Stanovnici udaljenog škotskog poluostrva suočeni su sa mogućnošću da njihov “atar” preraste u svemirsku luku. Londonski Gardijan piše ko je od tamošnjeg stanovništva tom idejom oduševljen, a ko nešto manje, i zašto.
Ukoliko se vlasti saglase i stigne zvanična dozvola, poluostrvo Moin (A’ Mhòine) u okrugu Saterlend u škotskim Visijama biće prva britanska kosmička rampa.
U naredne dve godine, hiljade turista i svemirskih entuzijasta bi se moglo okupljati na krajnjem severu Škotske da bi promatralo za njih jedinstven događaj: prvi let britanske rakete koja će biti ispaljena sa škotskih tresetišta, na kojima obično pasu jeleni i ovce.
Poluostrvo Moin u Saterlendu, pusto tresetište ispresecano močvarama i sićušnim jezerima koja gledaju na živopisni tesnac Pentlend Firt je izabrano za jedno od najizglednijih lokacija za izgradnju prve britanske svemirske luke – pod uslovom da dobije konačno odobrenje od Uprave za civilno vazduhoplovstvo.
Podržavaoci gradnje ove lansirne baze nadomak moreuza Pentlend Firt nadaju se da će 2023. male škotske rakete – izgrađene od ugljeničnih vlakana i grafena, sa motorima napravljenim najnovijim 3D štampačima – uspostaviti rutinu ispaljivanja iz svemirske luke Moin. Ovo bi bila jedna vrsta prethodnice rastuće svemirske industrije, posebno grane koja se bavi lansiranjem mikrosatelita. kada je o Saterlendu reč, ti će sateliti biti lansirani u polarnu orbitu iznad Zemlje.
Vekovima su na tlu ovog veoma pitoresknog dela škotskih visija šetale i pasle ovce u vlasništvu lokalnih sitnih farmera. Pejzaž je to koji nudi pogled na Orkni koji se prostire na istoku i arhipelag manjih ostrva bližih obalskom pojasu. Na jugu, izvan plimnog ušća i talasastog prostranstva tresetišta, leže impozantni vrhovi i grebeni Ben Loyal i Ben Hope.
Predlog za izgradnju svemirske luke potiče od škotske Agencije za regionalni razvoj, posebno program razvoja lokalnih zajednica (Highlands & Islands Enterprise, HIE); ovaj predlog – uredba u najavi – zatekao je sve lokalne meštane, pokrenuvši među njima intenzivnu debatu o pozitivnim i negativnim aspektima ovog plana, o mogućnostima za razvoj novih poslova ali i o mogućim rizicima koji se mogu isprečiti već postojećim poslovima – onim koje već vekovima imaju „krofteri“ – sitni stočari i farmeri.
“Zastao nam je dah od iznenađenja”, rekla je Doroti Pričard, majordomka imanja Melness, koje je inače i vlasnik poluostrva Moin u ime 59 kroftera.
„Svi smo održali sastanak, i onda smo pomislili ‘U redu, za to smo, uzbudljivo je, ali ne po svaku cenu’, i to je bila naša mantra“, rekla je Pričard. „Pregovarali smo čitavu večnost. Mislim da smo ljude iz razvojne agencije (HIE) doterali do ivice ludila. Želeli smo da zaštitimo prava lokalnih poljoprivrednih proizvođača.“
Nakon dugog i povremeno vatrenog nadmetanja između konkurentskih lokalnih kampanja – kako onih koji su za tako i onih koji su protiv izgradnje svemirske baze na pašnjacima i močvarama što se prostiru u nedogled – ovaj projekat vredan 17 miliona funti je u junu 2020. dobio građevinsku dozvolu od Saveta Hajlenda (Highland council), koji je za sada odobrio 12 lansiranja godišnje sa ove lokacije.
Odbornici ovog Saveta su podigli rampu za izgradnju lansirnog centra kao i pristupnih puteva, kontrolne sobe i zgrada za pohranjivanje raketa, okruženih damper-zonom širine 3,6 km. Za prva lansiranja, Pričard očekuje “navalu” izletnika-poklonika svemirskih dogodovština, i dodaje da „To ipak nije rt Kanaveral, mada ćete ovde imati one (posetioce) koji su stvarno zainteresovani za lansiranje raketa. Mislim da će ljudi doći da to gledaju, naročito u početku. Definitivno.“
Na iznenađenje svojih oponenata, građevinska dozvola nije dobijena zahvaljujući bilo kakvoj intervenciji od strane škotskih ministara, iako je njegova budućnost daleko od zagarantovane, i zavisi od lokalaca (koji su gotovo listom za građenje lansirne rampe).
HIE prvo treba da dobije odobrenje škotskog Suda za zemljišna pitanja (Land court), tela koje donosi odluku o promenama u nameni zemljišta koje je zakonski već opredeljeno, a radi dobijanja dozvole za izgradnju na određenoj lokaciji. To bi trebalo da bude formalnost, mada se čini da se nekoliko kroftera izostalih sa javne debate usprotivilo stavu većine.
HIE takođe treba da finalizuje svoj ugovor sa Orbeksom, raketaškom kompanijom sa sedištem u Foresu blizu Invernesa, koja je usko povezana sa projektom. Ova firma gradi male rakete visine do 19 metara. HIE se nada da će desetine mikrosatelita biti lansirano iz Moina, i da će ove rakete biti na biopropan, ekološki veoma pogodno gorivo sa izrazito malim ugljeničnim tragom.
Ser Martin Sviting, predsednik poverenika Nacionalnog svemirskog centra u Lesteru i stručnjak za male satelite je rekao da će severna i priobalna mesta poput Moina ovog igrati centralnu ulogu u britanskoj brzoširećoj industriji mikrosatelita. Mikrosateliti se uglavnom koriste za komunikaciju ili, recimo, pružanja usluga pokrivenosti Internetom ili GPS-om.
Oni osiguravaju sigurno lansiranje daleko od naseljenih područja, i mnogo su bliži polarnim orbitama koje će sateliti koristiti kao svoje putanje. „Nema sumnje da postoji nagli porast interesovanja za uslugama lansiranja malih raketa (usled zaostale potražnje u proteklom periodu)“, rekao je Sviting. „Ima još dosta posla, ali je zasigurno izvodljivo i svakako vredno truda.“
Izvođač koji na kraju upravlja ovom svemirskom lukom mora da se kod britanskog CAA prijavi za dobijanje licence lansirnog operatera: britanska vlada, međutim, tek treba da donese zakonske propise o komercijalnim letovima u svemir, a ovi propisi bi trebalo da budu na snazi do sledećeg leta.
Zbog svojih retkih i ugroženih divljih vrsta flore i faune, Moin je uvršten u jedan od najosetljivijih prirodnih rezervata u Britaniji i područje je pod posebnom zaštitom; očekuje se da će postavljanje lansirne rampe za rakete pokrenuti novu bitku sa zagovornicima zaštite životne sredine – bitke o smislenosti ove lokacije. Anders Povlsen, danski milijarder koji poseduje zemljište u blizini, takođe razmatra šanse za vođenje pravne bitke protiv “zvezdanih planova” škotskih vlasti.
Moin i Saterlend su zaštićeni Ramsarskom konvencijom, međunarodnim ugovorom koji je Ujedinjeno Kraljevstvo ratifikovalo 1976. godine i koji pokriva međunarodno močvarne predele od globalne ekološke važnosti. Poluostrvo uključuje dva posebna mesta od naučnog značaja (SSSI) koja je odredila britanska vlada i nalazi se unutar područja posebne zaštite prirode (SPA), koje je odredila EU.
Smešten na severozapadnoj granici Flou kantrija, ogromnog močvarnog prostranstva koje pokriva veći deo Kajtnesa i Saterlenda, njegovo stanište štiti ptice poput sivih gusaka, zlatnih orlova i crnotrbih sprutki; njegove retke biljne vrste, koje zavise od vode, patuljasto grmlje i alpski vres; njegova geologija, ali i sama tresetišta.
Džon Vilijems, predsjedavajući kampanje protiv svemirske luke ‘Zaštitite Moin’ (Protect the Mhoine), veruje da postupak izdavanja dozvola raketnim operaterima daje kritičarima još jednu šansu da zaustave gradnju. On je dodao da „Bitka još uvek nije gotova, a kamoli izgubljena“.
Villijems, penzionisani nastavnik fizike koji se iz Kenta preselio u to područje pre šest godina, veruje da je projekat izgradnje svemirske luke ima prevelike ekološke troškove: izgradnju pristupnih puteva, zgrada i lansirne rampe degradiraće tresetište, oslobađajući tim zarobljeni ugljenik u vazduh.
Povećani saobraćaj će, uz to, preopteretiti lokalne puteve i mostove koji su već preopterećeni ogromnim porastom turizma u Saterlendu; jer, od pokretanja automobilske rute ’North Coast 500’ preko koje je dosad prešlo desetine hiljada dodatnih, vanlokalnih putovanja automobilima, motociklima i kamperskim vozilima.
Vilijems, takođe, osporava verovanje škotske razvojne agencije HIE da će raketna luka privući nova visokotehnološka radna mesta u Saterlend. „Mislim da neće postati „beli slon biznisa“: to je već beli slon. Ako se budu pridržavali ograničenja koja im nameću dozvole za planiranje malih raketa i 12 lansiranja godišnje, ne verujem da će svemirska luka dati neke značajnije ekonomske rezultate“, rekao je.
Pričard je uporna u zastupanju stava da je ovom području potreban svemirski centar. Poput mnogih izolovanih brdskih i ostrvskih zajednica, i njihova stari i opada, kako ekonomski tako i demografski. Lokalna škola, nekada puna đaka, sada ima samo 18 učenika. Renta od svemirske luke, i deo njenih prihoda, namenjeni su sitnim farmerima Melnesa, kojima će taj novac pomoći da obnove svoje tresetište i ulože u poslove lokalne zajednice, rekla je ona.
„Ne želimo štetu i ne želimo gubitke. Dugo smo i naporno pregovarali oko toga“, rekla je Pričard.
Poslovni dnevnik Volstrit žurnal donosi priču o osnivaču kineskog visokotehnološkog giganta koji je rešio da “skine rukavice”, a što je, po njegovim rečima, “reakcija usled pritisaka koji Sjedinjene Države vrše na kompaniju Huawei”.
Osnivač kompanije Huawei Technologies Co. Ren Zhengfei se decembra 2018. pripremao da okupi svoje najbolje rukovodioce u Argentini, kako bi razgovarali o velikoj reorganizaciji kineskog tehnološkog kolosa – trenutak kada je saznao da je njegova ćerka pritvorena tokom zaustavljanja u Vankuveru.
Njegova ćerka, gđa Meng Vanžu (Meng Wangzhou), takođe zaposlena u Huaveju na poziciji glavne finansijske direktorke je tražena od strane Sjedinjenih Država zbog navodnog pomaganja Huaveju da “izigra” sankcije koje je je međunarodna zajednica nametnula Iranu. Pozvala je oca kako bi mu rekla da je bolje da opozove svoje putovanje u Latinsku Ameriku. „Tata, krenuli su za tobom. Molim te da se paziš“, rekla je gospođa Meng u poruci koju je preneo njen suprug, nekada zaposlenik Huaveja.
Ren je ignorisao ćerkin savet. U pratnji trojice bliskih poslanika krenuo je nesmetano putem preko Dubaija i Brazila. Susrećući se u odmaralištu u podnožju Anda, rukovodioci su osmislili plan za decentralizaciju najvećeg svetskog proizvođača telekomunikacione opreme, počev od Argentine.
“Bilo je rizično, ali ako bih se ponašao kao da sam uplašen onda bi i svi ostali bili takvi, zar ne?”, rekao je Ren u intervjuu. “A ionako sam morao da neodložno otputujem (u Argentinu).”
Huavej je ovim Argentinskim samitom brzo postavio nove temelje, upravo kad su se Sjedinjene Države pripremale da ubrzaju kampanju u kojom bi osujetili poslovne planove kompanije koju je Ren osnovao pre 33 godine. Huaveijeva bitka sa Sjedinjenim Državama je ovog 75-godišnjeg preduzetnika, nekadašnjeg kineskog vojnog inženjera koji se izdigao iz komunističkog sistema razmišljanja, postavio na globalnu scenu, mesto koje je već tako dugo izbegavao.
U pitanju je globalna igra dominacije: da li će Kina ili SAD kontrolisati telekomunikacijske mreže nove generacije – osetljive i strateški značajne blokove koji podržavaju internet i savremene vidove komunikacije širom sveta. Američki zvaničnici upozoravaju da bi Peking mogao usmeriti Huavej na sabotažu ili špijuniranje putem 5G mreža, obećavajući čitavom svetu da će obezbediti velike brzine bežične razmene podataka za nove tehnologije kao što su, recimo, automobili sa automatskim upravljanjem.
Tehničar instalira novu Huawei 5G stanicu na poslovnoj zgradi u Pekingu. (Getty Images)
Huavej poriče da će ikada svoje telekomunikacione mreže koristiti za špijuniranje, a Peking kaže da ne raspolaže nikakvim pravilima, naredbama ili nalozima kojima bi „privoleo“ privatne kompanije poput Huaveja da to čine (to jest da koriste svoje bazne stanice za špijunažu u korist Kine).
Ren je uhodao u sedište kompanije Huaveija u Šenženu, crpeći veštine stečene tokom svog radnog veka provedenog u “vojnom režimu funkcionisanja”.
Usredsredivši se na američki kontranapad, g. Ren je oko sebe okupio savetodavnu grupu njemu bliskih pomoćnika a zatim otposlao kompanijske rukovodioce širom sveta, kako bi razvejao brige zabrinutih potencijalnih kupaca. jer, tužbe su presudni deo strategije, kao što je navedeno u memorandumima koje je objavio The Wall Street Journal.
Još je, međutim, daleko od toga da će njegov „kontranapad“ imati konstantnu prevagu. SAD su tokom proteklih 18 meseci ispaljivale na Huavej salve napada – od krivičnih optužnica, preko stavljanja te kompanije na crnu listu dobavljača, uz ograničenja prodaje njenih proizvoda u Sjedinjenim Državama.
Kupci isprobavaju mobilne telefone serije P40 u glavnoj prodavnici kompanije Huavej u Hangdžou (Barcroft Media/Getty)
Protekli mesec je doneo neke nove probleme. Vašington je u maju sprečio Huavej da nabavi američke čipove, a Huavej je preteći najavio svoj plan o što je moguće manjem oslanjanjanju o SAD po bilo kojoj stavki – naročito onih koje se tiču visokotehnoloških komponenti. To je nagnalo britanske zvaničnike da razmotre poslovanje svojih telekom operatera, ne bi li ih “postavile” nešto podalje Huaveija, što je dovelo u pitanje njegovi tamošnji već postignut poslovni trijumf.
Ćerka g. Rena i dalje nije u mogućnosti da napusti Kanadu, jer se bori protiv izručenja Sjedinjenim Državama. I ona i Huavej negiraju bilo kakvo postojanje nekog krivičnog dela. Slučaj bi se mogao povlačiti godinama, nakon prošlonedeljne presude na vankuverskom sudu upodobljene baš po „ukusu“ i očekivanjima koje je, po ovom pitanju, američko pravosuđe zahtevalo od kanadskog.
Ćerka g. Rena, Meng Vanzhou napušta Vrhovni sud Britanske Kolumbije nakon prvog dana rasprave o ekstradiciji u Vankuveru. (AFP via Getty)
Rast neto dobiti u 2019. je usporen do svog najnižeg nivoa u poslednje tri godine, budući da je Huavejev “prekookeanski” i svaki drugi inostrani biznis bio „pritisnut“ – i u međuvremenu postajući se sve više oslanjajući na kupce kod kuće. Huavej je isključen sa 5G tržišta, uključujući Novi Zeland i Australiju. Odsečen od Guglovih popularnih aplikacija, ovaj vrhunski brend za pametne telefone gubi svoje poslovne teritorije u inostranstvu, dok je nekad snažan procvat i etabliranost među potrošačima predstavljalo više od polovine kompanijskih prihoda.
Prodaja Huaveijeve pametne telefonije je u porastu, čineći ga svetskim brendom br. 2 iako je njegov tržišni udeo ove godine u padu.
Ova priča o borbi koju g. Ren vodi protiv SAD tokom pretresnog postupka zasnovana je na desetinama intervjua sa sadašnjim i bivšim zaposlenima Huaveija, saradnicima gospodina Rena, internim dokumentima Huaveija i intervjuima sa Renom tokom prošlog novembra i u martu.
U Argentini su dani kompanijskih sastanaka i dogovora rezultirali planom restrukturiranja; u neke od strateških mera spada i prenošenje većeg broja ovlašćenja sa globalnih na regionalne šefove, koji su vodili Huaveijeve globalno razgranate terenske operacije u više od 170 zemalja. Novi plan uključuje smanjivanje nivoa rukovodstva u sedištu i pružanje veće lokalne autonomije, na primer, omogućavajući regionalnim šefovima da nezavisno zaključuju ugovore, navodi se u kopiji plana u koji je WSJ dobio uvid.
Ren je rekao da će za realizaciju čitave inicijative, zacrtane dogovorom pod Andima biti potrebno pet godina, dodajući da ga je za kreiranje ovakve poslovne strategije inspirisala hirovita filozofija američkog vojnog upravljanja.
“Ljudi dodeljeni Pentagonu po dužnosti ne moraju nužno imati svetlu budućnost, dok ljudi koji rade na terenu mogu brže napredovati”, rekao je Ren, objašnjavajući važnost koju pridaje radnoj snazi kompanije na prvim borbenim linijama, to jest na terenu. “U Huaveju će biti isto tako.”
U mesecima koji su usledili, Huavej je postao snažnije prisutan širom sveta, promovišući svoja gledišta nizom javnih događaja, uz agresivnije reagovanje na poteze Zapada.
Na svom terenu, kod kuće, Ren je u kompaniji održavao motivacione govore koji su se ticali „zbijanja sopstvenih redova“, kako bi motivisao osoblje, evocirajući svoju bogatu vojnu prošlost i zaleđinu, otposlavši snažna upozorenja o činiocima potrebnim za Huaveijev opstanak i nesmetano funkcionisanje.
Zaposlena u Huaveju, u sedištu kompanije u Šenženu (Noel Celis/AFP/GETTY)
Nešto više od mesec dana nakon hapšenja njegove ćerke, g. Ren je posetio istraživački i razvojni centar Huavej u Hangdžuu, naloživši zaposlenima da „uče od američkog tehnološkog giganta Gugla i “stalno napredujući, a tokom svog kretanja napred ubijajući praćenjem traga krvi”, (ovaj citat je po prepisu, koji su potvrdila dvojica rukovodilaca iz Huaveja).
U februaru u Huaveijevom kampusu u Vuhanu, Ren je okupljenim zaposlenima rekao da je “kompanija ušla u ratno stanje” (takođe citat prema autentičnom prepisu).
Gospodin Ren i dalje sa velikim poštovanjem govori o Sjedinjenim Državama, čak i kada je na ovoj poziciji koja mu nalaže da nadgleda borbu s Vašingtonom. Ren ostaje veliki poštovalac američke kulture i često upućuje pohvale predsedniku Trampu, ponekad se izražavajući pola u ironijskoj šali a pola u zbilji: Rekao je da je pozlaćena dvorana u novom Huaveijevom kampusu u Donguanu, u blizini Šenžena, nazvana “Trampovim koridorom”.
Huavej i dalje spada u najprodavaniju telekomunikacijsku opremu, osiguravši preko devedeset velikih 5G ugovora širom sveta. Tržišni udeo u globalnim prihodima od telekomunikacija.
Putovanja uzduž i popreko Sjedinjenih Država tokom 1990-ih su izvršnog direktora Huaveja „nanela“ i u Silicijumsku dolinu, gde je vodio beleške o svojim sastancima s tamošnjim rukovodiocima.
„Bio sam u Sjedinjenim Američkim Državama mnogo puta i tokom svake posete bih bio duboko impresioniran smelim, inovativnim duhom američkog naroda“, napisao je Ren u svom eseju iz 1998. godine pod nazivom „Šta možemo naučiti od američke nacije?”
„Kroz pozitivan uticaj različitih kultura imigranata tokom mnogih generacija, u Sjedinjenim Državama cveta i kultura inovacija.“ napisao je u svom putnom dnevniku.
Jugozapadna kineska provincija Guidžou u kojoj je 1944. rođen Ren, prekrivaju bujna brda isprekidana živopisnim selima. Dujun, gdje je Ren išao u srednju školu, ispresecan je modernim auto-putevima. Ovaj region je popularna destinacija za odmor kineskih turista i stovarišno-špeditersko čvorište tog dela Kine.
Gradilište Huavejevog Centra za agregiranje internet-podataka ‘Huawei Cloud’ u kineskoj provinciji Guidžou. (Ou Dongqu / Xinhua / Zuma Press
Kada se gospodin Ren rodio, Guidžou je bio u zapećku i skrajnuta tačka Kine. Sin dva školska pedagoga, Ren i njegovih šestoro braće i sestara su preživeli Doba gladi pod Maovim katastrofalnim “Velikim skokom napred”, a Ren je često govorio o tome kako se izdržavao i snalazio se u siromaštvu.
Nakon što je završio fakultet sa diplomom inženjera, Ren se na kraju pridružio vojsci u svojoj struci – radeći kao inženjer. U svojim ranim 30-im se njegovo ime često pojavljivalo u naslovima državnih medija, bivajući zapažen po svojim poboljšanjima i pronalascima kojima je unapređivao proizvodne sisteme u fabrikama. Njegov doprinos su prepoznali i priznali donosioci odluka u Pekingu, i na kraju je 1982. dobio i “svoju stolicu” u Nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine.
Napustivši vojsku u času njene masovne razgradnje, Ren je 1987. postao koosnivač Huaveija, radeći iz svog stana u Šenženu kao uvoznik telekomunikacijskih sklopki – uređaja koji povezuju telefonske pozive i to iz – Hong Konga. Kompanija je počela da proizvodi i prodaje proizvode širom ruralnih oblasti duž obale i estuara Biserne reke, a potom proširivši svoj posao i na gradove matične provincije Guangdong.
Iz Huaveja dodaju još i to da kineska vlada nikada nije imala udela (u ovoj kompaniji), iako je analiza WSJ-a utvrdila da je godinama imala koristi od državne finansijske pomoći u iznosu od više desetina milijardi dolara. Huavej takođe tvrdi i da nikada nije primio ili imao bilo kakav „poseban tretman“ od strane države.
Kako je Huavej prekoračio domen domaćih telekomunikacijskih ugovora, tako je započeo i svoje poslovanje u inostranstvu: otvorio je svoju prvu inostranu filijalu u Rusiji, da bi se kasnije proširio na zapadnu Evropu. Njegovi su se prihodi tokom prve polovine 1990-ih iz godine u godinu udvostručavali.
Pokušaji Huaveija da uđu na tržište Sjedinjenih Država početkom 2000-ih su privukli pažnju zvaničnika u Vašingtonu. Jedan od zamenika g. Rena, Ken Hu je 2011. napisao otvoreno pismo u kojem je pozivao američke istražne organe da sprovedu istragu o „sumnjivim radnjama Huaveija“, ne bi li tako ova kompanija razrešila dugogodišnju zabrinutost američkih zvaničnika da je Huavej, korišćenjem svoje telekom-opreme, obezbeđivao i pristup špijunskoj mreži kineske vlade. Američki Komitet za obaveštajne delatnosti je prihvatio ovu ponudu Huaveja, koji je na dobrovoljnoj bazi obezbedio pristup američkoj istrazi – da bi naredne (2012.) godine objavio izveštaj na 52 stranice u kome je upozoravao da se Huaveju i njegovom glavnom kineskom rivalu “ne može do kraja verovati da nisu pod uticajem Pekinga”. Od tada se ova kompanija uglavnom nalazi na „dugom štapu“ od strane iz Sjedinjenih Država.
Huavej je tokom narednih nekoliko godina prerastao u globalno dominirajućeg proizvođača telekom opreme – uprkos američkom stavu – a pozicija Vašingtona uperena protiv te kompanije se i naknadno učvrstila. Do 2019. godine, Ren se fokusirao na suprostavljanje sve intenzivnijem američkom napadu.
Ren Žengfej je, u cilju što bolje defanzivne reakcije, sastavio listu osoba koje čine unutrašnji krug članova odbora Huaveja za stratešku koordinaciju. Među njima je i Ketrin Čen (Catherine Chen), Huaveijeva šefica za odnose s javnošću; Song Liuping, zadužen za pravna pitanja poslovanja, i Liang Hua, dugogodišnji izvršni direktor Huaveija koji ima i titulu predsednika upravnog odbora, i koji upravlja finansijama kompanije u odsustvu gđe Meng.
Song Liuping, Huaveijev direktor za pravna pitanja (levo), spada u Renov unutrašnji krug saradnika (Hector Retamal / AFP / Getty)
Ketrin Čen je u memorandumu na 14 stranica od oktobra 2019. iznela dalju kompanijsku strategiju, koju je saopštio Ren Žengfej. U ovom dopisu, čiji sadržaj ranije nije objavljen, predstavljen je ‘trokraki plan’ uzvratnih mera: 1. angažovanje stranih medija, 2. borba na pravnom frontu, i 3. ulaganje u tehnologiju.
Prema beleškama gospođe Čen, g. Ren je strategiju javnog angažmana kompanije opisao kao “Kampanju Žele-zeke“, trudeći se da nastupa isključivo dobrodušno, i imajući „meki“ (Marshmellow) pristup prema svakom pokušaju napada i optužbi. Huavej je želeo da preokrene javne sumnje u kompaniju „šarmiranjem“ i udovoljavanjem medijima 8po svaku cenu), pa je ovaj „softi“ pristup primenjivao na sve napade, optužbe i uvrede. Strategijom je upravljao g. Ren, koji do tog trenutka jedva da je ikada davao intervjue stranim medijima ili govorio na globalnoj medijskoj sceni.
„Ne guramo prejako, mada (ovakav meki pristup) i dalje čine naše poruke lepšim“, bio je opis strategije koji je dala gđa Čen. Ona je dodala da je „Ren ukazao pravi put za nas, a to je da usvojimo zapadnjački način razmišljanja za rešavanje problema sa kojima se susrećemo na zapadnom tržištu.”
Ren je u zadnje vreme dao na desetine intervjua, često se smejući i preuzimajući na sebe pozornost svetske javnosti i „svetla reflektora“ na način koji za njegove saradnike predstavljao pravo iznenađenje.
Jedan kasniji dopis je citirao Rena, u kojem je opisivao pobedu kompanije pošto je uspela da uveri Britaniju da Kini dozvoli gradnju 5G mreže „što ravno uspehu Staljingradske bitke, prekretnice koja je promenila globalnu sliku sveta“.
Huaveijeva kontra-ofanziva je marta 2019. ušla u novu fazu. Ren Žengfej je duže vremena upozoravao da bi Huavej trebalo da odloži vreme za poslovanje, i još malo popričeka na rešavanje postojećih problema sa SAD, ali mu je napokon „dosadilo da američki zvaničnici budu jedini glas koji se čuje u sobi“. Kompanija je, stoga, odlučila da podnese tužbu, stavljajući na iskušenje Američki odbrambeni ukaz, kojim su federalne agencije SAD odvraćale potencijalne američke ugovarače od kupovine opreme i proizvoda kompanije Huavej.
U cilju najave ove tužbe, Huavej je organizovao konferenciju za štampu u Šenženu. Nasmejani kompanijski rukovodioci u odelima su pozirali pred stotinama novinara, govoreći o zakonskoj odredbi Sjedinjenih Država koja se zove „Akt prisvajanja-konfiskacije i ukidanja građanskih prava“, a zapravo, po pravnicima koji brane ovu telekomunikacionu kompaniju, neustavno delovanje primenjeno na Huavej, koje je ovakvim američkim zakonodavstvom osuđen kao entitet koji je počinio krivično delo.
Na konferenciji za novinare nije bilo navedeno niti pak do kraja jasno da li su se članovi vašingtonske filijale ove kompanije usprotivili Huavejevoj tužbi ili su je podržali. U e-poruci gospođi Čen, pre nego što je podneta, nazvali su tajming „velikom greškom“ koja će označiti zastoj u naporima za saradnjom s američkim zvaničnicima. “Pokretanje sudskog postupka protiv zakonskih odredbi druge zemlje će verovatno ohladiti ili u potpunosti eliminisati bilo kakvu spremnost američkih vladinih agencija da sarađuju sa Huaveijem”, napisali su rukovodioci američke filijale Huaveja.
Ren je rekao da nema internog neslaganja oko odluke po pitanju tužbe On je još rekao i da je ona neophodna i nuždom iznuđena protivmera usled američkog nemilosrdnog napada na Huavej.
Kompanija je 5. decembra 2019. podnela drugu tužbu u Sjedinjenim Državama, ovaj put optužujući američku Saveznu komisiju za komunikacije da krši sopstvena zakonska prava koja bi trebalo da imaju američki građani, a zbog odluke kojom je kupcima iz ruralnih područja zabranjeno da koriste subvencije za kupovinu Huavejeve opreme. Teksaški sudija je odbacio prvu tužbu, dok drugi postupak čeka pred apelacionim sudom u Nju Orleansu.
“Činjenica je da smo bili prisiljeni da progovorimo, i da ustanemo i branimo svoju poziciju”, rekao je g. Ren u jednom intervjuu. „Amerika nam maše štapom pa nakon udarca sleva ne možemo naprosto čekati da naredni usledi zdesna.“
Ren veruje da se njegov agresivniji pristup pokazao uspešnim – a prema nekim procenama je u pravu. Huavej nastavlja da sklapa nove ugovore o izgradnji 5G mreža, kojih ima više od devedeset. Čak i sada, dok se Britanija još uvek koleba, druge evropske zemlje poput Nemačke su najavile da planiraju da uđu u posao sa Huaveijem, a kineske diplomate su pripretile da će smanjiti uvoz iz nekih zemalja koje ovoj kompaniji zabranjuju pristup njihovom telekom tržištu.
„SAD je moćna zemlja i ima moćnu upravljačku strukturu, tako da ljudi uglavnom veruju onome što im kažu (u američkim medijima)“, rekao je g. Ren. „Kako vreme prolazi, sve više i više činjenica izlazi na videlo, a boja neba se menja iz crne u tamno sivu, u neku svetliju i neutralniju sivu – i nadamo se, uskoro, u jedan svetliji ton.“
Huavej je prošle godine kupio velike količine američke tehnologije uprkos tome što je na „crnoj listi“ – neki od dobavljača koji su osigurali licence od službenika Ministarstva trgovine, poput MicrosoftCorp-a i drugih, naime, preko formalno-pravne tehnikalije odnosno “rupe u zakonu” kojom se od zabrane izuzimaju one američke komponente proizvedene u međunarodnim (offshore) vodama – naloživši ogromno povećanje kineskih troškova u buduća istraživanja i razvoj (R&D), ne bi li na taj način popunila praznine u svom lancu snabdevanja.
Ipak, izbijaju i neki novi požari. Tužioci s februara ove godine proširili postojeću optužnicu protiv Huaveija, i u nju uključili navode o krađi tehnologije i reketiranju – optužbi koja se tradicionalno koristi za progon osoba i entiteta koji pripadaju organizovanom kriminalu. Zvaničnici Trampove administracije otkrili su planove o ograničavanju pristupa Huaveju tajvanskom proizvođaču svojih čipova, dovodeći u pitanje sposobnost ove kineske kompanije da nabavi napredne procesore i otvori vrata prema njenim rivalima – kao što je to, recimo, švedska kompanija Ericsson AB. prošle sedmice je najveći kanadski telekom operater izjavio da se za isporuku 5G opreme ipak okreće Eriksonu, sporazumom koji će umanjiti zavisnost Kanade od Huaveija.
Ren je 2013. rekao rukovodiocima novozelandskog telekom operatera i izglednom kupcu Huavej tehnologije da bi želeo da se, po povlačenju sa funkcije, nastani u ovoj pacifičkoj ostrvskoj zemlji i u njoj otvori – kafe bar. Sada se ova ideja o penzionisanju čini dalekom – rekao je on u jednom prošlogodišnjem intervjuu, i da ju je odložio kako bi se pre svega fokusirao na krizu u Huaveju.
Ren, ipak, ima razloga za optimizam. Eksplozija u radu na daljinu povećava potražnju za mrežnim uslugama ove kompanije. Potražnja za laptopovima, tabletima i drugim uređajima Huaveja naglo raste, rekao je on. Huavej je donirao sanitetski materijal područjima teško pogođenim koronom – „zaradivši“, u znak zahvalnosti, neobičan tvit od njujorškog guvernera Endrjua Kuoma. Kada pandemija jednom bude okončana, Ren kaže „da ćemo onda, zapravo, imati brigu da možda nećemo biti u stanju da proizvedemo dovoljno [telekom] opreme kako bismo udovoljili tim potrebama“.
Iako se neće obavezati za naslednika, niti ga proglašavati, Ren je ove godine drastično umanjio svoje javne nastupe. Pandemija je onemogućila prijem narudžbina kupaca i posetilaca iz inostranstva, a Ren je već imao nekoliko direktnih sastanaka licem u lice. Nakon kratkog razgovora sa istoričarem Juvalom Noom Hararijem (Yuval Noah Harari) na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu prošlog januara, Ren je ostao u Šenženu, s entuzijazmom održavajući ohrabrujuće, poletne rezgovore s onima koji su bili na prvim linijama fronta protiv pandemije, međusobno komunicirajući preko softvera za video-konferencije.
Renov govor na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu januara 2020 (Thierry Falise / LightRocket / Getty Images)
On je nedavno podstakao osoblje svoje kompanije da promovišu video-snimak članova šangajskog baleta koji vežbaju Labudovo jezero dok na sceni nose hirurške maske. Na zvaničnom Tviter nalogu, kompanije Huavej, on se dotakao „duha preživljavanja“ koji postoji među plesačima.
Dok se naša kompanija penje naviše, ja ću postepeno odstupati zbog svog fizičkog stanja, i neću biti u mogućnosti da se penjem dalje sa kompanijom“, rekao je Ren. „Sada znamo gde su naše neuralgične tačke i gde bi trebalo da se poboljšamo.“
U četvrtak 22. marta, poznati američki preduzetnik Elon Musk naložio je zaposlenima u svojoj kompaniji SpaceX da obrišu stranicu koja je ovu firmu predstavljala na Fejsbuku. Još dve Maskove firme, Tesla i SolarCity, takođe su izbrisale svoje Facebook stranice. SpaceX i Tesla su zajedno imali više od pet miliona sledbenika. Ovaj potez je sproveden u delo za manje od sat vremena, kao odgovor na izazov upućen od jednog korisnika Tvitera.
Musk: “Facebook? Šta je to?”
Maskov nalog za gašenje naloga na Fejsbuku usledio je nakon sto je u sredu 21. marta kompanija Mozilla saopštila da se više neće oglašavati na Facebook-u. Ova runda žestokih reakcija pokrenuta je razotkrivanjem o upletenosti ovog giganta društvenih medija u skandal sa firmom Cambridge Analytica, čiji je vlasnik po mnogo čemu kontroverzni milijarder (i ekspert za AI) Robert Merser (Robert Mercer).
Iako su Mozilla i Musk definitivno zauzeli stavove protiv Fejsbuka, čini se da su mnoge kompanije dosad još nisu izbrisale svoje Facebook stranice, niti su prestale da se oglašavaju na ovom kolosu u polju društvenih medija.
Pretprošlog petka (16. mart), u očekivanju oštrih medijskih izveštaja, Facebook je suspendovao SCL Grupu (SCL Group) i kompaniju Cambridge Analytica sa Facebook platforme. Svet će, malo potom, saznati i da je Facebook bio svestan zloupotrebe podataka kako bi se kreirali psihološki profili 50 miliona korisnika Fejsbuka već 2015. godine, ali čini se da je za sada obelodanjena samo zloupotreba podataka koja je bila rezultat izveštavanja novinskih kuća kao što je, pre svega, londonski Gardijan.
CEO kompanije Cambridge Analytica Aleksander Niks (Alexander Nix) suspendovan je od strane njegove kompanije nakon objavljivanja skrivenih traka u kojima je govorio o ulozi koju je kompanija igrala u Trampovoj kampanji i lažnom svedočenju pred sudovima u Sjedinjenim Državama i Britaniji; sve je ovo snimio novinar koji se Niksu predstavio kao potencijalni, i kojem se doskora prvi čovek Kembridž Analitike razmetljivo otvorio u trenutku iskrenosti, rekavši kako je sposoban da ucenjuje one političke rivale koji su prepreka u njegovom poslu.
Ekton je početkom ove godine napustio Facebook, nakon što ga je kompanija učinila neverovatno bogatim, pošto je kupila WhatsApp. Izgleda da je ovo bila kulminacija Ektonovog nezadovoljstva, a Facebook i WhatsApp je napustio kako bi osnovao sopstveni biznis. Usput je investirao čak 50 miliona dolara u WhatsApp konkurenta, aplikaciju Signal.
Ovo nije prvi put da bivši zaposleni kritikuju Facebook, želeći na taj način da „pomognu svetu“. Isto je učinio i bivši direktor razvoja Facebook poslovanja, koji je rekao da žali zbog alata koje su stvorili u Facebook sistemu, koji uslovljavaju kako društvo funkcioniše.
Inače, početkom prošle godine svetska javnost je – opet zahvaljujući londonskom Gardijanu – doznala da je na aplikaciji WhatsApp pronađen bezbednosni propust koji omogućava Facebooku i drugima da presretnu i čitaju kodirane poruke.
Kompanija Facebook tvrdila je da niko ne može da presretne poruku u WhatsApp, pa čak ni sama kompanija i njeni zaposleni, čime, kako kažu, obezbeđuju više od milijardu korisnika ovog servisa za razmenu poruka.
Međutim, istraživanja su pokazala da ipak mogu da čitaju, i to zbog načina na koji je WhatsApp primenio protokol za kodirane poruke.
Aktivisti za zaštitu privatnosti kažu da je ovakav propust “velika pretnja slobodi govora”, upozoravajući da vladine agencije mogu da iskoriste situaciju i “špijuniraju” korisnike koji veruju da su poruke koje šalju bezbedne.
Kao odgovor na skandal, generalni direktor Mark Zuckerberg priznao je da je ovaj skandal poljuljao poverenje između Fejsbuka i njegovih korisnika, FB je predstavio niz promena svoje platforme za aplikacije, uključujući i planove za reviziju aplikacija kojima je omogućen pristup velikim količinama korisničkih podataka.
Težak period za Facebook se nastavlja, a kraj aferi sa proneverom preko 50 miliona korisničkih naloga se ni ne nazire.
U prilog ovome treba pomenuti i da je Blekberi pre tri tedelje, u utorak 6. marta, predao tužbu zbog kršenja autorskih prava protiv Fejsbuka i njegovih aplikacija Whatsapp i Instagram. U tužbi, Blekberi tvrdi da su te aplikacije kopirale tehnologiju i funkcije koje je Blekberi razvio za svoju aplikaciju Blackberry Messenger.
Podizanje tužbe zbog kršenja patentnih prava deo je strategije Džona Čena (John Chen), Blekberijevog CEO-a, u kojem pokušava da skupi što više novca za svoju kompaniju.
Blekberi je bio jedna od dominantnih sila u mobilnom svetu – početkom 2009. godine držali su 20,1 odsto tržišta, a u trećem kvartalu 2016. godine, pali su na samo 0,1%. Lansiranjem novih Android modela, prodaja je počela da raste, ali su prošle godine prodali samo 850.000 telefona.
“Optuženi su stvorili mobilne aplikacije za dopisivanje koje su koristile Blekberijeve inovacije. Koristili su veći broj rešenja i oblasti bezbednosti i zaštite i funkcija koje poboljšavaju njihove karakteristike”, napisao je kanadski Blekberi u dokumentima koje su predali federalnom sudu u Los Anđelesu.
“Zaštita intelektualnih prava i imovine deoničara posao je svakog CEO-a”, rekla je portparolka Blekberija Sara Mekini za Rojters. Međutim, istakla je kako tužbe nisu ključne za Blekberijevu strategiju poslovanja. Tužba je rezultat dugogodišnjih pregovora, a Blekberi se obavezao svojim deoničarima na pokretanje pravnih mera.
Zamenik Fejsbukovog glavnog pravnika izjavio je da se kompanija sprema da se bori protiv tužbe. Blekberi u stvari pokušava da prisili druge kompanije na plaćanje naknade za korišćenje njihovih preko 40.000 patenata koji pokrivaju tehnologiju za operativne sisteme, mrežnu infrastrukturu, akustiku, dopisivanje, sisteme za automobile, bezbednost i bežičnu komunikaciju. Blekberi trenutno takođe prodaje svoju bezbednosnu tehnologiju za samonavodeće automobile.sistem,
Blekberi je u februaru prošle godine tužio još jednog posrnulog giganta, finsku Nokiu, zbog kršenja patenata povezanih s 3G i 4G komunikacijom. Kompanije su trenutno još uvek na sudu oko te tužbe. Prošle godine, Qualcomm se nagodio sa Blekberijem, pa su im platili 940 miliona dolara zbog neplaćenih naknada za korišćenje patenata. Tokom septembra prošle godine, Blekberi je objavio da su sklopili tajni dogovor s proizvođačem mobilnih telefona Blu, ponovo zbog kršenja patentnih prava.
Ilon Mask želi da kopa tunele. Bez njih ćemo se uskoro, kako kaže, “svi zateći u večitom saobraćajnom kolapsu”. Ova njegova ambicija koju je pre neki dan izneo u javnost ima dobar tajming, s obzirom da novi američki predsednik Tramp planira da potroši čak trilion dolara na infrastrukturne projekte. Nadajmo se da će Tramp biti u stanju da pronikne u suštinu ove Ilonove ideje, piše za Bloomberg konsultantkinja za finansijske tehnologije Ilejn Ou.
Mask je u Los Anđelesuveć počeo da se „ukopava“ u blizini kancelarija Korporacije za tehnologije kosmičkih istraživanja (Space Exploration Technologies Corp). Ovaj njegov potez za većinu „smrtnika“ može biti kontraintuitivan i „nekako nelogičan“, u trenutku kada gro drugih vrhunskih kompanija razvija načine da se što jeftinije i praktičnije vine ka nebu. Bezosov Amazon.com Inc intenzivno razrađuje isporuke dronovima, Uber Technologies Inc obećao jeda će uskoro u svoju ponudu uključiti električni hoverkraft, i Airbus Grupa JI objavila je planove za proizvodnju autonomnih letećih automobila za ličnu upotrebu. Niko ne želi da ide pod zemlju; To je, uostalom, mesto gde žive gliste i krtice i pacovi.
Nesumnjiva je činjenica da današnji klasični gradski prevoz i njegova infrastruktura iziskuju značajnu nadgradnju i poboljšanja, dok Ilonova stvar s tunelima, takođe, ima i marketinški problem. Probijanje tunela evocira Amerikance na strašne uspomene tzv „Velikog bostonskog kopanja“ (Boston Big Dig), podzemnog megaprojekta koji je patio od lošeg rasporeda rada, prekoračenja rokova, procurivanja morske vode u tunel ali i i plafonske ploče teške 26 tona koja se stropoštala na automobil. Probijanje tunela probilo je rok čak osam godina od prvobitno planiranog datuma, da ne pominjemo naknadne silne milijarde dolara u odnosu na procenjene troškove. Sijetltrenutno radina prokopavanju svojih podzemnih tunela, takođe kubureći sa sličnim kašnjenjima kao i u slučaju Bostona.
Izgradnja tunela jedan je od najkompleksnijih izazova u geotehničkom inženjeringu. Projektni menadžeri moraju da računaju na različite zemlje i tipove stena, linije podele, zone koje treba iskrčiti i druge opasnosti – i sve to bez uključivanja bilo kakvih vizionarskih pogleda unapred. Čak i bez lošeg finansijskog poslovanja i menadžmenta, neočekivane podzemne prepreke mogu dovesti do velikih troškova prekoračenja. Radnici zaposleni na projektu Bostonskog tunela gotovo su svakodnevno nailazili na neprijavljenu komunalnu infrastrukturu koja nije bila zavedena u evidenciju, stare brodske olupine, deponiju iz britanske kolonijalne ere ali i ostatke leda, dovoljno krupne da bi zadali glavobolju i uništili preskupu opremu. Bušilica za prokopavanje tunela u Sijetlu bila je na „poštedi“ čitave dve godine nakon što je udarila o čeličnu cev, a potom ponovo prestavši da funkcioniše nakon što je njen rad prouzokovao ogromnu rupu, bezdan na tlu pod mašinom.
Izgradnja tunela ne mora da bude poput ovakvih katastrofa. Napredak u geofizičkim tehnologijama omogućava bolje i jasnije skeniranje geoloških procesa, i to daleko bolje nego u danima Bostonskog velikog kopanja. Osim toga, Ilon Mask je svojom raketom SpaceX pokazao da je moguće ispuniti ugovor sa vladom, a visina cene tog projekta predstavljala je tek delićtroškova tipičnih za izradu nove rakete. SpaceX je uspeo da značajno smanji troškove lansiranja time što je na svoju raketuFalcon 9 uveo prvi stepen propulzije, kojeg je moguće višekratno koristiti. Uz to, Ilon je bio veliki motiv i inspiracija svojim talentovanim inženjerima koji su veliki deo svog vremena, radnih sati, uglavnom prekovremenih, posvetili izgradnji rakete za višekratnu upotrebu.
Ako postoji jedna stvar u kojoj je Mask zaista briljantan, onda je to svakako talent za promociju i marketing svojih grandioznih vizija. Njegov nastup privlači ne samo zaposlene već i investitore, koji bez njega, inače, ne bi ni ulazili u takve industrije i poslovne poduhvate. Proizvodnja automobila je dosadna, ali je Tesla Inc masama predstavio koncept sasvim održive energije vozila. Za one koji nisu rasli uz svemirsku trku između Sjedinjenih Država i Sovjetskog saveza, verovatno da je lansiranje satelita dosadna rutina. Međutim, Ilon Musk je obećao da će svojom SpaceXraketom – kolonizovati Mars.
Još uvek nije sasvim jasno kako Mask misli da ubedi javnost i finansijere u misao da je „prokopavanje tunela izuzetan poduhvat“. Ili, drukčije rečeno: prohujala su ta vremena kada je kopanje rupa u tlu smatrano „kul poduhvatom“. Tokom Svemirske trke 60-tih i 70-tih godina prošlog stoleća, bio je takođe i trenutak za još jedno nadmetanje između istočnog i zapadnog bloka: ko će probušiti najdublju rupu u zemlji? Amerika je imala Projekat „Mohole“(po hrvatskom naučniku Mohorovičiću + hole, Mohorovičićev diskontinuitet), dok je Sovjetski Savez radio na kopanju superduboke bušotine “Kola”. Amerika je tu trku izgubila, ali su joj „propali“ projekti doneli nesvakidašnji napredak u ofšor bušenju nafte kao i nove merne podatke krucijelne za bolje razumevanje klimatskih promenau prošlosti i danas. Ako to nije dovoljno vizionarsko, možda bi Mask mogao da najavi putovanje u centar Zemlje.
Dokle god svi mi kao pojedinci, čitavo čovečanstvo, insistiramo da putujemo svojim privatnim vozilima, saobraćaj će ostati neminovan i praktično nerešiv problem velikih gradskih područja. Tuneli možda i nisu toliko zabavni kao leteći automobili, ali tlo pod našim nogama može biti nova, nadasve logična granica koju inženjeri u budućnosti treba da (ponovo) osvajaju. A ukoliko stvari dobro krenu i priča se „zavrti“, možda bi neki budući korak mogao biti upravljen u izgradnju transatlantskog tunela do Londona.
Poslovi koji se dobro plaćaju a ne zahtevaju diplomu bačelora danas su predmet želja mnogih Amerikanaca – a ovih dana ti se poslovi ne nalaze na pokretnoj traci i prostoj proizvodnoj montaži proizvoda. Ova iskustva su i dobra pouka za naše političare, poslodavce, naš sistem obrazovanja i zapošljavanja.
“Vratiću u SAD poslove koje dosad niko nije uspeo da vrati.”
Ove reči, koje je novoizabrani predsednik Donald Tramp izgovarao tokom svoje kampanje bile su muzika za uši mnogih njegovih birača iz redova radničke klase – svih onih koji nisu uključeni u prekograničnu, međunarodnu ekonomiju. Ovim radnicima i njihovim zajednicama naneti su teški finansijski udarci usled sve većeg nedostatka dobrih poslova na tržištu rada, posebno u proizvodnji, u kojoj se uglavnom traži samo srednja stručna sprema.
Ogromne gubitke u domenu ovih poslova novoizabrani predsednik Tramp pripisuje dosadašnjim trgovinskim sporazumima, kao što je, recimo, Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) kojeg je 1993. zakonom i svojim potpisom ozvaničio tadašnji američki predsednik Bil Klinton. Pa ipak, prisutna je realnost, naime, da je 88 odsto radnih mesta u proizvodnji izgubljeno jer su ta mesta bolje iskoristile mašine koje prave automobile, kućne aparate i računare.
Toliko su bolje da se, u stvari, sa robotima proizvodi dva puta onoliko koliko su Amerikanci “od krvi i mesa” proizvodili tokom 1980. godine – i to danas sa 7 miliona manje radnika u proizvodnji.
Outsourcing i rivalitetsa zemljama poput Kine i Meksika samo su mali deo priče o američkom padu proizvodnje i smanjenju čisto proizvodnih zanimanja. Srećom, postoji nada zasnovana na činjenicama, naime, da se današnji svet nalazi usred preporoda proizvodnje; međutim, ono što je malo verovatno je da će ovaj preporod proizvodnje povratiti njenu nekadašnju slavu kao generatora poslova i novih radnih mesta. Od 2,7 miliona proizvodnih radnih mesta u SAD izgubljenih od početka Velike recesije, ponovo je obnovljeno “samo” 1,7 miliona – što je još uvek milion radnih mesta manje od situacije kakva je bila pre pojave recesije.
A ti novi proizvodni poslovi nisu isti kao oni koji su izgubljeni. Tokom recesije je izgubljeno 1,6 miliona proizvodnih radnih mesta na kojima su bili radnici sa srednjom školskom spremom; tokom oporavka, na njih se vratilo samo 200.000 radnika. U međuvremenu je pridodato 1,5 miliona proizvodnih radnih mesta za radnike sa barem nekim obrazovanjem i obukom, a koji ne idu preko nivoa srednje škole.
Pravac budućeg kretanja američke radničke klase, uključujući i proizvodne radnike ne ide ka Staroj srednjoj klasi. Od 1970-ih naovamo, udeo radnih mesta za one sa srednjim obrazovanjem (ili manje) opao je sa 72 odsto na 38 odsto, a plate radnika u ovoj grupi opale su za 15 odsto. Ne postoji način na koji bi se u fabrike vratila mnogobrojna dobra proizvodna radna mesta koja od radnika iziskuju samo srednju školu.
Budući pravac kojim se trenutno kreće američka radnička klasa je – Nova srednja klasa: karijerne oblasti koje su plaćene a ne zahtevaju diplomu bačelora (koja se dobija nakon 3god univerziteta), mada zahtevaju obrazovanje ili obuku koja je barem u rangu srednje škole. Postoje milioni dobrih poslova za koje su potrebne srednje zahtevne veštine a za koje nije potrebna diploma bačelora, ali koja traže da radnik ima više od srednje škole. Do 2024. godine, američka privreda stvoriće više od 16 miliona radnih mesta za srednje zahtevna zanimanja, uključujući tri miliona novonastalih radnih mesta kao i 13 miliona Bejbi bumera koji će se penzionisati. Trampov kontroverzni predlog za budući infrastrukturni program može stvoriti i nove, dodatne milione radnih mesta za koja se od ogromne većine američkih radnika ne bi zahtevale diplome.
Mnogo je poslova na kojima su pripadnici Nove srednje klasedobro plaćeni: 40 odsto plata veće je od $55,000 godišnje, dok ih je 14 odsto veće od $80,000 godišnje. Poređenja radi, prosečni nosilac bačelor diplome zarađuje $61,000 godišnje. Pa ipak, sve je prisutniji trend da zarade američkog radnika pre zavise od pametnog izbora obuke nego od stepena obrazovanja i diplome. Gotovo trećina dvogodišnjih koledž ili univerzitetskih kurseva tzv “associate degree” (što je kod nas donedavno odgovaralo pogonskom inženjeru), kao i većina sertifikata jednogodišnjih kurseva – a posebno oni koncentrisani na tražene struke u npr zdravstvu i STEM zanimanjima – plaćeni su više od onih sa diplomom bačelora (bačelori su diplomci po završetku tri godine univerziteta; američka “high school” je ono što je kod nas diploma srednje škole; američki koledž je u rangu visoke škole a van Amerike je često na nivou srednješkolske ustanove, dok je tzv “associate degree”, stepen o kojem je u tekstu reč, diploma za struke koje su ispod diplome bačelora a iznad diplome srednje škole).
Gde se u Sjedinjenim Državama mogu naći ovi novi, dobri poslovi koji ne iziskuju univerzitetsko obrazovanje?
Ova zanimanja počela su da niču širom Amerike, iako u mnogim državama Južnog pojasa kao i na severoistoku i Srednjem zapadu (Rust Belt) – gde je pobedio novoizabrani predsednik Tramp i u kojima privreda stalno stagnira – poslovi za srednje zahtevnim veštinama čine veći deo baze zapošljavanja; ovde se struktura zaposlenih razlikuje od obalskih država krajnjeg američkog istoka i zapada, kojima uglavnom dominiraju high-end (sofisticirani) poslovi i usluge za koje se uglavnom zahteva diploma bačelora ili postoji takva tendencija. U Ohaju, na primer, 30 odsto radnih mesta pripada srednje zahtevnim poslovima, u poređenju sa samo 18 odsto, koliko ih je zastupljeno u Virdžiniji.
Međutim, čak i u državama koje je dobio Tramp, poslovi su se iz fabrika u malim gradovima preselili u gredske kancelarije i bolnice, zahtevajući od radnike da imaju veću obrazovaost i bolju obučenost od radnika na poslovima koje su zamenili. Za mnoge Amerikance koji potiču iz radničke klase, ova nova radna mesta mogu biti nedostižna, često upravo zato jer ne poseduju potrebno obrazovanje i obuku, ili nisu povezani sa lokacijama gde se ta radna mesta stvaraju.
Treba reći kako među studentima vlada trend da upisuju i završavaju sertifikacione programe ili studijske saradničke programe (tj malopre pominjan “associate degree”), što su dva najčešća i najomiljenija puta do sticanja izgledne karijere sa srednje zahtevnim veštinama; ovi programi popularniji su nego u B.A. (bačelor) programi.
B.A. je još uvek zlatni standard za dobro formirano obrazovanje zasnovano na opštim znanjima i veštinama, ali je za roditelje i učenike važno da shvate kako postoje alternativni putevi na putu ka diplomi bačelora – a ti su putevi ne samo pristupačni (ili čak pristupačniji od bačelora) več i finansijski lukrativni.
Možda o ovome nećete saznati čitajući vesti, iako ovi putevi predstavljaju znatan deo američke radne snage i uticajan su i čak preovlađujući trend u rastućem procvatu visokoškolskog obrazovanja i sistema obučavanja. Danas, više studenata, zapravo, želi associate degree diplomu (pogonskog inženjera) ili diplomu nekog od programa za sertifikovanje posebnih veština; ovo su sada dva najčešća puta u građenju karijere na poslovima sa srednje zahtevnim veštinama, dok popularnost pohađanja B.A. programa zaostaje.
U naredne četiri godine, Trampova administracija imaće priliku da rešava ekonomske i obrazovne izazove s kojima se suočavaju svi oni koji su ostali “zaglavljeni” u starom proizvodnom sektoru. Stoga je potrebno ulagati u obrazovne sisteme koji osposobljavaju za srednje zahtevne poslove, uključujući tu i obuku koju nude poslodavci kao i programe koie mogu obezbediti lokalni, tzv “junior” ili mesnikoledži: dvogodišnju specijalizaciju posle koje ne samo da se stiču posebna srednje zahtevna znanja, već su otvorena vrata i za sticanje bačelor ili master diplome.
Pa ipak, rešenje ne leži u nostalgiji. Nemoguće je postići privredni i ekonomski uspeh ukoliko se i dalje bude insistiralo na bespotrebnom nošenju balasta – kojeg su, začudo, napravili raniji privredni uspesi: Nemoguće je počivati na nekada uspešnoj organizacionoj strukturi poslovanja i obrazovanju – oni su zastareli i danas predstavljaju teret.
Oni pružaju pametnije načine za jednostavniju upotrebu stvari i prostiji način korišćenja pametnih stvari. Interfejsi oslobađaju potencijale složenih sistema i tehnologija, kako bi ih korisnici kojima su potrebni mogli da upotrebljavaju. Iz dana u dan, neprestano, interfejs je taj koji je u stanju da menjaju svet oko nas.
Korisnički interfejsi su od ključnog značaja za neke od svetski najvažnijih inovacija. S obzirom da linija između “interfejsa” i “pronalaska” može biti prilično nejasna i tanka, evo prilike da malo zagrebemo po toj crti – i napravimo mali pregled interfejsa koji su bukvalno izmenili naše živote.
Kompanija Xerox poseduje zaista dugačak spisak korisnih interfejsa: “Zeleno-dugme-znači-odobrenje-za-štampu-na kopir- aparatima”. Jednostavne, elegantne linije menija zvanog “hamburger” na vašem telefonskom displeju. A tu je i “računarski partner” koji pomaže da današnji gradovi sprovode propise o parkiranju.
Dakle, ovde je spisak kojim se odaje dužno poštovanje omiljenim primerima (i primercima!) korisničkih interfejsa, a vi ćete sigurno prepoznati najveći broj njih:
Računarski miš
Pre nego što je smišljen ovaj “miš”, ako biste hteli da komunicirate s računarom, morali biste da mu instrukcije zadajete preko tastature.
Sve se to promenilo 1964. godine kada je inženjer i pronalazač Douglas Engelbart iz SRI International spojio parče neistesane drvene oplate, pločicu, par metalnih točkića i neki kabl kako bi napravio interakciju s računarom koja je i danas sasvim identična i prosta kao pre više od pola veka: jednostavno postavite strelicu na željeno mesto na monitoru i napravite jedno “klik”: miš je rođen!
Brzinomer
Ljudi kao vrsta u stanju su da opažaju ubrzanje i usporavanje. Ono što ne možemo da opažamo jeste – stvarna brzina kojom se krećemo. Naravno, pre pronalaska i upotrebe automobila, ali to i nije toliko bitno.
Ali, s obzirom da su automobili postajali sve brži, postajalo je i sve jasnije još nešto: sve dok nismo saznali koliko brzo smo se kretali, nismo bili u stanju da regulišemo koliko bi to brzo trebalo da se krećemo.
Otto Schulze i njegov brzinomer. Kakva sjajna ideja.
Sintetizacija teksta u govor
Neki interfejsi oslobađaju potencijale tj. mogućnosti sistema. A neki drugi pak oslobađaju potencijale samih korisnika.
Prodori u text-to-speech sintezi omogućili su ljudima sa invaliditetom govora i čitanja da prirodno interaguju s ljudima oko njih. Zamislite Stivena Hokinga bez njegovog tekstualno-govornog sinetizatora.
I dok ovaj tekstualno-govorni interfejs iz dana u dan postaje sve bolji i savršeniji, s njim dobijamo i potpuno novi niz aplikacija koje mogu izmeniti svačiji život.
Prirodni jezik korisničkih interfejsa
Danas koristimo virtuelne pomoćnike, kao što Siri ili Cortana, ili “Google next exit”, dok vozimo ili da svojim ručnim zglavcima naložimo gestom da “pozovu kući.”
Ali, s daljim razvojem interfejsa prirodnog jezika, oni će sve više biti u stanju da ubrzaju složene procese koji uključuju dosta kucanja – od medicine pa do sveta finansija.
A samo je pitanje vremena kada će ovi intefejsi uspeti da shvate škotski akcenat.
Rotacioni (obrtni) brojčanik telefona
Da biste danas koristili telefon s klasičnim obrtnim brojčanikom, morali biste prvo da pronađete poseban hotel s takvim spravama – nalik nekakvom hipsterskom butiku.
Brojčanik telefona je 1891. sve promenio. Do tada, za korišćenje telefona vam je bilo potrebno da verglate ručicu čime se električna iskra kao signal slala operatoru u telefonskoj centrali – kao znak da želite da se s nekim povežete. I tako do u nedogled: Svaki-pojedinačni-put-okrećete-ručicu-da-biste-dobili-operatora.
Brojčanik je bio prvi automatizovani interfejs pod kontrolom korisnika, koji ga upotrebljavao za upućivanje poziva. Pogledajte današnji iPhone i porazmislite za trenutak o tome koliko smo daleko dogurali.
Nekoliko decenija nakon rotacionog točkića, Steve Jobs najavio je dolazak još jednog točkića, koji će promeniti tok čitavog tržišta.
Ne samo što je iPod svima pružio “Hiljadu pesama u džepu”, već nam je podario i novi način interakcije s uređajima.
Klik-točkić je takav interfejs koji je u sebi sjedinio oštro definisanu funkcionalnost s taktilnom jednostavnošću, na način koji je obnovio interes za portabl-plejere. Ako je dosad možda već i zamenjen, u to vreme – do pre samo nekoliko godina – ovo je bila suština onoga što je “cool”.
QWERTY tastatura
Prve pisaće mašine imale su jedan široko rasprostranjen problem – ako biste otkucali dva susedna slova u brzom nizu, ona bi se ukrstila blokirajući dalji rad mašine.
Tako je 1870. urednik novina iz Milvokija objavio koja su to najčešće korišćena slova, stvorivši takvu tastaturu koja bi ovakva slova što je moguće više razdvojila, kako se tokom kucanja ne bi ukrštala. Rezultat je bila QWERTY tastatura.
Čudna činjenica: Najduža reč koju možete otkucati sa setom gornjeg seta slova na QWERTY tastaturi je “pisaća mašina” (typewriter)
Predvidljivi unos teksta
Što je telefon manji, teži je za kucanje. Ovo se odnosilo na kabaste, stare (i nadasve voljene!) mobilne telefone finskog proizvođača Nokia ali takođe važi i za današnje “seksi”, nove iPhone mobilne.
Sistemi za predviđanje kucanog teksta kao što je to npr T9omogućio nam je da manje vremena provodimo petljajući se oko “sitnih slovaca” na tastaturi mobilnog, obezbeđujući nam da posvetimo više vremena komunikaciji. Bez ovakvih prediktivnih sistema teško je i zamisliti da bi savremeno mobilno računarstvo imalo ovakvu silovitu uzlaznu putanju.
“Dana drugog septembra naša banka će se otvoriti u 9:00 ujutro i nikada se više neće zatvoriti”– ovako je jedna reklama najavljivala prvi bankomat 1969. godine.
Bankomati su korisnicima pružili interfejs kojim oni potvrđuju svoj identitet, u interakciji sa evidencijom banke, da bi potom iz aparata povukli svoju gotovinu koju imaju na računu. Bankomati su omogućili bankama da svoje klijente usluže i van radnog vremena – bio je ovo ogroman napredak u samouslužnoj maloprodaji.
Zakrčenja puteva, preduge kolone vozila, pronalaženje punkta s najkraćim redom za čekanje kontrolora koji naplaćuje putarine, dok vozač mora da plaća i prikuplja sve priznanice sa naplatnih rampi – plaćanje i prikupljanje putarina je, na svom najosnovnijem nivou, jedan priličan problem za interfejs.
ETC tj elektronska naplata (upotreba transpondera u automobilima kojima se putarina plaća elektronski kada vozilo prolazi pored kabine za naplatu) dramatično je poboljšala protok saobraćaja, smanjivši potrošnju goriva jer je minimizirala potrebu za zaustavljanjem ispred naplatne kabine.
Abakus – računaljka s kuglicama!
Daleko pre nego što je iko izmislio pisani sistem brojeva, drevna kultura Vavilonaca i dalje je imala tradiciju – a pre svega realnu potrebu – da računa, sabira i oduzima, deli i množi, što im je uveliko olakšavalo trgovinu i proizvodnju.
Izum je brutalno jednostavan, mobilan i intuitivan – zato je ovu računaljku kao interfejs veoma teško ignorisati – koliko je samo abakus bio koristan, pouzdan, jednostavan i precizan!
Ser Tim Berners-Li(Tim Berners-Lee) je linkove sa svetske računarske mreže indeksirao tj beležio – ručno. Naravno da je razvojem interneta porastao i obuhvat indeksiranja ne na milione već na milijarde linkova, a samim tim je postalo jasno da bi korisnicima bio potreban bolji način.
Ali, dok su pretraživači bili “ugrađeni” u prepune “portale” krcate vestima i linkovima, Google je sa svoje prve stranice skinuo sav taj dar-mar za pretragu svega i svačega, ostavljajući samo polje za ukucavanje ključne reči za pretragu i par aktivnih dugmadi.
Njihov korisnički interfejs pomogao je da univerzalna pretraga postane primarna funkcija veba.
Stavite kursortj strelicu na određeno mesto i kliknete, prevučete i ubacite (drag & drop), preklapajući “prozori,” ikone, meniji – nijedna od ovih stvari nije postojala sve dok grupica vizionara nije konačno stvorila “desktop” metaforu, koja je definisala grafički korisnički interfejs.
Oslanjajući se na viziju Daga Engelbarta (Doug Engelbart), Alena Keja (Alan Kay) i tima okupljenog oko Xerox PARC-a, ovi su naučnici bili prvi koji su postigli da računari “izađu” izvan komandne linije interfejsa, kraće rečeno: da se ne kuca samo unutar dosadnih tekstualnih kolona već da se korisnicima omogući da klikću po monitoru gde god zažele.
Ali, dok je Kseroksov “Alto” bio prvi kompjuter koji je koristio GUI, sigurno nije bio i poslednji. Ljudski/računarski interfejs ostaje ključna oblast istraživanja za naučnike širom sveta.
Alfabetizacija
Popisi, katalozi i direktorijumi nisu bili organizovani po abecednom redu sve do prvog milenijuma Stare ere. Bilo je to divlje i brutalno doba.
Kako su se ljudi kroz istoriju razvijali i učili, alfabetizacija – odnosno organizovanje pisanih sadržaja po abecednom tj. slovnom redosledu pokazala se suštinski bitnim metodom organizovanja informacija. Organizacija po ovom redosledu ostala je u potpunosti ista kao i pre tri hiljade godina, i danas je ovaj interfejs još uvek nezamenljiv u poslovanju i organizaciji pisanih sadržaja.
Daljinski upravljač
Davne 1898. godine, Nikola Tesla je demonstrirao prvi brodić upravljan bežičnom radio-kontrolom. Bio je to prvi put da je neko uspeo da iznađe metod za daljinsku kontrolu vozila i naprava.
I dok je Tesla veoma tačno predvideo da će se njegova “Tele-automatizacija” koristiti u vojne svrhe i za vođenje savremenih ratova, on nije mogao predvideti ulogu koju će daljinski upravljač igrati u našim životima – ni neverovatnu nezgrapnost prosečnog daljinskog upravljača.
Lembova ručka
Prva ergonomski dizajnirana ručka lako bi mogla biti i najbolja koja je dosad napravljena. Lembova ručka još uvek je bez premca i danas nalazi široku primenu – od srpova do instrumenata u Spejs šatlu, od hirurškog intrumentarijuma do drški na koferima.
“Lembova drška čvrsto i bezbedno fiksira prste na dršci noža, zadržavajući postojano palac i prste na svom mestu”. Thomas B. Lamb, je započeo dizajn ručke 1941. godine, proučavajući 700 pari ruku tokom njihovog rada nožem, patentirajući 1945. svoj koncept drške, kako za dešnjake tako i za levoruke. Licencirane verzije Lembove drške danas se naširoko koriste u proizvodnji posuđa – lonaca, tiganja, fenova za kosu, bajoneta, čekića, kuhinjskih alata, brisača za podove, hirurških instrumenata, sanduka, srpova, kašika i viljušaka, odvijača za čepove, policijske palice i stotine drugih proizvoda.
Ova ručka imala je nesagledivo dubok uticaj na celokupan pokret dizajna i samo shvatanje ergonomije u funkciji upotrebne vrednosti predmeta.
Solari tabla – Putni displej s rotirajućim listićima
Čak i kada su tokom 1950-tih železnički i vazdušni saobraćaj doživeli svoj bum, oglasne table s rasporedom dolazaka i odlazaka i dalje su se ažurirali ručno. Solari tabla bila je iskorak napred. Ovaj sistem rotirajućih listića kojeg su izmislila dvojica italijanskih sajdžija (i rođaka) omogućio je daljinsko ažuriranje putnog rasporeda.
Pored svoje već decenijama dokazane efikasnosti, svima nama tako drag i srcu prirastao šum obrtanja listića na displeju postao je sinonim za putovanja širom sveta (Neki savremeni digitalni displejevi i dalje se prave tako da stvaraju ovaj prepoznatljiv ton, signalizirajući putnicima koji čekaju da se tabla upravo ažurira, ali i podsećajući ih da ne zaborave na svoj voz ili avion … a takođe i iz nostalgičnih razloga).
Mnogo pre nego što su izmišljene mobilne aplikacije za cyber ćaskanje tipa Slack i WhatsApp, ili čak AIM (AOL Instant Messenger), IRC je korišćen za povezivanje najranijih korisnika i tvoraca interneta putem tekstualnih poruka.
Iako je IRC interfejs svakako primitivan i na mnogo načina sirov i nedorađen, bio je to jedan od prvih internet-protokola koji su omogućili da današnje onlajn ćaskanje na Mreži postane stvarnost.
IRC je čak inspirisao Krisa Mesinu (Chris Messina) da usvoji jednu od puno korišćenih simbola u današnjoj onlajn komunikaciji: haštag, na Tviteru.
To je debata koja besni u mojoj kući. Moja partnerka mirišeknjige kad ih lista; kaže da joj “prave knjige” prizivaju sećanja nabiblioteku iz detinjstva koja je obećavala ulazak u svet znanja i uživanja u literaturi nadomak ruke. Za nju, najnovije avanture Bridget Jones u mekom povezu imaju svu evokativnu moć Prustove (Marcel Proust)madlene. Vlasnik sam e-čitačaKindle otkada je prvi put postao dostupan pre skoro deset godina; i… ne mogu da se setim kada sam poslednji put kupio fizički opipljivuknjigu.
Isto je i sa muzikom. Predao sam svoje CD-ove potomstvu čim sam proveo sate potrebne da ih učitam uiTunesi da ih prenesem na iPod; kolekcija vinila moje partnerke smeštena je na polici, neprikosnovena iako zanemarena. Ali u Vegasu, Panasonic je otkrio vaskrsli Technics SL-1200 gramofon koji je nestao u 2010. godini, a ipak je bio toliko vitalan za uspon superstarova DJ-va da londonski Muzejnauke ima dva takva gramofona u svojoj kolekciji.
Sklonost ka staroj školi analognih uređaja je rasprostranjena u snimanju muzike godinama; YouTubeje pun filmova koji prikazuju Dejva Grola (Dave Grohl) iz benda Foo Fighterskoji se hvali kako je spasao jedna prastari Neve miks pult. “I mada je oprema za snimanje koju koristi moj bend u potpunosti digitalna, nedavno smo kupili mali kompjuterski program koji podražava magnetofonsko snimanje koje su koristili Bitlsi u tonskim studijima Abbey Road za snimanje svojih vokala – i to je super. Potez kompanije Panasonicukazuje da strana slušanja u muzičkom biznisu sve više ide u prošlost, namamljena onim što kompanija naziva “jedinstveno toplim kvalitetom zvuka analognih vinil ploča.”
Takođe trebalo bi možda ponešto reći o “arhitekturi doživljaja” slušanja ploča u odnosu na skidanje tj.preuzimanje (dowloads) fajlova. Proveo sam happy hourslušajućilistunumera generisanih na Amazonu po imenu najbolje poppremijere ili nešto slično. Ne mogu da se setim naziva nijedne pesmekoju sam čuo, a još uvek se sećam svakog stiha na prvom albumu koji sam kupio – “Tonic for the Troops”Boba Geldofa i Boomtown Rats– i mislim da to nije samo stvar mogstarenja. David Bowie, koji je preminuo 10. januara ove godine, predvideo je davne 2002. da bi muzika mogla postati komunalni servis “kao tekuća voda ili struja.” To izgleda da sumarno definišestreamingmuzičkeservise kao što je Spotify.
Nije samo zvuk taj koji toliko vuče u prošlost. Slika takođe doživljava digitalni sudar, sa zamislima korporacije Polaroid, koja je smatrala da sveprisutnost pametnih mobilnih telefona sa ugrađenim fotoaparatima otvara prostor za “samoštampajući” fotoaparat od $99 po imenu Snap. Magazin Wired je to nazvao “najslađom, najzabavnijom igračkomna CES–u.” Čini se da su ljudi koji prave selfije (selfies) spremni da čekaju minut ili malo više da hemikalije urade svoj posao i izbace fotografiju koju možete držati u ruci.
Kodak, sa svoje strane, naziva svoju filmsku kameruSuper 8 “renesansom analognog”, a bar jednom marketinško odeljenje možda nije krivo zbog hiperbole. “Postoje trenuci u kojima digitalno jednostavno ne može da pruži ono što priželjkujemo jer nema onu neuporedivu dubinu i lepotu filma“. Oživljavanje dolazi posle više od tri decenije nakon što je Kodak napustio taj format.
Kada snimate nešto na filmu vi ne snimate kretanje, već pravite niz nepokretnih slika koje se prikazuju u 24 frejma u sekundi kroz sijalicu, i to stvara iluziju kretanja. Ta je iluzija povezana sa magijom snimanja filmova.
Za neke ljude, opterećivanje kičme držanjem fizičkiopipljiveknjige ili slušanje pucketanja igle kada dodirne vinil uvek će biti nezamenljiv doživljaj. Možda je za nas ostale, usavršeni brak između analognog i digitalnog, budućnost. Sony gramofon omogućava vam da „skinete“ vinile da bi ste stvorili audiofilski kvalitet digitalnih fajlova.Prototip Kodakove kamere poseduje zaseban LCDekran koji vam omogućava da gledate snimke dok ih snimate. I Polaroid planira skuplju verziju svog Snapa koji se može povezati na vaš telefonda bi postao prenosnifoto-štampač.
Što se mene tiče ja sam odan digitalnom – i ignorišem to što je moj omiljeni božićni poklon ove godine bio predivan New York Times putni vodič kojeg je otštampao Taschen, uvezan u tkaninu čije taktilno zadovoljstvo ne može da replicira nijedna publikacija skinuta na elektronskom čitaču Kindle.
Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, Silicijumska dolina je bila epicentar high-tech inovacija bez premca. Ostali regioni pokušavali su da imitiraju njen uspeh, ali niko u tome nije uspevao. Francuskidigitalni hubSofija Antipolis (Sophia Antipolis), pokušaj francuske vlade da napravi inovaciono čvorište blizu Kana(Cannes), nikada nijeevoluiraladalje od svojih početaka kao relativno mirnog tehnološkogparka – bez obzira na njegovo mitološko ime, vreme slično kalifornijskom, i fantastične gastronomske užitke u komšiluku.
Slični scenariji odvijaju se širom sveta. U Berlinu se navodno novi startap pokreće na svakih 20 minuta. Pariz je zauzet građenjem najvećeg inkubatora u Evropi u Al Fresineu (Halle Freyssinet). I u Tel Avivu, fraza “Startap Nacija” je od političkog slogana, postala ekonomskarealnost.
Po prvi put, “jednorozi” (startapi čija je vrednost na berzi veća od milijardudolara) više nisu isključivo ekskluzivitet SAD – realnost je da bi pre samo nekoliko godina to bilo nezamislivo. Bistre generacije mladih u celom svetu – od Mumbaija do Praga, Kenijei Singapura – igraju na kartu inovacija, i novca američkih fondova rizičnog kapitala, koji opstaju zahvaljujući jeftinimizvorima sredstava i zadovoljavaju svoje apetite zainvestiranjem preko okeana.
Postojinekoliko faktora koji stoje iza ovogfenomena. U globalizovanom svetu, tokovi kapitala su se ubrzali i proširili svoj domet. Inovatori širom sveta su u stanju da obezbede podršku odtradicionalnih kapitalista ili od platformi za finansiranje iz sredstavagrađana kao što jeKickstarter. Ideje se kreću čak i brže – nošene, podržane i ojačane putem Interneta. I sposobnostda se one pretvore u realnost takođe drži korak, jer globalni lanci snabdevanjai nove tehnologije kao što je 3D štampa skraćuju put implementacije.
U međuvremenu, Velika Recesija koja je usledila posle globalne finansijskekrize iz 2008. godine je potkopala tradicionalne industrije, stvarajući velikisuficitkreativnog talenta i pristupačnih radnih prostora. Veomamobilna, dobro obrazovana, radna snaga koja prihvata rizike, konvergira ka gradskim čvorištima i uzbuđenjima gradskog života, uparena sa dostupnošću deljivih radnih prostora i raznih pratećih mehanizama, pomaže da se održi tajinovativni zamah.
Bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dao je možda pitijski rezime atrakcija urbanog života. Govoreći na početku školske godine na univerzitetu Stenford2013. godine odgovorio je: “Uveren sam da će se sve više i više Stenfordovih diplomaca seliti u Silicijumsku aleju (Silicon Alley u Njujorku), ne samo zato što je tamo najžešća techscena u zemlji, već i zato što tu ima mnogo više toga što bi se moglo raditi petkom uveče nego na primer posećivati Pizza Hut u Sanivelu. A možda će neko od vas uspeti da zakaže i spoj sa devojkom čije ime nije “Siri“(digitalni lični asistentinstaliran na Apple handheld uređaje).
Blumbergu se generalno pripisuje da je bio jedna od glavnih sila iza uspona Silicijumske aleje. Tokom njegovog mandata kao gradonačelnika, on je finansiraotehnološke kompanije u ranojfazirazvoja, angažovao prvog člana administracijezaduženog za digitalni razvoj u gradu, a pokrenuo je i novi univerzitet sa idejom da razvija high-tech talente. Slične politike se sada sprovode u mnogim urbanimpodručjima, kako bi gradovi privukli kritičnu masu kreativnih, tehnološki pismenih ljudi.
Najverovatnije je da je ovo širenje inovacija samo početak. Kao što internet nastavlja svoj prodor u sve aspekte naših života, ulazimo u, kako je to kompjuterski naučnik Mark Vajzer (Mark Weiser) definisao, eru “sveprisutnogračunarstva” – u vreme kada je tehnologija toliko rasprostranjena da je”smeštena u pozadini naših života. “Ubrzo, nećemo moći da razlikujemo digitalni svet od fizičkog sveta. Era “Sveprisutnog silicijuma” je pred nama – i hvata koren u svim svetskim gradovima.
Već neko vreme čitamo o tehnološkojrevoluciji: Čitave industrije su “narušene” (disrupted), način na koji radimo najjednostavnije stvari se menja, tempo inovacija se ubrzava. Prema ekonomskim podacima, međutim, ne dešava se baš ništa posebno. Kome da verujemo, našim očima ili podacima? To nije očigledan izbor, piše Leonid Bershidsky za poslovni portal Bloomberg.
Bivši američki sekretar za finansije Leri Samers (Larry Summers)govorio je o jednom aspektu tog paradoksa na nedavnoj konferenciji o produktivnosti. Ako tehnološke inovacije teraju nekvalifikovane radnike izvan korpusa radne snage – 1965. godine u SAD je radilo 19 od 20 muškaraca u dobi od 25 do 54, a sada samo 17 – ne bi li trebalo da produktivnost brže raste? Intuitivno, trebalo bi, kako zbog manje zaposlenih i rasta ekonomije tako i zbog činjenice da iz korpusa radne snage bivaju izbačeni oni koji su najmanje produktivni.
Umesto toga, ukupan faktor rasta produktivnosti u Sjedinjenim Državama je prepolovljen u protekloj deceniji, u poređenju sa prethodnim periodom.
Samersov intuitivni odgovor – on je, naime, u svom govoru istakao da produktivnostnije bila njegovo akademsko polje – bio je da je možda ekonomski rastpogrešno meren: Metodologija koju već generacijama koristimo da bi izmerili BDP je možda nepogodna da “uhvati” ono što se događa u vrlom novom svetu. Samers tvrdi, na primer, da nema očiglednog načina da se izmeri poboljšanje kvaliteta nastalo usled inovacija. On je od svoje publike tražio da glasa: “Šta bi ste radije izabrali za sebe i svoju porodicu: zdravstvo iz 1980. i cene iz 1980. ili zdravstvo iz 2015. i cene iz 2015.?” Nije teško pogoditi odgovor.
Samers je zatim zaključio da je u stvarnosti, poboljšanje kvaliteta u zdravstvu učinilo da inflacija u ovom sektoru bude negativna u poslednjih 30 godina, proizvodeći oko 0,3-0,4 odsto bruto domaćeg proizvoda koji nije uračunat u ukupan privredni rast. On je dodao:
„To što primećujemo uzdravstvu, je, po mom mišljenju, bar donekle prisutno i u mnogim drugim oblastima. Kad odete u prodavnicu, postoji mnogo više vrsta proizvoda u prodavnici nego što ih je nekada bilo. Zaista je lakše proći kroz aerodrom sa bording kartom na mobilnom telefonu nego u vreme kada smo nosili kartu do pulta za karte koja je potom bila čekirana da bi smo dobili bording kartu. Rado bih platio 30 odsto, čak 40 odsto od cene moje karte od Bostonado Vašingtona, da bih imao dodatne pogodnosti u vezi sa načinom na koji sada putujem.
Investiciona banka tvrdi da je u domenu softvera i digitalnog sadržaja mnogo teže meriti nivo cena prema kvalitetu i njihov stvarni doprinos društvenom proizvodu nego u većini drugih sektora.”
Ekonomisti koji su specijalizovani za merenje produktivnosti nisu baš voljni da “kupe” ova objašnjenja. U istom tom Peterson Institutu(Peterson Institute), gde je Samers govorio na konferenciji, Džon Fernald(John Fernald) iz FED-a u San Francisku rekao je da je moguće da ima teškoća u merenju kvalitativnih promena, što može dovesti do procena nižeg od realnog BDP i industrijske proizvodnje, ali da je ovde reč o samo 0,1 odsto do 0,2 odsto “potcenjivanja”bruto domaćeg proizvoda, što nije dovoljno da se objasni veliko usporavanje produktivnosti.
Osim toga, mnoga od tih nedavnih poboljšanja nisu baš nešto što nas čini produktivnijim na poslu. “Recimo, prednosti gledanja videa sa kućnim ljubimcima na Internetu nisu uračunate u rast BDP“, rekao je Fernald. Različite vrste digitalnezabave i komunikacija u kojima uživamo zahvaljujući tehnološkoj revolucijiuglavnom utiču na našu ne-tržišnu aktivnost. Drugi način razmišljanja o tome je da mnoge od nedavnih inovacija samo olakšavaju i čine zabavnijim stvari za koje teško da smo ikad i primetili da su teške i nezabavne. Ljudi koriste internetaplikacije za slanje poruka umesto ranijeg oslanjanja nae-mail ili plaćaju svojim telefonima, tamo gde su nekada vadili kreditnu karticu. Ne postoji vidljiva promena ni u korišćenju vremena – jednostavno prelazimo na nov, navodno savršen način da završavamo iste staretransakcije. Veći deo “Internet of Things” (sada se često nazivaInternetom svega) – povezanih sijalica i slavine, prekomerne elektronike i softvera u automobilima– pruža ovu vrstu “poboljšanja kvaliteta”: gadžetisu divni, ali su retko od suštinskog značaja.
Postoji mogućnost da se sva ta poboljšanja uvrste u novuformuluizračunavanja BDP, ali to bi značilo promenu celog modela – u suštini celeideologije – načina na koji se meri ekonomija. Umesto rešavanja paradoksaproduktivnosti, takve promene bi ga jednostavno zaklonile.
Pronalaženje prihvatljivog objašnjenja u okviru trenutnog skupa pravila nije nemoguće. U jednoj upravo objavljenom dokumentu,Rajan Deker (Ryan Decker) iz Upravnog odboraFederalnih rezervi i njegovi saradnici ističu da je brzi rast produktivnosti 1980-ih i 1990-ih bio vođen “visokom stopom rasta mladih firmi” – drugim rečima, start-upova. To je nešto kontra-intuitivno s obzirom na trenutnu vidljivost start-upkulture i preferenci koje generacije Y i Z gaje prema preduzetništvu, ali, prema Dekerovom papiru, poslovnadinamika u SAD je naglo opala od 2000. godine: “SAD ima mnogo niži tempo proizvodnje start-upova, a oni koji se probiju imaju manje šanse da postanu visoko rastućefirme.”
Poslovna dinamičnost je opala kako u sektoru novih tehnologija koji je obavijen tolikim uzbuđenjem i vrlo “in” kao i u tradicionalnijim sektorima – maloprodaji i proizvodnji. Deker i njegovi saradnici nisu istraživali razloge ove pojave, ali moguće objašnjenje je da se tehnološka revolucija zaista desila u 1980-im i 1990-im. Personalni računari su doneli veliki napredak. Ipak pre dvadeset godina, neki su očekivali više rasta produktivnosti od kompjuterizacije nego što ju je ona stvarno donela i diskutovali su oobjašnjenjima koje smo gore pomenuli – kao što je pogrešno merenje. Što se više stvari menjaju, to više ostaju iste.
Uspon mobilnih ili društvenih mreža doneo je značajne promene, ali ne revolucije u smislu produktivnosti i uticaja na ekonomiju. Paradoks produktivnosti će nestati kada se pojavi jedna stvarno velika stvar. U ovom trenutku, mi živimo na repu buma koji su iznedrile prethodne generacije – i možda upravo prolazimo kroz proces inkubacije neposredno pred novi skok napred.
Najveća ekonomija Evrope s pravom je zabrinuta da je digitalizacija pretnja njenom liderskom mestu u industriji.
Srećom po mnogobrojne nemačke industrijske firme – a što se toga tiče i po njihove kolege u drugim zemljama – oni imaju daleko više vremena da se prilagode nego firme direktno izložene raspoloženju potrošača. Na potrošačkom tržištu, digitalne pridošlice mogu vrlo brzo postati dominantne koristeći se“mrežnim efektima” na nekim tehnološkim platformama: što ih više ljudi koristi, to više aplikacija i drugih ponuda one proizvode, i na taj nač inpostaju jače od svojih rivala. To je razlog zašto nemački proizvođači automobila i opreme za grejanje gledaju sa strepnjom naGuglovrad na samonavodećim automobilima i inteligentnim termostatima.
Ipak, ekonomija tržišta za industrijsku opremu i drugi business-to-business(B2B) proizvodi koje prave mnoge nemačke firme su drugačiji, objašnjava izveštaj think-tanka Stiftung Neue Verantwortung, kao i drugih organizacija. Ova tržišta kreću se sporije i složenije. Stručnost izvršilaca je teško reprodukovati i, još važnije, u mnogim slučajevima oni kontrolišu pristup podacima koje generišunjihovi proizvodi. Kao rezultat toga, mrežni efekti nisu toliko jaki u ovakvim oblastima poslovanja.
Ako to nudi neku utehu nemačkim proizvođačima, valja znati , da sem utehe tu i nema mnogo čega drugog. Prvo, platforme napreduju kada se druge firme, programeri i korisnici, koriste njima. Većina velikih IT kompanija je odrasla rukovodeći takvim “ekosistemima”, ali to neće lako pasti proizvođačima. Kako kaže Pol Čudari, (Paul Choudary)analitičar tehnologija Sandžita (Sangeet), oni su „odrasli unutar načina razmišljanja koji je nalik cevi: firme naruče potrošni materijal, oblikuju ih u proizvode, a zatim pošalju prema klijentima. Sada one moraju da misle više kao “baštovani” i održavaju svoj “poslovni park” koji privlači i zadržava druge firme i kupce, kako bi cvetale.“
Drugo, uspešne platforme imaju tendenciju da su “otvorene”, što uglavnom znači da njihovi vlasnici podstiču druge firme, uključujući i konkurente, da izgrade aplikacije koje rade na njima. Bosch, Trumpf, Siemens i drugi tvrde da su otvoreni, ali nije jasno kako će ta dobrodošlica izgledati u praksi.
Nemački šefoviimaju tendenciju da misle da sami sebi mogu da pruže sve potrebne usluge i ne sviđa mi se ideja pozivanja drugih na njihovu platformu. Nemački proizvođači bi verovatno mogli da izgrade dominantan operativni sistem za vozila ukoliko bi prevazišli svoja rivalstva. Ali, nejasno je da li će BMW, Dajmler(Daimler)i FolksvagenovAudi učiniti „Ovde“ (Hire) biznis sa digitalnim mapama koje kupuju od Nokije(Nokia), bona fide platformom. Takva vlasnička razmišljanja takođe čine nemačke firme neodlučnim kada je reč oproizvodnji otvorenog softvera(open souce software), ili ustupanju drugih oblika intelektualne svojine, u maniru američkog proizvođača električnih automobila Tesla, koji je ponudio svoje patente kao deo napora da proširi svoju tehnologiju.
Treće, u suštini platformi je deljenje podataka koji se sakupe. Najbolje nove usluge su često rezultat kombinovanja informacija iz različitih izvora. Međutim, Nemačkoj to može biti teško. Jedna prepreka jeprivatnost: pored strogih zakona o zaštiti podataka, u zemlji postoji široko rasprostranjena sumnja u sve što podseća na unovčavanje podataka. Čak i među mlađim Nemcima, gotovo dve trećine strahuju da će lični podacikoje generišu njihovi automobilibiti prodati, prema nedavnoj studiji konsultantske firme Dilojt (Deloitte). Mnogi Nemcistrahuju od onoga što se zove Plattform-Kapitalismus, što znači dominaciju novih tržišta od strane moćnih stranih provajdera, kao što su Google i Facebook. Ovo se smatra nekako nepravednim, i primerom američkog„kaubojskog“ kapitalizma koji doprinosi nespremnosti nemačkih firmi za stvaranje i promovisanje svojih platformi. Mala i srednja preduzeća(MSP) takođe nisu previše voljna da dele svoje podatke: strahuju da bi mogla izgubiti kontrolu nad svojom intelektualnom svojinom, a time i svoju konkurentnost.
Četvrta i poslednja prepreka odnosi se na nemačku korporativnu kulturu. Iako nemačka preduzeća više nisu tako hijerarhijski složena kao što su nekada bila, njima se i dalje upravlja od vrha nadole; preuzimanje rizika se obeshrabruje. Ključ za razvoj uspešnih platformi i usluga je da ih treba staviti u ruke autonomnih timova – od kojih bi svaki tim bio kao neki unutrašnji, kompanijski startup – a koji će biti spremni da potope svaki projekat koji se ne pokaže uspešnim. Mnogi nemački giganti sada imaju“akceleratore” koji treba da izlegu nove poslovne ideje, ali mnogi od njih su samo vežbe za odnose sa javnošću. Samo je nekoliko njih otišlo tako daleko kao Klokner (Klöckner), koji je formirao inkubatorza unutrašnje startup-e u Berlinu, daleko od sedišta u Duizburgu, i čiji je cilj digitalizacija čitavog lanca snabdevanja firme.
Mnogi zaposleni, takođe, nisu spremni za digitalni svet. Na nemačkim univerzitetima kompjuterski naučnici su obučeni slično inženjerima, što znači da se fokusiraju na preciznost, objašnjava Klemens Westerkampsa Univerziteta primenjenih nauka u Osnabriku(Osnabruck). Ovaj način razmišljanja, kaže on, predstavlja veliku prednost pri izgradnji visoko pouzdanih sistema, koji su potrebni mnogim industrijama. To je, međutim, mana u svetu softvera i obimnih baza podataka, gde su brzo razmišljanje i preuzimanje rizika daleko važniji. “Bitka za industrijske platforme će biti borba između nemačke preciznosti i američke brzine”, kaže Vesterkamp.
Neprijateljski nastrojeni prema korisnicima
Inženjersko obrazovanje mnogih rukovodilaca takođe objašnjava zašto se oni više fokusiraju na dopunska poboljšanja nego na pravljenje drastičnih skokova u funkcionalnosti i jednostavnosti upotrebe njihovih proizvoda. “Nemci su stvarno dobri u smanjenju razmaka između delova i tela automobila”, kaže Kristof Kis (Christoph Keese). On je bio jedan od Špringerovih rukovodilaca koji su proveli nekoliko meseci u Silikonskoj dolini, kada je napisao veoma uticajnuknjigu o iskustvu koje je tamo stekao. Ali korisničkiinterfejs na nemačkim proizvodima je druga stvar. Oni su često toliko kompleksni, kaže Kis, da je reč koja se najčešće pojavljuje na njihovim ekranimaAnvenderfehler (“greška korisnika”).
Uporedite Silikonsku dolinu i nemački ekvivalent za industrijske firme, region oko Štutgarta, i kulturološke razlike će vam biti jasne. Guglov kampus u Mauntin Vjuu (Mountain View) nudi oko 30 različitih kantina sa besplatnom hranom i rastegljivim radnim vremenom. Posetioci mogu videti neke samonavodeće automobile, ali pejzažem dominiraju bicikli u osnovnim bojama koje zaposleni koriste da bi se prevezli između mnogih zgrada. U kompaniji Bosch u Gerlingenu, svi zaposleni se slivaju u veliku, centralizovanu korporativnu kafeteriju u vreme ručka. Bosch ima i vozni park u kojem su najupadljivija vozila su zelene, samonavođene kosilice koje travu oko poslovne zgrade održavaju savršeno podšišanom.
Ipak, ne bi bilo fer da se ne pomene “Bošova start-up platforma” koju je ova firma nedavno osnovala u Ludvigsburgu, nedaleko od centrale. Platforma je već „porodila“ pregršt firmi. Jedna je razvila bežični senzor za poboljšanje prinosa špargli, druga gradi poljoprivredne robote koji ubijaju korov. Jasno je da se nemački proizvođači menjaju. Pitanje je samo da li oni mogu to da urade dovoljno brzo.
Žiteljka poluostrva Moin, Doroti Pričard, zagovornica je izgradnje svemirske luke
Džon Vilijems, protivnik izgradnje; iza njega je lokacija buduće svemirske luke Saterlend
