Živimo li u simuliranom svetu?

Po svemu sudeći – ne, ali je ideja dovoljno luda da je vredna ozbiljnijeg razmatranja.

Kijanu Rivs, scena iz “Matriksa” (Foto: Warner Bros, Everett Collection/ WSJ)

Ideja da je svet koji doživljavamo tek “iluzija” koju napajaju moćni računari, popularizovani filmovima poput „Matriksa“, jeste upravo dovoljno “otkačena” da bi zavredela da se ozbiljno shvata. Ali, ako ćemo joj pristupiti iole ozbiljno, važno je razlikovati dva vrlo različita pitanja. Prvo: Da lije moguće postojanje tako bogato iskustvenog mentalnog sveta koji nije sačinjen od materije, kao što se čini, već od apstraktnih podataka? I, drugo: Da li je svet koji svakodnevno doživljavamo – univerzum kako ga opisuju postojeći zakoni fizike i činjenice kosmologije – jedan takav svet?

Odgovor na prvo pitanje je sasvim sigurno potvrdan. U stvari, ljudi svakodnevno, na sat ili dva “provode” u takvim svetovima koji su proizvod pojedinačnog uma, recimo onda kada sanjamo tokom REM faze. Predmeti i “stvari” koje vidimo u snu samo su obrasci neuro-električne pobuđenosti našeg mozga. Analogno tome, virtuelna stvarnost nas usmerava u takve “predmete”.

Snovi su prolazni, a trenutna virtuelna stvarnost nije sveobuhvatno iskustvo. Mi, kao ljudi, i dalje većinu svojih života proživljavamo u zajedničkoj stvarnosti, gde jedemo, pijemo i starimo. Ali mnogi stručnjaci smatraju da će jednog dana biti moguće sazdati veštački um, u potpunosti zasnovan na elektronskom (veštačkom) sklopu, koji će simulirati ljudske misaone procese, uključujući i samosvest. Takvi veštački umovi, koji bi „nastanjivali“ programirane svetove, mogli da u velikoj meri „zaborave“ na fizičku stvarnost, uprkos tome što su ugrađeni u nju.

Na naše drugo pitanje – da li je naš sopstveni percipirani svet, zapravo, „proizveden“ iz takvih apstraktnih podataka – najbolji odgovor je – zasigurno ne. Pre svega, ideja da je fizički svet koji doživljavamo kompjuterska simulacija postavlja osnovno pitanje: Od čega se sastoji računar?

Ostavljajući ovaj detalj po strani, u našem svetu su prisutni mnogi aspekti fizike koji ne izgledaju kao rezultat efikasnog „simulatora sveta“. Na primer, naša trenutno najtačnija formulacija zakona fizike zavisi od ideje da su prostor i vreme „glatki i kontinuirani“. Kada radite sa rednim brojevima, umesto samo sa brojevima 0 i 1, onda će u simulaciji postati daleko teže održavati preciznost.

Još opštije, naš svet se sastoji od izvanredno brojnih skrivenih složenosti. Možemo izračunati osobine protona na osnovu osnovnih zakona, ali ta su izračunavanja izuzetno komplikovana. Stoga bi bila loša strategija sazdati neki „simulirani svet“ iz tako teško izračunljivih sastojaka.

Osnovna magija „Matriksa“ nije neka novina. To je svojevrsna kompjuterska varijacija filozofskog pojma idealizma, prema kojem je takozvana fizička stvarnost u osnovi mentalna, a ne materijalna. Prema filozofu iz 18. veka, biskupu Džordžu Berkliju, svet je odraz aktivnosti u Božjem umu. Ali, Semjuel Džonson nije bio impresioniran ovom teorijom, jer priča koju je ispričao njegov biograf Džejms Bozvel kaže:

„Neko vreme smo zajedno razgovarali o genijalnoj sofisteriji biskupa Berklija kojom je nastojao da dokaže nepostojanje materije, kao i da je svaka stvar u univerzumu samo u sferi ideja. Nikada neću zaboraviti odvažnost sa kojom mu je Džonson odgovorio, snažno udarajući nogom o krupni kamen, sve dok mu se noga nije odbila o njega – ‘Ovim pobijam (Berklijev koncept)’. “

Taj udarac vredi kao hiljadu reči. Sasvim je moguće zamisliti simulirani svet. Ali ako je naš svet takav, onda um koji ga stvara, stvoren od Bog-zna-čega, deluje na načine nama vrlo tajanstvene i nedokučive.

 

Frank Wilczek, WSJ