Amerika, puna siromašnih koji dobro zarađuju


Foto: Pinterest

Foto: Pinterest

Da li zarađujete pristojno i imate visoka primanja, ali živite od plate do plate? Ako je tako, onda ste deo rastućeg segmenta američkog stanovništva: bogatih po prihodima ali, gledano po finansijskoj imovini, jako siromašnih.

Po navici i nekoj inerciji, težimo da prazan saldo u bankama povezujemo s onima koji imaju najniža primanja, s onima koji su veoma blizu minimalne prihodne lestvice. Ali, mnogi pripadnici američke više srednje klase nemaju gotovo nikakvu ušteđevinu namenjenu hitnim potrebama, i žalosno su nespremni za penzionisanje. Godinama pokušavajući da se oporave od krize, oni se i dalje bore da izađu na kraj sa sopstvenom situacijom, ostavljajući celokupnu američku privredu ranjivom.

Srednji prihod po domaćinstu u Americi iznosi oko 55.000 dolara. Smatra se da vam ide relativno dobro ukoliko zarađujete više, naročito u oblastima u kojima su troškovi života niski a nekretnine jeftine. To je ono što oni zarađuju, ali – šta je to što stvarno imaju, šta poseduju? Donja slika prikazuje finansijsku imovinu koja se nalazi u višem srednjem sloju (prihodi domaćinstava od $50,000 do $75,000 i od $75,000 do $100,000) starosne dobi od 40 do 55 godina. Finansijska sredstva predstavljaju svu onu imovinu koju domaćinstvo poseduje a da nije kuća, auto ili biznis, što znači da obuhvata i penziona sredstva.

Finansijska imovina (deonice, privatni kapital, investicioni proizvodi, fjučeri, ulaganja, penziona štednja, itd) prema visini primanja (od $50k-$75k, i od $75k-$100k):

Čak i onaj ko ima relativno visoke prihode, a koji radi već dugi niz godina, obično ima samo 70.000 dolara u finansijskim sredstvima, što nije ni godišnja zarada. A to je samo prosek – oko 25% starijih od 40 do 55 godina starosti iz srednje klase ima manje od 17.500 dolara u finansijskim sredstvima. Možda bi vas malo utešilo kada da biste čuli da ovo nije ništa novo. Finansijska sredstva su se razvijala devedesetih godina prošlog veka i gotovo da su se oporavila od finansijske krize iz 2008. Ali, jedan je razlog zbog kojeg je povećan bilans sredstava – a on leži u povećanoj popularnosti planova 401 k (401 k je plan za štednju penzionera pod pokroviteljstvom poslodavca. Omogućava radnicima da uštede i ulažu deo novca sa svog platnog računa pre nego što se oduzmu porezi). Porezi se ne plaćaju sve dok novac ne bude povučen sa računa). Osamdesetih godina prošlog veka kompanije su čuvale svoje zaposlene kroz penzije sa definisanim beneficijama, a sada američki građani to moraju da obezbeđuju sami sebi – u se i u svoje kljuse.

Donja slika ilustruje finansijsku imovinu bez penzionih računa. Izgleda da gornja srednja klasa ima manje sredstava nego ikad.

Imovina finansijskih sredstava (bez računa penzija) po prihodima:

Naravno, verovatno da je 401 (k) štednja zauzela mesto drugih oblika štednje. To znači da, nakon stavljanja novca na penzioni račun, Amerikanci nemaju mnogo toga što im ostaje u džepu da bi uštedeli na druge načine, ili pak ne osećaju potrebu za tim. To bi, međutim, takođe moglo dovesti i do toga da se ljudi oslanjaju na te račune ukoliko postane nužno i hitno, a nemaju drugog izbora i rešenja, što je loša strategija, jer su računi za penzionisanje manje likvidni i povlače za sobom kazne za rano tj prevremeno povlačenje. Činjenica da prosečno domaćinstvo iz srednje klase ima samo 12.200 dolara u ne-penzionom finansijskom posedu je uznemirujuće. Još gore, u toj grupi, oko 25% populacije sa većom zaradom je u 2013. godini  imalo samo 3.200 dolara ne-penzionog finansijskog poseda. Stoga, nije ni čudo što jedna četvrtina svih američkih domaćinstava ne bi imalo odakle da izvuče ni 2,000 dolara ukoliko bi se suočili sa hitnim slučajem – dakle, nisu u pitanju samo oni sa najnižim primanjima već je to slučaj i sa onima koji pripadaju srednjoj klasi.

Finansijska slika postaje još mračnija kada se utvrdi i kolika si dugovanja koja ima gornja srednja klasa. U nastavku je odnos leveridža (koeficijent tj. odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive – slično onome kako ljudi procenjuju zdravlje banaka), koji predstavlja koliki je nečiji dug u odnosu na imovinu koju poseduje.

Koeficijent duga i aktive (leverage) prema prihodima domaćinstva:

Većina duga se odnosi na stanovanje, a sve više i na studentske kredite. Što se tiče imovine, većina bogatstva ostaje vezana za nekretnine. Kako je pokazala stambena kriza tj kriza u sektoru stambene izgradnje, to je rizična varijanta da biste je „odigrali“, ukoliko nemate puno sredstava na tekućoj štednji. Jer, u slučaju da izgubite posao, nema nikakvog amortizera koji bi vas osigurao, kako biste i dalje mogli da plaćate hipoteku.

Popularna ekonomska uzrečica kaže da se „američka ekonomija oslanja na trošenje potrošača kako bi se održala snažnom“. Ovakvo razmišljanje opravdava visok nivo duga domaćinstva kao kompromis za ekonomiju koja doživljava brz uspon. Ovo je, međutim, pogrešno. Trošenje potrošača nije ono što jednu ekonomiju čini zdravom već su to svi oni koji grade i stvaraju stvari/usluge. Da bi te aktivnosti imale potporu i podršku, trošenje potrošača mora biti stabilno i predvidivo.

Ilustracija: Pinterest

Ilustracija: Pinterest

Problem nedostatka štednje je u tome što – kada nešto krene naopako, ili ako se penzionišete – iznenada morate da se „smanjite“. A ako se to dogodi, onda postaje bolno ne samo za pojedinačna domaćinstva već i po ekonomiju uopšte.

Uz to, u američkom poretku stvari, nije tačno da su ranjivi samo oni koji imaju najniža primanja. Veoma je ranjiva i američka srednja klasa, pa čak i onaj viši sloj „srednjaka“.

(Pojam leveridž označava koeficijent tj odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive. Ako preduzeće ostvaruje veći profit plasmanom uzajmljenih sredstava u svoje poslovanje od plaćanja kamata na njih, onda će akcionarima biti isplaćena veća dobit nego da su uzajmljena sredstva ostala neiskorišćena. To znači da ako je kamata na sopstvena sredstva viša od kamate na uzajmljena sredstva onda je leveridž pozitivan. U ovom konkretnom slučaju, leveridž se odnosi na pojedince, i odnosa njihovog duga prema aktivi)

Allison Schrager, Atlantic (qz.com)

America is full of high-earning poor people

50 nagoveštaja da ste dobar preduzetnik


Preduzetnici su jedinstven soj ljudi. Nije to samo zato što misle drugačije od ostalih; oni se drukčije i ponašaju. Oslanjaju se na osobine svoje ličnosti, navike i način razmišljanja, a prostor za svoje kretanje i manevrisanje nalaze duž tanke linije između ludila i genijalnosti. Pa ipak, samo zato što ste originalan mislilac i što biste da motor na benzin zamenite nekom epohalnom vrstom drukčijih vozila, sve to ne znači da ste stvoreni da budete preduzetnik.

Ako ste se ikada zapitali da li ste preduzetnik, pogledajte sledeću listu. Iako ne možete posedovati baš sve ove osobine ili sposobnosti, mada imate neke od njih, ova lista predstavlja prilično dobar pokazatelj da posedujete ono što je potrebno. Za magazin The Entrepreneur piše Džon Rempton, preduzetnik, stručnjak za onlajn marketing i investitor.

1. Potičete iz porodice individualaca koji jednostavno nisu mogli da rade za nekog drugog. Vaši su roditelji radili su za sebe a ne za nekog drugog. Iako ovo ne mora da važi za svakog preduzetnika (uključujući i mene), mnogi imaju porodičnu istoriju sa jednim ili oba roditelja koji su bili samozaposleni.

2. Mrzite status kvo. Vi ste soba koja uvek preispituje zašto ljudi čine to što čine. Nastojite da što bolje uradite svaku stvar i spremni ste da preduzmete akcije u tom pravcu.

3. Samouverenost. Da li ste ikada sreli preduzetnika koji je bio pesimista, prezriv prema drugima ili čak puni samoprezrenja? Na kraju krajeva, ako nemate poverenja u sebe, kako onda da drugi veruju u vas? Većina preduzetnika je vrlo optimistično u vezi svega što ih okružuje.

4. Strast za poslom. Biće toliko prilika kada ćete potrošiti ogromnu količinu vremena kako biste zaradili svoj dinar – ali to, uostalom, i jeste strast koja vas inspiriše da nastavite.

5. “Ne” kao odgovor nikada ne prihvatate. Preduzetnik nikada ne odustaje – nikad.

6. U mogućnosti ste da kreirate neverovatna partnerstva niotkuda zbog svoje sposobnosti da povezujete sve bitne tačke. Ljudi su skloni da gravitiraju ka vama jer ste simpatični. U mnoštvu prilika, te simpatije s njihove strane jesu proizvod vaše strasti za poslom.

7. Provodite više vremena sa svojim poslovnim partnerima nego sa svojim bračnim drugom i onima koji vam znače.

8. Napustili ste koledž kao što su to pre vas učinili jedan Bil Gejts, Stiv Džobs ili Mark Zakerberg. Ovo, naravno, nije preporuka da prekinete školovanje, ali može biti nagoveštaj snažne “preduzetničke vatre” koja gori u vama.

9. Odlazak na posao u kancelariju traje onoliko koliko vam je potrebno da iz spavaće sobe dođete do dnevne sobe (i vašeg poslovnog računara).

10. Oduvek ste bili samo loš radnik u tuđoj firmi i verovatno ste imali dosta iskustava s otkazima. Ne brinite; niste jedini. I ja sam lično bivao otpušten nekoliko puta u životu. Otkaz nemojte uzimati kao znak da ste loši, ili da niste kvalitetan radnik; ponekad je neprilagođenost radu u firmi-koja-nije-vaša tipična osobina dobrih preduzetnika.

11. Oduvek ste se odupirali autoritetima; Zato ste i imali problem da zadržite posao.

12. Ubeđeni ste da postoji više od jedne definicije sigurnosti posla: shvatate da je vaš posao bezbedan dok ste u stanju da protivrečite šefu (ali ne po svaku cenu, već samo uz jake argumente), umesto da se na njega oslanjate jer ste svesni da jednom njegovom trenutnom omaškom može uništiti vašu karijeru a i posao čitave firme. Ovo je idealna osobina za ortačku firmu, u kojoj vi niste jedini osnivač.

13. Većina stvari u vašem ormanu sastoji se od T-majica; neke od njih kupljene su na filmskim, muzičkim ili nekim drugim festivalima, na koncertnim događajima ili umetničkim performansima. Ostatak majica u fijoci ima logo vaše kompanije.

14. Po prirodi ste takmičarskog duha i spremni za nadmetanje – upravo zato se i potpuno spremni i da izgubite neke bitke. Uvek znate da možete nešto da uradite bolje.

15. Ujutru, čim se probudite proverite GitHub (sistem čuvanja podataka u vašoj poslovnoj mreži).

16. Pitajte da vam ponekad, umesto novca, daju karte za neku uzbudljivu utakmicu ili koncert, ili za cipele ili bilo šta drugo što volite. Ima nekih stvari koje su i bolje od novca, zar ne? Poklon je uvek jedna vrsta sjajne poslovne interakcije.

17. Vaša ideja odmora je radni dan bez ičega što bi vas ometalo u zadacima i poslovima koje zaista treba da obavite.

18. Niste u stanju da budete bilo čiji uposlenik – izuzev svoj sopstveni – i u tome nema ničega lošeg. Životne veštine i znanja vredniji su od kancelarijskih aktivnosti, uobičajene za sve one koji ih obavljaju od devet ujutro do pet popodne.

19. Radite više od 60 sati nedeljno; ipak, uspevate da zarađujete više novca nego kad biste radili za neku satnicu kod gazde, još dok ste bili srednjoškolac.

20. Želite da upravljate stvarima i nad njima imate kontrolu u svojoj kompaniji. Obično volite da imate nadzor i uvid u većinu stvari koje se dešavaju u vašoj kompaniji.

21. Sposobni ste da svuda uočite mogućnosti. Pri ulasku u zgradu vi umete da radoznalo obratite pažnju na njenu vrednost kao i na firme koje u njoj rade. lako uočavate potencijalne prilike i  njima razišljate kao o nečemu sasvim normalnom.

22. Reč “teren” više ne vezujete samo za bejzbol.

23. Uradite test ličnosti poput onog koji se nudi od strane Enneagram Instituta; a onda ga završite rezultatom koji kaže da ste “reformatorski tip ličnosti” – kao neko ko deluje svrsishodno, ko vlada sobom i ko je perfekcionista.

24. Da li prepoznajete da su najbolja mesta u vašim omiljenim kafićima ona koja su najbliža strujnim utičnicama.

25. Vi ste surovi logičar koji razmišlja kako da ispravi probleme i ukupnu situaciju.

26. Kad govorimo o rešavanju problema, jeste li možda proveravali da li postoji aplikacija za to? Možda ste već počeli da stvarate poslovni model i softversku arhitekturu da biste proverili je li to izvodljivo.

27. Vi ste prava osoba za interakciju s drugima; nemate nikakvih problema u komunikaciji sa ljudima.

28. Redovno citirate Stiva Džobsa uglavnom kako biste se sačuvali od potencijalnog raspada svega oko vas.

29. Kao klinac ste običavali da prodajete nekakve stvari, bilo kakve, ili ste, recimo, prodavali limunadu na štandu. Tamo gde je bilo prodavaca od klase, vi biste uvek uspevali da briljirate.

30. Možete dobiti više SMS obaveštenja od ljudi koje pratite na Tviteru nego od stvarnih prijatelja iz adresara.

31. Pokrećete sami sebe, što znači da ne odustajete od projekta sve dok ga uspešno ne okončate.

32. Bez obzira šta radite na dnevnoj bazi, uvek o tome razmišljate u smislu ostvarivanja povratka uloženih sredstava.

33. Vaš dres-kod je opušteni šik, a vaše odelo samo skuplja prašinu. Svakodnevno ga radije zamenite za majice i farmerke.

34. Nerealni ste. Bilo kao pronalazač ili kao inovator, nekako mora da bude na takav, “nerealan” tj. idealistički način.

35. Razmišljate izvan postavljenih okvira. Kada tako ne bi bilo, ništa se ne bi menjalo nabolje.

36. Šarmantni ste i harizmatični.

37. Pravila se ne odnose na vas. Ne pričamo o kršenju zakona već o veri u efikasnost, koja je u stanju da toliko “savije” pravila da stvari počnu da idu glatko.

38. Shvatate da ne možete sve sami. Imate ideju i mogućnost da je promovišete, ali ste isto tako svesni da niste vešti u obavljanju baš svakog zadatka koji vam iskrsava pri vođenju biznisa.

39. Veoma ste tvrdoglavi. Ovo je još jedan razlog zbog kojeg je često dobijali otkaz.

40. Nepredvidljivi ste. Kao preduzetnik, znate koliko se brzo stvari mogu promeniti. Srećom, spremni ste i voljni da se uskladite s trenutnom situacijom.

41. Uživate da ste u grupi i sa drugima, ali ne uživate previše da budete sami. Verovatno da najviše energije imate onda kada radite u grupama u kojima ima više od četiri osobe.

42. Odlučni ste, rešeni i fokusirani na cilj. Morate da nemoguće učinite mogućim.

43. Imate podršku svojih prijatelja i porodice. To su osobe koje vas prihvataju, i zato su oni osobe koje će biti tu da vam pomognu na vašem putu.

44. Za vas je normalno da spavate ispod stola kako biste nadoknadili časove provedene u poslu uz lišenost sna. Uostalom, osam sati sna negde između 10 uveče i šest ujutro je odavno zastarela matrica.

45. Uradili ste istraživanje tržišta. Potpuno ste svesni da samo zato što posedujete neverovatnu ideju, to ne znači da ćete je učiniti profitabilnom. Ali ste upravo zato naručili istraživanje čiji će vam rezultati pružiti uvid u to ko su i gde su potencijalni kupci vašeg proizvoda.

46. ​​Okružujete se kvalitetnim ljudima – a ne pijavicama koji će vam isisati svu energiju i snagu.

47. Malo ste na svoju ruku. To što posedujete sposobnost da stvorite nešto ni iz čega iziskuje tip osobe “ludog genija”. Uvek imajte na umu da su ljudi mislili kako je Albert Ajnštajn bio lud pre nego što je dokazao teoriju relativiteta.

48. Je li vam ikada palo na pamet da osobe iz kruga svoje porodice, prijatelja ili vama dragih i bitnih ljudi ubacite u poslovni kalendar vaših poziva kako biste uspeli da s njima razgovarate čitavih pet minuta?

49. Verujete da vaše vreme vredi više od novca.

50. Usred medijske buke oko onoga što se nazva hakovanje rasta (growth hacking), vaš supružnik ili dečko (ili devojka) potpuno shvataju šta im govorite.

 

The Entrepreneur

 

O neproduktivnom radu


Nekadašnji šef grupe za razvoj pri Svetskoj banci, srpsko-američki ekonomista Branko Milanović je na svom blogu pisao o pitanju produktivnosti radne snage, šta je ona i kako se meri – da li se, uopšte, može precizno premeravati produktivnost, i koji su reperi za vrednovanje iste. Milanović se prvo osvrnuo na slučaj zemlje sa socijalističkom strukturom koja trenutno proživljava veliku krizu, Venecuelom, a potom i na (ne)produktivnost na Zapadu, s osvrtom na Sjedinjene Države. Ovaj tekst su objavili portali Social Europe kao i Peščanik, s kojeg je i preuzet.

Danas sam čitao članak o nestašicama i ekonomskom kolapsu u Venecueli. Uzrok dugih redova ispred prodavnica je dobro poznat ekonomistima koji su istraživali socijalističke ekonomije: državne prodavnice prodaju robu po subvencionisanim cenama, zbog čega tražnja za njima premašuje ponudu. Mnogi kupuju više nego što im je potrebno i bave se preprodajom po višim cenama onima koji su dovoljno bogati da plate ili onima koji su imali nesreću da zalihe nestanu pre nego što su došli na red.

Takvi kupci i preprodavci su u Venecueli poznati kao bachaquerosi, obaveštava nas Njujork tajms, a zatim citira Ricarda Hausmanna iz Kenedijeve škole na Harvardu, koji je bio ministar planiranja u Venecueli devedesetih godina: „To je najluđe u ovom sistemu. Mnoštvo ljudi ulaže napor (kroz kupovinu i preprodaju robe), a to ne uvećava ponudu bilo čega. To je potpuno neproduktivan rad“.

Tu sam morao da zastanem. „Potpuno neproduktivan rad?“ Kao što svaki ekonomista zna, taj „neproduktivni rad“ doprinosi boljoj alokaciji dobara. Dobra se preusmeravaju ka onima koji imaju veću platežnu moć, a pošto veću platežnu moć vezujemo za veću korisnost, dobra su, zahvaljujući bachaquerosima, bolje alocirana. Ako neko tvrdi da je rad bachaquerosa neproduktivan zato što „ne uvećava ponudu“, moramo se zapitati da li to znači da je svaki oblik trgovine i posredovanja neproduktivan, jer ne stvara nova dobra već ih samo drugačije alocira. Isto bi se moglo tvrditi za čitav finansijski sektor počevši od Volstrita. Aktivnostima na Volstritu nikada nije proizveden ni kilogram brašna, ni vekna hleba, ni jedna jedina sofa. Ali mi verujemo da je finansijsko posredovanje produktivno, jer usmerava novac sa mesta na kojima bi bio manje efikasno korišćen na mesta gde se efikasnije koristi. Ili od potrošača koji ne mogu da plate ka potrošačima koji mogu. To je upravo ono što rade bachaquerosi.

Hausmannov stav se poklapa sa (pogrešno tumačenim) marksističkim shvatanjem produktivne i neproduktivne aktivnosti koje se reflektovalo u nacionalnim računima socijalističkih zemalja kao koncept neto materijalnog proizvoda. U socijalističkim zemljama preovladavao je stav da su usluge (uključujući zdravstvo, školstvo i državnu upravu) neproduktivne jer ne stvaraju nova fizička dobra. Očigledno, špekulanti poput bachaquerosa su otelovljenje neproduktivnog, čak i (kako se verovalo) „društveno štetnog“ rada. Takav stav je imao i praktične posledice za obračun nacionalnog dohotka, zbog čega je nacionalni dohodak socijalističkih zemalja bio potcenjen u odnosu na vrednost koju bi imao prema sistemu nacionalnih računa Ujedinjenih nacija, dok je stopa rasta bila precenjena, jer je rast produktivnosti u načelu bio veći u proizvodnji roba nego u domenu usluga.

Marxova distinkcija između produktivnog i neproduktivnog rada je sofisticiranija. Produktivan je svaki rad koji stvara višak vrednosti. Tako, u poznatom primeru, Marx pokazuje da je rad pevačice (prototip aktivnosti koja ne proizvodi ništa opipljivo) produktivan ako ju je angažovala kompanija ili pojedinac i ako svojom aktivnošću stvara profit za poslodavca. Sa Marxovog stanovišta, dihotomija produktivnog i neproduktivnog rada nije zauvek data, već se menja sa društveno-ekonomskim formacijama. Problem sa socijalističkim vladama u Istočnoj Evropi bio je u tome što nisu mogle da utvrde šta bi u socijalističkom društvu po Marxu bio produktivan, a šta neproduktivan rad, pa su zaobišle problem proglašavajući za neproduktivnu svaku aktivnost koja nije imala za rezultat opipljiva fizička dobra.

Postoji još jedna kategorizacija koju je 70-ih godina uvela Anne Krueger, u kojoj su definisane takozvane „direktno neproduktivne aktivnosti“ ili „aktivnosti traženja rente“. U tu kategoriju bi spadale sve aktivnosti koje za cilj imaju pribavljanje državnih koncesija koje za rezultat imaju veće prihode za one koji su lobiranjem uspeli da se izbore za njih. Tu spadaju farmaceutske i IT kompanije koje danas plaćaju stotine lobista u Vašingtonu – mada je kvalifikacija izvorno uvedena da bi se vlade zemalja u razvoju stimulisale da odustanu od intervencionističkih politika (kao što je, na primer, bio sistem izdavanja poslovnih dozvola u Indiji, na snazi od 1947. do 1990, vidi Bhagawati ovde). Lobiranje je smatrano za neproduktivno jer vodi stvaranju rente. A renta je, naravno, dohodak koji se ostvaruje bez uticaja na ponudu i alokaciju dobara.

To nas konačno dovodi do teme krađe. U ekonomiji nije lako pronaći pravo mesto za krađu. Krađa za lične potrebe može se pravdati tvrdnjom da će hleb koji je siromah ukrao od bogataša gotovo sigurno uvećati količinu „društvene sreće“. (Često sam razmišljao o tome u Njujorku, gde je važilo staromodno pravilo da čovek uvek treba da ima u novčaniku 20 dolara koje će dati pljačkašu, što sigurno ima smisla kao način da se osigura „najviši stepen sreće za najveći broj ljudi“.) Stvari postaju složenije kada je u pitanju krađa radi prodaje: provala u juvelirnicu i prodaja nakita mogu uvećati opšte blagostanje ako su provalnici veoma siromašni, a juvelir veoma bogat, ali ne može se pravdati sa pozicija bolje alokacije, jer je nakit jednako dostupan onima koji žele da ga kupe bilo da ga prodaje vlasnik ili provalnici.

Problem sprečavanja krađe dovodi nas do još jedne kategorije rada koji se može smatrati neproduktivnim: to je obezbeđenje ili „rad na zaštiti“. Radnicima obezbeđenja isplaćuju se plate da bi sprečavali krađe. Oni očigledno ne uvećavaju ponudu dobara niti doprinose boljoj alokaciji. Jedini način da se tvrdi da njihov rad ipak nešto stvara bio bi argument da sprečavanje krađe doprinosi zaštiti imovine, što stimuliše investicije i dugoročni rast. Ali to je prilično zaobilazno opravdanje, koje se, treba napomenuti, može upotrebiti da se pokaže zašto je krađa, iako kratkoročno doprinosi blagostanju, na duži rok opasna, što je stav koji se može pronaći još kod Adama Smitha.

Utvrditi šta je produktivan, a šta neproduktivan rad u kapitalističkoj ekonomiji nije uvek lako. To je još teže ako se okrenemo ekonomskoj istoriji: šta ćemo s monasima koji su živeli od obaveznog desetka; Robin Hood se može braniti sa pozicija maksimizacije korisnosti, ali i kritikovati sa pozicija dugoročnog rasta; a Francis Drake je samo otimao dobra koja su Španci ekstrahovali korišćenjem prinudnog rada…

globalinequality, 30.05.2016.

Social Europe, 03.06.2016.

Peščanik.net, 05.06.2016.

 

Apokalipsa sada: nailazi li novi gigantski finansijski krah?


Već predviđani početak globalne krize prošao je bez događaja. Postoji, međutim, dovoljno znakova upozorenja da u sledeću krizu ulazimo usnuli, kao mesečari. Piše Pol Mejson za londonski Gardijan

00

Prvi oktobar došao je i prošao bez finansijskog Armagedona. Veteran prognostičar Martin Armstrong koji je precizno predvideo krah 1987, koristio je isti model koji ukazuje da je 1. oktobar trebalo da bude D-dan velike prekretnice na globalnim tržištima. Neki investitori su se čak i kladili na to. Ipak, prolazak D-dana bez nekog vidljivijeg događaja je samo donekle dobra vest. Mnogi pokazatelji u globalnim finansijama imaju silazni tok – a neki čak misle da je novi finansijski slom već počeo.

Hajde da pogledamo dokaze. Prvo, neodrživ dug. Od 2007. godine, ukupan obim duga u svetu porastao je za $57tn (52.3tn evra). To ukazuje na godišnji rast od 5,3%, što je znatno iznad rasta BDP. Dugovi su udvostručeni na takozvanim tržištima u razvoju, dok su u razvijenom svetu porasli za oko jednu trećinu.

Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) je jednom napisao da je novac “kopča ka budućnosti” – što znači da ono što radimo sa novcem danas predstavlja signal za ono što mislimo da će se dogoditi u budućnosti. Ono što smo uradili od globalne krize 2008. godine je da su krediti porasli brže nego privreda – što se može smatrati racionalnom odlukom samo ako mislimo da ćemo u budućnosti biti mnogo bogatiji nego danas.

Ovog leta, Banka za međunarodna poravnanja (BIS) je navela da se u nekim velikim ekonomijama uočava visok rast odnosa duga prema BDP, i da su ti pokazatelji izvan istorijski zabeleženih normi. U Kini, ostatku Azije i Brazilu, zaduživanje privatnog sektora poraslo je tako brzo da se BIS-ova tabela zacrvenela. U dve trećine slučajeva, crvena upozorenja, kao što su to ova, praćena su velikim bankarskim krizama unutar perioda od tri godine.

Osnovni uzrok ovog ogromnog dugovnog čvora je $12tn slobodnog ili jeftinog novca stvorenog od strane centralnih banaka od 2009. godine, a u kombinaciji sa skoro nultim kamatnim stopama. Kada je realna cena novca blizu nule, ljudi pozajmljuju – a o posledicama brinu kasnije.

Dalje, hajde da pogledamo cene realnih stvari. Prvo je pala cena nafte, sredinom 2014. godine, sa 110$ za barel na, za sada, $49 uprkos blagom skoku u međuvremenu. Zatim su na red došle sirovine. Bakar je koštao $4.50 za funtu 2011. godine, ali danas se prodaje za upola te cene. Inflacija unutar G7 je jedva iznad nule, a deflacija opseda južnu evro zonu. Obim trgovine u svetu se značajno smanjio od decembra 2014. godine, mereno prema indeksu holandske vlade (Dutch government index), dok je vrednost globalne trgovine primarnih proizvoda, po istom pokazatelju dostigla 150 pre godinu dana, a sada je 114.

04

U ovim okolnostima, jedini način na koji bi ova sve veća planina kredita mogla biti tačan signal budućeg razvoja događaja, važio bi ukoliko bi ispred nas stajao snažan rast produktivnosti. Tehnologija je tu da ovo omogući, ali društveno ustrojstvo nije. Tržište nagrađuje kompanije koje stvaraju berze rada za razmenu vozača taksija sa multimilijarderskom evaluacijom. Vruć novac juri svršene studente IT usmerenja sa dobrim idejama ali to je, kao jedna faza u ciklusu – takođe i odličan indikator gluposti novca u jednakoj meri kao i briljantnosti ideja.

Kina – motor globalnog oporavka od 2009. do danas – značajno usporava. Japan je upravo revidirao prognozu svog rasta naniže, uprkos tome što je usred opsežnog programa štampanja novca (tzv „Abenomics“). Evrozona stagnira. U SAD, rast, koji se dobro oporavio u uslovima kvantitativnog popuštanja, usporava nakon povlačenja ovih monetarnih mera.

Ukratko, kako to kažu ekonomisti BIS, ovo je “svet u kome su nivoi duga previsoki, rast produktivnosti preslab a finansijski rizici isuviše preteći”. Nemoguće je iz ovih podataka odrediti tačan datum novog kraha ili forme koji će taj krah poprimiti. Sve što znamo jeste da postoji nesklad između porasta kredita, usporavanja rasta, trgovine i cena, kao i grozničavog finansijskog tržišta, koje u ovom trenutku surfuje na talasu novca koji ide od jednog sektora, ili geografskog regiona, ka drugom.

Možda je za nas bolja ovakva vežba, da zamislimo arhetipove koje bi dramaturg iskoristio da napiše farsu koja opisuje stanje u društvu uoči još jedne katastrofe. Tu bi bio jedan karakter obuzet imovinom: London je pun mladih profesionalaca koji pokušavaju da zaključe poslove sa nekretninama. Na obalama Temze su šume dizalica, saloni sa uzorcima modela stanova koji se nude na tržištu i polu-iznajmljeni spekulativni projekti, koji će nakon potencijalno veoma izglednog, novog finansijskog udara, biti sjajna mesta za socijalne stanove.

05

Onda bi tu morao da pre svega bude nesretan centralni bankar, koji optimistički gleda „kroz” podatke o niskom rastu, stagnaciji cena i nivoima trgovine koja se obrušava, a sve to kako bi opravdao svoju odluku da ne čini ništa.

Ipak, glavni protagonista bi morao da bude političar. Ekonomista sa Kingston Univerziteta Stiv Kin (Steve Keen) ističe da je neposredno pre kolapsa 2008. godine pogrešna ideologija neoliberalne ekonomije jednu već ionako opasnu situaciju učinila gorom. Ekonomisti stavljaju svoj profesionalni pečatna ideju da su rizične investicije bile sigurne. Danas su vrata stabilnosti ekonomije čvrsto zatvorena. Čak i mejnstrim ekonomisti u bankama traže radikalne mere za oživljavanje rasta: Nick Kounis (Nick Kounis), šef odeljenja za makroekonomske prognoze ABN AMRO je pozvao centralne banke da podignu svoje pokazatelje ciljane inflacije na 4% i preplave svet novcem sa koordiniranom strategijom preživljavanja.
Umesto toga, najjasnija su razmišljanja vezana za svet geopolitike.

Ekonomska opasnost postaje jasna ako razumete da štampanje dvanaest triliona dolara podstiče svaku zemlju da krajnju cenu i posledice antikriznih mera prebaci na nekog drugog. Ali sada tu postoji i jasan geopolitički rizik.

Cena nafte je pala jer su Saudijci želeli da miniraju američku industriju proizvodnje nafte iz škriljaca. Upravo sada, mada su ruske i američke diplomate sposobne da sede zajedno u Beču, njihovi piloti koji napadaju zasebno odabrane neprijateljske ciljeve u Siriji, ne komuniciraju međusobno. Evropa, oslabljena krizom u Grčkoj, koja je svoje međugranične institucije bacila u haos izbegličke krize, izgleda da nije sposobna da bilo kome uradi bilo šta.

Dakle, najveći rizik u svetu, uprkos rastućoj ozbiljnosti, nije deflacija balona. To je rizik njegove isprepletanosti sa geopolitikom. Svaki političar koji smanjuje ili ignoriše ovaj rizik čini isto ono što su uradili poluslepi ekonomisti vodeći nas u susret 2008. godini.

 

(Paul Mason je urednik ekonomije na Channel 4 News)

Uživati u malim stvarima – i malim stanovima


Da li ste samo prezasićeni komforom ili je na pomolu sledeća masovna pomodarija – prelazak iz velikih, udobnih, u manje i “skučene” stambene prostore, pita se Vikram Barhat, novinar Bi-Bi-Sija.

Preblizu centru da biste živeli komotno, ili novi trend? Foto: Roger Bamber/Alamy/BBC)

Semjel Baron (26), student urbanizma sa vankuverskog Univerziteta “Sajmon Frejzer” je svoj stan u Edmontonu od 55.7kvm zamenio za mikro-stan od 23kvm u centru grada.

05Baron je bio odlučan da napusti predgrađe kako bi živeo centru Vankuvera – kanadskog najaktuelnijeg i najskupljeg tržišta nekretninama – ali i kako bi srezao troškove svakodnevnog prevoza. Postigao je obe stvari, a kompromis je napravljen u veličini životnog prostora. On je za 1000 kanadskih dolara (800 $) mesečno unajmio stan u delu grada gde se prosečne garsonjere iznajmljuju za oko 1.500 kanadskih (1200 američkih) dolara mesečno.

Iako je sada u upola manjem životnom prostoru, Barona to ne brine – naprotiv.

U jurnjavi između posla i škole, zaista sam retko kod kuće”, rekao je on u imejl-intervjuu za BBC. “Moj stančić funkcioniše kao mesto za odlaganje stvari i spavanje, jer živim u kraju u kojem u komšiluku postoji puno kafića, restorana i pabova.”

04Iako se odvajkada piše i priča o preseljenju u manje domove, ideja o generalno manjem stambenom prostoru je danas uzela maha i postaje sve prihvaćenija: najviše interesovanja ima za mikro-nekretnine ili male apartmane. Podstaknuti nestašicom stambenog prostora i njegovom manjom dostupnošću usled krize, u mnogim gradovima širom razvijenog dela sveta postali su aktuelni životni prostori veličine “orahove ljuske” – poznatijih kao “apodments” (engleska kovanica, nastala od “apartment” i ”pod”), mikro-štekovi (micro-digs), nano-stančići (nano-suites) i mikro-potkrovlja (micro-lofts). Građevinski preduzimači zdušno promovišu ove male stambene jedinice, reklamirajući ih ne samo kao luksuzne prostore za iznajmljivanje već i kao pristupačne za povoljan otkup na konkurentnom tržištu nekretninama.

 

07

Preduzimači sada masovno nude stanove površine manje od 46.5kvm, sve popularnije među novopečenim zaposlenima, s početničkim prihodima na samom startu karijere – mlade profesionalce koji žele da su u blizini pogodnosti urbanih sredina, s većim mogućnostima zapošljavanja i gradskim životom na lokacijama poput Njujorka, Londona, Pariza ili Vankuvera.

Rastuće cene nekretnina u velikim gradovima istisnule su mnogobrojne kupce izvan tržišta. Prosečna kupovna cena novog prostora u Torontu je 733.578 kanadskih dolara ($588.164 američkih), u Londonu je £534,000 ($794.549), u Njujorku na Menhetnu je $710.000, a u Sidneju, $811.837 australijskih ($617.000 američkih) dok su prosečni troškovi u Singapuru tek nešto manji od milion dolara. Iz tog razloga, mikro-apartmani se izbili u prvi plan kao pristupačna alternativa.

Manji prostor – manje brige

10Kao i mnogi drugi, i Baronu ne smeta što je veliki apartman zamenio duplo manjim prostorom koji mu omogućava da bude u središtu gradskog života, rekavši kako mu “ima utisak kao da mu je komšiluk u dnevnoj sobi, jer se brišu granice između javnog i privatnog prostora.”

Mladi iz brojnih prigradskih područja žele da žive u centru gradova, pokretani željom da borave tamo gde izvor uzbudljivosti, i stoga su oberučke prigrlili ovu “liliputansku” stambenu kombinaciju: to je način da sebi priušte željeni životni stil.

Ima i onih koji žele da se isele iz predgrađa kako bi smanjili svoje životne troškove, ili kako bi pojednostavili svoje “životno-stambene aranžmane”, time što će stanovati u manjem prostoru.

Kraće rečeno, manji stan je manja briga.

19Nilsenov izveštaj (Nielsen) pokazuje da 40% Amerikanaca starih između 18 i 36 godina voli da živi u urbanim područjima, umesto u predgrađima. U Velikoj Britaniji, studija koju je uradio Knight Frank pokazala je da bi 54% mladih između 18 i 24 godine bilo sretno opcijom života u garsonjeri, kojom bi sebi omogućili pristupačniji život u centru gradova.
U Australiji, Slater & Gordon’s je sproveo istraživanje na mladim Australijancima između 18 i 24 godina, iznašavši da je i njima najinteresantnija opcija stanovanje u blizini glavnih poslovnih četvrti. Centar grada im je glavni prioritet tokom potrage za nekretninama.

Živeti u malom prostoru – nezadrživ trend

18Njujork, u kojem život na skučenom prostoru i stanovanje u prenaseljenim četvrtima nisu nimalo strani njegovim stanovnicima, krajem ove godine započinje pionirski projekat pod nazivom “Moj Mikro Njujork” (My Micro NY).

Radi se o kuli visokoj jedanaest spratova sačinjenoj od takozvanih “nano-jedinica” u rasponu od 24kvm do 33.5kvm, koje će se iznajmljivati po ceni od $2.000 do $3.000 mesečno.

Ipak, ovi viskokvalitetni mikro-stanovi biće uveliko drugačiji u poređenju s dosadašnjim, stereotipnim njujorškim “kutijama za cipele”, rekao je vođa ovog projekta, Tobijas Orivol (Tobias Oriwol) iz kompanije Monadnock Development. “Gradimo tako što uvek optimizujemo svaki pedalj enterijera, pa sada ne postoje nikakve ‘zavetrine’ koje bi bile neiskorišćene”, rekao je on u imejl-intervjuu za BBC.

Slični projekti se razvijaju u Velikoj Britaniji, kao i u Kanadi.

17Dejvid Veks (David Wex), partner u građevinskoj kompaniji Urban Capital u Torontu, angažovan je na podizanju prvog klastera mikro-apartmana u Torontu pod nazivom Smart House. Kako sam kaže, za ovakav vid stanovanja najviše su zainteresovani mladi ljudi, pre svega studenti, željni manjeg prostora i umorni od svakodnevnih dugih putovanja do škole i nazad.

“Toronćani znaju šta znači imati velike prodavnice, kafiće i barove na samom kućnom pragu”, rekao je Veks. “Za one koji traže centralnogradsku lokaciju, (stanovi) ovog tipa, dizajn i cena pružaju im velike mogućnosti.”

11Urban Capital je za sada prodao 220 od 250 jedinica koje su trenutno u izgradnji. Površine ovih stambenih jedinica kreću se od 26.7kvm do 72kvm, a po ceni između 250.000 kanadskih (200.000 američkih) dolara, i $550.000 ($440.000).

U Londonu, građevinska firma Pocket Living prodaje stambene jedinice površine 38kvm po ceni između 190.000 funti ($282.000) i £260,000 ($386,000$) i to u četvrtima koje su u zonama 1-3, kao što su Hackney, North Camden, Lambeth i Lewisham.

Lusijen Smiters (Lucian Smithers), prodajno-marketinški direktor u Pocket Livingu radije bi da svojstva ovih malih stanova definiše kao “kompaktna”, a ne kao “mikro”.

“Troškovi usluga su svedeni na minimum, na oko 100 funti ($148 $) mesečno, a većina ovog izdatka otpada na osiguranje zgrade”, kaže Smiters. “London je jedan od najvećih globalnih gradova, i stoga će uvek privlačiti više ljudi nego što može da ih udobno smesti”. Inače, Pocket Living planira da ove godine završi 50 stambenih jedinica, naredne gotovo 250, a 2017. oko 400 “kompakt-stanova.

02Svoj veliki ulog u ovu vrstu nekretnina na tržištu stanovima ima i Realstar Living, britanska filijala kanadskog preduzimačke kompanije, Realstar Group.

Potražnja za pristupačnim, praktičnim smeštajem blizu posla u centru je neiscrpna u gradovima gde vlada oskudica životnog prostora, rekao je Rajan Prins (Ryan Prince),

14potpredsednik londonske filijale Realstar Group. Prins kaže da ovaj kanadski preduzimač, koji trenutno gradi u oblasti londonskog Stokvel Parka, nudi mikro-apartmane u blizini saobraćajnog čvorišta i to za manje od £1000 ($1500) mesečno. Realstar obično gradi objekte veličine od 100 do 300 stambenih jedinica, sa zajedničkim prostorijama kao što su “zajednička soba”, teretana i ostava.

Ovaj trend se ne odnosi samo na mlade ljude. Prins je rekao da među interesentima ima i mnogo onih koji su vlasnici velikih ali praznih kuća u predgrađima, koji – nakon što prodaju svoje kuće po gradskim obodima – kupuju manji prostor u centru.

Mikro-apartman, iznutra

12Gro ovih stambenih “mini-solucija” pravi se tako da prostorno budu odlično iskorišćeni, pa u njima, onda, nema mesta za previše naknadnih “trikova i manevara”, mada često sadrže neko zaista genijalno rešenje za uštedu prostora.

Nedostatak ovih minijaturnih mesta je u tome što ona, u tren oka, mogu postati poprište haosa: ukoliko nisu dobro osmišljena, kaže Stiv Zauer (Steve Sauer), dizajner-vlasnik firme Pico Dwelling a i vlasnik mikro-stana od 17kvm u Sijetlu.

22“Ugradni nameštaj je izuzetno bitan faktor, dok su komadni nameštaj i objekti koncipirani tako da poseduju barem dvostruku namenu – multifunkcionalnost je posebno korisna stvar u malim stanovima”, kaže Zauer. Stolica u mojim prostorima, recimo, ima mnogo korisnih namena – ona, takođe, služi i kao polica, ili vešalica za odeću.”

Od presudne važnosti je i što viši kvalitet završnih radova. Zauer, u čiji su svakodnevni posao uključene i prenamene prostora avionskih kabina, rekao je da izbegava materijale poput laminata, koji se brzo istroši usled intenzivnijeg hodanja po manjoj površini.

15On zato favorizuje čvrste, otporne materijale koji izgledaju dobro i ponašaju se dobro pod konstantno uvećanim pritiskom habanja. “Puno drvo, čvrste stone i kuhinjske radne površine, izdržljiva plastična folija, staklo, ugljenična vlakna i nerđajući čelik. Kada su u pitanju pojedinačni komadi nameštaja, oni nisu toliko kritični jer se izmeštanjem mogu uspešno uklapati na svako mesto u stanu”, rekao je Zauer.

24Veks kaže da mikro-stanovi koje razvija njegova kompanija značajno povećavaju kapacitet za pohranjivanje predmeta i odeće, čineći svaki pedalj praktičnim. “Ormari su takvi da je njihova zapremina maksimalno iskoristiva, uz optimizaciju funkcija police sve do plafona, s ugrađenim fiokama i uz dosta prostora za vešalice”, rekao je on.

Za Semjuela Barona s početka ove priče, jedina neugodnost življenja na malom prostoru je to što ima – tri bicikla. “Iako se u podrumu nalayi spremište, u njemu mogu da držim samo jedan bicikl” kaže Baron, koji je čak odustao i od svog automobila kako bi se uklopio u mikro-život.