Zdravlje nacije i čari masturbacije

Astro Glide

Retko se kada uluči ovako zgodan momenat za poigravanje realnom slikom stvari. Naime, lekari i medicinski stručnjaci u zapadnim elektronskim medijima već nedeljama upozoravaju na “prisutnost plasiranja neproverenih informacija vezanih za virus COVID-19, oblikujući sliku aktuelne epidemije na nivo senzacionalizma do košmara“. Onima sklonim da svoju veliku zabrinutost pandemijom “emituju” u javnost, struka toplo savetuje: potrudite se da svoje strepnje i bojazni ne “prelivate” na okolinu već se, umesto toga, uputite u realno stanje stvari. Ovako ili onako – u svakom slučaju na način koji je – zdrav.

U očekivanju vakcine (već napravljene i u fazi testiranja koje bi, nažalost, moglo potrajati i godinu dana pa i više), a koja je, zapravo, modifikovana verzija jednog starijeg antidota – svojevremeno efikasne preventive od tadašnjeg oblika korone – stručnjaci savetuju one veoma zabrinute COVID-om da se sete dobre, stare prakse dostizanja orgazma – prijatnom i zdravom masturbacijom.

Masturbacija, što je poznato od osvita civilizacije a i današnjoj struci, jača vaš imuni sistem, pomažući vam da izađete na kraj s infekcijama i zdravstvenim komplikacijama, donosi portal Big Think. A dok ne stigne vakcina, naučnici poručuju: što učestalije upražnjavajte orgazam. Ovu aktivnost možete ostvarivati sami (masturbacijom), ili seksom. Važno je da stići do cilja i popeti se na vrh – pa makar i samostalno.

Tumblr

Da li makar jedan indukovani orgazam dnevno zaista može sprečiti odlazak kod lekara? (U nekim narodima omiljena je jedna verzija popularne poslovice, inače upotrebljene u ovoj priči: Can an orgasm a day really keep the doctor away?)

Učestalo postizanje orgazma, kaže struka, doprinosi umanjivanju bolova i podstiče opuštanje, što može pomoći jačanju vašeg imunološkog sistema.

Postizanje orgazma masturbacijom pruža navalu hormona koji proizvode dobre i nadasve prijatne osećaje (dopamin, serotonin i oksitocin), uravnotežavajući vaše nivoe kortizola – hormona koji izaziva stres. Ovo doprinosi „podizanju“ imuno-sistema na jedan viši nivo.

Navala hormona „dobrih osećanja“, takođe, doprinosi jednom opuštenijem i smirenijem stanju, olakšavajući ulazak u miran i čvrst san, što je kritični deo u održavanju funkcionisanja imunološkog sistema u „povišenom režimu pripravnosti“.

I, kao što loše navike mogu usporiti vaš imunološki sistem, tako vam i pozitivne navike, poput zdravog životnog rasporeda – spavanja i aktivnog seksualnog života – mogu pomoći u jačanju imunog sistema, što, pak, može sprečiti poboljevanje (uz još neke alternativne ali naučnim testovima proverene metode).

Kako masturbacija utiče na vaš mozak?

Orgazam je veoma čest ljudski fenomen. Blagodeti masturbacije po fizičko i mentalno zdravlje kako muškaraca tako i žena je savremena nauka često istraživala. Pa ipak, još uvek se ima još puno toga naučiti o načinu na koji telo i mozak reaguju na hemijske spojeve i hormone, čije se oslobađanje odvija tokom (muške ili ženske) masturbacije, kao i pozitivnim efektima po iskušavanju ove vrste seksualnog oslobađanja.

“Količina nagađanja, nasuprot utemeljenih podataka o funkciji i vrednosti orgazma je izuzetna”, objašnjava Džulija Hajman (Julia Heiman), direktorka Kinsijevog Instituta za seksualna, rodna i reproduktivna istraživanja.

HealthLine.com

Masturbacija izaziva nalet dopamina, koji je hemijski „koloplet“ povezan s našom sposobnošću da osećamo zadovoljstvo. Uporedo sa navalom dopamina, koji se oslobađa tokom orgazma, dešava se i oslobađanje oksitocina, koji se popularno naziva „hormonom ljubavi“.

Ovaj „biohemijski koktel“ ne samo što značajno pojačava naše raspoloženje već, takođe, može igrati ključnu ulogu pri umanjenju stresa i, istovremeno, podsticati sveopšte opuštanje. Oksitocin smanjuje kortizol koji je hormon stresa, obično prisutan (u velikim količinama) u momentima kada ste anksiozni, ili kada osećate strah, paniku ili zabrinutost.

Prema Gloriji Brejm (Dr. Gloria Brame), specijalizovanoj za istraživanja BDSM-a i fetiša, orgazam je najveći “vatromet” dopamina koji možemo doživeti prirodnim putem, a bez upotrebe neuro-aktivnih supstanci.

Pojačavajući nivo oksitocina i dopamina, a potom smanjujući nivo kortizola, mozak se stavlja u jedan daleko opušteniji, euforičniji i smireniji modus funkcionisanja.

Uzgred, masturbacija jača vaš imuni sistem i povećava broj belih krvnih zrnaca. Seksualnim uzbuđenjem i orgazmom se, dakle, uvećava broj leukocita, olakšavajući vašem telu da se izbori s infekcijama i bolestima.

Kako se ovi efekti koje na mozak ostavlja dostizanje orgazma „prevodi“ na jačanje našeg imunološkog sistema, i kako orgazam proistekao masturbacijom čini vaše telo zdravijim?

Povećanje oksitocina i dopamina koji uzrokuje smanjenje nivoa kortizola može pomoći jačanju vašeg imunološkog sistema, jer kortizol (poznat kao hormon koji izaziva stres) zapravo pomaže u održavanju vašeg imunološkog sistema, ukoliko se oslobađa u malim dozama.

Dženifer Landa (Dr. Jennifer Landa), specijalistkinja za hormonsku terapiju, kaže da masturbacija može stvoriti odgovarajuću biološku sredinu, neophodnu za jačanje imunološkog sistema.

BigThink

Studija koju je sprovelo Odeljenje za kliničku psihologiju pri Univerzitetskoj klinici u Esenu je dala slične rezultate. Grupa od jedanaest volontera bila je zamoljena da učestvuje u studiji kojom se se proučavali efekti orgazma indukovanog masturbacijom na broj leukocita i imunološki sistem.

Tokom ovog eksperimenta je analiziran broj leukocita svakog učesnika, i to pet minuta pre i 45 minuta nakon postizanja samoinicijativnog orgazma.

Rezultati su potvrdili da su seksualnim uzbuđenjem i orgazmom učesnici uspevali da povećaju broj svojih leukocita, posebno onih ćelija koje stručnjaci nazivaju „prirodnim čistačima“, koje pomažu u borbi protiv infekcija.

Otkrića potvrđuju da pozitivan uticaj koji seksualna uzbuđenost i samoinicirani orgazam imaju na imuni sistem podstiču još intenzivnija istraživanja pozitivnih uticaja seksualne uzbuđenosti i orgazma na ljudsko zdravlje.

Masturbacija može olakšati i sprečiti bol, što vam omogućava da postignete miran san, koji, opet, pomaže vašem imunološkom sistemu da ostane jak i zdrav.

O koristima masturbacije se, naravno, odavno raspravlja, ali što više istraživanja budemo obavljali na tu temu, tim ćemo više i bolje razumeti otkud prisutnost tako brojnih pozitivnih efekata koji se pri orgazmu dešavaju u našim telima i mozgovima.

Doživljavanje orgazma može pomoći u sprečavanju ili ublažavanju bola, jačajući imunološki sistem i sprečavajući simptome prehlade, kao i gripa i aktuelnog korona virusa.

Prema Stefanu Eversu, neurologu i specijalisti za glavobolje, otprilike svaki treći pacijent doživi olakšanje od napada migrene doživljavanjem vrhunca tokom seksualne aktivnosti, odnosno orgazmom. Evers i njegov tim sproveli su eksperiment na grupi od 800 pacijenata koji pate od migrene, kao i na 200 onih koji su patili od glavobolje, kako bi videli na koji način njihova iskustva sa seksualnom aktivnošću utiču na nivoe bola.

Studija je pokazala da je 60% obolelih od migrene doživelo olakšanje, umanjenjem bola nakon učešća u seksualnim aktivnostima koje su rezultirale orgazmom. Od onih koji su oboleli od glavobolje, oko 50% njih je izjavilo da su se njihove glavobolje, zapravo, naknadno pogoršale nakon seksualnog uzbuđenja i postizanja vrhunca.

Eversovi nalazi sugerišu da oni koji nisu iskusili ublažavanje napada migrenskih glavobolja tokom svoje seksualne aktivnosti nisu ispuštali toliko velike količine endorfina kao oni pacijenti koji su iskusili primetno umanjenje bolova (kod kojih je, shodno tome, i navala dobrih hormona nastupila u znatno većoj meri).

Prema reumatologu Herisu Mekilvejnu (Dr. Harris McIlvain), ljudi koji pate od hroničnih bolova poseduju imunološki sistem koji jednostavno ne funkcioniše u svom punom kapacitetu – dakle, ublažavanje bola kroz orgazam može pomoći jačanju njihovog imuno-sistema.

Redovno doživljavanje orgazma kroz seks ili masturbacijom, takođe, može pospešiti opuštanje i olakšati ulazak u san. Serotonin, oksitocin i norepinefrin – sve su ovo hormoni koji se oslobađaju tokom seksualnog uzbuđenja i orgazma, a sva su tri poznata po tome što efikasno uklanjaju hormone stresa i podstiču opuštanje, što vam olakšava da zaspite.

Postoji nekoliko studija koje pokazuju da serotonin i norepinefrin pomažu našem telesnom ciklusu i fiziologiji u fazama dubokog sna (REM), kao i dubokim ne-REM ciklusima spavanja. Tokom ovih ciklusa sna, imunološki sistem oslobađa proteine zvane citokini, na čijoj su meti infekcije i upale. Ovo je kritični deo-faza našeg imunog odgovora; Citokini se proizvode i oslobađaju kroz naše telo dok spavamo, što dokazuje važnost koju dobar raspored i količina sna imaju za zdrav imunološki sistem.

Masturbacija “bilduje” imunološki sistem do višeg stepena funkcionisanja; a zdrav imunološki sistem sprečava prehladu i grip.

Imuni sistem je izbalansirana mreža ćelija i organa koji rade zajedno kako bi vas odbranili od infekcija i bolesti zaustavljajući telesne pretnje poput bakterija i virusa da uđu u vaš sistem. Iako postoji puno stvari koje moramo da uradimo kako bismo održali optimalni nivo našeg imunološkog sistema, masturbacija ili drugi načini postizanja orgazma su očigledno dokazali svoje pozitivne efekte po celokupni imuni sistem.

I, baš kao što loše navike (poput neredovnog rasporeda spavanja ili štetnih hemijskih supstanci u vašem telu) mogu usporiti vaš imuni sistem, pozitivne navike poput zdravog rasporeda sna i aktivnog seksualnog života vam mogu pomoći u jačanju imunološkog sistema.

 

Jaimee Bell, BigThink.com

Pažnja: Studenti, sklonite vaše laptopove i počnite da pišete olovkom

Laptopovi su uobičajeni u univerzitetskim slušaonicama i učionicama širom sveta. Ali, daleko od toga da je ovo moderno tehnološko pomagalo najbolji pomoćnik prilikom našeg savladavanja materije koju želimo da upamtimo. O ovoj temi je 17. aprila bilo  reči u vikend-izdanju programa Američkog nacionalnog radija (NPR)

01

I dok laptopovi postaju sve manji a  sve prisutniji, s pojavom tablet-računara nekako se rodila i ideja da mnogim današnjim studentima beleške ispisivane rukom deluju staromodno. Kucanje beležaka je brže – ono dolazi do izražaja kada ima puno informacija koje treba preuzeti. Ali, ispostavilo se da i dalje postoje prednosti onih stvari i navika koje smo do pre samo neki dan obavljali na, uslovno rečeno, “staromodan” način.

I to iz najmanje jednog razloga: istraživanja pokazuju da laptopovi i tablet računari imaju tendenciju da nas zbunjuju i odvraćaju nam pažnju – kako je samo lako da kliknemo na Facebook tokom dosadnog predavanja! Jedna studija je pokazala da je već i sama činjenica da morate biti nešto sporiji kada beleške pravite rukom – a ne kucanjem po tastaturi – ono što papir i olovku čini daleko korisnijima na duge staze.

U studiji objavljenoj u stručnoj periodici Psychological Science, Pam A. Mueller s Univerziteta Prinston i Daniel M. Oppenheimer sa Univerziteta u Kaliforniji, Los Anđeles, testirali su kako hvatanje beleški rukom i tastaturom utiču na učenje.

“Kada ljudi kucaju svoje beleške imaju tu tendenciju da ono što čuju doslovno prepisuju, i to što je moguće više”, kaže Milerova za Američki nacionalni radio NPR.Studenti koji su beleške hvatali rukom su u našim istraživanjima bili primorani da budu selektivniji – jer rukom ne možete pisati toliko brzo kao što možete kucati. Upravo ta “dodatna” mentalna obrada materijala, koja se pojavljuje između onog što čujemo od predavača i onog što potom napišemo kao belešku na papiru, jeste najkorisnije svojstvo pisanja rukom”.

08

Milerova i Openhajmer naveli su da se beleženje izrečenog može kategorizovati na generativne i negenerativne beleške. Generativno beleženje, kakvo je hvatanje beleški rukom, odnosi se na “sumiranje, parafraziranje i konceptno mapiranje” dok negenerativno beleženje, kakvo je kucanje na tastaturi, podrazumeva doslovno kopiranje -prenošenje iskazanog.

Postoje dve hipoteze zašto je hvatanje beleški rukom daleko korisnije i praktičnije. Prema prvoj hipotezi, koja se još naziva i hipotezom kodiranja, kada osoba beleži rukom “(mentalna) obrada koja se javlja u ovom procesu pisanja” poboljšava “učenje i zadržavanje materije koju želimo da upamtimo” Druga, pod nazivom “hipoteza spoljnog skladištenja podataka”, kaže da učimo onda kada smo u stanju da se osvrnemo i pozovemo se na svoje beleške, ili čak i beleške drugih ljudi.

Papir je u stanju da izvučene beleške učini opipljivim na način na koji digitalni uređaji to ne mogu.

Upravo zato što možemo da kucamo brže nego što smo u stanju da pišemo rukom, oni koji koriste laptop češće će nastojati da doslovce prepisuju ono što čuju. Zato su Milerova i Openhajmer bili su suočeni sa pitanjem: da li prednosti veće količine materijala dobijenog kucanjem na laptopu prevazilaze nedostatke poput izostanka obrade informacija? Osobe koje kucaju na laptopu mogu da prenesu više podataka, ali nisu u stanju da te informacije zapamte jer im nedostaje mentalna obrada, koja postoji samo onda kada beleške hvatamo rukom. S druge strane, pri pisanju rukom, mi obrađujemo informacije daleko bolje, pamteći ih bolje, ali imamo manje zabeleženog materijala.

Milerova i Openhajmer su za svoje prvo istraživanje koristili studente (koji su i inače standardni “zamorčići” u najvećem broju psiholoških istraživanja), kojima bi pokazivali govore značajnih ličnosti na TED-u. Govornici su pričali o najrazličitijim temama, u zavisnosti od oblasti za koju bi govornici bili specijalizovani. Nakon toga, oni su otkrili da studenti koji su koristili laptopove napisali znatno više od onih koji su beleške hvatali rukom. Kada su testirali koliko su dobro učenici upamtili informacije koje su čuli od govornika, istraživači su otkrili ključnu tačku razilaženja, i to shodno vrsti pitanja. Na ona pitanja koja su od studenata tražila da naprosto zapamte činjenice koje su čuli, kao što su, recimo, datumi, obe grupe su se pokazale jednako dobre. Ali, kada se radilo o “konceptualno-primenjivim” pitanjima, kao što je, recimo, “Po čemu se Japan i Švedska razlikuju u svojim pristupima jednakosti u svojim društvima?”, korisnici laptopova su odgovarali “znatno lošije”.

03

Ista stvar se desila i u njihovoj drugoj studiji, čak i onda kada su studentima sa laptopovima izričito rekli da nastoje da što više izbegavaju doslovno prekucavanje onoga što bi čuli od govornika. “Čak i kada smo im posebno napomenuli da beleške ne treba da uzimaju doslovno od reči do reči, oni nisu bili u stanju da prevaziđu taj instinkt,” kaže Milerova. Što više reči studenti otkucaju doslovce, tim će ih se teže setiti na testu provere zapamćenog.

U cilju testiranja hipoteze o spoljnom skladištenju informacija, oni su studentima u svom trećem istraživanju dali studentima priliku da pregledaju svoje beleške u terminu između predavanja i testiranja zapamćenog. Radi se o tome da, ukoliko učenici imaju vremena da prouče beleške koje su uradili na svojim laptopovima, činjenica da su napravili obimnije beleške od svojih vršnjaka koji su ih hvatali olovkom moglo da im pomogne da imaju bolje performnse i rezultate.

Međutim, studenti koji su beleške hvatali rukom pokazali su još bolje rezultate. “Ovo je veoma sugestivan dokaz da beleženje rukom produkuje superiorno, eksterno skladištenje podataka, kao i superiorne funkcije obrade podataka koje su zabeležili” napisali su u zaključku ove studije Milerova i Openhajmer.

Da li studije poput ove znače da će inteligentni učenici na koledžima početi da se vraćaju sveskama, blokčićima, rokovnicima i olovkama?

“Mislim da će biti teško “prodati im” ideju povratka na olovku i papir”, kaže Milerova. “Oni se, međutim, razvijaju uz mnogo novih tehnologija, kao što je, recimo, Livescribe, ili razne optičke olovke i tablet-računari, koje su sve bolji i bolji. Mislim da bi studenti i svi mladi ljudi daleko lakše i radije prihvatili ovakve tehnologije – stiluse i aktivne ekrane po kojima se može pisati – nego upotrebu papira i olovke.”

 

Korisni linkovi:

Ne otpisujte olovku i hartiju

U digitalnoj eri, beleške na papiru i dalje us relevantne i značajne.

NPR

Šest najvećih tehnoloških “patki” u 2015.

Običaj je da se uvek piše o tehnološkim probojima, koji – kako im i ime kaže – predstavljaju proboje upravo zbog svoje izuzetne efikasnosti i inovativnosti. Ipak, ne manje zanimljiva, a pre svega zabavna, jeste i priča o neslavnim inovacionim pokušajima kojima je “samo falilo to nešto, sasvim malo” pa da uđu u Panteon ljudske invencije. Evo liste i šest najvećih i najslavnijih tehnoloških promašaja u protekloj 2015. godini, a po mišljenju autora MIT Technology Review.

Hoverbordi (Hoverboards)

To je bio poklon u trendu u 2015, ali je nažalost vrlo brzo sagoreo. Bukvalno. Hoverboard je skuter sa dva točka, neka vrsta Segveja (Segway) ali bez upravljača. Ovaj “veoma uspešno neuspeli” izum radio je tako što je postojao panel, tj ploča za upravljanje povezana sa dva motora zakačena za točkove. Vozač balansira zahvaljujući fenomenu nazvanom “obrnuto klatno”. dešavalo bi se da se loše litijum-jonske baterije u nekim hoverboardima odjednom zapale.

Baš kao što su zapalili maštu, tako brzo su hoverbordi i uklonjeni sa Amazona, a avio kompanije su ih zabranile zbog mogućnosti izazivanja požara. Komisija za bezbednost potrošačkih proizvoda u SAD je u decembru saopštila da “aktivno istražuje hoverbord u vezi sa požarima širom zemlje”, kao i u vezi sa desetinama izveštaja iz urgentnih centara zbog “potresa, preloma, kontuzija, ogrebotina i povreda unutrašnjih organa.”

opširnije na: “Why Hoverboards Keep Exploding” u magazinu Wired

Teranosovi nanokontejneri

Kompanija Teranos (Theranos) je najavila da će potpuno preokrenuti naglavce medicinsku dijagnostiku, lansirajući jeftine testove krvi koji traže samo nekoliko kapi krvi iz prsta, umesto uobičajenih daleko većih količina krvne plazme  koja se uzima iz vene. Prikupljanjem krvi u “nanokontejnere”, tvrdila je ova kompanija, moguće je da “sa odgovarajućom tačnošću sprovede 200 laboratorijskih testova iz veoma malih količina krvi”. Investitori su nagrnuli, što je vrednost ovog start-upa dovelo do neverovatnih devet milijardi dolara.

Tehnologija koja bi zaista bila u stanju da uradi tako nešto, zaista bi i bila vredna svih tih milijardi. Postoji, međutim, malo dokaza da je Teranos ikada izmislio odgovarajuću tehnologiju. Nakon što je tačnosti njenih testova dovedena pod ozbiljnu sumnju istražnih organa, Teranos je u 2015. povukao sve svoje nanokontejnere sa tržišta. Ova start-up firma u rangu poslovnog “jednoroga”, po sopstvenom saopštenju, trenutno koristi konvencionalno uzete uzorke krvi za sva svoja testiranja.

opširnije na: “Hot Startup Theranos Has Struggled” u the Wall Street Journal

“Can Elizabeth Holmes Save Her Unicorn?” u Bloomberg BusinessWeek

 

Snaga uglja

Ukrajinski rudari, Kalinovskaja-Vostočnaja. Foto: Kyivpost.com

Ukrajinski rudari, Kalinovskaja-Vostočnaja. Foto: Kyivpost.com

Loženje uglja kako bi se dobila struja predstavlja tehnologiju s početka XX veka. Nije, stoga, možda ni čudo što je prošle 2015. ovaj energent imao svoju najneslavniju godinu ikada, a pod pritiskom pravila o čistom vazduhu i jeftinog prirodnog gasa. Srećom po nas i Prirodu, rekli bismo s razlogom.

Količina električne energije proizvedene iz uglja u Sjedinjenim Državama pala je za dvanaest odsto do kraja septembra 2015. A ovaj pad je samo “statistička sitnica” u poređenju s tim koliko se strmoglavila vrednost akcija proizvođača uglja kao što je, na primer, Peabody Energy, čija je cena akcija pala sa $1,000 na samo $8 u periodu od samo četiri godine.

Ipak, ne treba misliti da je ugalj neki “smešni anahronizam” kao što su to, recimo, kočijaški bičevi. Ugalj predstavlja egzistencijalnu pretnju. Pri njegovom sagorevanju se u zemljinu atmosferu ubacuje duplo više ugljenika u odnosu na sagorevanje prirodnog gasa. Emisije štetnih gasova i otrovnih materija iz zemalja u razvoju – poput Indije, koja 70 odsto svoje električne energije dobija iz uglja i treba joj mnogo više struje – mogu prouzrokovati katastrofalne klimatske promene, bez obzira na to da li će se bogatije nacije odlučiti za čistije energetske opcije.

opširnije: “India’s Energy Crisis”MIT Technology Review

 

Ljudski embrioni sa izmenjenim genima

U aprilu, kineski naučnici su objavili izveštaj u kojem su obelodanili da su promenili DNK u ljudskim embrionima koristeći za obradu metod CRISPR. Iako ljudski embrioni nikada nisu napustili laboratoriju, papir je brzo izazvao debatu o mogućnosti dizajniranja ljudi. Bez obzira da li se plašite ili odobravate ideju o “pravljenju” beba sa unapred naručenim genima, jedan problem sa eksperimentom u Kini je i to koliko je malo naučnih znanja stečeno otvaranjem ove Pandorine kutije. Svi rezultati su se lako mogli predvideti iz prethodnih eksperimenata na embrionima životinja.

Neki zapadni naučnici su pokušali da rehabilituju kineski rad, nazvavši ga “dobrom naukom” sa “opominjućom porukom”. Ali drugačiji argument je da je to bio okrutan, brzopleti napor da se na brljiv način prestigne konkurencija. A sada, kada znamo da je genetsko modifikovanje ljudi zaista moguće, to je upravo ona vrsta ponašanja koja bi sve trebalo da nas zabrinjava. Hajde da ne žurimo sa ovim eksperimentima na vrstama.

više na: “Scientists on Gene-Edited Babies: It’s “Irresponsible” for Now” u MIT Technology Review
i “Engineering the Perfect Baby” MIT Technology Review

Yahoo

Svima je poznato da je Yahoo kompanija, a ne tehnologija. A možda je to njen problem. Kompanija koja je bila pionir u stvaranju “Internet portala” je i dalje treća najposećenija adresa na Internetu (nakon Google i Facebook). Ali Yahoo više nimalo ne raste. Umesto toga, novije usluge kao što je aplikacija za slanje poruka smanjuju broj njegovih korisnika. Investitori su ove godine zahtevali da se tu nešto popravi. Otpustite direktorku Marisu Mejer (Marissa Mayer) Prodajte pretraživač! Dosta sa besplatnim ručkom u kafeteriji! Veći problem je što je Yahoo i dalje “desktop” kompanija u mobilnom dobu. Samo 20 odsto njenog prihoda od reklamiranja dolazi od mobilnih uređaja, u poređenju sa 74 procenata kod Facebook-a.

Više na:  “Diagnosing Yahoo’s Ills” u the New York Times
i “Mobile to Account for More than Half of Digital Ad Spending” u eMarketer

 

Masovno prikupljanje telefonskih zapisa

Program za tajno prikupljanje i skladištenje telefonskih poziva svih Amerikanaca, čije je postojanje Agencija za nacionalnu bezbednost godinama negirala, je konačno okončan prošlog novembra. Podaci o tome ko je koga zvao sa bilo kog telefona, prerastao je u elektronski nadzor Amerikanaca (kao i građana drugih zemalja) bez obzira na to da li su osumnjičeni za bilo koji zločin ili prevaru.

Program je pokrenuo niz tehnoloških inovacija unutar vlade: prikupljanje i čuvanje tolikih količina podataka nije bilo lako. Ali to je bilo i potpuno protivzakonito, sudeći prema majskoj presudi Apelacionog suda koji je stao na stanovište da zakon nikada nije trebalo da bude tako široko interpretiran da omogući nešta slično masovnom nadgledanju o kojem je ovde reč.

Nema dokaza da je sistem bio zloupotrebljen – ali ima i vrlo malo dokaza da je bio koristan u zaustavljanju terorističke pretnje. Kongres je usvojio novi zakon u 2015. koji zahteva od NSA da dobije sudski nalog i pokaže da postoji “razumna” sumnja na terorističke aktivnosti pre nego što zadre u istoriju poziva neke osobe.

Više u: “NSA Ends Sept. 11-Era Surveillance Program” na NPR
“Why the New NSA Restrictions Won’t Harm National Security” u MIT Technology Review

 

 

MIT Technology Review

 

 

Kako je tehnologija omogućila uvid u jednu od najvećih slikarskih misterija

Zahvaljujući “mašinskoj viziji” rešena je jedna od najvećih misterija 20. veka u nadrealističkoj umetnosti.

03

Znameniti nadrealista belgijskog porekla Rene Magrit (René Magritte) naslikao je dve verzije jednog od svojih najvećih remek-dela, mada niko nije bio u stanju da razluči koje je platno original a koje kopija. Sve do sada, piše MIT Technology Review, pri tom navodeći da su “uspešnu identifikaciju sprovela dvojica srpskih naučnika”.

Na jednoj njujorškoj aukciji se 1983. godine pojavila slika ovog belgijskog nadrealiste, vrhunsko umetničko delo naslikano 1948. godine, na kojoj je prikazan preobražaj ptice grabljivice u list kojeg jede gusenica – možda izraz tuge, zbog upravo završenog Drugog svetskog rata, kojeg je Magrit proveo u okupiranoj Belgiji.

Stručnjaci su, međutim, vrlo brzo uočili jedan problem – skoro identična “kopija” ove slike već je visila u jednoj evropskoj galeriji, pa se odmah nametnulo pitanje: koja je od ove dve falsifikat? Nakon opsežne analize, eksperti za umetnička dela su se složili kako su obe slike – gotovo sigurno – potekle od ruke, četkice i boje samog Magrita, što je on možda uradio kao svojevrsnu “šalu”: jer, napokon, ipak je on bio nadrealista – ili, što je još verovatnije, uradio ih je kao identična dela jer je za njih imao dva kolekcionara zainteresovana za istu sliku… dakle dva kupca zainteresovana za istu tematiku, pa je Magrit želeo da im proda “dve iste”.

Danas su ove slike okačene u Muzeju likovnih umetnosti Barber u Birmingemu, kao i u Kraljevskom Muzeju (Musées Royaux des Beaux Arts) u Briselu. Zajedno u paru su postavljane na mnogobrojne izložbe, omogućivši dalje proučavanje njihovih sličnosti. Za sada nema dovoljno dokaza o autentičnosti platna koje se nalazi kod Škota, odnosno, Flamanaca.

Pa ipak, ostalo je još jedno pitanje koje je trebalo rešiti: Koja od ovih slika je original a koja je “prevara” to jest kopija? Kraće rečeno, koja je od ove dve slike prva naslikana?

Zahvaljujući radu Milana Rajkovića sa Univerziteta u Beogradu i Miloša Milovanovića sa Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti u Srbiji, danas smo dobili svojevrstan odgovor na ovu zagonetku.

Miloš i Milan kažu da se proces stvaranja originalnog umetničkog dela razlikuje od procesa kopiranja, što ostavlja suptilne naznake i tragove prilikom same izrade slike. Uz pomoć analitičih tehnika i mašinske vizije, njih dvojica navode kako su sada u mogućnosti da kažu koja je od njih dve bila prva naslikana.

00

Njihova tehnika zasniva se na analizi rada savremene holandske umetnice Šarlot Kaspers (Charlotte Caspers), od koje je pre nekoliko godina naručilac tražio da napravi niz od sedam identičnih umetničkih dela koristeći se različitim metodama, a zatim da, nekoliko dana kasnije, uradi što je moguće vernije kopije istih.

Ovaj zadatak je Kaspersova pedantno obavila, ističući kako je proces kopiranja sasvim drugačije prirode od poduhvata vezanog za proces stvaranja originalnog umetničkog dela. Kopiranje je, kako navodi, najmanje duplo dugotrajniji postupak od rada na originalu. Ali ona je, i pored svega, bila uverena kako bi bilo nemoguće utvrditi šta je kopija a šta original.

Ove njene originalne slike kao i njihove kopije, ukupno četrnaest platna, čine “zlatni standard” po kojem su se Rajković i Milovanović upravljali tokom testiranja svoje ideje. Njihova osnovna hipoteza je da akcija stvaranja originalnog umetničkog dela predstavlja deo procesa samoorganizovanja, orkestriranog od strane mozga. Kao takvo, stvaranje dovodi do jedinstvenog nivoa složenosti u načinu na koji se boje koriste i nanose na platno.

Nasuprot tome, za proces kopiranja je potrebna daleko veća metodičnost, što dovodi do nižih nivoa složenosti. A ta razlika bi trebalo da omogući razlikovanje kopije od originala.

Kako, međutim, uočiti razliku? Rajković i Milovanović tvrde da je to moguće zahvaljujući analizi koja dvodimenzionalnu sliku transformiše u  predstavu o vremensko-frekventnom prikazu (Time–frequency representation, TFR) koji snima podatke o slici u različitim nivoima, njenim slojevima i razmerama. Na ove slojeve i razmere može se gledati kao na postepeno sve zamućenije predstave o slikama. RGB sistem boja znači da je svaki piksel definisan sa 3 podatka koji predstavljaju vrednost 3 osnovne boje.

Ovaj sistem je zasnovan na aditivnom mešanju boja (princip po kome se svetlost različitih boja kombinuje). Osnovne 3 boje ovog sistema su crvena, zelena i plava (engleski Red, Green, Blue – skraćenica RGB). Ovaj sistem boja koristi se kad je krajnji cilj dizajna prikazivanje na monitoru ili TV ekranu. Rajković i Milovanović su sprovodili ove analize koristeći crvene, zelene i plave kanale za prikazivanje uobičajene RGB za svaku sliku pojedinačno, ponavljajući ovu analizu na “zakrpama” to jest paternima obe ove slike.

Sabiranjem osnovnih boja dobija se bela boja. Jedna boja se opisuje kroz tri vrednosti: deo crvene, deo zelene i deo plave boje. Svaki deo boje varira između 0% i 100%, odnosno između 0 i 255.

Prostor RGB-boja se šematizuje u obliku kocke:

01 RGB_farbwuerfel

Mešanjem i menjanjem intenziteta ove tri boje moguće je dobiti mnoštvo boja iz običnog spektra. TV aparati i računarski monitori koriste RGB kako bi na ekranu prikazali boje. Pikseli u crvenoj, zelenoj i plavoj boji pojedinačno se osvetljavaju da bi se izmešale boje. Njihovim mešanjem nastaju sve ostale boje na ekranu. Svaka boja na web strani ima svoju heksadecimalnu kodnu oznaku u obliku aabbcc, gde aa znači stepen prisutnosti crvene boje, bb zelene i cc plave. Intenzitet boje može biti od do FF (2 nivoa). Čista crvena boja je FF00 (nema zelene i plave). Kodna oznaka bele boje je FFFFFF, a crne 000000.

Sasvim je izvesno, kako tvrde njih dvojica, uočiti razlike u kompleksnosti koje su jasno vidljive između svih 7 originala i 7 kopija Kaspersove. “Za sve pečeve to jest slojeve slike, srednja globalna složenost originalne slike je veća od odgovarajuće vrednosti kopija”, kažu oni.

Rajković i Milovanović nastavili da istu tehniku prepoznavanje primenjuju na obe verzije Magritovog “Mirisa suza” (The Flavour of Tears). Njihova analiza je svakako otkrila jedan viši nivo kompleksnosti, kako to oni definišu, u jednoj od dve slike.
Oni smatraju da su rezultati nesporni. “S najvećom sigurnošću tvrdimo da je samo jedna od njih rezultat samoregulatornog, svesnog kreativnog rada”, kažu oni. “Druga slika je izvesno kopija originala, koju je napravio isti umetnik.”

Ovo je, u svakom slučaju veoma uzbudljiv zaključak, i pored toga što postoji nepredviđena poteškoća koja “sreću kvari”. Rajković i Milovanović, pri tom, ovde igraju svoju igru. Oni slike identifikuju kao “The Flavour of Tears 1” i “Flavour of Tears 2”, pri čemu je prva nesumnjivo originalna.

04 autoportret

Njih dvojica, međutim, ne kažu da li je originalna slika okačena u Birmingemu ili u Briselu. Ako su njihovi pobrojani argumenti u skladu sa načinom na koji su analizirali slike, onda je, po svemu sudeći Birmingem vlasnik originala. proces utvrđivanja istine je bio težak, ali ne i neizvodljiv, tvrde njih dvojica, i zato sa sigurnošću objavljuju da znaju koja je od njih original – iako ne kažu gde se on nalazi.

Rajković i Milovanović se ipak u ovom trenutku nisu do kraja precizno izjasnili – možda, pre svega, jer je to izraz poštovanja i omaž ovom poznatom belgijskom slikaru, ili možda kako bi izbegli kontroverzu – ili kako bi, možda, imali prostora da se izvuku u slučaju da se pojave neki drugi dokazi kojim se osporava njihov zaključak. Ko zna!

Pa hajde da im sada odavde, ovom prilikom, uputimo izazov. Ako su zaista sigurni u svoj zaključak, neka nam ga izlože jasno i bez dvoumljenja. Mi ćemo i dalje biti zainteresovani da doznamo istinu, kao što bi to, bez sumnje, želeli i vlasnici ovih slika.

Technology Review