Nemačka, demokratija i svet: Kraj kraja istorije


Kolaps pregovora o koaliciji u Berlinu daleko je od nacionalne krize. Ali, radi se o pojavi koja je simptomatična. Vreme je da nemački političari shvate šta je cena i šta je ulog nakon izbora, zarad svoje zemlje kao i ostatka zapadnog sveta, piše u svom komentaru Klaus Brinkbäumer, urednik internacionalnog onlajn izdanja nemačkog nedeljnika Špigl.

Mi na Zapadu ponekad zaboravljamo da je naš pogled na svet samo jedan od mnogih opcija koje su moguće. Takođe, da ni naše razumevanje ljudskih prava, niti naše pridržavanje  liberalnoj demokratiji nisu atraktivni svuda u svetu. Da li je zapadni način života moralno superioran? Čak i da jeste, da li je to najkonstruktivniji ili najefikasniji način organizovanja ljudskih društava?

Mi na Zapadu, takođe, težimo da tumačimo istoriju na način koji se pozitivno odražava po nas. Pa, zar nisu tolika stoleća, tokom kojih su Evropa ili Sjedinjene Države bili u centru globalnih događaja, bila neizbežna u smislu onoga što se dogodilo? Zar nisu ti vekovi bili zasnovani na prosvetiteljstvu i renesansi, na našem inženjerskom znalaštvu i odvažnosti, na našoj tehnološkoj nadmoći? Nisu li ti „eoni“ trajanja zapadne civilizacije bili utemeljeni na našoj sveopštoj briljantnosti? Nakon raspada komunizma 1989. godine, ekonomista i nobelovac Frensis  Fukujama napisao je “Kraj istorije”, pod kojim je mislio da kraj istorije predstavlja konačni trijumf zapadnih vrednosti. Uskoro bi ceo svet mogao biti demokratizovan, dok se političko ustrojstvo koje je odnelo pobedu činilo jasnim i neupitnim.

Koliko apsurdno izgleda ovaj svet, jednog novembarskog dana 2017.

Od septembra 2001. godine, Zapad je napravio niz pogrešnih koraka. Bilo je besciljnih intervencija u Iraku, Avganistanu i Libiji. Desila se ekonomska kriza iz 2008. godine koja zapravo i nije bila globalna katastrofa već transatlantska jer su ekonomije Kine, Indonezije i Indije nastavile da rastu. Toliko smo dugi niz godina jasno pokazivali nedemokratskim državama da demokratija više ne može biti pouzdana kao sistem, kao i da je previše krhka: ona je u stanju da na vlast instalira nekompetentne lidere poput Donalda Trampa ili da dovede do neopisivih grešaka poput Bregzita. Zapad već dugo vremena jasno demonstrira da je demokratija spora, ali sada je očigledno da pravi i užasne greške. Koja zemlja bi zemlja, recimo, danas priželjkivala da izgleda kao današnje Sjedinjene Države?

Što nas dovodi do Nemačke, tog stabilnog središta Evrope.

Prvo se mora reći da kriza vlade, koja je proizašla iz neuspelih pregovora o koaliciji, nije kriza države – ili to barem još uvek nije. Vlada koja je na vlasti je brižna, savezni predsednik demonstrira pažljivost, ekonomija zemlje je snažna, a sistem funkcioniše kako treba. Čak i kancelarka – čiji je entuzijazam za političku komunikaciju u najboljem slučaju ograničen, i čije je dvanaestogodišnje rukovodstvo dovelo zemlju na mesto gde se danas nalazi – postupa pažljivo i zrelo.

Socijaldemokrate, u međuvremenu, u dva navrata prenagljeno – zapravo, dečje – odbacuju ideju o pristupanju Angele Merkel (bilo kakvoj) koaliciji. Sada nema bezbednog povratka na staro. Uključivanje velike koalicije marginalizovalo bi njenu partiju; tokom naredne četiri godine, njen rejting mogao bi se spustiti na samo 15 procenata. Dakle, brzo zakazivanje novih izbora predstavlja jedinu stvar koja ima smisla. Nadajmo se da će rezultirati jasnim mandatom i većim osećajem za hitnost i odgovornost tokom predstojećih razgovora.

Samozadovoljstvo prosperitetom

To je, u stvari, najomiljenija stvar u vezi sa načinom na koji je Kristijan Lindner iz stranke Slobodnih Demokrata izostavio iz razgovora o novoj nemačkoj vladi, naime, o stalnim pritužbama bavarskih konzervativaca, o nedeljama izgubljenim na priču oko detalja, a bez ikakvog osećaja za posmatranje šire slike. Ta nepažnja. Staviti kao prioritet interese pojedinca nad opšte društvenim dobrom. Ova narcisoidnost koja pustoši sve pred sobom rođena je iz zadovoljstva blagostanjem.

Istine radi, treba primetiti da je dominacija Evrope i Sjedinjenih Država u svetu trajala samo dva veka. Pre toga, Kina je već bila ekonomski lider. A istorija uspona zapada se ne može pripisati samo jednom uzročniku. Ovom usponu doprineo je genocid nad mnogim narodima, kao i ropstvo; Kolonijalizam je Evropi omogućio da pljačka tuđe ideje. Prve tehnologije za proizvodnju gvožđa i čelika smišljene su u Kini, kao i papirna valuta, barutni prah za oružje i kompas.

U ljudskoj istoriji gotovo da nije bilo tako brzog rasta – što je zapravo samo povratak u formu – kao što ga je u poslednjih 30 godina imala Kina. Ova zemlja je odavno počela da finansira druge države i to ne obraćajući pažnju na pitanja poput demokratije i ljudskih prava: Stari “Vašingtonski konsenzus” zamenjen je “Pekinškim konsenzusom”. Kineski model fascinira one koji žele da ga kopiraju jer se kineska partija pojavljuje tako odlučno i zatvoreno – dok je društvo još uvek tako mlado, živahno i gladno start-up biznisa. Zapadna društva, s druge strane, sve su starija. Mnogi građani smatraju da njihove zarade stagniraju dok obrazovanje, stambeni prostor i zdravstvena zaštita postaju nedostupni. Stari stav, naime, da se rastući BDP pretvara u prosperitet za sve, pokazao se kao pogrešan.

Ideja da je demokratija na neki način krajnja i vrhunska tačka razvoja bila je megalomanska. Sve dok postoji nešto što je moguće redistribuirati, svaki sistem poštuje demokratske slobode. Ali, u proteklih 11 godina, sloboda širom sveta  je u uzmicanju. Prema nevladinoj organizaciji Freedom House, od 195 država danas u svetu samo ih je 87 i dalje slobodno, 59 ih je delimično slobodno a 49 nisu slobodne. Turska je okrenula leđa demokratiji, dok Poljska i Mađarska izgledaju da nisu daleko iza nje. U međuvremenu, Sjedinjene Države su u slobodnom padu. Nadajmo se da bi to trebalo da bude dovoljno da se misli kako bi se glave u Berlinu usredsredile na prave stvari. Uostalom, toliko je stvari stavljeno na kocku.

 

Klaus Brinkbäumer, Spiegel OnLine

 

Evropsko ekonomsko čudo (?)


Pre nekoliko godina, evrozona – koja čini otprilike jednu šestinu svetske ekonomije – izgledala je u velikoj nevolji. Počevši od 2010. godine, neočekivana kriza državnog duga doprinela je ozbiljnim slabostima, od kojih su patile sve veće banke. Fiskalna štednja, u Grčkoj i drugim relativno slabim zemljama, doprineli su uspostavljanju potpune ekonomske krize. U odsustvu velikodušne međusobne podrške, postojala je aura žilave, neiskorenjive fiskalne i ekonomske beznadežnosti… kada je marta 2015. godine Evropska centralna banka objavila ambiciozan program kupovine državnog duga.

Samo dve godine kasnije situacija izgleda daleko pozitivnije. Najnoviji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda prognozira rast od 1,7% za evrozonu u celini u 2017., i rast od 1,6% u 2018. godini – što je značajan napredak od pre nekoliko godina, kada se ovaj region trudio da probije „magičnu“ granicu 1%.

Nedavne brige o solventnosti za neke manje banke u Italiji i Španiji obrađene su bez izazivanja značajnih poremećaja. Na upravo zaključenoj konferenciji ECB, bilo je čak i neke diskusije o tome kada bi ECB mogao da smanji svoje intervencije i možda počeo da podiže kamatne stope (Sve ove sesije Evropske centralne banke bile su u snimane i uživo objavljivane preko računarske mreže).

Neposredna makroekonomska slika i dalje ostaje pomalo mračna. Ujutro, 27. juna, finansijska tržišta mislila su da je predsednik ECB-a Mario Dragi pozitivnije govorio o rastu nego što je to činio u skorije vreme, a vrednost evra značajno je ojačala. Do sledećeg jutra, visoki zvaničnici ECB-a naveli su da je Dragijeva primedba pogrešno protumačena – a evro je odmah po davanju ove izjave – pao.

Stvarno pitanje je šta je ono što će uslediti, a to je i bila tema ECB konferencije: šta treba očekivati u smislu evropskog rasta na srednji rok? Konkretno, dokle god kamatne stope ostaju niske, trenutni nivo državnog duga u zemljama poput Italije i dalje ostaju pod kontrolom. Ali, ukoliko kamatne stope porastu, da li će u tom slučaju postojacti dovoljan provredni rast kako bi se održalo očekivanje o održivosti nivoa javnog duga?

Postignuća koja idu u prilog privrednom rastu su u proteklih nekoliko godina u evrozoni bili stvarni. Sprovođenje politike niskih (u stvari, negativnih) kamatnih stopa je ECB-u pomoglo da održi opšte poverenje a posebno da obezbedi kontinuirano finansiranje državnih deficita.

Ovim je izvršen pritisak na fiskalnu politiku – a bilo je manje štednje nego što se to ranije činilo verovatnim. Banke su postepeno stavljene na jaču osnovu, sa većim akcionim kapitalom koji apsorbuje gubitke. Postoje, takođe, i dokazi da je konkurencija na tržištima proizvoda porasla, možda zahvaljujući labavijoj državnoj regulaciji.

Uz dobre, tu su nažalost i loše vesti, iako one nisu nešto što je specifično samo za evrozonu. U industrijskim zemljama došlo je do usporavanja rasta produktivnosti – a samim tim i u ukupnom ekonomskom rastu – koji čini se da je započeo oko 2000. godine. Precizno objašnjenje ovakvog tenda i dalje ostaje neodređeno a samim tim i neobjašnjivo, mada preovladava stav da – dok su nove informacione tehnologije imale određeni pozitivan uticaj na produktivnost tokom devedesetih godina – ti se dobici u kasnijem periodu nakon 2000-te nisu pokazali dovoljno dugoročnim ili rasprostranjenim.

Pored toga, precizan obrazac tehnoloških promjena posvuda je vršio pritisak na srednju klasu – smanjujući tražnju za radnicima koji imaju samo srednjoškolsko obrazovanje. To već po sebi podrazumeva slab rast i širenje nejednakosti, kombinaciju koja bi i dalje mogla da ugrozi nivo obrazovanja i nivo veština.

Istovremeno, evropski demografski trendovi predstavljaju razlog za zabrinutost. Starenje stanovništva podrazumeva rast broja penzionera – koji očekuju da njihove penzije budu obezbeđivane javno tj iz budžeta (dakle da je država garant njihovih isplata) – i to u odnosu na trenutni broj ekonomski aktivnih ljudi (i negativni natalitet). Evropa je u proteklih nekoliko godina iskusila značajnu imigraciju iz zemalja kao što su Sirija, Libija i Avganistan; Ali, mnogi novodošli poseduju malo obrazovanja, a pronalaženje posla za njih pokazalo se skoro nemoguće teškim izazovom.

Više inovacija bi definitivno moglo doprineti boljoj ekonomskoj slici. Čak i pesimisti priznaju pozitivne efekte koje je početni talas tehnologije imao u prirodnim naukama, veštačkoj inteligenciji i robotici širom sveta. Ali, s obzirom da Kina nastavlja da se pojavljuje kao istraživačko centar i inkubator ključnih inovacija, ovo prizvodi i veći pritisak na Evropu da nastavi gde je stala i ne uspava se.

Pa ipak, bila bi greška tek tako otpisivati Evropu. Njen ljudski kapital je zdrav a dobra zdravstvena zaštita dostupna je većem broju građana nego što je to slučaj u Sjedinjenim Državama, dok jače i vitalnije kompanije izbijaju na vrh kroz proces integracije evropskih nacionalnih tržišta.

Štaviše, izgleda da je odluka Britanije da napusti Evropsku uniju „prikupila“ umove kontinentalnih lidera, čineći ih da čvršće zbiju svoje redove i uspostave jednu čvršću „sabornost“. Niko ne želi da se greške u vođenju politike od 2010. do 2014. ponove Francuski predsednik Emmanuel Macron predlaže jaču centralnu vlast, uključujući i potencijale ministarstva finansija. Bez obzira što je daleko od jasnog da li će se Nemci složiti s ovim, vredi ipak podsetiti da je izgradnja fiskalne unije u Sjedinjenim Državama trajala vrlo dugo (a u nekom smislu on i dalje može važiti za nezavršeni projekat).

Najveći razlog za zabrinutost mogla bi biti neuravnoteženost u evrozoni. Nemačka ekonomija je jaka: rast od 1,5-1,6%, i gotovo puno zaposlenje, uz veliki plus koji leži na njenom tekućem računu. Španska ekonomija znatno se popravila i sada ostvaruje rast od 2,6%, mada nezaposlenost i dalje ostaje tvrdoglavo – i uznemirujuće – visoka: oko 18%.

Italija i dalje ostaje veliko pitanje, pri čemu MMF predviđa rast BDP-a od 0,8% ove i sledeće godine. Da li se porodična preduzeća severne Italije ponovo mogu dokazati sposobnima za ekonomski rast u surovoj trci na sve nezgodnijim i konkurentnijim međunarodnim tržištima? Da li će sledeći talas novih tehnologija pomoći Italijanima i uopšte Evropljanima, ili će im naneti štetu?

Francuskoj, takođe, ostaje nešto kao „džoker“. Da li će Makronova neverovatna izmena francuske politike dovesti do reformi koje povećavaju privredni rast? Ako se to ne dogodi, Nemačka bi možda bila manje sklona da upozna Makrona koji samo polovično uspeva da se izbori s evrozonskom integracijom francuske privrede.

Pre i iznad svega, evrozona – ili možda EU – mora pronaći načine kojima bi osigurala da sve EU članice imaju privredni rast i koristi od njega. Da li će u tome uspeti ili ne – za sada je nepoznato. Ono što je izvesno je da je u okruženju poput sadašnjeg, gde je najgore prošlo, taj zadatak postao lakši.

Project Syndicate

 

Žigosan kao terorista (2/2)


Pitanje me je tako pogodilo da su mi celim telom prošli trnci. To me je podsetilo na pitanje sa kojim sam se suočio na aerodoromu Luton, ali i s pitanjem koje sam sebi stalno postavljao. Da li sam ovu scenu dodavao katalogu u fazi jedan, dva ili tri? Da li je to film koji sam kao 18-godišnjak želeo? Da li bi to ogrlicu učinilo opuštenijom ili čvršćom?

Razmišljao sam šta bi bio najbolji odgovor. Put za Gvantanamo je bio dokumentarna drama, ali možda ne bi bilo pametno da kažem da sam bio u tom filmu. Drama bi možda bila bolje rešenje. Rekao sam: “Hm, to je nagrađivana drama koja se zove Put za Gvantanamo.”

Usledila je duga tišina. Policajac je podigao obrvu. Ponudio sam mu DVD. Imao je sliku mene u lisicama u narandžastom odelu na omotu. Odmah sam zažalio. Još duža tišina. Druga obrva ide gore. Nagnuo se prema meni.

“Da li znate nekoga ko bi želeo da naudi Sjedinjenim Državama?”

Odmahnuo sam glavom i ispustio nekoliko Hju Grant zvukova, mrmljajući “Bože!” neodređeno u vazduh. Saslušao je moj nastup pre nego što je uzeo u ruke knjigu iz mog prtljaga. Bio je to roman Mohsina Hamida, Neodlučni  fundamentalista (The Reluctant Fundamentalist).

“O čemu je ova knjiga?”

Objasnio sam, ali on nije baš slušao. Bacio se na obaveštajni rad guglovanjem koje mu mu je izbacilo vest o mom incidentu sa aerodroma Luton. Jebi ga. Moje srce je utihnulo. To je bilo to. Nema Holivuda za mene. Nikada neću biti Brad Pitt. Neću biti čak ni Apu iz jebenih Simpsonovih iz gradića Springfild (gde se, uzgred, i rodio Bred Pit). O čemu sam mislio?

Kada sam, posle tri sata agonije, propušten kroz kontrolu, nisam mogao da verujem. Osetio sam olakšanje, zahvalnost, sreću – a onda sam iznenada postao razjaren. Na putu ka izlasku sa aerodroma nekima koji su ličili na mene otpozdravio sam glasno, “Selam alejkum” (As-Salamu alaykum). Niko nije skočio da mi uzvrati pozdrav. Možda nisu imali sigurnosnu mrežu kao što je moje ubedljivo “Bože!”

Pridružio sam se prijatelju na Menhetnu za večeru, izvinjavajući se što kasnim tri sata, i bio odsutan dok su raspravljali o astrologiji. Neko se na večeri okrenuo ka meni.

“Ti si takav terorista“, rekla je ona.

Trepnuh. Koji kurac? Moje lice iskrivilo se u izraz mržnje, zažalivši jer ga nisam pokazao na aerodromu – umesto što sam nešto mrmljao u bradu policajcima na ulasku u zemlju.

“Šta je, dođavola, to trebalo da znači?”

Moj prijatelj je stavio njenu ruku na moju i blago je stisnuo.

“Riz, pitala te je da li si Strelac.”

Progutao sam knedlu. Zbunjena lica zurila su u mene sa zabrinutošću.

“Tačno. Izvinite. Da. Da, jesam “, rekoh.

Ubrzo potom, desila mi se slična verzija iste stvari. I opet. I opet. I opet. Postao sam ratoboran.

06

Jedan od policajaca me je pitao da li sam imao neku vojnu obuku. Moja škola je imala program za kadete sa koga sam brzo bio izbačen, ali sam bez ulaženja u detalje odgovorio potvrdno. Pitali su me da li sam skoro putovao u Iran, Irak i Avganistan.

“Svuda osim Iraka, ali ako to pomaže takođe sam bio i u Pakistanu i Saudijskoj Arabiji,” Nasmejao sam se.

Ovo je možda i delovalo detinjasto ali je i sama ova situacija bila detinjasta. Simuliranje zaboravnosti kao odgovor na sumnjičavost jednog policajca i odbijanje da podstaknem njegovo interesovanje bili su moja jedina odbrana.

Ali, farsa se nastavljala.

Dva puta prilikom apliciranja za američku radnu vizu bio sam izložen proceduri iz odeljka 221G – dugačkoj dubinskoj proveri u globalnoj bazi podataka o teroristima – što me je umalo koštalo izgubljenih poslova.

Video sam email prepisku između Stejt departmenta i mog advokata: “Hej Bil, čekiram tvoj klijenta, g. Ahmeda – prilično britansko ime a? Video sam njegovu post 9/11 blues pesmu, šta je sa ‘Osaminim srcem’ i tim forama? “

To je fer, možda mislite. Pretražujete podatke o njemu. Pogledate koje je rase, pečate u njegovom pasošu i njegove opasno zabavne reperske stihove. Ali s obzirom da su me pustili u SAD i smatrali sigurnim pre samo mesec dana, još jedno pretresanje mojih podataka ovog meseca je očigledno bilo bez rezultata.

Na kraju sam uvek bio propuštan preko granice u zemlju, tako da su ove moje audicije na aerodromima bile uspešne. One su, međutim, uključivale i to da mi je uvek dodeljivana ista uloga, i kada se to događa dovoljno često, vi internalizujete ulogu koju su vam drugi dodelili. Sada, kao preterano prilježan glumac u jednom formatu, borio sam se da izađem iz tog karaktera.

Pokušao sam da progutam sve znake koji su mi govorili da sam osumnjičeni. Pokušao sam da ne kupim priču o ovom “protokolu” ili faza-jedan-stereotip o tome ko sam. Ali kada stalno oblikujete svoj identitet prema svom okruženju i znate da je vašu ogrlicu izabrao neko drugi, to nije lako. Nisam mogao da vidim sebe kao “samo jednog momka”. Propao sam na svakoj audiciji na koju sam otišao.

Kad jednu ulogu non-stop probate ona se u vas ugnjezdi. Ipak, ponekad, ako previše probate a da niste u tome otkrili neko novo značenje, iznenada možete da zaboravite šta je trebalo da kažete. Shvatate da ste na sceni, ne u stvarnom svetu. Emocionalna snaga scene i vaše utapanje u ulogu nestaju.

I tako mi je sinulo da su ta saslušanja predstavljala jedno izmišljeno igranje uloga u balonu, a ne procena moje vrednosti. To je bio način na koji je to trebalo videti. A onda se, iznenada, ispostavilo da je ovo ujedno i način na koji je trebalo gledati na audicije. Protokol je prestao da me guši i počeo sam ponovo da dobijam uloge. Jedan veliki posao mi je obezbedio odgovarajuću američku vizu, a ubrzo sam počeo da prelazim granicu bez protokola. Počeo sam da se, korak po korak, približavam Obećanoj zemlji.

Počeo sam da, kako na audicijama tako i na aerodromima nalazim sebe na pravoj strani somotskog konopca, gde su me nekada odvajali na stranu. Vidim većinu mojih kolega, a la Being-John-Malkoviche, još nagnutih unazad, kičmi izvijenih do pucanja u pokušaju da pređu na drugu stranu konopca. Ovih dana mi verovatno više niko u čekaonici za glumačku audiciju ne liči, a isto važi i za svakoga koga je imigraciono odeljenje SAD propustilo u zemlju. U oba prostora, moj izuzetak potvrđuje pravilo.

Nemojte me pogrešno shvatiti: iako je moj aerodromsko iskustvo u SAD sada lakše, i dalje me na Hitrou zaustavljaju pred ulazak u avion za SAD. Ali sada mi je to smešno, ne pogađa me. Možda se znatno lakše osmehnem s mojom radnom vizom u džepu i strateški raspoređenim uzvicima “Bože!”. Ali mi je isto tako lako da se nasmejem, jer što više putujem, više uviđam koliko ove procedure postaju sve smešnije.

07

Aerodrom Hitrou regrutuje osoblje iz obližnjih azijskih predgrađa Heunslou i Sauthol. Moj “slučajan izbor” da letim ka Los Anđelesu je bio toliko pouzdan da sada, kada sam počeo da putujem znatno intenzivnije, prošao sam kroz šestomesečni dril u kojem sam konstatno bio čekiran od strane jednog sredovečnog Sika. Instinktivno sam počeo da ga nazivam stricem, kao što je uobičajeno među starijim azijatama. On je počeo mene da zove “beta”, ili sine, dok je pomirljivo prolazio kroz čekiranje mog prtljaga. Bilo mi je toplo oko srca, ali je skretalo gotovo ka incestu svaki put kad je trebalo da mi čekira pantalone.

“Kako si, sine?”

“Ja sam ovaj, oh, ovaj, dobro, striče. “

Što sam više putovao, sve sam više radio i na filmu, što je povećavalo moje šanse da budem prepoznat među mlađim službenicima na aerodromu Hitrou. Neki od njih bi mi citirali rečenice iz mojih filmova dok su preturali po donjem vešu ili su me pitali da napravimo selfi dok su pretraživali da li nosim eksploziv.

Poslednji klinac koji me je pretresao, mlad dečak, Musliman sa besprekornom linijom vilice i bradicom, posebno mi se izvinjavao.

“Žao mi je, brate. Ako ćeš se od toga osećati bolje, i mene pretražuju pre nego što letim.”

Smejali smo se, ne zato što se šalio, već zato što je bio smrtno ozbiljan. Bilo je to savršeno minijaturno zaokruživanje o položaju manjina i tome kako smo raspolućeni, prisiljeni da internalizujemo ograničenja koja su nam postavljena kako bismo mogli da pređemo sa pogrešne na pravu stranu konopca na ulasku u zemlju, čak i kada, ili možda baš zbog toga što smo bili na njegovoj pravoj strani. Izvaljivali smo šale, udarivši se pesnicama.

Kako sam već bio u odlasku, zaustavio me je pitanjem. “Brate, što ćeš sledeće da snimiš?”

Pogledao sam ID bedž koji visi na kanapu oko njegovog vrata. Rekao sam mu da se nadam da će to biti neka uloga koja će mu se svideti.

Ovaj esej je deo knjige eseja The Good Immigrant (Dobri imigrant) o rasi i migracijama u u Velikoj Britaniji koji je napisao 21. britanski crni, azijski i manjinski etnički pisac, a koji je uredio Nikesh Shukla i sadrži priloge koje su napisali Bim Adewunmi, Salena Godden, Musa Okwonga, Coco Khan, Himesh Patel i drugi.

Gardijan

Žigosan kao terorista (1/2)


“Pre svega, audicije za uloge su me naučile kako da prođem kroz stroge aerodromske kontrole i pretrese. Na kraju, desilo se i obrnuto – ta su me saslušanja poučila kako da se bolje ponašam i postavim tokom audicija za filmove. Ja sam glumac, a pošto sam bio tinejdžer tokom prvih audicija morao sam da igram različite likove i uloge; morao sam da pregovaram i posredujem kada su u pitanju očekivanja od pakistanske porodice, očekivanja i od strane britansko-azijske kulture grubijana kao i kada se radilo o stipendiji za privatne škole.” Riz Ahmed, mladi britanski glumac i reper pakistanskog porekla iznosi svoja iskustva u londonskom Gardijanu, opisujući dešavanja vezana za njegov “lični identitet, a koja su se svakog dana dodatno komplikovala, promenljivim oznakama prepoznavanja koje se Azijcima generalno prilepljuju”.

Kao deca koja su odrastala tokom 1980-ih, kada je mog brata i mene zaustavio ćelavac u blizini naše kuće, odlučivši da stavi nož na vrat moga brata – od tog trenutka smo bili obeleženi, prepoznajući sebe kao „tamnopute“ u odnosu na ostale. Deset godina kasnije, nož pod mojim grlom držao je drugi lik, i to “Paki”, dakle dečko mog porekla; „Paki“ je etiketa koju smo tokom 90-tih hvalisavo nosili kao mladi sledbenici jedne od bandi tako uobičajenih u Brit-azijskoj uličnoj kulturi. Sledeći put sam našao sebe bespomoćno sateranog u ćošak, u sobi bez prozora na aerodromu u Lutonu. Zglob moje ruke je bio priklješten hvatom britanskog obaveštajca. Bila je to “poruka 9/11”, i sada sam bio označen kao musliman.

Kao deo pakistanske manjine, ne možete da ranije od mene naučite ovu lekciju: da počnete da se, poput mene, osećate zakinutijim i bezvrednijim no što bi trebalo, i da tu krivicu prebacujete na nešto drugo i na nekog drugog. Dragulji osvojeni u vašim bitkama zauvek su samo na pozajmici kod vas, kao Koh-I-Noor dijamant stavljen u nisku ogrlice između ostalih dragulja. S vremena na vreme dato vam je da je pronesete po svetu – niti po vašem izboru, niti po vašoj odluci; ona vas steže i davi upravo onoliko koliko je i lepa.

Jedan od razloga zašto sam postao glumac je šansa da bih mogao da pomognem da se ova niska dobitnih dragulja – dobijenih bitaka – nastavi i postane još duža, a da, kao rezultat toga, jedna tinejdžerska verzija mene dobije priliku da može da malo lakše prodiše, da lakše dopre do vazduha.

Kada bi filmovi u kojima sam kao dete glumio mogli da očoveče sve te mutante i vanzemaljce, možda bi za nas bilo nade. Ali, portreti nacionalnih manjina nastaju, kako sam shvatio, u fazama, tako da za taj put preobražaja u tuđoj percepciji treba da vežem pojas i pripremim se za dugu vožnju.

Prva faza je dvodimenzionalni stereotip – vozač malog taksi vozila / terorista / vlasnik kioska. Ovaj stereotip zateže ogrlicu i guši vas.

Druga faza je jedan subverzivni prikaz, koji se održava na “etničkom” terenu ali sa ciljem da ospori postojeće stereotipe. Ona opušta ogrlicu.

02

Riz Ahmed, scena iz “Četiri Lisice”, britanske crne komedije  o muslimanskim teroristima

Treća faza je Obećana Zemlja, u kojoj igrate lik čija priča nije suštinski povezana s njegovom rasom. Tamo, u toj Zemlji, ja nisam osumnjičeni za terorizam, niti sam žrtva prinudnog braka. Tamo, moje ime može biti čak i Dejv. Na ovom mestu, nema ogrlica, one ne postoje.

Počeo sam da profesionalno glumim tokom post-9/11 buma koji je bio idealan za stereotipe prve vrste, ali sam ih izbegavao po nalogu onog 18-godišnjaka koji je živeo u meni. Srećom, tu je bilo i jedne trunke stereotipa druge faze koja je počela da poprima svoj oblik, podrivajući te iste stereotipe, a ja sam uspeo da je ubacim u svoje uloge.

Pripadnik službe bezbednosti

Moj prvi film bio je u ovom režimu, režirao ga je Majkl Vinterbotom (Michael Winterbottom) a zove se Put za Gvantanamo (The Road to Guantanamo). Film je priča o grupi prijatelja iz Birmingema koji su ilegalno zarobljeni i mučeni u Gvantanamu, američkom vojnom logoru na teritoriji Kube. Kada je osvojio prestižnu nagradu na Berlinskom filmskom festivalu, obuzela nas je euforija. Oni koji su ga pogledali znaju da je reč o zatvorenicima koji od kombinezona boje pomorandže ipak konačno postaju ljudska bića.

Međutim, služba bezbednosti na aerodromu nije dobila dopis. Sletevši iz Berlina u glamuroznom stilu na lutonski aerodrom – nakon naše pobede na festivalu – službenici onoga što se ironično naziva „British Intelligence“ me je sprovela s rukama vezanim iza leđa do jedne prostorije bez ikakvih oznaka, u kojoj su me vređali, pretili mi, a onda me i fizički napali, odredivši mi pritvor.

“U kakvim si filmovima? Da li si postao glumac kako bi unapredio muslimansku borbu?”, urlali su policajci dok su mi do tačke pucanja zavrtali ruku.

Pitanje je uznemirujuće ne samo zato što ugrožava umetnički izraz već zato što sugeriše da naše (britanske) bezbednosne službe ne shvataju sasvim prirodu terorističke pretnje s kojom se svi suočavamo. Prigodna prezentacija njihove obučenosti, s naglašenim sklonostima za borbu protiv Al Kaide na teatralan način, po svemu sudeći je bila usvojena malo previše bukvalno.

Ispostavilo se da je ono što su policajci ovog specijalnog odeljenja uradili – nezakonito. Zamoljen sam od strane aktivističkih advokata da presavijem tabak i tužim policijske službenike, ali umesto toga sam napisao izveštaj o incidentu i poslao ga na adresu nekoliko novinara. Priča o nezakonitom zatvaranju glumaca – i to glumaca iz filma o nezakonitom pritvaranju – je, kako se ispostavilo, bila isuviše dobra da bi bila ignorisana od strane medija. Bilo mi je drago što će moj slučaj baciti malo više svetla na ovo depresivno stanje stvari, uz pitanje: zbog čega sam uhapšen?

A onda sam napisao „9/11 Bluz“, pesmu inspirisanu ovim incidentom. U njoj je bilo obilje saveta, kao što su: “Mi smo svi osumnjičeni, zato pazi ledja / prdnuo sam i hapse me zbog hemijskog napada.” Pesma je privukla pažnju komičara i producenta Krisa Morisa (Chris Morris), koji me je ubacio u njegov film „Četiri lisice“ (Four Lions), duhovitu satiru na račun islamskog terorizma.

Napokon, pošto su mi ljudi čije plate ja plaćam umalo otkinuli ruku, ovaj incident dovodi me do istraživanja svog ličnog tereta nacionalne pripadnosti, koji sa sobom nosi rad u fazi broj dva i do – labavljenja ogrlica. Bilo je dobro, ali šta je u fazi tri, Obećanoj Zemlji?

Ispostavilo se da, za obojenog glumca poput mene, u Britaniji nije bilo jasnog karijernog puta – osim da samo i jedino igra uloge „drugara i momka”. Svi producenti bi mi govorili kako žele da rade sa mnom, ali nisu imali ništa konketno u čemu bih mogao da zaigram. Priče koje je bilo potrebno ispričati sredinom prošle decenije su se, izgleda, sve odreda ticale belaca, kao da je tematika s početka 18. a ne 21. veka. Čuo sam glasine da je faza Obećana Zemlja uopšte i nije bila u Britaniji, već u Holivudu.

Razlog za to bio je jednostavan. Amerika koristi svoje priče kako bi svetu izvozila mit o sebi – baš kao što to čini i Britanija. Britanska realnost je jedan životvorni multikulturalizam, ali mit koji izvozimo je isključivo belački svet kojim se kreću beli lordovi i dame. Nasuprot tome, u američkom društvu vlada poprilična segregacija, ali je mit koji SAD izvozi jedan multirasni melting-pot, u kojem svi oni rešavaju zločine i bore se rame uz rame protiv vanzemaljaca.

Dakle, Amerika je bila zemlja ka kojoj sam krenuo. Ali, taj put nije bio lak.

Vidite, zamke u prostorijama za audicije i sobama za ispitivanje na aerodromima su iste. To su, takođe, i mesta gde ste svedeni na ili svoju utrživost ili na nivo na kojem ste pretnja po ostale, mesta gde dužina vaše brade može ukinuti mogućnost saradnje, gde vas pažljivo promatraju, a samim tim i gde vi posmatrate samoga sebe na način na koji to čine i ostali, svedeni na stereotipne etikete koje vam dodeljuju – ali nikad kao “samo drugara po imenu Dejv”. Post 9/11 ogrlica se tada steže oko vrata.

Dosad sam uspeo da ovo izbegnem u sobi za audicije, ali sam na američkim aerodromima sada suočen s istom pretnjom. Nije pomoglo ni to što je film The Road to Guantanamo napunio moj pasoš pečatima udaranim tokom turneja po zemljama koje su “Osovina Zla” – tokom šest meseci snimali smo u Pakistanu, Avganistanu i Iranu. Let sam proveo obliven znojem uprkos klimatizacije, pitajući se u sebi šta bi me sve moglo snaći tokom nakon sletanja na američko tle.

Kada sam sleteo, službenik koji me je procenjivao imao je istu boju kože kao i ja. Pitao sam se je li to dobar znak ili je bio jedan od legendarih, patriotski nastrojenih pograničnih službenika kubanskog porekla o kojima sam se naslušao, a koji su imali zadatak da procene koliko zvezdica sa zastave bi mi mogao prilepiti od nožnog palca sve do guzice.

Pogledao je u moj pasoš, potom u mene, namrštio se i bukvalno nacrtao slovo „P“ preko moje useljeničke kartice. Odmah sam pomislio da je to slovo sinonim za nekog ko je kao ja – Paki.

08

Protokol!”

Bez objašnjenja sam sproveden kroz hodnik, dok se nisam obreo u jednoj od sporednih soba, koja mi se odmah učinila poznatom.

Izuzev jedne kineske porodice i južnoameričkog pilota koji je nepoštovanje prema njemu nadomestio besprekornom letnom uniformom, aerodromsko skladište bilo je ispunjeno sa 20 neznatnih varijacija mog lica, koja sva zure u mene – kao da je u pitanju Bolivudski rimejk kultnog filma “Biti Džon Malkovič” (Being John Malkovich). To me je samo podsetilo na staro saznanje: ti si taj-neki-lik kojeg držimo na nišanu, kreatura čije lice naprosto kazuje stvari pre nego što i zausti da nešto prozbori; ti si samo to-neko-ime, a ne osoba; ovakav stav službenika vratio me je u fazu jedan.

I aerodromsko skladište je takođe ulivalo nu vrstu straha koju imaju sobe za ispitivanje. Svi smo na saslušanju bili nervozni, dok je šanse za pokazivanjem međusobne solidarnosti podrivala – međusobna konkurencija. U ovoj situaciji, svi biste se borili da savladate tu lekciju obezličavajućeg čistilišta, nastojeći da ostali priznaju vašu jedinstvenu ličnost. Na ovaj ili onaj način, vi stalno kazujete drugima: “Ja nisam kao ostali.”

Kada je krenulo aerodromsko ispitivanje, više je ličilo na saobraćajnu nesreću nego na scenu ispitivanja iz filma “Milioner s ulice” (Slumdog Millionaire).

Golobradi službenik nije bio stariji od 23 godine. Do trenutka kada me je pozvao na ispitivanje, moj igra objašnjavanja odakle mi svi ti pečati u pasošu bila je spremna. Pokazati pismo filmskog producenta, uz šta bih dodao “nagrađenog filma”, a onda bih mu hitro uručio sjajni novi DVD. Ali, činilo se da je klinac koji me je ispitivao bio nervozniji od mene. Očigledno je bio na istom seminaru tipa “Čuvajmo se krvoločnog glumca” kao i onaj bezbednjak koji je visio na aerodromu u Lutonu.

“Odstupite od šaltera!”

Bio sam vezan lancem kako bih bio uzorno saslušan od strane opasno debelog čoveka i njegovih brkova. Sedeo sam i čekao, probajući svoj tekst i ulogu. Kada je na red došlo ispitivanje, bilo je više nalik saobraćajnoj nesreći nego saslušavanje u filmu Slumdog Millionaire.

“Oh da? Avganistan? A kakav si film tamo snimao?”

 

Teroristi i ekonomisti


Šumi ekonomske literature o povezanosti siromaštva, nivoa obrazovanja i sklonosti ka učešću u terorističkim napadima, koja sugeriše oprečne rezultate, novija praksa Al Qaeda i ISIS dodala je još jednu zagonetku – open source terorizam.

16

U dokumentarcu o legendarnom automobilu DeLorean DMC-12 proizvedenom 1976. godine, koji se ovih dana „vrti“ na kanalu History, važno mesto zauzima podatak da je britanska vlada koja je subvencionisala otvaranje fabrike insistirala da ona bude izgrađena na samoj granici dva zaraćena fronta – katoličkog i protestantskog – u predgrađu Belfasta. Kako u filmu svedoče neki od tadašnjih radnika, „politika je ostajala iza fabričkih vrata“, a otvaranje značajnog broja radnih mesta doprinelo je smanjenju tenzija i posredno naklonjenosti stanovništva Irskoj Republikanskoj armiji. Dok fanovi ovog ikoničkog automobila čekaju da iz fabrike u Teksasu iduće godine izađe njegova nova verzija, političari, pre nego ekonomisti, ovaj severnoirski primer citiraju kao još jedan dokaz u prilog uverenju da ekonomski prosperitet predstavlja dugoročno rešenje za suzbijanje terorizma.

Nosioci javnih politika imaju snažne razloge da podstiču studiranje uzroka terorizma uključujući i njegove potencijalne ekonomske korene.

Broj smrtnih slučajeva u svetu kao posledica terorističkih napada porastao je sa 3.329 u 2000 na 32.685 u 2014, objavio je Institut za ekonomiju i mir u novembru prošle godine. Najveći gubici u ljudskim životima u 2014, 78% nastali su u pet zemalja: Iraku, Nigeriji, Avganistanu, Pakistanu i Siriji.  Za oko 50% ovih smrtnih ishoda odgovornim se smatraju Boko Haram i ISIS. Teroristički napadi zabeleženi su u 93 zemlje od Francuske do Austrije i Australije, a izveštaji za 2015. i 2016. godinu verovatno će biti  i daleko nepovoljniji.

Istraživanje povezanosti socio ekonomskog okruženja i predispozicija grupacija ili individua unutar jednog društva ka terorizmu,  nije nova oblast, ali je, posebno u angloameričkoj literaturi, kulminirala posle serije terorističkih napada u SAD, 11. septembra 2001. Uporedo sa rastom broja studija na ovu temu, snažno je ustoličena i politička doktrina od Buša do Kolina Pauela, od Obame do Džona Kerija, da će se SAD boriti protiv siromaštva u zemljama iz kojih se regrutuju teroristi, jer veruje da nada u bolju budućnost trijumfuje nad sklonosti ka nasilju. Ukratko ljudi koji svoje vreme i resurse mogu da posvete lagodnijim i po njihov društveni status unosnijim zanimanjima, biće manje skloni da tako nešto stave na kocku. Ili, kako je to još 2002, godine rekao tadašnji američki predsednik Bil Klinton „Morate da imate pozitivnu strategiju da biste imali više partnera i manje terorista. Hari Truman i Džordž Maršal (George Marshall) su iskoristili malo našeg novca kako bi izgradili svet koji je imao više prijatelja i bolje neprijatelje. Strana pomoć je nacionalna bezbednost – ne milostinja. Maršalov plan je to razumeo na ovaj način, i mi moramo da uradimo isto to i danas.“000

Maršalov plan za Bliski istok je mantra koja se od tada konstantno ponavlja, i, kad se pogledaju razorene zemlje u kojima teroristi regrutuju svoje sledbenike, deluje samorazumljivo. Ogorčeni siromašni ljudi koji nemaju nikakve mogućnosti za normalan život i ne mogu da obezbede sigurnu budućnost svojoj deci, bivaju radikalizovani i, posebno, ako su uz to i loše obrazovani, spremni su da postanu bombaši samoubice. Mučenici vere, imaju i snažan ekonomski motiv za to, jer svojoj porodici osiguravaju istaknuto mesto u društvu, koje im inače po njihovom položaju na dnu lestvice ne bi pripadalo, i doživotnu finansijsku potporu zajednice.

11Veliki deo ekonomske literature, protivreči svakom od podsegmenata ove linije razmišljanja.  Alan B. Krueger i Jitka Malecková profesori sa Prinstona i Karlovog univerziteta u Pragu nisu prvi ali su svakako jedni od najuticajnijih autora koji su 2002. izneli tvrdnju da pomaganje siromašnim i ratom razorenim zemljama predstavlja hvale vredan napor sam po sebi, ali da između siromaštva, nivoa obrazovanja i terorizma nema značajnije povezanosti. Do tog zaključka došli su između ostalog proučavanjem biografija bombaša samoubica u redovima Hezbolaha u Libanu, i Hamasa u Palestini, njihovih porodica i onih koji su ih podržavali: i jedni i drugi dolazili su iz manje siromašnih i bolje obrazovanih slojeva društva. Do sličnih rezultata došli su i istraživači Rand korporacije: „Lideri terorističkih organizacija ne dolaze ni iz siromašnih slojeva niti su manje obrazovani niti imaju mentalne probleme“. Štaviše, u nekim istraživanjima posebno se insistira na gotovo bizarnom podatku da se oko 40%  terorista regrutuje iz redova inženjera. Dobro je poznato da neki od najistaknutijih terorističkih vođa dolaze iz izuzetno bogatih porodica i obrazovali su se na zapadnim univerzitetima.

Ekonomisti prave i razliku između toga da li se teroristi regrutuju da izvrše terorističke akte unutar njima poznate zajednice ili nepoznate. Oni prvi, posledično mogu posedovati niže obrazovanje i životni standard, dok bavljenje međunarodnim terorizmom i više košta i traži daleko širi dijapazon različitih znanja i veština. Ipak, i kada se gotovo sve ove ekonomske komponente uzmu u obzir, i dalje nivo političkih sloboda i mikrospecifičnosti zemlje, kao na primer snažne etničke podele,  prema gore citiranim autorima predstavljaju znatno važnije faktore koji određuju sklonost ka terorizmu.

Paletta InterviewOva i slična istraživanja ispitivala su direktnu vezu rasta BDP i BDP per capita i sklonosti ka učešću u terorističkim akcijama, a zatim su uvodila različite varijable, kao što je odnos ekonomskih faktora prema učestalosti terorizma u zemljama iz kojih dolaze teroristi, iz kojih vrše operacije ili onih u kojima sprovode svoje akcije. Potom je ispitivana veza ekonomskih faktora i međunarodnog i domicilnog terorizma i nelinearne relacije prema BDP. Karakteristike ljudi koji su učestvovali u terorističkim napadima poređene su sa prosekom ostatka stanovništva – po socio ekonomskom položaju i nivou obrazovanja i tipu obrazovanja i sadržaju (obrazovanje u sekularnim školama versus medresama na primer), a potom i unutar različitih grupacija – ljudi koji učestvuju u nenasilnim protestima, pristalicama nasilnih akcija i unutar samih terorističkih grupa, između rukovodstva i neposrednih izvršilaca napada. Takođe ispitivani su i ekonomski motivi pojedinaca, odnosno oportunitetni troškovi bavljenja terorizmom za ljude različitog imovnog i obrazovnog stanja unutar različitih širih društvenih konstelacija – odnosno života u zemljama koje pružaju više ili manje mogućnosti za društveni i ekonomski prosperitet.

Konačno, i ne na kraju, ispitivan je i odnos ekonomskih faktora i političke orijentacije terorista – levičarskih i desno orijentisanih nacionalističkih grupacija i njihova evolucija.

00

Tako je na primer jedna studija iz 1977. godine pokazala da, uprkos činjenici da se teroristi najčešće regrutuju iz srednjih i viših slojeva društva, Irska republikanska partija predstavlja izuzetak i u smislu klasne pripadnosti i u smislu obrazovanja dok je baskijska ETA evoluirala od organizacije koju su prvenstveno podržavale više klase, ka tome da je prigrle radnici. Istovremeno, teroristi leve orijentacije bili su skloniji da minimizuju broj nasumičnih žrtava što delom objašnjava i manji broj mrtvih u terorističkim napadima u nekim ranijim periodima, suprotno sadašnjem rastućem trendu broja slučajnih žrtava.

0000Sekularne levičarske terorističke grupe iz 70 tih i 80 tih godina prošlog veka uglavnom su bile negativno nastrojene prema bogatim zemljama koje su po njihovom  mišljenju vodile neprihvatljivu spoljnu politiku (rat u Vijetnamu, podrška Izraelcima u borbama sa Palestincima), ili su, ako je bila reč o anarhistima i komunistima bili specijalizovani za terorizam u sopstvenim zemljama, i sa padom Berlinskog zida uglavnom  su nestali ili bili trajno potisnuti.

Mnogi današnji komentatori sa desnice pak smatraju da nasilni Islam nije reakcija na siromaštvo pa čak ni na zapadne politike na Bliskom istoku, već ideološki izazov zapadnoj civilizaciji i principima koji se zasnivaju na slobodnoj štampi i slobodi veroispovesti. Ekonomisti pak ideološke motive smatraju uglavnom naivnim ili bar malim delom ukupne slike.

18Walter Enders i Gary A. Hoover profesori sa univerziteta u Alabami i Teksasu, su u American Economic Review 2012. godine izneli hipotezu da nivo siromaštva ima snažan uticaj na terorizam u domicilnoj zemlji i mali ali značajan efekat na međunarodni terorizam. Tako na primer Somalijci koji žive u SAD, a od kojih 82% živi na ivici ili ispod nivoa siromaštva, prema popisu iz 2008, predstavljaju najbrojniju grupu američkih građana koja odlazi da bi se borila sa grupama džihadista. Prema podacima Njujork Tajmsa, građani Minesote, od kojih su mnogi Somalijci koji se priključuju Al Šababu, predstavljaju najveću grupu američkih građana koji se priključuje ekstremističkom pokretu tesno povezanim sa Al Kaidom. Od objavljivanja ovog izveštaja, smatra se da se iste zajednice pridružuju i ratu u Siriji.

Al Kaida je dovela u pitanje još jedan obrazac koji je prethodno ustanovljen ekonomskim istraživanjima. Naime, neki ekonomisti smatrali su da terorističke organizacije imaju unutrašnju podelu u kojoj su oni obrazovaniji i bogatiji, lideri pokreta dok su relativno siromašniji unutar same organizacije viđeni za terenski rad. Razlog zbog koga su i terenci odskakali od proseka stanovništva bio je u tome što su terorističke organizacije mogle da biraju svoje sledbenike iz velikog pula ljudi koji je želeo da im se pridruži. Al Kaida i naročito ISIS su međutim postavili niske standarde za one koji žele da im se pridruže. Kako primećuje Peter Neumann, direktor Međunarodnog centra za proučavanje političkog nasilja, Islamska država je znatno manje selektivna od drugih grupa. „I ako dolazite sa zapada, ne govorite arapski, niste naročito dobar borac i nemate nekih naročitih veština, ISIS će vas vrlo verovatno, prihvatiti“.22

Ukratko, različiti ekonomski faktori, predstavljaju neke od determinanti koje mogu delimično da pomognu u razumevanju prirode terorizma. Priroda terorizma, počevši od toga da ni analitičari ni međunarodne organizacije i dalje ne mogu da se dogovore oko same definicije pojma,  i okolnosti u kojima živimo se konstantno menjaju, i uvode nove faktore konflikta, na primer, klimatske promene koje se smatraju važnim faktorom koji će u budućnosti određivati prirodu terorizma. Otuda i ustanovljene ekonomske zakonitosti uglavnom opisuju pređašnje forme terorizma i zakone koji su ih na grupnom ili individualnom planu vodili.

Poslednji primeri terorističkih napada u kojima su glavni akteri bili pojedinci koji nisu institucionalno povezani sa islamističkim terorističkim organizacijama, već deluju samostalno, predstavljaju još jednu novu fazu – open source terorizam.

Al Kaida je inicirala ovaj trend objavljujući uputstva za pravljenje bombi, i metode napada, podstičući tako potencijalne „mučenike“ da deluju u sredinama u kojima imaju teškoća da ubace borce čvršće povezane sa njihovom organizacijom, a pridružio im se i ISIS.

Ovaj najnoviji obrt u regrutaciji terorista stavlja, ne samo ekonomiste, pred još teži izazov da među nasumičnim teroristima pronađu obrazac koji bi mogao da ukaže ima li uopšte ekonomskih politika koje bi mogle proaktivno da deluju na suzbijanje terorizma.

Šumpeter: Mafijaši su odlični menadžeri


Mafijaške familije u Napulju su izuzetno dobre u vođenju poslova. O biznis modelu mafije i razlozima zbog kojih se treba ugledati na njihov model poslovanja piše londonski The Economist.

Jednostavan način da oživite diskusiju za vreme monotone večere je da pitate goste, koja je njihova omiljena krimi serija? Da li je to “The Wire”, sa svojom kompleksnom slikom podzemlja Baltimora? Ili “The Sopranos”? Ili možda “Breaking Bad”? Sada postoji novi kandidat za najboljeg – “Gomora”, drama o nekoliko italijanskih bandi poznatih kao Kamora koja vodi carstvo kriminala iz svoje baze u Napulju.

“Gomora” je serija o kojoj se u Italiji strasno raspravlja od trenutka kad je prvi put emitovana, pre dve godine. Prodata je u 50 zemalja, a prva epizoda premijerno je prikazana na američkom Sundance TV ove nedelje. Ova serija je daleko mračnija nego ostale tri. Gangsteri nisu simpatični monstrumi poput Tonija Soprana, već samo čudovišta. To je realnije. Autor knjige po kojoj je snimljena serija, Roberto Saviano krije se otkad je Kamora donela smrtnu presudu protiv njega 2006. godine, a snimanje serije u žestokim napuljskim predgrađima, često je prekidano zbog lokalnog nasilja.

Jedna od najupečatljivijih činjenica o Kamori je koliko su oni dobri u poslu. Oni su preuzeli biznis od sicilijanske mafije koja je bila najpoznatije udruženje mafijaša, delimično zbog poteza italijanske države koji su doveli do smanjenja moći Koza nostre (Cosa Nostra) od sredine 1990-tih. Strategija Kamore da se fokusira na drogu, posebno kokain, takođe se isplatila. Ova grupa rukovodi najvećim delom trgovine drogom u Evropi, uključujući i najveće tržište narkotika na otvorenom, na kontinentu, u Sekondiljanu (Secondigliano), severoistočno od Napulja.

Kamora je organizovana kao tipična korporacija, sa jasnom strukturom i piramidom ovlašćenja. Postoji gornji nivo menadžmenta sastavljen od rukovodilaca koji određuju strategiju i raspodeljuju resurse; drugi nivo srednjeg menadžmenta zadužen je za kupovinu i preradu proizvoda; treći nivo je nivo prodaje gde šefovi koordiniraju distribuciju; a četvrti razred je razred uličnih prodavaca koji isporučuju proizvod direktno korisnicima. Ova grupa koristi sve uobičajene metode upravljanja lancem snabdevanja. Njeni lideri nabavljaju drogu iz celog sveta (kokain iz Latinske Amerike, heroin iz Avganistana i hašiš iz Severne Afrike) i vode računa da obezbede alternativne lance snabdevanja u slučaju poremećaja na tržištu.

Oni rade neke stvari izuzetno dobro. Posluju van pravila zakona o radu koji ubija italijanski rast i veoma su fleksibilni. Labavi savez od oko 115 bandi, sa oko 500 članova u svakoj od njih i brojnim saradnicima, brzo može da obezbedi radnu snagu bilo kojih razmera, ili da se prebaci sa jedne linije poslovanja na drugu u tren oka. Oni su najbolji u klasi, kada je u pitanju pronalaženje svežih talenata i ideja. Kad god se menadžeri ukopaju na nekim tržištima i neće da ih napuste, kao što su radili stari šefovi Kamore, kada se osamdesetih na ulicama pojavila droga, bivaju zamenjeni mlađim generacijama.

Paolo Di Lauro, bivši šef jednog od najmoćnijih klanova, koji je poslužio kao model za Don Pietra u “Gomori” (Gomorra), jeste svakako jedan od najinovativnijih privrednika koje je Italija proizvela u poslednjih nekoliko godina (od 2005. godine drže ga u samici u zatvoru maksimalne sigurnosti). Kao što je dobro koordinisao trgovinu drogom sa Kolumbijom, tako je bio uspešan i u dizajniranju franšiznog sistema te grupe, u kojoj je tretirao distributere kao vlasnike franšize koji su odgovorni za svoj teren, a ne samo kao zaposlene. To je franšizerima dalo podstrek da regrutuju više ljudi, kao i da plasiraju više proizvoda.

14Kamora (Camorra) daje svoj jedinstven pečat standardnim tehnikama upravljanja. Oni su stručnjaci za team building. Novi regruti prolaze kroz inicijaciju sa kvazi-religioznim obredima. Zvezde u usponu dobijaju zvučne nadimke kao što su Carlucciello ‘o mangiavatt (“Mali Charles koji jede mačke”) ili Urpacchiello (kratak bič napravljen od sušenog magarećeg penisa). Kamora vodi računa o rodbini svojih radnika koji su umrli na poslu. Članovi bande – poznati po svojoj ulozi “podmornice” – svakog petka dostavljaju novac i namirnice ožalošćenim porodicama. Napor te grupe da ozbiljno radi na korporativnoj društvenoj odgovornosti (CSR) se isplati. Lokalni ljudi uvek su na strani gangstera tokom policijskih racija, formiraju ljudske barikadae, gađaju policiju smećem i pale njihove automobile.

Istina, ovo je CSR koji dolazi natopljen krvlju, a ne (filmskim) sirupom. Prema Savianovoj računici, bande su bile odgovorne za 3.600 smrtnih slučajeva između 1979. (kada je rođen) i 2006. (kada je objavio knjigu). Oni su takođe odgovorni za širenje kruga ekonomskog razaranja. Trgovina drogom koja puni njihove kofere, uništava živote. Napulj, jedan od najlepših gradova Italije, bio bi veća turistička atrakcija da nije reputacije nasilnog kriminala.

Oni su veći od US Steel-a

Sama Kamora plaća visoku cenu, takođe. Vojnici ulice žive mizerne živote, obično završavaju mrtvi, povređeni ili u zatvoru pre nego što dođu u srednje godine. Oni na vrhu su stalno na oprezu zbog mogućnosti da ih rivali istisnu, ili da ih uhvati policija. Mnogi od njih žive u stalnom bekstvu, po tavanima ili u podzemnim kompleksima. Di Laurov posao je imao promet od €200mil ($225 miliona) godišnje, ali on nije u tim milionima previše uživao: bio je usamljenik, zaštićen čeličnim vratima i specijalnim kapijama, a takođe je više godina proveo u bekstvu.

Ipak, Kamora uspeva, delom zbog toga što su nagrade toliko velike a delom zbog toga što su alternative tako retke. Italijanska privreda stagnira već više od decenije. Ova zemlja zauzima 45. mesto na tabeli Svetske banke kada je reč o lakoći poslovanja, a južna Italija je posebno negostoljubivo mesto za regularan biznis. Šefovi tri najveće ekonomije u evrozoni : Nemačke – Angela Merkel, Francuske – Fransoa Oland i Italije – Mateo Renci sastali su se 22. avgusta na ostrvu blizu obale Napulja da razgovaraju o ponovnom pokretanju evropskog projekta. Da bi bili uspešni, bilo koji od njihovih planova mora da omogući da se legalni poslovi vode sa više lakoće – i na taj način doprinese da geniji menadžmenta radije usmere svoju kreativnu snagu na legitimne poslove, a ne na Kamorinu kreativnu destrukciju.

The Economist

 

Tajm: Svet u slici 2015.


Nova Godina: Kosmički Ciklus i Kolektivni Rođendan Majke Zemlje i Zemljana. Svakog 31. decembra, čovečanstvo zajednički obeležava još jedan svoj Okret oko Sunca, u kojoj smo mi i naša planeta stariji za još jednu godinu. Američki nedeljnik Tajm, decenijama poznat po svojoj Godini u slici, i ovom je prilikom sačinio veoma upečatljiv foto-prikaz godine za nama. Evo našeg izbora 30 od 100 Tajmovih fotografija koje ilustruju neke od događaja “već davno prohujale” 2015. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Za više fotografija, kliknite ovde.