Dona Rotuno: pozitivni pokreti (i opasni efekti)

“Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna prava”, rekla je Dona Rotuno (Donna Rotunno), glavna braniteljka Harvija Vajnstina, koja se suočila sa kritikama feministkinja.

Harvi Vajnstin, drugi zdesna, napušta zgradu suda na Menhetnu sa svojom glavnom braniteljkom, advokaticom Donom Rotuno, koja je svoju karijeru gradila odbranom muškaraca optuženih za seksualne prestupe (Foto: Mary Altaffer/ AP)

Prošlo je oko sat vremena od početka suđenja Harviju Vajnstinu po optužbi za silovanje, kada je u napad krenula glavna zastupnica njegove odbrane. Tužiteljka je nedavno nazvala “gadošču” medijske napade sa ciljem diskreditacije žena koje optužuju Vajnstina, zamolivši sudiju da suđenje više ne bude zatvoreno za javnost.

Glavna zastupnica Vajnstinove odbrane, Dona Rotuno (Donna Rotunno), inače advokat bez premca, bacila se na tužiteljku, Džoan Iluzi (Joan Illuzzi).

“Gospođa Iluzi stoji pred nama u ovoj sudnici i mog klijenta naziva predatorom, a onda još ima nerv da uz to kaže kako ne bi trebalo da izađem pred ovaj sud i diskutujem o ovom slučaju”, rekla je gospođa Rotuno. „(Iluzi) Želi da bude osuđen od svih – pre no što ijedan dokaz dođe pred ovaj sud.“

Mnogo pre no što je lavina optužbi protiv gospodina Vajnstina pokrenula “zamajac” globalne reakcije/stava zbog seksualnog uznemiravanja, g-đa Rotuno je u kontinuitetu gradila svoju karijeru advokatice-krivičarke u Čikagu, uz jednu neobičnu specijalnost: branila je muškarce optužene za seksualne prestupe.

Kako je pokret #MeToo postajao globalno prepoznatljiv, ona je prihvatila ulogu oponenta, tvrdeći da javna “užurbanost” presuđivanja muškarcima optuženim za seksualno zlostavljanje i napastvovanje uništava njihovu reputaciju i karijeru bez prethodno dužnožću propisanog postupka, koji uključuje i respekt prema optuženom. Čak i ako je pokret pomogao feminističkoj stvari, rekla je Rotuno, cena tog postignuća je postala previsoka.

“Ako imamo 500 pozitivnih stvari koji potiču iz feminističkog pokreta – ali onaj jedan negativan preraste u situaciju koja vam oduzima pravo na pravični postupak i pošteno suđenje, kao i pretpostavku nevinosti – onda po meni, nijedna od tih (pozitivnih) stvari ne može prevagnuti nad tom jednom lošom“, rekla je ona u intervjuu. “Ne možemo imati pokrete koji nam oduzimaju naša osnovna ljudska i građanska prava.”

Gospodin Vajnstin, koji nije krio da za svog glavnog branioca angažuje ženu je maja 2018. zamolio  sud da gospođu Rotuno imenuje za liderku njegovog advokatskog tima, nakon što su se razdvojili od prethodne dve grupe njegovih advokata koje su vodili muškarci.

Gospođa Rotunno se otad pojavila kao paradoksalna i polemična figura, odlučna da brani muškarca koga su brojne žene označile kao oličenje šovinizma i seksualne nedoličnosti.

To joj je priuštilo prezir nekih zagovornika prava žena, koji su sugerisali da bi je vođenje Vajnstinove odbrane moglo motivisati koliko profesionalnim priznanjem i raketnim usponom u budućoj karijeri koji će joj doneti ovaj slučaj, toliko i svojim profesionalno-etičkim principima kojih se drži.

“Njena spremnost da tvrdi kako je #MeToo otišao predaleko samo ide u prilog njenom neprekidnom nizu visokih honorara, ali ne i u prilog činjenicama”, rekla je Džejn Mening, zagovornica žrtava silovanja i bivša tužiteljka za seksualne zločine u Njujorku.

Iako je pokret ohrabrivao žene da govore o seksualnom napastvovanju, ističući neuspehe zakona u sprečavanju nekih muškaraca odgovornih za seksualne prestupe, prema mišljenju gospođe Rotuno, društveno, običajno i kulturno “klatno” je previsoko zamahnuto. Ona je rekla da su mnogi njeni klijenti smatrani krivima – sve dok nije bila dokazana njihova nevinost.

Iako žene nikada ne bi trebalo da bivaju prisiljene da čine stvari koje ne žele, Rotuno smatra da i one moraju snositi odgovornost za svoje odluke.

„Ne možete uzurpirati obe strane ovog problema i pritom sebi reći: „Trebalo bi da sam u mogućnosti da radim što god poželim – bez posledica. A mogla bih se (tako) postaviti u bilo kojoj situaciji u kojoj poželim – da igram žrtvu“, navela je gospođa Rotuno. “Imati seks na dobrovoljnoj bazi sa nekim – čak i ako ga imate nerado – činjenično nije krivično delo.“

Ona je još dodala i da „Ono što se dešava sa pokretom #BelieveAllWomen jeste da bi trebalo da vam bespogovorno verujemo, bez ikakve povratne reakcije, pitanja ili unakrsnog ispitivanja. Mislim da je to opasno.”

“Dobrovoljno konzumirati seks sa nekim, čak i ako ga u tom trenutku nerado upražnjavate, činjenično nije zločin: jer, bili ste u intimnom kontaktu svojom voljom”

Gospođa Rotuno je odrasla u predgrađu Čikaga, unuka je policajca a ćerka majke učiteljice i biznismena koji radi u prehrambenoj industriji.

Gospođa Rotuno je još kao dete postala fascinirana sudnicom i dogadajima vezanim za pravo i pravdu, jer je odmalena gledala televizijske serije poput “Papirologije” (The Chase Paper), u kojoj je glavna junakinja bila o studentkinja sa Harvarda, koja je na ovom univerzitetu pohađala prvu godinu prava.

Otišla je na lokalni katolički koledž a diplomirala na pravnom koledžu  Čikago-Kent, da bi se 1997. zaposlila kao “papirolog” odnosno administrativna službenica u kancelariji državnog pravobranilaštva okruga Cook. Tri godine kasnije, postala je pomoćnica državnog pravobranioca u Ilinoisu, radeći na slučajevima nasilja u porodici i krivičnim delima teškog nasilja.

U privatnu praksu prelazi 2003. radeći sa još jednim advokatom, a dve godine kasnije, sa svojih 29. godina, osnovala je sopstvenu advokatsku firmu.

“Odlučila je da uradi nešto što mnoge žene ne rade”, rekao je Dejvid Erikson (David A. Erickson), sudija u penziji, koji je nekada bio njen nadređeni u državnom pravobranilaštvu. “Ona u bitku ide samostalno.”

U Čikagu je postala poznata po svom ličnom stilu i pobedama na suđenjima za krivične prestupe, specijalizujući se za seksualne zločine.

“Posedovala je veliko znanje i umešnost u baratanju činjenicama i zakonima”, rekao je Stenli Stalvort (Stanley Stallworth), advokat iz Čikaga, koju je gđa Rotuno uspešno branila od optužbi za seksualne napade. “Kada je u sudnici, ona je pravi buldog.”

Ulazeći u sud jednog tipičnog jutra, prošlog avgusta, gospođa Rotunno – koja je rekla da veruje da „porotnici cene ljude koji se ponose time kako se oblačite“, nosila je crnu suknju Salvatore Ferragamo sa geometrijskim šarama i bluzu i velikom kožnom torbom na levom ramenu. Njene “Jimmy Choo” visokih potpetica odzvanjale su podom sudnice. Oko vrata je imala zlatni lančić prefinjene izrade na kojem je pisalo: “Not Guilty.”

Gospođa Rotuno, koja sebe opisuje kao “zdravorazumski nezavisnu (osobu)”, rekla je da joj je “odvratno” to što je pokret #MeToo uticao na sinergiju i rutinske razmene, davanja i primanja, koji su oduvek postojali između muškaraca i žena.

“Žalosno je to”, rekla je Rotuno, “što su muškarci zabrinuti da li će biti ugodni i prijatni ženama.”

Dona Rotuno napušta sud sa svojim klijentom Demarkom Vajtlijem (u sredini) i advokatom Dejvidom Jegerom. Tokom godina svoje privatne advokatske prakse je izgubila tek jedan slučaj po osnovi optužbe za seksualne prestupe (Joe Lewnard/Daily Herald)

Kada je reč o slučajevima seksualnih zločina, gospođa Rotuno je na suđenju izgubila samo jednom. Crtež napravljen u sudnici tokom tog slučaja je okačila na zid svoje kancelarije.

Njen klijent Demarko Vajtli (Demarco Whitley), tada sa 19 godina, nekada je u školi bio ragbista, a optužen je za silovanje 15-godišnje devojčice i osuđen na 16 godina zatvora. Gospođa Rotuno veruje da je “pravi počinilac” rođak gospodina Vajtlija, koji je takođe optužen da je učestvovao u nasrtaju, ali koji je pre suđenja poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njen klijent je, kako je rekla, “nasledio njegovu krivicu.”

Ona je tinejdžerku uhvatila u svoj baraž brutalnog unakrsnog ispitivanja, jer “njena priča nije sjajna.” Nakon toga, ona je od tužioca zatražila da devojci pošalje poruku: “Reci joj da moram da obavim posao. Ne želim da je definiše ovo što se događa (u sudnici i medijima).”

Ta spremnost da bude tvrda prema onima koji optužuju joj je poslužila u drugim slučajevima. Rotunova je, recimo, 2014. godine izvojevala oslobađajuću presudu za Elhadžiju „Hadža“ Gueju, poznatog modnog dizajnera optuženog za pokušaj silovanja jedne žene u stambenoj zgradi u kojoj su oboje živeli. Porota je osnovano posumnjala da je zločin uopšte počinjen nakon što je gospođa Rotuno utvrdila da je ta žena bila podmetnuta Gueju – kako bi se od njega iznudilo 50 hiljada dolara.

Advokati odbrane i tužioci koji je znaju kažu da je gospođa Rotuno vešta u pretraživanju dokaza i iznošenju nedoslednosti u svedočenjima. „Kada uđe u sudnicu, zna šta piše na svakom parčencetu papira koji joj je dat“, rekla je Maraja Mekarti (Maria McCarthy, tužiteljka okruga Kuk, koja se ovom prilikom suočila na sudu sa gospođom Rotuno.

Njeno umeće u unakrsnom ispitivanju bilo je očigledno na nedavnom saslušanju u Čikagu, kada je nežno ali ipak odsečno i ironično ispitivala mladu devojku koja je rekla da ju je otac pljunuo i gurnuo.

Gospođa Rotuno je otkrila da je devojčin iskaz u suprotnosti sa njenom ranijom izjavom. Zatim je gospođa Rotunno tvrdoglavo i korak po korak utvrđivala kako je devojčicina majka, zajedno sa ćerkom, skovala osvetu protiv oca, te da je njihovo dete iskoristila kao sredstvo kojim će ovo postići. Sudija je odbacio optužbe iz ovog slučaja.

Veština gospođe Rotuno u podrivanju optužbi svedoka biće testirana i na suđenju Vajnstinu. Kancelarija okružnog tužioca Menhetna planira da pozove šest žena da svedoče o svojim navodima, naime, da je gospodin Vajnstin na njih seksualno nasrnuo, mada je većina tih incidenata prestaro da bi se optuženi mogao teretiti za odvojena krivična dela.

Slučaj tužilaštva skoro u celosti zavisi od toga da li će porota verovati ženama koje svedoče, budući da je veoma malo fizičkih dokaza ili uopšte ne postoje. G. Vajnstin je optužen za silovanje jedne žene u hotelskoj sobi na Menhetnu 2013. godine i prisiljavanje druge na oralni seks u njegovom stanu 2006. godine. Ostale će biti pozvane kako bi demonstrirale obrazac ponašanja optuženika u njihovim slučajevima.

Kao žena, gospođa Rotuno predviđa da može da zauzme oštriji stav u odnosu na optužbe protiv gospodina Vajnstina, a da ne izgleda kao nasilnik. Porota će, kako je izjavila, jednostavno videti dve žene koje razgovaraju.

Glorija Olred (Gloria Allred), koja zastupa dve žene po njihovim optužnim navodima protiv gospodina Vajnstina, nije se složila s njenom izjavom. “Nasilnik je nasilnik, bez obzira na pol”, rekla je gospođa Olred. “Ne verujem da je primereno zaskočiti i otrovati žrtvu na mestu njenog svedočenja.”

Olred je još dodala da “Ukoliko je to njena strategija, možda će otkriti da će se njujorška porota zgaditi tom taktikom.”

Tužioci su nagovestili da će gospodina Vajnstina oslikati kao moćnog filmskog producenta koji je prisiljavao žene i manipulisao njima kako bi od njih iznudio seks.

Gospođa Rotunno rekla je da bi njen posao bio da ubedi porotu ne samo da su seksualni susreti bili izvršavani uz obostranu saglasnost, već i da su žene takođe manipulisale gospodinom Vajnstinom. Ona je istakla da su obe žene održavale odnose sa gospodinom Vajnstinom i nakon navodnih napada.

“Da, on je moćan momak”, izjavila je Dona Rotuno. „Ali mislim da su ga, pošto je on moćan momak, iskorišćavale i iskorišćavale i iskorišćavale za sve što su mogle.“

 

Jan Ransom, Kerry Kasper, New York Times (Jan. 14, 2020)

Kakve su dugoročne posledice NATO bombardovanja kineske ambasade 1999?

Dugoročne posledice iz perspektive pojedinca i kratkoročne posledice iz istorijske perspektive, onako kako sam ih kao 11-togodišnji školarac doživeo 1999. godine kada je bombardovana kineska ambasada u Beogradu: nikada neću izrasti u nekoga ko može srećno i zadovoljno da boravi u Sjedinjenim Državama, pokušavajući da dobijem državljanstvo ili bar zelenu kartu, uprkos svom obrazovanju na elitnom univerzitetu u rangu Ivy League i šest dugih godina prilično srećnog života (to kažem  jer ove godine nisam u SAD već na Bliskom istoku, gde pišem doktorsku disertaciju). Znam da ću uvek biti Kinez, i na kraju ću se vratiti u Kinu. Ne mogu da živim i postižem uspeh na ispravan način u zemlji čiji režim (i ispran mozak njenog naroda) gleda na moju zemlju i moj narod kao na neprijatelja (Onaj drugi deo brojnih Kineza u SAD još uvek ne shvata ovakav stav;  a kada počnu da razumeju onda je za to, obično, prekasno). Sada znam da ću morati da se vratim u Kinu sa decom. I to će se dogoditi uskoro.

Ovo je dug proces i, iz lične perspektive, komplikovaniji od onog što neki od gore navedenih odgovora ukazuju. Bio je to možda hitan poziv za buđenje kineskog rukovodstva. Ali mladi su, tokom svog odrastanja u ljude, i dalje morali da prođu kroz sve  kako bi konačno shvatili da će Kina zauvek biti zacrtana kao neprijatelj Sjedinjenim Državama.

Tada sam, kao dečak od 11 godina, napisao esej za takmičenje u pisanju kojim se osuđuje američko bombardovanje (kineske ambasade u Beogradu 1999.)  – ali tada, zapravo, nisam znao ništa o Sjedinjenim Državama. Imao sam priliku da 5 godina živim u Americi kao stipendista u kampusu, i nisam osetio da mrzim tu zemlju. Nikad nisam mrzeo SAD. Potom sam, kao tinejdžer i mladi student koledža u Kini delio mnoga kritička mišljenja o partiji, režimu, čak i o kineskoj kulturi. Nekada sam obožavao – ovo bi moglo biti preterivanje, ali je bilo blisko mom tadašnjem sentimentu – zapadne forme demokratije i slobode, sanjajući o danu kada će Kina u političkom smislu biti potpuno vesternizovana. Sa 11 godina nisam mogao da preko noći postanem čvrsto ubeđeni patriota. Znate, mladi ljudi uvek treba da prođu kroz svoju fazu naivnosti i neznanja, tako tipičnih za mladost. U tom smislu, bombardovanje nema uticaja na moj intelektualni razvoj.

Ali nakon svog boravka u SAD, gledajući američko društvo i čitajući nešto više o njenoj istoriji, moji pogledi su se promenili. Sada iskreno mogu reći da je moj stav pro-socijalistički (u smislu kineskog komunizma). Ali, tek sam pre nekoliko godina došao do ove faze, kada sam konačno shvatio da je za SAD nebitno hoće li Kinu voditi KPK ili neka druga stranka. Sve dok Kina radi ono što radi i planira da uradi, Zapad će je smatrati arhi-neprijateljem. Tačka. Pozivi na uspostavljanje zapadne “demokratije” u Kini imaju za cilj da oslabe odlučnost Kine da se razvija, jer bi zapadna “demokratija” bila mnogo lakša za inostrano mešanje, manipulaciju i uplitanje u sadašnji strogo uspostavljeni sistem.

Kineski izvorni greh, što se tiče Zapada, jeste to što je Kina jedna posebna civilizacija koja se odupire asimilaciji, jedna od retkih velikih civilizacija koje su preživele do danas, takođe i to što Kina nikada nije bila kolonizovana, što ima preveliku populaciju koju treba nahraniti; to što ima petlju da ispravi nepoštenja i nepravde današnjeg svetskog poretka koji ekonomski i mentalno izrabljuje većinu ljudi, posebno onih iz tzv. Trećeg sveta, a sve zarad uskogrude koristi koju će imati tek šačica „izabranih“ – a to su elite belačkog Zapada i njihovi bliski saveznici. Kina se odvažila da zaželi da njeni građani žive kao Zapadnjaci, što je već samo po sebi greh. Obama, Hilari Klinton, Tramp – svi su oni za nas Kineze isti: plaše se da će Kina postati snažnija i početi da kroji globalna pravila – jer Zapad još uvek crpi koristi od sveta na osnovu svojih pravila koja je napravio u prošlosti. Belačka elita Zapada je besramno izjavila na mnogo načina: Kinezi ne mogu da žive poput nas; oni ne mogu da kroje globalna pravila.

Čak su i obični ljudi sa Zapada govorili ovako, poput svoje belačke elite. Na koledžu sam imao nastavnika iz Kanade, debelog i arogantnog momka, ponosnog na svoje dansko nasleđe. Jednom prilikom je na času Engleskog rekao: vaša vlada treba da zabrani privatne automobile. Vi Kinezi treba da koristite samo javni prevoz. Vaša zemlja sebi ne može priuštiti da svi kupujete i imate automobile. Vaša vlada bi, ako ništa drugo, trebalo barem da proizvodi automobile koji su za vas toliko skupi da ih nikada ne biste mogli kupiti. Bilo je to 2004. godine, odmah nakon što sam se vratio iz letnjeg kampa u državi Njujork.

Podrška nezavisnosti Tajvanu, Tibetu i Sinđangu, falun gongu, uzimajući u vidu sporove Južnom kineskom moru, sve to – velikog i malog obima – vezano je za obuzdavanje porasta Kine po svaku cenu.

Vratimo se za trenutak na bombardovanje Srbije 1999. Nakon što sam shvatio sve ovo, čitajući osvrte u američkim medijima, sedeći u američkoj učionici, živeći u američkom gradu, postalo mi je jasno da je bombardovanje 1999. bilo neizbežno. Pored toga što će Sjedinjene Države, nakon pada Sovjetskog Saveza, Kinu uvek smatrati neprijateljem, to je bilo i poniženje za Kinu. Tada su svi znali da Kina nema sposobnost da reterira. Takvi događaji su se desili više puta u različitim oblicima, npr. 1996. kada se SAD uplitao u unutrašnje poslove Tajvana, potom sukob između kineskog i američkog vojnog aviona koji se 2001. dogodio blizu kineske teritorije. Kombinacija mržnje, agresivnosti i prezira izazvali su Sjedinjene Države da se tada ponašaju tako. A 1999. je bila samo još jedna epizoda u ovoj dugoj seriji.

Kakav je to drugi krajnji dugoročni efekat po mene lično? Srbija je prva evropska zemlja koja je potpisala sporazum o bezviznom režimu sa Kinom. Mi Kinezi možemo posećivati Srbiju bez viza i ovo je veliki motiv da posetim Srbiju kao neko ko voli da doživi različite kulture. Jedna od lokacija koju ću sigurno posetiti kada odem biće mesto na kome je nekada bila kineska ambasada (sve do njenog bombardovanja 1999) – među ostalim mestima koja podsećaju na zločine NATO-a počinjenih u ovoj siromašnoj zemlji. Takvo bombardovanje je doprinelo da shvatim da smo u našem dobu svi još uvek blisko vezani za svoju zemlju. Vaša sudbina je vezana za sudbinu vaše zemlje. Mi živimo u 21. veku, i tu nema ničeg posebnog. Ovo nije 50. vek stare ili 50. vek nove ere, a mi, kao pojedinci, moramo da prihvatimo tu činjenicu.

Hualong Mei, doktorant na predmetu Drevnog Bliskog istoka

Quora