.

Sve teža vremena za bolji međunarodni sporazum 

Martin Celke, predsednik uprave nemačke Komercbanke ukazuje da ne bi trebalo misliti da banke traže manje regulative, već to da se razna pravila bolje međusobno usaglase – i to ne samo na nivou jednog finansijskog područja, već i međunarodno.

Ipak, veliko je pitanje da li su takve međunarodne racionalizacije propisa još uvek moguće. I nasuprot toga, američki predsednik Donald Tramp i njegovi bliski saradnici, od kojih mnogi dolaze upravo iz banaka, već najavljuju smanjenje broja propisa za finansijski svet. Naravno, Vašington i ne pomišlja da se o tome najpre dogovori sa Evropom ili nekim drugim.

Celke zato strahuje da će doći do „renacionalizacije regulacija“, što će samo otežati međunarodnu saradnju. Elke Kenig upozorava koristeći nemačku uzrečicu koja glasi: „ništa se ne jede onako vrelo kao što kuva“ i dodaje da će promene verovatno biti manje od onoga što se najavljuje. „U suprotnom ćemo zatvoriti krug i biti tamo gde smo bili i na početku.“ Dakle tamo gde bili i pre izbijanja krize.

Već krajem ove nedelje, na sastanku na vrhu zemalja G20 možda će se videti naznake toga da li su političari nešto naučili u proteklih deset godina i da li i dalje nameravaju da zajedničkim snagama drže pod kontrolom svet finansija. Jer finansijske krize su isuviše često bile tema tih sastanaka: 1999. su razgovarali o krizi koja je pogodila Aziju, a onda i 2008, kada je kriza pogodila gotovo čitav svet.

Dojče Vele

Kriza, deceniju kasnije


Deceniju nakon prvih nagoveštaja krize iz 2007-2008, šta rade svetske banke i finansije?

Ben Bernanke

Ben Bernanke

Iako se posledice finansijske krize iz 2007-2008. jos uvek osećaju, banke uče da žive sa svojim novim okruženjem, piše Patrik Lejn za britanski poslovni nedeljnik The Economist. Da li su one, međutim, danas odista sigurnije nego pre 10 godina?

Izbor Donalda Trampa za 45. američkog predsednika užasnuo je veliki deo Njujorka; žitelji Trampovog rodnog grada većinom su glasali za drugog lokalnog kandidata, Hillari Klinton. Volstrit je, međutim, pozdravio njegov dolazak Trampa za prvog čoveka Sjedinjenih Država. Između izbornog dana (8. novembra 2016.) i 1. marta 2017, podindeks S&P 500 američkih banaka je porastao za 34%; finansijska industrija je bila najbrže rastući sektor na brzorastućim tržištima sveta. U vreme izbora, samo dve od šest najvećih banaka, JPMorgan Chase i Wells Fargo, mogle su se pohvaliti tržišnim kapitalizacijama koje su premašile neto knjigovodstvenu vrednost njihove imovine. Sada su sve banke osim Bank of America i Citigroup u toj srećnoj poziciji.

Akcije banaka već su bile u porastu i to uglavnom jer su tržišta očekivala da Federalne rezerve, nakon duge pauze, podignu kamatne stope. Američki FED je bio u obavezi da te kamate podigne u decembru 2016. i ovog marta, uz još tri rasta kamata koja se po planu očekuju tokom godine. To bi trebalo da omogući bankama da prošire postojeću marginu između njihovih pozajmica i kamatnih stopa, a pomoću kojih bi konačno trebalo da se “odlepe” od svojih minimuma (jer su ove stope najniže u zadnjih šest decenija). Trampova pobeda dala je dodatni podsticaj; još uvek odzvanja njegovo obećanje da će podići američku ekonomsku stopu privrednog rasta. Predsednik želi da smanji poreska opterećenja na kompanije, što bi direktno povećalo profit banaka ali bi i njeni klijenti imali veće benefite. Tramp je takođe obećao da će olakšati bankarsku regulativu, na koju se finansijska industrija najviše žali. On je tokom svoje predizborne kampanje izjavio da će “obaviti brojna” preispitivanja Dod-Frenkovog zakona o Volstritu i zakona o zaštiti potrošača, koji je nakon krize prepravio finansijsku regulativu. Trampovo “veliko preispitivanje” Dod-Frenkovog zakona, kojeg je 2010. donela Obamina administracija, naišlo je na oduševljenje ne samo na Volstritu već i sa druge strane Atlantika, na evropskom tlu. Podsetimo, ovaj je zakon obavezivao velike banke da se podvrgnu godišnjim proverama radi ocene otpornosti u slučaju finansijske krize (stres-test) kako bi se sprečio stečaj nalik onom Lehman Brothersa iz septembra 2008. Zakon je trebalo da omogući veći uvid javnosti u odnos plata menadžera i radnika, a njegovo uvođenje je pokrenulo i osnivanje Biroa za zaštitu potrošača (Consumer Financial Protection Bureau (CFPB).

Da li su banke napokon ostavile krizu iza sebe? Specijalni izveštaj magazina Ekonomist iznosi tvrdnju kako su brojne banke koje se danas nalaze u daleko boljoj formi nego pre deset godina, iako dobici nisu ravnomerno raspoređeni, kao i da se ove razlike u profitnim prinosima još dalje i više produbljuju. Ovo je naročito evidentno u Evropi, gde je oporavak banaka izrazito nesiguran i neizvestan. Indeks STOXX Europe 600 kao i cene akcija banaka i dalje je za dve trećine manji od onog vrha dostignutog u maju 2007, tačno pre deset godina. Povraćaj ulaganja evropskih zajmodavaca na prosečni kapital iznosi samo 5,8%.

Američke banke su, u poređenju s evropskim, znatno jače. Kada se radi o investicionom bankarstvu, tu su američke banke do nogu potukle svoje evropske rivale. Banke (u SAD) više ne moraju da izdvajaju milijarde u zakonskim računima za svoje grehe iz prošlosti, konačno donoseći bolje povraćaje za svoje akcionare. Majk Mejo (Mike Mayo), nezavisni bankarski analitičar očekuje da će povraćaj uloženog na opipljivi kapital uskoro premašiti njihove troškove (procena je 10%) i to po prvi put od krize. Takođe, banke, nakon Trampove intervencije i “oslobađanja od mrske Obamine kontrole”, više neće biti u obavezi da državnom regulatoru daju izjave u pisanoj formi, koje su od 2010. bile obračunski dokazi za prispela potraživanja i napravljene troškove. Dakle – sve po starom, kao pre krize: nikom se ne polažu računi, a posao može da “procveta”… baš kao i novi finansijski mehur, koji može biti daleko razorniji od onog od pre deceniju.

Međutim, finansijske krize bacaju dugačke senke pa čak i u Americi, čije banke još uvek nisu izašle na zelenu granu. Uprkos njihovom inicijalnom dovođenju u red u prvih nekoliko meseci Trampovog mandata, indeks S&P 500 banaka i dalje iznosi oko 30% ispod onog vrha koji je dostigao u februaru 2007. godine (grafikon ispod). Debate o reviziji američke post-krizne regulacije tek započinju, a najveće od svih pitanja još nije nestalo: da li su banke – i poreski  obveznici – u ovom trenutku dovoljno bezbedni?

Mnogo je Amerikanaca, uključujući i one koji su glasali za Trampa, koji su i dalje veoma sumnjičavi prema velikim bankama. Kriza je veliki broj običnih građana (mada samo nekolicinu bankara) očigledno učinila siromašnijima u poređenju sa stanjem u kojem su se nalazili pre 10 godina, a njihovo nezadovoljstvo može se iznova lako razbuktati. Septembra 2016. godine, banka Wells Fargo – koja je, inače, lako i bezbolno prošla kroz krizu – priznala kako je u proteklih pet godina otvorila više od dva miliona nepostojećih depozitnih kao i računa kreditnih kartica za kupce koji ih nisu tražili. Dobit za Vels Fargo od ove operacije je bila mala, a kazna od 185 miliona dolara bila je relativno skromna. Ali, ovaj skandal je Džona Stamfa (John Stumpf), glavnog izvršnog direktora i nekoliko više rangiranih saradnika koštao njihovih radnih mesta uz zaplenu plata, bonusa, akcija i imovine u vrednosti od 180 miliona dolara. Vels Fargo se od tada trudi da kroz PR i odnose sa javnošću popravi svoj renome, ali uglavnom bez nekih rezultata.

Ovaj izveštaj “Ekonomista” analizira bankarsku industriju pre svega u Americi i Evropi, deceniju nakon naglog sunovrata banaka s obe strane Atlantika. Poreklo krize leži u globalnim makroekonomskim neravnotežima, kao i u neuspesima upravljanja i nadzora finansijskog sistema: prekomerna štednja u Kini i drugim ekonomijama s prekomernim finansijskim viškovima finansirali su američko “lumpovanje” u sektorima zaduživanja i imovine. Američke i evropske banke, njihove od krize slomljene privrede i poreski obveznici poneli su i podneli teret ove neodgovornosti.

Banke u drugim delovima sveta su u velikoj meri prošle mnogo bolje. U Australiji i Kanadi su povraćaji na uloženi kapital i dalje ostali dvocifreni. Dobroj situaciji doprinelo je i to što Australija ima samo četiri velike banke a Kanada pet, uz domaća preuzimanja i održavanje visokih marži. Kako su cene roba nedavno opale, samim tim opala je i profitabilnost u obe zemlje, iako su prošle godine australijski zajmodavci vratili 13,7% a kanadski 14,1% na uloženi kapital; rezultati na kojima im druge banke u svetu mogu samo pozavideti.

Najveće banke u Japanu, koje su tokom 80-tih i 90-tih patile od bezglavog avanturizma, nisu nakon 2008. ostale po strani i neoštećene. Mizuho je pretrpeo najviše, umanjivši vrednost svog imovine za oko 700 milijardi jena (6,8 milijardi dolara). Japanci su prikupljali ostatke i mrvice sa zapadnih bankarskih tržišta, pabirčeći neke akvizicije kako bi dopunili slabe povraćaje kod kuće. Neki među njima su mudrije odlučivali od drugih: Udeo MUFG-a (Mitsubishi UFJ Financial Group) u Morgan Stenliju-u bio je pogođen za dobru cenu i pokazao se kao dobro ulaganje, dok se kupovina Lehman Brothers European  pokazala kao breme. Kineski zajmodavci su u to doba bili uglavnom posmatrači, ostavši fokusirani na svoje domaće tržište.

Sedam posledica apokalipse

Ako pitate bankare šta se najviše promenilo u njihovoj branši u protekloj deceniji, videćete da se na vrhu njihove liste nalazi regulacija, tj upliv državne kontrole. Lagani dodir zamenjen je čvrstim nadzorom izbliza, uključujući i “stres testove” kojima se ispitivala sposobnost banaka da izdrže krize. Bojni su oni koji regulaciju vide kao najveću promenu u bankarskom pejzažu. Pre krize, kaže glavni finansijski službenik jedne međunarodne banke, njegova banka (baš kao i ostale) sprovodili su interne stres-testove, na osnovu kojih su prikupili nekoliko hiljada podataka. Kada je glavna supervizorka njegove banke počela da sprovodi testove po izbijanju krize, broj podataka skočio je na stotine hiljada. Sada je dostigao nekoliko miliona – i još uvek raste. Broj ljudi neposredno angažovanih na “kontrolama” stresa finansijskim tržišima je u JPMorgan Chase, najvećoj američkoj banci skočio sa 24.000 u 2011. (godinu dana nakon akta Dodd-Frankovog zakona, najveće reforme finansijske regulative od 1930-ih godina) na 43.000 u 2015. godini. To znači da se jedan na šest zaposlenih u ovoj banci bavi stres-kontrolom i proverama njihovog boniteta.

Druga velika promena je uspostavljanje daleko zahtevnijih uslova za odobravanje traženog kapitala, zajedno sa novim pravilima za leveridž i likvidnost. Bankari i supervizori se slažu da je kriza izložila “kapitalne jastuke” banaka, namenjenih za amortizaciju mogućih gubitaka; ova sredstva za ublažavanje gubitaka su tokom krize postala opasno tanka. Za previše je njih leveridž bio način prvo da dođe do profita, a potom i – propadne. Revidirana međunarodna pravila, poznata pod nazivom “Bazel 3” (čije je sprovođenje još uvek u toku), prisilila su banke na povećanje ovih kapitalnih rezervi, primoravajući ih da povećaju svoje rezerve dodajući akcije i konvertibilne obveznice u svoje bilanse stanja. Ideja je da velika banka treba da bude sposobna da apsorbuje najgori mogući udarac bez rušenja drugih institucija ili potrebe za sopstvenim spašavanjem. U periodu između 2011. i sredine 2016. godine, trideset “globalno sistemski važnih” banaka povećale su ukupno svoj kapital za oko jedan trilion evra (1.3 triliona dolara), uglavnom kroz zadržanu zaradu, kaže Banka za međunarodna poravnanja u Bazelu (Sredstva od deonica ili deoničara u poslovanju često se nazivaju “kapitalni jastuk” ili, u našoj terminologiji, kapitalne rezerve. Ideja je da, ako banka doživljava teške gubitke, kapitalne rezerve zaštite ostale izvore finansiranja, naročito štediše. Dakle, što je veći kapitalni jastuk, to je sigurnija banka i manja verovatnoća da će ona otići u stečaj).

Treće, prinosi na akcije su niži nego pre krize. Razlog tome je delimično prirodna posledica zasnivanja većeg kapitala. Ali, posledice krize takođe su umanjile povraćaje na drugi način. Centralne banke su prvo podsticale kamatne stope na ultra-niske nivoe, a zatim su ih pratile ogromne kupovine državnih obveznica i druge imovine. Namera je bila da se ovakvim potezom, barem jednim delom, pomogne bankama, tako što bi se finansiranje učinilo jeftinijim, čime bi se podstakla ekonomija. Ali, niske stope i ravne krivulje prinosa pritiskaju kamatne marže, a samim tim i profit.

Završni računi poduprti su gotovinom, deponovani u centralnim bankama, a nisu zarađivali skoro ništa. Prema podacima konsultantske kuće Oliver Vajman (Oliver Wyman), učešće gotovine u bilansima američkih banaka skočilo je sa 3% pre krize na 20% u 2014. godini. Kako je svetska ekonomija konačno oživela nakon nekoliko pogrešnih početaka, zarada se može pokupiti i u Evropi, baš kao i u Americi.

Pametno i pažljivo “uposlite” svoju imovinu i ulaganja

Četvrto: spori rast prihoda – u kombinaciji sa konkurentskim zahtevima supervizora i akcionara – sve je to “pritiskalo” banke nagoneći ih na obaranje svojih troškova kao i na znatno jači fokus kako da na najbolji način iskoriste oskudne resurse. “Ako ću imati dobar povraćaj na veliki kapital koji ulažem, onda bih se bolje fokusirao na ono na u čemu sam zaista dobar”, kaže Džim Kauls (Jim Cowles), šef američke banke Citigroup za Evropu, Bliski istok i Afriku. Citi, koja je pod Senfordom “Sendijem” Vejlom krajem devedesetih godina postala izuzetan finansijski supermarket, prodajući sve zamislive finansijske proizvode: od investiciono-bankarskih usluga do osiguranja; pa ipak, i takav kolos kao što je Citi odlučio je da se povuče iz mnogobrojnih finansijskih operacija kako bi (ponovo) postao pretežno korporativna i investiciona banka, baš kao što je bila u 1970-im i 1980-im. Njeni šefovi naglašavaju svoju “mrežu” i prisutnost njenih filijala u skoro 100 zemalja sveta, na koje blagajnici multinacionalnih kompanija mogu računati. Nekada je Citi imala i 50 tzv “potrošačkih” banaka za pojedinačne klijente, od kojih su mnoge imale i rezervne filijale. Sada ih ima u samo 19 zemalja.

Takvo povlačenje iz perifernih  preduzeća takođe je značilo manje poslova i niže bonuse, čak i pored toga što su njihove plate i dalje ostale predmet zavisti najvećeg broja “običnih smrtnika”. To je donelo petu promenu: banke su postale manje privlačni poslodavci za univerzitetske diplomce. “Najsjajniji ljudi više ne žele da rade u bankama već, recimo, u hedž-fondovima kao što je Citadel” žali se jedan visoki bankarski službenik. Neki milenijumci su, dodaje on, privučeni tehnološkim kompanijama. Drugi “ne žele da imaju bilo šta sa bilo čim što je biznis”. To je zbog šeste promene: reputacija finansijskog sektora je bila srozana krizom. Beskrajni skandali nizali su se neumorno; vreme agresivnog i hazarderskog pravljenja velikih profita u kratkom roku je daleko iza nas, i ono je “stavljeno ad acta”: do 2007. godine, banke su veoma “opušteno” obezbeđivale hipoteke onima koji ih nisu mogli priuštiti; zloupotreba prodaje hartija od vrednosti na osnovu takvih kredita; Prodaja skupog i često beskorisnog osiguranja kreditne zaštite*; Utvrđivanje Libora, ključne kamatne stope; prevare na deviznom tržištu i još mnogo toga (osiguranje kreditne zaštite*: Osiguranje platnog prometa, PPI, poznatog i kao osiguranje kredita, osiguranje kreditne zaštite ili osiguranje otplate kredita; proizvod osiguranja koji korisnicima omogućava osiguranje otplate kredita ukoliko korisnik kredita umre, teško oboli ili bude na neki način onemogućen, izgubi posao ili se suočava s drugim okolnostima koje korisnika mogu sprečiti da zarađuje za servisiranje duga. Ne sme se mešati sa osiguranjem prihoda, što nije samo specifikum za dug već pokriva sve prihode. Banke i drugi kreditori su do 2008. veoma intenzivno prodavali PPI kao dodatak kreditnom proizvodu ili sredstvima za prekoračenja).

Sedmo i poslednje: finansijska tehnologija sve više dobija na važnosti. Ovo bi mogla biti bolja vest za banke nego što zvuči, uprkos škripanju i pucanju nekih njihovih računarskih sistema. Brojne finansijske start-up firme se trude da održe svoje poslovanje, ali je uticajne osobe u visoko regulisanim industrijama poput finansijske teže uzurpirati nego knjigovođe ili taksiste. Kao rezultat toga, postoje dobre šanse da banke i tehnološka preduzeća formiraju obostrano korisna partnerstva za poboljšanje usluga – za dobro svojih klijenata, a ne kao “oružje” u međusobnoj borbi na finansijskim tržištima.

The Economist

Budućnost G20 – korekcija kursa ili pad


Početak ovogodišnjeg samita G20 u Hamburgu (7-8. jul) obeležen je neizvesnošću, i to sa dobrim razlogom. Lideri vodećih razvijenih i novih ekonomija sastaju se u suštinski izmenjenom globalnom okruženju. Brexit, neuspeh referenduma u Italiji i rezultati izbora u SAD, Francuskoj i Britaniji govore o rasprostranjenom i snažanom otporu političkom establišmentu. Rašireno nezadovoljstvo radnika i pripadnika srednje klase, uzrokovano nadnicama koje stagniraju i strepnjama pred neizvesnom budućnošću, očevidno je na obe strane Atlantika. G20 je svetionik međunarodnog poretka izgrađenog na načelima slobodnog tržišta i ekonomskog otvaranja, poretka koji se, sudeći po šokantnim izbornim rezultatima, sada dovodi u pitanje.

Uobičajena saopštenja lidera i ponavljanje fraza o posvećenosti strukturnim reformama i suzbijanju trgovinskog protekcionizma u današnjem okruženju zvuče kao ostatak iz nekih davno prošlih vremena. Tenzije su bile očigledne na ministarskim sastancima tokom priprema za samit G20, kao i na nedavno održanom samitu G7. Najava da će se SAD jednostrano povući iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, koji je grupa G20 prethodno potvrdila, pokazuje da se pri sadašnjem kursu može očekivati produbljivanje sukoba.

Najuočljiviji povod za unutrašnja trvenja je novoizabrani predsednik SAD. Ipak, suštinski uzroci novih tenzija imaju dublje korene. Procesi globalizacije i finansijalizacije su uvek proizvodili dobitnike i gubitnike, ali kumulativni broj gubitnika se sada znatno uvećao, u nekim slučajevima dramatično. Druga strana novčića je ubrzana koncentracija dohotka i bogatstva kod ljudi koji se nalaze među 10 procenata i naročito unutar 1 procenta najbogatijih. Trendovi nejednakosti u zemljama G20 variraju. U najrazvijenijim ekonomijama nejednakost se uvećava, dok su neke od ekonomija u usponu – Kina, Indija, Argentina, Turska, Rusija, Južna Afrika, Brazil i Indonezija – u nekoliko poslednjih decenija znatno povećale nadnice i proširile srednju klasu. Ipak, dohodovna i imovinska nejednakost su i u ovim zemljama i dalje veoma visoke. U gotovo svim članicama G20 deo nacionalnog dohotka koji pripada radnicima se smanjuje, dok jaz između rasta produktivnosti i plata nastavlja da se uvećava. Ljudi širom sveta imaju dobar razlog da veruju da globalna ekonomija radi u korist manjine, a ne u interesu većine.

Pomenuti trendovi su dokumentovani u izveštajima koje su Međunarodna organizacija rada (ILO) i druge institucije dostavljale G20 u poslednjih pet godina i u njima izlagale podatke i predlagale rešenja. Neki od lidera G20 su zahtevali preduzimanje odlučnijih koraka da se problem reši, naročito Argentina i Brazil pod vođstvom svojih bivših lidera, u čemu su ih povremeno podržavale Turska, Kina, Južna Afrika, Rusija, Francuska i SAD. Preostale članice G20 su ignorisale takve pozive, a predlozi za odlučnije mere za povećanje nadnica i smanjenje nejednakosti odbacivani su u ime ortodoksije otvorenog tržišta (bez obzira na štetne posledice), strukturnih reformi (uključujući deregulaciju tržišta rada) i fiskalne konsolidacije (uključujući smanjivanje troškova za zdravstvenu zaštitu, stanovanje i obrazovanje).

Kao zemlja domaćin ovogodišnjeg skupa, Nemačka je predložila agendu za rešavanje „problema i izazova povezanih sa globalizacijom“, priklanjajući se tako mišljenju da je vreme da se pronađe zajedničko rešenje za aktuelnu krizu. Ako G20 želi da pristupi problemu sa potrebnom ozbiljnošću, kozmetička i retorička rešenja iz prošlosti neće biti dovoljna. Kako bi moglo izgledati jedno poželjno, afirmativno rešenje? Izložićemo tri konkretna predloga.

U pogledu regulisanja trgovine, G20 od 2008. godine ponavlja mantru o potrebi da se „odupremo svim oblicima protekcionizma“. Ili je bar tako bilo do sastanka ministara finansija u martu, kada se Amerika usprotivila staroj formulaciji. Umesto toga, u završnom saopštenju piše: „Radićemo na uvećavanju doprinosa trgovine našim ekonomijama. Nastojaćemo da smanjimo prekomerne globalne disbalanse, promovišemo inkluzivnost i fer odnose i smanjimo nejednakost u ostvarivanju ekonomskog rasta“.

Na prvi pogled to je dobrodošlo alternativno rešenje (navodno na predlog Kanade) i logičan i očekivan poziv da se trgovina stavi u službu ostvarivanja ekonomskih i društvenih ciljeva. Ipak, mnogi su saopštenje doživeli kao pogubno odstupanje od starih formulacija prema kojima je trgovina praktično cilj sama po sebi. Trgovina, naravno, nije sama sebi cilj. Trgovina je sredstvo za poboljšanje životnog standarda. Bilo je potrebno da se dogodi politička kataklizma u SAD da bi ministri finansija pristali da učine prvi korak ka politikama koje odgovaraju novoj stvarnosti i kojima se uvažavaju zahtevi javnosti u većini zemalja članica G20. Lideri treba da nastave rad na toj platformi i jasno pokažu posvećenost politikama koje će rast učiniti inkluzivnijim i doprineti smanjenju nejednakosti.

U domenu strukturnih reformi, prihvaćeni kurs deregulacije tržišta rada i bojažljiv pristup regulaciji finansijskih tržišta moraju se korigovati. Tržište rada ne pruža dovoljnu zaštitu radnicima, što pokazuju nastavak opadanja njihovog udela u nacionalnom dohotku u većini zemalja članica G20 i usmeravanje dobiti od rasta produktivnosti i novih tehnologija ka vlasnicima kapitala. Potrebno je usvojiti razumne propise koji će radnicima vratiti pravo na samoorganizovanje i pregovaranje, garantovati minimalne nadnice i oživeti sistem socijalnog osiguranja, što su mere sa kojima se uveliko kasni. Takve mere bi trebalo da primene sve zemlje članice, uz prilagođavanje lokalnim potrebama. Reforma finansijskih tržišta najavljena 2007. nikada nije dovršena i to je proces od kog se ne sme odustati, već ga treba ubrzati.

Konačno, u pogledu fiskalne i monetarne politike, istina je da su lideri G20 bili na visini zadatka 2008, kada je usvojeni multilateralni sporazum o merama za koordinaciju i podsticanje rasta velikih ekonomija doprineo zauzdavanju finansijske krize. Međutim, odluka o promeni kursa iz 2010-11, uz poziv na fiskalnu konsolidaciju (mere štednje) umesto nastavka pružanja podrške za oporavak, bila je istorijska, prociklična greška koja je doprinela produžavanju recesije u EU i slabom oporavku u ostatku sveta. Ta greška se mora priznati i ispraviti.

G20 treba da preuzme vođstvo u razvoju novog pristupa međunarodnoj ekonomskoj saradnji. Rezultati nedavno održanih izbora i referenduma, te agresivan nastup Trumpove administracije mogu poslužiti kao neposredan povod, ali promena nam je neophodna iz mnogo dubljih razloga. Ekonomski status quo i utisak javnosti da su politike udešene tako da rade u korist korporacija i elita proizvode rašireno nezadovoljstvo i tako odlučuju o rezultatima izbora. To su problemi koji bi se mogli rešavati progresivnim politikama koje će raditi u korist većine, politikama koje osiguravaju inkluzivan i održiv razvoj. U protivnom, isti problemi će poslužiti kao pogonsko gorivo za demagoge i šoviniste koji će međunarodnu saradnju prikazivati kao izvor svakog zla. Ako se opredeli za status quo, grupa G20 će potonuti u unutrašnje sukobe ili – još gore – irelevantnost. Učesnike na ovogodišnjem samitu čekaju teške odluke.

Cecilia Nahón i Sandra Polaski, Social Europe, 03.07.2017.

Peščanik.net, 06.07.2017.

Berni Sanders, miljenik velikog američkog biznisa


Zašto veliki američki biznis sluša Bernija Sandersa?

Džef Imelt (Jeff Immelt) ima neke savete za nadolazeću generaciju korporativnih lidera: “Slažem se sa prvih pet minuta govora Bernarda ‘Bernija’ Sandersa”. To je izjava koju ne očekujete da čujete od šefa jedne multinacionalne korporacije, ali jeste jedna koju je potpisnica ovih redova, Rana Foruhar iz Fajnenšel tajmsa čula prošle nedelje tokom razgovora sa Džefom Imeltom, izvršnim direktorom korporacije General Electric. Možda je to zbog toga što će Imelt, koji će se još samo nekoliko sedmica nalaziti na čelu ove 123 godine stare industrijske grupe predati upravljanje ovim tehnološkim gigantom na Džona Flenerija (John Flannery), pa mu je ugodnije da tek sada „progovori od srca“ – unapred, i uoči onoga što Imelt naziva “penzionisanjem” (što nije sasvim sigurno).

Ali pretpostavka je da je on samo glasno izgovorio ono što danas svaki pametan korporativni lider mora da shvati. Finansijska kriza iz 2008. godine, njene kontinuirane ekonomske posledice i politički populizam koji je potom usledio promenili su paradigmu globalnog poslovanja iz korena. Na tom polju, Imeltovo iskustvo upravljanja Dženeral Elektrikom u proteklih nekoliko godina (od 2000-te) nudi neku vrstu post-populističkog „priručnika“ za globalne kapitaliste.

Koje su lekcije? Kao prvo, kako sam kaže, “potrebno je više od proste potrošnje” da bi se ekonomija bogatih zemalja kao što su SAD ili onih u Evropi pokrenula. To je deo populističke poruke oko koje se pristalice Sandersa, (da ne pominjemo brojne Trampove glasače)  i Imelt mogu složiti.

Ekonomski model Sjedinjenih Država je u proteklih 40 godina zasnovan na nekoj vrsti globalizacije koja podstiče niske plate i Izmeštanje poslova tj autsorsovanje (outsourcing). Ideja je bila da će jeftinije stvari nadoknaditi gubitak radnih mesta i niže zarade. Ali, u ekonomiji koja se sastoji od 70% potrošačkih troškova – i u kojoj zarade za većinu stanovništva nisu porasle još od devedesetih – ta matematika prestaje da funkcioniše. “Globalizacija ne može predstavljati samo ono što je vezano za outsourcing i niske zarade”, tvrdi Imelt. Naime, raste broj istraživanja koja pokazuju da su niske zarade pre uzrok, a ne samo simptom, problema globalizacije).

Najbolji način za raspodelu prednosti globalizacije, prema Imeltu, jeste da kopirate Nemce, a naročito model kompanije “Mittelstand” (model po kojem funkcionišu mala i srednja preduzeća u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj)  vertikalno integrisanih proizvodnih ekosistema, često ustanovljenih od strane neke velike poslovne grupe i uz to okružene manjim firmama koje to podržavaju. Po ovom modelu, visoko kvalifikovani (i visoko plaćeni) radnici stvaraju proizvode sa visokom dodatom vrednošću, idealnu za izvoz.

Veliki izvoznici obično za svakog pojedinog zaposlenog kreiraju osam lanaca snabdevanja, što je jedan od razloga zbog kojih je bilo koji broj zajednica u SAD željan da ih privuče – za svaki dolar ekonomske vrednosti koju stvaraju, sama zajednica zarađuje još 1,50 dolara. Zbog toga, iako je tehnologija smanjila ukupan broj radnih mesta u SAD, pozicije koje postoje mogu možda i dalje podržati veliku količinu visokokvalitetne ekonomske aktivnosti.

GE operacije koje se tiču avionskih motora, na primer, uticale su na to da je ovo odeljenje proizvelo potpuno nove poslovne servise analize podataka koji potiču od hiljada senzora „nakačenih“ na svaki motor, razvijajući tako opremu koja će nas „konsultovati“ o tome kako da te motorne agregate koristimo.

Često se događa da udruživanje velikih i po plasmanu prodaje vodećih preduzeća koje stvaraju ove poslove podrazumeva „trku ka dnu“, bilo putem poreskih podsticaja, bilo subvencija za preduzeća ili nešto slično. Ipak, Imelt kaže da se najvažnija stvar za General Electric tiče odlučivanja o tome gde locirati svoje poslovne operacije, a da ta lokacija istovremeno bude i stecište budućih talenata za biznis ove korporacije – talentni pul (pool) koji ima tendenciju da bude u funkciji podrške kvalitetu lokalnog obrazovnog sistema.

Razmotrimo najnoviju fabriku Dženeral Elektrika izgrađenu u Lafajetu u američkoj državi Indijana. Ovaj pogon nalazi se u blizini univerziteta Perdju (Purdue), renomirane visokoškolske ustanove za obuku budućih inženjera. Iako je ovde zaposleno nekoliko stotina radnika koji će na kraju svoj rad sjediniti u mlazni motor, zaposleni ne moraju nužno imati završen četvorogodišnji stepen iz oblasti elektrotehničkog ili industrijskog inženjeringa; jer, oni već imaju koristi od proizvodnog ekosistema u kojem se nalaze. “Prisutna je tendencija da gradovi koji imaju koledže poseduju snažnije sekundarne obrazovne programe i programe stručnog usavršavanja, i to je ono stvara bolju radnu snagu”, kaže Imelt (možda nije loše napomenuti da se u Vest Lafajetu, na 30 minuta vožnje od centra Lafajeta, zapravo, nalazi viša škola koja je vrhunska i to ne samo za Indijanu već na nivou čitave SAD).

Lekcija i pouka ove priče je da su javna dobra suštinski važna i od neprocenjivog značaja. Biznis ne funkcioniše u nekom laissez-faire vakuumu (laissez-faire:  neograničena sloboda konkurencije, nemešanje države u ekonomska pitanja). Političke odluke oblikuju i usmeravaju i biznis, dakle, politika nesagledivo utiče na poslovanje kompanija, a ekonomska vrednost prelazi na zajednice (ili zemlje) koje ulažu u stvari kao što su obrazovanje i obuka.

Konačni i možda najvažniji Imeltov savet budućim korporativnim liderima je „da provode što je moguće više vremena u fabrikama, a što manje u Davosu“. Kako je rekao, “nekako se dogodi da davoski ’globalni mislioci’ prerastu realne zahteve biznisa, otuđujući se i sve više udaljavajući od zdravorazumskih potreba. Globalizaciju smo napravili kao sopstvenu političku partiju. Ta “Stranka” je na globalizaciju gledala kao na teoriju, iz apstraktne dimenzije, umesto da razume njen uticaj na obične ljude, ili na kritično važne investicije, koje su neizostavno potrebne za izgradnju konkurentnosti. Mi smo racionalizovali outsourcing kao ’samo dobar posao’, ignorišući širi ekonomski uticaj (globalizacije) na zajednice, dobro sakriveni iza trgovinskih sporazuma poslove koji su uvek bili bolji za kompanije ali ne i za radnike“. On priznaje da je GE takođe bio deo ovog globalnog poslovnog trenda i globalizacije u svim njenim dobrim i lošim izdanjima (ovih dana, Imelt zdušno podržava ponovno usvajanje Severnoamerčkog sporazuma o slobodnoj trgovini, NAFTA).

Iako Imelt poziva izvršne direktore da se pridruže pokretu „Occupy“ (gaji uobičajene korporativne stavove o potrebi za što manjom državnom regulativom i poreskim reformama koje će ići na ruku poslovanju), on upozorava da je „već i previše poslovnih lidera postalo neupotrebljivo, van dodira s realnošću, kako ih doživljavaju ostali. To je nešto što sa sobom nosi merljivi korporativni rizik, a što, recimo, svedoči o usponu i padu Uberovog egzekutivca, Travisa Kalanika (Travis Kalanick). To je, takođe, nešto o čemu bi se Bernie Sanders nesumnjivo složio ne samo s Imeltom već sa velikim delom poslovnih lidera.

FT