Zašto je Amerika neuspešna u obuci radnika?


Automatizacija i globalizacija učinili su da neke veštine radnika zastare. Stoga se postavlja pitanje: zbog čega je američka vlada i dalje nesposobna da shvati kako treba uspešno pripremiti Amerikance za tržište rada koje će funkcionisati u budućnosti?

Amerika, nacija visokoobrazovanih i – nisko stručnih

Na pitanje o izvršnom nalogu Donalda Trampa iz juna 2017. godine kojim se traži proširivanje perioda za pripravnički staž, Entoni Karnivali (Anthony Carnevale) kaže da je to samo “dobar PR”.

Karnivali, profesor istraživačkih aktivnosti Univerzitetskog centra za obrazovanje i radnu snagu u Džordžtaunu, čiji je i direktor, veruje da će visoki troškovi školovanja i nevesela prošlost Sjedinjenih Država sa radnom obukom ugušiti napore čiji je cilj pomoći ljudima da pronađu posao u ekonomiji koja je podložna rapidno brzim promenama – pre svega usled tehnološkog napretka. Prema Karnivaliju, pripravnička praksa – tokom koje kvalifikovani poslodavci podučavaju buduće radnike trgovačkoj veštini, a u zamenu za simboličnu platu – može se ispostaviti kao izuzetno skupa ideja. A upravo visoki troškovi sprečavaju poslodavce da daju svoj doprinos razvijanju strukovne obuke u SAD.

Sjedinjene Države nikada nisu dobro „ukačile“ obuku za neki posao i prekvalifikaciju. Tokom administracija predsednika Regana, Buša i Klintona, federalne vlade uložile su milijarde dolara u ovakve programe sa ciljem da pomognu Amerikancima u prilagođavanju rapidno promenljivoj ekonomiji, kao što je to bila automatizacija čeličana krajem 20. veka ili pojava žestoke inostrane konkurencije, naročito one iz Japana i Kine.

Međutim, ovi programi bili su pod lupom i preispitivani iz više razloga, uključujući i činjenicu da su određenim tipovima pripravnika pre zapadali proizvodni poslovi „plavih kragni“ a daleko manje prohodnost ka visokom obrazovanju. “Deca koja nisu uspevala da stignu do koledža bila su crna, tamnoputa, iz porodica koje su radničke i s niskim primanjima”, kaže Karnivali.

Uspešni programi pripravništva nisu nemogući. Model stažiranja uspeva u evropskim zemljama poput Nemačke, delom i zbog toga što njihove plate manje variraju nego američke. U Sjedinjenim Državama, programi za pripravnički posao teško se institucionalizuju, jer su veće šanse da američki uposlenici, daleko pre nego njihove evropske kolege, napustiti posao kako bi našli neki drugi – i drugačiji – onaj koji nudi bolju zaradu. Ulaganje desetina i stotina hiljada dolara u nekoga ko u svakom trenutku može otići kako bi iskoristio bolju priliku za zaradu predstavlja rizik koji će spremno preuzeti tek veoma mali broj poslodavaca.

U intervjuu za magazin Atlantik, Karnivali govori i o svojim iskustvima dok je radio u administraciji pod Džordžom Bušom mlađim (u komisiji Bele kuće za tehnologiju i obrazovanje odraslih), kao i tokom svog boravka u Nacionalnoj komisiji za politiku zapošljavanja pod predsednikom Klintonom, iznoseći svoje gledište zašto Sjedinjene Države nikada nisu bile nacija vična radnoj obuci i stažiranju.

Lolade Fadulu: Koji je bio cilj Bušove komisije za tehnologiju i obrazovanje odraslih?

Entoni Karnivali: Postojao je strah da smo pakleno automatizovali američki proizvodni proces. Ekonomisti su se brinuli da ćemo svi skončati na mestima koje ljudi nazivaju „Mek poslovima“ (McJobs): raditi bilo kakav posao za malu platu. Pokušavali smo da shvatimo da li će se ovaj proces dogoditi, i nikada se nismo složili da li će do toga doći ili ne.

Ispostavilo se da je istina da će tehnologija s jedne strane ukinuti brojne poslove i da će, s druge strane, stvoriti još mnogo više novih. Dok sam bio u toj komisiji, u američkoj ekonomiji postojao je oko 90 miliona poslova, a sada, ako računate one koji rade puno radno vreme i one koji rade po ugovoru, to je oko 150 miliona radnih mesta. Dakle, ideja da tehnologija ubija tržište rada nije tačna.

Fadulu: Šta bi još Trampova administracija, pored izvršne naredbe o pripravničkoj obuci, trebalo da učini kako bi Amerikance pripremila za ekonomiju zahvaćenu brzim promenama?

Karnivali: Šegrtovanje je dobra i sjajna stvar. Ona je zlatni standard za radnu obuku. Evropljani su je izmislili mnogo pre nego što smo je mi ovde u SAD uveli. Prvi problem sa praksom i stažiranjem u Sjedinjenim Državama je da ne možemo puno učiniti na sprovođenju obuke pre završetka srednje škole. Jer, ukoliko to učinimo, završićemo tako što će ogroman broj afroameričke, latinoameričke, radničke i siromašne dece biti „gurnuto“ u te programe, dok će bogata bela deca otići dalje, na koledž. Politički gledano, za sada ne možemo da vršimo obuku za posao u postojećem sistemu K-12, tako da ona najranije može otpočeti tek nakon srednje škole. Uglavnom smo to radili kroz sistem obrazovanja i obuke u tehničkim školama, i to uglavnom kroz dvogodišnje i četvorogodišnje tipove obuke. Drugi problem je što šegrtovanje u proizvodnji i bilo kojoj tehničkoj struci košta između 60.000 i 260.000 dolara po učeniku. Poslodavac je taj koji tu strukovnu obuku obično plaća. Zato će američke države i federalna vlada ponuditi poslodavcima čak i veće poreske olakšice kako bi u svojim firmama uveli opciju obuke i stažiranja – ali im neće dati 260.000 dolara na ruke po glavi stažiste.

Fadulu: Zašto mislite da ćemo skončati tako što ćemo u te programe obuke stavljati siromašnu obojenu decu?

Karnivali: Kada je krajem 20. veka američka privreda počela da se menja, prva stvar koja se desila bila je kolaps mladih, koji su pokušavali da uđu na tržište rade. Tada smo rešili da svi (iz Klintonove administracije) otputujemo ​​u Evropu i na licu mesta vidimo kako oni sprovode sistem šegrtovanja tj strukovne obuke. Jer, onda kada počnete da gledate stopu nezaposlenosti, Evropljani uvek izgledaju dobri u tim statistikama. Svi su srećni; svi ljudi (u Evropi) poput stažista. Stažiranje im pruža dobre poslove, porodičnu stabilnost.

Na povratku iz Evrope, svi smo rekli: “Okej, i mi ćemo imati [pripravnički] program.” Klinton je, u svojoj kampanji za prvi mandat  u Beloj kući obećao da će ga biti. Do trenutka kada smo izabrani… već smo se susreli s poslodavcima i sindikatima koji su nam rekli: “Radite šta god želite, samo to ne nazivajte ‘šegrtovanjem’. Ne želimo da se vlada zaluđuje ‘šegrtovanjem’ “.

Tako smo skinuli reč “šegrtovanje”, pa je ona postala nešto što se naziva „Školom za radne delatnosti“, predlog koji je zakonski usvojen i finansiran sa 500 miliona dolara. Javnost nije htela da ima bilo šta s tim jer ako odem u bilo koju srednju školu u Americi i kažem: “Znate, Džoni i Meri nisu tako dobri u tim akademskim stvarima i koledžima, zato, hajde da ih preusmerimo na drugi kolosek”, verovatno da se to ne bi dopalo njihovim roditeljima.

Gotovo je pravilo da u Americi  koledž ne pohađaju obojena deca, ona iz radničkih i porodica i ona iz porodica sa niskim primanjima, a takođe ga previše ne pohađaju ni – žene. Američki sistem je oduvek bio brutalno efikasan. Mi Amerikanci ulažemo svaki raspoloživi dolar u obrazovanje, dajući ga onome s najvišim postignućima. Ovakav sistem, na kraju, rezultira opštom selekcijom, „sortiranjem“ na decu koja završavaju samo srednje škole i onu koja nastavljaju dalje obrazovanje i odlaze na koledž – gde nastavljamo da ulažemo u populaciju koja se obrazuje na koledžima… što su po pravilu učenici u koje smo već uložili najviše sredstava iz javnih investicija, namenjenih osnovnim i srednjim školama. Kraće rečeno – oni najsposobniji bivaju od države nagrađeni preko svake mere, umesto da se šansa pruži i drugima.

Ta deca koja su u prednosti već samim tim što pohađaju koledž, potom diplomiraju, dobijaju dobre poslove, među sobom sklapaju brakove, naseljavajući se u oblasti sa dobrim školama i susedima koji izgledaju identično kao i oni – a ciklus naprednih i nagrađenih se nastavlja. Učenici koji potiču iz etničkih manjina i porodica s niskim prihodima dobijaju najmanju finansijsku podršku od svojih porodica i škola u koje idu, a ne pohađaju koledže zato što nisu spremni ili ih sebi ne mogu priuštiti. A tada će početi da rade na poslovima s niskim platama, oženiti se osobama koje su poput njih, naseliti se u kraju s najslabijim državnim školama… i tako se ovaj ciklus nastavlja u nedogled.

Dakle, upravo zbog toga smo zaustavili strukovno obrazovanje u Americi. U Americi, ovo vam tvrdim, ako ste političar koji stoji pred gomilom i kaže: “Imaćemo strukovnu obuku u srednjoj školi”, svaki roditelj u toj sobi će odgovoriti, “Proklet da sam ako dozvolim da moje dete ubacite u takvo šta, jer moje dete ima da ide na koledž.”

“Tehnološki poslovi su visoko rizični, ali se uspeh sjajno nagrađuje.”

Fadulu: Zašto ljudi ne žele da se reč “šegrtovanje” koristi kao naziv programa?

Karnivali: U to doba, poslovni ljudi povezivali su reč “pripravništvo” sa sindikatima. Pa, američki poslodavci ne vole sindikate. Ne vole ih ni Amerikanci. Sindikati takođe nisu želeli reč “pripravništvo” jer nisu želeli da vlada ima bilo kakvu kontrolu nad školovanjem.

Dakle, u Sjedinjenim Državama… ne postoje stvarni standardi [kada je u pitanju stažiranje]. Tramp je naznačio da će vlada igrati još manju ulogu kada je rekao: “Imaćemo još manje standarda.” Dakle, ono što će se desiti u Americi je puno toga što zapravo jeste stažiranje – sindikati i poslodavci nazivaju ga školovanjem – a građani će ga plaćati kroz državne poreske kredite.

Fadulu: Na kojim su poslovima angažovani američki stažisti?

Karnivali: Tehnički poslovi, gde ima puno učenja na samom poslu. Pre nego što prime stažiste na pripravničku obuku, većina poslodavaca od njih zahteva neko prethodno obrazovanje, obično srednju školu. Neki od njih ne.

Međutim, ovi tehnički poslovi mogu biti na udaru sveopšte automatizacije i robotizacije poslova. Dakle, čak i da obavite praksu u firmama koje su vam garantovale posao nakon obuke, i dalje postoji mogućnost da se ti poslovi automatizuju a vi izgubite posao.

Tehnički poslovi su – naročito na nivou bačelora, ali čak i na nivou diplomca koledža – među najbolje plaćenim, s izuzetkom stručnih poslova na nivou diplomaca (kao što su doktori).

To su i poslovi gde postoji najveći rizik od zastarevanja vaše struke i profila. Morate nastaviti sa tehnologijom ili ćete zaostati. Struke povezane sa visokim tehnologijama su visoko rizične, ali su zato i najisplativije.

Fadulu: Postoje li federalni programi prekvalifikacije starijih osoba?

Karnivali: Postoje. Na njih potrošimo šest od ukupno milijardi dolara godišnje (u sklopu sprovođenja Zakona o inovacijama i prekvalifikaciji radne snage]. Da smo ga finansirali budžetom kojim smo finansirali Zakon o sveobuhvatnom zapošljavanju i obuci tokom Karterove administracije, to bi bilo više nego četvorostruko: 30 milijardi dolara.

Prebacili smo se sa obuke na edukaciju tokom Klintonove administracije, koja je tokom njegovog drugog mandata odlučila da „programi obuke ne funkcionišu“. To je bilo je isuviše usko shvatanje obuke. Takođe, kada ste posetili svoje potencijalne birače i obećali im subvencije za visoko obrazovanje, to ih je navelo da glasaju za vas. Obećavajući glasačima, recimo, programe obuke, neće vam doneti glasove na dan predsedničkih izbora, jer ljudi uvek pomišljaju da je „trening namenjen nekome ko je propao i zastao (u daljem školovanju), ili je, naprosto nešto što je za neku drugu decu – samo ne vašu.

Mi nismo nacija koja ulaže u obuku i stažiranje: godišnje potrošimo tek osam milijardi dolara na obuku, u poređenju sa 500 milijardi dolara koliko utrošimo za visoko obrazovanje. Mi smo nacija koja edukuje, a ne nacija koja obučava.

“Američki model je ’preko srednje škole ka Harvardu’.”

Fadulu: Zašto nikada nismo bili nacija koja gaji strukovnu obuku?

Karnivali: Zato što je to stvar koja pripada radničkoj klasi. Amerika je uvek bila ekonomski dobra, tako da nikada nije postojala pretnja da bi revolucija radničke klase, zasnovana na totalitarnom pravu ili totalitarnoj levici, preuzela vladu. U evropskim narodima postojali su su komunisti i fašisti koji su preuzeli njihovu radničku klasu, postavši pretnja po političku elitu jer su bili u stanju da preuzmu vlast. Nakon Drugog svetskog rata, bili su svesni da moraju da izgrade veoma visoko regulisanu vezu između svog obrazovanja i ekonomije kako bi osigurali zaposlenje, posebno za muškarce. A strukovna obuka je bila deo tog plana. Vrlo brzo su izgradili i uveli pripravništvo, garancije za zapošljavanje a potom i ostanak na tom poslu, uz garantovano plaćeno osiguranje radnika u slučaju gubljenja posla, u trajanju od tri do pet godina.

U Sjedinjenim Državama nikada nismo imali tu evropsku vrstu saradnje između vlade, industrije, obrazovanja i sindikata. Sjedinjene Države su u jednom trenutku imale programe obuke nakon Drugog svetskog rata, kada smo verovali samo 15 odsto dece koja pohađa srednje škole treba da idu dalje, na koledž.

Danas, svi američki učenici dobijaju akademsko obrazovanje kroz srednju školu, u kojoj, za razliku od Evrope, zaista više i ne postoji pojam strukovne pripreme. Američki K-12 sistem ne čini ljude spremnim za rad, već spremnim za koledž. Završavali bismo srednju školu bez praktičnih radnih veština i bez stažiranja, ali bismo se okrenuli visokom obrazovanju kako bismo došli do više radne snage koja je angažovana na poslovima ili je spremna na njih.

Lolade Fadulu, The Atlantic

“Iaora, Tahiti…”


…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Večerati sam… u svetu hiperkompeticije


Poslednje četiri godine u Njujorku sam uglavnom bio sam i najmanje 400 puta sam sâm izašao na večeru, pa mi to daje pravo na mišljenje o tome kako najbolje organizovati takve izlaske i o tome šta nam oni otkrivaju o svetu u kome živimo. Nedavno sam pročitao da je to grad sa najvećim brojem mesta u restoranima rezervisanih za goste samce. To nije slučajno i čini mi se da taj broj u poslednje vreme raste.

Šta su prednosti izlaska na večeru bez društva? Prvo, one očigledne: možete sami odlučiti kada i gde ćete izaći; ne morate da razmišljate o tome kako ćete podeliti račun; možete da ostanete koliko god želite. Takođe, dosta ćete naučiti o ljudima sa kojima živite. U svakodnevnom životu smo previše zauzeti da bismo obratili pažnju na okruženje: podzemna železnica, radno mesto, kolege, prijatelji približno istih godina, to je sve što poznajemo. Kada večerate sami, nemate šta da radite osim da posmatrate ljude oko sebe i slušate njihove razgovore. Primećujete njihov govor tela, koliko im je ugodno ili neugodno u društvu u kome se nalaze, da li muškarci zaista pričaju više nego žene, ko se hvali, a ko ćuti, ko na kraju plaća račun. Čujete njihove razgovore: pritužbe na posao, planove, političke stavove, ljubavne jade. Postoje i negativne prednosti: ne morate da trpite dosadne sabesednike ili da se pretvarate da vas zanimaju teme za koje nemate interesovanja.

Šta su nedostaci? Ta saznanja su uvek fragmentarna i posredovana. Saznajete ponešto, ali ne iz direktnog izlaganja o događajima, već iz delića razgovora koje čujete usput i moguće je da ih niste dobro razumeli. Tako nećete upoznati nove ljude, a oni koje srećete (barmeni) nalaze se tu po službenoj dužnosti i plaćeni su da vas slušaju i služe.

Pitate se šta nam takvi izlasci mogu reći o načinu na koji živimo? Verujem (prilično neoriginalno) da je život u jednočlanom domaćinstvu posledica raspada tradicionalne porodice i veza u zajednici. Tom trendu doprinosi pokretljivost radne snage i podstiču ga viši dohoci. Ipak, rekao bih da u načelu ne primećujemo koliko mu doprinose hiperkompeticija i sve izraženija komodifikacija naših života.

Hiperkompeticija postavlja visoke zahteve u pogledu vremena i energije. Kako se uvećava broj ljudi sa kojima se nadmećemo, ne samo da imamo sve manje vremena, već postajemo i svesniji da svaki čin, svaka reč, svaki komentar moraju biti dobro odmereni i kontrolisani da jednoga dana ne bi bili upotrebljeni protiv nas. Samoća je dobrodošao trenutak opuštanja i odmora od pritiska da se prikažemo u najboljem svetlu i projektujemo sliku koju zahteva naš javni ili poslovni život.

Intenziviranje komodifikacije znači da veliki delovi našeg ličnog prostora i privatnih projekata postaju potencijalni generator prihoda. Rođendanske zabave, proslave jubileja, izlazak u pozorište, sve su to prilike za susrete sa ljudima koji bi mogli biti korisni kao deo naše socijalne mreže. (Muzeji otvoreno reklamiraju otvaranja izložbi kao prilike za povezivanje.) Naši „mrtvi kapitali“, privatno vreme i kuće, postaju mogućnost za komercijalizaciju: možemo taksirati svojim kolima ili iznajmljivati stan za novac.

Da li je život u kome se ljudi „sami kuglaju“, sami jedu, sami vežbaju, sami odlaze na koncerte i sami žive naš konačni cilj? Rekao bih da jeste. Prosečna veličina domaćinstva opada sa rastom dohotka. Ne samo da bogatije zemlje imaju niže (ili negativne) stope rasta stanovništva, već su im i domaćinstva manja. Konačni cilj je da živimo u svetu u kome će svako domaćinstvo činiti jedna osoba. Danska, Norveška i Nemačka su taj cilj gotovo ostvarile: prosečna veličina njihovih domaćinstava je 2,2 (Senegal i Mali imaju prosečna domaćinstva sa 9,1 i 9,5 članova). Japan ostvaruje viziju društva ultrakompeticije i usamljenosti.

Ne treba da nas iznenađuju takvi ishodi. Život u zajednici sa drugima uvek je imao određene ekonomske prednosti: troškovi su manji kada se podele; deca su nam potrebna da nam pomažu u starosti, a supružnici da plaćaju deo računa. Ali sa rastom prihoda i udela radno angažovanog stanovništva možemo priuštiti sebi skuplje komunalije i osigurati prijatnu starost u udobnom staračkom domu (kakve danas svuda reklamiraju). Naša deca (ako ih imamo) nalaziće se previše daleko, tamo gde ih odnesu hiperkompeticija i ponuda poslova, da bi se starala o nama.

Biti sam, to je naša želja ali i odgovor na svet kompeticije, komodifikacije i rastućeg dohotka. To novi svet u nastanku ne čini distopijom. Biće to Utopija, ali sa neobičnim obrtom:

„To neće biti planetarni koncentracioni logor, jer u njemu neće biti zverstava. Neće izgledati umobolno, jer će sve biti uređeno, a sjaj metala i stakla će sakriti sve tragove ljudskih strasti. Nećemo imati šta da izgubimo, niti dobijemo. Naši najdublji instinkti i najskrivenije strasti biće analizirani, publikovani i eksploatisani. Nagrada će biti ispunjenje svih želja. A najveći luksuz u tom društvu tehničke nužnosti biće bonus bespredmetnog revolta i osmeha pokornosti“ (Jacques Ellul, Tehnološko društvo, 1954).

Branko Milanović, Global Inequality, 02.11.2017.

Peščanik.net, 11.11.2017.

Glumci-najamnici: varka veća od života


Kako unajmiti lažne prijatelje i porodicu?

U Japanu možete platiti glumcu kako biste ga predstavili kao svog rođaka, supružnika, kolegu ili bilo koju vrstu poznanika-poslovnog partnera itd.

Novac možda ne može da (baš uvek) kupi ljubav, ali u Japanu svakako da je njim moguće kupiti prikaz i predstavu ljubavi: A u Japanu je – kao što naglašava Iši Juiči (Ishii Yuichi) – predstava o nečemu praktično najvažnija stvar. Kao čovek čiji posao podrazumeva transformaciju u druge osobe, Juiči jako dobro zna o čemu priča. Ovog lepog i šarmantnog 36-godišnjaka svakodnevno zovu da predstavlja nečijeg najboljeg prijatelja, nečijeg muža, oca, ili čak ožalošćenog na vašoj sahrani.

Njegova osam godina stara kompanija „Porodična romansa“ pruža profesionalnim glumcima priliku da odigraju svaku svoju ulogu u privatnim životima svojih klijenata. Sa rastućim brojem zaposlenih – Juiči zapošljava preko 800 glumaca, od dojenčadi do starih ljudi, ova je firma ponosna jer je u stanju da obezbedi surogat za skoro svaku moguću situaciju.

Juiči veruje da „Porodična romansa“ pomaže ljudima da se nose sa nepodnošljivim odsustvom drugih pored sebe, ili uočljivim nedostacima u svojim životima. U društvu koje je sve izolovanije i podložno sve snažnijim društvenim normama, glavni izvršni direktor ove firme predviđa eksponencijalni rast poslovanja svoje kao i firmi nalik njegovoj, s obzirom na to da ljudska interakcija i veza „à la carte“ tj po narudžbini postaje nova norma.

Rok Moren (Roc Morin), novinar iz San Franciska i autor Svetskog atlasa snova nedavno se s Juičijem sreo u kafiću na periferiji Tokija kako bi s njim razgovarao o ovoj nadasve neobičnoj profesiji i o tome šta znači moto kompanije “Više od stvarnog” – koji neodoljivo podseća na slogane iz kultnog filma Blade Runner, u nekom budućem svetu gde androidi prave  društvo ljudima, tešeći ih, zabavljajući, pomažući im i pružajući podršku bićima od krvi i mesa onda kada im je potrebna.

Roc Morin: Samo da odmah razjasnimo, došli ste danas na intervju kao nepatvoreni vi, ne glumeći neku od vaših profesionalnih uloga, zar ne?

Ishii Yuichi: Da, u ovom trenutku ovo sam samo ja.

Morin: Koja je bila vaša prva uloga?

Yuichi: Bila je to uloga prijatelja samohrane majke koja je imala sina. Pokušavao je da se upiše u privatnu školu, ali su ga odbili isključivo zato što nije imao oca. Hteo sam da osporim nepoštenost japanskog društva, pa sam se postavio kao njegov otac.

Morin: Da li ste uspeli u tome?

Yuichi: Ne u toj situaciji. Ipak, ona je inspirisala ideju za osnivanje ovog posla.

Morin: Kada ste postigli svoj prvi uspeh?

Yuichi: Glumio sam oca jednoj devojčici od  12 godina sa samohranom majkom. Devojka je bila maltretirana zato što nije imala tatu, pa me je majka iznajmila. Od tada sam se ponašao kao njen otac. Ja sam jedini pravi otac kojeg zna.

Morin: I ta situacija još uvek traje?

Yuichi: Da, viđam je već osam godina. Upravo je završila srednju školu.

Morin: Da li shvata da niste njen pravi otac?

Yuichi: Ne, majka joj nije rekla.

Morin: Kako mislite da bi se osećala ako bi ikad otkrila istinu?

Yuichi: Mislim da bi bila šokirana. Ako kojim srećnim slučajem klijent nikad ne otkrije istinu, moram nastaviti ulogu na neodređeni vremenski period. Ako se ćerka bude udala, moram da se ponašam kao otac na tom venčanju, a onda moram biti i deda njenoj deci. Uvek, dakle, pitam svakog svog klijenta: “Da li ste spremni da i nadalje održavate ovu laž?” To je najvažniji problem s kojim se naša kompanija susreće.

Morin: Znači, mogli biste biti uključeni u ovu ulogu s njom do kraja života?

Yuichi: Postoji i taj rizik, da bi jednog dana ta devojka mogla otkriti istinu. U ovoj kompaniji, jedan glumac može raditi samo sa pet porodica (tj ličnosti) istovremeno. To je pravilo. Ne radi se tu samo o problemu održavanja privatnosti tajnosti. Klijent uvek traži idealnog muža, idealnog oca. Ovakve su uloge veoma teške za održavanje na duge staze, i zato ne smemo preopteretiti naše zaposlene jer bi moglo doći do „pucanja“ i srozavanja kvaliteta..

Morin: Kako u svojoj roli koju igrate uspostavljate ono što treba da predstavlja idealnog muža ili oca?

Yuichi: Postoji formular za narudžbinu gde su navedene sve moguće preference koje klijent zahteva: frizura, naočare, brada, vrsta stila u oblačenju … Da li vam se sviđa klasičan stil ili opuštenija varijanta? Da li lik iz narudžbine treba da bude ljubazan ili krut? Kada pristigne „na scenu“ tj na mesto događaja, treba li da bude pričljiv ili umoran od dugog dana na poslu?

Morin: Šta je majka koju ste spomenuli prethodno tražila od vas?

Yuichi: Želela je da otac bude ljubazan, veoma ljubazan. Nikada ne bi smeo da povisi ton. Želela je oca koji bi njenoj kćerki mogao da pruži mudar savet.

Morin: Kako ste stvarali tu osobu?

Yuichi: U svom stvarnom životu, nisam oženjen. Nemam decu. Stoga, u početku nisam uspevao da u sebi pronađem onu vrstu oca koju ta majka od mene želi da budem. Tako sam rešio da pogledam veći broj filmova o očevima, pa sam „kultivisao“ svoju očinsku figuru upravo kroz filmove.

Morin: Možete li opisati neke sesije s vašom lažnom kćerkom?

Yuichi: Ponekad jedemo zajedno. Zajedno smo posećivali tematske parkove, poput Diznilenda. Jednom mesečno idemo u šoping do čuvenog centra za zabavu, Harađukua. Majka plaća oko 20.000 jena za četiri sata, plus dodatne troškove. To je oko 200 dolara.

Morin: Kakva je vaša priča koja vas pri tim susretima pokriva?

Yuichi: Rekao sam joj da imam svoju porodicu i da je to razlog što ne mogu da je viđam često.

Morin: Šta se desilo s njenim pravim ocem?

Yuichi: To čak ne zna ni njena majka. Bilo je dosta fizičkog nasilja. Razveli su se, i to je bio kraj za ovaj bračni par.

Morin: Da li ste preuzeli njegovo ime?

Yuichi: Da, koristim ime oca – njegovo ime i prezime.

Morin: Kako se nosite sa situacijama kada je njena ćerka tog dana ljuta ili tužna?

Yuichi: Nikad ne podižem glas, bez obzira na sve. To je u opisu specifikacija za ovu rolu. Devojka je takođe bila maltretirana, ako se sećate, tako da je njena osećanja mogu veoma uznemiriti. Bilo je kod nje i faze buntovništva tokom njenih u tinejdžerskih dana. Imala je ponekad poteškoća i sa svojom majkom. Međutim, kada je sa mnom, uvek me na kraju pita: “Zašto baš sada moraš da odeš?” Taj trenutak nije baš prijatan, ali je ovakva emocija više nego razumljiva.

Morin: Da li vas voli?

Yuichi: Da. Lako je osetiti njenu ljubav. Priča mi o svom odnosu s majkom, sa mnom deli svoja najdelikatnija osećanja, i otvara se.

Morin: Da li se neki aspekt vašeg pravog ja ponekad „izlije“ u ulogu koju igrate?

Yuichi: Ne dozvoljavam to jer bih u suprotnom postao nepotrebno svestan sebe, a ne svoje uloge koju treba da odigram.

Morin: Da li ponekad osećate kao da imate nekakvu odgovornost za njenu ćerku, zbog vaše povezanosti?

Yuichi: Sve zavisi od situacije, uvek je drugačije. Težina situacije uvek varira, ali gde god da odem na posao, osećam uvek istu stvar – odgovornost da odradim pravu stvar na pravi način.

Morin: Kada radite, da li je to uvek čista gluma, i da li osećanja ikada postanu stvarna?

Yuichi: Ovo je posao. Neću biti njen otac 24 sata 365 dana godišnje. Naši termini su planirani i vremenski ograničeni. Kada sam u ulozi njenog oca, stvarno ne osećam da je volim, ali kada se sesija završi a ja moram da idem, osećam se pomalo tužno. Deca ponekad plaču, pitaju me: “Zašto moraš da odeš?” U tim slučajevima, jako mi je žao što sam ih obmanuo – osećam ogromnu krivicu zbog toga. Postoje i oni trenuci, kada završim sa poslom i vratim se kući, kada sednem da gledam TV. Tada sebe uhvatim u čudnoj situaciji… pitam se:  “Hej, da li si ovo sada onaj pravi ti, ili si glumac koji igra ulogu?”

Morin: Kakav je vaš odgovor na to pitanje?

Yuichi: Mislim da nemam odgovor. Osoba koja je nekad bila ja – da li je ona sada taj neki „istinski ja“? Znam da je uobičajeno da se glumci tako osećaju. Ako ste stvarno dobar glumac – ako ste stalno i intenzivno uskačete u uloge i iskačete iz njih – neminovno je da se osećate veoma uznemirujuće.

Morin: Kada se najviše osećate da ste to vi, a ne deo neke vaše uloge?

Yuichi: Kada sam sa svojom porodicom, mojom pravom porodicom. Strašno je kada se obrete sami, bilo gde, i onda samo pomislite: “Da li sam to zaista ja, u ovom trenutku?” Unutrašnji monolozi mogu biti teški.

Morin: Kako znate da vaša porodica nije angažovana?

Yuichi: Ha, to je dobro pitanje! To niko ne zna.

Morin: Imam projekat koji se bavi sakupljanjem tuđih snova, a uobičajena tema ljudskih snova je, po mom iskustvu – posao. Da li vi sanjate o svom poslu?

Yuichi: Sanjam o svom klijentu – kada ona plače jer moram da odem. To je vrlo emotivna situacija.

Morin: Kako se san razlikuje od stvarnosti?

Yuichi: Ponekad joj, u snu, kažem istinu.

Morin: Šta joj tada kažete?

Yuichi: Kažem: “Žao mi je. Ja sam član korporacije „Porodična romansa“. Nisam tvoj pravi otac.” Tačno u trenutku pre nego što zausti da mi odgovori – probudim se. Preplašen sam od odgovora, pa se taj san odmah prekida.

Morin: Da li ste ikada bili neko drugi u vašim snovima?

Yuichi: U japanskoj poslovnoj kulturi postoji situacija u kojoj morate da se susretnete s nadređenima u kompaniji i kažete im kako duboko žalite zbog onoga što ste učinili, a potom sledi beskonačni niz dubokih naklona, kao vid isprike. Povremeno sanjam o tome.

Morin: Kako to funkcioniše kada ste angažovani da to isto uradite u stvarnom životu?

Yuichi: Kada dođe do takvog slučaja, obično treba da pravim društvo gospodinu koji provodi čitav dan na poslu i radi jako naporno – a koji je napravio neku grešku. Uzimam identitet takvog zaposlenika i onda nastupam sa izuzetno intenzivnom ceremonijom izvinjavanja zbog svoje greške. Da li ste videli kako ovde u Japanu pokazujemo da nam je izuzetno žao? Spustimo se na pod kolenima i rukama. Vaše ruke moraju da drhte. Dakle, moj klijent stoji sa strane – onaj ko je zapravo napravio grešku a koji me je unajmio da se izvinjavam umesto njega – a ja se prostrem po podu, puzim i okrećem dok šef, zajapuren i crvenog lica, stoji sa strane, dere se, psuje i proklinje me. Ponekad se pitam: “Da li stvarno radim ovaj posao?”

Morin: Šta tada osećate?

Yuichi: Izuzetno mi je neprijatno. Govorim sebi: “Pa ja sam nevin!” Imam strahovitu želju da ukažem na stvarnog krivca i viknem: “On je to učinio!”

Morin: Da li ste ikada bili angažovani da se izvinite u drugim situacijama?

Yuichi: Da, ponekad se to događa u međuljudskim odnosima. Zamislite da postoji bračni par, a supruga vara muža. Kada dođe do toga i muž otkrije, on često zahteva da se sukobi sa drugim čovekom, onim s kim ga je supruga varala. Naravno, ovo je teško organizovati, jer je uobičajeno da se klonite ovakkvih graničnih situacija. U tom slučaju, ja dolazim kod njega – na izvestan način.

Morin: Šta se onda dešava?

Yuichi: Naša kompanija ima priručnik koji koriste svi zaposleni u svim situacijama. Koristimo psihološke metode kako bismo odredili optimalni ishod. U ovom slučaju, standardna taktika je da učinim da izgledam kao jakuza [gangster]. Obično dolazim sa njegovom suprugom, a njen suprug je tamo, i odjednom ću mu se samo pokloniti i duboko mu se izvinjavati. Muž bi me obično besno kritikovao, ali neće ići dalje od toga i na mene fizički nasrnuti jer sam mu se prikazao kao jakuza.

Morin: Koliko sam shvatio, radite i u ulozi dečka. Možete li opisati to iskustvo?

Yuichi: Ti klijenti su obično starije dame. Ranije su to bile žene u svojim pedesetim godinama, ali sada ih ima koje su tek u 30-tim.

Morin: Da li te veze uključuju seksualne odnose ili su platonske?

Yuichi: U pitanju je susret. Ne radi se o seksualnim odnosima, iako ima i žena koje su to očekivale. Generalno, žene samo žele da se zabave sa mlađim muškarcem. Žene žele da se ponovo osete mlade.

Morin: Zašto mislite da vas žene unajmljuju?

Yuichi: Žene obično kažu da se u stvarnoj vezi poverenje ostvaruje polako. Potrebno je nekoliko godina da bi se stvorila snažna veza. Njima to neretko donosi dosta problema i razočarenja. Zamislite da investirate pet godina u građenje veze sa nekim ko vas potom napusti. Zato je naprosto lakše zakazati dva sata nedeljno kako bi stupili u interakciju sa idealnim dečkom. Nema sukoba, nema ljubomore, nema loših vibracija. Sve je savršeno.

Morin: Bili ste na toliko mnogo lažnih, „ljubavnih“ sastanaka – kako je to kada u svom ličnom životu, idete na pravi sastanak s nekim?

Yuichi: Trenutno nemam pravu devojku. Prava veza podseća na posao. Izgleda kao da se brinete o stvarnoj osobi.

Morin: Planirate li da jednog dana osnujete svoju porodicu?

Yuichi: Iskreno, malo mi je toga dosta, barem u ovom trenutku. Dosta mi je porodice, osećam da ima toliko toga što treba srediti. Ponekad, klijent traži da budem tamo u sobi dok se porađa. Jednom je klijent bila trudna žena, a umesto svojih roditelja želela je da ja budem tamo. Otišao sam. Neke žene mi predlažu te stvari, i mada ih odbijam teško mi je da im kažem ne.

Morin: Zašto?

Yuichi: Mnoge žene kažu: “Želim da se udam za tebe”, a ja im po običaju odgovorim: “Zaljubljeni ste u – porudžbinu. To nisam ja, već uloga koju priželjkujete od mene. “Ako bih se oženio takvom ženom koja je zaljubljena  izmaštanu verziju neke od mojih uloga, morao bih da nastavim s takvom glumom. Uz to, ima žena koje su zaista divne, ali duša koju imam kada sam s njima nije moja prava duša. Tako da je odgovor: ne. Ne mogu biti sa klijentkinjom, ne bih.

Morin: Da li biste ikada voleli da samog sebe igrate kao ulogu?

Yuichi: Volim da igram brižnog oca. Da se igram sa decom, čak i kad sam umoran. Veoma je teško kada ste iscrpljeni, ali se i dalje pojavljujete i pokušavate da stvorite srećnu atmosferu. Prema takvoj vrsti očinske figure gajim divljenje –  čak i kada ne glumim neku od uloga.

Morin: Koja je vaša omiljena uloga?

Yuichi: Ne dešava se često, ali postoje slučajevi kada preuzimam ulogu mladoženje. Postoje situacije u kojima roditelji vrše pritisak na ćerku da se uda – ako je lezbijka, na primer. Dakle, oni aranžiraju čitavo venčanje, i to lažno venčanje, na kojem su svi učesnici glumci – izuzev roditelja te devojke. Prijatelji i svi ostali su – lažni. Sve zvanice s moje strane su lažne. Pedeset lažnih ljudi pretvara se da su stvarne zvanice. Cena je dva miliona jena, za sve.

Morin: Koliko puta ste se, u ulozi mladoženje, ženili?

Yuichi: Tri puta.

Morin: A neveste – više ih nikada niste videli?

Yuichi: Ne, nikada se ponovo ne sretnemo.

Morin: Da li neveste nekad postanu emocionalne – udati se za potpunog stranca?

Yuichi: Žene obično ne vole da mi pokazuju emocije, ali ih ja sam ponekad osetim. Tokom lažnih venčanja, svi sa moje strane su moji saradnici iz firme, i svi se vesele zbog mene, iako je u pitanju inscenacija. Dakle, postoji trenutak kada sve to izgleda veoma stvarno, a mi kao glumci sebi ipak dopustimo malo opuštanje, samo do izvesne mere.

Morin: Zašto mislite da ovakav posao posebno dobro uspeva u Japanu?

Yuichi: Japanci nisu ekspresivni, ne vole da pokazuju emocije niti javno izražavaju misli. Među nama postoji nedostatak komunikacije. U razgovoru ne izražavamo sebe, naše mišljenje, naše emocije. Drugi dolaze na prvo mesto, pre vaših sopstvenih želja. I porodice se takođe smanjuju. Nekada su bile veće. A sada jedemo sami.

Morin: Kakve su vaše prognoze za budućnost vašeg biznisa?

Yuichi: Potražnja se povećava. Više ljudi, na primer, želi da im pomognemo kako bi zadobili popularnost na društvenim medijima. Nedavno smo imali jednog čoveka koji je platio ogromnu sumu da bi sa pet naših zaposlenika samo odleteo do Las Vegasa kako bi se fotografisao s njima… a sliku potom okačio na – Fejsbuk.

Morin: Da li ste vi ili vaši zaposleni angažovali glumce, vaše kolege u svom privatnom životu?

Yuichi: Događa se. Na primer, neki zaposleni angažuju glumce da bi ih hvalili u prisustvu ljudi koje žele da impresioniraju. Čak i ja lčno, kada držim seminare, ponekad angažujem svoje kolege kako bi svojim klicanjem podstakli publiku.

Morin: Da li su svi na svetu zamenljivi?

Yuichi: Ovo je vrlo dobro pitanje. Nisam siguran. Bio je jedan slučaj, muškarac, u svojim 60-im godinama. Žena mu je umrla, i želeo je da naruči njenu „kopiju“. Obezbedili smo mu to.

Morin: Da li je tu glumicu zvao imenom svoje pokojne supruge?

Yuichi: Da, oslovljavao ju je imenom pokojnice, i želeo je da ga ona zove nadimkom koji mu je dala njegova pokojna žena. Zvala ga je Otōsan – što znači otac. U Japanu je prilično čest slučaj oslovljavati supruga sa „oče“, čak i ako ste mu – žena.

Morin: Da li je glumica imala iste uspomene kao njegova pokojna žena?

Yuichi: Postoje određene uspomene, da. Postoji prazan list, formular zahteva, a klijent na njemu ispiše listu onih sećanja koja želi da mu evociramo.

Morin: Kada vaši zaposleni imitiraju snažnu emocionalnu vezu – da li je ponekad predstavlja problem ukoliko se previše emocionalno vežu sa svojim klijentima?

Yuichi: Privrženost jeste problem. Dakle, postoje pravila. Ne mogu se deliti lične kontakt-informacije. Ako je scenario takav da su u njemu dečko ili devojka, oni ne mogu biti sami u sobi. Mogu se držati ruke, ali se ne mogu zagrliti. Nema ljubljenja. Nema seksa.

Morin: Šta vašu kompaniju čini drugačijom od konkurencije?

Yuichi: Imamo ogroman spektar zaposlenih i njihovu posvećenost stvaranju iskustva koje prevazilazi stvarnost. Zato je naš moto “više nego stvarno”. Nedavno smo imali slučaj gde je umirao čovek koji je želi da vidi svog unuka, ali je problem bio u tome što se unuk još nije rodio. Bilo je prerano za unuka, a prekasno za dedu. Zato je njegova ćerka od nas iznajmila novorođenče na jedan dan.

Morin: Šta znači biti “više od stvarnog”?

Yuichi: Znači da imate manje briga. Da imate manje nesporazuma i sukoba. Da naši klijenti mogu očekivati bolje rezultate nego u stvarnim okolnostima.

Morin: Nudite li savršen oblik realnosti?

Yuichi: Pa, onaj oblik koji je idealniji od postojećeg. Čistiji.

Morin: Postoje li neki zahtevi koje ste odbili?

Yuichi: Osim ako se ne radi o zločinu ili kriminalnim radnjama, prihvatićemo svaki zahtev. Neki ljudi sa anoreksijom, na primer, žele da posmatraju ljude spremne da pred njima gurmanski jedu. U tome nalaze olakšanje, gledajući osobe koje obilno jedu. Ispunjavamo i takve želje.

Morin: Šta za vas znači reč “stvarno”?

Yuichi: Verujem da je termin “stvaran” pogrešan. Uzmimo, recimo, Fejsbuk. Da li je on stvaran? Čak i kada ljudi na slikama nisu plaćeni da bi se pojavili na njima, skoro sve su scene i slike aranžirane do te mere da teško da uopšte ima nekog značaja da li se na njima pojavljuju autentični ili iznajmljeni likovi.

Morin: Da li verujete da je koncept “stvarnosti” prestao da važi?

Yuichi: Verujem da je svet uvek nepravičan, a moj posao postoji upravo zbog te nepravde, da bi je makar ublažio.

Morin: Vi, dakle, ispravljate nepravdu?

Yuichi: Ženi koja ima dečka nije potrebno da unajmi momka. Čovek sa ocem ne mora da angažuje oca. Ovde se radi o postizanju društvene ravnoteže. Da svako dobije i ima ono što je društveno prihvatljiva norma – makar na tren, na sat ili dva.

Morin: Da li je moguće zauvek izbegavati istinu?

Yuichi: Istina na kraju mora da izađe na videlo. Sreća nije beskrajna, ali to ne znači da je kao takva – privremena – bez ikakve vrednosti. Dete je imalo oca onda kada joj je bio najviše potreban. Možda je to bio kratak period i sada je, nakon izvesnog niza godina, došao trenutak kada bi mogla saznati istinu. Ali, u ono doba odrastanja, u najosetljivijem trenutku, imala je značajno iskustvo podrške od strane „oca“ – mene.

Morin: U svom ličnom životu, šta je to što želite a što nemate?

Yuichi: Ništa više ne želim. Upoznao sam toliko klijenata. Igrao sam toliko uloga sa njima. Radim svoj posao, a njihovi snovi se ostvaruju. Na taj način se ostvaruju i moji snovi. Već samim tim što sam im potreban, osećam se ispunjeno.

Šta je toliko loše oko nepotizma? Naša predubeđenja


Čitaoci neretko drže do stava da su porodične veze u biznisu isto što i nezaslužen dobitak, nepravične i nezdrave po privredu, piše Kris Bodener za magazin The Atlantic.

Moj kolega Joe Pinsker nedavno je uputio na studiju koja ispituje stepen do kojeg američki očevi obezbeđuju svojoj deci da uspeju na tržištu rada:

Počevši od svojih prvih poslova još kao tinejdžeri, profesionalni život Amerikanaca je umnogome povezan sa roditeljima: Prema podacima uzetih popisom Američkog zavoda za statistiku, 22 odsto radno sposobnih muškaraca u Sjedinjenim Državama, čiji su očevi bili prisutni tokom njihovog odrastanja i tinejdžerskih godina, vremenom će, kako napune 30-tu godinu, zaposliti isti poslodavac koji je svojevremeno zaposlio i njihove tate.

Treba li samo slegnuti ramenima na ovu statistiku

Mnogo buke oko takoreći ničega. Ovaj podatak čak ni ne dokazuje da su ova deca okončala svoje karijere na istom profesionalnom polju gde su to uradili i njihovi roditelji, a kamoli u istoj kompaniji, kako su to činile njihove tate. Zbog načina na koji je formulisan, taj je posao mogao biti samo njihov početni posao, ili čak samo letnji posao od par meseci.

Naprosto je tako: zaista ima smisla da neka deca iskreno žele da odrastu „kako bi postala kao tata.”  S obzirom na tu činjenicu (kao i preuveličanu prirodu tih podataka), ovo jedva da izgleda šokantno ili zabrinjavajuće. Pa, šta bi onda trebalo da bude ta brojka oko „nepotističkog zapošljavanja“?

Ovaj članak čak ni ne pokušava da odgovori na pitanje, koji se nalazi u samom naslovu.

Osim toga, siguran sam da je ova brojka „nasleđenih poslova i zanimanja“ daleko niža nego što je to bila pre sto godina.

Evo citata iz knjige Adama Belouza „U slavu nepotizma“ (In Praise of Nepotism, Adam Bellows, 2003):

Sve do posleratnog procvata obrazovanja, koji je nastupio istovremeno kada i bejbi-bum, većina dece tj potomaka gazila je stopama svojih roditelja, bez obzira na ekonomski status, pol, životne aspiracije itd.”

Posleratni ekonomski bum je rezultirao velikom ekspanzijom srednje klase praćene revolucijom u ljudskim, građanskim, rodnim  i pravima manjina, oslobađajući neograničeni individualizam i uz rastući talas slabljenja porodice kao dotadašnje ikoničke vrednosti. Mnoge nove društvene i interesne grupe ušle su u politiku, a istinska raznolikost američkog društva se po prvi put odrazila u javnim poslovima. Ipak, izgleda da klatno sada zamahuje u suprotnom smeru; dinastičke tendencije, dugo povezivane s prezrenom belačkom anglosaksonskom protestantskom (WASP) elitom, ponovo su se pojavile.

Većina debata zamagljena je spojem tri srodne mada različite stvari: 1. očiglednim nepotizmom (vlasnici biznisa koji zapošljavaju članove porodice), 2. nepotističkim umrežavanjem (roditelji, dobro povezani sa drugim uticajnim osobama, pomažu svojoj deci da se obezbede putem prijatelja i važnih kontakata) ili, jednostavno, 3. klasnim privilegijama (kada dobronamerni roditelji obezbeđuju svojoj deci obrazovanje i društveni kapital tj ključne poslovne veze koje im pomažu da lakše od drugih ovladaju nekim poslom ili profesijom).

Abraham_Franklin se fokusira na drugu stvar u vezi nepotizma:

“Pitanje glasi: da li je, opšte uzev, ovaj nepotistički sistem prihvatljiv ili je nešto čemu se treba odupreti i ukloniti?” Ovaj “nepotizam” je nešto što je hvale vredno! Hvala bogu jer još uvek postoje takvi očevi koji se dovoljno revnosno angažuju zarad dobra svoje dece, ne bi li im preneli svoja znanja i interesovanja. Ovo me odmah podseti na nekakve čudake koji umišljaju kako je nepravedno što neki roditelji pre spavanja čitaju priče svojoj deci.

Tata Erika Vanderhofa je takođe bio angažovan:

Radio sam za svog oca tokom dve letnje sezone – odmah nakon srednje škole, a onda i tokom koledža – kao „kancelarijski majmun“ u njegovoj advokatskoj kancelariji, radeći ono što radi svaki pripravnik-advokat tokom svoje prve godine stažiranja – beskonačno kuckajući na tastaturi. Koliko je onih čije je prvo iskustvo na radnom mestu u stvari deo porodičnog posla? To, ipak ne znači da to radno mesto na koje su došli automatski postaje i njihova karijera. Argument da je ovaj “nepotizam” loš, ne samo što je užasno preširok i uopšten, već i banalno očigledan, skoro neupitan…“

[Na pitanje šta trenutno radi i kakva mu je karijera, Erik odgovara: “Radim istrage na dojave uzbunjivača i kršenja ljudskih prava kako u upravnim postupcima tako i kroz javne politike. Dakle, bavim se onom vrstom pravnih aktivnosti koje u pozadini imaju društveni angažman, socijalni rad i specijalno obrazovanje.”]

Grafikon iz studije Američkog zavoda za statistiku pokazuje kako je nepotizam najveći među tinejdžerima:

Kriten8 takođe komentariše kako nepotizam može posredno unaprediti karijeru:

Početnički poslovi su takođe važni, kao i letnji poslovi. Imam prijatelja čiji je otac vlasnik nekoliko preduzeća u kojima je radio nekoliko letnjih sezona. Njegov otac je odbio da ga zaposli nakon koledža (iz principa, a ne zato što je bio užasan radnik), ali je i dalje posedovao solidno iskustvo stečeno u porodičnom biznisu, što mu je kasnije veoma pomoglo da dobije posao.

TwoHatchet ukazuje na drugi deo popisa Statističkog zavoda SAD:

Zanimljivo je da Kanadom vlada gotovo dvostruko veća stopa nepotizma [40%] nego u Sjedinjenim Državama [22%], ali ujedno ima i niži rejting nejednakosti u prihodima a bolje je rangirana i kada je u pitanju društvena mobilnost. U Kanadi je, takođe, za razliku od SAD, niži procenat populacije koja je, kao manjina u nepovoljnijem položaju – crnci i hispanosi. Možda bi neke buduće studije trebalo da obrate pažnju na rasu, kao i efekte programa kao što su afirmativne akcije i preferencijalno zapošljavanje (ko su osobe koje u procesu zapošljavanja imaju prednost, i zbog čega). Po svemu sudeći, čini se da u Kanadi nepotizam ne predstavlja veliki problem.

I Danska ima veću stopu nepotizma nego što je ima SAD (28 procenata), ali je stopa nejednakosti dohotka daleko niža:

Petefrombaltimore pravi neke odlične poente u pogledu klase:

Mislim da je nepotizam, zapravo, zastupljeniji među poslovima sa niskim platama nego u slučajevima poslova gde su primanja visoka. Radila sam u niskobudžetnim maloprodajnim objektima, barovima, restoranima i građevinarstvu, a veliki procenat mojih kolega dobio je posao jer su bili povezani sa drugim zaposlenicima – ili po familijarnoj liniji, ili po prijateljskoj vezi.

A ne vidim zašto neki misle da je nepotizam nekakva zločesta rabota. I sam posedujem građevinsku firmu i često me moji zaposleni pitaju da li bih mogao da angažujem njihove rođake ili prijatelje (Ponekad to funkcioniše, a ponekad i ne baš). Zaposleni sa nižim prihodima takođe se “umrežavaju”, s tim što taj termin obično ne koriste. Retko sam radio na građevini gde ama baš niko od radnika nije bio povezan po liniji prijateljstva ili familije. Radio sam i na nekim mestima na kojima tri ili više zaposlenih imaju isto prezime.

Mnogi poslodavci ne žele da angažuju potpunog stranca. Oni često shvataju da ako je “John D0e ili Jane Doe” dobar radnik, onda će i njihov rođak ili prijatelj imati dobre šanse da takođe budu dobri radnici. Ovde je nepotizam, zapravo, obaveza radnika koji preporučuje nekoga da taj neko ima biti dobar, vredan i agilan.

Istina je da, ponekad, nepotizam znači i da će nećaku izvršnog direktora zapasti lak i udoban posao zbog svoje povezanosti sa „šefom parade“. Ali, verovatnije je da je taj „nepotizam“, zapravo, znati nekoga ko zna da se traži radnik u lokalnoj prodavnici u kojoj on radi, pa onda u njoj zaposli svog sina, kćerku, nećaka, nećaku, rođaka i sl., tako da bude zaposlen neko ko je poznat i vlasniku firme, a i onome koji ga je preporučio. Tako se onaj ko se „preko veze“ zaposlio, u stvari, dvostruko obavezao: da će ispuniti očekivanja onoga ko ga je za posao preporučio, kao i vlasnika firme u kojoj je zaposlen onaj ko ga preporučuje. A to je već po sebi obaveza i teret.

Često je tu reč o novopristiglim, latinoameričkim imigrantima koji rade na gradilištima, baš kao što su to radili i imigranti došli u Ameriku pre 100 godina. Verovatno su i oni bili „sveži“ i neupućeni kad su sišli s broda pre jednog stoleća, ali su i u ona vremena najčešće imali barem jednog člana porodice ili prijatelja koji je dotad već nekoliko godina bio u Americi, pomažući im da se zaposle tamo gde su i sami radili.

Jedan pesimističniji pogled na nepotizam radničke klase dolazi od Stivena Meknemija i Roberta Milara (Stephen J. McNamee Roberta K. Millera) u knjizi „Mit o meritokratiji (The Meritocracy Myth):

Nepotizam funkcioniše i ima svoj uticaj u svim društvenim slojevima, ali se potencijalne koristi umanjuju kako silazite naniže niz društvenu lestvicu. Stoga su i članovi radničke klase takođe „uživaoci“ nepotizma, iako im se ta vrsta nepotizma manje isplati naprosto zato što radnička klasa teži da poseduje niži društveni kapital. Nepotizam u radničkoj klasi ima tendenciju da bude ograničen na pristup pripravnicima, sindikatima ili “poželjnijim” zanimanjima kojima se „plave kravate“ bave.

Komentator „anevleaf“ podvlači polne razlike:

Same žene više oklevaju u upražnjavanju nepotizma za npr svoje kćerke, jer one, zapravo, nisu deo tradicije koja prvenstveno u prvi plan stavlja nepotizam na potezu „otac-sin“, pa stoga mogu biti kritikovane. Mnoge žene izjavljuju kako imaju potrebu da se konstantno dokazuju u svom poslu i neprestano se trude da ga nanovo zaslužuju. Stoga žene nerado prihvataju da svoju ionako teškom mukom stečenu reputaciju olako izgube preporučivanjem svojih „favorita“ prilikom „nepotističkog“ zapošljavanja. One su, u svakom slučaju, daleko ranjivija grupa od muškaraca.

Nažalost, teško da je bilo kakvo istraživanje za sada u stanju da odredi i ustanovi uticaj tzv materinskog nepotizma. Marta Stinson, koautor ovde već navođene studije Američkog zavoda za statistiku, ovim povodom kaže:

„Poznata mi je jedna studija o vezi između majki i njihove dece, koja dele iste poslodavce, Ovo istraživanje uradili su Francis Kramarz iz Francuske, i Oskar Nordström Skans iz Švedske. Oni su koristili švedske podatke, koji su poput slagalice „uklapali“ porodice sa poslodavcima, potom identifikujući očeve i majke koji su firme u kojima su bili zaposleni delili sa svojim sinovima i kćerkama.

Jedan od zaključaka iz studije nastale 2011. godine donosi i ovaj podatak:

Pol ima značaja pri zapošljavanju „preko veze“: dečaci slede svoje roditelje daleko prilježnije nego devojčice, a očinske veze su, pri zapošljavanju i „preporukama“, važnije od majčinskih. Zapažanje da su poslovna umrežavanja važnija i raširenija među muškarcima i muškim vezama (otac-sin) poklapaju se s rezultatima ranijih istraživanja o slabim vezama (npr. kod Bajera i saradnika, u studiji iz 2008.), mada je novi uvid u efekat pripadništva određenoj rodnoj grupi na strani potražnje prvenstveno vođen vrstom posla koji će se obavljati, a ne polom.

Nik Šager se, za magazin Atlantik, bavio polnim i rasnim atributima pri zapošljavanju, i to u svom članku “Veliki porast holivudskog nepotizma”:

Svaki pripadnik neke tradicionalno izuzete grupe, koja odjednom postane uporište u industriji, otvara vrata većem broju članova te grupe, a nepotizam je jedan od načina na koji se to ostvaruje. Zbog toga će karijera Džejdena Smita (sina poznatog glumca i pevača Vila Smita i Džejde Pinket-Smit, takođe glumice i pevačice), ma koliko se možda “nezasluženo” vinula do neslućenih visina, imati ohrabrujući razvoj (kao i činjenica da ova i mnoge druge afro-američke porodice poput njih sada mogu kod poslodavca „isposlovati“ ideje koje su čist produkt taštine i lične uobrazilje, tzv „vanity projects“, usled povlašćenog položaja kao manjine kojoj većina povlađuje a zarad političke i poslovne korektnosti). Lep primer je film „After Earth“:  krenuo je početkom leta 2014., a s obzirom da je Vil Smit dovoljno snažna i uticajna figura u američkoj filmskoj industriji pa je bez ikakvih problema mogao da u ovom filmu isposluje i jednu dečju ulogu za svog sina, Džejdena. Ovo je jasan pokazatelj povećanog uticaja manjina u Holivudu, i trebalo bi da rezultira većim brojem obojenih glumaca i filmskih radnika ispred i iza kamere.

Sličan princip je i kada su u pitanju žene koje rade u Holivudu. Procenat uticajnih ženskih filmskih radnika koji danas rade u Holivudskoj „Fabrici snova“ je famozno nizak: samo 4,4 odsto holivudskih top 100 filmova u bilo kojoj godini su režirale žene – što karijeru jedne Sofije Kopole čini još značajnijom. Iako je njen „prolaz na velika vrata“ filmske industrije po svemu sudeći išao preko njenog oca, ulazak bilo koje žene u filmski posao bi u ovom trenutku trebalo da je više nego dobrodošao.

Nakon što je premijerno prikazana serija „Girls“ kompanije HBO, odmah je izazvala besne reakcije kao da se radi o još jednom široko rasprostranjenom slučaju nepotizma – pa ipak, hajde da vidimo ko je izazvao toliki bes: mlade žene režiraju, pišu i glume u hit-seriji koja je originalno napisana do poslednjeg slova, bez kopiranja tuđih ideja. Naravno da je makar jedan razlog što je ova serija uopšte snimljena delimično i zbog toga što su roditelji glumica poput Lene Danhem, Zosije Memet, Alison Vilijems i Džemime Kirk poznate ličnosti. Ali, to je pre komentar o barijerama koje još uvek postoje za žene u industriji zabave nego što su validne kritike kojima se tendenciozno pokušava umanjiti kvalitet izvođenja koji su ove glumice suvereno demonstrirale.

Komentator redzfan14 prelazi na drugi deo industrije zabave – na sport:

Profesionalni košarkaši Klej Tompson i Stiven Kari verovatno ne bi bili tamo gde su da nisu sinovi onih koji su veoma uspešno radili u istoj organizaciji (NBA liga). Ipak, i oni su vredno i pošteno zalužili svoja mesta u ovom sportu i profesiji, sve su zaradili pošteno i bez protekcije, pošto nema mnogo stvari koje su tako i toliko meritorne kao što je rad u NBA ligi – sve se vidi na terenu, da li nešto vrediš ili ne. Sportovi i inače obiluju zvezdama druge i treće generacije, od igrača bejzbola Berija Bondsa i Kena Grifeja Juniora, do hokejaških legendi poput braće Houv; tu je i bokserska legenda Flojd Mejveder (Floyd Mayweather), a i basketaš Kobi Brajant (čiji je otac takođe poznati košarkaš, nekada čuveni Joseph “Joe” Briant).

Vrlo je verovatno i da klupski skauti u potrazi za sportskim talentima drukčije gledaju na nekog marginalnog a perspektivnog igrača upravo zbog toga što dobro znaju ko je bio njegov otac, ali oni koje sam upravo pomenuo su i inače toliko visokog kvaliteta da bi praktično svaki skaut voleo da ovakva „deca poznatih“ potpišu za tim kojeg zastupaju. Svako ko ima košarkašku loptu i obruč može razviti košarkaške veštine, ali je više nego jasno da vas odrastanje kao sina poznatog NBA igrača čini poprilično kvalifikovanijim i sposobnijim da iskočite iznad proseka. Pa ipak, lepota ovoga je u tome što – iako deluje da su ovi mladi naraštaji kao druga generacija sportista možda i previše zastupljeni u sportskim arenama – značajna većina profesionalnih sportista nisu deca profesionalnih sportista.

TwoHatchet sugeriše da će se slobodno tržište neminovno suprotstaviti preferencijalnom tretmanu datom članovima porodice:

Problem sa nekompetentnim nepotizmom mogu rešiti kompetentni konkurenti. Verovatno ste čuli frazu “bogatstvo nikad ne preživi tri generacije”, i ova narodna mudrost opstaje jer oslikava realno stanje.

Harvard Business Review opsetio se jednog aforizma vezanog za nepotizam i porodične veze u poslovanju

Izreka “bogatstvo nikad ne preživi tri generacije” opisuje sklonost porodičnih preduzeća da propadnu do trenutka kada ih preuzmu unuci. Varijacije ove fraze se pojavljuju i na drugim jezicima, dakle, ista je situacija prisutna na svim meridijanima. Podaci podržavaju ovu “svenarodnu” globalnu mudrost. Oko 70% porodičnih preduzeća propada ili se prodaje pre nego što druga generacija dobije šansu da ih preuzme. Samo 10% privatnih kompanija ostaje aktivno kada se pojavi treća generacija rukovodilaca.

Jedna od najsnažnijih porodičnih firmi na svetu, o kojoj je nedavno pisao Dejvid Grejem iz magazina Atlantik, prolazi kroz veliki preokret.

U svakoj imperiji koja ima ostarelog i sve nemoćnijeg monarha, nagoveštaj da će novi princ preuzeti krunu dovoljan je da dvorjane baci u agoniju. Tako nešto se desilo nedavno kada je, kako je CNBC izvestio, pozivajući se na neimenovane izvore, Džejms Mardok, Rupertov sin, izabran da zameni svog oca na mestu izvršnog direktora 21st Century Fox.

Postoji mnogo toga što je još uvek nejasno o ovoj promeni – na primer, kada će se dogoditi i kakvu će tačno ulogu igrati Džejms Mardok. Njegov stariji brat Lahlan takođe dobija novu ulogu, kao kopredsedavajući. Postoje i neka pitanja o tome koliko je to ozbiljna uloga. Čini se da 84-godišnji australijski mogul nije izgleda spreman da se u skorije vreme povuče u penziju. CNBC je upozorio da “niko ne sumnja da će stariji Mardok imati konačnu reč o tome šta se dešava u Foxu.” (Tržišta očito nisu u to toliko sigurna jer su, posle ove vesti, Foksove deonice pretrpele pad).

Ne radi se o tome da nepotizam treba tretirati kao negativnu reč. Reč je o tome da treba da postoji veća jednakost šansi – jednakost koja nedostaje u našem društvu u pogledu ekonomskih mogućnosti onih koji nisu na pozicije došli zahvaljujući bogatstvu i privilegijama. Previše poslodavaca, porodica, koledža, državnih službi i zajednica zloupotrebljava američki ekonomski sistem u sopstvenu korist, istovremeno gurajući i izolujući one koji nikada nisu imali sredstva nit načina da ih steknu, a koja bi im omogućila da imaju bolje izglede za posao i bolji društveni status.

Ovo su komentari čitalaca:

Nepotizam je gadna praksa diskriminacije iz drevnog Rima, što je dovelo do njegovog pada. To je bio jedan od vodećih uzroka duboko ukorenjene korupcije u Vatikanu tokom vladavine pape Aleksandra VI, kada su članovi njegove porodice u Italiji bili potplaćivani da bi pogurali neke političke kandidate. Nema ničeg pozitivnog u vezi sa nepotizmom u bilo kom zapadnom društvu, osim što je to oblik kratkovidog elitizma protiv razvlašćenih masa kojima je potrebna najveća pomoć da bi mogli da se snađu u ovakvoj ekonomiji kakvu imamo.

Još jedan pogled čitaoca:

Nepotizam nije uvek loš, pošto su ljudi uvek imali porodična preduzeća u kojima su imali članova porodice kojima je, uprkos tome što su njihove spsobnosti bile diskutabilne, pružana šansa. Ipak, u kompanijama kojima se trguje na berzi nekompetentni ne uspevaju da se dugo održe na poziciji, dok su u privatnim kompanijama oni, naprosto, primorani da napuste taj biznis.

Isto važi i za primere u industriji zabave. Dok zabavljač može da svojoj deci da vetar u leđa, deca i dalje moraju da imaju talenat, posvećenost, harizmu i sreću kako bi s tom roditeljskom podrškom nešto mogli i da učine. Pogledajte Frenka Sinatru Juniora, Kamerona Daglasa, Šina Brosnana, Džeka Ozborna, primere koji su već pred nama.

Chris Bodenner, The Atlantic

Digitalni darvinizam


Vreme je za novi pogled na digitalnu ekonomiju.

Postoje velike šanse da digitalni darvinizam– ukoliko se ne preduzmu praktični zakonski koraci – postane naša bliska budućnost, u kojoj će tek nekoliko najvećih IT “zveri” progutati sve ostale. Opstanak najjačih i najbeskrupuloznijih je ona vrsta informatičkog davinizma koji šansu daje samo najvećima. Zato je potrebno sačiniti nova globalna pravila koja će važiti za novi tip ekonomije – ekonomiju interneta, piše Armin Maler za nemački nedeljnik Špigl.

Antimonopolski zakoni dosežu do one tačke kada se obraćaju kompanijama koje ne proizvode nikakvu fizičku robu. Došao je trenutak da se razgovara i pregovara o novom setu pravila. U suprotnom, našom budućom ekonomijom dominiraće samo nekoliko kompanija.

Još uvek postoje ljudi koji misle da Amazon nije ništa drugo do onlajn verzija robne kuće. Amazon je, ipak, daleko više od toga: On je brzo rastući globalni internet-gigant koji menja način na koji kupujemo, osvajajući sve više i više tržišta, koristeći samoobnavljajući i „samoučeći“ softver Alexa, kako bi upijali naše lične podatke – iz naših dnevnih soba… a trenutno tražeći pristup našim „ključevima za prednja vrata“, tako da pakete mogu isporučivati čak i kada niko nije kod kuće.

Facebook je, takođe, već duže vreme nešto što predstavlja mnogo više od puke društvene mreže za ćaskanje s prijateljima: To je medijska kompanija koja zarađuje milijarde kroz oglašavanje, distribuiranjem sadržaja bez prethodne provere.

Spisak bi lako mogao da se nastavi – uz Google ili, recimo, njihovu novoosnovanu ćerku kompaniju za istraživanje i razvoj (R&D), Alphabet, kao i neke druge IT firme. Ono što im je svima zajedničko jesu stope profitnog rasta, koje bi bile nemoguće ukoliko bi poslovale samo u tzv „analognoj“ ekonomiji; zajedničko im je i to da su zadobile opasnu količinu moći – zbog čega se sve više suočavaju sa političkim pritiscima i reakcijama iz državnih upravljačkih struktura.

Promena raspoloženja

Nije bilo tako davno kada su napori Evropske unije da ograniče moć Gugla i Amazona na evropskom tržištu bili u Sjedinjenim Državama proglašeni za protekcionizam i pokušaj Evropljana da zaštite sopstvenu, inferiornu digitalnu ekonomiju. Međutim, političari i ekonomisti u Sjedinjenim Državama čak su počeli da razgovaraju o mogućnostima razbijanja, usitnjavanja internetskih giganata.

Raspoloženje prema njima se iz korena  promenilo.

Republikanci su oduvek bili skeptični prema gigantima iz Silikonske doline, koji se dosad uglavnom nisu ustezali zbog pružanja svoje podrške demokratama. Ipak, čak su i američke demokrate počele da se pitaju kakav je realni domet i posledice funkcionisanja hajtek kompanija. Ovo je narošito uzelo maha od izborne kampanje, koja je pokazala da su poslovni modeli koje su vodili Facebook, Google i Twitter bili posebno pogodni za Donalda Trampa. Njihove platforme distribuirale su milione članaka, vesti i reklama desničarske propagande, kojima je Rusija nastojala da utiče na američko glasanje. Tačna uloga internetskih kompanija trenutno je predmet istrage u američkom Kongresu.

Koliko god da su ocene kritičara oprečne i različite, oni su u pravu. Postoji, naravno, puno prednosti povezanih sa digitalizacijom, ali digitalnom kapitalizmu su neophodna nova pravila jer – stari zakoni više nisu efikasni. Napravljeni su za privredu koja je obavljala trgovinu u stvarnim dobrima, i za koju je cena bila važan faktor. Ta roba se mogla oporezovati, kontrolisati i, ako je potrebno, prilagođavati tržišnim uslovima.

Nasuprot tome, digitalna ekonomija zasniva se na algoritmima, a njene najmoćnije kompanije ne proizvode nikakve fizičke proizvode. Korisnici primaju usluge besplatno, plaćajući ih samo svojim podacima. Što je više klijenata koje provajder usluga privuče, tim atraktivniji postaje novim klijentima, koji onda obezbeđuju još više podataka – eto zbog čega se Google i Facebook ne plaše nove konkurencije.

Gutanje potencijalnih protivnika

Pobednik uzima sve: ovo je darvinistički zakon digitalne ekonomije – i zbog toga taj tip ekonomije pokazuje sklonost ka proizvodnji monopola. Ovo su, međutim, monopoli kojih je nemoguće rešiti se samo korišćenjem klasičnih instrumenata koji već postoje u antimonopolskom pravu.

Zbog toga se, pre svega, moć preduzeća i zloupotreba te moći moraju redefinisati. Ne možemo dozvoliti situaciju u kojoj ove izuzetno velike kompanije mogu progutati potencijalne rivale pre nego što i počnu da se razvijaju. Kao takve, akvizicije kompanija moraju biti nadgledane daleko striktnije nego što se to danas čini i, ukoliko je potrebno, blokirati ih.

Drugo, mora se utvrditi ko poseduje prikupljene podatke – da li oni, na primer, takođe treba da budu dostupni konkurentima kao i da li bi, zauzvrat, potrošači trebalo da dobiju i nešto više od pukih besplatnih rezultata nastalih pretragom interneta.

Treće, onima koji distribuiraju sadržaj ne može se dozvoliti da odbace odgovornost za taj sadržaj. Demonstriranje lažnih tvrdnji i izraze mržnje ne bi trebalo tolerisati.

I, konačno, oni koji zarađuju puno novca moraju takođe da plate i veliki porez – i to ne samo kod kuće, već u svim zemljama u kojima posluju.

Transformisanje ovih zahteva u konkretne propise jeste prilično komplikovano, a većina ih se može rešiti samo na međunarodnom nivou. To, međutim, ne znači da nemačka vlada ne bi trebalo da obavi svoj deo. Potreba za reformama treba da bude rešena tokom aktuelnih pregovora u Berlinu, čiji je cilj uspostavljanje predstojeće vladajuće koalicije kancelarke Angele Merkel.

Strane uključene u te pregovore postavile su sebi za cilj unapređivanje digitalizacije u Nemačkoj. To je tačno, i to je važno. Ali je, isto tako, važno istovremeno identifikovati i imenovati probleme povezane sa digitalnim kapitalizmom. U suprotnom, samo nekoliko kompanija dominiraće našom budućom ekonomijom.

Der Spiegel

Overturizam: smoriti se turistima do neslućenih razmera


Turisti, odlazite!

Masovni turizam je prerastao u „overturizam“ – reč koju je turistička industrija skovala kako bi opisala kako se danas, na našoj planeti, previše ljudi nalazi na premalo lokacija – i da se potom uporno vraćaju tim istim, najpopularnijim svetskim destinacijama. U Amsterdamu je, recimo, gradonačelnik blokirao sve zahteve novim prodavnicama suvenira i brze hrane u užem gradskom jezgru. U Barseloni – sada trećoj najpopularnijoj destinaciji u Evropi – nakon Londona i Pariza – zabranjena je registracija i poslovanje novih objekata i smeštaja za turiste. U Veneciji su demonstranti blokirali ulazak turističkih prekookeanskih „krstarica-gradova“ od ulaza u venecijansku lagunu do pristaništa. Čak i hodočasnički put Svetog Džejmsa postao je toliko preplavljen ljudima da lokalni stanovnici dođu u planine sa veoma „nehrišćanskim“ primedbama.

Nemci su dugo bili najprisutniji globalni putnici, a prošle jeseni je oko deset miliona njih otišlo u inostranstvo na odmor. Kinezi su na dobrom putu da preteknu brojno još uvek nadmoćne Nemce kada su u pitanju putovanja u inostranstvo. Sve u svemu, broj turista koji su putovali na međunarodnom nivou narastao je sa 674 miliona u 2000. na 1,2 milijarde prošle godine, a predviđa se da će do 2026. godine porasti na 1,8 milijardi, podaci su studije Svetskog saveta za putovanja i turizam (World Travel and Tourism Council). Međutim, s obzirom da su avio-karte sve jeftinije, a raste i opšti prosperitet svetskog stanovištva, tako je i „globalni turizam“ postao pristupačniji većem broju ljudi – dok broj omiljenih destinacija uglavnom ostaje – isti.

Brzi rast globalne srednje klase je više nego jasan pokretač  turbulentnosti i „over-turizma“. Skorašnji podaci Brukings Instituta sugerišu da bi globalna srednja klasa, procenjena na 3,2 milijarde u 2016. godini, mogla biti značajno veća nego što se ranije verovalo, možda i 3,7 milijardi, dok će se tom socijalnom sloju svake godine u narednih pet godina pridruživati po dodatnih 160 miliona. Gotovo svi (88%) od predstojeće, nove milijarde ljudi u planetarnoj srednjoj klasi poticaće iz Kine, Indije i drugih zemalja Azije. Uz novac srednje klase, dolazi, prirodno, i sklonost ka putovanjima.

“Većina njih želi da poseti najlepša i najvažnija mesta u Evropi, koja su već preopterećena”, kaže Karl Born, bivši menadžer turističkog operatera TUI a sada predavač ekonomije turizma. Terorizam i previranja u mnogim višegodišnjim turističkim destinacijama, poput Turske i Indonezije su u protekloj godini primorali putnike da suze svoj izbor.

Reakcija na turbulencije usled poplave turista koji pohode tek mali broj najpopularnijih destinacija preti da ograniči privredni rast čitavog lanca ishrane – od hotela i restorana do proizvođača aviona – s obzirom da mnoštvo popularnih destinacija ne samo što uništava živote lokalaca već kvari i samo turističko iskustvo. “Ove godine se povećao broj klijenata koji su svoje iskustvo putovanja ocenili kao lošije nego pre”, rekao je Georg Hesse, šef nemačkog portala Holidaycheck za rezervacije i ocenjivanje kvaliteta turing-operatera. Žalbe koje im pristižu se veoma često odnose na preopterećenost osoblja i prenatrpanost lokacija na kojima su glavne svetske turističke atrakcije. Nezadovoljni putnici nisu bili spremni da ponovno plaćaju iste visoke cene kako bi eventualno opet posetili ta mesta, a ovakva situacija mogla bi da utiče kako na poslovanje aerodroma tako i na proizvođače aviona kao što je to Erbas. “Kada sve veći broj destinacija ne može i nije u stanju da prihvati dodatne količine turista, tada i avio-kompanije kupuju manje novih aviona”, rekao je stručnjak za avio putovanja Hajnrih Grosbongart (Heinrich Grossbongardt).

Industrija putovanja za ovu situaciju okrivljuje „ekonomiju deljenja“ i veb-stranice kao što su Airbnb i Homeaway, koji vlasnicima omogućavaju iznajmljivanje svojih neiskorišćenih soba ili kuća za odmor, i koji su vremenom postali žestoka konkurencija klasičnim hotelima i pansionskom smeštaju. Na Majorki i Kanarskim ostrvima, broj turista koji odsedaju u privatnim „šering“ rezidencijama je praktično jednak broju onih koji borave u hotelima, sveprisutnim na ostrvu. Među ostalim primedbama, iz redova zastupnika tradicionalne putničke i turističke industrije čuju se pritužbe jer šering turizam i putovanja nisu na udaru lokalnih turističkih taksi.

Barselonu je, primera radi, u 2016. godini preplavilo 10 miliona turista, uz 8 miliona noćenja, čime je grad praktično u neprekidnom vanrednom stanju. Prema podacima kompanije MedCruise, broj putnika koji dolaze u katalonsku prestonicu bio je 600.000 u 2000. godini. Tokom 2016. godine, pohodilo ga je 2,7 miliona. Gradonačelnica Ana Colau opisuje centar Barselone kao “park za zabavu prepun maloprodajnih objekata i suvenirnica, ali bez ikakvog istinskog identiteta”. Grad se suočio sa zabranom novih hotela i objekata za odmor, uvodeći krutu kaznenu politiku prema onim Barselonjanima koji svoje stanove, sobe i apartmane izdaju preko veb-sajtova Airbnb i Homeaway i koji, za sada, nisu registrovani. Žitelji Barselone pokrenuli su masovne demonstracije, zahtevajući od gradskih vlasti da hitno i konkretno reaguju.

Međutim, Alex Dihter (Alex Dichter), konsultant savetodavne kompanije McKinsey rekao je da su i operateri kao što su TUI ili Thomas Cook takođe odgovorni za ovakvu situaciju. “Nedostatak planiranja je najvažniji razlog zbog koga je ekstremizam sada postao problem”, tvrdi Dihter. Ove agencije mogu zdušno koristiti svoju direktnu vezu sa kupcima kako bi ih preusmerili na manje pretrpane destinacije, kaže Georg Hesse iz Holidaycheck-a. Oni bi im mogli predlagati da odu u Grčku umesto u Španiju, ili da uživaju u kanalima u Kolmaru u Francuskoj, umesto u Veneciji.

Zvaničnici iz Amsterdama napravili su inventivne napore kako bi posetioce amsterdamskih kanala i kuće Ane Frank u strogom centru preusmerili na obližnje, na manje interesantne znamenitosti. Jedna od zanimljivijih ideja bila je preimenovanje mesta koja su strancima teška za izgovor – Noordvijkerhout na obali Severnog mora preimenovan je u Amsterdam Beach.

U Berlinu se dogodilo nešto nesvakidašnje: mnogi Berlinci glasali su na nedavnom referendumu za o(p)stanak aerodroma Tegel u centru grada jer, po njihovom mišljenju, „buka aviona odvraća turiste, dobrostojeću klasu i hipstere of ulaska u grad”, kaže berlinski medijski konsultant Feliks Cimerman. U Holandiji postoji bojazan da će, u sledećem krugu lokalnih izbora, ponovni povratak „starih“ turista povećati političke izglede i popularnost antiimigrantske stranke PVV na čijem je čelu Geert Wilders.

Hoteli sada podižu cene, dok neke opštine povećavaju turističke takse ne bi li sprečile preterani priliv, iako alternativne mogućnosti „šering-turizma“ i iznajmljivanja prostora podrivaju ove napore. Da li bi ograničavanje broja letova niskobudžetnih aviokompanija, kao i njihovo poskupljenje, barem donekle sprečili poplavu turista u kojoj se dave popularne destinacije? Da li bi turističkim agentima bilo bolje da potencijalne posetioce počnu da ubeđuju da ne dolaze u špicu sezone već u off-terminima? Iako turističke agencije briljiraju u nastojanju da neupućene ipak privole na manje popularne gradove i regione koje imaju u ponudi, šta bi se desilo kada bi sami operateri preuzeli veću odgovornost u „hendlanju“ i organizaciji svih tih putnika?

Ne postoji lak odgovor na pitanje kako rešiti raspad sistema koji sledi najpopularnijim turističkim lokacijama, i to na planeti koja iz dana u dan postaje sve manja – i sve tešnja.

Rüdiger Kiani-Kress, Darrell Delamaide (5.nov 2017)

Handelsblatt Global