Tag Archives: Kolorado

Gugl i Fejs očekuju povratak u kancelarije u julu 2021… Mogu li to i ostali?

Planovi za nastavak uobičajenog poslovanja bi bili nerealni sve do sledećeg jula. Ipak, možda se nešto i može naučiti iz načina na koji to planiraju velike kompanije.

Ovog leta su mnoge poslovne zgrade ostale gotovo prazne, a izvršni direktori su se uhvatili u koštac sa pitanjem vraćanja izmeštenih zaposlenika u zajedničke radne prostorije; sada se, među kompanijama kao što su Google, Facebook i Uber pojavio nezvanični datum ponovnog otvaranja: jul 2021.

Organizatori velikih događaja uživo, poput filmskih premijera, koncerata pa čak i Olimpijskih igara 2020. su takođe najavili početak priprema za dobrodošlicu publici – sledećeg leta.

Iako stručnjaci upozoravaju vlasnike preduzeća da se ne oslanjaju previše na taj raspored, ovo je korisna vest; jer, više informacija o tome kako se ove kompanije pripremaju za naredno leto pruža i više alata za određivanje datuma povratka svih ostalih.

Zapamtite datum – ili, možda, nemojte

Na jednu stvar Gugl i Fejsbuk ne računaju: na široko rasprostranjenu vakcinu, pa čak ni na široko rasprostranjen povratak u „staru normalu“.

Tista Goš je epidemiološkinja američkog Centra za obaveštenja i prevenciju bolesti (CDC) i nekadašnja prva glava zdravstvene službe Kolorada, a sada viši medicinski direktor u kompaniji za digitalnu zdravstvenu zaštitu ‘Grand Rounds’. Ona misli da je planiranje povratka na uobičajeni način poslovanja do sledećeg jula „poželjan pravac razmišljanja“. I mada postoje velike šanse da će dotad biti odobrena prva vakcina protiv korone, ona misli da još uvek nije jasno kolika će biti efikasnost bilo koje od budućih vakcina, kao ni kojom će brzinom i lakoćom moći da se distribuira širom Sjedinjenih Država.

Ipak, korporacije poput Gugla angažuju konsultantske firme i epidemiologe kako bi im pomogle u prikupljanju i tumačenju velikih količina informacija o efektima Covid-19 na javno mnjenje. Fejsbuk je u javnim izjavama o ponovnom otvaranju sledećeg jula naveo „smernice zdravstvenih i vladinih stručnjaka“. Uz to, Međunarodni olimpijski komitet sarađuje sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i japanskom vladom na praćenju ove pandemije.

Velike kompanije se pozivaju na ovaj datum i raspored budućeg poslovanja na osnovu niza faktora, uključujući zapažanja o konkurentima, ankete kupaca, analizu trendova ponašanja i aktivnosti na društvenim mrežama. Prema Darenu Mahoniju, koosnivaču i glavnom analitičaru u CompassRed-u, ove kompanije čak prate kretanje ljudi putem objedinjenih podataka sa mobilnih telefona. Njegova agencija za analitiku podataka u Vilmingtonu, Delaver, pomaže velikim organizacijama poput profesionalnih sportskih liga i prodajnih lanaca da prouče i prognoziraju tržišne trendove; njegovi su klijenti tokom pandemije postali sve zainteresovaniji za praćenje brojnih anketa o zaposlenima, kupcima i drugim zainteresovanim stranama.

Kompanije koje procenjuju da bi svoje zaposlene mogle bezbedno vratiti “pod krov firme” i pre jula 2021. takođe ne bi trebalo obeshrabriti, smatra Mahoni. „Velike firme mogu sebi priuštiti da svoj raspored rada planiraju na zaista duge staze“, kaže on.

Štaviše, ‘gotovo da sebi ne mogu priuštiti a da to ne učine. Za kompanije čija je radna snaga mnogobrojna – i koju je, samim tim, i teže vratiti u kancelarije u kratkom roku – produžavanje politike daljinskog rada za još čitavu jednu godinu omogućava zaposlenima da bolje planiraju životni i radni raspored, posebno školsku godinu svoje dece, a pre no što se vrate za kancelarijski sto. Volstrit žurnal je objavio da su to faktori koji su izvršnog direktora Alfabeta, Sundara Pičaja naveli na odluku da Guglove kancelarije i nadalje ostanu zatvorene. Slično viđenje situacije izrazila je i portparolka Ubera. Ona je za San Francisko kronikl izjavila da „Kao kompanija potekla na fleksibilnom radu, želimo da našem timu pružimo fleksibilnost, izbor i dugoročnu jasnoću kako bi mogli da planiraju unapred“.

Drugim rečima, kada najavljuju povratak u julu 2021. godine, mnoge kompanije uzimaju u obzir vreme koje će njihovim radnicima trebati da se ponovo prilagode poslovnom životu, onoliko koliko uzimaju u obzir i verovatnoću za očekivanom pojavom prve vakcine.

Postoje i druge poslovne procene na duži rok, one zbog kojih bi jul 2021. za ove organizacije mogao biti rok neophodan za njihovo ponovno otvaranje, čak i ako Covid-19 tek treba da bude neutralizovan. Olimpijske igre su, recimo, jedinstveno takmičenje sa bezbroj zainteresovanih strana širom sveta, a održavaju se tek svake četvrte godine (ovog leta su izostale). Predsednik MOK-a Tomas Bah je u martu istakao da „otkazivanje Igara nije opcija“. Umesto toga, u saopštenju MOK-a o novim datumima je navedeno da će njihovo održavanje – tačno godinu dana od planiranog – obezbediti organizatorima „maksimalno vreme“ za suočavanje s efektima virusa, uz minimalizovanje poremećaja u međunarodnom sportskom kalendaru, uključujući Zimske olimpijske igre 2022. godine.

Nema jednog, univerzalnog rešenja za sve firme

Ponovno otvaranje kancelarija malo uoči ili malo nakon  jula 2021. u velikoj meri zavisi od vaših poslovnih ciljeva, kaže Patrik Kalahan, koosnivač i izvršni direktor kompanije CompassRed. Ako ste zabrinuti zbog odgovornosti ili vas pre brine održavanje vašeg poslovanja nego njegov rast, onda bi rad na daljinu mogao biti logičnije rešenje, kaže on. Sa druge strane – kada je reč o firmama koje svoje klijente moraju da sretnu licem u lice, ili se oslanjaju na okupljanje ljudi da bi podstakli inovacije, a samim tim i konkurentnost na tržištu – one bi, možda, bile spremnije da ponovo otvore svoje kancelarije. Mnoge kompanije vraćaju svoje radnike postepeno, umesto da rizikuju štetu koja bi mogla nastati prevremenim otvaranjem i ponovnim zatvaranjem.

Imaće smisla da se neka mala preduzeća odreknu svog poslovnog prostora, ostajući da u dogledno vreme rade isključivo onlajn, kaže Radž Kumar, predsednik, osnivač i glavni i odgovorni urednik Deveksa. Ova medijska kompanija obezbeđuje međunarodnim razvojnim organizacijama i velikim korporacijama da dobiju terensku pokrivenost kriza i katastrofa (medijsko pokrivanje prirodnih katastrofa i kriznih žarišta). Kumar u tu kategoriju svrstava svoju kompaniju koja ima stotinjak zaposlenih širom sveta. „Imali smo zakup na isteku, a (po izbijanju pandemije i karantinskih mera) nismo ga ni obnavljali“, dodaje on. „A zašto biste to i činili, i to baš sada, ako zaista nemate jasnu predstavu kada će stvari krenuti na bolje?“

Po mišljenju epidemiološkinje Triše Goš, dok američke male i srednje kompanije odmeravaju šire trendove na nivou čitave zemlje, one ujedno treba i da pomno prate podatke o zdravstvenom stanju na veoma lokalnom nivou. Ona kaže da bi, u cilju utvrđivanja roka za ponovno vraćanje radnika u kancelarije i na teren, vlasnici preduzeća trebalo da prate stopu zaraženosti i broj testiranog stanovništva u sopstvenim zajednicama, na mikro-planu; putem veb-lokacija lokalnih zdravstvenih odeljenja ili neprofitnih resursa poput ’Covid Act Now’ (sa kojim je njena kompanija u partnerstvu). Da biste dobili najsvežije informacije, ona preporučuje da direktno kontaktirate Dom zdravlja ili zdravstvenu ambulantu na lokalu, i pokušate da sa medicinskim osobljem uspostavite komunikaciju. „A onda preduzmite preporučene mere bezbednosti kako biste zaštitili zaposlene na radnom mestu.“

“Dosta se toga uči u hodu” kaže Goš, misleći na mehanizme širenja virusa SARS-CoV-2 kao i načine njegovog obuzdavanja; a kako vremenom bude priticalo sve više informacija, moguće je da će neke kompanije pomerati svoje unapred navedene termine otvaranja. A drugi će još uvek živeti sa određenom neizvesnošću o tačnom datumu ponovnog ulaska u kancelarije, pa će nastaviti postepeni povratak na radna mesta. „Želim da naglasim da je moguće ponovo otvoriti firmu na bezbedan način. Samo treba da pristupimo polagano i bez žurbe, metodično i postepeno.“

 

Inc.com

 

Iz radijusa:

 

How the post-COVID workplace will change business for the better

A New Normal: Touchless Offices In The Post-Pandemic World

Reopening: The Tech-Enabled Office In A Post-Covid World

How we’ll get back to the lab during COVID-19

Three Effective Ways to Improve Building Ventilation

In A Remote World, We Are Still Designing For Social Creatures

Applying a Holistic, Health-Focused Design Approach to Built Environments

5 Ways To Achieve A Healthier Work Space Now And After COVID-19

How to navigate the transition to remote work during the COVID-19 pandemic

Tajm: Svet u slici 2015.

Nova Godina: Kosmički Ciklus i Kolektivni Rođendan Majke Zemlje i Zemljana. Svakog 31. decembra, čovečanstvo zajednički obeležava još jedan svoj Okret oko Sunca, u kojoj smo mi i naša planeta stariji za još jednu godinu. Američki nedeljnik Tajm, decenijama poznat po svojoj Godini u slici, i ovom je prilikom sačinio veoma upečatljiv foto-prikaz godine za nama. Evo našeg izbora 30 od 100 Tajmovih fotografija koje ilustruju neke od događaja “već davno prohujale” 2015. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Za više fotografija, kliknite ovde.

 

“Slučajni” preduzetnik: Tri priče o trenucima preduzetničke ‘eureke’

Vajolet i Šarif Aleksander, RunSafe. 

U svakoj ljudskoj delatnosti postoje oni koji su prirodni talenti, koje ne treba mnogo učiti “kako” i “zašto”. Tako je i sa startup preduzetnicima: postoje i prirodno nadareni, koji su svoje biznise pokrenuli samo zbog nekog slučajnog sticaja okolnosti, na osnovu svog “neočekivanog” i iznenadnog iskustva, a bez previše studioznog planiranja i pažljivo analiziranih metričkih podataka. Evo tri vrsna primera takvih “prosvetljujućih” momenata, situacija koje su njihove aktere inspirisale na pokretanje startapa, kojeg, inače, po njihovim rečima, “ne bi ni u ludilu pokrenuli”.

Jednog januarskog dana 2014. godine, Vajolet Aleksander krenula je na trčanje “u paketu” sa svojim dečakom u dečjim trim bebi-kolicima za džogere. Trčali su duž popularnog Bouldera, Kolorado, stazom koja vodi kroz hladoviti kanjon, a onda se ona okliznula i pala na uglačani led. Kako je bila spojena sigurnosnim kaišem, Vajolet je za sobom povukla kako bebu tako i kolica, upavši u ledeni potok ispod staze.

Srećom, uspela da svoje klizanje ipak zaustavi na vreme, dovoljno da beba i kolica ne ulete u vodu.

“Dobro sam se ugruvala a čitav incident me je veoma uzdrmao”, kaže ona, podsećajući da je svom suprugu Šarifu poslala poruku, objašnjavajuči mu šta se dogodilo i da će krenuti kući. U panici, Šarif se javio. A kada ona nije odmah odgovorila, još se više uznemirio.

“Kada doživljavate ovakvu ili sličnu emocionalnu situaciju, svake sekunde, svaki signal zvona traje predugo”, kaže Šarif. “ ’Zašto se ne javlja? ‘, ‘ Zašto ne odgovara na poziv?’ ”

Nakon što se vratila kući, a njen suprug takođe pristigao – konačno odahnuvši jer se uverio da su ona i dete dobro – Vajolet i Šarif su pribili svoje glave jedno do drugog… čvrsto odlučivši da im se ovakav mahinalni izostanak komunikacije više nikada ne desi. “Želeo sam da napravim mobilnu aplikaciju, u želji da je Vajolet ima u slučaju ako se nešto slično ponovo desi”, kaže Šarif.

Kada je u pitanju fenomen nastanka poslovno najpreduzetnijih momenata, onih u kojima neki od nas doživljavaju “Eureku” i preduzetničku katarzu, bračni par Aleksander je u dobrom društvu. Prema istraživanju Fondacije Juing Merion Kaufman (Ewing Marion Kauffman Foundation), 46,6% startup preduzeća pokrenutih u SAD koja su još uvek u biznisu i nakon pet godina postojanja, osnovana su na krilima “korisničkog prosvetljenja” samih preduzetnika. “Korisnički preduzetnici” (“user entrepreneurs”) je izraz I-Džej Ridija (E.J. Reedy), direktora za istraživanje i politike ove fondacije, kojeg upotrebljava kako bi opisao sve one koji su “prve mušterije” sopstvenog proizvoda, motivisanih da razvijaju rešenja za lične ili profesionalne izazove s kojima se susreću.

Pad Vajolet na trčanju tog dana bio je okidač za kreiranje aplikacije, a i njihovog start-upa: Par je iskoristio Šarifovu stručnost u oblasti IT ekspertize i konsultantskog rada sa softverskim kompanijama, kao i njeno desetogodišnje iskustvo u prodaji i marketingu: krenuli su da razvijaju RunSafe, mobilnu fitnes aplikaciju fokusiranu na bezbednost korisnika. Njihova aplikacija ne samo što je pratila uobičajene parametre kao što su brzina trčanja i pređena udaljenost već, takođe, ima ugrađeno i “panik” dugme kojim je moguće upozoriti bliskog prijatelja, člana porodice ili partnera u trčanju ukoliko nešto nije u redu, pružajući tačnu lokaciju korisnika.

Nakon što su aplikaciju testirali tokom prošlog leta, bračni par Alekander ga je postavio u Eplov App Store oktobra 2014. godine, čija je osnovna verzija besplatna. (Premijum verzija prodaje se za $4.99 mesečno). Od tada, aplikacija RunSafe je postepeno sticala popularnost zadobivši oko 20.000 korisnika.

Ovog leta, par je primljen i u Boomtown Boulder, 12-tonedeljni preduzetnički akcelerator za poslovne početnike koji im je dao $20.000 svežih investicija. Planirano je proširenje aplikacije u zamašniju platformu, Fabriq, tretirajući RunSafe poput “interfejs priključka za bezbednost kao uslugu”, čime se omogućava da različite aplikacije za praćenje dele jedan hitan protokol.

Otkrivanje skrivenih talenata – Leks Fridmen

Čovek po imenu Leks Fridmen (Lex Friedman) je 2012. u Njujorku radio puno radno vreme kao pisac za magazin Macworld, kada je počeo da emituje svoj podkast. Duhovito ga nazvavši “Neprofesionalno” (“Unprofessional”), njegov podkast je poslovnim i industrijskim liderima omogućavao da razgovaraju o bilo čemu… izuzev posla. Bilo je lako dobiti intervju od ovakvih ličnosti. međutim, tada tek u povoju, podkast mreža koja je bila domaćin Fridmenovog “neprofesionalnog” podkasta nije uspevala da proda reklame, koje bi obezbedile isplativost njegovoj emisiji.

“Iskreno, kada sam počeo da “pakujem” podcast format ove emisije, nisam imao pojma da je postojala namera prodaje reklama u njoj, čime bi se obezbedio opstanak”, kaže Fridmen. “Mislio sam da to radim samo iz zabave.”

Da bi podcast uspeo da opstane, počeo je sam i bez ičije pomoći da prodaje “reklamni prostor” unutar svoje emisije. Uprkos tome što nije imao iskustva u prodaji reklamnog prostora, ispostavilo se da je Fridmen bio urođeni talenat. Bio je, zapravo, toliko sposoban da su ga prijatelji i podkast mreža koja ga je dotad emitovalai ubrzo pitali da li bi mogao da prodaje i njihove emisije.

Drugi čin: Leks Fridmen i Midroll Media

“Nakon nekoliko meseci provedenih u ovom poslu, odjednom se ispostavilo da sam posrednik za čak 50 podkast emisija”, kaže on. “Tada sam shvatio da je ova stvar postala toliko krupna da mi je preostajalo ili da sasvim prestanem, ili da ovome posvetim puno radno vreme. Bio sam prilično nervozan jer sam bio svestan da ostvarujem prihod zasnovan isključivo na onome što sam bio u mogućnosti da prodam iz sedmice u sedmicu.”

Kako bi poboljšao svoje šanse za uspeh, Fridmen je želeo da u menadžerisanje arsenala svojih podkast emisija uvrsti još više emisija. Tako je dospeo i do Džefa Ulriha (Jeff Ullrich), osnivača losanđeleske podkast mreže Earvolf, s kojim je osnovao startup firmu Midroll Media. “Udružili smo snage u septembru 2013. godine, spojivši mojih 50 emisija sa njegovih četrdeset, i počeli sve to da prodajemo”, kaže Fridmen.

I dok je karijerna transformacija od novinara da vlasnika starup preduzeća/genija za prodaju iznenadila i samog Fridmena, njegov uspeh nije iznenađenje za nekoga poput Ridija iz Fondacije Kaufman (Kauffman Foundation). “Ljudi koji poseduju dublje uvide i razumevanje u odeđene industrije, imaju priliku da ostvare brojne korisne kontakte koji ih svojom logikom usmeravaju u vode preduzetništva, jer su shvatili kako se ostatak industrije usmerava na određeni način… oni zaista razumeju kako stvari funkcionišu”, kaže on.

Ovakva situacija, u kojoj je Fridmen uspešno pliva kao “riba u moru trgovine” pomaže mu i da uživa u onome što radi. “Tokom svoje karijere, i nikada više nego što je to slučaj upravo u ovom trenutku, bilo je vredno borbe pronaći posao u kojem zaista uživam”, kaže on, pritom poredeći prodaju oglasa sa utakmicom.

“Umesto osvajanja poena, ja osvajam novac. Svaki put kada ujutro započinjem, zaigram pobednički ples oko svog kancelarijskog stola. Tako započinjem svoj radni dan. I baš zato što uživam u ovome što radim, lakše mi je da budem dobar u ovom poslu.”

Kako podići svoje dete-firmu:Kejti i Ben Ričardson

Skoro deceniju nakon što je prodala svoj prvi proizvod, Kejti Ričardson jedva da se navikla na ideju da sebe gleda kao preduzetnicu od poziva. U njenoj glavi, Kejti je, na prvom mestu, majka. Vodeći sa suprugom Benom vankuverski startup Padž (Puj) sa sedištem u Vašingtonu, “tek” je druga stvar na listi njenih žvotnih prioriteta. Kaže da su svi proizvodi, razvijani tokom proteklih godina, “izrastali organski, kao proizvod mojih potreba kao majke”, dodajući da je “Bila građevinac na skeli”, pričajući o svojim skromnim počecima.

“Upravo sam počela da pravim stvari sa svojom decom, i to jedinim alatom kojeg sam imala pri ruci – svojom mašinom za šivenje.”

Ričardsonova je sa svojim šestomesečnim sinom 2007. prekopavala odeću u jednoj dečjoj radnji, noseći svog šestomesečnog sina u bebi-remenu domaće izrade. Prišla joj je vlasnica radnje, upitavši je gde je nabavila tako pametno koncipiran remen u kojem je nosila bebu. Kada joj je Kejti rekla da ga je napravila sama, žena je odgovorila pitanjem: “Pa, mogu li da vam neke i naručim?” Htela je deset komada – i to odmah.

Kako razviti porodični biznis: Ben i Kejti Ričardson, startup firma Padž

Kejti je u početku na ovo gledala samo kao na smešnu zgodu. Ali, njen suprug je u ovoj ponudi prepoznao povoljnu poslovnu situaciju, priliku koju ne bi trebalo ispustiti ni po koju cenu. Predložio joj je da se fokusira na tu stvar, i 10 remenova koje je isplela prodali su se u roku od nedelju dana. A to je bilo samo na jednom mestu. Šta bi se dogodilo da ih je u velikim količinama prodavala u lancu dečjih prodavnica?

Sledeća stvar koju je uradila bilo je da zamoli svoju majku za pomoć, pa su njih dve napravile još 100 komada, koje su u drugim lokalnim prodavnicama prodale gotovo istom brzinom.

Potom je usledilo putovanje na sajam i Kejt je ubrzo shvatila da nisu u pitanju samo remenovi, već su i pokrivači, ćebad, cipelice i nosiljke privlačili veliku pažnju kupaca: konačno je počela da prepoznaje svoje prave potencijale.

“Učila sam kako da sanjam veće snove, kako da vidim više mogućnosti koje mi se ukazuju na horizontu”, kaže ona.

I dok su istovremeno podizala svoje četvoro dece, Ričardsonovi su neprekidno izgrađivali svoju malu ali uspešnu firmu, Padž, koja se vrtela oko Kejtine izuzetne kreativnosti. Kompanija sada stalno zapošljava 10 ljudi i konstantno izbacuje niz inovativnih proizvoda, uključujući i najnoviji “hit”: putnu kadicu za bebe na rasklapanje.

Padž je zaradio nešto preko milion dolara prihoda u prvoj zvaničnoj godini svog poslovanja (2010), uspevši da od tada postigne rast svoje prodaje po stopi od 10 do 30 odsto godišnje.

“Sada za sebe mogu da kažem da sam preduzetnica”, kaže Kejti. “Trebalo mi je, evo koliko – sedam godina? – da bih to bila u stanju da izgovorim Da, moje ime je Kejti Ričardson, i ja sam preduzetnica. ”

Dva brenda vlasnika biznisa

Fondacija Kaufman je identifikovala dve vrste “slučajnih” preduzetnika i različite načine na koje prikupljaju novac i posluju. Koja ste vi vrsta preduzetnika?

Preduzetnici za krajnje korisnike:

1. Pokrećete biznis zasnovan na nečemu što bi korisnicima trebalo u njihovim privatnim životima
2. Težite da pravite proizvode ili usluge za potrošače
3. Verovatnije je da ste u manjini i / ili ženskog pola
4. Verovatnije je da radite van kuće
5. Obično zapošljavate manje radnika
6. Manje verovatno da obezbeđujete finansiranje putem bankarskih zajmova
7. Verovatnije je da primate investicije koje potiču od venčer-kapital( VC) firmi

Preduzetnici za stručne korisnike

1. Pokrenuli ste biznis zasnovan na nečemu što je korisnicima potrebno u njihovom profesionalnom životu
2. Imate tendenciju da proizvodite B2B proizvode ili usluge
3. Imate tendenciju da stičete iskustva u industriji koju ste zacrtali
4. Obično imate viši nivo obrazovanja
5. Verovatno da ste još ranije pokrenuli kompaniju u svojoj branši
6. Uglavnom radite u administrativnoj ili high-tech industriji

 

John Patrick Pullen, entrepreneur.com

Životinje poput nas: “Čovek, moj (ne)prijatelj”

U ovom trenutku, kada su naučnici “s malim zakašnjenjem” proglasili da ptice, sisari i brojne druge životinjske vrste poseduju svest, na čoveku je i ljudskom društvu zadatak da počne da deluje u tom pravcu, piše prof. emeritus iz ekologije Mark Bekof za New Scientist.

09

Pitanje da li (neke, brojne ili sve) životinjske vrste poseduju svest je “glavolomka” sa dugom i uvažavanja dostojnom predistorijom. Ovo pitanje je prvi postavio – naravno, a ko bi drugi – Čarls Darvin (Charles Darwin), u trenucima dok je razmišljao o evoluciji (ne samo ljudske!) svesti. Njegove ideje o evolutivnom kontinuitetu – čija je poenta da se razlike među vrstama ispoljavaju u nivou, a ne u samoj vrsti – dovode nas do čvrstog i naučnim činjenicama potkrepljenog zaključka da, “ukoliko mi, kao ljudska vrsta, u sebi imamo „nešto“, onda i „one“ (to jest druge životinje) to, takođe, imaju.

03Grupa naučnika okupljena na prvoj godišnjoj Konferenciji u spomen na Frensisa Krika (Francis Crick Memorial Conference) je na Univerzitetu Kembridž veoma studiozno predstavila dosadašnje domete u ispitivanju tog večitog pitanja životinjske inteligencije. Krik, kao jedan od otkrivača DNK je drugi deo svoje karijere proveo proučavajući svest, pa je 1994. objavio i knjigu o tom fenomenu, Zadivljujuća hipoteza: Nauka u potrazi za dušom (“Astonishing Hypothesis: The scientific search for the soul”).

Ishod ovog naučnog skupa bila je Kembrička Deklaracija o svesti (Cambridge Declaration on Consciousness), koju su javnosti obznanila tri svetski priznata naučnika iz oblasti neurologije: Filip Lou (Philip Low) sa Univerziteta Stenford, Dejvid Edelmen (David Edelman) s Instituta za neuro-nauku u La Holji (Neurosciences Institute, La Jolla), i Kristof Koh (Christof Koch) sa Kalifornijskog Instituta za tehnologiju (California Institute of Technology, CALTECH).

14Ova Deklaracija o životinjskoj svesti u svom zaključku donosi ocenu da „Ne-ljudske životinjske vrste poseduju neuro-psihološku, neuro-anatomsku i neuro-hemijsku osnovu za začinjanje svesnih stanja, u kombinaciji sa sposobnostima da demonstriraju namerna, to jest ponašanja koja nisu proizvod instinkta već svesti. Ovi dokazi, dakle, jasno pokazuju kako ljudska vrsta nije nimalo jedinstvena kada je reč o posedovanju neurološkog temelja koji prouzrokuje stanje svesnosti. Samim tim, i ne-ljudske životinje, uključujući recimo i hobotnice, takođe poseduju ovu neurološku osnovicu.“

Mark Berkof (Marc Bekoff), autor ove priče za New Scientist je u prvi mah na ovu Deklaraciju odreagovao s nevericom, upitavši sebe i ostale prisutne „Da li nam je zaista bila potrebna bilo kakva službena potvrda nečeg što je tako očigledno?“. Jer, i brojni drugi renomirani neuro-naučnici su došli do tog istog zaključka, još pre mnogo godina.

Deklaracija, međutim, ima i neke propuste. Nju su, recimo, (svi izuzev jednog) potpisali naučnici koji se bave istraživanjima u laboratoriji; Deklaracija bi, međutim, imala daleko veću težinu i kredibilitet da su u se u obzir uzimala mišljenja i stavovi istraživača koji su puno vremena proveli u intenzivnim istraživanjima i posmatranju divljih životinja, mesoždera, poput kitova, drugih primata, ptica i glodara. Isto tako, možda je donekle razočaravajuće i to što u Deklaraciju nisu uključene i vodene životinje tj. riblje vrste, i to upravo iz ražloga što su dokazi za prisustvo svesti kod ove grupe kičmenjaka veoma uverljivi.

17

I pored svega, trebalo bi pozdraviti sam čin objavljivanja ove Deklaracije, koja nije namenjena samo naučnicima. Jer, kako je njen autor Lou pre objavljivanja rekao: „Usaglasili smo se kako je sada došao trenutak javnog obznanjivanja ove Deklaracije. I, mada je svima u ovoj sali sasvim jasno da životinje poseduju svest, ostatku sveta to možda i nije tako jasno.“

Ovde se postavljaju još neka ne manje važna pitanja: Hoće li ova Deklaracija uspeti da nešto promeni? Šta će naučnici i ostali sada učiniti – sada, kad su se lako složili da je svest široko rasprostranjena ne samo kod ljudi već i u životinjskom carstvu?

11Mark Bekof se nada da će ova Deklaracija biti korišćena kako bi se “bića koja nazivamo životinjama zaštitila od nečovečnih i nasilnih postupaka. Naučna saznanja o životinjskoj svesti, emocijama i samospoznaji se prečesto ne priznaju u zakonskim aktima radi dobrobiti životinja”, kaže Bekof. Poznato nam je, recimo, da glodari kao što su pacovi i miševi, ili kokoške, pokazuju empatiju, ali, nažalost, ova saznanja nisu implementirana u američki federalni Zakon o dobrobiti životinjskih vrsta (US Federal Animal Welfare Act). Svake godine, oko dvadeset pet miliona tih životinja, kao i riba, uključeno je u agresivna laboratorijska istraživanja. One sačinjavaju više od 95% životinja koje američki naučnici koriste u svojim istraživanjima. Naučna zajednica neprestano “zapanjena” time kako donosioci odluka na najvišem nivou – oni koji odlučuju o propisima o korišćenju životinja – “uspešno zanemaruju” ove podatke.

Nasuprot tome, nauku, ipak, ne ignorišu baš sva zakonodavstva. Lisabonskim ugovorom, usvojenim od strane Evropske unije prvog decembra 2009. godine, priznaje se da su životinje osećajna bića, a zemlje članice se pozivaju “da veoma ozbiljno uzmu u obzir dobrobit životinja“ pri koncipiranju svojih poljoprivrednih politika, kvota u ribarstvu, u transportu ili politici prostornog planiranja, kao i pri “krojenju” razvojnih i istraživačkih politika.

20

Isto tako, još uvek je prisutan i ne mali broj naučnih skeptika koji tezu o životinjskoj svesti žele da opovrgnu, a samim tim i ovu Deklaraciju. Čak je i sam Frensis Krik, po kojem je , uostalom, i nazvan ovaj Memorijalni skup na kojem je doneta Deklaracija, napisao u svojoj knjizi: “Idealizovati životinje je stvar sentimentalnosti“, nastavljajući kako je “za mnoge životinje, život koji provode u zatočeništvu manje okrutan, duži i bolji nego život u divljini”.

Slični stavovi i percepcija još su uvek žilavo ukorenjeni među nekim naučnicima. U svojoj knjizi Zašto su životinje važne: Svest životinja, njihova dobrobit i dobrobit čoveka (“Why Animals Matter: Animal consciousness, animal welfare and human well-being“), Merijen Stemp Dokins (Marian Stamp Dawkins) sa Univerziteta Oksford tvrdi kako još uvek zaista ne može da zna, niti je ubeđena, u to da i druge životinje poseduju svesnost, kao i da će po tom pitanju ostati agnostik i skeptik, čak ratoborna ukoliko je to potrebno. Mark Bekof, komentarišući ovakve njene stavove, smatra da Dokinsova iz neobjašnjivih razloga ignoriše podatke koje su naučnici upotrebljavali prilikom koncipiranja Deklaracije, idući tako daleko da tvrdi kako je, u stvari, za životinje štetno ukoliko odluke o njihovoj dobrobiti zasnivamo na osnovu njihove svesti.

Bekof je ubeđen da je ovakvo mišljenje neodgovorno. “Oni koji žele da naude životinjama lako mogu uzeti u obzir ovakvo mišljenje Dokinsove, ne bi li svesrdno opravdali svoje postupke sakrivajući se iza ove njene teze. “Možda će, nakon zaključaka usvojenih tokom okupljanja na Kembridžu, a svetskoj javnosti pružene na uvid, uticati da sa svojih polica uklonimo knjige s opasnim idejama Merijen Stemp Dokins”, piše Bekof. On dodaje i da “Nikako nisam u stanju da shvatim i prihvatim kako neko ko je – upravo kao Dokinsova – fantastično dobro upoznat s literaturom o svesti, osećanjima i bolu kod životinja, sposoban da i dalje ostane zagriženi skeptik na ovu temu, prikazujući se ‘agnostikom’ kada je u pitanju izvesnost postojanja animalne svesti”.

Bilo kako bilo, Kembričku Deklaraciju o svesnosti životinja treba svesrdno pozdraviti, i poraditi na tome da im se pruži zaštita koju, u svakom slučaju – bile one svesne ili ne – zaslužuju. Treba se nadati da ova Deklaracija nije prosto gest pokazivanja već je nešto što ima zube i što vodi do akcije. Trebalo bi da svi mi iskoristimo kako bismo konačno zaustavili zlostavljanje i patnju miliona zatvorenih, asvesnih živih bića – životinja – u ime nauke, hrane, ili zabave, mode i obrazovanja. Toliko im dugujemo: da naše znanje iskoristimo kako bismo pokazali makar malo saosećanja i samilosti u našem postupanju prema njima.

Marc Bekoff je prof. emeritus ekologije i evolutivne biologije na Univerzitetu u Koloradu. Njegove publikacije se uglavnom bave svešću, osećanjima i zaštitom životinja.

NewScientist