Epl vs. Huavej: Kineski uzlet i američko poniranje


Zbog smanjenih isporuka svojih modela na kinesko tržište Epl gubi trku sa Huavejem, donosi Wall Street Journal.

Isporuke Eplovog ajfona Kini znatno su se smanjile u odnosu na ukupne isporuke pametnih telefona ove firme koje je u poslednjem kvartalu isporučila Kinezima, dok je prodaja lokalnog rivala Huaveja porasla na najvećem svetskom tržištu pametnih telefona – u Kini.

Isporuke ajfona Kini opale su znatno više nego što je to slučaj sa pametnim telefonima drugih proizvođača – više od ukupne isporuke pametnih telefona u prošlom kvartalu, što je imalo za posledicu da Apple Inc. dodatno izgubi udeo na kineskom tržištu u odnosu na lokalnog rivala Huawei Technologies Co. na ovom najvećem svetskom tržištu pametnih telefona. Prema podacima International Data Corp, isporuke su pale za 20% u odnosu na prethodnu godinu, stavljajući tačku na „i“ na već prisutan trend gubljenja tržišta koje je Epl iskusio krajem prošle godine. Prošlog meseca, Eplov CEO Tim Kuk je za pad prodaje ajfona u Kini zbog ekonomskog usporavanja.

To usporavanje – uz globalni trend među vlasnicima telefona da ređe kupuju najnovije modele – doprineli su padu ukupnih isporuka pametnih telefona u Kini za 9,7% u ovom kvartalu. Pad Eplove prodaje i isporuka doveo je do pada profita na kineskom tržištu na 11,5% sa 12,9% pre godinu dana, navodi IDC. Epl, koji je sada četvrti najveći proizvođač u Kini, bio je vodeći prodavac pametnih telefona u ovoj zemlji od početka 2015. godine prema podacima IDC-a, koji je objavio da je Huavej takođe dobio udeo na tržištu telefona najviše kategorije kojim su dugo dominirali Epl i kompanije poput njega.

“Visoka cena ajfona X je 2017. produžila korisnički ciklus zamene, dok novi modeli prošle godine nisu imale dovoljno inovacija da bi ih korisnici kupili”, rekao je Si Vong, IDC-jev analitičar za Kinu. „Huavej je, nasuprot tome, preduzeo tehnološke korake koji su njegove uređaje učinili konkurentnijim u fotografiji, igrama i poslovnim aplikacijama, rekao je on.

Prema podacima IDC-a, iako u Sjedinjenim Državama praktično ne postoje telefoni Huaveja, globalne isporuke pametnih telefona ove firme su u četvrtom kvartalu porasle za 44% , prema IDC-u, što ga je prošle godine svrstalo na treće mesto po svetskoj prodaji. I pored ovakvog uspeha, prošlogodišnja svetska prodaja Huaveja i dalje zaostajala za Samsungom i Eplom.

Oštar pad isporuka Eplovih mobilnih uređaja u četvrtom tromesečju u Kini je takođe bio pretočen u povećanje profita ne samo za Huavej već i za druge lokalne brendove, uključujući BBK Electronics Corp. (Oppo) i Vivo. Analitičari kažu da je skorašnji uspeh kineskih proizvođača mobilnih telefona usledio usled ponude jeftinijih modela i unapređene tehnologije, koja je usmerena prema kupcima na lokalnom tržištu.

Međutim, isporuke kineske kompanije Xiaomi Corp. – koja je prošle godine prikupila 4,7 milijardi dolara kroz inicijalnu javnu ponudu na berzi u Hong Kongu – pale su za 35% u četvrtom kvartalu, što, prema IDC-u, ukazuje na premalo novih proizvoda i razočaravajuću prodaju njegovog vodećeg modela pametnog telefona Mi Mix 3.

Uspeh njegovih pametnih telefona je retka dobra vest za Huavej. Kanadske vlasti su decembra 2017. uhapsile njihovog finansijskog direktora pod optužbom koja se odnosi na nepoštovanje američkih sankcija protiv Irana. On se, takođe, bori protiv posebnih krivičnih prijava U SAD-u, koje ga terete da je ukrao intelektualnu svojinu američke firme T-Mobile US Inc. Huavej je negirao sve ove optužbe koje su mu upućene.

U međuvremenu, Sjedinjene Države lobiraju kako bi privukle saveznike koji bi podržale inicijativu da se američkim telekom operaterima zabrani kupovina 5G mrežne opreme od Huaveja, koji je vodeći svetski proizvođač opreme za mobilne telekomunikacije kao što su bazne stanice, ruteri i svičeri.

Huavej je nastavio da lansira seriju vrhunskih telefona koji su mu pomogli da se pozicionira bolje u odnosu na Apple. Otkrivanje preklopnog 5G telefona očekuje se na jednom promotivnom događaju, naime, na sajmu mobilne industrije u Barseloni krajem ovog meseca.

wsj.com

Napuštena čeličana postaje novo obeležje Pekinga


Gradska vlada Pekinga objavila je da će napušteno industrijsko područje u zapadnom predgrađu pretvoriti u novo obeležje grada do 2035. godine, prenosi Kineski internacionalni radio (CRI).

Objavljeni plan predstavlja i deo priprema za Zimske olimpijske igre 2022. godine u Pekingu.

Nova oblast će biti izgrađena na temelju parka Šougang, nekadašnje čeličane koja je 2010. preseljena u susednu provinciju Hebei i prostiraće se na površini od 22,3 kvadratnih kilometara, navodi se u planu koji je predstavila Gradska komisija za razvoj i reforme.

“Gradeći na temelju postojećih objekata, stvorićemo posebnu zajednicu koju će činiti muzeji, biznis inkubatori i objekti za zabavu”, najavio je Hung Đijuan, zamenik direktora Komisije.

U parku se upravo grade sportski objekti za Zimske olimpijske igre, uključujući skijaški centar i centar za trening. Objekti će nakon Olimpijade biti korišćeni za održavanje raznovrsnih međunarodnih događaja, navodi se u planu.

Peking će graditi i jezera, šumske parkove i vodene površine u ovoj oblasti, kako bi je izgradio ekološku zonu za primer.

Kompanija Šougang će sarađivati sa preduzećima u zemlji i inostranstvu u obnovi stare industrijske zone, rekao je Vang Šidžung, zamenik generalnog direktora kompanije, dodajući da će u zoni biti uspostavljena prva gradska mreža 5G i industrijski park veštačke inteligencije.

 

Pripremio: Džao Peng, CRI

Kineska građevinska industrija i oporavak tržišta: zaduživanje i razduživanje


Kineske kompanije koje se bave nekretninama sa džank kreditnim rejtingom požurile su da prodaju dugove denominovane u dolarima i to u finansijskom prometu rekordnom za poslovanje na početku godine.

Prava bujica poslovnih dilova ilustruje kako jedan pomirljiviji stav američkih Federalnih rezervi doprinosi znatnom smanjenju pritiska na zajmoprimce. Nekretnine su ključna komponenta ove druge po veličini svetske ekonomije, dok tržišna vrednost brojnih građevinskih firmi iz Kine – od kojih su mnoge od njih u visokim zaduženjima – spadaju među najvrednije „deonice“ na svetskom tržištu.

Prema podacima Dealogic-a koji se protežu unazad do 1996. godine, građevinske kompanije sa spekulativnim dugom (onim koji je visokog nivoa rizika usled nesolventnosti), su od prvog januara do danas pozajmile 8,4 milijarde dolara, od čega najviše početkom ove godine. U utorak je China Aoyuan Group procenila četvorogodišnje dolarske obveznice na 225 miliona dolara, koje bi trebalo da imaju prinos od 7,95%. Zhenro Properties grupa je saopštila da će u naredne dve godine pozajmiti 230 miliona dolara, uz kamatu od 9,8%. Prema dokumentaciji koju su predali berzi, ove kompanije nameravaju da iskoriste novac prikupljen izdavanjem obveznica za refinansiranje. Kompanije nameravaju da iskoriste sredstva za refinansiranje postojećih dugova. Rivalska firma, Sunac China, takođe je izjavila kako planira da svoj dug plasira na inostrana tržišta.

Prema onima koji su učesnici u ovoj tržišnoj areni, promena tona FED-a pomogla je da se ubrza tempo poslovnih dilova. Moguća pauza u rastu američkih kamatnih stopa dovela je do toga da investitori krenu „u lov“ na veće profite, ulivši svoj novac u obvezničke fondove fokusirane na tržišta u razvoju. Kompanije za nekretnine reagovale su ogromnim ulaganjima na tržištu.

Osim toga, prošlogodišnji pad cena privukao je one koji su u potrazi za visokim prinosima. Uticajni investitor na tržištu američkim obveznicama, Pacific Investment Management Co. (Pimco), izjavio je da će 2019. godine kineske obveznice s visokim prinosom biti atraktivne, navodeći procene i očekivanja samo za umereno visoke iznose novih emisija, bez obveznica koje dospevaju – očekujući relativno malu ponudu novih obveznica kao i obveznica koje dospevaju na naplatu.

Fokus na perspektivi dodatnog fiskalnog stimulusa tj finansijskog podsticaja iz Pekinga, uz manju usredsređenost na razduživanje – dok, za to vreme, kineske vlasti pokušavaju da osnaže svoju usporavajuću ekonomiju – takođe doprinosi jačanju investitorskih apetita. Nastavak trgovinskih razgovora između Sjedinjenih Država i Kine doprineo je da se ponuda rizičnih hartija od vrednosti širom sveta oporavi od prošlogodišnje finansijske stagnacije, uključujući i stanje na svetskim berzama.

“Tržište doživljava apsolutni procvat”, rekao je Konan Tam, kodirektor azijsko-pacifičkog odeljenja za dužnička pitanja u Merrill Lynch, pritom misleći na prodaju obveznica koje izdaju kineske firme za nekretnine.

U svetlu velike potražnje, većina firmi je umanjila ponude u odnosu na njihove početne cene, rekao je on. Ove obveznice su uglavnom kupovane od strane velikih institucionalnih investitora, kako u Kini tako i u inostranstvu, rekao je Tam.

Kineske građevinske firme dominiraju azijskim tržištem obveznica sa visokim prinosom. Ove hartije od vrednosti počele su da se oporavljaju od dugova u kojima su bile veći deo 2018. godine. Zaključno s ovim ponedeljkom, indeks ukupnog povrata dolarskih obveznica s visokim prinosom kineskih kompanija porastao je ove godine za 4,4%, prema ICE indeksima. Sličan indeks američkih korporativnih džank obveznica je, u istom periodu, imao povraćaj od skoro pet odsto.

Vrednost nekih od novoizdatih dolarskih obveznica su takođe naknadno porasle, dok su njihovi prinosi u padu. Mogućnost pristupa fondovima doprinela je umanjenju rizika od neizvršenja obaveza, što je upravo ona vrsta straha koji je prošle godine pogodio tržišta, kaže J.C. Sambor, zamenik šefa odeljenja za operacije sa fiksnim prihodima na rastućim tržištima (londonska filijala BNP Paribas Asset Management). Kineske građevinske firme čije su obveznice rangirane kao džank moraju da refinansiraju dugove od 41,5 milijardi dolara do kraja prve polovine ove godine, navodi CreditSights.

Ipak, investitori su i dalje zabrinuti da bi otvaranja stečajnih postupaka nad takvim preduzećima na kineskom domaćem tržištu mogla anulirati dobitke nastale na inostranim tržištima. Prošlog leta su neizvršenja novčanih obaveza, tj dugovi rudarske kompanije Wintime Energy Co, denominovanih u juanima, stropoštali dolarske obveznice izdate od strane njenog ogranka Huachen Energy Co.

 

WSJ

Privreda Zalivske oblasti Kine: skrivene slabosti i snaga


Kineski zvaničnici su prošlog oktobra proslavili otvaranje mosta Hong Kong-Makao-Džuhaj (Zhuhai), devetogodišnjeg projekta vrednog 20 milijardi dolara koji je postao najnoviji i najveći simbol razvojnih planova tzv. oblasti Većeg Zaliva (Greater Bay Area, GBA, ili, kraće, Zalivske oblasti) – čiji je cilj poboljšanje konkurentnosti u odnosu na slična inovativna čvorišta u San Francisku, Njujorku ili Tokiju.

Ali, baš kao i u slučaju sa izgradnjom arhitektonskog čuda –  zalivskog mosta – koji je izazvao i kritike usled kašnjenja, nezgoda i preglasavanja budžeta, kineske ambicije za daljim integrisanjem svog jekonomskog „motora“ u Kineskom moru nisu uvek uživale u glatkoj plovidbi. Uprkos svojoj proizvodnoj snazi, razlike u propisima i industrijskoj strukturi izdvajaju 11 Zalivskih gradova od ostalih urbanih centara u Kini. Kako bi se ovaj region podigao usred aktuelnih trgovinskih tenzija i usporavanja privrede, propisima će morati da se uklone te barijere, čime se Zalivski gradovi izdvajaju od ostalih u Kini.

Iako je 2016. godine GBA uvrštena u 13. kineski petogodišnji plan, a 2017. postala i predmet sporazuma potpisanog od strane regionalnih lidera, još uvek nije objavljen razvojni plan i okvir. Prošlog proleća je premijer Li Kećjang najavio da će plan biti detaljno formulisan i razrađen, ali je odgađanje potisnulo njegovu realizaciju sve do ovog februara, ili čak nešto kasnije, kažu izvori iz South China Morning Post-a. Razlog je, kako se pretpostavja, zabrinutost da će, baš kao i u slučaju nacrta za projekat „Made in China 2025“, konkretni planovi biti shvaćeni kao izazov američkoj tehnološkoj dominaciji.

Međutim, to takođe znači da vremenski raspored i uticaj ukupne politike razvoja Zalivske oblasti ne ostaju do kraja jasni.

Prikrivene snage

Područje Većeg zaliva ima neslućeni potencijal za privredni rast, i to ne samo zbog uključivanja finansijskih čvorišta poput Hong Konga, Guangdžua i Šenžena, često nazivanog hardverskom prestonicom Kine.

I drugi gradovi u Kini su takođe industrijski „teškaši“: zajedno uzev, 2016. je devet okruga činilo 80% proizvodnje Guangdonga.

Jedan na svakih pet pametnih telefona proizveden je u industrijskom gigantu, Donguanu. Procenjuje se da će BDP ovog grada, baš kao i onaj obližnjeg Fošana, do 2020. godine premašiti 1 bilion (hiljadu milijardi) renminbija (148 milijardi dolara), kao i pomak ka visokotehnološkoj proizvodnji. Zahvaljujući potezima kineske vlade, prošle godine su vlasti ove industrijske zone uspele da privuku 6.000 tehnoloških kompanija da započnu svoj biznis u Nanšuu, malo udaljenijem okrugu Guangdžoua, u kome se sada nalaze sjajne start-up kompanije koje se bave veštačkom inteligencijom, Pony.ai i CloudWalk.

U kombinaciji sa Hong-Kongom i Makaoom, u 11 zalivskih gradova živi i radi oko 70 miliona ljudi koji učestvuju u ekonomiji vrednoj više od 1,8 biliona dolara – što je, otprilike, veličina brazilskog BDP-a, ili dvostruko veća od BDP-a koji ima Indonezija. U avgustu prošle godine, investiciona kompanija CBRE Group predvidela je porast “najveće svetske ekonomije, kineskog Većeg zaliva”, dok je prema anketi poslovnih ljudi iz 2017. godine koju je podržala Glavna trgovinska komora Hong Konga, 80% ispitanika podržalo je integrisani razvoj Zalivskog regiona (u poslovni sistem Hong-Konga, prim. prev).

Ubrzani razvoj tehnologija je već uveliko u toku, bez obzira na odlaganje zvaničnog master-plana.

Džuhaj je, na primer, specijalna ekonomska zona u kojoj se još od 1992. „ispotiha“ i bez mnogo medijske buke neguju i razvijaju nove, najnaprednije tehnologije; a onda je na nacionalnom nivou uspostavljena industrijska razvojna zona za visoke tehnologije. Prostrani kompleks sada uključuje četiri univerzitetska kampusa, uz poslovne prostorije softverske kompanije Kingsoft ali i Meizua, pekinškog giganta za mobilne tehnologije.

Pored toga, prema rečima zaposlenih u tehnološkom parku “Southern Software Park”, ovaj kompleks je utočište i „lansirna rampa“ za startup firme kao što je Oceanalpha – kompanija iz Džuhaja čija je specijalnost razvoj autonomnih plovnih objekata koji su 2018. bili uključeni u novogodišnji gala-spektakl proslave kineske Nove godine.

Razviti visoko-tehnološki kompleks tj čvorište (hub) nije nimalo lak zadatak. Pa ipak, živopisne i upečatljive softverske zone poput ove, koje podržava kineska vlada dobar su orijentir i za ostale (Foto: Bailey Hu/ TechNode)

Od tada su se pojavile i druge industrijske ili slobodne trgovinske zone koje privlače preduzeća iz susednog Makaoa, Hong Konga i inostranstva. Jao Jišeng, gradonačelnik Džuhaja je izjavio da je januara 2018. godine, visokotehnološka proizvodnja doprinela sa preko 30 milijardi renminbija ($4.43mlrd), što je gotovo 28% BDP-a ovog grada.

Džordan Čeng, generalni direktor startap firme Med gejz (Mad Gaze) za proizvodnju AR pametnih naočara bio je među onima koje je odmah privukla odlična poslovna politika gradske oblasti Džuhaj. Iako je sedište ove kompanije u Hong Kongu, njegov startap radi na razvoju opreme za javnu bezbednost zajedno sa sa policijskim snagama u provinciji Šanksi, Hefej u provinciji Anhuj, kao i u oblasti Luohu u Šendženu.

Čeng kaže da je gradska uprava Džuhaja ponudila Med gejzu finansijsku potporu, dajući osoblju ove firme prostor i svu potrebnu podršku za njihova istraživanja i razvoj. Ova kompanija planira da u Džuhaju osnuje svoju ekspozituru, a svoju proizvodnju već izmešta i u ostale zalivske gradove, Šenženu i Ujdžou (Huizhou).

Čeng je rekao da privredni planovi zalivske regije “u cilju razvoja proizvodnje, talenata i tržišta”, predstavljaju “dobru priliku za nas”. On očekuje da će njegovom rastućem startapu “i dalje biti potrebna podrška vlade” i u budućnosti, s obzirom na to da želi da svoje poslovanje proširi i na oblast razvojnih programa.

Nedaleko od železničke pruge, u udaljenom distriktu Nanša, nalazi se pilot-zona slobodne trgovine sa velikim ambicijama. Krajem 2018. godine, pored postojeće višegodišnje šeme za promovisanje razvoja veštačke inteligencije, lokalna vlada je objavila da će 30 milijardi renminbija ($4.43mlrd) investirati u sektore koji uključuju IT, biotehnologiju, kao i AI.

Ovo predstavlja oštar kontrast kada se uporedi s nekim ruralnijim delovima ovog okruga, koji još uvek obiluje pitoresknim kanalima i parcelama poljoprivrednog zemljišta. Ali, kako je istakao Hu Ven, operativni direktor startapa Pony.ai na CNBC konferenciji održanoj prošlog novembra, nedostatak saobraćajnih gužvi i lepo vreme pomažu da Nanši postane “stvarno idealno mesto” za testiranje autonomnih automobila.

Pošto je lane u februaru lansirao vozni park, Hu je rekao da Pony.ai razmišlja o skaliranju “do 1.000 vozila” u Nanšiju u nekom trenutku. A to nije samo zbog čistih puteva; Hu je rekao da je, u poređenju sa drugim oblastima u Kini, nacionalna vlada odobrila okrugu više “dozvola i moći” za eksperimentisanje.

Praznine u planu

Međutim, zapanjujuća statistika može prikriti sve veće razlike koje se isprečuju između gradova i regiona.

Čak i visokoprofilni infrastrukturni projekti, poput mosta na pravcu Hong Kong-Makao-Žuhai koji bi trebalo da zbliži saradnju među zalivskim gradovima, odražavaju se postojeće barijere među gradovima. Da bi to iskoristili, recimo, vozači moraju preskočiti razne birokratske prepreke: u zahteve za započinjanje biznisa uključuju tri različite dozvole, dve vrste osiguranja automobila i registraciju kod uprave gradske prefekture Džuhaja.

U intervjuu za TechNode novembra prošle godine, Toa Čarm iz hongkonške inicijative „Cyberport“pod vladinim pokroviteljstvom izjavio je da razvoj zalivske oblasti predstavlja „zlatni trenutak“ za inovacije, ali samo ukoliko zvaničnici mogu da sarađuju na prevazilaženju regulatornih barijera.

Ključna je podrška kineske vlade, ali i “implementacija, kako bismo mogli da rešimo sve razlike”, rekao je on. Prema Čarmu, ove razlike i dalje postoje: od oblasti razmene kripto-valute pa do usaglašavanja stavova o tome kako i usvajati nove tehnologije.

Osim toga, prekogranični privrednici suočavaju se sa različitim stopama poreza na dohodak i korporativnim porezima, kao i sa neprikladnim transferima između tri različite valute. Markos Čan, šef istraživačkog sektora CBRE-a za Kinu, rekao je za TechNode da klijenti firme “žele bolje mere” kako bi olakšali prekogranične tokove kapitala.

Postoje i značajne razlike kada je u pitanju industrijska struktura. U 2016. godini, Šenženski BDP po glavi stanovnika bio je najviši u Guangdongu, ali je činio samo 56% i 35% Hong Konga, odnosno Makaa. Prosečan BDP po stanovniku u regionu takođe je znatno zaostajao za svojim međunarodnim konkurentima – Njujork, San Francisko i Tokio – kao i procenat ekonomije koju podržava tercijarna industrija.

Ovim se vrši pritisak na kreatore politika da izjednače razvoj regiona, sela i gradova, posebno na mestima kao što su Žaoking, Đjangmen i Žongšan, koji se još uvek fokusiraju na proizvodnju niskog i srednjeg nivoa. Da bi poboljšali region, gradovi poput ovih “više se ne mogu fokusirati na proizvodnju”, kaže Markos Čan.

On priznaje da će faktori kao što su američko-kineski trgovinski rat i pad domaće ekonomije uticati na planove Zalivske oblasti u bliskoj budućnosti. Međutim, dalji razvoj regiona je “dugoročna ambicija” za Kinu, koja će uticati na to područje “još decenijama i decenijama”.

Neki koji imaju bliži uvid u razvoj kineske industrije uzimaju u obzir i tu činjenicu. Na konferenciji u Nanšuu prošlog novembra, međunarodna medijska korporacija CNBC objavila je da će osnovati lokalnu filijalu u Guangdžouu zbog potencijala za inovacije u ovoj oblasti. Rojters je naveo slične razloge nakon što je prošlog maja najavio svoju novu kancelariju – u Šenženu.

Ardžun Karpal, nedavno imenovani dopisnik CNBC-a iz Guandžoua je u Nanšau rekao da razvoj okruga zahteva još vremena. Ipak, imajući u vidu podršku vlade i kompanija visokog profila, on je optimista. Na kraju krajeva, Karpal je rekao: “Ni Silikonska dolina nije izgrađena preko noći.”

China Economic Review

Zašto kineska trgovinska politika nije “neobična”, kako to misle Sjedinjene Države?


Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država je završen. Rezultat: tople reči na obe strane ali bez konkretnog dogovora, uz salvu predsedničkih tvitova koji podsećaju na 1. mart, krajnji rok koji je SAD dala Kini za “kompletan dogovor”.

Uz ovo ide i vest da Sjedinjene Američke Države prete više nego dvostrukim povećanjem tarifa na kineske proizvode vredne 200 milijardi dolara, što je ravno povećanju sa 10% na 25% u carinskim nametima – osim ukoliko Kina ne sprovede „sveobuhvatne promene“ u svojoj trgovinskoj i industrijskoj politici. Stoga, vredi ispitati koliko je Kina „izopštena“ na globalnom i istorijskom planu.

Uz veliki bilateralni trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama, u ključna pitanja koja Vašington neprekidno potcrtava uočljiv je kineski „nedostatak efikasne zaštite“ na prava proistekla iz intelektualne svojine (IP, Intelectual Property), njene industrijske politike koje imaju za cilj da podrže domaće (američke) firme, kao i strategiju „Made in China 2025“ za promovisanje unapređenja i inovacija u visokotehnološkim industrijama.

U svakom od ovih pitanja lako je shvatiti zašto bi Sjedinjene Države smatrale da kineska politika šteti njenim interesima. Međutim, postoje mnogi drugi primeri povećanja moći korišćenjem slične kombinacije mera, a u cilju zaštite svojih domaćih (američkih) firmi od inostrane konkurencije, kao i unapređenja strateških važnih privrednih grana.

Počnimo sa pokušajima Kine da zaštiti lokalne industrije koristeći prepreke za spoljnu trgovinu i investicije. Obrazloženje za ove politike nisu prvi put izneli Si Đinping ili Deng Sjaoping, otac brzog ekonomskog rasta Kine, već je to 1791. godine učinio Aleksander Hamilton, prvi američki sekretar trezora.

U svom osnovnom Izveštaju o proizvodima (Report on Manufactures), Hamilton je tvrdio da, s obzirom na lošu američku tehnologiju u poređenju sa Evropom, američke proizvodne industrije ne bi bile u stanju da se takmiče sa naprednijim stranim firmama a da se prethodno ne zaštite.

U slučaju džina, na primer, Hamilton je primetio da je “cena nekih materijala/poslovnih ideja ovde veća nego u Holandiji… cena rada je znatno veća, dok je količina kapitala prisutnog u poslovanju tamo daleko veći.” Predrasude, u korist uvoznog džina su (bile) jake.”

Pa, kakvo je to bilo Hamiltonovo rešenje? “[Jedan] dodatni namet od dva centa po galonu… na (postojeće) carinske takse na uvezena alkoholna pića dokazano prve klase.”

Manje razvijene ekonomije već stolećima koriste ovu taktiku – uključujući i mlade Sjedinjene Države koje su nastojale da sustignu Evropu. Američke tarife na uvezene proizvode su krajem devetnaestog veka u proseku bile negde oko 50%.

Još jedan izvor frustracije Sjedinjenih Država proizveden je nastojanjima Kine da osigura naprednije tehnologije od onih koje poseduju razvijene zemlje, putem obavezivanja stranih kompanija koje sarađuju sa kineskim firmama na transfer tehnologija, direktnih inostranih investicija kroz akviziciju visokotehnoloških stranih firmi, i, navodno, otvorene, direktne i neprikrivene krađe intelektualne svojine.

A opet, iako je razumljivo zašto je američka vlada odlučna da spreči Kinu u „potkopavanju“ svog vodećeg položaja u ključnim tehnologijama, tu je i duga istorija rivalskih strana koje po tradiciji pokazuju kavaljerski stav prema industrijskim tajnama koje – naravno – međusobno kriju jedna od druge.

Tokom svoje rane istorije, mlade Sjedinjene Države često su kritikovane od nekadašnje supersile, Britanije, zbog svoje neobuzdane krađe britanskih industrijskih proboja.

Najpoznatiji primer toga bio je slučaj Semjuela Slejtera, engleskog radnika u proizvodnji pamuka koji je pomogao u stvaranju američke tekstilne industrije. Rođen u Britaniji 1768. godine, mladi Slejter je radio kao šegrt u pogonu za preradu pamuka u svom rodnom gradu Belperu, okrug Derbišir (Derbyshire).

Britanija je u to vreme zabranila radnicima iz pamukara da putuju u Ameriku jer nije želela da Sjedinjene Države „tek tako“ preuzmu britansku tehnologiju prerade pamuka, koja je u to vreme bila vodeća u svetu.

Osupnut nagradama objavljivanim u američkim novinama za informacije o preradi pamuka, Slejter je odbacio zabranu, otplovio u SAD i postao – kao što je poznato u zemlji koja ga je usvojila – “Otac američkih proizvođača”. On je u Britaniji obeležen kao “Slejter izdajnik”.

A nisu Sjedinjene Države bile jedina zemlja sa labavim stavom prema intelektualnoj svojini. Britanija, Holandija, Francuska, Austrija i Švajcarska su tokom 19. veka omogućile patentiranje stranih pronalazaka u zemlji.

Neke velike evropske kompanije počele su da koriste tehnologije koje su drugi razvili. Holandski proizvodni gigant Filips je tokom 1890-tih počeo da proizvodi sijalice, tehnologiju koju je patentirao Amerikanac Tomas Edison.

U skorije vreme, zemlje u razvoju, uključujući Brazil, Indiju, Južnu Afriku, Maleziju i Nigeriju, koristile su „transfer tehnologija“, lokalne sadržaje, ili pak fondove za razvoj veština kako bi osigurale da strane direktne investicije doprinose izgradnji domaćih kapaciteta.

Čak i kineski plan „Made in China 2025“ – industrijska politika osmišljena da ovu zemlju načini svetskom klasom igrača u industrijskim granama poput proizvodnje električnih automobila, veštačke inteligencije i vazduhoplovne industrije, a koje je Bela kuća opisala kao ključni deo „ekonomske agresije“ Pekinga – daleko je od jedinstvenog u globalnom kontekstu.

Poznato je da su američki saveznici, Koreja i Japan, koristili slične intervencionističke pristupe kako bi se uzdigli od siromašnih, ratom razorenih zemalja do “privrednih čuda” sa vodećim svetskim tehnološkim sektorima. Japansko ministarstvo trgovine i industrije (MITI) usmerilo je svoje pojavljivanje kao globalnog lidera u industriji automobila i kompjutera, dok su korejski vodeći konglomerati poput Hjundaija i Samsunga procvetali upravo usled podrške svoje vlade.

U stvari, ekonomisti u velikoj meri smatraju da je razvojni pristup Kine manje neprijateljski raspoložen prema stranim direktnim investicijama, kao i da je na mnogo načina manje centralizovan od onih u Japanu ili Koreji.

Štaviše, mnoge ekonomije koje se obično posmatraju kao visoko tržišno orijentisane, nastavljaju da koriste industrijsku politiku da bi upravljale svojim ekonomijama, od kojih neke uz značajno učešće države.

I dok američki politički i ekonomski diskurs tipično naglašava slobodna tržišta, američka vlada u stvarnosti ulaže veoma mnogo u istraživanje i razvoj, polažući temelje na kojima su izgrađene velike firme kao što je Apple. CIA ima čak i firmu za rizični kapital koju finansira vlada i koja investira u obećavajuća tehnološka preduzeća.

Naravno, neki mejnstrim ekonomisti tvrde da selektivno učešće države nije pravi način za vođenje trgovinske politike ili razvoja privrede. Ali bez obzira na stav o ekonomskom intervencionizmu, jasno je da Kina nije jedina zemlja u svetu koja se strateški meša sa (slobodnim i otvorenim) tržištem.

Gledano u istorijskom kontekstu, trenutni američko-kineski konflikt nije toliko odraz nespremnosti komunističke Kine da sledi klasične postavke slobodne tržišne ekonomije koliko je klasična priča o tome šta se dešava kada jedna nova ekonomska sila izazove staru.

China Economic Review

Inverzija neoliberalnog kapitalizma, sa bumerang efektom


„Svaka ideologija je jaka koliko su joj potencijali jaki“, govorio je Marks. Da li je neoliberalni kapitalizam sagoreo u svojoj slobodi i da li je „nevidljiva ruka“ samoregulisanog tržišta došla na naplatu ili je samo na redu pauza pred redefinisanje poretka?

Neoliberalizam kao dominantna „izvozna“ ideologija kreće krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina sa teritorije Ujedinjenog Kraljevstva pod vlašću Margaret Tačer i iz Sjedinjenih Američkih Država iz vremena predsednika Ronalda Regana. Uvoznici ideologije nisu morali da budu iz demokratskih poredaka, pa je tako jedan od prvih „uvoznika“ bio vođa čileanskog autoritarnog režima Augusto Pinoče.

Cela „izvozna grana“ svoju ekspanziju dobila je nakon što je spiritus movens ove škole mišljenja Milton Fridman dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 1976. godine, upravo za kreiranje novonastalog pravca baziranog na idejama Adama Smita još iz 18. veka. Razradivši ideju neoliberalizma, Fridman, inače savetnik Tačerove i Regana, dogmatizovao je principe nove vere — vere samoregulacije tržišta.

Vrhovni zakon ovakvog pravca trebalo je da bude romantična ideja ekonomskog postulata ponude i potražnje, odnosno čisto slobodno tržište bez mešanja države u ekonomiju, protivljenje protekcionizmu (barijerama i taksama) i visokim stopama poreza čime bi se, kako su mnogi verovali, smanjili monopoli na tržištu.

„Globalisti svih zemalja, ujedinite se“

Kreatori ideologije (ni)su računali na surogat proizvod neoliberalnog kapitalizma — pojavu globalnih tržišnih monopolista, koji upravo „nevidljivom rukom“ tržišta kontrolišu nedodirljivu dogmu ponude i tražnje i time pretvaraju slobodno tržište u nadgledano i laboratorisano.

Na prvi pogled, dva potpuno različita principa, dva logički teško spojiva ideološka kraja, kad se dublje sagleda, počivaju, izgleda, na veoma sličnim fundamentalnim smernicama. Nijedna od dve ideologije ne poznaje veru niti naciju.S jedne strane, neoliberalni kapitalizam se manifestuje kroz simfoniju globalizma, demokratije i prosperiteta, dok je za komunizam karakterističan državni intervencionizam (država ulaže i forsira svoje proizvodne procese) i jednostranačje, ali, iz prakse bi se reklo, ne nužno i loš prosperitet svojih građana. Kapitalizam predvode elitistički krugovi sa radnicima kao neiscrpnim resursom snage, dok u komunizmu na čelu pokreta deklarativno stoje radnici kao motor razvitka sa elitizovanim i povlašćenim vrhom u partiji.

Tako dolazimo do čuvene transformacije od komunističko-socijalističke maksime „proleteri svih zemalja, ujedinite se“ do „globalisti svih zemalja, ujedinite se“. Kako to da je jedan suštinski antikomunistički projekat prerastao u sličnu mašineriju koja otkriva sve nedostatke neoliberalnog kapitalizma kao izvorno antipolitičkog projekta?

Fantastična četvorka i Transpacifički sporazum za ekonomsku saradnju

U momentu kada je neoliberalni kapitalizam doživljavao svoj procvat, teško da su njegovi začetnici mogli da zamisle da će 30 godina kasnije neko drugi preuzeti ulogu glavnog igrača i protagoniste ovakve politike.

Do pre samo dve i po godine, na jednom od G7 skupova, zajedno su sedeli i smeškali se etablirani bičevi globalizma Barak Obama, Dejvid Kameron, Angela Merkel i Fransoa Oland, ubeđeni u apsolutnu dominaciju nad svetom i dogovarajući se kako sprovesti u delo dugo najavljivani odgovor kineskom projektu „Jedan pojas — jedan put“. Transpacifički sporazum za ekonomsku saradnju danas postoji na papiru, ali, nakon povlačenja SAD na čelu sa Trampom, ostatak zemalja Grupe 7 je ostao obezglavljen i bez novih ideja u daljem sprovođenju projekta. Udarac ekvivalentan izlasku SAD iz NATO-a.

Treba li spominjati da je, sem Obame, koga je nasledio Tramp, predstavnik sušte suprotnosti celokupne politike prethodnika, i Kameron u Velikoj Britaniji doživeo ogroman poraz nakon izglasavanja „bregzita“. Angeli Merkel, kao neprikosnovenom lideru Evropske unije, sprema se zamena koja će imati težak zadatak da održi takav autoritet, dok u Francuskoj Makron predstavlja možda poslednji trzaj liberalne levice u buktećoj situaciji „žutih prsluka“.

Kineski globalizam i zapadni merkantilizam

Kina, zemlja za koju se vezuje neprikosnoveno jednostranačje ali i prosperitet uprkos odsustvu demokratije zapadnog tipa, pobija nekadašnju tezu direktne povezanosti demokratije sa razvitkom i prosperitetom zemlje. Kapitalističko-komunistička „legura“ sistema kao da je bila dobitna kombinacija dveju suprotstavljenih teorija čija fuzija daje unutrašnju strogu kontrolu resursa i spoljašnji maksimalno liberalni pristup izvozu i investicijama zarad prodora na druga tržišta.

Razlozi uspeha ovakvog projekta su brojni — svakako da su kapaciteti, dobra struktura investicija i plan razvoja najvažniji, a sve pod čvrstom kontrolom neprikosnovenih lidera.

Za razliku od Kine, SAD, kao doskorašnji stub liberalnog ekonomskog projekta, ne samo da neće nastaviti takav vid razvoja, već će biti pionir istupanja iz sopstvenih projekata i organizacija. Pretnje napuštanju STO (Svetske trgovinske organizacije) put su ka novim ekonomskim krizama, dok uvođenjem barijera, kako fizičkih — zid sa Meksikom, tako i ekonomskih — sa EU i Kinom, mogu biti samo kratkoročno rešenje, ali, što je i ključno — znak da se zaista dešavaju tektonska pomeranja u svetskoj trci u ekonomiji.

Tramp i SAD kao da se ugledaju na novovekovni evropski merkantilizam, gde se cilj ogleda isključivo u pozitivnom trgovinskom bilansu sa drugom zemljom i bazira se na većim državnim investicijama u sopstvenu privredu, čak i po cenu uvođenja carina i otežavanju stranoj robi da uđe na lokalno tržište. Međutim, prelaz sa liderske pozicije globaliste ka dominantnom merkantlisti nije lako ostvariv.

Kada, na primer, imate jednu veliku fabriku automobila u zemlji, a uvodite carine na čelik koji morate da uvozite, samim tim povećavate i cenu svoje proizvodnje, što se već na početku nije svidelo kako stranim proizvođačima tako ni domaćim američkim, poput „Harlija Dejvidsona“.

Štafeta globalizma

Beskonačna akumulacija problema i kontrolisanje tih istih problema je umetnost politike koja čini najveće sile dominantnim. One rano prepoznaju određene procese i tamo gde nisu na „čelu stola“ neće ni da sede, dok svaku slabost svoju ili druge zemlje, iskoriste i pretvore u sopstvenu korist i moć. Upravo zato su u naprednim zemljama, pokretačima svetske ekonomije, promene stalne.

I u drugim zemljama su neophodne promene i one moraju da prate makroprocese u svojim mikrookruženjima. Mašine globalizma su poput velikih „titanika“ kojima nije lako da ugase motore i izbegnu ledeni breg pred njima, one to čine obično suptilno, dok su ishitreni potezi rizični kako za njih same tako i za okolne „brodiće“ koji plove nadajući se „dobrim talasima“ i koji direktno zavise od snage jačeg. Nekad se i najvećima desi „izliv sopstvene ideologije u mozak“ ili popularno „ideološki suficit“, što ne bi bio prvi put — zaokretanje sopstvenog sistema za 180 stepeni.

Ta inverzija neoliberalnog kapitalizma, sa bumerang efektom, krenula je da izjeda samu sebe i okrenula leđa svom doskorašnjem neprikosnovenom gospodaru. Štafetu neoliberalnog kapitalizma i povezivanja tržišta u svom novokomponovanom ruhu nastavljaju istočne zemlje, predvođene Kinom. Sa novim ambicijama i ideološkim potencijalima koji, čini se, nisu presušili, čak su našli i modus u kome bolje funkcionišu.

 

Sputnik News

Nemati šefa? Ne, hvala


Daleko od toga da su zastarele i nepotrebne, savremenim firmama bez čvrste upravljačke hijerarhije potrebni su menadžeri koji će njima upravljati na neke nove, dosad neisprobane načine.

Promišljanje menadžmenta danas je notorna pomodarija. Ove nedelje će vam gurui, glavni izvršni direktori, stručnjaci i profesori govoriti o smanjenju broja zaposlenih kao rešenju za korporativnu birokratiju i neefikasnost. Već sledeće nedelje, ova putujuća pomodarija je sa svojim zagovornicima prešla na neku drugu temu, recimo – upravljanje znanjem (tzv. menadžment znanja). A onda će tema, veoma moguće, biti „osnaživanje“. I tako dalje – ponekad to ide u ciklusima, tako da se stare ideje oživljavaju, preoblače i preprodaju lakovernoj publici. Oni koji ozbiljnije promišljaju bi mogli da otpljunu na svu tu poplavu gurua, vođenih medijskim hajpom i “vodećim misliocima” (thought leaders), koje nas, po ko zna koji put, vode do (njihovih) najnovijih knjiga. Pa ipak, pomodarije imaju svog značaja. One su često su odraz stvarnih težnji i ukazuju na smislena rešenja. Početkom 90-tih je, recimo, upravljanje kvalitetom (Total Quality Menagement, TQM) sadržalo istinsku vrednost. TQM je bio neverovatno popularan jer su mnoge proizvodne firme preuveličavale obim i smanjenje troškova na račun kvaliteta proizvoda. TQM je sugerisao da bi održavanje višeg i konzistentnijeg nivoa kvaliteta u svim operacijama kompanije bilo bolje za dugoročne performanse. Kompanije i potrošači su imali koristi od smanjenja otpada i povećanja kvaliteta proizvoda i usluga (TQM – Total Quality Management, potpuno upravljanje kvalitetom: orijentacija prema kontinuiranom poboljšanju kvaliteta koji će zadovoljiti očekivanja kupaca. TQM je menadžment koji zahteva učešće svih zaposlenih na svim organizacionim nivoima. Cilj TQM-a je unapređenje kvaliteta iznad očekivanja kupaca, kao i stalna težnja ka poboljšanju).

Ostala pitanja vezana za upravljanje firmom tj menadžment već su upitnija. Na primer, kritičari su tvrdili da je opšte ludilo sažimanja firmi tokom devedesetih godina prošlog veka smanjilo obim američke korporacije učinivši ih manje inovativnim. Kontrola inventara u trenutku (Just-in-time inventory control), koji je izmislila Tojota, neće možda svakoj kompaniji biti od koristi. Preduzetnici se pozivaju da prihvate princip “lean startup” ili da usvoje “razmišljanje o dizajnu”, mada smernice ka cilju često nisu baš jasne (Lean startup je metoda koja se koristi za osnivanje nove kompanije ili kada postojeća kompanija uvodi novi proizvod. Lean startup metoda zagovara razvoj proizvoda za koje se pokazalo da ih potrošači već žele, tako da tržište već postoji čim se proizvod lansira – a ne da se prvo razvije proizvod, a potom jedino preostaje nada da će se za dotičnim pojaviti potražnja).

Danas je među najsnažnijim trendovima “kompanija bez šefova”. Prema zagovornicima ove ideje, menadžment je „passé“, to jest prolazan. Američki guru menadžmenta Geri Hamel je 2011. godine objavio: ‘Prvo, otpustite sve menadžere… i razmislite o svim bezbrojnim satima koje vođe timova, šefovi odeljenja i potpredsednici firmi posvećuju nadzirući rad drugih.’ Hamel, implicitno, kaže da sve što menadžeri rade predstavlja gubljenje vremena i potencijala, baš kao i ‘nadgledanje’ (čuveni supervising) – koji su potkrepljeni vrlo sumnjivim argumentima. Međutim, zagovornici koncepta „kompanije bez šefa“ imaju neke druge argumente. Čini se očiglednim, tvrde oni, da se fabrika ili kancelarija 20. veka sa svojom vojskom radnika-trutova (worker-drones) zamenjuju „horizontalnijim“ organizacijama u kojima neće sve vrveti od posrednika između radnika i kompanijskog vrha, peer-to-peer mrežama, platformama, ekstremnom decentralizacijom, osnaživanjem radnika, nezavisnim ugovaranjem, preduzetništvom, i drugim oblicima demokratije koju vode radnici.

Transakcije između firmi ili između radnika mogu se bez problema obavljati putem elektronskih interfejsa i biti upravljane blokčejnom. Napredne tehnologije svim zaposlenima obezbeđuju pristup u realnom vremenu bilo gde i ka svim informacijama relevantnim za zadatak. Koordinaciju mogu obavljati zaposleni putem naknadnih konsultacija sa saradnicima, a firme mogu da sarađuju putem elektronskih interfejsa. Zašto su nam, onda, menadžeri uopšte potrebni?.

Takvi argumenti i tvrdnje, sa svoje strane, dovode do predviđanja da će sve kompanije jednog dana biti organizovane poput programerske firme Valve i online trgovca Zappos – sadašnje firme koje su uzori modernog narativa o uspešnosti kompanija bez šefova (GitHub, firma za usluge softverskog hostinga, koja je nekada spadala među njih, nedavno je napustila ovaj nehirerahijski model). Kompanije će i dalje postojati kao formalne pravne osobe, ali će biti ravne, a ne piramidalne. Kao što je popularni pisac o menadžmentu Tim Kastel 2013. pisao: Vreme je da počnemo da na menadžment gledamo drugačije. Osposobiti svakog zaposlenog da je u stanju da postane šef bio bi dobar početak. “Kažu nam da su menadžerski autoritet i hijerarhija zastareli, neefikasni načini upravljanja i organizovanja, kažu nam. “Birokratija mora da umre”, napisao je Hamel 2014. godine, nastavljajući da dokumentuje razne metafore i paralele u stilu „Dilberta“, sjajne strip-satire, ali ne govoreći išta o tome kako ljudi, zapravo, međusobno koordiniraju i sarađuju. Baš kao što je enciklopedija Britanika, inače organizovana u stilu odozgo – nadole, rigidna i uštogljena, istisnuta nehijerarhijski organizovanom i fleksibilnom Vikipedijom, tradicionalno organizovane kompanije istisnute su od strane “vikifikovanih” firmi zasnovanih na znanju, s umreženom ekonomijom horizontalne strukture, procenama stručnih ljudi koji su u istom ili bliskom biznisu (peer assessment), spontano organizovanim timovima, vlasništvom u rukama zaposlenih, demokratijom među zaposlenima i mobilizacijom spontanih snaga tržišta unutar hijerarhija.

Ovaj narativ nije potpuna novina. Sedamdesetih godina prošlog veka je Bill Gore, izvršni direktor američke kompanije koja stoji iza poznate tkanine Gore-Tex uveo u igru pojam “rešetkaste organizacije”, koja se sastojala od “direktnih transakcija, lične posvećenosti, prirodom datog liderstva i [ne]dodeljivanja vlasti sebi ili pak preuzimanja iste” . Osamdesetih godina 20. veka, Ricardo Semler, mladi izvršni direktor firme Semco Partners iz Sao Paola je napravio veliku buku u medijima odbacivanjem autokratskog stila vođenja koje je upražnjavao njegov prethodnik (njegov otac!), usvojivši jedan radikalni oblik „industrijske demokratije“. Početkom devedesetih, danski biznismen Lars Kolind postao je poznat po nehijerarhijskoj tj horizontalnoj (flat), osnaženoj i fleksibilnoj “špageti-organizaciji” koju je predstavio kompaniji Oticon u Kopenhagenu.

Ovi eksperimenti su privukli veliku pažnju medija, a gurali su ih američki poslovni gurui kao što je Tom Piters, mada su, opšte uzev, smatrani ekstremima i „čudnovatim fenomenima“. Ne više. Priča o kompanijama bez šefova i vertikalne džstrukture pojavljuje se sa veoma visokom i sve češćom učestalošću u poslovnoj štampi, u popularnom pisanju o menadžmentu, pop-sociologiji i tako dalje, a što se obično ogleda u kompanijama kao što su kalifornijska agrobiznis firma Morning Star ili, recimo, švedska muzička platforma Spotify. Konsultanti podstiču prakse kao što je „vladavina svih zaposlenih“ (Holacracy), koje se usredsređuju na donošenje odluka u samoupravnim timovima, a u svojstvu zamene za top-down tradicionalni koncept, hijerarhiju i upravljačka ovlašćenja. Holakratski model uglavnom su usvojila mala i srednja preduzeća, ali ima i nekoliko većih, kao što su Zappos i digitalna banka „Tochka“ u Rusiji, koji eksperimentišu s horizontalnom strukturom. U međuvremenu, „Agile“ (agilnost), pristup koji naglašava saradnju među samoorganizujućim, međufunkcionalnim timovima, implementiran je od strane banke Barclays, ili kompanij kao što su Ericsson, Microsoft, Google ili Spotify, dok američki internet prodavac Overstock koristi interne sisteme glasanja kako bi odredio sopstvene poslovne prioritete.

Drugim rečima, jedan novi narativ oko organizacije firme nije neka nevažna akademska diskusija ili pak usputni konsultantski razgovor bez ozbiljnih implikacija po realno poslovanje. Naprotiv, to su ideje koje su zaista bitne – i one već preoblikuju poslovanje.

 

Aeon.co