Konvencionalne mere: pogrešan pristup produktivnosti


Da li svetu ponestaje ideja? Deluje da za ovaj pesimistički pogled ima dovoljno opravdanja kada se ima u vidu višegodinji tvrdoglavo spori rast produktivnosti u mnogim zemljama.

Današnje nove tehnologije nisu ni nalik toliko ekonomski značajne kao što su to bile inovacije početkom 20. veka, kada je Robert Gordon ukazao u svojoj uticajnoj knjizi u kojoj je igranje video igara uporedio sa sanitarijama u zatvorenom prostoru. U svom nedavnom radu, grupa ekonomista sa Univerziteta Stenford i MIT – dva svetski najinteresantnija izvora za ideje nove generacije – izračunali su da je sada potrebno više od 20 puta veći broj istraživača u proizvodnji da bi se održao isti onaj ekonomski rast koji je radio 20 puta manji broj istraživača 1930-ih.

Studije pojedinih fenomena podržavaju hipotezu usporavanja napretka: Murov zakon se izdvaja, ali i pada u vodu jer više ne funkcioniše; novi farmaceutski proizvodi zahtevaju daleko više investicija nego ranije; izgleda da je poljoprivredna produktivnost zaustavljena i da nema vidljivog napretka.

Nasuprot ovim dokazima, postavlja se pitanje: da li bi na obećavajuće polje razvoja veštačke inteligencije, sintetičku biologiju, primenu grafena, jeftine čiste energije i druge nove tehnologije trebalo obratiti pažnju kao na puki „hajp“ tj kao na svojevrsno preuveličavanje? Neke od ovih inovacija, napokon, sigurno doprinose produktivnosti i ekonomskom rastu.

Ovo pitanje je od velike važnosti. Kao što je već i Alfred Maršal (Alfred Marshall), jedan od osnivača moderne ekonomije istakao još 1890. godina da ljudi ne mogu da proizvedu novu materiju već samo nove ideje: “napori i žrtvovanja mnogih ljudi dovode do promena oblika ili raspored stvari kako bi se one bolje prilagodile zadovoljavanju željenih potreba”.

Jedno od objašnjenja za kombinaciju ovako sumorne produktivnosti i uzbudljivih inovacija treba potražiti u – kašnjenju: potrebno je dosta vremena da se nove tehnologije pretoče u široku upotrebu, kroz komercijalne svrhe. Što je neka inovacija fundamentalnija, to će biti duže njeno zaostajanje u opštoj primeni i sveprisutnosti. Ovo je bilo tačno za izum i široku primenu struje, za računare u danima njihovog povoja, a izgleda da će važiti za nove tehnologije kao što je AI. Drugi potencijalni faktori uključuju demografske promene, mamurluk izazvan odjecima finansijske krize iz 2008. i pogrešno raspoređivanje ulagačkog kapitala.

Drugo objašnjenje, koje favorizuju neki ekonomisti – a i znatan deo zajednice eksperata u oblasti novih tehnologija – je u tome da se industrijski autput tj učinak, pa stoga i produktivnost, pogrešno mere. Nalazi istraživanja sa Stenfora i MIT-a definišu jednu “ideju” kao jedinicu nacionalnog autputa (merenog na sadašnji tradicionalan način), podeljenog sa ukupnim brojem istraživačkih sati. U razvijenim ekonomijama broj ljudi koji se bave istraživanjem i razvojem postepeno raste tokom decenija. Dakle, pitanje – da li je ideje teže naći? – odista nameće pitanje zašto je rast proizvodnje (učinak) usporen. Odgovor se, delom, nalazi u načinu definisanja ekonomskog rezultata, kao bruto domaćeg proizvoda.

Problemi sa definicijom već su dobro poznati. Jedno je sigurno – ova definicija isključuje neplaćeni posao u kući. Otuda stabilan prelazak žena u plaćeni rad tokom druge polovine 20. veka, na krilima rasta brojki koje prikazuju produktivnost. Za nekog drugog, reklo bi se da su investicije koje su uključene u BDP izostavile nematerijalne investicije, uključujući i ideje. Statističke agencije tek počinju da ih inkorporiraju, tako da svi ti istraživači generišu neotkriveni rezultat tj učinak.

Još jedan nedostatak, manje primetan, ide još dublje. BDP je mera konačnog učinka nakon što svi posredni  učinci bili odstranjeni, što se čini sasvim logično (iz kalkulacije uklonjeno sve što nije novostvorena vrednost u toku jedne godine).

Pa ipak, zašto onda preduzeća menjaju strukturu proizvodnje? Prednosti specijalizacije – niže cene i bolji kvalitet – pokretali su ogromnu reorganizaciju proizvodnih lanaca širom sveta tokom prethodne generacije, omogućenih prodorom informacionih i komunikacionih tehnologija. Kompanije sada prepuštaju mnoge aktivnosti koje su ranije obavljale „kod kuće“ – od platnog spiska i čišćenja do snabdevanju sofisticiranim komponentama i računarskih usluga. Drugi oblik ove vrste outsourcinga se može uočiti u aktualnoj tranziciji na cloud computing.

Primenom outsourcing aktivnosti kompanije misle da će poboljšati svoju profitabilnost – zašto se brinuti naknadno i bez potrebe kad neko treći može da obavlja mnoštvo poslova? Međutim, kako se ovo odnosi na usporavanje rasta produktivnosti? To je zato što BDP isključuje sve međusobno isprepletane veze u lancu, dok je dodata vrednost je izbačena. Statistika o BDP-u ne baca svetlost na svetske poremećaje u proizvodnji od 1980-tih godina, jer ovi „neugodni sitni podaci“ bukvalno nisu uzimani u obzir.

Definicija ekonomskog učinka je stvar konvencije. Širi pojam je bruto proizvodnja tj bruto učinak, koji se dodaje kroz posredne veze. Maršal bi to shvatio; on je tvrdio da svaka faza proizvodnje uključuje vredne ideje, kao i da nije bilo nijedne faze koja je bila više ili manje korisna od drugih.

Nasuprot pesimizmu, ne stoji nikakav izvanredni optimizam. Mnogo je toga pogrešnog u ekonomiji, a kamo li činjenica da tako brojna domaćinstva nisu doživela bilo kakav rast svojih prihoda toliko dugo vremena. Ali bi merenje produktivnosti uzimanjem u obzir nematerijalnih dobara u ovoj alternativnoj definiciji ekonomskog učinka izgledala nešto bolje od onog što trenutne statistike pokazuju.

Financial Times

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze


Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian

Užici kraj jezera u Sečuanu 


Povetarac nas pozdravlja dok se vozimo autobusom na turi duž obale jezera Guji (Guyi) u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta…

Bujno zelenilo drveća okružuje jezero, pružajući prirodni štit od letnjih vrućina koje počinju da tinjaju.

Paviljoni izrađeni u drvetu i pešačke staze omogućavaju bliski pogled na jezero oko kojeg ljudi skejtuju, bicikliraju ili jednostavno uživaju u razgledanju.

“Malo je veće od Zapadnog jezera u Hangdžuu”, kaže Huang Džong, direktor turističkog biroa Longčang. Jezero Guju, međutim, poseduje nešto mnogo više od vode, kaže on.

Jezero pokriva površinu od 5,4 kvadratna kilometra i sadrži 56 miliona kubnih metara vode.

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Njegova dubina je u proseku 15 metara, a najviša ide do 27 metara.

Guju jezero je nastalo je 70-tih godina prošlog veka kada je lokalna vlada odlučila da izvuče vodu iz reke Tuođjang, jedne od pritoka reke Jangce.

A onda se dogodilo da je Longčangu ponestalo vode, jer se nalazi na višem nivou od okolnih područja, a u njega nisu uticale bilo kakve velike reke ili jezera.

“Dakle, većinom smo zavisili od meteoroloških prilika (kako bismo preživeli)”, kaže Huang.

Kako je hram Guju smešten na najnižoj tački jezera, vodena masa koja se ulila u deo doline nazvana je po njemu, kaže Huang.

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Pravljenje jezera to jest punjenje vodom mesta na kojem je trebalo da nastane Guju otpočelo je 1976. godine i trebalo mu je čitave dve godine kako bi se napunilo.

Jezero doprinosi navodnjavanju zemljišta u Longčangu površine gotovo 70 kvadratnih kilometara (66.7 kvadratnih kilometara), kaže Huang, dodajući da je nešto kasnije lokalna vlada 2003. dozvolila uzgoj ribljeg fonda u jezeru.

“Gajenje ribe odvijalo se na približno jednoj petini područja jezera”, kaže Huang, dodajući da se to dešavalo više od jedne decenije pre nego što je zaustavljeno zbog problema sa nedostatkom vode jer se tokom 1980-tih broj stanovnika povećao sa 50.000 na 200.000.

Tokom 2009. godine otpočeli su radovi na poboljšanju životne sredine jezera, a više od dva kvadratna kilometra poljoprivrednog zemljišta oko jezera je od tada doživelo svoju prenamenu: preraslo je u zelenu zonu, u kojoj je posađeno drveće.

Kao rezultat ovih poboljšanja, jezero je sada počelo da privlači posetioce, a brojke kazuju da njih 400.000 godišnje poseti ovo jezero.

“Leti su u čamcima, dok u zimskim mesecima čuvaju ptice, osim što uživajuc u lokalnoj hrani”, kaže Huang.

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

U periodu od novembra do aprila, desetine hiljada ptica doleti u područje jezera, stvarajući sasvim jedinstveni prizor.

U tom području se može videti 90 vrsta ptica, uključujući bele i sive ždralove, kao i bele čaplje i kormorane.

Sada su lokalne vlasti uspostavile desetine lokacija na kojima javnost može da hrani ptice i barem delimično promatra njihovo kretanje i ponašanje.

Guju jezero je 2016 proglašeno nacionalnim bogatsvom kategorije 4A. Brzo rastući turizam pomogao je lokalnom agrobiznisu da se dramatično razvije u veoma kratkom roku.

Trenutno postoji preko 35 agro-obrtnih objekata koji rade i posluju sa oko 2.000 do 3.000 posetilaca dnevno, kaže Huang, dodajući da neki od tih objekata zarađuju čak 200.000-300.000 juana godišnje ($29.279 – 43.918).

Tang Veniji je bio prvi žitelj koji je 2000. godine u području Gujua otvorio restoran, na oko 500 metara od jezera.

“Biznis je bio dobar, pogotovo poslednjih godina”, kaže ovaj 43-godišnjak.

“Danas je sve više posetilaca koji dolaze da vide jezero a okolni meštani sve više unapređuju svoju ponudu i sve im više izlaze u susret.”

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Tang, koji može da usluži čak 400 ljudi istovremeno, zaposlio je 11 lokalnih stanovnika, od kojih svaki prima platu od 2.000-5.000 juana mesečno (od 255 do 640 evra).

Kao i Tang, i mnogi drugi lokalci su takođe angažovani u turističkom biznisu sa sa izdavanjem prostora kao i opreme za plovidbu, jedrenje i vodene sportove.

Za sada ima oko 40 turističkih plovila. Za one koji na jezeru Guju žele da provedu noć, na raspolaganju je ukupno 100 kreveta.

Lokalna samouprava u međuvremenu planira dalje razvijanje ovog područja; Obližnji Vodeni grad, čija je izgradnja u toku, za sada košta tri milijarde juana (381 milijarda evra). Nalazi se na samo nekoliko stotina metara južno od jezera i treba da bude uspostavljen u roku od pet godina.

“Planiramo da iskoristimo tri miliona kubnih metara vode iz jezera Guju (za Vodeni grad), kao i da jedan deo recikliramo”, kaže Huang.

Nezavisno od ovoga, Longčang radi sa vrhunskim kozmetičkim i zdravstvenim ustanovama, ohrabrujući ih da svoje prodajne objekte otvore upravo u Vodenom gradu.

Moguće je da se u ovoj oblasti izgradi i ozbiljan filmski objekat.

Što se tiče transporta, vozovi velikih brzina povezuju Longčang sa Čengduom i Čongkingom – do njih se dopire u roku od sat vremena. Dakle, na jezero Guju bi uskoro moglo da se sjati i daleko više posetilaca.

China Daily

Nordijskim i baltičkim farmerima hitno potrebna podrška EU


Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Photo: Evropski parlament)

Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Foto: Evropski parlament)

U svetlu najnovijih klimatskih poremećaja, postavlja se pitanje: ako su već i zemlje evropskog severa proglasile vanredno stanje usled suša i vrelih talasa, šta će se dogoditi s nama, koji smo na jugu Evrope? Valja delovati izvanredno hitro. U tom pravcu već se kreću skandinavske i baltičke zemlje, piše EU Observer.

Poljoprivreda je najveća budžetska stavka u Evropskoj uniji. U okviru budžeta od preko 380 milijardi evra, razumno je očekivati d Evropska unija ima sposobnosti i snage EU da se nosi sa krizama i vanrednim događajima.

Nadajmo se da će Unija predstaviti više inicijativa za podršku poljoprivrednicima pogođenim ovogodišnjim sušama na severu Evrope.

Vreli talasi na severu Evrope postavili su ove godine nekoliko meteoroloških rekorda. U mnogim oblastima doživljavamo najgoru sušu viđenu decenijama unazad. Mnogi farmeri su odavno prošli tačku gde bi kiša mogla da napravi neko značajnije poboljšanje u odnosu na sadašnje stanje – šteta koju su pretrpeli usevi usled suša već je učinjena, a takođe manjka i trave za silažu.

Poljioprivrednici se na mnogim mestima u severnoj Evropi suočavaju sa gubitkom (za sada) polovine žetve, pa i više.

Posledice su i te kako vidljive.

Cene sena su porasle. Stočari se spremaju za klanje krava u očekivanju nedostatka stočne hrane u jesen i zimu. Situacija je takođe ozbiljna i za one koji se bave uzgojem svinja.

Pored povećanih cena žita, prisutna je i nedovoljna a i loša ponuda komponenti za obogaćivanje. Hiljade farmerskih porodica suočeno je sa ekonomskim poteškoćama sada kada su njihovi godišnji prihodi dramatično smanjeni, dok njihovi troškovi ostaju i dalje visoki – ako ne i veći.

Naravno, poljoprivreda, kao i druge industrije, mora da se upravlja shodno godišnjim varijacijama, a od poljoprivrednika treba očekivati da održe finansijsku marginu za upravljanje takvim varijacijama. Međutim, uticaj trenutnog talasa toplote i suše dramatično je premašio razumna očekivanja svakog dobrog farmera koji je i inače spreman i pripravan na nepovoljne vremenske prilike.

Zajednička poljoprivredna politika EU (CAP) obezbedila je sigurnost snabdevanja i prihvatljive ekonomske uslove za poljoprivrednike. CAP, međutim, mora da se razvija uporedo sa aktuelnim promenama uslova u kojima se aktuelna poljoprivreda obavlja.

Verovatno da će se evropski proizvođačii dalje suočavati sa ekstremnijim meteorološkim događajima kakvi su, recimo, dugotrajne suše, smrzavanje, ili poplavne kiše. EU mora da pokrene snažnu diskusiju o tome kako da se CAP nadopuni mehanizmima za upravljanje takvim događajima, ne bi li se izbeglo da evropski farmeri budu bačeni u stečaj.

Današnje EU regulative nisu prilagođene situacijama poput ekstremne suše u dužem vremenskom periodu. Poljoprivrednici su pritisnuti evropskim regulatornim okvirom, u kojem se ne mogu nositi s ovakvim (ne)prilikama.

Pored toga, potrebno je dugo vremena da bi se od države i EU administracije dobila kompenzacija usled, recimo – preobimne dokumentacije koja se od poljoprivrednika zahteva na šalteru.

Iako treba pozdraviti raznovrsne inicijative EU komisije, kao što su rana plaćanja i fleksibilna pravila vezana za žetvu/isplatu prinosa, mora se primetiti da to nije dovoljno.

Rane isplate su od vitalnog značaja za obezbeđivanje likvidnosti farmera, iako se ni time ne mogu rešavati osnovni problemi ekstremnog gubitka prihoda. Rana berba i žetva u ekološki fokusiranim područjima doprinosi poboljšanju useva koji se koriste u stočnoj ishrani (krmivo), ali poljoprivrednici koji se bave uzgojem stoke i svinja moraju i dalje kupovati više stočne hrane po povećanim cenama, nakon što je nastupila hronična nestašica (opet, usled suše).

Treba takođe pozdraviti labave tj predusretljive propise o vladinim subvencijama, koji nacionalnim vladama pružaju mogućnost da intervenišu, mada se to mora smatrati za anomaliju u jednoj politici koja se u potpunosti upravlja na evropskom a ne na nivou članica.

Unija je u prošlosti intervenisala kroz fleksibilnu primenu postojećih propisa. Prošle godine su, primera radi, primenjene dodatne mere podrške za određene poljoprivredne sektore kao što su voćarstvo, povrtarstvo i mlekarstvo, koji su finansirani iz postojećeg budžeta.

Poseban fokus: prirodne katastrofe

I dok su poteškoće ovih sektora bile uobičajene posvuda po Uniji, što su problemi uzrokovani uslovima na tržištu, nova situacija nalaže razmišljanje u pravcu gde bi regionalne prekogranične prirodne katastrofe takođe trebalo da budu predmet podrobne i posebne pažnje evropskih donosilaca odluka.

Inače, prihodi farmera su već ekstremno niski i nastavljaju da padaju, čime se rizikuje mogućnost egzodusa u seoskim područjima, posebno među mlađim generacijama

Stoga je Evropskoj komisiji upućen poziv da nastavi sa procenjivanjem palete različitih mera, neophodnih za ublažavanje situacije u kojoj su se zatekli poljoprivrednici pogođenih zemalja.

Komisija mora da započne da iznosi preko potrebne zaključke proistekle iz  tekuće situacije koja se dešava već treću godinu zaredom. Ovo nije poslednja velika regionalna kriza koja je pogodila evropske poljoprivrednike. CAP mora da obuhvati mehanizme za sistematično rešavanje ovih situacija, a ne da svaki put pokušava da donosi ad hoc odluke.

Poljoprivredne organizacije u Danskoj, Estoniji, Finskoj, Letoniji, Litvaniji i Švedskoj skrenule su pažnju na ovu krizu.

Komesar Evropske unije Fil Hogan, odgovoran za pitanja poljoprivrede, već je reagovao a i signalizirao konstantnu spremnost da se pronađu rešenja.

Ovo treba izuzetno ceniti. Treba se nadati da će dalje akcije EK-a omogućiti farmerima da preduzmu neophodne poljoprivredne odluke a da ih pritom ne ograničavaju EU pravila, koja se zasnivaju na poljoprivredi u jednoj prosečnoj godini.

Ove godine se pokazalo sve osim te tzv. “prosečne godine”. Umesto toga, ovo je bila izuzetna godina. A ona zahteva i – izuzetne odluke.

Nikolaj Kristofersen je šef sektora proizvodnje mesa pri Danskom savetu za poljoprivredu i hranu. Viktorija Ostlund je viša savetnica pri Federaciji švedskih proizvođača mesa

 

Nicolaj Christoffersen, Victoria Oestlund (EU Observer)

 

Izvinite, štreberi: Teraformiranje možda neće funkcionisati na Marsu


Čujte, shvatam vas. Želite da odete na Mars. I ja želim da odem na Mars. (na neki način). A plan je – dobar. Raketa sa ljudskom posadom. Baza na Mesecu. Zatim: još raketa i još ljudi. Počnimo sa proizvodnjom goriva na površini, možda ga usput i prikupimo (za povratak). Ova svemirska postaja izrasta u svemirsku bazu koja prerasta u grad pod kupolom. A onda: tera-formiranje.

Vratiti beživotni Mars u život, napraviti mu novu atmosferu sa onim što je prisutno u Marsovom tlu, najverovatnije se koristeći zamrznutim ugljen-dioksidom kako bi se podigao vazdušni pritisak, oslanjajući se na zagrevanje po principu efekta staklene bašte (Greenhouse effect, sećamo li se „onoga“ što je uzrok klimatskih promena na Zemlji?) kako bi se to negostoljubivo mesto zagrejalo dovoljno da bi se zamrznuta voda, pohranjena negde u tlu, otopila i potekla. Okeani, vazduh! Možda ga je dovoljno za disanje, ali da ga bar ima dovoljno (veruju futurolozi!) pa da ne morate da Marsom hodate u svemirskom odelu. Bum (gde je vrednost “buma” manje-više 10.000 godina, počev od današnjeg dana). Ubrzati planetu i tako povećati gravitaciju, a mi onda možemo s puno entuzijazma (opet futurolozi!), da sve te teške sci-fi opcije učinimo obećavajućima…. ili, možda, nećemo?

A ta opcija uopšte nije neko fantazmagorično s_anje. Astronom Karl Segan, upravo simbol naučne čestitosti i iskrenosti, idejno je uspostavio “planetarno inženjerstvo” još 1971. godine: Segan je  govorio o topljenju Marsovog polarnog leda kako bi se stvorili “daleko pogodniji uslovi”. Dvadeset godina kasnije, astro-biolog Kristofer Mekej (Christophet McKay) zaokružio je tu ideju, sugerišući da će teraformiranje Marsa biti moguće dokle god planeta i dalje bude imala dovoljno ugljen-dioksida, vode i azota koji bi iz tla prelazili u atmosferu, ne bi li se sloj oko Crvene planete u dovoljnoj meri zasitio elementima da bi se stvorio vazduh.

I pored svih realnih poteškoća, tu su i neki naučnici koji proučavaju uslove na Marsu u pokušaju da dramatičnim tempom ubrzaju razvoj tog hermetički zapečaćenog „vazdušnog mehura“, koji svojim kiseonikom štiti Marsovu atmosferu od kosmičke radijacije. Ako je nova analiza tačna, uslovi na Marsu onemogućavaju da postojeća tehnologija pretvori Mars u baštu nalik onoj koju već imamo na Zemlji.

“Po prvi put smo uspeli da zajedno sastavimo razumno ‘čist’ tj realističan popis količine ugljen-dioksida zarobljenog u Marsovom ledu” kaže Brus Jakoski, planetolog sa univerziteta u Koloradu. On je, zajedno sa kolegom Kristoferom Edvardsom sa univerziteta Severna Arizona koautor novog istraživanja o budućnosti tera-formiranja Marsa. “Većina za atmosferu ključnih elemenata je već odavno izgubljena u svemiru, a tu je danas mala količina polarnog leda i plitkih ugljeničnih minerala, kao i nepoznata količina duboko zakopanih karbonata.” Čak i pridodavanje delova CO2 zarobljenog u stenama – a kojeg je stenje “adsorbovalo” sa Marsove površine – i uz nešto malo više hemijskih „kaveza“ vodenih molekula nazvane klatrati – sve to ne pomaže (klatrat: hidrat metana, pripada onoj vrsti jedinjenja u kojima su molekuli jedne komponente fizički zarobljeni unutar kristalne strukture drugog jedinjenja). “Sve i da uspete da ubacite te elemente u Marsovu atmosferu, čak ni ovo dodavanje nije dovoljno da bi se planeta zagrejala dovoljno da bi se pojavio i razvio život”, kaže Jakoski.

Atmosferski pritisak na površini Zemlje je oko jednog bara; to je pritisak koji vam je potreban i na Marsu, da bi se ugljen-dioksid na njemu doveo do temperaturne tačke zamrzavanja; čak bi samo 250 milibara značajno promenilo klimu. A neko vreme u prošlosti Mars je imao to. Geologija i površinska morfologija snažno nagoveštavaju postojanje tečne vode na površini ove planete u dalekoj prošlosti, što znači da na njoj mora biti dovoljno toplo i sa dovoljno atmosferskog pritiska da bi se ta telnost i vazduh zadržali. Ako bi planeta imala CO2 u istim razmerama koje imaju Zemlja i Venera, kaže Jakoski, očekivali biste ekvivalent od 20 bara negde drugde – a elemente potrebne za vazduh pod velikim pritiskom mineralizovane kao karbonat, zamrznute u polarnom ledu. “Tokom proteklih 40 godina, mantra naučne zajednice koja proučava Mars glasila je: tražiti karbonatne naslage koje su morale da postoje, jer je CO2 morao negde da ode”, nastavlja Jakoski. “Dole u ​​koru (pod koru, u plitkom sloju), možda bi, u tom slučaju ti elementi bili pristupačni i za našu obradu. Ali, ukoliko su ti elementi izbili do same površine tla, onda su sasvim sigurno odavno isparili u atmosferu a iz nje se, usled slabe Marsove gravitacije, izgubili u svemiru.”

Novi radarski podaci dali su nove brojke za količinu CO2 u blizini Marsovih polarnih kapa. Marsov izviđački orbiter sakupljao je činjenice i na osnovu njih brojke za distribuciju karbonata. Sonda MAVEN (Mars Atmosphere & Volatile Evolution), koji su u Marsovoj u orbiti od 2014. godine, mere količinu gasova koji se iz tla gube u svemiru (Jakoski je glavni istraživač ove misije.) A rezultati su nemili i opaki, ukoliko ste, poput Jakoskog, potencijalni pro-teraformer.

Polarne kape daju vam oko 15 milibara. Kupljenje karbonata sa same površine Marsovog tla (tzv. strip- mining) dali bi nam manje od 15 milibara; možda, hajde da budemo pozitivni, najviše do nekih 150 milibara ako stvarno „pritisnemo snažno“. Adsorbovani gas u regolitu? Samo 40 milibara, čak i ako bismo bili te sreće da obradimo svu nečistu sirovinu na Marsu do dubine od 100 metara (što je, složićete se, rabota zasnovana na poprilično velikim dozama fantaziranja). “Bilo bi gotovo nemoguće podići pritisak Crvene planete iznad 40 ili 50 milibara, a to nije ni izdaleka dovoljan pritisak – ne ukoliko želimo da pritiskom proizvedemo dovoljno efekta po buduću temperaturu Marsa”, kaže Jakoski. “Verovatno bismo mogli da ga povećamo za dva ili tri faktora, ali čak ni to nam ni izbliza ne bi obezbedilo količine potrebne za stvaranje značajnog zagrevanja na osnovu kojeg bi se pojavili uslovi za stabilan nastanak i razvoj života.”

…Trenutak ja da uzdahnemo.

Istina je da je Mars i dalje prepun iznenađenja – kao što je krajem jula objavljena vest o mogućem postojanju slane vode u tečnom stanju ispod polova (koji, kao najhladniji i pod najmanjim uticajem sunčeve svetlosti sadrže najveće depozite isparljivih elemenata). Dakle, ove novonastale i prilično neutešne brojke ne smiruju duhove profesionalnih „jahača“ ka Marsu. Robert Zubrin, predsednik Društva Mars (Mars Society) i autor knjige “The Case for Mars”, kaže da su Jakoskijeve brojke “sistematski pesimistične”. Zubrinu nisu potrebne brojke koje podržavaju puni pritisak na Marsu. „Dajte mi samo 300 milibara. To je, u smislu pritiska, Mont Everest. “Dvesta milibara znači da vam nisu potrebna svemirska odela. To znači da možete stvoriti kupolaste kuće gde pritisak iznutra odgovara pritisku spolja”, kaže Zubrin.

Zubrin i Mekej takođe ističu da bi „istezanje“ misaono-hipotetičkih granica pružilo tek samo malo ružičastiju sliku na problem oživljavanja crvene planete. Veštački gasovi sa efektom staklene bašte? Možda: hloro-fluoro-ugljenici izrađeni od obilja hlora u Marsovom regolitu, ili nešto još egzotičnije, brže i efikasnije, npr neki “super gas s efektom staklene bašte” mogao bi da (relativno) brzo završi posao. Samo kada bi neko znao kako da ih napravi. A potom i oslobodi u Marsovu armosferu. A onako, usput, i obezbedi da ti super-gasovi usput ne unište ono malo ozona koji postoji kao rubni sloj Marsove orbite, tako da se ultraljubičasto zračenje ne pridruži ubitačnom kosmičkom zračenju, bombardujući Marsovu (gotovo nepostojeću) magnetosferu.

S tim u vezi, u slučaju da verujete da je teraformiranje Marsa moguće, takođe morate da verujete u klimatske promene izazvane ljudima, jer je to, praktično, isti proces. Čak i ukoliko je nemoguće teraformirati Mars, očigledno je moguće aero-formiranje (stvaranje vazduha) – pre svega na srednjim geografskim širinama Zemlje. Ljudi to već rade, pa zato sada ne bi i na Marsu?

I još s tim u vezi: Voda na Marsu čini naše šanse da oživimo Mars tek još nešto malo verovatnijima, kao i šanse da je nešto živo već tamo. “Tera-formiranje” sveta sa autohtonim životom je razlika između efekta Postanja (Genesis efect) i brzometnog Postanja (Genesis torpedo). Ovo spada u onu vrstu etičkih debata koje neminovno moraju da se dogode, zajedno sa naučnim i političkim diskusijama.

A sve ovo pokreće trostruko pitanje: Zašto? “Na ovoj tački se udaljavamo od nauke, ali bih stavio pod znak pitanja i objašnjenje i kako uopšte započeti teraformiranje”, kaže Jakoski. “Ukoliko imate rezervnu planetu u slučaju da toliko za*ebemo stanje na našoj Zemlji, ili se s*ebe usled spoljašnjih tj prirodnih sila (koje smo opet mi ljudi u najvećoj meri inicirali!), mislim da je to onda loš argument za selidbu na crvenu planetu. Mnogo je lakše održati ovu Zemljinu klimu ugodnom i relativno blagom nego da krenemo da menjamo čitav Mars u pokušaju da ga prilagodimo sebi.”

Istraživanje Marsa? Pa, naravno. Stalna naučna baza? Apsolutno. Ali gradovi, okeani, kanali? Duboko udahnite – jer, koliko god bilo ko zna i poznaje svoju struku, koliki god da je lumen i ekspert – taj bukvalno ništa od toga što je dosad postigao na Zemlji ne može da postigne niti primeni bilo gde drugde u svemiru.

 

Adam Rodžers, wired.com

Slabi izgledi Amerike u sukobu protiv Kine


Izgleda da su američki trgovinski zvaničnici sklopili slučaj protiv Kine u tzv. „Izveštaju iz Odeljenja 301″ izdatom 22. marta 2018. (Section 301 report). Ali izveštaj – sada široko prepoznat kao dokaz koji opravdava nove tarife Trampove administracije i druge kaznene mere protiv Kine – uveliko obeležava nekoliko ključnih oblasti.

Na površini, trgovinski predstavnik Sjedinjenih Država, Robert Lajthajzer (Robert Lighthizer), čini se da je pokrenuo slučaj protiv Kine u tzv. Izveštaju iz Odeljka 301, objavljenom 22. marta. Podnesen je u detaljnom dokumentu od 182 stranice (koji bi, sa 1.139 fusnota i pet priloga, učinio da svaki pravni tim procveta od ponosa), kao svojevrsna optužnica američkih trgovinskih predstavnika (USTR,  United States Trade Representative) zbog „nepoštene trgovačke prakse Kine u pogledu transfera tehnologija, intelektualne svojine i inovacija“ – akcija protiv Kine čini se hitnom i upečatljivom. Ovakav narativ je hitro prihvaćen kao temeljni dokaz za podršku tarifama i drugim kaznenim trgovinskim merama koje je administracija predsednika Donalda Trampa pokrenula protiv Kine poslednjih meseci. Ovo je moćna municija u potencijalnom trgovinskom ratu.

Ali nemojte se zavaravati. Izveštaj je širok u odnosu na nekoliko ključnih oblasti. Prvo, optužuje se Kina za  “prinudni prenos tehnologije”, tvrdeći da američke kompanije moraju da predaju nacrte sopstvenih tehnologija i operativnih sistema kako bi se bavili poslovanjem u Kini. Ovaj prenos se, navodno, odvija u okviru strukture aranžmana zajedničkog ulaganja – partnerstva sa domaćim kolegama, koje su Kina i druge zemlje već odavno ustanovile kao model za rast i širenje novih preduzeća. U ovom trenutku, u Kini posluje više od 8.000 JV-a (Joint Venture – zajednička ulaganja), u poređenju sa ukupno preko 110.000 zajedničkih ulaganja i strateške saveze koji su osnivani širom sveta još od 1990. godine.

Značajno je i to da američke i druge multinacionalne korporacije slobodno pristupaju ovim sporazumima dogovorenim putem zakona iz komercijalno valjanih razloga – ne samo da bi se uspostavili novi proizvodi na rastućem domaćem tržištu u Kini već i kao sredstvo za poboljšanje efikasnosti poslovanja uz niskotarifnu offshore kinesku platformu. Usiljeno „portretisanje“ američkih kompanija kao nevinih žrtava kineskog pritiska svakako je u sukobu sa sopstvenim iskustvom kao aktivnim učesnikom u zajedničkom poduhvatu bankarskog fonda Morgan Stenli sa Kineskom građevinskom bankom (i nekoliko malih manjinskih investitora), kako bi 1995. osnovali kompaniju China International Capital Corporation.

Da, kako smo se udružili s našim poslovnim partnerima u kreiranju prve investicione banke u Kini, mi smo s njima podelili i naše poslovne prakse, vlasničke proizvode i distributivne sisteme. Ipak, suprotno tvrdnjama USTR-a, nismo bili prisiljeni da ulazimo u ove aranžmane. Imali smo svoje komercijalne ciljeve i želeli smo da izgradimo svetsku kompaniju za finansijske usluge u Kini. Vremenom, prodali smo svoj udeo tokom 2010. godine – prilično atraktivan povraćaj akcionarima Morgan Stenlija, mogao bih dodati – a CICC je bio na dobrom putu da ostvari te ciljeve.

Druga oblast o kojoj izveštava Odeljak USTR-a 301 “o problemima” jeste prikazivanje kineskog fokusa na strane investicije – strategiju “izlaska” – kao jedinstveni plan usmeren na državu, usmeren na „proždiranje“ novih američkih kompanija i njihovih vlasničkih tehnologija. U izveštaju je, zapravo, više nego dvostruki broj strana posvećen optužbama zbog veze sa navodnom krađom tehnologije u toj zemlji putem ovakvih akvizicija – što je „upakovano“ u narativ „nesumnjivog posezanja za najvrednijom imovinom koju Amerika poseduje“ – a što se odnosi na interne transfere putem zajedničkih ulaganja (JV, joint ventures) i navodne prakse nepoštenog licenciranja.

Kao takva, kampanja „Made in China 2025“ predstavljena je kao dokaz „prima facie“ (na prvi pogled) o „zaobilaznoj i neiskrenoj“ socijalističkoj zaveri u cilju postizanja globalne dominacije u velikim industrijama budućnosti: autonomnim vozilima, brzoj železnici, naprednim informacionim tehnologijama i mašinskim alatima, egzotičnim novim materijalima , bio-farmaciji, sofisticiranim medicinskim proizvodima, kao i novim izvorima energije i naprednoj poljoprivrednoj tehnologiji.

Ne mari to što su strategije za industrijske politike, testiranih tokom dugog vremenskog perioda – strategije brzorastućih zemalja koje žele da izbegnu strašnu zamku srednjih prihoda prelaskom sa uvezenih na autohtone inovacije. Kina je optužena od strane USTR-a da sponzoriše jedinstvena nastojanja i napore državne industrijske politike, koja je u velikoj meri subvencionisana, nepošteno usmerena na povlačenje konkurentske nadmoći od strane slobodnih i otvorenih tržišnih sistema poput američkog, u kojem se navodno igra po različitim pravilima.

Ipak, čak su se i razvijene zemlje oslanjale na industrijsku politiku kako bi postigle nacionalne ekonomske i konkurentske ciljeve. To je bilo centralno za takozvanu državu planiranog racionalnog razvoja – Japana – koja je podupirala svoj brz rast u 1970-im i 1980-im godinama. Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju usavršilo je veštinu baratanja državnim subvencijama za dodelu kredita i tarifa kako bi zaštitila japanske brzo rastuće industrije tipične za ovu ostrvsku zemlju (tzv „sunrise“ industrije), napor sa kojim se možda još jedino može porediti nemački jednako impresivni „Virtšaftsvunder“ tj. ekonomsko čudo (Wirtschaftswunder), uz dodatnu snažnu podršku „Mitelštandu“ tj srednjoj klasi (Mittelstand) u malim i srednjim preduzećima.

I, naravno, bio je to američki predsednik Dvajt Ajzenhauer koji je 1961. skrenuo pažnju na moćan vojno-industrijski kompleks Sjedinjenih Država kao osnove od države sponzorisanih inovacija finansiranih od strane američkih poreskih obveznika. NASA-ini spinoffovi, Internet, GPS, prodor u tehnologiji poluprovodnika, nuklearna energija, tehnologija slike, farmaceutske inovacije i još mnogo toga: sve su to važne i veoma vidljive manifestacije industrijske politike na američki način. Sjedinjene Američke Države jednostavno to realizuju kroz federalni budžet za odbranu – gde su ove godine izdaci bili blizu 700 milijardi dolara – više od ukupnog izdvajanja za odbranu u Kini, Rusiji, Britaniji, Indiji, Francuskoj, Japanu, Saudijskoj Arabiji i Nemačkoj.

Da, USTR je sasvim tačan i potcrtava ulogu koju inovacija ima u oblikovanju budućnosti bilo koje zemlje. Ali, tvrditi da se samo Kina oslanja na industrijsku politiku kao sredstva za postizanja cilja, naime, zaposedanja globalne industrijske dominacije – predstavlja vrhunac licemerja.

Kibernetska špijunaža je treći stub u slučaju koji američki USTR vodi protiv Kine. U ovoj oblasti ne može se pogrešiti pri tumačenju dokazi koji ističu ulogu Kineske Narodne oslobodilačke vojske kao glavnog aktera u računarsko-tehnološkim upadima usmerenim na američke komercijalne interese. Ovi problemi su, u stvari, bili tako ozbiljni da je septembra 2015. predsednik Barak Obama predstavio predsedniku Siju top-tajne dokaze o kompjuterskom hakovanju sponzorisanom od strane Kine. Od tada, većina izveštaja ukazuje na smanjenje kineskih upada. Nažalost, dokazi citirani u izveštaju USTR-a u znak podrške trgovinskim kršenjima američko-kineskih trgovinskih sporazuma vezanim za kibernetske aktivnosti, u velikoj meri prikazuju taj sukob.

Ukratko, naizgled impresivan izveštaj odeljenja 301 USTR je pristrasan politički dokument koji je dodatno potpirivao anti-kineski sentiment u Sjedinjenim Državama. Kao rezultat toga, krađa intelektualne svojine sponzorisane od strane Kine sada je narativ preuzet od strane jedne Amerike koja danas sebe sve više vidi kao žrtvu. Da, kao i svi mi ostali, i Kinezi su teški rivali, i možda ne igraju uvek po pravilima. Za sve to što čine, oni moraju biti odgovorni. Ali slučaj koji je iskonstruisao USTR je neprijatan simbol mentalnog „žrtvenog jarca“, koji je Ameriku pretvorio u „Kalimero“ naciju podložnu večitoj kuknjavi i isticanju kako su Amerikanci najveće žrtve.

 

Stephen S. Roach je nekadašnji predsednik azijskog ogranka banke Morgan Stenli za Aziju i glavni ekonomista ove kompanije; uz to, on je i viši saradnik na Institutu za globalne poslove Džekson pri Univerzitetu Jejl i viši predavač na Jejlovoj školi menadžmenta. Autor je knjige „Neuravnoteženo: međuzavisnost Amerike i Kine“ (Unbalanced: The Codependency of America and China).

Project Syndicate

Kako je ekonomija prerasla iz filozofije u nauku


Nova studija pokazuje koliko se ovo naučno polje sada oslanja na setove empirijskih podataka umesto na teorije koje „lebde u vazduhu“.

Velike promene upravo se dešavaju na polju profesionalne ekonomije, mada mnogi to i dalje ne shvataju ili nisu uočili. Možda bi ovo mogao biti  stalan podstrek na razmišljanje, koje ponavlja iste zastarele kritike. Ili, možda, postoji dugotrajno kolektivno sećanje na vreme kada je javno lice ekonomije bilo snažno libertarijansko. Ili su, možda, tink-tenkovi i analitičari objavljivali ono što bi se moglo nazvati karikaturom ekonomije.

Ali, prepoznate ili ne, promene su stvarne i značajne. Prvo, profesija je postala uveliko empirijske prirode, sve više naglašavajući dokaze i podatke o teorijskoj pretpostavci. Drugo, ekonomisti su ovih dana daleko više zabrinuti zbog nejednakosti. Konačno, ekonomisti su spremniji da dovedu u pitanje osnovne pretpostavke, kao što je pretpostavka da su ekonomski akteri savršeno racionalni.

Ekonomista Univerziteta Prinston Henrik Kleven je nedavno održao prezentaciju u kojoj je izneo procenu kako se profesija ekonomiste promenila poslednjih godina. Kleven je koristio softver za pretraživanje radnih tekstova američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja. Njegov pretres i analiza bili su ograničeni na oblast javne ekonomije koja se bavi porezima, vladinom potrošnjom i sličnim pitanjima. Pa ipak, ova Klevenova prezentacija verovatno odražava i opšte trendove koji su u većoj ili manjoj meri prisutni „uzduž i popreko“ ekonomske discipline.

Prvo što je Kleven otkrio jeste to da je ekonomski empirizam u porastu. Daleko više radova, on spominje pojam “identifikacije”, što, u osnovi, znači testiranje modela u sučeljavanju sa podacima:

Jedna reč priča veliku priču

*Zasnovano na procentima i statistici američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, koji je proučavao podatke o javnim radovima koristeći se petogodišnjim „pomerajućim“ prosekom.

Ova empirijska revolucija poprima mnogo oblika. Više postojećih dokumenata koristi podatke koje prikupljaju vladine agencije, a tehnike kao što su mašinsko učenje brzo stiču popularnost. Pa ipak, najveća promena je povećani naglasak na odvajanju korelacije od uzročnosti.

Mnoge studije objavljene u medijima govore o korelaciji. Ako ste, recimo, pročitali nešto o nalazima koji povezuju crno vino sa rizikom od karcinoma, možda ćete biti skloni da mislite da je crveno vino opasno, ali bi se – možda – samo radilo o ljudima koji upravo iz razloga što piju više vina imaju tendenciju da se izlože riziku od raka. Ekonomisti se suočavaju sa istim izazovima prilikom procenjivanja postojećih politika i političkih odluka. Na primer, ako se minimalna zarada povećava a nezaposlenost pada, možda je to zbog toga što je minimalna zarada dobra za tržište rada, ili, možda, može biti tek samo puka slučajnost.

U cilju odvajanja uzročnosti od korelacije, sve se više ekonomista okreće eksperimentalnim pristupima. To mogu biti nasumično kontrolisane studije, gde istraživači pokušavaju da utiču na politiku reperkusije političkih odluka u ekonomskom sistemu jedne zemlje (poput, recimo, državnog programa mikrofinansiranja), a potom da vide da li to funkcioniše. To mogu biti prirodni eksperimenti, takođe nazvani kvazi-eksperimenti, u kojima istraživači pokušavaju da izmere efekte nasumičnih događaja poput Mariel Boatlift-a (masovne emigracije Kubanaca sa Kube u Sjedinjene Države). Ili čak mogu biti laboratorijski eksperimenti, gde ekonomisti posmatraju ponašanje ljudi u kontrolisanom okruženju i pokušavaju da generalizuju ono što vide. Henrik Kleven nalazi da su sve tri vrste eksperimenata u porastu:

Dobijanje rezultata zasnovanog na eksperimentu

Udeo istraživačkih radova koji se odnose na svaki od sledećih tipova eksperimenta *

Ekonomisti, takođe, menjaju teorije koje koriste za procenu svojih otkrića. Takozvana bihevioralna ekonomija, koja je nekada tavorila na marginama ekonomske discipline, postala je uobičajena specijalnost koja se zdušno primenjuje u javnoj ekonomiji:

Temeljni mejnstrim

Udeo radova koji pominju stručne i ključne ekonomske termine nedvosmisleno su povezani sa ekonomijom ponašanja (bihevioralnom ekonomijom) *

Bihevioralni koncepti u ekonomiji uključuju sve vrste odstupanja: od savršeno racionalnog, hladne računice „homo ekonomusa“ iz prošlosti. Neki ljudi su kratkovidi, dok drugi imaju problema da otkriju optimalan način trošenja ili ulaganja. Ponekad im je potreban posao, vlada, ili naprosto „roditelj“ da ih podstakne da rade pametno. Kleven pronalazi značajan porast svih ovih koncepata u svom profesionalnom polju.

U međuvremenu, neki stariji tipovi ekonomske teorije postali su nešto manje popularni nego ranije. Kleven smatra da se na opštu ravnotežu – jednu vrstu teorije koja se oslanja na opisivanje celokupne privrede i ekonomije – danas odjednom gleda kao na manje koristan alat među ekonomistima:

Dostizanje poniznosti/ agilnosti isporučioca

Udeo stručnih časopisa i literature koji pominju pojam “generalna ravnoteža” (ekvilibrijum) *

Ovaj trend verovatno na delu odražava povećanu poniznost ekonomista – umesto kreiranja modela čitave ekonomije odjednom, kao što se to često činilo pre finansijske krize iz 2008. godine, danas se mnogi ekonomski eksperti fokusiraju samo na jedan njen deo u jednom trenutku – bez višestrukog ukrštanja podacima i „gađanja brojkama“.

Treba na kraju spomenuti da su ekonomisti počeli da se bave stvarima koje se razikuju od onih kojima su se bavili u prošlosti. Zapanjujući i uznemiravajući porast nejednakosti u razvijenim i zemljama u razvoju širom sveta zabrinjava ekonomiste, pa je sve više onih koji koriste izraze poput “onih 1% najbogatijih”:

Pridavanje veće pažnje najbogatijima

Udeo istraživačkih radova koji pominju svaku varijaciju pojma “Top 1% najbogatijih” *

Konzervativni i liberalni ekonomisti i dalje ponekad odbacuju zabrinutost zbog nejednakosti smatrajući da je ta zabrinutost samo „proizvod zavisti“, ali ih je sve manje i manje ovih dana. Politički gledano, ekonomska profesija se u poslednje vreme u celini verovatno može najbolje opisati kao umereni levi centar, iako se ekonomska mišljenja i stavovi kreću čitavim spektrom.

Dakle, ekonomska profesija nastavlja da se razvija. Ekonomisti se više ponašaju kao naučnici a manje kao – kako ih je ekonomista Dejvid Kard jednom nazvao – “matematički filozofi”. Oni posvećuju mnogo više pažnje dokazima i polako napuštaju neke nerealne pretpostavke na kojima su jednom insistirali. I mada im je verovatno trebalo previše vremena da bi počeli da brinu o ekonomskoj nejednakosti svetske populacije, sada su dobili poruku i „zov realnosti sa terena“: da je pitanje nejednakosti bitno.

Sve su ove promene pozitivne, zdrave i neophodne; One samo odražavaju polje koje nije okoštalo i potonulo u samozadovoljstvo, umor ili otuđenost bez dodira sa realnošću, kao što neki kritičari veruju.

Bloomberg