Bele koke ispod streje vire: zubi palih vojnika i revolucija u protetici


Ironije sudbine i istorija kao učiteljica života

Osmesi s Vaterloa: “Reci Vaterlo”

Tokom perioda industrijske revolucije, ljudi su postajali sve pažljiviji prema svom zdravlju i izgledu svog osmeha, a skočila je potražnja za protezom koja bi izgledala verodostojno i koja nije trunula u ustima pacijenta. Kao što ste pogodili, pravi ljudski zubi bili su naprosto najbolje rešenje za proizvođače proteza, iako je pribavljanje pravih ljudskih zuba bilo, u najmanju ruku, malo problematično.

U kasnom osamnaestom i početkom devetnaestog veka ljudi su se bojali da će izgubiti zube jer su bezubi imali usahle obraze, delujući kao da su prerano ostareli. Bez zuba, bilo je teško govoriti razumljivo. U višim slojevima društva, bezubi su držali usta zatvorena, i nisu otkrivali svoje gole desni. Za one koji su to sebi mogli priuštiti, rešenje je bio komplet lažnih zuba, ali su se oni retko kada uklapali. Nisu izgledali kao prava stvar i u većini slučajeva nisu bili dovoljno pouzdani pri jelu. Neki setovi zuba su izrezbareni iz jednog komada slonovače ili ljudske kosti. Po nekim sofisticiranijim nacrtima, veštački zubi su bili prikovani za pločicu od volovske ili kosti nilskog konja. Zubi su bili izrezbareni od istog materijala, tj kosti – osim ukoliko stomatolozi nisu mogli da rade s ljudskim zubima.

Najveći nedostatak bilo je to što je nedostatak zubne gleđi na kosti i slonovači značio brzo propadanje. Rezultat je bio neizbežan; truli ukus u ustima i loš zadah. Trend je podstakla sveprisutna potreba da se prikriju loši zubi i dah. Proteze napravljene od ljudskih zuba su bile bolje. Izgledale su bolje, odolevale su trošenju i duže zadržavale svoju boju – ali su i dalje bile podložne propadanju i eventualnoj zameni.

Proteze od slonovače

Proteze od slonovače

Kako je proteza bila u procvatu krajem osamnaestog i ranog devetnaestog veka, postojala su dva izvora ljudskih zuba: mrtvi i živi. I naravno, zub uklonjen sa živog donora je smatran najboljom opcijom jer je imao manji rizik od septikemije u pacijentu koji ga je primao, što bi bilo opasno po život u odsustvu antibiotika.

Međutim, nije bilo lako pronaći nekoga ko bi prihvatio da mu se zubi izvlače bez anestetika, da ne spominjemo neugodnu perspektivu da ostatak svog života provedu kao unakaženog sa problemima u ishrani i govoru. Očekivano, samo oni izuzetno siromašni i očajni bili su primorani na ovu bolnu traumu.

Povećanje potražnje s jedne strane, i smanjivanje živih donatora s druge strane; oni koji su bili u ovom poslu nisu imali drugog izbora do da pronađu mrtve donatore kako bi zadovoljili procvat potražnje. Osim toga, lakše ih je nabaviti, a troškovi su bili znatno jeftiniji. Kako je rasla potražnja za zubima od mrtvih, uklanjanje zuba iz njih se uskoro pokazalo kao unosan poduhvat, tako da su oni koji se bave mrtvacima često skrnavili grobnice samo kako bi ih izvukli iz leševa.

Evo i cenovnika koji datira iz 1851. godine: stomatolozi su tada još uvek mogli da kupuju i ljudske zube i slonovaču:

Medicinske škole i vešala su takođe bili dobar izvor ljudskih zuba za stomatologe i proizvođače proteza. Kao što svi znamo, kada je u pitanju novac, ljudska genijalnost ne poznaje granice; kao rezultat toga, neki oportunisti su otkrili lak način da zarade uz gotovo nikakav rizik: odlučili su da pljačkaju bojna polja kako bi mogli da uklone zube iz mrtvih, ili propadajućih leševa.

Bez sumnje, dok je za većinu nas rat uglavnom značio smrt i razaranje, za nekoliko preduzetnika koji su se bavili prikupljanjem zuba ovo je značilo priliku i profit. Od kraja 18. i prve polovine 19. veka, Evropa je opustošena nebrojenim krvavim vojnim pohodima, koji su posebno kulminirali nakon što je Napoleon došao na vlast. Ironično, nesreće evropskih borbenih armija pretočile su se u bogatstvo za kradljivce leševa i lovce na zube.

Da bi vam dali neku ideju o količini zuba opljačkanih sa ratišta, treba samo zamisliti da bi maroderi ponekad prodali i punu bačvu.

Nakon bitaka, na scenu bi stupala dva tipa denta-lovaca. Prvi tip zvali su “kradljivcima leševa”: oni su pratili vojsku a kada bi se bitka završila oni bi se, poput lešinara, obrušili na mrtve kako bi im uklonili zube; ova jeziva operacija bi se desila odmah nakon bitke ili kopanjem masovnih grobnica u narednim danima. Potražnja za protezama bila je toliko velika da je nekima od ovih “čistača” to bio glavni posao, a takođe je i zabeleženo da su preživeli vojnici u saradnji sa lokalcima koji žive u području borbenih dejstava mogli da iskoriste priliku za dodatnu zaradu pljačkanjem ličnih stvari mrtvih vojnika: novac, čizme, odeću, oružje i, naravno, zube.

Drugi tip sakupljača su bili besramni hirurzi na samom bojištu tokom bitke. Pošto su vojni doktori na bojnom polju obrađivali stotine umirućih, mrtvih ili teško povređenih vojnika, za njih je svaki zubić pokupljen od ovih nevoljnika bio iznenadna sreća i prilika da nešto zarade.

Vaterlo, verovatno jedan od najpoznatijih ratova u Napoleonovoj karijeri je definitivno bio jedan od najboljih izvora ljudskih zuba – u meri da su zubi izvađeni sa bojišta postali poznati kao „zubi sa Vaterloa“ koji su preplavili britansko i američko tržište.

Nepotrebno je reći da stomatolozi to nikada ne bi priznali. Umesto toga, oni su bi svojim pacijentima objašnjavali da su njihovi zubi potekli iz najsigurnijeg od svih izvora – sa bojišta. Pre bitke za Vaterlo, Španski rat za nezavisnost je obezbedio zalihe. Kao i uvek, lovci na zube su pratili vojsku, nastupajući čim bi živi napustili polje. Jedan od takvih lovaca je navodno rekao: “Samo neka bude bitke i neće biti nestašice zuba – vadim ih čim vojnici bivaju oboreni.”

Američki stomatolog Livaj Spir Parmli (Levi Spear Parmly), pronalazač dentalnog konca je 1819. napisao da “u svom posedu imam na hiljade zuba izvađenih iz tela palih vojnika svih uzrasta”.

Zanimljivo je da većina ljudi koji koriste ove proteze nije znale odakle potiču ovi zubi. Kod izrade proteza, kutnjaci su uvek bili ređi jer ih je bilo mnogo teže ukloniti. Inače, proteze su uvek napravljene od zuba različitih osoba – bili bi sortirani, kuvani, preoblikovani i polirani.

Srećom, prvi porculanski zubi počeli su da se pojavljuju početkom 1830-ih; ali, problem s njima je bio u tome što su bili isuviše beli, previše krhki i izazivali su užasnu buku. A onda je, 1837. godine, londonski proizvođač proteza Klaudius Eš, vođen svojom odbojnošću da radi sa zubima mrtvih, usavršio porcelanske proteze, započevši njihovu proizvodnju u komercijalne svrhe.

Ipak, trgovina pravim zubima nastavila se dobro u drugoj polovini stoleća. Zalihe su se povećavale tokom Krimskog rata tokom 1850-ih i 1865. Pall Mall Gazette je izvestila da su neki londonski zubari i dalje odbijali da pređu na porcelan. Sada su imali sasvim novi izvor: na drugoj strani Atlantika, pljačkaši zuba su naporno radili “čisteći” ih iza pohoda vojski koje su učestvovale u Američkom građanskom ratu.

 

Quora

Licemerje kratkovidih političara


Umesto da igra fer, cilj Vašingtona je da Sjedinjene Države izvuku korist za sebe, istovremeno nanoseći štetu drugim zemljama.

Napomena urednika: Sa porastom trgovinskih tenzija, neki političari u Sjedinjenim Američkim Državama uništavaju svoje moralne principe koje gromoglasno promovišu svojim preteranim težnjama ka zadovoljavanju sopstvenih interesa. Njihove politike i prakse postale su najveća prepreka tržišnoj ekonomiji. Evo kako na ovo gleda Žong Šeng, kolumnista dnevnika People’s Daily.

Imperijalizam prerušen u plašt “ideala”

Neki američki političari govore o “slobodnoj, poštenoj i uzajamnoj trgovini”, ali koriste tarife da bi pokušali da ucenjuju druge zemlje. Oni govore o “stvaranju otvorenog investicionog okruženja”, ali zapravo pokušavaju da suzbiju strane kompanije bez ikakvih suštinskih dokaza o njihovim “štetnim aktivnostima”. Kada Sjedinjene Države naiđu na probleme kod kuće, one biraju da obmanjuju javnost i prebace fokus domaće pažnje ka inostranstvu. Amerika govori o međunarodnim obavezama i odgovornostima skoro svaki dan, ali odlučuje da se jednostrano povuče iz pariskog Sporazuma o klimatskim promenama i drugih multilateralnih sporazuma. Oni navode da je SAD “važna sila” za održavanje svetskog mira, dok se, sa druge strane, ova zemlja bezobzirno upliće u unutrašnje poslove drugih zemalja i podriva mir i globalnu stabilnost.

Nedavna Galupova anketa pokazala je da u 134 zemlje obuhvaćene istraživanjem broj ljudi sa pozitivnim mišljenjem o SAD nastavlja da opada, pa ih je za skoro 20 procentnih poena više nego pre nekoliko godina. Danas sve više ljudi shvata istinu o američkom moralističkom stilu: ono što je u interesu Sjedinjenih Država je “moralno”, a ono što im ne pomaže u sprovođenju svoje strategije “Najpre Amerika” (America first) važi za “nemoralno”.

Prezir za zajednički moral otkrio je ekstremni pragmatizam nekih američkih političara. U njihovim očima, međunarodna trgovinska razmena nema nikakvu vrednost i pravila se ne poštuju.

Njihov takozvani moral nije ništa drugo nego njihovo sredstvo da se bore za pravo da izjavljuju, da stvaraju javno mnjenje i, na kraju, da tu potraže i ličnu korist. Na taj način američka politika predstavlja imperijalizam pod plaštom “ideala”.

Čovek ne može biti čovek ako je bez morala, niti zemlja može napredovati ukoliko je bez morala. Pravi međunarodni moral nije samo osnova za skladne međunarodne odnose, već i konsenzus međunarodne zajednice da neke vrednosti treba poštovati.

Kao globalna sila, Amerika bi trebalo da preuzme svoje dužnosti i – što su problemi složeniji – tim pre treba demonstrirati svoje primereno ponašanje i mudrost u njihovom rešavanju.

U današnjem svetu, međunarodni uticaj zemlje ne zavisi isključivo od sopstvene snage. U konačnoj analizi, to zavisi od održavanja zajedničkih vrednosti, promovisanja konsenzusa, postizanja šire saradnje i postizanja uzajamne koristi.

Sjedinjene Države se zalažu za razgovor o slobodnoj trgovini

SAD su jednostrano izazivale trgovinske sporove sa drugim zemljama, podižući “carinske barijere” i zatvarajući vrata za slobodnu trgovinu. Neki međunarodni mediji objavili su crtane filmove na temu “carevog novog odela”, otkrivajući samozavaravajuće reči i dela Sjedinjenih Država. Međutim, uprkos čvrstom protivljenju drugih zemalja njenom trgovinskom protekcionizmu, Amerika odbija da se pridržava pravila.

SAD su navikle da njene reči protivreče njenim delima. Kada su SAD objavile da će nametnuti carine na kineski uvoz, jedan visoki ekonomski zvaničnik Bele kuće izjavio je da se one verovatno neće uvesti, jer je to bila samo pregovaračka taktika.

Drugi visoki zvaničnik Bele kuće izjavio je da Sjedinjene Države brane slobodnu trgovinu, ali je utvrdio da je ono što trenutna vlada SAD-a podržava samo slobodna, pravedna, jednaka i uravnotežena trgovina. Neki američki političari su izjavili da će SAD “nastaviti da pozivaju na slobodne, pravedne i obostrano korisne ekonomske odnose sa Kinom”, istovremeno ističući nametanje tarifa od 25 odsto na kinesku robu vrednu 250 milijardi dolara koju ova zemlja izvozi u SAD.

Moramo “slušati ono šta neka osoba govori, ali i paziti šta ona radi” – ovo je upozoravajući savet zapreten u jednu staru kinesku izreku. Ukoliko Amerika zaista podržava slobodnu trgovinu, i ukoliko je posvećena izgradnji otvorene svetske ekonomije kao što je to Kina, trebalo bi da pokaže iskrenost i preduzme mere za rešavanje trgovinskih sporova, umesto da na rečima obećava a da sa druge strane primenjuje tarife.

Da je SAD zaista prihvatila slobodnu trgovinu i podelila želju “ostatka sveta” za unapređenjem zajedničkog razvoja, ne bi se tvrdoglavo držala svog stava na sastanku ministara finansija G20 i guvernera centralnih banaka u Nemačkoj marta 2017. godine, što je, po prvi put do sada, rezultiralo zajedničkim saopštenjem koje nije spominjalo promovisanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu.

Sloboda i jednakost su osnova i pretpostavka za međunarodnu trgovinu, a podržavanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu su osnovne vrednosti i osnovni principi Svetske trgovinske organizacije.

“Poštena konkurencija” iz usta SAD-a nije ništa drugo do njeno prkošenje principima multilateralizma, inkluzivnosti i nediskriminacije.

U eri ekonomske globalizacije, važno je podržati ta pravila i “umesiti veći kolač” koji bi ispešno namirio zajedničke interese i apetite svih zemalja, umesto da se držimo proizvoljnog i sebičnog pristupa.

Tvrdnje Vašingtona ne drže voduU ime nacionalne bezbednosti, američka vlada je kineska visokotehnološka preduzeća uvrstila u svoju listu sankcionisanih entiteta. Preduzeća ili pojedinci sa ove liste moraju dobiti odgovarajuće licence za kupovinu ili primanje transfera američkih tehnologija. Da li targetovanje preduzeća sa državnom potporom u drugim zemljama, i to na ovakav način, predstavlja „tržišnu ekonomiju“ i „slobodnu konkurenciju“ koje američki političari toliko zagovaraju u javnosti?

Sjedinjene Države su navikle da se predstavljaju kao zagovornici tržišne ekonomije ali i optužujuće upiranje prstom na razvojne modele drugih zemalja. Pa ipak, ona podržava međunarodna pravila samo kada su ta pravila u njenu korist, a ignorišući ih kada su nepovoljna po njih.

Američka administracija je tokom protekle godine postavila prepreke na putu stranih ulaganja u SAD, često se koristeći izgovorom da sve ovo radi „u cilju nacionalne bezbednosti“, uključujući tu i otežavanje realizacije investicija koje potiču od kineskih kompanija, i sukcesivno sprečavanje nekoliko akvizicija i spajanja u koja su uključene kineske kompanije. Neki američki političari takođe pokušavaju da ubede američke potrošače da ne kupuju ništa što je napravljeno u Kini.

Hegemonska logika ovakve vrste političara svodi se na ovo: Svet je primoran da kupuje ono što su Sjedinjene Države u stanju da proizvedu, dok zemlje s brzim ekonomskim razvojem jedino mogu da im izvoze proizvode i usluge s niskom dodatom vrednošću (tj niskoprofitne). Oni su primorani da bezuslovno ustupe mesto strategiji „Najpre Amerika“, postajući “damping-zona” za američke proizvode i tavoreći u ulozi dobavljača proizvoda niskog kvaliteta.

Prema studiji Svetske trgovinske organizacije, Sjedinjene Države daleko najviše krše pravila STO. Podizanje tarifa je postalo američko sredstvo kojim pokušava da pritiska svoje trgovinske partnere. U cilju održavanja američke tehnološke hegemonije i prednosti nad ostalima, neke akcije američke vlade ozbiljno su narušile tržišna ekonomska pravila pravičnosti, otvorenosti i kooperativnosti.

Američka administracija treba da shvati kako funkcioniše tržišna ekonomija. Gaženjem premisa koje su u duhu ovog globalnog ugovora, potkopavajući vladavinu prava i izigravajući poštenu konkurenciju, upravo je Amerika ta koja potkopava svoju ambiciju sažetu u slogan “Prvo Amerika”.

U doba ekonomske globalizacije sve zemlje postaju sve više međusobno zavisne i isprepletene. Aktivnosti američke vlade kojima potkopavaju tržišna ekonomska pravila samo će nametnuti još veći teret američkim potrošačima, i oslabiti konkurentnost njenih preduzeća.

SAD nudi trnje, a ne cveće

Ako Vašington zaista teži reciprocitetu, zašto onda nameće tarife drugim zemljama i neskromno se hvali oko desetina milijardi dolara prihoda koje će tarife generisati za SAD, istovremeno uživajući u nesreći koju prouzrokuju njenim trgovinskim partnerima.

Kao glavni osnivač i dugoročni lider multilateralnog trgovinskog sistema, SAD su nekada preuzimale vodeću ulogu u liberalizaciji trgovine i olakšavanju investicija. Svojim prednostima u tehnologiji, kapitalu i pravilima, SAD su uspostavile globalni lanac vrednosti kojim dominiraju transnacionalne korporacije, istovremeno stekavši ogromne koristi na globalnom tržištu, posebno na kineskom tržištu. Prema zvaničnoj američkoj statistici, investicioni fond američkih multinacionalnih kompanija u Kini je od 2009. do 2016. godine povećan za 111,4%, dok je prodaja porasla za 140,3%, a neto prihod za 151,3%. To pokazuje da Amerika nije patila od globalnog proizvodnog lanca, već je na njemu profitirala.

Međutim, SAD nerado gledaju kako  i koliko druge zemlje rade dobro. Da bi zadržale svoju vodeću poziciju i osigurale svoju dominaciju, SAD čak mobilišu administrativna sredstva (zabrane i carine) u želji da potisnu tehnološka preduzeća drugih zemalja pod raznim “neopravdanim” optužbama, kao i da bi osvojila prostor i vreme za američka preduzeća  u njihovoj operaciji zauzimanja tržišta visokim tehnologijama, održavajući monopolistički položaj u međunarodnoj industrijskoj podeli rada.

Najviši američki zvaničnici čak su lobirali kod vlada širom sveta da odbiju saradnju sa Huavejem zbog “ugrožavanja nacionalne sigurnosti”. I to ne važi samo za kineske kompanije već za sve američke konkurente, koji su u očima američkih političara “trn u oku”.

Neki američki političari su željni održavanja modela razvoja u kojem zemlje sa brzim privrednim usponom izvoze u SAD resurse male vrednosti, robu i usluge, dok Sjedinjene Države izvoze dolare, finansijske proizvode i jeftine tehnologije u ostatak sveta. U današnjem međuzavisnom globalnom selu, zajednički razvoj ostaje opšti trend. Zato će u budućnosti biti sve više subjekata koji će ovaj američki čin “otimanja tuđeg cveća i nuđenja trnja” odbaciti.

Zhong Sheng, China Daily

Kineski imperativ: nastavak reformskog puta


Uprkos nerazumnim američkim tvrdnjama, Peking želi takvo rešenje trgovinskih sporova koje bi funkcionisalo za obe strane.

Eskaliranje kinesko-američkih trgovinskih trvenja privlači svetsku pažnju, a Sjedinjene Države optužuju Kinu za nelojalnu konkurenciju. Uprkos nerazumnim zahtevima Sjedinjenih Država, Kina mora da istraje u svojoj odlučnosti i nastavi sa daljim reformama i otvaranjem, tvrdi Džastin Jifu Lin, počasni dekan Nacionalne škole za ekonomski razvoj Univerziteta u Pekingu i bivši glavni ekonomista Svetske banke. Po njemu, prisutne su tri perspektive koje se tiču aktuelnog trgovinskog rata.

Prvo, trgovina je obostrano korisna. SAD ne proizvode sve kod kuće i na domaćem terenu, što znači da moraju da uvoze. Kupuje se iz Kine zbog relativno niske cene i dobrog kvaliteta robe. Trgovina nipošto ne oličava američku naklonost prema Kini.

Američka vlada kaže da zemlja trpi gubitke zbog trgovinskog deficita. Kada se ocenjuje međunarodni trgovinski bilans jedne zemlje, ne treba se usredsrediti na trgovinu sa jednom zemljom već na celokupnu sliku njene trgovine sa celim svetom.

U međunarodnoj trgovini, neke zemlje imaju suficit, kao što je Kina, čiji je višak prošle godine iznosio 2,6 odsto, dok druge, poput SAD-a, imaju ogroman deficit. Rešenje: Povećajte uštede i smanjite potrošnju.

Sjedinjene Države su u protekle dve godine preduzele nekoliko mera protiv svojih trgovinskih partnera. Ipak, trgovinski deficit SAD je nastavio da raste, povećavši se prošle godine za 12,1%.

Takođe, trgovinski deficit SAD-a sa Kinom je 2018. porastao za 11,7 odsto. Akcije američke vlade dovele su do pogoršanja trgovinskih veza i većih troškova koje su pretrpeli američki potrošači kineske robe i američkih proizvođača koji su koristili kineske materijale.

Pritužbe SAD na Kinu počele su sa optužbama o trgovinskom deficitu. Sada je ovoj listi pridodata i “nepravedna trgovina”, iako SAD nema konkretnih dokaza koji bi potvrdili te tvrdnje. Iskoristivši domaći zakon, Sjedinjene Države su pokrenule istragu i objavile izveštaj ispunjen pretpostavkama i spekulacijama. Kao što profesor Jejla Stiven Rouč kaže, to je u osnovi “kleveta bez dokaza”.

Prirodno je da američke kompanije koje ulažu u Kinu donose svoje tehnologije. Jesu li bile primoravane da to učine? Naravno da ne. A istina je da je kineska tehnologija uživala brzi razvoj, zahvaljujući svojim naporima, baš kao i istraživanju i razvoju.

Loren Samers, bivši glavni ekonomista Svetske banke, bivši sekretar američkog trezora i predsednik Harvardskog univerziteta kaže da je tehnološki napredak Kine rezultat domaćih napora, a ne neovlašćenog preuzimanja ili krađe tuđih tehnologija.

Zašto su, onda, SAD opsednute tvrdnjama o trgovinskom deficitu i nelojalnoj konkurenciji? Moje gledište je da je skriveni motiv koji leži iza ovih optužbi ograničavanje brzog razvoja Kine. Blokada Huaveja otkriva nameru Amerike da slomi kineske tehnološke kompanije.

Drugo, nadamo se da ćemo rešavati trgovinske sporove kroz pregovore. Ako oni ne uspeju i SAD nastave da naplaćuju carine od 25 odsto na svu kinesku robu, kako bi to uticalo na Kinu?

Svaki potez kojim bi se blokirala win-win trgovina na obostranu korist će uticati na obe strane. Izvoz čini manje od 20% kineskog bruto domaćeg proizvoda, dok izvoz u SAD čini 19% ukupnog izvoza.

Očekuje se da bi ovako nepovoljan razvoj događaja doprineo smanjenju rasta od 0,5 procentnih poena u Kini i 0,3 procentnih poena u SAD.

Čini se da Kina više trpi u smislu apsolutne količine (u rameni roba i usluga sa SAD). Međunarodni monetarni fond je prognozirao da će SAD rasti po stopi od 2,5 odsto. Ako se to smanji za 0,3 procentna poena, očekuje se da će stopa rasta pasti za 12 odsto.

Kini je lakše da održava stopu rasta od šest do 6,5 odsto. To znači da bi, uprkos gubitku od 0,5 procentnih poena, zemlja rasla po stopi od 6 posto.

Od kolapsa kompanije Lehman Brothers, globalne firme za finansijske usluge koja je 2008. pokrenula međunarodnu finansijsku krizu, doprinos Kine svetskoj ekonomiji prebacivao je 30 odsto.

Prema podacima Svetske banke predviđa se da će svetska ekonomija porasti za 2,9 odsto, i 3,5 odsto prema MMF-u. Uprkos tekućim trgovinskim trvenjima, očekuje se da Kina doprinese 30% svetskoj ekonomiji i da i nadalje pruža najveći doprinos razvoju svetske privrede.

Treće, Kina je spremna da razgovara sa Sjedinjenim Državama o rešenju koje bi bilo funkcionalno za obe strane. Uprkos nerazumnim američkim tvrdnjama, treba zadržati odlučnost za ostanak na putu reformi i otvaranja, uz vođenje kvalitetnog razvoja kroz sprovođenje nove filozofije inovativnog i otvorenog razvoja za sve, a shodno konceptu kojeg je nedavno predstavio Si Đinping.

Ako bi izvoz Kine u Sjedinjene Države opao zbog trgovinskog konflikta, takođe bi se smanjio njen uvoz iz Sjedinjenih Država.

Ono što je najvažnije za svet je privredni razvoj, a otvaranje Kine će stvoriti šanse za zajednički razvoj u globalnim okvirima. Džastin Jifu Lin izražava nadu “da ćemo ostati na putu reforme i otvaranja kako bismo podelili mogućnosti sa zemljama koje su voljne da održavaju dobre odnose s Kinom. Takođe, verujem da su američki preduzetnici i obični ljudi takođe voljni da sa Kinom stvaraju provredne i poslovne mogućnosti.”

 

Stavovi izneseni u ovom tekstu ne moraju nužno da odražavaju stavove portala China Daily.

 

Justin Yifu Lin, China Daily

Alexa – pomoć u kući ili špijun koji prati ukućane?


Protiv Amazona je podneta tužba zbog toga što je pametni kućni asistent ove kompanije, Alexa, snimao dečje glasove.

Dva američka slučaja navode da firma nema pristanak na stvaranje glasovnih snimaka koji bi mu omogućili da prati dečju upotrebu uređaja kojima Alexa ima pristup, i na taj način prikupi “ogromnu količinu detalja o životu deteta”.

Amazon je saopštio da čuva podatke samo onda kada vlasnik uređaja da dozvolu za to, kao i da roditelji mogu da izbrišu profil i snimke deteta.

Tužioci koje su angažovala dva apelanta ispituju da li u ovom predmetu postoji realna šteta; poziv važi i za one koji su pozvani da se pridruže parničnim tužbama u devet država u kojima se tvrdi da Amazon krši zakone o privatnosti.

Amazon je u januaru izjavio da je širom sveta prodato više od 100 miliona ovih uređaja, od svojih Echo “pametnih” zvučnika do proizvoda drugih proizvođača, uključujući slušalice, frižidere i televizore.

“Amazon ima dugogodišnju posvećenost očuvanju poverenja naših kupaca i njihovih porodica, a mi imamo stroge mere i protokole za zaštitu njihove sigurnosti i privatnosti”, izjavila je za BBC portparolka ove kompanije.

Predstavljene su dve tužbe, jedna podnesena u Los Anđelesu u ime osmogodišnjeg dečaka, a druga u Sijetlu, u ime 10-godišnje devojčice.

Kaže se da su deca koristila Aleksu da bi pričala šale, slušala muziku, prepoznavala filmske reference, rešavala matematičke probleme i odgovorala na trivijalna pitanja.

U oba slučaja, deca su u svojim domovima stupila u interakciju sa Echo Dot zvučnicima, a u oba slučaja roditelji su tvrdili da nikada nisu pristali na snimanje glasova svoje dece.

U pritužbama se navodi da su Alexa uređaji mogli biti osmišljeni tako da šalju isključivo digitalni upit ali bez snimanja glasa koje se šalje na Amazonove servere – iako bi obrada zvuka na lokalnom nivou imala nedostatke, kao što je potencijalno povećanje troškova uključenih uređaja i otežavanje Amazona da primeni ažuriranja (apdejte) na tehnologiju koja služi za prepoznavanja glasa.

Alternativno, preporučuje se da Amazon automatski prebriše snimke ubrzo nakon što su obrađeni, iako to može uticati na sposobnost pametnog asistenta da dostavi personalizovane odgovore.

Čak i ako nijedna od ovih opcija ne bude usvojena, tužioci sugerišu da bi se moglo učiniti više kako bi se osiguralo da deca i drugi budu svesni onoga što se događa.

“Ni u jednom trenutku Amazon ne upozorava neregistrovane korisnike da stvara stalne glasovne zapise svojih interakcija sa Alexom, a kamo li da dobiju svoj pristanak da to učine”, navodi se u žalbi.

“Ni deca ni roditelji nisu pristali da se interakcije dece trajno beleže.”

„Roditeljska opcija“ Amazon je novinarima ukazao na blog objavljen prošlog meseca, u kojem je objavio sve o pretplatničkom servisu osmišljenom da pomogne roditeljima pri korišćenju Alexe od strane njihove dece.

On napominje da roditelji mogu pregledati i izbrisati snimke glasova svoje dece u bilo koje vreme putem aplikacije ili veb-lokacije firme. Pored toga, navodi se u saopštenju, oni mogu kontaktirati firmu i zatražiti brisanje glasovnog profila svog deteta i bilo kakvih ličnih informacija povezanih s njim.

Takođe, prošle sedmice je BBC o toj temi propitala egzekutivce ove kompanije, koji su zaduženi za Aleksu. Pitanja su upućena tokom Amazonove konferencije “re: Mars”, pre nego što su žalbe podnesene.

Dejv Limp je rekao da je firma samo profilisala mlađe od 13 godina i to samo ako bi roditelji pristali na njegove uslove njihovog servisa.

“[Ako] deca imaju 13 godina i manje … onda se roditelj odluči za njih”, objasnio je.

“Morate da potvrdite preko roditelja da je sam roditelj dao saglasnost za dete. A mi to radimo tako što potvrđujemo broj kreditne kartice (roditelja koji je tom karticom kupio ovaj uređaj).

“Dakle, ako to ne učinite, onda mi ne čuvamo nikakve podatke o detetu niti bismo to učinili.”

On je dodao da je samo oko 1% iskaza ikada provereno od strane njegovog osoblja, a čak ni tada onima koji su umešani neće biti prikazano ime ili adresa korisnika.

Međutim, on je priznao da Amazon može učiniti više kako bi označio da su ljudi – a ne samo automatske provere – ti koji su bili uključeni u pregled snimaka.

Trenutno, u jednoj objavi o Aleksinoj privatnosti se kaže da se prošli glasovni zahtevi koriste za poboljšanje usluga, ali se ne kaže izričito da ih slušaju ljudi.

“Mislim da je to fer povratna informacija”, rekao je Limp.

“Ako ljudi ne misle da smo transparentni u vezi s tim, mi nemamo nikakvog problema da budemo transparentniji.”

Kako Alexa funkcionišeSoftver na omogućenim uređajima osluškuje reč “probuditi” – koja se može postaviti na Alexu, Amazon ili kompjuter. Ako se detektuje, audio snimljen neposredno pre reči za buđenje tj aktivaciju uređaja, kao i ono što je rečeno odmah nakon toga prenosi se do Amazonovih kompjuterskih servera radi obrade.

Pošto se greške ponekad ipak naprave, snimci se mogu preneti i onda kada se reč koja se upotrebljava za aktivaciju uređaja zapravo ne koristi.

Snimci se čuvaju, omogućavajući Amazon-u da ih koristi za kreiranje modela karakteristika glasa korisnika kako bi se pomoglo servisu da nauči da se prilagodi na različite načine na koje različiti ljudi postavljaju zahteve, kao i da pruže prilagođene odgovore različitim korisnicima u kući.

Registrovani korisnici mogu da spreče da se to dogodi povlačenjem svog pristanka. Oni takođe imaju mogućnost da aktivno treniraju sistem radi boljeg prepoznavanja glasa, i to ponavljajući niz fraza.

Ljudski operateri ponekad slušaju isečke kako bi ih označili – cilj ove operacije je da poboljša da sistem za mašinsko učenje postane precizniji.

Korisnici mogu izbrisati pohranjene izjave putem aplikacije ili preko Amazonove veb lokacije. Pored toga, oni mogu da glasovnom komandom zatraže od Alekse da obriše poslednji snimak ili sve ono što je snimljeno poslednjeg dana.

 

Leo Kelion je urednik Bi-Bi-Sijeve rubrike iz tehnologije

Li Kećijang: poboljšanje poslovne klime je naša obaveza



Premijer Li Kećijang sastao se u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom na sastanku lidera u Žongnanhaju, nekadašnjem delu “Carske bašte” i “Zabranjenog grada”  u Pekingu. [Foto: Wu Zhiyi/China Daily]

Premijer Li Kećjang ponovo je potvrdio predanost Kine poboljšanju poslovnog okruženja produbljivanjem reformi kako bi se pojednostavile administrativne procedure, uz uvođenje velikih poreskih olakšica i smanjenja naknada (taksi).

Li je na sastanku u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom rekao da će zemlja svoje poslovno okruženje uskladiti s tržišnim principima, međunarodnim standardima i vladavinom prava kao sastavnim delom napora radi unapređenja visokokvalitetnog razvoja.

On je ukazao na saradnju Kine sa Svetskom bankom, s kojom usklađuje svoje korake u pravcu reformi i otvaranja ka svetu, a što doprinosi ekonomskom rastu ove zemlje. Globalna slika je složena i fluidna, a kineska ekonomija se suočava sa raznim rizicima i izazovima, rekao je on.

Dalja saradnja između Kine i Svetske banke će pomoći još efikasnijem smanjenju siromaštva, kao i postojećeg jaza između razvijenih i zemalja u razvoju, uz obezbeđivanje održivog ekonomskog razvoja, rekao je on.

Kao učesnik, arhitekta i aktivni činilac trenutnog međunarodnog ekonomskog i finansijskog sistema, Kina je spremna da produbi saradnju sa Svetskom bankom i zajednički promoviše globalni razvoj i prosperitet, rekao je Li.

Kina, najveća zemlja u razvoju u svetu, spremna je da ispuni svoje međunarodne obaveze i dužnosti kao i da istovremeno osigura sopstveni razvoj, dodao je on.

Li je takođe pozvao Kinu i Svetsku banku da prodube svoje kooperativno partnerstvo time što će svetskoj javnosti poslati zajednički pozitivan signal o pridržavanju (ekonomskoj) globalizaciji i podsticanju globalnog razvoja i prosperiteta.

Malpas, koji je u aprilu izabran za 13. predsednika Grupe Svetske banke, pohvalio je dostignuća Kine u ekonomskom rastu.

On je rekao da je kineski premijer lično uključen u inovativne procese kineske ekonomije, kao i unapređenju zaštite životne sredine. “Radujemo se saradnji sa Vama u razvoju rešenja za postojeća pitanja, kako u Kini, tako i u svetu”, rekao je on.

Svetska banka je u svom godišnjem izveštaju Doing Business 2019 prepoznala napore Kine koja je prošle godine učinila puno kako bi poboljšala svoje poslovno okruženje; Kina se, po ovom izveštaju, popela na 46. poziciju globalne lestvice 190 svetskih ekonomija, u odnosu na 78. mesto koje je zauzimala godinu dana pre (2017). U izveštaju, objavljenom u novembru, navodi se prisutnost kineskih reformi u brojnim oblastima, uključujući smanjenje administrativne birokratije, što je ovu zemlju svrstalo među 10 zemalja koje su ove godine napravile najveće i najbolje pomake.

Malpas se u utorak sastao i sa Ji Gangom, guvernerom Narodne banke Kine, centralne banke ove zemlje.

 

Xu Wei WEI | China Daily | Updated: 2019-06-12 04:16

Železara u Smederevu – prva srpska žrtva trgovinskog rata SAD i Kine


Gotovo neopaženo, tokom skupštinske rasprave o Kosovu, predsednik Aleksandar Vučić izneo je dramatično upozorenje o čeliku, po kome bi novi potez Evrofera za nas značio “metak u čelo” – kvote iz Brisela postavile rampu za kineski izvoz iz Smedereva, donosi RTS.

Američki predsednik Donald Tramp nikada nije bio u Smederevu. Kineski predsednik Si Đinping bio je jednom. Ali su neki njihovi potezi odredili poslovne rezultate smederevske čeličane.

Sve je počelo tako što je Amerika uvela carine na jeftin kineski čelik. Kina je uzvratila istom merom. Amerika je onda uvela carine i Evropi. A Evropa je, kao odgovor, uvela ograničenja za čelik iz zemalja trećeg sveta, uključujući i Srbiju. Tako je železara u Smedervu postala prva srpska žrtva svestkog trgovinskog rata između Trampa i Si Đinpinga.

Brisel nam je kvote uveo u februaru, na predlog Evrofera, moćnog lobističkog udruženja evropskih proizvoča čelika. Od tada važi globalna kvota. Prema njoj sve zemlje trećeg sveta do kraja juna mogu da izvezu samo 3,3 miliona tona čelika. Između ostalih, to se odnosi i na Tursku, Rusiju, Kinu i Brazil.

U vreme kada su ograničenja uvedena premijerka Ana Brnabić tvrdila je da Srbija neće biti pogođena ovim merama.

“U ovom trenutku mislim da je naša železara u potpunosti bezbedna, da smo sigurni. Svakako će mere morati da idu i prema Srbiji. Imamo političke garancije, da Srbija neće biti bilo kako negativno pogođena”, rekla je tada premijerka.

Profesor Radovan Kovačević kaže da je moguće da su naše vlasti imale politička obećanja.

Nova drama u čeličnom ratu

“Prema onome što smo mogli da čitamo u štampi, EU je imala neku diplomatsku formulaciju u smislu da to neće značajnije uticati na naš izvoz. Očekivao sam da nas te kvote zaobiđu na neki način. Međutim, malo smo se prevarili i nismo imali očekivan tretman. Tako da sada te kvote počinju da deluju”, ističe Kovačević.

Februarske kvote bile su samo početak čeličnog rata u kome se Srbija našla. Nova drama dešava se sada. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u skupštinskoj raspravi oko Kosova uzgred je spomenuo i čelik.

“Mnogo me brinu najave Evrofera oko našeg čelika. Toliko me brinu da mislim da Anu (Brnabić) zamolim da izađe sa sednice i da ide da se time bavi. Jer to može da bude bukvalno pucanje, metak u čelo za našu zemlju ako na tim odlukama budu istrajavali”, upozorio je Vučić.

Odgovor na pitanje šta znače ove upozoravajuće poruke nismo dobili ni u Vladi Srbije, niti u Evroferu. Ali brojke u ovom slučaju govore više od reči.

Šta se dogodilo od februara do juna? Kineski vlasnici železare u Smederevu shvatili su šta globalna kvota znači u praksi. Zemlje trećeg sveta do kraja ovog meseca imaju pravo da izvezu ukupno 3,3 miliona tona. Po principu, ko prvi Evropi, njegova Evropa.

Evropska visoka peć već je puna. Podaci Evrofera pokazuju da su samo u prva tri meseca zemlje trećeg sveta izvezle 2,2 miliona tona čelika. Evropa je već spustila rampu. “Hestil” iz Smedereva već sada ne može da izveze ni gram.

Rampa spušena, kineski izvoz iz Smedereva smanjen

Najviše čelika izvezla je Turska. Za samo tri meseca – više od milion tona čelika. Rusija je izvezla više od 300.000 tona. U istom periodu, izvoz srpskog čelika u Evropu bio je 188.000 tona. I to je uzrok kineskog nezadovoljstva.

“Ograničenje na izvoznoj strani ne pogoduje nikome. Desilo se da je reč o proizvodu koji se kod nas proizvodi, a vlasnici su Kinezi. Nema sumnje da su oni računali da će sa dostizanjem proizvodnje od dva miliona tona najveće količine plasirati na tržište EU”, podseća Kovačević.

Rampa za izvoz ponovo se diže u julu. Tada stupaju na snagu nove kvote. Kada su uvedene, premijerka Ana Brnabić izjavila je i da postoji mogućnost njihove revizije. Kako nezvanično saznajemo, srpski pregovarački tim ovih dana je boravio u Briselu i pokušao da ispregovara dodatno povećanje kvota. Srbija je od Brisela već jednom tražila da bude izuzetak. Ali u tome nije uspela.

“Možda sada ima više šansi za to. Trebalo bi insistirati na tome da je naš izvoz u prvoj polovini godine znatno manji nego u istom periodu prošle godine. Trebalo bi tražiti od EU poseban tretman, iako oni mogu da kažu da su kvote prijavili Svetskoj trgovinskoj organizaciji i da nema izuzetka. Ali mi ipak imao poseban ugovor – Sporazum o slobodnoj trgovini”, smatra Kovačević.

Od kako su preuzeli upravljanje smederevskom čeličanom, Kinezi su dramatično povećavali izvoz. Za samo godinu dana izvoz u Evropu je sa 700.000 dostigao milion tona. A proizvodnja je rasla još brže. Tako je u januaru 2018. godine u odnosu na isti mesec prethodne proizvodnja bila veća za neverovatnih 100 odsto. Jasno je zašto se onda srpski državni zvaničnici hvataju za glavu.

Da se briselske kvote odražavaju na Smederevo vidi se i po podacima koje redovno objavljuje Svetska asocijacija za čelik. U januaru i februaru ove godine “Hestil” je imao pad proizvodnje. Kasnije se proizvodnja oporavila.

“Hestil” bacio oko na “Britiš stil”

Na sve to, kineski “Hestil” bacio je oko na britansku čeličanu. Gde se proizvodnja čelika više isplati? U Srbiji ili Velikoj Britaniji?

“Svaka država ima lokacione prednosti”, odgovara Uroš Delević saradnik Instituta “Džon Daning” u Londonu.

“Praviti čelik u Velikoj Britaniji je skup posao. To je država u kojoj su takse i cene energenata na najvišem nivou u svetu. Cena radne snage i porezi su, takođe, visoki. Za prljave industrije, kao što je proizvodnja čelika, jako je teško biti profitabilan u Evropi”, ističe Delević.

Zanimljivo je ipak, da je sadašnji “Britiš stil” zapravo nekadašnji “TATA stil”. A ta kompanija je bila je glavni konkurent smederevskoj železari 2016. godine, pre nego što je “Hestil” stigao u Srbiju.

Na potpisivanju ugovora sa Kinezima u Smederevu u aprilu 2016. godine tadašnji premijer Aleksandar Vučić otkrio je to kao veliku tajnu.

Kako je istakao tada, jedna velika evropska kompanija nudila je Kinezima da preuzmu njihove čeličane, jer su u problemu.

“Naši kineski partneri su to odbili i rekli – idemo u Srbiju. Pa o tom – potom”, rekao je Vučić.

Naš misteriozni konkurent bila je upravo britanska čeličana.

“Hestil, kao multinacionalna kompanija sa razvijenom mrežom dobavljača, ima svoj ineteres da uđe na zapadno tržište jer je to biznis od preko milijardu i nešto funti. S druge strane, Britanija, takođe, ima interes da sarađuje sa Kinezima, jer su u tom poslu. Pre nego sa investicionim fondom”, smatra Delević.

Iz kineskog “Hestila” nismo dobili odgovor da li je britanska čeličana zaista njihov strateški interes i kakvi su im onda planovi sa Smederevom. Dolaskom u Srbiju kineska kompanija stala je na evropska ulazna vrata. Velika Britanija je na izlaznim vratima. I na ulazu i na izlazu Evrope Kineze čeka – čelična brava.

 

RTS 11. jun 2019

Čuvarke tradicije belgijskog kraft piva


Foto: Brussels TimesFoto: Brussels Times

Belgija je dom veličanstvenog piva, to će vam reći svaki barmen širom ove zemlje. Ovo piće napaja Belgijance i žubori njihovim venama, natapajući kolektivnu svest o pivu kao sastavnom delu njihove kulture i tradicije – u meri da ga je 2016. UNESCO stavio na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Pa ipak, pivarskom scenom ove zemlje već duže od jednog stoleća dominira nekoliko poznatih imena i vrlo tradicionalna selekcija piva. Mali lokalni proizvođači svakodnevno nestaju kao pena sa krigle sjajne pivske pinte, donosi briselski Tajms.

Sumrak proizvodnje domaćeg,“zanatskog“ piva je počeo tokom dva Svetska rata, kada je metal, potreban za pivarsku opremu i proizvodnju, bio racionisan. Male pivare su se borile da ostanu na površini, ostavivši veće industrijske korporacije da dominiraju tržištem.

Dobrano nakon četrdesetih godina prošlog veka, nezavisni pivari su nastavili da bivaju istiskivani, pa je do kraja stoleća (do 1999. godine) u Belgiji je ostalo samo 100 pivara. U osvit 20. veka bilo ih je oko 3.200.

Dok je 80-ih i 90-ih SAD i Britaniju zahvatio talas revolucije pivarskog zanata, Belgija je zaostajala. Da li Belgija postaje bila-jednom-jedna-zemlja-koja-je-važila-za-najboljeg-proizvođača-piva-na-svetu, pa je danas samo tek neka „nekadašnja zemlja najboljeg piva“, inače bolje prilagođena muzejskim policama i ormanima nego barskim vitrinama i šankovima modernih vremena?

Bilje i začini preko hmelja

Upoznajte neke Belgijanke umešne u primeni svog pivarskog umeća: Izazovne, hrabre i sklone eksperiment.: Ove pivarke (“brewsters” drevni izraz za „ženskog pivara“), redefinišu ono na šta pomislimo kada pomenemo “belgijsko pivo”.

U jednom starom skladištu, u kojem su radnici iz Genta nekada obrađivali i štavili kožu smeštena je pivara Gruut, koju je 2009. osnovala Anik de Splenter (Annick de Splenter). Ova pivarka okreće leđa hmelju i umesto njega se vraća tradiciji i stoga se oslanja na neko drugo bilje kao osnovu svoje palete zanatskih piva. “Dok sam pohađala Gentsku školu piva, moji profesori su mi govorili da sam luda što pokušavam da pravim pivo bez hmelja, ubeđujući me da je to nemoguće”, smeje se De Splenter. “Znala sam da moram da im dokažem koliko su pogrešili.”

Slika gore: Pivarka Annick de Splenter inspirisana je receptima iz srednjeg veka, gdje hmelj često nije bio deo sastojaka, već je zamenjen biljem i začinima.

Ona koristi bilje poput vresa, ili pak začina kao što su cimet i đumbir ne bi li stvorila piva koja, za razliku od onih što nastaju vrenjem hmelja ili ječma, pivopije ne umrtvljuju već ih oživljavaju i “daju im krila”.

“Posebno je zanimljiv negativan efekat koji hmelj ima na očuvanje piva, dodaje de Splenter. “Ako bi se hmelj mogao eliminisati, pivo bi moglo duže trajati, a Belgija bi ga onda mogla izvoziti u većim količinama.”

Iako su njena botanička piva radikalno nova, njene recepture potiču iz ranog srednjeg veka, dakle – pre nego što je hmelj postao široko uzgajan. “Gruut znači bilje”, objašnjava ona. “Gent je u srednjem veku bio podeljen na dva dela: na nemačkoj strani reke koristili bi hmelj, dok je na francuskoj strani to je bilo zabranjeno, pa su umesto hmelja koristili lokalno bilje i začine.”

I dok je danas procenat alkohola u pivu taj koji se oporezuje, u srednjem veku je stvar koja se oporezivala bila upravo ovo bilje. “Svako mesto je imalo svoju specifičnu, unikatnu mešavinu, na koju bi se naplaćivao porez”, kaže De Splenter.

Ona je jedna od onih koje pripadaju narastajućoj generaciji ženskih „alko-alhemičarki“. Spomenimo i pivaru Brouwerij Dilewyns: Vensan Dilevins (Vincent Dilewyns) je sa svoje četiri kćeri stvorio nešto kao „pivarsku dinastiju“. Cilj ove porodične pivare je da ukus njihovog piva bude čist i drugim sastojcima „nezagađen“, pa ga stoga ne filtrira niti pasterizuje; zato i prkosi klasifikacijama, koje su uspostavile etablirane belgijske škole i stilovi piva.

“Moja peta baka je u našem gradu (Gentu) osnovala svoju pivaru još 1875. godine”, objašnjava An-Katrin Dilevins (Anne-Cathérine Dilewyns), koja nadgleda proizvodnju piva. “Ali, tokom Drugog svetskog rata Nemci su masovno pljačkali i tada su nam oteli sve bakarne kotlove za vrenje, tako da naša porodica nije bila u stanju da napravi pivo. Sto godina kasnije, vraćamo se porodičnoj tradiciji.”

Reč „pivo“ do sedamnaestog veka nije ni postojala jer je proizvodnja piva bila zanat u kojem su dominirale žene. Oživljavanje pivarstva u poslednjoj deceniji ponovo je predvođeno mnogim novim ženama-preduzetnicama i majstorkama u svojim pivarama.

Anne-Cathérine DilewynsAnne-Cathérine Dilewyns

Da li bi zaista trebalo da budemo iznenađeni činjenicom da su žene te koje predvode oživljavanje belgijskog pivarskog zanata? Osvrnemo li se na istorijske knjige, otkrićemo da nasleđe žena u pivarskoj veštini seže duboko u prošlost – dublje i dalje no što to možemo shvatiti – i da se proteže sve do srednjovjekovnih opatica koje su i začele belgijsku pivarsku tradiciju.

Prelazak sa izrade piva na zanat kojim dominiraju žene potiče iz srednjeg veka. I dok je crna smrt – kuga – doslovce brisala stanovnike Evrope s lica Zemlje, voda iz potoka i reka je postala toliko zagađena da su ljudi masovno počeli da piju pivo, što znači da spravljanje piva prestalo da važi za domaću aktivnost kojom su se isključivo bavile žene već je nekako prešla u nadležnosti velikih „muških“ radionica.

Od časnih sestara koje beru bilje i fermentiraju hmelj uzgajan na njihovim poljima, do velikih korporativnih lanaca koji izbacuju stotine hiljade boca dnevno, i, opet, do… da bismo napokon iscrtali pun krug – doduše uz nešto manje monaške odeće na sebi ili crnih „modnih detalja“.

Naravno, uvek postoje koraci koji treba preduzeti. Braserija de l’Abbaie des Rocs, kojom upravlja Natali Eloa (Nathalie Eloir), poznata je po svom penušavom napitku od hmelja koji je pivskim fanovima poznat kao „Planinski ćilibar“ (Montagnarde amber), koje se uopšte ne proizvodi sa šećerom – jednostavno idu kvasac, čisti slad, kockice hmelja, prirodno bilje i čista voda iz lokalnog bunara. Uz pomoć nove tehnologije, Eloa je takođe pionirka i u novom, održivijem načinu proizvodnje. Posebno dizajnirani ventilacioni sistem u svojoj pivari sa nultim otpadom smanjuje potrošnju energije ponovnom upotrebom pare koja se obično gubi pri hlađenju, dok se korišćeni slad pretvara u đubriv, kojim se obogaćuju okolna polja u blizini kraft-pivara.

Pivo i seksizam

Međutim, za Sofi Vanrafelgen (Sofie Vanrafelghem), izazov rušenja stereotipa o ženama i pivu ne završava se kada boce napuste njenu fabriku. “Do pre samo devet godina sam iz dna duše mrzela pivo i bila tipična ’bela vinska gadura’,”priznaje ova vodeća belgijska zagovornica žena u pivarskoj veštini i biznisu.

Sofi Vanrafelgem je napisala mnogo tekstova – pa čak i knjigu – na ovu temu, i uspešno vodi kampanje za promociju vidljivosti žena u spravljanju zanatskog piva. “Prisutno je tako mnogo predrasuda. I dalje čujete kako su ‘žene samo za slatko voćno pivo’ (poput sajdera, bez alkohola), jer ’nije elegantno kada žene piju pivo’ i slične stvari”, kaže ona. „Čak i marketing otuđuje žene. Mislim, za Boga miloga, slogan belgijske pivare Jupiter je glasio: ’Muškarci znaju zašto’. “

Vanrafelgem takođe aktivno zagovara i da pivo zauzme svoje dužno mesto pri otmenim gurmanskim prilikama, a 2012. je u Belgiji postala prva pivska somelijerka. U tom smislu, ona je domaćin redovnih degustacionih večera, na kojima je svaki od pet jelovnika uparen s različitim belgijskim pivom.

Sofie Vanrafelghem

„Belgijanci često imaju veoma konzervativne ideje o pivu: ko ga pije, kada i gde. Ljudi se hvataju brendova i stilova koje poznaju.” Ali, dodaje ona, stvari počinju da se menjaju. “Svake godine je sve više nezavisnih pivara, sve više zanimljivih vrsta, i sve više žena uključenih u pivarsku industriju.”

Njena treća knjiga se zove “Pivo: žene znaju zašto” – a nauka, izgleda, sugeriše da je možda u pravu. Studija koju je sprovela dr Debora Parker, stručnjakinja za pivsko somelijerstvo i senzorna istraživanja ukusa i kvaliteta, pokazala je da žene po prirodi bolje razlikuju ukuse od muškaraca, pa se,  stoga, među njima mogu javiti izvesno bolje somelijerke i ocenjivači u industriji piva i vina.

Od proizvodnje do profesionalne degustacije, ili pak jednostavnog uživanja u večeri: postoji mesto za svaku ženu u belgijskoj revoluciji proizvodnje zanatskog piva.

Meet the women on a mission to save craft beer in Belgium