Koliko košta Alan Tjuring?


Kako je Alan Tjuring predvideo eru veštačke inteligencije, i kako će se naći na novoj britanskoj novčanici od 50 funti.

“Sometimes it is the people no one can imagine anything of who do the things no one can imagine.”

Ni 65 godina nije bilo dovoljno vremena da se prepozna i prizna Tjuringov neprocenjiv doprinos svetskoj nauci.

Postoji dobar razlog što su Britanci pre neki dan izabrali da ih “dečko sa Prinstona” vodi dalje kroz 21. vek: njegova uloga u razbijanju nacističkog šifarnika „Enigma“ biće odlučujuća pri donošenju odluke da se njegov lik stavi na novu britansku “petobanku”. To, međutim, nipošto nije sveobuhvatni odraz svih Tjuringovih interesovanja i dostignuća – izuzev dramatično važnih dometa u razvoju veštačke inteligencije i kriptografije, značajni su i njegovi uvidi u oblasti morfogeneze (utvrđivanje zakonitosti i obrazaca rasta živih bića) u spoju s razvojem mašinske inteligencije.

Da, pomogao je saveznicima da pobede u ratu: Tjuring je imao moć da uoči suštinu problema koji je trebalo rešiti: na te ratne zadatke primenjivao je svoje neslućene kapacitete – ne bi li stekao uvid u izlazne opcije, uz ogromnu usredsređenost i  kreativnost. Ali Tjuringov značaj ne sastoji se od njegovog istorijski ključnog položaja – kao osobe koja je rešavala najveće probleme Drugog svetskog rata – ili pak kao osobe koja je bila odvratno maltretirana samo zato što je gej (Tjuring, naravno, teško da je 2013. čuo zvanično izvinjenje britanske kraljice za ono što mu je kruna učinila). Raspet na stub srama, bez ikakvog povoda; ono što je Britaniju danas inspirisalo da mu se nakon gotovo sedam decenija, barem na neki način, makar simbolično, oduži. Napokon, njegov doprinos naučnoj zajednici i svetu još uvek nije do kraja sagledan – ono zbog čega je slavan je tek jedan deo njegovih naučnih dometa.

Tjuring je bio osoba koja je toliko mnogo držala do sopstvene privatnosti. Međutim, imamo nekoliko uvida u njegove glavne motive – pre svega onih koji potiču od reči i pera pionira informacionog doba, Kloda Šenona. Američki matematičar koji je radio u plodnom, višestruko podsticajnom okruženju Belovih laboratorija (Bell Labs) u Nju Džersiju, Šenon je intelektualno bio podjednako snažan kao i Tjuring. Njih dvojica su prepoznali svoje čudno srodstvo 1942. godine, kada je Tjuring bio poslat preko Atlantika u Belove laboratorije ne bi li doznao nešto više o američkim dometima u kriptologiji (ili kriptografiji) – oblasti šifrovanja i razbijanja šifara.

Tokom posete, Šenon i Tjuring bi zajedno popili po čaj i pričali o svemu pomalo  – osim o kriptografiji i šiframa. Šenon je kasnije komentarisao da mu je Tjuring zavideo na slobodi da „luta svim vrstama intelektualnih oblasti“. Ipak, njih su dvojica najviše razgovarali o tome šta bi računari mogli da urade u budućnosti – posebno u stvaranju veštačke inteligencije. “Tjuring i ja smo razgovarali o mogućnosti da se u potpunosti simulira ljudski mozak“, rekao je Šenon u jednom intervjuu iz 1977. godine. Tada su mislili da bi projekat mogao potrajati nekoliko decenija.

Tjuring je 1948. godine napisao “Inteligentne mašine”, svoj prvi članak o simulaciji mozga na kompjuteru. Nije objavljen godinama nakon njegove smrti, uglavnom zbog toga što je Tjuringov šef, Čarls Darvin – ne “onaj” Darvin, već njegov unuk – gajio mišljenje da taj rad nije ništa bolji od “đačkog eseja”. Tjuring je 1950. objavio još jedan rad o veštačkoj inteligenciji: bio je to rad u kojem je glavno pitanje glasilo: “Može li mašina da misli?” Šenon ga je te godine posetio u Mančesteru, i bio je impresioniran što vidi da još uvek aktivno radi na razumevanju onoga što se događa unutar računara. Čak je i osmislio sistem u kojem bi mančesterski kompjuter emitovao zvuk svaki put kada bi završio operaciju, sa tonom zvona koji daje informacije o procesu. Tjuring je mislio da ova programerska naredba, da “namesti ton pištaljki!”, kako se to radosno izrazio Šenon, može biti ključ za razumevanje kako mašine mogu misliti.

Guverner Banke Engleske, Mark Karni, objavljuje da će Tjuringov lik biti na novog britanskoj novčanici od 50 funti (The Independent)

Guverner Banke Engleske, Mark Karni: “Tjuringov lik biće na novog britanskoj novčanici od 50 funti” (The Independent)

To tada i nije bio – “razumevanje mašina” je uvid koji je došao kasnije, sa Tjuringovom arhitekturom za jedan drukčiji kompjuter, koji je povezao svoja kola sa promenljivim vezama, oponašajući arhitekturu ljudskog mozga. Veštačka neuronska mreža je skinuta sa table za crtanje na bostonskom MIT-u, gde je Klod Šenon (Claude Shannon) bio gostujući profesor – bilo je to 1958, četiri godine nakon što je Tjuring preminuo u nepojmljivo bolnim okolnostima.

Mogli bismo veličati Tjuringa zbog njegovog uspešnog razbijanja šifara, ili se usredsrediti na užasan tretman koji je nasilno “primenjen” nad njim, u doba koje je odisalo netolerancijom prema homoseksualcima. Ali, možda bi bilo najbolje da se na izbor Alana Tjuringa za lice na novoj britanskoj novčanici od 50 funti gleda kao na znak odobravanja u novoj epohi veštačke inteligencije. Tjuring je 1949. izjavio za Tajms da su sadašnje inkarnacije tj forme računarskih mašina “samo predosećaj onoga što će tek doći, a samo senka onoga što će biti.” Ovo je citat koji će se pojaviti na novčanici od 50 funti, i koji je odraz jedne istine – sa svojom i dobrom i lošom stranom. Sledeći Tjuringov pravac kojim nas je poveo, danas razvijamo mašine koje uče da dijagnostikuju bolest pre nego što je to čovek u stanju, zajedno sa drugim AI uređajima koji uče da identifikuju ljude i ubijaju ih. Veštačka inteligencija će promeniti svet kroz iskustva radosti i bola, na sličan način koji je to doživeo i njen kreator, završava Majkl Bruk za New Statesman.

Mark Karni, direktor Banke Engleske (Guardian)

Stavljanje Alana Turinga na 50 funti je trijumf britanske nauke – i jednakosti, napisala je ovim povodom Emili Grosman, molekularna biologičarka, genetičarka i naučna novinarka, inače poznata javna ličnost koja se u Britaniji često može videti na TV-u. U svojoj kolumni za Gardijan, Grosmanova kaže da je i ona sama bila članica savetodavnog odbora kojeg je upriličila Banka Engleske da bi se pomoglo pri odabiru naučnika koji će krasiti novu novčanicu od 50 funti. Odavanjem počasti na ovakav način poslata je poruka da Britanija poštuje sve ljude, piše ona i dodaje: „Tokom prošlog Božića  sam imala to neobično zadovoljstvo da iščitavam kratke biografije 989 mrtvih naučnika. Kao članica savetodavnog odbora za odabir karaktera na novčanicama Centralne banke Engleske, proučavala sam potencijalne kandidate za novu novčanicu od 50 funti: zapravo, broj britanskih naučnika koji su bili kandidati za “reklamiranje britanske petobanke” dostigao je preko 225 hiljada(!). Ovoliki broj javnih ličnosti je istovremeno “odražavao ogroman doprinos našeg malog ostrva međunarodnom naučnom napretku u proteklih nekoliko stoleća”, piše Grosmanova. Ona, uzgred, piše i da je dve trećine homoseksualnih parova u Londonu zabrinuto za svoju bezbednost tokom boravka na javnim mestima ovog grada, kao i da se ona sama, “budite ubeđeni, osećam prilično neprijatno dok mojoj partnerki (inače majci) i meni viču, negoduju i dobacuju na ulici – kako mladi muškarci tako i starije gospođe”.

turing.w.uib.no

Savetodavni odbor je konačno stigao do liste od 12 ličnosti, koju smo uredno predstavili guverneru Banke Engleske, Marku Karniju. Svi su sami po sebi bili izuzetni naučnici, koji su se univerzalno složili da su dali značajan i trajan doprinos ne samo svetu nauke, već i društvu u celini. Oni su se kretali od Stivena Hokinga i Rozalind Frenklin do Doroti Hodžkin i Šrivanase Ramanudžana. Bila je to lista koja je osporila zastareli stereotip o „društveno neugodnom starom belcu, koji marljivo radi sam u svojoj laboratoriji“. Ova je metafora štetna, i izraz je koji danas još uvek sprečava mnoge mlade ljude da vide svoje mesto u nauci.

Jedno se ime posebno isticalo kao ono kojem treba ukazati pažnju i čast da se nađe na novčanici od 50 funti: Alan Tjuring. Njegov doprinos nauci je jasan: on je bio otac informatike, značajno utičući na savremenu oblast veštačke inteligencije, i – što je najvažnije – odavanje priznanja za njegov rad i domete napravljene u Blečli Parku tokom Drugog svetskog rata, kao vođe tima koji je razbio nemački kripto-sistem upotrebljavan za šifrovanje „Enigme“.

U 72 zemlje sveta su istopolni odnosi i dalje nezakoniti (od kojih su 36 članovi Komonvelta), dok je 11 onih u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću. Odavanje pošte Tjuringu šalje jednu snažnu poruku. Britanija je nacija koja veruje da se prema svim ljudima treba odnositi podjednako i s poštovanjem; zato bi ova nacija trebalo da Alana Tjuringa slavi zbog njegovog izuzetnog doprinosa svetu. To je, ujedno, i odavanje pošte svakom od 50 hiljada onih koji su na isti način, i iz istog razloga, stradali u Britaniji polovinom prošlog veka.

“Izvinjavati se mrtvima je jedna fina stvar. Ipak, bolje od toga je reći živima da vam je žao”, napisala je za Gardijan ovim povodom Ketrin Benet, britanska novinarka i kolumnistkinja Observera.

Baroni razbojnici digitalnog doba


Način na koji je kompanija Cambridge Analytica iskoristila Facebook da prikupi podatke o desetinama miliona korisnika samo je jedan od problema vezanih za ovu društvenu mrežu i njen uticaj na društveni i politički život. Na izvestan način ovaj skandal je skrenuo pažnju sa važnijih pitanja koja proističu iz modela poslovanja giganata interneta: Google, Facebook, Amazon i druge velike tehnološke kompanije izgradile su najobuhvatniji i najbezobzirniji aparat nadzora i praćenja koji je svet ikada video. Svi smo pod njihovom prismotrom.

Poslovni model internet kompanija može se opisati kao kapitalizam nadziranja – što je prva učinila harvardska profesorka Shoshana Zuboff 2015. godine. Izgrađen na tehnologijama prikupljanja informacija i manipulisanja ponašanjem korisnika, kapitalizam nadziranja nastao je onog trenutka kada su inženjeri iz Googla shvatili da prateći šta korisnici unose u pretraživač mogu anticipirati njihove želje. Razvijanje tehnika za predviđanje želja korisnika omogućilo im je da plasiraju prilagođene oglase koji će uvećati prihode kompanije.

Danas praktično svaki aspekt svakodnevnog života ostavlja trag u korporativnim bazama podataka koji se koriste za predviđanje i oblikovanje svih oblika ponašanja. Ali korporacije koje se bave biznisom nadziranja ne zadovoljavaju se samo praćenjem želja korisnika; one aktivno oblikuju i usmeravaju te želje u skladu sa svojim ciljevima. To obično znači da se od nas očekuje da kliknemo na reklamu, posetimo veb-stranicu ili konačno nešto kupimo. Da bi to postigli, koriste se sve poznate prečice i predubeđenja koja utiču na ljude prilikom donošenja odluka, čime se bavi disciplina poznata kao „heuristika“. To često podrazumeva da se linkovi i drugi sadržaji moraju prikazati na način koji ih čini atraktivnijim, a u nekim slučajevima kao što su takozvani „mračni šabloni“ – trikovi za privlačenje pažnje i prodaju ili prikupljanje ličnih podataka koji uključuju element prevare – koriste se arhitekture izbora koje korisnike proračunato dovode u zabludu.

Opsežni eksperimenti omogućuju dalje usavršavanje oglasa i poziva na interakciju. Google je na primer do 2014. godišnje izvodio oko 10.000 eksperimenata u oblasti pretrage i plasiranja oglasa, a u bilo kom trenutku u toku je bar 1.000 eksperimenata. Eksperimentima se testiraju korisnički interfejsi, algoritmi i drugi elementi servisa da bi se ustanovilo koje kombinacije su najefikasnije za angažovanje korisnika. Oglasi vas prate sa jedne veb-stranice na drugu, svaki put suptilno izmenjeni, jer kompanija pokušava da na osnovu vašeg ponašanja i reakcija otkrije koja varijacija će vas naterati da konačno kliknete na oglas.

Otuda, ako koristite Chrome pretraživač ili Google aplikacije gotovo je sigurno da ste deo uzorka u desetinama psiholoških eksperimenata koji treba da ustanove profil vaših navika i slabe tačke koje kompanijama mogu doneti korist. Taj personalizovani i dinamički oblik podsticanja određenih oblika ponašanja pruža kompanijama mnoštvo prilika da manipulišu korisnicima na načine nezamislive pre nastanka interneta. A budući da se saznanja o vašim slabim tačkama dalje primenjuju za što efikasniji uticaj na ostale korisnike, vi ste praktično saučesnik, ne samo u sopstvenoj već i u manipulaciji vaših prijatelja i članova porodice, suseda i kolega, praktično svakog korisnika ovih usluga.

Većina ljudi ne shvata koliko inače nedostupnih informacija možete otkriti samo analizom relativno depersonalizovanih podataka o ponašanju neke osobe. Istraživanje iz 2013. koje je sproveo Centar za psihometriju Univerziteta u Kembridžu pokazalo je da i bez činjeničnih podataka o nekoj osobi analiza „lajkova“ na Facebooku može precizno pokazati njenu seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, nivo zadovoljstva životom, politička i verska ubeđenja, da li su joj roditelji razvedeni i da li koristi droge. U nastavku istraživanja 2015. pokazalo se da kroz analizu „lajkova“ kompjuter može proceniti karakteristike vaše ličnosti – koliko ste naklonjeni umetnostima, koliko ste stidljivi ili kooperativni – bolje nego članovi vaše porodice i prijatelji. Zamislite sad koliko se podataka, čak i onih koje smatrate ličnim i poverljivim, može izvući iz mora drugih informacija koje korporacije prikupljaju o vama i svakom drugom korisniku. Onda zamislite eksponencijalni rast količine takvih podataka koji će uslediti sa širenjem takozvanog interneta stvari (Internet of Things, IoT) – što je praktično mreža senzora, kamera i mikrofona koji će se kriti u vašim domovima, kancelarijama i na javnim mestima i vredno prikupljati i slati podatke u baze podataka kapitalizma nadziranja.

Oni koji su pratili saslušanje Marka Zuckerberga pred Kongresom prošle nedelje su u zabludi ako misle da ne treba da se brinu jer ne koriste Facebook. Tehnike praćenja koje kompanija koristi – uključujući alat Facebook Pixel namenjen oglašivačima i dugmad „like“ i „share“ – utkane su u sam internet i mnoštvo veb stranica. Na taj način se prate korisnici širom interneta, stiču predstavu o njihovim interesovanjima i upućuju im se prilagođeni oglasi. Zeynep Tufekci, profesor sociologije na Univerzitetu Severne Karoline, napisao je nedavno u New York Timesu da čak i ako nemate otvoren nalog, Facebook može dedukovati informacije o vama na osnovu onoga što zna o vašim prijateljima koji ga imaju. Čak i ako niste registrovani korisnik, Facebook verovatno sastavlja „skriveni dosije“ o vama, isto kao za svoje korisnike. U Americi nema načina da to sprečite. Koristili Facebook ili ne, on vas posmatra.

Često se tvrdi da su lični podaci cena koju plaćamo da bismo besplatno koristili ponuđene usluge. Ali to nije sasvim tačno. Prava cena koju plaćamo da bismo koristili Google i Facebook jeste naša privatnost. Odustajanje od prava na privatnost omogućuje kompanijama da istražuju vaše psihološke slabe tačke i naplaćuju oglašivačima mogućnost da ih koriste. Da bi to prikrile, ove kompanije se skrivaju iza dokumenata o politici privatnosti koji su često dugački, komplikovani i pisani nerazumljivim pravnim jezikom. Pre desetak godina jedno istraživanje je pokazalo da bi prosečnom korisniku godišnje trebalo oko 25 dana (i noći) da pročita sve politike privatnosti koje je primoran da prihvati. Ko ima vremena i volje da to čita? Pozivanje na privatnost da bi se opravdale takve prakse liči na prevaru – Federalna komisija za trgovinu je osudila politiku privatnosti koju nudi Google jer korisnike dovodi u zabludu – naročito kada se ima u vidu da korporacije u biznisu nadziranja koriste heurističke metode da otkriju najbolji način prezentacije politika privatnosti tako da navedu korisnike da ih prihvate.

Možda vam se čini da je to razumna cena za održavanje kontakta sa prijateljima i rođacima. Ali ono što dobijate zauzvrat nije verna slika vašeg socijalnog kruga, već prilagođena verzija kojom upravljaju algoritmi inženjera iz Facebooka. To što vidite nije stvarnost, već slika stvarnosti koju je za vas filtrirao Facebook. U tu prilagođenu sliku enkodirani su različiti sudovi o tome šta je po mišljenju Facebooka vredno vaše pažnje. Na primer, algoritam za prikazivanje novih objava smanjuje vidljivost onih korisnika koji prema kriterijumima kompanije nisu dovoljno aktivni – to jest, prikazuje manji broj njihovih objava drugim korisnicima – i uvećava vidljivost onih koji su aktivniji. To je nov oblik kontrole: radite ono što Facebook od vas želi i bićete nagrađeni; ako ne ispunite kvotu, bićete kažnjeni socijalnom nevidljivošću. To može proizvesti teške posledice. Zamislite, na primer, da ste se u trenutku teške bolesti okrenuli Facebooku u pokušaju da doprete do prijatelja koji će vas podržati i utešiti, ali niko od vaših prijatelja ne reaguje i vi umirete u uverenju da nikome nije stalo do vas – samo zato što niste bili dovoljno aktivni da bi Facebook smatrao da je vaša bolest vredna pažnje vaših prijatelja. To nije anti-utopija iz budućnosti – to se navodno dogodilo prošle godine.

Kada Mark Zuckerberg govori o povezivanju ljudi, kao što često čini, on uvek zaboravlja da naglasi da je to povezivanje ljudi sa Facebookom. Koliko god da Zuckerberg priča o zajednici i povezanosti, Facebook ne postoji da bi doprineo održavanju društvenih veza i istinskih prijateljstava. On zarađuje od oglašavanja i zato želi da što više surfujete, skrolujete i klikćete i tako ustupate detalje o svom životu za dalju obradu. Da bi to postigao, Facebook se mora pozicionirati kao centar vašeg društvenog života i posrednik vaše stvarnosti.

Tako posredovana stvarnost daje kompaniji kao što je Zuckerbergova značajan uticaj na globalni protok informacija. Sa tim uticajem ide i odgovornost. Ipak, zahvaljujući nedavno procurelim internim dokumentima znamo da Facebook ne razmišlja mnogo o posledicama svog delanja i da toleriše globalni procvat lažnih vesti i dezinformacija. U Mjanmaru na primer, gde je Facebook toliko dominantan da mnogi veruju da su Facebook i internet jedna ista stvar, brisani su sadržaji kojima se skreće pažnja na etničko čišćenje Rohinja muslimana i zabranjivani sadržaji njihovih grupa, dok pozive na nasilje protiv njih niko nije cenzurisao. Uticaj Facebooka u Mjanmaru je tako veliki da ga Ujedinjene nacije i grupe za zaštitu ljudskih prava optužuju za pomaganje u genocidu.

Da ne bude zabune, takvo ponašanje nije ograničeno samo na Facebook; to je endemski oblik ponašanja u kapitalizmu nadziranja. Poznato je da je Google preporučivao linkove koji vode do stranica o teorijama zavere; u članku u Timesu objavljeno je da je Google čak postavljao oglase za lažne vesti na stranice posvećene proveri činjenica u vestima. U pokušaju da uveća broj klikova i prihod, YouTube, jedan od servisa pod kontrolom Googla, usmerava korisnike na sve ekstremnije video snimke i postaje vodeći generator radikalizacije u 21. veku.

Svet upravo otkriva da stvarnost posredovana Facebookom olakšava nadziranje glasača od strane političkih partija i kampanja. Facebook alati „prilagođena publika“ i „slična publika“ omogućuju oglašivačima, uključujući i političke organizacije, da dostave spiskove ljudi na koje ciljaju i povežu ih sa njihovim profilima. Oglašivači onda mogu izabrati slične ljude koji nisu bili na njihovim spiskovima i usmeriti političke poruke na sve njih, što znatno pojačava efekte kampanje. Pomoću takvih alata za mikrociljanje organizatori kampanja mogu precizno plasirati različite poruke različitim grupama glasača. Prema članku iz magazina Wired, tokom američkih predsedničkih izbora 2016. Trumpova kampanja je svakog dana koristila oglase u 40-50 hiljada različitih varijacija pažljivo osmišljenih da deluju na ciljane grupe i prethodno testiranih eksperimentima. Na dan treće predsedničke debate, takvih prilagođenih varijacija bilo je 175.000. Menadžer Trumpove digitalne kampanje tvrdi da je Trump pobedio zahvaljujući Facebooku i Twitteru.

Za vreme izbora za Kongres 2010. godine Facebook je organizovao sopstveno istraživanje efekata političkih poruka upućenih preko onlajn platformi. Istraživanje je pokazalo da je moguće uvećati verovatnoću izlaska birača na glasanje za oko 0,4 odsto plasiranjem obaveštenja da su njihovi prijatelji već glasali i ohrabrivanjem da učine isto (nešto drugačiji eksperiment izveden 2012. dao je sličan rezultat). To ne zvuči kao mnogo, ali na nivou zemlje to je oko 340.000 glasova. George W. Bush je pobedio sa razlikom od nekoliko stotina glasova u Floridi; Donald Trump je 2016. pobedio zahvaljujući tome što je uspeo da privuče oko 80.000 glasova više u samo tri države. Pažljivo dizajnirane mikro-kampanje pod parolom „izađi i glasaj“ imaju veliki značaj u slučajevima kada je trka izjednačena. Takođe, u kampanji 2016. Trump je koristio alatku „prilagođena publika“ za vođenje tri kampanje za odvraćanje onih grupa birača koji bi mogli glasati za Hillary: ciljali su na demokrate koji podržavaju Sandersa porukama o njenim vezama sa finansijskom elitom; na mlade žene porukama o njenoj podršci suprugu uprkos optužbama za seksualno neprimereno ponašanje; i na Afroamerikance porukama o njenim komentarima o „supergrabljivcima“ iz 1996. Negativne kampanje nisu ništa novo, ali precizno ciljanje mikro-kampanjama danas ih čini efikasnijim nego ikada – po cenu potkopavanja poverenja u političare i vere u demokratski proces.

Kao što primećuje profesor Tufekci: „Ako su inženjeri konsenzusa 20. veka imali na raspolaganju lupe i bejzbol palice, njihove kolege u 21. veku imaju teleskope, mikroskope i skalpele u obliku algoritama i analitike“. Moguće je da ne postoji dvoje ljudi koji su videli isti skup oglasa, jer se u svakom sukobljavanju argumenata i dezinformacija vrše precizna prilagođavanja za različite grupe, pa glasači i ne znaju šta je servirano drugima. Dok su se političke kampanje u prošlosti odvijale pred očima javnosti, a tvrdnje i argumenti kandidata su stavljani pod lupu, mikro-ciljanje znači da se izborni proces danas pomerio ka privatnoj i personalnoj sferi, bez mnogo prilika za unakrsno ispitivanje i osporavanje dezinformacija. Po mišljenju stručnjaka za digitalne medije Justina Hendrixa i Davida Carolla, to je „noćna mora za demokratiju“.

Kao društvo polako dolazimo sebi i uočavamo probleme koje stvara Facebook. Poštovanje privatnosti nikada nije bilo deo njihove misije. Zuckerberg je više puta podsećao senatore da je Facebook izrastao iz ideje grupe studenata za veb-stranicu – ali nije pomenuo da su na toj stranici birali najzgodnije studentkinje bez njihove saglasnosti. U prvoj deceniji razvoja ovog sajta, njegov moto je bio „kreći se brzo i ruši sve što ti se nađe na putu“. Sa takvim poslovnim etosom nije neobično što nas skandali povezani sa Facebookom više ne iznenađuju.

Ponekad neko primeti sumnjive postupke ove kompanije i digne prašinu. Kao i poslednjih dana, onda se obično pojavi Zuckerberg, izjavi da mu je veoma žao i da nije mogao da predvidi problem (uprkos upozorenjima stručnjaka i grupa za zaštitu privatnosti), izgovori nekoliko rečenica o „zajednici“ i planiranim „poboljšanjima“ i obeća da će se Facebook promeniti. Ali posle svih izvinjenja i obećanja da će biti pažljiviji i da će korisnicima osigurati više privatnosti – a bilo ih je dosta – neke stvari ostaju iste: nadziranje je ugrađeno u gene Facebooka, a svrha njegovog postojanja je kapitalizam nadziranja. Rešenje koje se nudi je predvidivo i pogrešno: dajte Facebooku još veću moć.

Zuckerbergovo saslušanje pred Kongresom jasno je pokazalo nekoliko stvari. Facebook i dalje odbija da prizna koliko malo korisnici znaju o onome što Facebook radi. Zuckerberg tvrdi da je većina korisnika upoznata sa aktivnostima praćenja koje se sprovode i da im to ne smeta, ali istraživanja pokazuju da se većina korisnika ne bi saglasila sa takvim praksama. Takođe, da bi opravdao svoj poslovni model, Facebook insistira na tvrdnji da korisnici preferiraju ciljano oglašavanje, uprkos tome što istraživanja pokazuju da 41 odsto njihovih korisnika više voli tradicionalno oglašavanje, dok se svega 21 odsto opredeljuje za ciljane oglase (63 odsto bi volelo da vidi manje oglasa bilo koje vrste). Sada se zna da desetine hiljada aplikacija imaju pristup velikim količinama podataka o korisnicima prikupljenim do 2015, baš kao i Cambridge Analytica. Tek sada, kad se našao pod reflektorima javnosti, Facebook pokušava da revidira odobrenja za korišćenje podataka.

Konačno, ni Facebook ni Google niti bilo koja od kompanija za nadziranje i praćenje ne mogu se same od sebe reformisati na iole smislen način, jer su zavisne od naših podataka. Poslednji patenti koje je Facebook zaštitio ne obećavaju ništa dobro. Kapitalizam nadziranja se često prikazuje kao prirodan poredak stvari u digitalnom svetu, ali to je rezultat izbora koje su pravili ljudi u trci za profitom. Kao poslovni model on nije ni neizbežan ni nepromenjiv.

Korak u dobrom smeru bi bio prelazak na kontekstualno oglašavanje. To znači da biste oglase dobijali na osnovu sadržaja stranice koju posećujete, a ne na osnovu analize podataka prikupljenih praćenjem ponašanja korisnika. Najavljena Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) u Evropskoj uniji, kojom se štite prava korisnika, zahteva nove pristupe. I Facebook i Google su imali teškoća da ispune zahteve već postojećih zakona o zaštiti podataka koji su u Evropi stroži. Sudovi u Belgiji i Nemačkoj nedavno su objavili da su neke od praksi koje primenjuje Facebook (uključujući praćenje ljudi koji nemaju Facebook nalog) protivzakonite, a Google je već bio kritikovan i plaćao velike kazne zbog prikupljanja podataka bez saglasnosti i obaveštavanja korisnika o tome šta radi sa njima.

Ispunjavanje uslova koje postavlja GDPR verovatno će biti veliki izazov za kompanije koje se bave biznisom nadziranja. Ali uz zaprećene kazne i do 4 odsto globalnog prometa za ozbiljna kršenja pravila EU, tehnološke kompanije će morati ozbiljnije da shvate svoju odgovornost i sprovedu reforme. Pošto će već morati da primene nova pravila da bi nastavile da rade u Evropi, mogle bi – relativno lako – da primene ista pravila na korisnike u Severnoj Americi i ostatku sveta. I zaista, Facebook je pod sve većim pritiskom da tako i postupi – a i Zuckerberg je natuknuo da bi kompanija mogla poći u tom smeru. To bi bio veliki korak napred; zaštitnica prava potrošača Jessica Rich u članku objavljenom u magazinu Wired primećuje da bi bilo još bolje kad bi i Sjedinjene Države usvojile zakone slične onima u Evropi.

Problematična praksa kompanija za nadziranje i njihovo uporno odbijanje da odgovorno postupaju doveli su nas do prekretnice. Možemo se usprotiviti visokom nivou korporativnog nadziranja, kakvo pre dolaska interneta svakako ne bismo prihvatili, tako što ćemo izvršiti pritisak na Facebook i zakonodavce da nešto promene i tako što ćemo koristiti alternativne servise sa drugačijim poslovnim modelima. Takođe možemo zahtevati pozivanje na odgovornost čitavog digitalnog oligopola i bolju zaštitu naše privatnosti i podataka. Ovo je trenutak odluke: da li će internet pripasti njima ili nama?

Jennifer Cobbe, The New York Review of Books, 12.04.2018.

Peščanik.net, 19.04.2018.

Srodni link: Paul Mason – Budućnost Facebooka

 

Otvorene kancelarije: trend poguban za rad i učinak


01

Radna mesta iziskuju više zidova, a ne manje, piše Lindsey Kaufman. Ona radi kao stariji kopirajter u jednoj njujorškoj reklamnoj agenciji. Živi u Bruklinu. Njene osvrte, kolumne i eseje objavljuju Washington Post, Our Town Downtown i xoJane.

Moj šef je pre godinu dana najavio da će se naša velika reklamna agencija sa sedištem u Njujorku preseliti u novi prostor sa “otvorenim kancelarijskim prostorom”: bez zidova, bez pregrada – svi su na “vetrometini”, a radni stolovi neograđeni i može im se slobodno pristupiti sa svih strana. Nakon devet godina rada u njoj, kao iskusna i priznata uposlenica, bila sam prinuđena da svoju privatnu kancelariju zamenim stolicom postavljenom za dugački, zajednički sto. U tom sam se trenutku osetila kao da mi je šef je ukrao svu odeću i ostavio me da stojim u donjem vešu.

08Naš novi, moderni kancelarijski prostor u četvrti Trajbeka (Tribeca) je divno prozračan, pa ipak – izuzetno ugnjetavački i tlačiteljski. Nema ničeg što bi u njemu bilo privatno. Prvog dana sam zauzela svoje mesto za stolom dodeljenim našem kreativnom odeljenju, pored jedne zgodne žene koja je, kako mogu da pretpostavim, u prošlom životu bila brodska sirena u kombinaciji s obilnom količinom psovki koje je iz sebe izbacivala u okolni prostor. Čitavog tog prvog dana na novom radnom mestu ona je neprestano prekidala ostale mešajući im se u radne zadatke i obaveze, vičući i grohotom se smejući, sve to u kombinaciji sa glasnom muzikom koju je otpanjila. Kao neko ko pije izuzetne količine vode, čak sam se pribojavala da će mi koleginice i kolege “lupati recke” koliko često idem do toaleta.

Na kraju radnog dana, uputila sam jedno “zbogom” ka 12 pari očiju za koje sam pomislila da me gledaju osuđujuće jer u 5:04 popodne “već odlazim”. Najkraćim mogućim putem uputila sam se ka prodavnici “Beats” kako bih kupila najbolje slušalice koje bi, kako sam se iskreno nadala, bile u stanju da ponište buku konstantno razdragane “brodske sirene” koja je sedela tik do mene.

07

Uprkos očiglednim problemima, model otvorenih kancelarija nastavio je da zadire među radna mesta i zaposlene širom Amerike. Danas oko 70 odsto američkih kancelarija nema nikakve ili ima niske pregrade, prema Međunarodnoj asocijaciji za radna postrojenja (International Facility Management Association). Silikonska dolina prednjači u rušenju zidova i pregrada. Google, Yahoo, eBay, Goldman Sachs i American Express – sve ove kompanije su svesrdno prihvatile i primenile ovaj model “otvorenosti” radnog prostora i njegove potpune izloženosti. Izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg angažovao je čuvenog arhitektu Frenka Gerija (Frank Gehry) u osmišljavanju najvećeg otvorenog radnog prostora u svetu u kojem bi radilo gotovo 3.000 inženjera. Kao biznismen, Majkl Blumberg veoma je rano počeo da prednjači u u primeni ovog koncepta; on je bio među prvima koji su primenili trend otvorenog prostora. Blumberg je za ovakvu promenu radnog ambijenta rekao kako se “ovim konceptom promovišu transparentnost i pravičnost”. On je, čak, ovaj model i slavodobitno preneo u sopstveni radni prostor u trenutku kada je postao gradonačelnik Njujorka, uspostavljajući na svom radnom mestu u Gradskoj kući “boks za bikove” (bullpen) kao “simbol otvorene komunikacije i dostupnosti gradonačelnika svim građanima”.

10Ove “otvorene kancelarijske hale” idealne su za maksimalno iskorišćavanje kompanijskog prostora uz minimiziranje troškova. Šefovi vole mogućnost što boljeg nadziranja svojih zaposlenih, ubeđenih da tako obeshrabruju potajno gledanje pornografskih filmova, konstantno “blejanje” na društvenim mrežama i neograničenu ličnu upotrebu mobilnih telefona – sve ono što ne treba da uđe u radni sat prilikom obračuna njihovih plata.

Poslodavci, međutim, stiču jedan lažni osećaj o većoj produktivnosti.

Jedna studija iz 2013. pokazala je da su mnogi radnici u otvorenim kancelarijama isfrustrirani usled prisutnih smetnji koje dovode do slabijeg radnog učinka. Skoro polovina ispitanih radnika zaposlenih u otvorenim ofisima izjavilo je kako je “nedostatak akustičke privatnosti i izloženost buci” za njih postao ozbiljan problem – nedostajali su im mir i tišina, ili sopstvena muzika koja ih inspiriše za rad, ili im je naprosto smetao “vodopad stranih zvukova i signala”  koji ih je prosto zapljuskivao na otvorenom prostoru. Više od 30 procenata njih žalilo se na nedostatak vizuelne privatnosti.

11

U međuvremenu, “lakoća interakcije” sa kolegama – problem koji je koncept otvorenih kancelarija navodno trebalo da popravi – bio je naveden kao problem među nešto manje od 10 posto zaposlenih (u bilo kojoj vrsti kancelarije). Zapravo, istraživanja pokazuju da su upravo oni koji rade u svojim privatnim kancelarijama najmanje skloni da svoju sposobnost da komuniciraju sa kolegama identifikuju kao problem “jer njihova kancelarija ima zidove”. U jednoj prethodnoj studiji, istraživači su zaključili da je “gubitak produktivnosti zbog ometanja bukom… u otvorenim kancelarijama udvostručen u odnosu na privatne kancelarije”.

05Nedeljnik Njujorker je u svom osvrtu na istraživanja vezana za ovakav inovativni dizajn radnog mesta utvrdio kako je navodna korist od otvorenih kancelarija u izgradnji novih prijateljstava jednostavno maska kojom se zabašuruju negativne posledice koje ovakav radni ambijent ima po radni učinak. I dok zaposleni s jedne strane osećaju kao da su navodno deo jednog opuštenog, inovativnog preduzeća, ta vrsta ambijenta, kada se podvede crta, šteti zaposlenima u ovakvim prostorima baš kao što narušava i njihovu produktivnost, kreativno razmišljanje i zadovoljstvo.

Osim toga, dokazano je da osećaj privatnosti pojačava radni učinak na poslu, dok u suprotnom može izazvati osećanje bespomoćnosti. Pored neprestanog uznemiravanja i neželjenih upadica sa strane, moje kolege i ja sada smo takođe i podložniji zarazi i bolestima: Prošle sezone, talas gripa je poput domina redom pokosio sve moje saradnike, piše Lindzi Kaufman za Vašington post.

14

Radeći u novom, otvorenom prostoru priznajem da sam stekla i neke dodatne zanimljive, neočekivane i naknadne veze sa svojim već starim drugarima, dodaje Lindzi. Pa ipak, uprkos svemu, ovo i nije neka uteha jer je moj lični učinak na poslu treskom udario na najniži nivo svih vremena. Sada mojih 12 saradnika i ja sedimo za jednim stolom gledajući se međusobno i razgovarajući od devet pre podne do pet popodne. To vam je kao da ste u srednjoj školi sa gomilom odraslih. Oni koji su, sve donedavno, decenijama radili u svojim kancelarijama sada su se na “vetrometini” i otvorenom prostoru pokazali kao najglasnijiji i najgrublji. Takvi, sve dosad, nisu morali ni da uzimaju u obzir koliko prenošenje ličnih navika bučnog reagovanja iz svojih kancelarija na zajedničku radnu površinu sada utiče na ostale, tako da sada jedni drugima izvikuju svoje ideje preko zajedničkog radnog stola; uz to – da nesreća bude čak i veća – ispovrtali su sve stare, izlizane viceve “iz dobrih starih vremena”, koje smo svi čuli već po 100 puta, a koje sada neumorno recikliraju.

06Kao rezultat toga, jedini trenutak kada mogu da efikasno radim jeste onda-i-samo-onda kada nikoga drugog nema uokolo, ili ako se izolujem u neku od onih malih – a  uvek tako željno traženih – zastakljenih “kockica” (Cubicle: soba za sastanke), smeštenih po obodu ove “šljakerske pustopoljine”.

I za kraj, jedna poruka poslodavcima: ukoliko žele da koncipiraju zaista uspešan model funkcionisanja otvorenih kancelarija, morali bi da pod hitno preduzmu mere u cilju poboljšanja radnog učinka. Oni bi, kao prvo, trebalo da stvore više privatnih prostora – i to takvih da više ne izgledaju poput akvarijumske staklene kugle. Oni bi, takođe trebalo da primene i pravila ograničenja međusobne interakcije: ako je, recimo, jedan kolega sa slušalicama na ušima, onda je to znak da treba da mu se obratite nekom narednom prilikom ili mu naprosto samo pošaljete e-mail. I molim vas, uvažite još jednu molbu: eliminišite muziku koja zapljuskuje naše uši, mozgove i radna mesta. “Metalika” u 3 popodne nije baš uvek u skladu sa pripremom za važan sastanak koji započinje u 4 popodne.

03

Sa druge strane, kompanije mogu da jednostavno prihvate i primene još jedan novi trend u obavljanju posla, naime: da zaposlenima omoguće da rade od kuće. Ovakav model povećao je produktivnost, jer zaposleni više sati provedu radeći a manje pauziraju. Povrh toga, one koji rade od kuće manje prekidaju i ometaju.

A mene, kada sam kod kuće, najviše ometa – frižider.

Lindzi Kaufman, Vašington post

Minimizacija podataka i startup firme: nova pravila zaštite privatnosti


09

Šta je minimizacija prikupljenih podataka? Šta je integrisana zaštita privatnosti? Kako i kada možemo očekivati konkretniju upotrebu svog prava na zaborav i brisanje podataka sa interneta i društvenih mreža? Kako su osmišljena nova pravila, procedure i načini prikupljanja privatnih podataka i kada ona stupaju na snagu? Nejtan Kinč za portal TechCrunch pobliže objašnjava ove pojmove.

Napomenimo da su “podaci” i “minimizacija” pojmovi koji se retko koriste u istoj rečenici, a danas predstavljaju jednu od ključnih pravila produkt-dizajna koje moramo primeniti ukoliko želimo da izradimo proizvode koji imaju vrednost, smisao i angažovanost, a sa ciljem služenja čoveku i njegovim potrebama.

Možda ste pomalo zbunjeni i niste sigurni da znate o čemu je reč. Pa ipak, ovo je goruća tema u strukturama evropske administracije.

Ako živite u Evropi a niste živeli pod kamenom već među ljudima, onda ste nesumnjivo svesni Opšte uredbe o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation, GDPR) koja stupa na snagu 2018. godine. Ova uredba tiče se Integrisane zaštite privatnosti i podataka, ili kraće u našoj terminologiji IZP (Privacy by design), minimizacije privatnih podataka u javnosti (data minimization MP), i pravo da se bude zaboravljen (ili pravo na brisanje ličnih podataka sa Svetske računarske mreže). I da, organizacije i subjekti moraće ih se pridržavati.

01

Ako ste u Australiji, sada možete biti svesni Izveštaja australijske komisije o dostupnosti podataka. Ukratko, “Comprehensive Right” Komisija (komisija za Opšte pravo) želi da korisnici interneta i mobilnih komunikacija dobiju sredstva, način i mogućnosti da:

• Imaju kontrolu nad svim javnim informacijama o njima, da, ukoliko je to potrebno, zahtevaju njihove izmene ili ispravke kao i da budu obavešteni o obavljivanju istih od strane trećih lica;

• Obezbede prava da pod nekim okolnostima budu izuzeti od prikupljanja ličnih podataka koje vrši neka treća strana;

• Zadobiju dodatna prava na jasan uvid u podatke koje o njima prikupljaju softveri i računari kao i na potpuni zapis-listing onoga što su ove o njima prikupile, u potpunosti isti kao što ga o njima poseduje treća strana.

• Možete se nalaziti bilo gde; u Aziji, na Bliskom Istoku, Africi ili u Sjedinjenim Američkim Državama. U tom slučaju, nemojmo ostati zaglavljeni u procesu razvoja regulatornih uslova koji podržavaju IZP i bacimo pogled na nekoliko ključnih statističkih podataka:

• Više od 400 miliona ljudi ima instaliran blokator oglasa (BO ad blocker).

• Kada je u pitanju korišćenje njihovih podataka, 80 odsto ljudi na globalnom nivou izjasnilo se da ne veruje kompanijama koje te podatke koriste.

• Trideset posto prihoda preduzeća ugroženo je usled lošeg kvaliteta podataka (da, ljudi lažu o tome ko su i šta su dok popunjavaju razne vrste onlajn upitnika)

• Prisustvujemo zahutalom razvoju čitavog ekosistema za Usluge kontrole ličnih informacija (Personal Information Services Management, PIMS)

• Trilioni dolara troše se na razvoj mehanizama kontrole zaštitu privatnosti – ali, nažalost, i na sisteme za pristup istima

18Privatnost naših podataka suočava se sa egzistencijalnom pretnjom. Sopstvenim stavovima ili ponašanjem, ili kroz proces razvoja propisa o privatnosti podataka, mi smo nekim ljudima i kompanijama obezbedili sredstvo za uvid u naše lične podatke, mogućnost za upliv u naš sve detaljnije i sve bolje iznijansirani digitalni identitet.

Danas, lični podaci više nisu tek hrpa nabacanih podataka koji tako nagomilani leže u bilansima i završnim računima velikih organizacija i sistema. Oni su veoma brzo postali preimućstvo u rukama imalaca tih podataka (treća strana), obezbeđujući im uvid u konkretnu osobu na koju se ti podaci odnose.

To znači da su organizacije/kompanije/treća lica tek samo privremeni čuvar i imalac podataka o “korisniku” (zapravo, o ljudskom biću koje ima pravo na privatnost i njegovu zaštitu). Ovaj pomak sa “korisnika” na “građanina” ili “ljudsko biće”obezbedio je i pomak ka promenama načina na koji tražimo, pohranjujemo ili koristimo lične podatke – a to podrazumeva obrazac našeg ponašanja, heuristiku, i najbolje prakse koje treba razvijati.

Razmislimo o tome ovako; kada se susretnete nekoga ne u virtuelnom već u stvarnom svetu koji vas okružuje,  da li biste bili u stanju da toj osobi odate sve svoje tajne? Da li biste toj konkretnoj ali vama u svakom slučaju nepoznatoj osobi pokazali vaš pasoš ili vozačku dozvolu – omogućavajući joj da ove vaše fotografije s ličnih dokumenata sačuva za sebe? Da li bi neznancu dali podatke o recimo, dužini vaših nogavica – podatku koji samo vama lično znači pri onlajn naručivanju odeće?

12Malo je verovatno da biste to učinili

U stvarnom a ne virtuelnom svetu, težimo da drugima postepeno otkrivamo podatke o sebi. To činimo na temelju trajnog dijaloga, tokom kojeg se razvija zajedničko razumevanje, a poverenje se “zarađuje” i izgrađuje kroz međusobnu razmenu informacija.

To je zato što u stvarnom svetu imamo sredstva i moći da odlučimo šta je to što ćemo drugima otkriti, kome ćemo te informacije pružiti, kao i pod kojim uvslovima. Druga osoba ima takođe sredstva i moći da učini isto, i mi, onda, kao takvi, delujemo pod jednakim uslovima.

Kroz ranije navedeni PIMS ekosistem, sada ovu vrstu razmene možemo podržati i u virtuelnom, digitalnom svetu.

Osim toga, kroz svesno osmišljena nastojanja da poštujemo delovanje i aktivnosti drugih, kojima želimo da ponudimo na uvid svoj proizvod/uslugu, možemo ostvariti efikasnije korišćenje samo određenih, tzv.”podobnih” podataka (right data).

13Evo, dakle, pravila koja smo toliko dugo (predugo!) čekali.

Pribaviti podatke postepeno, i to samo onda kada je to zaista potrebno.

To znači da podaci, koji se od vas zahtevaju da ih popunite onlajn, moraju odgovarati kontekstu kao i fazi i stepenu vašeg odnosa sa onima koji od vas te podatke traže.

Hajde da napravimo jedan trgovački spin na ovo pravilo, pa da se stoga usredsredimo na merne podatke koji su vam bitni. Ovog decembra, LTV predstavlja daleko više od puke brojke registracije (LTV racio predstavlja odnos iznosa kredita banke i procenjene vrednosti nekretnine  nad kojom se uspostavlja hipoteka pomnožen sa 100). Dakle, metrika ima dublje značenje za svakoga ko manipuliše vašim privatnim podacima; oni nisu tek neka brojka ili nejasan sled ponavljanja, već “odaju” vaše ponašanje, navike, prijatelje, porodicu, finansijsko stanje, afinitete ili animozitete, pregled vaših kupovina, vaših ugovora, vaših aktivnosti – koje, u principu, treba da su samo vaša, strogo privatna stvar.

Ukoliko neko ima želju da sprovede “turu” kroz one podatke koje ste spremni da mu obezbedite, pronađite način kako da im omogućite anoniman pregled, bez beleženja podataka o vama (ili onih podataka koje on “vuče” za sobom dok pretražuje podatke o vama). Zatim ih podržite specifičnim, konkretnim aktivnostima i vrednostima, upućujući ih kada je pravi trenutak za to. Vodite ih na putu do uspeha, i ubedite da svoje podatke iskoriste kako bi shvatili ovakav ishod.

Jasno navedite koja je svrha vašeg korišćenja tuđih podataka

Ali, pretpostavimo drugi scenario: da ste vi ta treća strana koja skuplja i koristi tuđe lične podatke u svrhu poboljšanja sopstvenog biznisa.

Vi ste, recimo, privremeni imalac ličnih podataka koje nameravate da koristite. U svrhu postizanja vaših poslovnih ciljeva, veoma je važno da što maksimizirate verovatnoću da vam osoba koja vam uz svoj izričit pristanak ustupa lične podatke na korišćenje na obostrano prihvatljiv i etički način.

Da biste to učinili, od kritične važnosti je da jasnim i jednostavnim jezikom (ili vizuelnim referencama), jasno navedete tačnu svrhu u koju će se koristiti tuđi lični podaci radi ispunjenja vaših poslovnih ciljeva.

Niko ne voli neugodna iznenađenja. Počnite da stičete i “zarađujete” tuđe poverenje tako što ćete biti radikalno transparentni, garantujući da ćete “igrati bez prljavih trikova”, kojima biste mogli da zloupotrebite privatnost osobe koja vam je obezbedila pristup svojim ličnim podacima.21Uzvratite na pravi način

Lični podaci izvesno predstavljaju značajan teret odgovornosti za vašu kompaniju/organizaciju. I stoga, zar ne bi bilo bolje doći do pravih podataka samo i isključivo u pravom trenutku, bez potrebe da nosite breme konstantne odgovornosti?

Naravno da bi to bio bolji način.

Dakle, kao imalac tuđih privatnih podataka, dobro razmislite o ideji recipročnog uzvraćanja informacija, naime, o davanju uzvratnih vaših podataka onome od kojih ste ih uzimali. Ovo je način i kodeks ponašanja koji bi trebalo da postane vaše buduće pravilo i praksa. Budite sasvim iskreni i otvoreni dok budete ubeđivali vaše klijente da sarađuju s vama i to kroz dvosmernu ili višesmernu razmenu podataka; koja stvara opšte dobro (shared value):  zajednički skup vrednosti za sve strane.

Razmišljajmo o tome na ovaj način: Ako je obaveza o davanju uzvratnih podataka ugrađena u vaš kodeks pristupanja tuđim podacima, a ovaj ima mogućnost kontrole i upotrebe te informacije, u tom slučaju možete tražiti da se  iskoristi to u odgovarajućem trenutku.

Još bolje, ukoliko vaš “klijent” (tj. osoba čije lične podatke želite da prikupite u cilju optimizacije svog poslovanja) treba da se preseli (ili promeni bilo koji drugi ključni status u svom životu), on, jednostavno može da ažurira svoju adresu odlučujući da ovu promenu lokacije podeli (i) s vama.

25

Treba se, u svetlu najnovijih dešavanja vezanih za način upotrebe tuđih ličnih podataka kao i odgovornosti koju ova aktivnost za sobom povlači, pridržavati  od sada pa ubuduće jedinog modusa operandi: “Minimum podataka- maksimalna iskoristivost.” Ako ovo budete imali na umu u svom biznisu – da ne možete uzimati tuđe ukoliko ne dajete i svoje (podatke) – velia je verovatnoća da će zauzvrat dobiti daleko više nego to ste očekivali.

Vaša iskrenost otvoriće vam put ka drugima.

Ovo polje i tržište obostrane razmene podataka ubrzano se razvija. Nijansi i kompleksnosti ima napretek. Iako je ovo polje korišćenja tuđih podataka nešto čime bi svi morali da se bavimo i primenjujemo u praksi, veoma praktino (ne, ne gledajte i ne “visite” bez razloga na tuđim FB, LinkeIn ili Twitter profilima!), ne opterećujte se bespotrebno gomilama podataka o drugima. Jer, u krajnjoj liniji, ovo samo može da u vama proizvede nepotrebno kognitivno opterećenje, koje paralelno dolazi s preterano eksploatisanom internet metrikom. Naposletku, bavite se metrikom i tuđim podacima upravo kako biste poslužili za dobro drugih – i to upravo onih koji su vaši potencijalni kupci – osobe koje su vam ustupile svoje lične podatke.

Dakle, bavite se “optimizacijom s ljudskim likom”, poštujući privatnost drugih kao što biste, uostalom, želeli da i drugi poštuju vašu.

Držite se jednostavnosti u svemu. Iskoristite ova pravila i upoznajte se sa vodećim inovatorima u PIMS ekosistemu. Velike su šanse da ćete uticati na poboljšanje svojih mogućnosti daleko pre nego što mislite.

Nathan Kinch, techcrunch.com Dec 9, 2016

24

Integrisana zaštita privatnosti – Privacy by Design

Šta je integrisana zaštita privatnosti? Evo kako ovaj pojam objašnjava Đorđe Đokić, Ekspert za privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, Pravni savetnik za privatnost pri INTERPOL-u, Ekspert-evaluator Evropske komisije, Master prava EU, autor knjige ”Zaštita privatnosti na Internetu i Savet Evrope”,  Privacy by Design Ambassador)

Koncept integrisane zaštite privatnosti (eng. Privacy by Design) odnosi se na neophodnost integrisanja privatnosti i zaštite podataka o ličnosti u informaciono-komunikacionim tehnologijama od početka do kraja njihovog životnog ciklusa: od faze koncepcije (dizajna) do izlaska iz upotrebe.

Zbog specifičnosti engleskog jezika, kao i zbog činjenice da ima jako bogato značenje, engleski pojam Privacy by Design je teško prevesti. Doslovan prevod na srpski bio bi ”Privatnost po dizajnu”, ili “Privatnost kroz dizajn”, što ne ukazuje mnogo na sam sadržaj pojma. Francuski prevod ”protection intégrée de la vie privée” akcenat stavlja na integrisanost zaštite privatnosti. Kao takav, on je daleko bliži duhu srpskog jezika.

Pojam Privacy by Design na srpski jezik prevodimo sintagmom ”integrisana zaštita privatnosti” (IZP). Naš prevod se ne zasniva na originalnom engleskom izrazu, već na razumevanju ideje da zaštita privatnosti i podataka o ličnosti treba da budu sastavni element svakog IKT projekta, od njegovog početka do kraja. Zaštita sfere privatnosti treba da bude uzeta u obzir, odnosno da prožima informaciono-komunikacione tehnologije od faze njihove koncepcije do izlaska iz upotrebe.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je osmislila En Kavukijan (Ann Cavoukian), koja od 1997 vrši funkciju komesara za zaštitu informacija i privatnosti kanadske provincije Ontario. Komesarijat za zaštitu informacija i privatnosti Ontarija na čelu s njom je istovremeno i najpoznatiji promoter ovog koncepta.26Značaj

Kao što smo prethodno objasnili, engleski termin Privacy by Design se odnosi na integraciju zaštite privatnosti u dizajn informaciono-komunikacionih tehnologija.

Proces koncepcije odnosno dizajniranja nekog proizvoda ili usluge podrazumeva shvatanje potreba ljudi kojima su taj proizvod ili usluga namenjeni, kao i donošenje odluka o načinu na koji će se date potrebe zadovoljiti.

Način na koji pristupamo dizajnu često oslikava naše lične ili društvene vrednosti. Isto tako, odluke koje donosimo u toku dizajna, odnosno procesa stvaranja nekog proizvoda ili usluge imaju određene posledice u društvu.

Na primer, da bi istakao značaj institucije suda, arhitekta može dizajnirati grandiozno stepenište kao jedini prilaz sudskoj zgradi. Međutim, to stepenište nije prilagođeno starijim licima ili osobama u invalidskim kolicima. U ovoj situaciji možemo reći da stepenište nije dobro dizajnirano, da je koncept loš jer ne uzima u obzir potrebe ljudi koji dolaze u sud.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je zasnovan na ideji da privatnost treba da bude ”ugrađena u dizajn” stvari, proizvoda i usluga koje ljudi koriste. Ona treba da bude njihov sastavni deo. To znači da zaštita privatnosti nije dodata na kraju, samo zato što je zakon u nekom slučaju zahteva. Zaštita privatnosti je element samog dizajna, koncepta proizvoda ili usluge i predstavlja njihovu suštinu, njihov način rada.

Kao takva, zaštita privatnosti može biti integrisana u bilo koju stvar, proizvod ili uslugu, počev od fizičkog prostora (kao stepenište ili zgrada), preko procesa (npr. prikupljanje informacija od strane policije) do informaciono-komunikacionih tehnologija.

Međunarodni standard: Privacy by Design

Koncept integrisane zaštite privatnosti (IZP) je nastao kao odgovor na konstantan ubrzan razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i erozije prava na privatnost koju taj razvoj sa sobom nosi. Zbog revolucionarnog pristupa zaštiti privatnosti, ubrzo je prihvaćen od strane stručne zajednice.

Njegovu vrijednost uvidjeli su i predstavnici privatnog sektora, koji su integraciju zaštite privatnosti u svoje proizvode i usluge vidjeli kao mogućnost stvaranja dodate vrijednosti i sticanja prednosti u odnosu na konkurenciju.

U oktobru 2010, IZP je prihvaćena kao svjetski standard rezolucijom usvojenom na Međunarodnoj konferenciji povjerenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, održanoj u Jerusalimu. Od tada, sedam osnovnih principa na kojima se IZP zasniva su prevedeni na preko trideset službenih jezika. Od novembra 2013. ova lista uključuje i srpski, zaslugom autora ovog teksta.

Oblasti primene

Koncept IZP se primenjuje u okviru tri osnovne oblasti. To su:

1.     informaciono-komunikacione tehnologije (IKT),

2.     odgovorne poslovne prakse i

3.     fizički dizajn.

Nove informaciono-komunikacione tehnologije, kao i evolucija već postojećih predstavljaju stalnu pretnju privatnosti, ne zato što su same po sebi opasne, već zbog načina na koji ih koristimo. Sistematska primena koncepta IZP u procesu izrade i upotrebe IKT značajno doprinosi izbegavanju rizika za privatnost. IZP deluje kao preventivna mera, sprečavajući nastupanje situacije u kojoj može doći do povrede prava na privatnost.

Kada je u pitanju poslovna praksa, implementacija IZP u procese i način funkcionisanja organizacija (privatnih firmi li državnih organa) pozitivno utiče na transparentnost, a samim tim i na imidž  organizacije, odnosno izgradnju odnosa poverenja sa klijentima, odnosno građanima. U situaciji u kojoj su građani spremni i da plate da bi bili sigurni da se s njihovim podacima o ličnosti postupa odgovorno, implementacija IZP predstavlja siguran ulog u budućnost i ostvarenje konkurentske prednosti na tržištu.

Fizički dizajn je često zapostavljena oblast primene IZP. Način na koji su dizajnirani javni prostori direktno utiče na zaštitu prava na privatnost. Kao primer možemo navesti koncepciju enterijera lekarske ordinacije, kada loša organizacija prostora može dovesti do povrede nečije ”fizičke” ili ”telesne” privatnosti. Sa druge strane, loše osmišljen prostor u kome se nalaze serveri (data centar) može olakšati pristup neovlašćenih lica podacima koji se na serverima nalaze, i time ugroziti privatnost lica na koje se podaci odnose.

06

Danas, primena koncepta IZP dolazi naročito do izražaja kada je u pitanju neka od oblasti kao što su:

–         instalacija kamera za prismotru javnog prostora

–         upotreba biometrije u identifikacionim dokumentima

–         mobilni uređaji i komunikacije

–         identifikacija putem radio frekvencije (RFID)

–         tehnologije zasnovane na senzorima (kartice sa čipom, NFC)

–         geolokalizacija

–         sistemi elektronskog plaćanja

–         ”pametni” uređaji i instalacije (smart devices, meters, smart grid). 

itd.147 osnovnih principa

IZP se zasniva na sedam osnovnih principa. U nastavku teksta daćemo slobodan prevod na srpski jezik i objašnjenje značenja sedam osnovnih principa na kojima se zasniva IZP. Ne radi se o autorovom zvaničnom prevodu principa na srpski jezik koji je dostupan na zvaničnom sajtu IZP.

1. Proaktivnost

IZP deluje proaktivno, omogućavajući identifikaciju i sprečavanje rizika za privatnost prije nego što se oni ostvare. U logičkom sledu događaja, IZP dolazi na početku, delujući preventivno, a ne post festum kada su negativne posedice za privatnost već nastupile.

2. Privatnost kao podrazumevano podešavanje

Integracija jakih mera zaštite privatnosti i njihova automatska aktivacija su od ključnog značaja, naročito ako se ima u vidu da pri upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija, bilo da se radi o aplikaciji na mobilnom telefonu ili nekoj internet stranici, kada je privatnost u pitanju svi mi uglavnom nekritički prihvatamo podrazumevana, zadata podešavanja.

3. Privatnost integrisana u dizajn

Koncept IZP treba da prožima dizajn IT sistema i poslovnih praksi. Zaštita prava na privatnost je integrisana u sistem, bez smanjenja njegovih osnovnih funkcionalnosti.

4. Potpuna funkcionalnost

IZP treba da omogući izbegavanje situacije u kojoj dolazi do lažnog sukoba između privatnosti i bezbednosti ili neke druge vrednosti koju pravo štiti. Nepotrebni kompromisi u ovakvim situacijama često dovode do namerne ili slučajne erozije prava na privatnost.

5. Zaštita tokom čitavog životnog veka

Koncept IZP pokriva prati datu tehnologiju, poslovnu praksu ili prostor tokom čitavog životnog ciklusa, od početka do kraja. Ovim se omogućava zaštita privatnosti, i sigurno čuvanje podataka o ličnosti i njihovo pravovremeno uništavanje na kraju obrade kada su u pitanju IKT.

6. Transparentnost

Sistematska primena IZP direktno utiče na otvorenost i transparentnost. Ima za cilj da svim zainteresovanim stranama omogući uvid u načine na koji neka tehnologija ili poslovna praksa funkcioniše, kao i koje su mere zaštite privatnosti i podataka o ličnosti preduzete. Zaštita ovih vrednosti je sastavni dio tehnologije ili prakse i predmet je nezavisne provere, revizije. Zahvaljujući transparentnosti koju IZP pruža, sastavni delovi tehnologije kao i njen  način rada su jasni, kako korisnicima tako i provajderima.

7. Korisnik u prvom planu

Iznad svega, koncept IZP  pred arhitekte informacionih sistema kao i njihove operatere postavlja uslov zaštite privatnosti i podataka o ličnosti. Ovaj uslov se ostvaruje na različite načine, bilo implementacijom pravnih, tehničkih ili organizacionih mera na nivou date organizacije. Na primer, ova rešenja se materijalizuju kao jake korisničke opcije za zaštitu privatnosti kod mobilnih aplikacija, ili detaljna interna politika organizacije koja tačno određuje prava i odgovornosti lica koja imaju pristup podacima o ličnosti. U svakom slučaju, zaštita lica o čijim se podacima radi i čija privatnost može biti ugrožena je u prvom planu.

Ovaj tekst je inspirisan radom Ane Kavoukian (Ann Cavoukian), Komesara za informacije i privatnost kanadske provincije Ontario, koja je autor koncepta Privacy by Design i ujedno njegov najveći promoter.

Odabrani resursi:

Privacy by Design / Zvanična internet prezentacija

Zvanični srpski prevod 7 osnovnih principa na kojima se zasniva integrisana zaštita privatnosti

Integrisana zaštita privatnosti vodič za implementaciju

Rezolucija o IZP usvojena na 32-oj Međunarodnoj konferenciji poverenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, u Jerusalimu 2010

Obići čitavu planetu: Najteža mesta na svetu za posetu turista (2/2)


Albert Podell je proputovao sve zemlje sveta. “U nekim slučajevima, avantura bi počela i pre nego što bih stigao tamo”, kaže on u intervjuu za vebsajt izdanje američkog magazina The Atlantic. Nakon prvog, evo i drugog dela Podelove priče o najnepristupačnijim državama na planeti.

11

Rusija ne bi trebalo da je na ovom spisku, mada sam za svoje četvrto putovanje tamo tokom 2010. godine otkrio koliku odgovornost jedan Amerikanac poput mene treba da poseduje ukoliko želi da uđe u Putinovu zemlju: i, dok većina ostalih zemalja sveta može da zahtev za rusku vizu podnese jednostavnim popunjavanjem 21 pitanja odštampanog na jednoj stranici formata A4, američki građani moraju da koriste zamarajući “novi oblik zahteva za vizu na osnovu reciprociteta” – formular koji se sastoji od 41 pitanja koja često duboko zadiru u privatnost. U njih spadaju: Itinerer sa detaljima kretanja; ime osobe ili organizacije koja plaća putovanje; imena svih zemalja koje je podnosilac posetio u poslednjih 10 godina (u mom slučaju, bilo ih je 99); trenutni posao podnosioca kao i njegova dva prethodna radna mesta; sve obrazovne ustanove koje je podnosilac posetio; sve profesionalne, građanske i dobrotvorne organizacije čiji je podnosilac zahteva član ili sa kojima je sarađivao; imena svih rođaka podnosioca prijave u Rusiji; detalji obuke iz vatrenog oružja, eksploziva, nuklearnog oružja, i “bioloških i hemijskih supstanci” (što bi verovatno obuhvatilo sve od acidophilus bakterija u svakom jogurtu do sredstava za čišćenje Drāno); tu su obavezni i detalji o služenju vojnog roka podnosioca predstavke, uključujući njegov čin i zanimanje.

Da biste izbegli sankciju promptnog odbijanja od strane ruskih vlasti zbog toga što niste odgovorili na svako pitanje, i iako sam bio ubeđen da Kremlju ne treba davati ovakve podatke, poslušno sam ispunio obrazac koji sadrži podatak da sam, tokom svog služenja u američkim oružanim snagama ponosno i patriotski doprineo pisanju i uređivanju zvaničnog priručnika američke vojske za odabir lokacije i izgradnju toaleta (Na svoju žalost, i pored moje dobre namere, formular mi nije ostavio prostora da dodam kako sam kasnije bio unapređen u narednika, dobivši dozvolu za opsluživanje oružja koje je vrhunska vojna tajna: postao sam šef posade atomskog topa.)

12

Među zemlje u koje mi je bilo najteže da uđem spada i Somalija. Uništavana decenijama rata i terorizma, svakako da su joj veoma dobrodošli dolari turista, premda njena vlada ni u kom slučaju ne želi da vidi kako posetioci ginu ili bivaju kidnapovani. Nekoliko hotela i pansiona je, međutim, otvoreno za turistički biznis, iako su pre svega u funkciji zadovoljenja potreba diplomata i nevladinih organizacija, pa se, samim tim, već po tradiciji takva mesta pobrinu i za obezbeđivanje viza. Oni vam takođe mogu obezbediti najmanje četiri – a poželjno je imati čak šest – naoružanih stražara koji će oko vas formirati kompletnu odbranu po perimetru, sa svojim šefom pored vas, obično osmatrajući krovove sa dvogledom za snajperiste. Ova naoružana ekipa, zajedno sa dva SUV vozila otporna na metke je u stalnom kontaktu preko voki-tokija, a 2012. su me koštali 750 dolara na dan – od tada do danas, cena je porasla na $1.350 dnevno, uz veoma malo prostora za pregovaranje. Bezbednosni tim je praktično nužna mera ukoliko uopšte želite da dobijete vizu, pošto vas somalijska vlada neće pustiti osim ukoliko nije “stoprocentno” ubeđena da ćete biti zaštićeni. Mogu samo da nagađam da li je nedavni oštar rast cena rezultat značajnog povećanja broja posetilaca ili je zaista u pitanju povećanje opasnosti po njih.

Iako su me stražari požurivali da ih što pre angažujem zbog, kako rekoše, „prisutne opasnosti od otmičara“, ipak su me poveli u jednosatnu šetnju mogadiškim Lidom, jednom od najlepših obala i s najfinijim sitnim peskom (videti sliku na vrhu prvog dela ove priče). Talasi ga zapljuskuju, ispravši zrnca do najbelje bele boje koju sam ikada video. Linija peska leži na obali uporedo sa nizom nekada luksuznih vila, od kojih danas nijedna od njih nema neoštećene zidove ili cele prozore. Kraće rečeno, svaka je vila oštećena a stakla su im porazbijana.

13

Sudan je tvrd orah. Od 2004. do 2007. godine, kad god bih službenike sudanske ambasade u Vašingtonu pitao kakav je status mog zahteva za vizu, dobijao bih uvek isti, sažet odgovor: “Još uvek se razmatra u Kartumu“.

Vlada u Kartumu je tajanstvena i paranoična. Ova je sponzorisala pogrome nad ne-arapaskim stanovništvom i nacionalnim grupama, ubivši od 2003. do danas na stotine hiljada ljudi u Darfuru. Neke od sudanskih lidera, uključujući i predsednika, goni Međunarodni krivični sud. Izgleda da je dovoljno jasno zašto ne bi bili nimalo voljni da posvuda po svojoj teritoriji imaju turiste s kamerama, i zato su ozbiljno ograničili broj posetilaca, gde mogu da idu, i kakve fotografije mogu da prave.

Na kraju sam odustao od zvanične procedure, pronašavši način da uđem (sa kamerom!) zahvaljujući prijatelju koji je zaposlen u Ujedinjenim nacijama; on me je povezao sa službenikom Arapske lige, koji je omogućio da stupim u kontakt sa jednim sumnjivim likom, a ovaj je 2008. “olakšao” moj ulazak u Sudan. „Lakši način“ može se isposlovati ukoliko u Sudanu napunite srebrom sve dlanove koji se pruže pred vas.

18

Jemen je već duže vreme „prevruć“ da biste ga pipali tj dolazili u kontakt s njegovom teritorijom. Nakon što je prošla izolacija, jer je ova zemlja poslednjih godina obustavila izdavanje viza – mera koja je stupila na snagu usled nemira prouzrokovanih Arapskim prolećem – i pošto je novembra 2011. diktatorski nastrojeni predsednik Ali Abdullah Saleh podneo ostavku – konačno sam u januaru 2014. godine bio u stanju da izvadim vizu i uđem legalno, tokom veoma retkog i veoma kratkog perioda relativnog mira kojim se ova zemlja ne može podičiti. Ali, obaranjem vlade od strane pobunjenika iz plemena Houthi krajem ovog januara, taj period mira je za sada, nažalost, ponovo zatomljen.

Angola je bila od onih zemalja koje mi je bilo najteže da posetim. Njegova oštra vizna politika koja obezbeđuje izvanredno mali broj viza na godišnjem nivou možda odražava široko rasprostranjeno uverenje u ovdašnjem stanovništvu da je jedini interes kojeg strani turisti imaju u Angoli – njihova želja da kradu dijamante iz tla ove zemlje. Osim toga, vlada Angole već godinana gotovo da i ne izdaje turističke vize Amerikancima zbog američke podrške pobunjenicima u 27 godina dugom građanskom ratu, koji je počeo davne 1975. godine – ratu u kojem je ubijeno više od pola miliona ljudi. Nikome koga poznajem nije odobrena viza između 2004. i 2008., a tokom tih godina sam i sam pokušavao da dobijem jednu.

19

Konačno mi je decembra 2012. godine bilo omogućeno da uđem u ovu zemlju kroz novouspostavljenu vezu sa visoko rangiranim Angolcem koji je pripadao strukturama izvršne vlasti i koji je u stanju da povuče neke veze u Ministarstvu spoljnih poslova.

U Luandi nije bilo mnogo toga za videti izuzev ogromnih, neopisivih gužvi i visokih žutih dizalica, jer su svi u tom trenutku bili zaneti izgradnjom nove naftne platforme i novim pogonom za preradu ovog „crnog zlata“. Predeo koji sam prelazio imao je nešto malo od prirodne lepote, a većina divljih životinja poubijana je tokom građanskog rata; suveniri su pet puta skuplji nego slični predmeti u drugim zemljama; Portugalska hrana nije se svidela piscu ovih redova, bila mu je blaga i nekako dosadna (a i pitanje je koliko je to zapravo bila zaista izvorna portugalska hrana); a kada je ovaj Amerikanac zatražio torbu da bi ostatke hrane odneo u hotel, obična plastična ambalaža koštala ga je dodatnih pet dolara.

Angola je poslednja zemlja na svetu koju dotad nisam uopšte posetio (Legalna poseta svake od nabrojanih „problematičnih“ zemalja oduzela bi mi još dve godine života, kaže pisac i globtroter Albert Podel. Ipak, na kraju svoje priče, Podel je bio primoran da u Jemen uđe kradomice, baš kao i u Ekvatorijalnu Gvineju pre nego što se u ove dve zemlje vratio 2014. godine – ovog puta sa potrebnim papirima koji su mu i zvanična potvrda da ih je posetio). „Ove nepristupačne zemlje daleko od toga da su moji favoriti, ali kao i svaka zemlja s ove liste – od Naurua, uništenog eksploatacijom fosfata i krečnjaka, pa do Somalije, sa svojim mitraljeskim gnezdima od kojih odzvanja čitav Mogadiš – sve su to bili neophodni koraci u ostvarenju mog sna: proputovati čitav svet.“

Kako nameštati izbore (1/3)


Andre Sepulveda (Andrés Sepúlveda) je haker koji je gotovo čitavu deceniju uspešno nameštao izbore širom Latinske Amerike. Ovo je ekskluzivna pripovest koju je za portal Bloomberg ispričao po prvi put.

Bilo je nekoliko minuta pre ponoći kada je Enrike Penja Nijeto (Enrique Peña Nieto)  proglasio pobedu kao novoizabrani predsednik Meksika. Penja Nijeto je pre no što je postao predsednik bio advokat a i multimilioner, iz porodice koja je davala meksičke gradonačelnike i guvernere. Njegova supruga je bila zvezda telenovela. Široko se osmehujući dok su ga zasipali crvenim, zelenim i belim konfetama boje nacionalne zastave, slavio je svoj trijumf u Meksiko Sitiju, sedištu Institucionalne revolucionarne partije, ili PRI, koja je vladala više od 70 godina pre nego što je istisnuta 2000.godine. Povrativši ovu partiju na vlast te julske noći 2012, Penja Nijeto je obećao da će ukrotiti nasilje narko-dilera, da će se boriti protiv korupcije kao i da će otvoriti jednu novu, eru veće transparentnosti u meksičkoj politici.

Više od četiri hiljade kilometara udaljen od Meksiko sitija, u jednom stanu u prestižnom naselju Čiko Navara u Bogoti, Andre Sepulveda je sedeo ispred šest kompjuterskih monitora. Sepulveda je Kolumbijac, nabijen momak obrijane glave s bradicom i tetovažom. Na potiljku je tetovirao QR kod koji sadrži ključ za šifrovanje. Na njegovom vratu su istetovirane reči  “</head>” and “<body>”  (“</glava>” i “<telo>”), jedna povrh druge, uglavnom uobičajene ali u njegovom slučaju, ovi informatički izrazi su skrivene fraze za programiranje. Upravo je gledao direktan prenos pobede Nijetine stranke, čekajući zvanično proglašenje rezultata.

Kada je Penja Nijeto pobedio, Andre je započeo uništavanje dokaza. Izbušio je rupe u fleš memorijama, hard diskovima i mobilnim telefonima, pržeći njihove elektronske čipove u mikrotalasnoj pećnici, da bi ih potom smrskao čekićem u paramparčad. Iseckao je sva lična dokumenta i papire, pustivši ih kroz WC šolju. Izbrisao je servere locirane “negde” u Rusiji i Ukrajini, koje je anonimno iznajmio Bitcoin valutom. Demontirao je svaki delić potencijalnih dokaza a zatim uklonio svaki trag onoga što naziva “tajnom istorijom jedne od najprljavijih političkih kampanja u Latinskoj Americi koje se su dogodile u skorije vreme”.

Sepulveda (31) kaže da je tokom poslednjih osam godina proputovao Centralnom i Južnom Amerikom nameštajući velike političke kampanje. Sa budžetom od $600.000, Penja Nijeto je predstavljao njegov daleko najsloženiji posao. Vodio je tim hakera koji su provalili i pokrali strategije rivalskih političkih kampanja, manipulišući društvenim medijima stvaranjem lažnih “talasa” entuzijazma i prezira, instalirajući špijunski malware u kancelarijama oponenata, a sve kako bi pomogao Penji Nijetu, kandidatu desnog centra da “izboksuje” izbornu pobedu. Te julske noći, slavio je razbijajući flaše piva Colón Negra. I – kao i obično u izbornoj noći – bio je sam.

Sepulvedina karijera počela je 2005. godine, a njegovi prvi poslovi bili su mali – uglavnom naruživanje i blaćenje protivničkih sajtova u političkim kampanjama, uz razbijanje i blokadu donatorskih baza podataka svojih rivala. U roku od nekoliko godina uspeo je da okupi i sastavi nekoliko timova koji su špijunirali, krali ​​i kompromitovali protivnike u predsedničkim kampanjama širom Latinske Amerike. Nije bio jeftin, ali su zato njegove usluge i operacije bile opsežne. Za $12,000 mesečno, kupac njegovih usluga bi unajmio ekipu koja je mogla da provaljuje u pametne telefone, klonirajući web stranice i izvrgavajući političke protivnike ruglu, uz to šaljući beskonačne nizove e-mailova i medijskih tekstova. Sepulvedin “premijum paket” usluga, čija je cena $20.000 mesečno, uključuje kompletan asortiman digitalnog presretanja, napada, dešifrovanja, i odbrane. Poslovi bi bili pažljivo “oprani” kroz slojeve posrednika i konsultanata. Sepulveda kaže da mnogi od kandidata kojima je pomogao nisu znali ni njega niti njegovu ulogu u njihovim kampanjama; kaže da ih je sreo tek možda nekoliko.

Njegov tim je radio na predsedničkim izborima u Nikaragvi, Panami, Hondurasu, Salvadoru, Kolumbiji, Meksiku, Kostariki, Gvatemali i Venecueli. Za dobijanje poslova oko kampanja navedenih u ovoj priči, stupao bi u kontakt preko bivših i aktuelnih portparola; niko, izuzev pi-ara meksičke PRI i Nacionalne napredne stranke Gvatemale nije želeo da ovo komentariše.

01

Kao dete, Andre je bio svedok nasilja marksističkih gerilaca u Kolumbiji. Kao zreo čovek, odabrao je da sklopi savez sa desnim krilom u nastajanju širom Latinske Amerike. Verovao je da njegov hakerski rad nije bio ništa pogubniji od taktika koje je sprovodila suprotna, levičarska strana i ljudi poput Uga Čaveza i Danijela Ortege (Hugo Chávez, Daniel Ortega).

Mnogi Sepulvedini napori nisu urodili plodom, mada i dalje ima upisano dovoljno pobeda kako bi mogao da tvrdi da poseduje ogroman uticaj na političke tokove savremene Latinske Amerike u 21.veku. “Moj posao bio je da vodim prljavi digitalni rat i psihološke operacije, skrivenu propagandu i širenje glasina – moj posao je čitava jedna mračna strana politike za koju niko ne zna i da postoji, ali svako može da je vidi”, priča on na španskom, naslonjen na mali plastični sto udno zadnjeg dvorišta i pod teško utvrđenim kancelarijama kolumbijskog javnog tužioca. Sepulveda služi 10 godina zatvora zbog optužbi koje uključuju korišćenje zlonamernog softvera, udruživanje radi vršenja zločina, kršenje privatnosti ličnih podataka i sajber špijunažu – sve su ove aktivnosti povezane s njegovim hakerskim operacijama tokom kolumbijskih predsedničkih izbora 2014. Pristao je da po prvi put ispriča celu svoju priču, nadajući se da će ubediti javnost da se rehabilitovao, kao i da će dobiti podršku javnosti za smanjenje kazne.

Bilo je uobičajeno da, kako sam kaže, bude na platnom spisku Huana Hozea Rendona (Juan José Rendón), političkog konsultanta iz Majamija, koji je bio latinoamerička verzija američkog republikanskog konsultanta, Karla Rouva (Karl Rove). Rendon negira da je koristio Sepulvedine usloge za bilo šta što bi bilo nezakonito, kategorički osporavajući Sepulvedine izjave portalu Bloomberg Businessweek, mada priznaje da ga poznaje kao i da je koristio njegove usluge kao veb dizajnera. “Ako sam možda jednom ili dvaput razgovarao sa njim, bio je u grupi koja je raspravljala o tome, o vebu”, kaže on. “Ne činim apsolutno nikakve nelegalne stvari. Ovde, u ovom slučaju, postoji negativna kampanja. Ima onih koji me ne vole, i to je OK. Ali, ako je nešto legalno, ja ću to onda i da uradim. Nisam svetac, ali nisam ni kriminalac.” I mada se Sepulveda drži pravila da uništava sve podatke po završetku posla, ostavio je članovima svojih hakerskih timova neka poverljiva dokumenta, a nešto od toga je ostavio i “trećim licima” tj. osobama u koje ima poverenja – sve to je njegova tajna “polisa osiguranja”, kako bi se obezbedio u nepredviđenim okolnostima poput ucena, hapšenja i zatvora.”

Sepulveda se pobrinuo da Blumberg dobije uvid u ono za šta kaže da su e-mailovi koji pokazuju da je bilo razgovora između njega, Rendona i Rendonove konsultantske firme. Razgovaralo se oko hakovanja i nameštanja kao i o napretku u vezi sa kampanjom sajbernapada. Rendon izjavljuje da su ti e-mailovi lažni. Analiza nezavisne firme za informatičku bezbednost pokazala je da uzorak Sepulvedinih e-mailova koji su ispitivani predstavlja autentičan dokaz. Neki od opisa Sepulvedinih postupaka sasvim su u skladu sa njegovim izjavama o događajima tokom različitih izbornih kampanja, iako ostali detalji nisu mogli da se nezavisno potvrde. Jedna osoba koja je radila na kampanji u Meksiku, a koja je zahtevala da ostane anonimna iz straha za sopstvenu bezbednost, nepobitno je potvrdila Sepulvedine izjave o svojoj kao i Rendonovoj ulozi u tim izborima.

Sepulveda kaže da mu je bilo nuđeno nekoliko “političkih” radnih mesta u Španiji, što je on odbio jer je bio prezauzet. Na pitanje da li u američkoj predsedničkoj kampanji ima podmićivanja i prevara, njegov odgovor je nedvosmislen. “Stoprocentno sam siguran da jeste,” kaže on.

Sepulveda je ponikao u siromaštvu Bukaramange, osam sati vožnje severno od Bogote. Njegova majka je bila sekretarica, otac je bio aktivista koji je kolumbijskim farmerima pomagao da postičnu što bolje prinose lista koke, a njegova se porodica stalno selila zbog krijumčara droge koji su im pretili smrću. Njegovi roditelji su se razveli, a sa 15 godina, i nakon neuspeha u školi, otišao je da živi sa ocem u Bogoti, gde je po prvi put u životu počeo da koristi računar. Kasnije je upisao u lokalnu Tehnološku školu i, preko školskog prijatelja, naučio da programira.

Tokom 2005. godine, Sepulvedin stariji brat, publicista, radio je izbore 2005. u kongresnoj kampanji stranke povezane s tadašnjim kolumbijskim predsednikom Alvarom Uribeom. Uribe je bio heroj braće Sepulveda, američki saveznik koji je ojačao vojsku u borbi protiv Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC). Tokom posete sedištu stranke, Sepulveda je izvadio laptop i počeo skeniranje bežične mreže u kancelariji, lako provalivši u računar Rendona, tadašnjeg stratega ove stranke, preuzeo je na svoj računar Uribeov radni plan i raspored kao i predstojeće govore u kampanji. Sepulveda kaže da je u prvom trenutku Rendon bio besan – da bi ga, odmah potom, zaposlio na licu mesta. Rendon kaže da se ovo “nikada nije dogodilo”.

Izbori se u Latinskoj Americi već decenijama nameštaju, pakuju i lažiraju a ne dobijaju na pošten način. Metode za postizanje izbornog trijumfa bile su prilično jednostavne: Lokalni fikseri bi potencijalnim glasačima, u zamenu za glas, obezbeđivali sve – od malih kućnih aparata, sve do keša. Ali, tokom 1990-tih, izborne reforme zahvatile su i južnoamerički region. Biračima su izdavane lične karte otporne na pokušaje lažiranja, a vanpartijske institucije i tela vodile su izborne procese u nekoliko južnoameričkih zemalja. Moderna kampanja, barem verzija koju bi Severni Amerikanci mogli prepoznati, stigla je i do Latinske Amerike.

Rendon je već započeo uspešnu karijeru (izgrađenu barem delimično, kako kažu njegovi kritičar, na više od jedne tužbe podignute protiv njega) – tako što je ovladao prljavim trikovima, u koje se ubraja i širenje glasina (u El Salvadoru je 2014. tadašnji predsednik Karlos Maurisio Funes optužio Rendona za organizovanje prljavih ratnih kampanja širom Latinske Amerike. Rendon ga je na Floridi tužio za klevetu, ali je sud odbacio ovaj slučaj uz obrazloženje da Funes ne može biti tužen jer zakon to nije dozvoljavao). Sin demokratskog aktiviste, studirao je psihologiju radeći u marketingu savetnika koji su vodili predsedničke kandidate u svojoj rodnoj Venecueli. Nakon što ga je tadašnji predsednik Čavez optužio za nameštanje glasanja 2004. godine, otišao je iz zemlje i nikada se više nije vratio.

Prvi Sepulvedin hakerski posao bio je, kako sam kaže, upad na vebsajt lokaciju jednog od Uribeovih rivala, krađa baze podataka i e-mail adresa kao i spamovanje izjava, zamenjenih dezinformacijama. Za ovaj jednomesečni posao Sepulvedi su isplatili $15.000 u gotovini – petostruko više od sume koju je dotad napravio radeći svoj raniji posao: dizajniranje sajtova.

Sepulveda je, blago rečeno, bio fasciniran Rendonom, koji je posedovao parking luksuznih automobila, nosio velike preskupe satove, trošeći hiljade dolara na ručno krojenu odeću. Kao i Sepulveda, i on je bio perfekcionista. Njegovo osoblje trebalo je da uvek stigne ranije na posao i da radi do kasno. “Bio sam veoma mlad,” kaže Sepulveda. “Uradio sam ono što sam voleo, bio sam sjajno plaćen i puno sam putovao. Bio je to savršen posao. “Ali, više od svega, “harmonija” među njima vladala je, pre svega, usled zajedničkog sentimenta kojeg su gajili prema desničarskoj politici. Sepulveda kaže da je u Rendonu video genija i svog mentora. Odani budista i praktičar borilačkih veština, barem prema informacijama na svom sajtu, Rendon je gajio imidž misterije i opasnosti, noseći u javnosti isključivo crnu odeću, a uz to, povremeno, i odeću samuraja. Na njegovom sajtu, sebe naziva “političkim konsultantom koji je najbolje plaćen, kojeg se najviše boje i najviše napadaju, koji je i najtraženiji i najefikasniji.” Sepulveda je, pri stvaranju te slike o Rendonu, takođe umešao i svoje prste.

Rendon je, po Sepulvedinim rečima, smatrao da bi hakeri mogli da se u potpunosti integrišu u moderne političke funkcije: stvaranje reklama kojima se napadaju oponenti, istraživanje, prisluškivanje i praćenje opozicije kao i pronalaženje načina za suzbijanje izlaznosti onih koji glasaju za rivale. Što se tiče Sepulvede, Rendon je uvideo da birači veruju da je ono što misle o političkim kandidatima spontani izraz stvarnih ljudi na društvenim medijima, a ne plod medijskih spin-doktora. On je znao da izjave mogu biti lažne a da medijski trendovi na društvenim mrežama mogu biti izmišljeni – i to sve za relativno male pare.Sepulveda je napisao program kojeg je nazvao Predator društvenih medija (Social Media Predator) koji upravlja i rukovodi virtuelnom vojskom lažnih naloga na Tviteru. Softver mu je omogućavao da brzo menja imena, fotografije na profilu i biografije, kako bi bio u stanju sa ispuni bilo koji zahtev i zadatak. Napokon je otkrio da je neshvatljivo lako uspevao da manipuliše tokom javnih debata – kao kada bi pomicao figure na šahovskoj tabli – ili, kako sam kaže,“Kada sam shvatio da onome što se objavljuje i kaže na Internetu ljudi veruju više nego samoj stvarnosti, tada sam otkrio da imam moć da mi ljudi poveruju gotovo sve. “

[Svi fotosi: Bloomberg, ¹ ² ³]

Američki obaveštajci: “Pratimo vas kroz kućne uređaje”


Kao korisnici kućnih aparata, mi zapravo i nismo svesni u kolikoj meri današnji “pametni” uređaji čine da naši domovi budu izloženiji povredama privatnosti, prisluškivanju, snimanju i prikupljanju podataka koji se mogu hakovati, piše Trevor Tim za dnevni list Gardijan.

Ukoliko želite dokaze da američke obaveštajne službe ne gube svoje sposobnosti nadzora usled sve veće upotrebe enkripcije od strane tehnoloških kompanija, ne treba vam bolji dokaz izjave direktora američke Nacionalne obaveštajne agencije, Džejmsa Klepera (James Clapper), koji je u utorak februara pred američkim Senatom rekao da su mogućnosti nadziranja drastično uvećane pojavom industrijskog interneta (internet of things).

Kao što je izvestio londonski dnevnik Gardijan, Kleper je tom prilikom jasno stavio do znanja da industrijski internet, koji je sveprisutan – i koji je ugrađen u mnoge uređaje kao što su termostati, kamere i ostala oprema povezana na svetsku računarsku mrežu – pruža izuzetno velike mogućnosti za obaveštajne agencije da špijunira i nadzire svoje ciljeve. On je nagovestio da je moguće i građani budu masovno praćeni. A to je opasnost koje su mnogi korisnici moderne opreme i tehnologija potpuno nesvesni.

Obaveštajne službe bi vrlo uskoro mogle koristiti [Internet stvari] za identifikaciju, nadzor, monitoring, praćenje kretanja i lokaciju, kao i targetovanje radi vrbovanja doušnika u svetu kriminala i terorizma. Takođe, sveprisutnošću interneta obaveštajna služba zadobija pristup mrežama njihovih saradnika ili njihovi korisnički podaci”, rekao je Kleper na panelu u američkom Senatu, a u sklopu njegovog godišnjeg izveštaja o “procenama pretnji” po Sjedinjene Države.

Klaper je, zapravo, govorio nešto veoma nalik jednoj obimnoj studiji koju je prošle sedmice objavio harvardski Berkman Centar. Zaključeno je da nedavna tvrdnja agencije FBI da “tapka u mraku” – usled gubljenja sposobnost za špijunažu osumnjičenih koji koriste šifrovanu komunikaciju – u velikoj meri preterana, uglavnom zbog toga jer američke savezne agencije poseduju daleko više mogućnosti za špijuniranje. Ovo podseća na komentare koje u javnost upućuju mnogi stručnjaci za praćenje i nadzor, a koji jasno i kategorično tvrde da, umesto “tapkanja u mraku”, obaveštajne agencije zapravo zdušno iskorišćavaju “zlatno doba nadzora”.

Zagovornici zaštite privatnost već su godinama svesni potencijala vlade da koristi internet kao sjajan kanal za praćenje svojih meta. Agencije, kao i poverenici za primenu sprovođenja zakona i zaštitu građana takođe su toga svesni, pa sve prilježnije šalju sudske naloge na adrese kompanija koje prikupljaju i čuvaju podatke građana, koji ni ne slute da im ih daju upotrebom internet ili njegovom izloženošću. Policija je već ispitivala čelnike Dropkema (Dropcam), kompanije u vlasništvu Gugla, zbog snimaka sa kamere koje se nalaze u kućama kako bi roditelji pripazili na svoju decu. Podaci koje je kompanija Fitbit prikupljala o svojim korisnicima, putem svoje sportske opreme za praćenje fizičkih aktivnosti, već su se u više navrata imali svoje mesto kao dokaz na sudskim procesima protiv ove firme.

Ipak, potencijali, veličina i razmere povreda privatnostis u tek nedavno počeli da ugrožavaju milione domova običnih ljudi. Samsung je prošle godine izazvao brojne kontroverze nakon što je na tržište izbacio televizor kojim je moguće slušati sve što se izgovori u sobi i u zatvorenom prostoru, opcija koja je “sitnim slovima” doslovce i istaknuta kao upozorenje kupcima: da ne govorite o osetljivim informacijama kada ste ispred svog – televizora:

I dok je Samsung ovom izjavom izazvao globalno usijanje, tu je danas među nama široki spektar uređaja koji su sposobni da “sve čuju i sve vide”, uključujući i druge modele televizora, potom Xbox Kinect, Amazonov Echo i program Dženeral Elektrika OnStar kojim se prati ponašanje auto-vlasnika automobila. Čak i nova lutka Barbika ima sposobnost da vas špijunira – ona je u stanju da “čuje” svoje vlasnike i odgovori im, ali takođe i sve ono što čuje šalje u matičnu kompaniju, fabriku Mattel.

Tu je, potom, i bujica bezbednosnih problema sa industrijskim internetom koji omogućava hakerima – bilo da se bave kriminalom, državnim poslom ili “nečim između – da pristupite obimnim paketima podataka bez ikakvog sudskog naloga. U takvu opremu, recimo, spada bejbi-monitor, kojom roditelji “prisluškuju” svoje bebe. Pre samo nekoliko sedmica, jedan analitičar bezbednosti je utvrdio da iz Guglovih “Nest” termostata preko interneta cure poštanski brojevi i adrese korisnika. Postoji čak čitav pretraživač za internet koji se zove Shodan, koji omogućava korisnicima da lako prodru u ranjive kućne kamere, koje emituju snimke bez ikakvog znanja ukućana.

Iako se svi ovi uređaji koriste na dobrovoljnoj osnovi, šanse su blizu nule da korisnici u potpunosti razumeju kako i koliko se mnogo njihovih podataka šalje “natrag”: u razne kompanije, koje te podatke čuvaju na svojim serverima – a kojima mogu pristupiti kako obaveštajci vlade tako i hakeri.

I dok Kleperovi komentari u javnom mnjenju stvaraju novi talas zabrinutosti za privatnost građana, američkoj vladi su već dosta dugo poznati potencijali “eksploatacije” ovih uređaja. Nekadašnji direktor CIAe Dejvid Petreus (David Petraeus) vrlo se nedvosmisleno izjasnio da američke obaveštajne agencije koriste industrijski internet kao kanal za špijuniranje još od 2012. godine.

“Predmeti od interesa se lociraju, identifikuju, prate i daljinski kontrolišu zahvaljujući visokim tehnologijama kao što je RFID (radio-frequency identification, identifikacija putem radio frekvencija), senzorske mreže, ugrađenih mikro-servera ili energetskih kolektora (koji prikupljaju kinetičku ili energiju sunca, vetra, plime, saliniteta ili pak energiju termalnih izvora). Koristi se sve što je danas, sasvim izvesno, povezano sa novom generacijom Interneta: bezbednosne službe koriste obilje jeftinih a moćnih računara, pristupačnih gotovo svakome.

Magazin za informatičke tehnologije The Wired izrazio je “oduševljenje”, jer će CIA cuskoro biti u mogućnosti da nas špijunira kroz – mašinu za pranje sudova.

Pisac iz Silikonske doline i uporni kritičar masovnog nadzora i špijunaže, Evgenije Morozov (Evgeny Morozov), sumirao je čitav problem sa industrijskim internetom i “pametnim” tehnologijama u svom prošlonedeljnom tvitu:

02

S obzirom da su se uređaji povezani s internetom trajno nastanili u naše domove i živote – a izvesno je da će ih biti sve više – važno je da proizvođači ovih uređaja budu u zakonskoj obavezi da ih proizvode bezbedne po našu privatnost – ne manje bezbedni od programa za šifrovanje komunikacije, na koje direktor FBI-ja voli da se žali. Treba, takođe, izvršiti i pritisak na državu da donese nova, stroga pravila kako bi se sprečila invazija na našu privatnost, koja je tako ranjiva upravo zahvaljujući najslabijoj karici: savremenim televizorima, Barbie lutkama ili termostatima, koje će uskoro posedovati milijarde domaćinstava širom sveta.

 

Trevor Tim, Gardijan