Kraljevstvo za masku

Kako je najbogatija zemlja na svetu spala na to da joj nedostaju maske od 75 centi? Ovo je vrlo američka priča o kapitalizmu koji izjeda pripravnost i otpornost američke nacije, piše kolumnista Farhad Manjoo za Njujork tajms.

NYT

Neki zdravstveni radnici u SAD pribegavaju šivenju sopstvenih maski jer ih nemaju u bolnicama.

Zašto medicinskim radnicima u Sjedinjenim Državama nedostaju medicinske maske? Kako je najbogatiju zemlju sveta snašla tako tragična pometnja koja se, u svakom slučaju mogla izbeći? I, koliko će vremena biti potrebno za nabavku dovoljnih količina zaštitne opreme, koju je čak i sada moguće proizvesti i distribuirati (iako lanac snabdevanja ne funkcioniše)?

Farhad Mendžu, novinar nedeljnika Njujork tajms je poslednjih nekoliko dana prekopavao po tom i sličnim pitanjima jer je smatrao da je nedostatak zaštitne opreme, naročito maski za lice, jedan od onih apsurda koji podstiču razložnu uznemirenost – uznemirenost usled neadekvatnog odgovora Amerike na ovu pandemiju.

Da: bilo bi lepo da smo ih imali ranije, da smo imali i dovoljan broj setova za mobilno testiranje stanovništva na koronu, strategiju koju Južna Koreja koristi u suzbijanju svoje epidemije. Bilo bi zaista neverovatno ukoliko bismo uspeli da izbegnemo nedostatak respiratora, ventilatora i bolničkog prostora, katastrofe koja je zadesila (najrazvijenije) delove Italije. Pa ipak, čak i sve ovo, u neku ruku, nije bitno – u stvari, nije moguća bilo kakva značajnija intervencija ukoliko zdravstveni radnici nisu u stanju ni da dođu u kontakt s obolelima od korona virusa – a da i sami ne obole od istog.

Tu na scenu stupaju jeftine, jednokratne maske za lice, zaštita za oči (viziri, naočari, rukavice i plaštevi). Nismo uspeli da obezbedimo dovoljno sigurnosnih sredstava za medicinske radnike – da ne pominjemo ona sredstva potrebna obolelima ali i svima ostalima, kao što bi ih neki zdravstveni stručnjaci možda i preporučivali da maski, zapravo, nema tako malo – sve ovo deluje zapanjujuće “opušteno”.

Možda bi jedini način za rešavanje trenutnog nedostatka opreme podrazumevao, pre svega, priznanje da je došlo do kraha na tržištu, a onda bi američka vlada trebalo da odmah krene u finansijski podsticaj globalne i domaće proizvodnje. Predsednik Tramp se dosad bizarno opirao ovome, naime, izdavanju naređenja kompanijama da proizvode veće količine strateških zaliha i medicinske opreme. U slučaju maski, proizvođači kažu da se suočavaju sa izuzetnim problemima kako bi povećali proizvodnju, a da neke velike kompanije doniraju milione maski iz sopstvenih rezervi.

Ali, imajući u vidu ogromnu globalnu potrebu za maskama – prema američkom ministarstvu zdravlja, samo u Sjedinjenim Državama će borba protiv korona virusa iziskivati 3,5 milijardi maski za lice (otprilike 10 maski po stanovniku) – čak ni ova velikodušnost privatnog sektora neće sasvim uspeti; jer, proizvođači medicinskog materijala i opreme ističu da će biti potrebno najmanje nekoliko meseci kako bi proizvodnja dostigla obim koji će u značajnijoj meri podmiriti domaće tržište.

U slavu jedne normalne, dosadne zemlje

WorldAtlas

I mada su neki tradicionalni proizvođači (npr. proizvođači majica i odeće) najavili planove za brzu proizvodnju maski, nejasno je da li će uspeti da ispune tražene bezbednosne standarde, kao i da li će se na vreme prebaciti na njihovu proizvodnju kako bi zadovoljili postojeću potražnju.

Malo ko je u industriji zaštitne medicinske opreme bio iznenađen ovom nestašicom, jer se ona predviđala već godinama unazad. Administracija Džordža V. Buša je 2005. pozvala na koordinaciju domaće proizvodnje i skladištenje zaštitne opreme u pripremi za pandemiju gripa. Kongres je 2006. odobrio sredstva za dodatnu proizvodnju i skladištenje medicinske zaštitne opreme, pohranjujući je kao robne rezerve od strateške važnosti – između ostalog, tada se u ovim zalihama nalazilo 52 miliona hirurških maski za lice i 104 miliona respiratornih maski N95.

Ali, oko sto miliona maski iz tih zaliha je 2009. godine upotrebljeno u borbi protiv pandemije gripa H1N1, a državni aparat se potom nikada nije potrudio da ih nadomesti. Ovog marta je Aleks Azar, ministar zdravlja i preventivnih službi svedočio da u zalihama ima samo oko 40 miliona maski – što je tek oko jednog procenta projektovanih nacionalnih potreba.

Kakav sitan, sramotan način za rastakanje jedne snažne nacije: Kraljevstvo je izgubljeno u jurnjavi za maskama od 75 centi.

Žao mi je što moram reći da moje kopanje po uzrocima američke nestašice maski i medicinske opreme malo doprinosi ublažavanju osećaja ogorčenosti. Odgovor na pitanje o razlozima trenutne nestašice zaštitne opreme uključuje veoma američki skup kapitalističkih patologija – uspon i neizbežne draži jeftine inostrane proizvodnje, uz strateški neuspeh na nacionalnom nivou, kao i u privredi specijalizovanoj za zdravstvo, uz ozbiljno razmatranje razloga za ‘prelivanje’ svih ranjivosti, proizašlih iz želje za smanjenjem državnih troškova.

Žijom Laverdur (Guillaume Laverdure), glavni operativni direktor kanadske kompanije Medicom za medicinske maske i zaštitnu opremu je, govoreći o svojim fabrikama širom sveta, izjavio da “Danas radimo u režimu punog kapaciteta, dok će značajnije povećanje proizvodnje (izgradnjom druge fabrike ili produženjem radnog vremena) iziskivati negde između tri i četiri meseca”.

Kako je u Kini korona virus počeo da se širi početkom ove godine, tako je globalni nedostatak zaštitne opreme počeo da izgleda kao neumitan usud. Ali, dotad je već bilo kasno da američka vlada učini bogzna šta u vezi tog problema. Pre dve decenije, većina bolničkih zaštitnih sredstava bivala je proizvedena u SAD. Ali kao i veliki deo odeće i proizvoda za široku potrošnju, tako se i proizvodnja maski za lice od tada gotovo u celini prebacila u inostranstvo. “Kina proizvodi 80% svih medicinskih maski u svetu“, rekao je Laverdur.

Maske su u bolnicama počele da ponestaju iz istih razloga usled kojih je i u supermarketima ponestalo toaletnog papira – zato što su njihovi „pravovremeni“ lanci snabdevanja, od kojih se zahteva da u svojim skladištima zadržavaju što manje zaliha kako bi se zadovoljila potražnja, izgrađeni da optimizuju efikasnost, a ne otpornost.

U.S. News.com

„Ovde govorimo o robi široke potrošnje“, rekao je Majkl Elkajer, predsednik kompanije ‘Premier’ koja kupuje medicinski materijal za bolnice i zdravstvene sisteme. U lancu snabdevanja, kako kaže, “po definiciji neće biti mnogo viška jer svi žele nisku cenu.”

U januaru, krhki lanac snabdevanja počeo je da puca pod pritiskom. Kako bi se izborila sa izbijanjem epidemije, počela je da ograničava izvoz zaštitne opreme. Tada su to učinile i druge zemlje – Tajvan, Nemačka, Francuska i Indija preduzele su korake radi zaustavljanja izvoza medicinske opreme. To je američke bolnice prinudilo na potraživanje sve većih količina maski – nažalost, od sve manje raspoloživih proizvođača.

Ljudi iz ovog posla su me uverili da će se sledeći put bolje pripremiti. “Laserski smo fokusirani kako bismo se osigurali da se u našim zdravstvenim sistemima više nikada ne odigra ovakav scenario”, rekao mi je Elkajer. “Ubuduće će domaća privreda proizvoditi daleko više ovih artikala.”

Ne sumnjam u to da će oni svoje odraditi – ali ne i mi, kao nacija, jer me je ovaj potpuno predvidljiv nedostatak nagnao da se zapitam: koje druge neizbežne rupe i propusti vrebaju da nas pogode? Jer, obezbeđivanje dovoljne količine zaštitne opreme spadalo je u najjeftinije i najefikasnije mere za usporavanje pandemije. To što nismo uspeli u tako očigledno prostoj stvari otkriva alarmantnu nesposobnost američke nacije da dodatno promisli i pripremi se za najgore.

Dobićemo dovoljno maski na vreme – za neku narednu zdravstvenu kataklizmu. Pa ipak, zar ne bi bilo lepo kada bismo se za probleme pripremili pre nego što nas zadese?

Njujork Tajms

Možete li postati imuni na koronu?

Po svemu sudeći možete, barem na neko vreme. To otvara nove mogućnosti za testiranje i lečenje.

Pacijent koji se oporavio od korona virusa je u februaru donirao svoju krvnu plazmu hematološkom centru klinike u Hajnanu, Kina (Xinhua/Alamy Live News/ NYT)

S obzirom da je u trenutku pisanja ovog članka broj zaraženih koronom u svetu premašio 450 hiljada (danas, kada je objavljen ovaj prevod, ima ih već gotovo 770 hiljada), dok se više od milijardu njih izolovalo u svojim domovima, naučnici ulažu sve napore kako bi iznašli odgovor na jedno od najvažnijih pitanja pokrenutih aktuelnom pandemijom: Postaju li oni koji prežive infekciju imuni na korona virus?

Odgovor je „kvalifikovano da“, uz neke još uvek značajne nepoznanice. A ovo je važno iz nekoliko razloga.

Oni za koje je potvrđeno da su imuni mogu izaći iz svojih domova i pomoći u prikupljanju vanredne radne snage dok, na primer, vakcina ne postane konačno dostupna. Konkretno, zdravstveni radnici za koje se zna da su imuni mogli bi nastaviti da se brinu za teško obolele.

Rast imuniteta u zajednici takođe je način na koji se okončava epidemija: Biće sve manje i manje onih koji će se zaraziti, korona će izgubiti svoj „epidemijski plafon“, odnosno, epidemijska krivulja će prestati sa svojim usponom pa će, usled jenjavanja, čak i najosjetljiviji građani uspeti da ostanu izolovani od infektivne pretnje.

Imunitet, takođe, može doprineti što hitnijem pronalasku vakcine: Antitela prikupljena iz organizama oporavljenih bi se mogla  iskoristiti kao pomoć onima koji trenutno vode bitku protiv virusa Covid-19.

U utorak 17. marta, Uprava za hranu i lekove (Food and Drug Administration, FDA) odobrila je upotrebu krvne plazme oporavljenih pacijenata kako bi se otpočelo lečenje nekih težih slučajeva. Dan ranije, guverner Endrju Kuomo je najavio da će Njujork postati prva država koja je odobrila testiranje seruma ekstrahovanog od onih koji su se oporavili od Covid-19, kako bi se prvo upotrebio u procesu lečenja bolesnika s najozbiljnijim komplikacijama.

“Ovo je tek probno lečenje koje se primenjuje nad obolelima u ozbiljnom stanju, mada Ministarstvo zdravlja Njujorka radi na tome u saradnji s nekim od najboljih njujorških zdravstvenih agencija i mislimo da dosadašnji rezultati obećavaju”, rekao je Kuomo.

Prva odbrana organizma protiv infekcije korona virusom jeste antitelo zvano imunoglobulin M, čiji je zadatak da bude budan i pripravan u telu i upozori imuni sistem na uljeze poput virusa i bakterija.

U danima nakon infekcije, ljudski imuni sistem preobražava imunoglobulin M u drukčiju vrstu antitela, imunoglobulin G, kojeg su Priroda i ljudsko telo izvanredno dizajnirali da prepozna i neutrališe specifični virus.

Takozvano „prečišćavanje“ tela od virusa, odnosno njegova „rafinacija“ može trajati nedelju dana; sam proces i potentnost odnosno snaga konačnih antitela mogu varirati. Neke osobe stvaraju snažna neutralizujuća antitela na infekciju, dok druga na njega daju blaži odgovor.

MedPage Today

Antitela generisana kao odgovor na infekciju virusom – na primer, kao odgovor na poliomijelitis (dečja paraliza) ili na ospice – daju nam doživotni imunitet. Međutim, antitela na korona virus, koji je uzročnik običnoj prehladi traju samo jednu do tri godine – a to može biti slučaj i sa njihovim novim „rođakom“. Dakle, treba očekivati da ova (predstojeća) vakcina neće imati doživotno dejstvo, već će ciklično, nakon nekog perioda, morati da se primi nova.

Studija na makaki majmunima zaraženim novim korona virusom pokazala su da, jednom zaraženi, majmuni proizvode neutralizujuća antitela i odupiru se daljnjoj infekciji. Nije, međutim, jasno koliko će dugo majmuni ili ljudi zaraženi virusom ostati imuni na njega (odnosno neku njegovu modifikaciju, koja bi mogla postojati u budućnosti).

Većina ljudi inficiranih tokom epidemije SARS-a, bliskog rođaka novog tipa korona virusa, i koji se zove SARS-CoV-2, stekli su dugoročan imunitet u trajanju od osam do deset godina, kaže Vinit Menaheri, virusolog sa medicinskog odeljenja Univerziteta u Galvestonu, Teksas.

Oni koji su se oporavili od MERS-a, još jednog oblika korona virusa, iskusili su mnogo kraću imuno-zaštitu, rekao je Menaheri. Zaraženi najnovijim oblikom korona virusa mogu steći imunitet u trajanju od najmanje jedne do dve godine, dodavši da “Sve što je preko toga, ne možemo predvideti.”

Ipak, čak i ako bi zaštita sopstvenim antitelima bila kratkog daha, i ukoliko bi se ljudi ponovo zarazili, veoma je verovatno da bi drugi nalet korona virusa bio umnogome blaži od prvog, rekao je Florijan Kramer, mikrobiolog sa Medicinske škole u ​​Ajkenu, u sklopu prestižne njujorške bolnice Maunt Sinaj (Icahn School of Medicine, Mount Sinai).

Čak i nakon što telo prestane da proizvodi neutralizujuća antitela, jedan podskup ćelija imune memorije može efektivno reaktivirati svoj odgovor, kaže Kramer.

“Verovatno biste napravili dobar imunološki odgovor pre nego što ponovo dobijete simptome i možda bi zaista ‘otupeli oštricu’ i tok razvoja ove infektivne bolesti”, rekao je on.

Ključno je pitanje da li deca i odrasli koji imaju samo blage simptome i dalje proizvode dovoljno jak imunološki odgovor na virus, potreban u ovom periodu dok nam vakcina ne postane dostupna.

Dr Merion Kupmans, virološkinja sa Erazmus univerziteta u Roterdamu i njen tim su analizirali reakcije antitela kod 15 zaraženih pacijenata i zdravstvenih radnika.

Istraživači, takođe, koriste dosad dobijene uzorke krvi od oko 100 ljudi za koje se znalo da su zaraženi jednim od četiri tipa koronavirusa, identifikovanim kao uzročnici klasične prehlade.

Ukoliko ti uzorci pokažu i neki imuni odgovor na novi korona virus, rekla je Kupmansova, to bi moglo objasniti zašto neki ljudi – na primer, deca – imaju tek blage simptome. Oni u telu mogu proizvesti antitela na srodne viruse, koji su barem donekle efikasni u odnosu na novu verziju korone.

Najbrži način za procenu imuniteta je krvni test, kojim se traže zaštitna antitela u krvi ljudi koji su se oporavili. Ali – prvo morate da imate test.

Testovi na antitela koriste se u Singapuru, Kini i nekoliko drugih zemalja. Oni, međutim, tek počinju da dolaze na tržište većeg dela Zapada.

Riverside Healthcare

Pretprošle nedelje, dr. Kramer i njegove kolege razvili su jedan takav test na antitela čija bi se proizvodnja mogla povećati u roku od „nekoliko dana, ili do nekoliko nedelja“.

Ovaj tim je potvrdio test u krvnoj plazmi uzet kod tri pacijenta zaraženih virusom Covid-19. Istraživači traže njegovo što hitnije odobrenje od strane američke F.D.A.

Desetine drugih laboratorija takođe rade na vrtoglavo velikom broju probnih testova, mada se i oni uglavnom zasnivaju na tankim podacima koji još uvek nisu pregledani od strane naučne zajednice.

 „Bez obzira ko ih napravi, sve dok su (testovi) pouzdani oni su superkul sredstvo“, rekao je Kramer. Budući da je reč o novom korona virusu, test bi trebalo da “principijelno, odgovori sa ‘da’ ili ’ne’, kao što je to slučaj sa H.I.V. testom: možete ustanoviti ko je bio izložen, a ko nije. “

U sredu su zvaničnici engleske zdravstvene službe rekli da su kupili milione novorazvijenih testova na antitela i da su ih testirali na pacijentima koji će ih koristiti kod kuće. Građani koji su otkrili da su izloženi i sada imaju određeni imunitet na korona virus možda bi se mogli vratiti u normalan život, rekli su zvaničnici.

To bi bilo posebno korisno za zdravstvene radnike. Oni koji znaju da poseduju barem neki imunitet mogli bi biti postavljeni na prve linije: u službama hitne pomoći, štedeći time kolege koje nisu bile izložene.

“Ako ovo zaista bude trajalo još mesecima, recimo 18 meseci, kako neki predviđaju, imati zdravstvene radnike koji su imuni na virus bilo bi zaista, zaista korisno”, rekla je Angela Rasmusen, virološkinja sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku.

Ali testovi poput ovih možda neće biti od velike koristi u dijagnozi zaraženosti korona virusom, jer je telu potrebno vreme kako bi počelo da proizvodi antitela.

Test Kramera otkriva odgovor na antitela već tri dana nakon pojave simptoma. S obzirom da ljudi možda neće pokazivati simptome čak 14 dana nakon infekcije, to je prekasno da bi test bio koristan kao dijagnostičko sredstvo.

Međutim, pronalaženje ljudi sa snažnim odgovorima svojih antitela možda će pomoći usmeravanju ka novim izlečenjima. U osnovi, antitela izvađena iz krvi oporavljenih pacijenata ubrizgavaju se onima koji su bolesni.

Nekoliko timova je već ulagalo napore u tom pravcu, nakon prvih kineskih izveštaja o uspehu ovog metoda. Kompanija sa sedištem u Pekingu, AnyGo Technology je pružila 50.000 testova Kineskom centru za kontrolu i prevenciju bolesti i bolnicama u Vuhanu, Pekingu i Šangaju, izjavio je njen osnivač, dr Le Sun.

Doktor Šangen Ženg, kineski vojni lekar je rekao da je njegov tim dosad radio na lečenju više od 10 pacijenata, dok se u Hubeju sada analiziraju podaci mnogo većeg broja pacijenata lečenih antitelima iz krvne plazme.

Ovaj pristup je zapravo “nešto veoma staromodno”, rekao je Kramer. Korišćen je za spasavanje američkih vojnika zaraženih hemoragičnim virusom Hantaan tokom Korejskog rata, kao i za lečenje Argentinaca zaraženih hemoragičnim virusom Junin.

Pre nego što se ovoj metodi omogući široka upotreba, naučnici moraju da razrade pitanja bezbednosti, kao što su osiguranje da krv uzeta od oporavljenih pacijenata ne sadrži druge viruse i toksine.

Neke farmaceutske kompanije (npr. Takeda i Regeneron) se nadaju da će ‘zaobići’ neka od tih pitanja razvijanjem antitela protiv korona virusa u laboratoriji.

Na kraju, samo će upotrebom ovih testova biti moguće preciznije prognozirati kada je dovoljan broj osoba iz populacije zaražen da bi, potom, zadobio imunitet – i kada je virus počeo da nestaje iz domaćina.

Kako se širi korona virus?

Čini se da se vrlo lako širi od osobe do osobe, posebno u domovima, bolnicama i drugim zatvorenim prostorima. Patogen se može prenositi putem sitnih respiratornih kapljica koje se zadržavaju u vazduhu prilikom kašljanja ili kijanja. Može se preneti i kada dodirujemo zagađenu površinu, a zatim dodirnemo lice.

Postoji li vakcina?

Još uvek ne. Prvo testiranje eksperimentalne vakcine na ljudima počelo je sredinom marta. Ovakav brzi razvoj potencijalne vakcine je bez presedana, ali čak i ako se pokaže da je bezbedan i efikasan, verovatno neće biti dostupna narednih 12 do 18 meseci.

Šta izbijanje ove pandemije čini tako različitim od ranijih slučajeva širenja pandemije?

Za razliku od gripa, za sada nema jasne procedure izlečenja kao što nema ni vakcine, dok se o ovom virusu još uvek malo toga zna. Čini se da je smrtonosniji od gripa, ali brojke su po ovom pitanju i dalje nejasne. Virus naročito pogađa starije osobe i one koji već pate od neke bolesti – dakle, ne pogađa samo one koji pate od respiratornih bolesti.

Šta da radim ako osetim da sam bolestan?

Ako ste bili izloženi korona virusu ili mislite da ste inficirani i imate temperaturu ili simptome poput kašlja ili otežanog disanja, pozovite lekara. Oni će vam dati savet da li treba da se testirate, kako se testirati i gde potražiti lekarski tretman – bez potencijalne infekcije ili izlaganja drugima.

Kako da se testiram?

Ako ste bolesni i sumnjate da ste bili izloženi novom obliku korona virusa, američki C.D.C. preporučuje da pozovete svog lekara i opišete mu svoje simptome. Oni će, na osnovu toga, odlučiti treba li da se testirate. Imajte na umu da postoji šansa – na primer, zbog nedostatka setova za testiranje ili usled toga što imate netipične simptome – da možda nećete moći da se testirate.

Šta ako se neko u mojoj porodici razboli?

Ako članu porodice ne treba hospitalizacija i o njemu se možete brinuti kod kuće, trebalo bi da mu pomognete u nabavci osnovnih potrepština i nadgledati dalji razvoj simptoma, a da se pritom držite na što većoj udaljenosti, u skladu sa smernicama C.D.C. Ukoliko imate dovoljno prostora, bolesni član porodice treba da ostane u odvojenoj sobi i koristi zasebno kupatilo. Ako su na raspolaganju maske, onda i bolesna osoba i negovatelj treba da ih nose u trenutku kada negovatelj ulazi u sobu obolelog. Nikako ne delite posuđe ili druge predmete za domaćinstvo s obolelim i redovno čistite površine poput kuhinjskih pultova, ručki i kvaka, toaleta, sanitarija i stolova. Ne zaboravite da često perete ruke.

Da li da nosim masku?

Ne, osim ako već niste zaraženi ili ukoliko negujete nekoga ko je oboleo, dakle – maska za lice se ne preporučuje. A njihovo bespotrebno skladištenje u vašem domu će medicinskim sestrama i ostalim  zdravstvenim radnicima otežati pristup resursima, tako potrebnim da bi se uspešno borili na prvoj liniji fronta protiv virusa.

Treba li da pravim zalihe namirnica?

Planirajte zalihe hrane, ako je moguće, za najviše dve nedelje. Međutim, zalihe ne bi trebalo nagomilavati. Uprkos praznim policama, lanac snabdevanja i dalje ostaje jak. I – zapamtite da dezinfekcionom maramicom obrišete drške korpe, kolica, kese ili cegere (sve ono sa čim ste dolazili u kontakt tokom vašeg boravka napolju, a što ne potiče iz vašeg doma), kao i da operete ruke čim se vratite.

Mogu li da izađem do parka?

Da, ali budite sigurni da udaljenost između vas i ljudi koji ne žive u vašem domaćinstvu ne bude manja od dva metra. Čak i ako se samo šetate parkom, umesto da idete na trčanje ili futing, malo svežeg vazduha – i nadajmo se i sunca – predstavlja dobru ideju.

Treba li da izvučem svoj novac sa berze i finansijskih tržišta?

To nije dobra ideja. Čak i ukoliko ste u penziji, imati uravnotežen portfelj akcija i obveznica ima smisla, tako da vaš novac bude u toku sa inflacijom, ili će, čak, vrednost vaših deonica rasti. Ipak, penzioneri će možda želeti da porazmisle o tome da li da u narednih pet godina izdvajaju dovoljnu količinu novca za životne troškove i neke veće izdatke, ukoliko će jedan deo koji je sada „zarobljen” u bankama, fondovima ili na berzi ipak otići u slamaricu.

Šta da radim sa planom 401 (k)?

Gledati kako vaš bilans raste i pada može biti zabrinjavajuće.  A ako se možda pitate da li bi trebalo smanjiti sopstveni doprinos u kompaniji – nemojte! Ukoliko se vaš poslodavac uklapa u bilo koji segment vašeg radnog doprinosa, obezbedite barem onoliku uštedu koliko ste u stanju da obezbedite kroz ovaj „slobodni novac“.

New York Times

Foreign Affairs: Preuzima li Kina globalno kormilo od SAD?

Kina vuče poteze u smeru međunarodnog liderstva, dok SAD u isto vreme prave pogrešne korake, donosi američki spoljnopolitički magazin i portal Foreign Affairs. U njemu, Kurt Kembel i Raš Doši pišu da bi korona virus mogao preoblikovati globalni poredak.

Si Đinping tokom posete bolnici u Vuhanu (Xie Huanchi Xinhua / eyevine / Redux / FA)

Imajući u vidu stotine miliona onih koji su širom sveta u samoizolaciji, nova pandemija korona virusa je zaista prerasla u globalni slučaj. I dok njegove geopolitičke implikacije treba smatrati sporednim u pitanjima zdravlja i bezbednosti, dugoročno se može pokazati da te implikacije imaju podjednaku težinu – posebno kada je u pitanju globalni položaj Sjedinjenih Država. Globalni poredak ima tendenciju da se najpre postepeno menja, a zatim svi njegovi činioci odjednom. Neuspešna intervencija Britanije u Sueckom kanalu 1956. je pokrenula silaznu putanju britanske moći, označivši kraj njene vladavine kao globalne sile. Ukoliko se Sjedinjene Države što hitnije ne suoče sa sadašnjim trenutkom, današnji kreatori američke politike bi trebalo da priznaju da bi se ova pandemija mogla označiti kao još jedan „Suecki momenat“.

Svima je sada jasno, osim najzagriženijim pripadnicima stranaka da je Vašington propustio svoj prvi odgovor na ovu situaciju. Pogrešni koraci ključnih institucija, od Bele kuće i Odeljenja za unutrašnju bezbednost do Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) su potkopali poverenje u sposobnost i kompetentnost američke državne uprave. Javne izjave predsednika Donalda Trampa, ili njegovi ranojutarnji tvitovi iz Ovalne sobe su uglavnom poslužili za sejanje pometnje i širenje neizvesnosti. Kako javni tako i privatni sektor su ovom prilikom pokazali svoju slabu pripremljenost za proizvodnju i distribuciju sredstava potrebnih za testiranje i brzo reagovanje. Na međunarodnom planu, pandemija je pojačala Trampove instinkte za samostalnim delovanjem uz razotkrivanje koliko je, zapravo, Vašington nepripremljen za ulogu predvodnika globalnog odgovora na pandemiju.

Status Sjedinjenih Država kao globalnog lidera tokom poslednjih sedam decenija sazdan je ne samo na bogatstvu i moći već je, što je podjednako važno, izgrađen i na legitimitetu poteklom od upravljanja na domaćem terenu – u Sjedinjenim Državama, obezbđujući globalna javna dobra, uz sposobnost i spremnost da prikupljaju i koordiniraju globalne odgovore na krize. Pandemija korona virusa je stavila na iskušenje sva tri elementa američkog vođstva. Dosad je Vašington padao na ovom testu.

I dok Vašington propušta ovaj zamajac, Peking se kreće brzo i spretno ne bi li iskoristio čistinu stvorenu američkim greškama, popunjavajući nastali vakuum kako bi se pozicionirao u svojstvu globalnog lidera. Kina radi na tome da unapredi svoj sistem, uz pružanje materijalne pomoći drugih zemalja pa čak i pomažući u organizacionim aktivnostima rukovodstava drugih zemalja kako bi se primereno odgovorilo na globalnu epidemiju. Čistu drskost kineskih poteza teško je preceniti. Uostalom, upravo pogrešni koraci Pekinga – naročito napori da na početku krize prikriva ozbiljnost i brzinu širenja epidemije – doprineli su stvaranju te krize, koja sada pogađa veći deo sveta. Pa ipak, Peking shvata da ako se na njega gleda bude gledalo kao na zemlju predvodnicu, dok se na  Vašington istovremeno gleda kao da nije u stanju da to bude, ili da jednostavno ne želi to liderstvo – ova percepcija bi mogla bitno promeniti položaj Sjedinjenih Država u globalnoj politici i takmičenju za globalno vođstvo u dvadeset prvom veku.

Počinjene greške

Global Biodefense

Neposredno nakon izbijanja novog korona virusa, a to je COVID-19, pogrešni koraci kineskih lidera poljuljali su ugled svoje zemlje. Virus je prvi put otkriven u Vuhanu novembra 2019. godine, ali zvaničnici ga nisu otkrivali mesecima i čak su kaznili lekare koji su ga prvi prijavili, trošeći dragoceno vreme i odgađajući pokretanje hitnih mera za najmanje pet nedelja, čime su mogli da pripreme javnost, blagovremeno zaustavljajući putovanja i obezbeđujući široki obim testiranja. Čak i na vrhuncu krize, Peking je strogo kontrolisao informacije, izbegavajući pomoć od Američkog centra sa kontrolu bolesti (CDC) i ograničavajući putovanje osoblju Svetske zdravstvene organizacije u Vuhan, verovatno umanjujući zvanični broj infekcija i smrtnih slučajeva, te u više navrata menjajući kriterijume za registrovanje novih slučajeva COVID-19, možda i namerno manipulišući službenim brojem postojećih slučajeva infekcije.

Kako se kriza pogoršavala tokom januara i februara, neki posmatrači nagađali su da bi ovaj virus mogao čak i potkopati rukovodstvo Komunističke partije Kine. Zvali su ga kineskim „Černobilom“; Doktor Li Venlijang – mladi uzbunjivač kojeg je ućutkala vlada, i koji je kasnije podlegao komplikacijama uzrokovanim ovim virusom je bio upoređen sa „Tenkovskim čovekom“ na trgu Tjenanmen 1989. godine.

Ipak, početkom marta, Kina proglašava pobedu nad virusom. Mere masovnog karantina, zaustavljanje putovanja i potpuno gašenje životne svakodnevice u celoj zemlji zaslužni su za to njeno sprečavanje plimnog talasa infekcije; zvanična statistika, takva kakva je, izvestila je da su od sredine marta, brojke o novim slučajevima na dnevnom nivou padale na jednocifrene vrednosti, u odnosu na stotine njih koji su bivali svakodnevno registrovani početkom februara. Na iznenađenje većine onih koji su sve ovo posmatrali sa strane, kineski predsednik Si Đinping – oko kojeg je tokom prvih sedmica od izbijanja epidemije zavladao neuobičajen tajac – počeo je da se postepeno stavlja u središte kineskog odgovora na pandemiju. A ovog meseca je i lično posetio Vuhan.

Iako život u Kini tek treba da se vrati u normalu (i uprkos stalnim pitanjima o tačnosti kineske statistike), Peking radi na tome da ove rane naznake uspeha pretvori u jedan veći narativ koji će emitovati ostatku sveta: onaj koji Kinu čini ključnim igračem u nadolazećem globalnom oporavku, istovremeno uklanjajući svoje ranije loše upravljanje krizom.

Kritični deo ove priče je navodni uspeh Pekinga u borbi protiv virusa. Neprekinuti niz propagandnih članaka, tvitova i javnih poruka, odaslatih na raznim jezicima, ticao se postignuća Kine, uz akcenat na efikasnost njenog modela unutrašnjeg upravljanja krizom. „Snaga, efikasnost i hitrost Kine u ovoj borbi su naširoko cenjeni“, izjavio je portparol Ministarstva spoljnih poslova Džao Liđjan. Kina je, dodao je on, postavila “novi standard za globalne napore protiv epidemije.” Vrhovne vlasti su uvele strogu informativnu kontrolu i disciplinu u državnim organima, ne bi li tako istisle neke kontradiktorne narative.

Ove poruke Kine su tim pre glasnije jer stoji nasuprot nastojanjima Zapada, a posebno Sjedinjenih Država – neuspeha Vašingtona da proizvede odgovarajući broj testova na koronu, što znači da su SAD testirale relativno mali broj osoba u odnosu na broj svojih stanovnika, ili Trampova kontinuirana „demontaža“ infrastrukture kojom bi SAD trebalo da odgovore na pandemiju. Peking je iskoristio priliku za plasiranje svog narativa, potpomognutog trenutnom pometnjom u SAD, dok njeni državni mediji i diplomate redovno podsećaju globalnu javnost na superiornost kineskih napora, istovremeno kritikujući “neodgovornost i nesposobnost takozvane političke elite u Vašingtonu“, kao što je to stavila u uvodnik državna novinska agencija Sinhua.

Kineski zvaničnici i državni mediji čak su insistirali na tome da korona virus, zapravo, nije izašao iz Kine – uprkos ogromnoj količini dokaza koji stoje nasuprot njihovoj tezi – ne bi li time umanjili svoju krivicu za globalnu pandemiju. Ovaj pokušaj sadrži elemente sveobuhvatne ruske kampanje potpomognute dezinformacijama, uz portparola kineskog ministarstva spoljnih poslova i preko deset diplomata čiji su se šture izjave pojavljivale u novinskim člancima, u kojima su oni optuživali američku vojsku za širenje korona virusa u Vuhanu. Ove akcije, u kombinaciji sa neverovatnim masovnim proterivanjem novinara iz tri vodeća američka lista, nanose štetu kineskim pretenzijama na preuzimanje uloge globalnog lidera.

Kina pravi, svet uzima

CDC.gov

Kineski predsednik Si Đinping, navodi se u članku zvaničnog Stejt Departmenta, shvata da globalno obezbeđivanje roba može dodatno ojačati njene pretenzije na globalno liderstvo, na koje pretenduje usled svoje narastajuće moći. Poslednjih nekoliko godina, Si je pritiskao kineski politički aparat ka polju spoljne politike i što češćem razmišljanju o strategijama usmeravanja reformi ka „globalnom upravljanju“; a korona virus nudi priliku za sprovođenje ove teorije. Uzmite u obzir sve popularnije medijske prizore pomoći u medicinskom materijalu koji Kina pruža ostatku sveta – uključujući maske, respiratore, ventilatore i lekove. Na početku krize, Kina je kupila i proizvela (a i dobila kao pomoć) ogromne količine svega toga. Danas, ona je u mogućnosti da takvu pomoć šalje drugima.

Kad nijedna evropska država nije odgovorila na hitan poziv Italije da joj pošalju medicinsku i zaštitnu opremu, Kina se javno obavezala da će joj poslati 1.000 ventilatora, dva miliona maski, 100.000 respiratora, 20.000 zaštitnih odela i 50.000 test-opreme. Kina je, takođe, poslala medicinske timove i 250.000 maski u Iran, poslavši zalihe i u Srbiju, čiji je predsednik odbacio evropsku solidarnost kao „bajku“, proglasivši da je „jedina zemlja koja nam može pomoći – Kina“. Džek Ma, koosnivač Alibabe je obećao da će u Sjedinjene Države poslati velike količine testnih setova i maski, kao i 20 hiljada test-setova i 100 hiljada maski u sve 54 zemlje Afrike.

Prednost koju Peking zadobija slanjem materijalne pomoći ostalima dodatno je pojačana jednostavnom činjenicom da je gro onoga od čega svet zavisi u borbi protiv korone proizvedeno u – Kini. Ona je već glavni proizvođač hirurških maski; sada je, industrijskom mobilizacijom veoma nalik ratnoj mobilizaciji povećala proizvodnju maski za preko deset puta, pružajući joj mogućnost da sve to prosledi ostatku sveta. Kina, takođe, proizvodi otprilike polovinu N95 respiratora kritičnih za zaštitu zdravstvenih radnika (primorala je strane fabrike u Kini da ih izrađuju i zatim direktno prodaju kineskoj vladi), dajući joj još jedno spoljnopolitičko sredstvo u formi – medicinske opreme. U međuvremenu, antibiotici su postali kritično važni za rešavanje nastalih sekundarnih infekcija nastalih virusom COVID-19, a Kina proizvodi ogromnu većinu aktivnih farmaceutskih sastojaka potrebnih za njihovu proizvodnju.

Sjedinjenim Državama, nasuprot tome, nedostaje snabdevanje i sposobnost da zadovolji sopstvenu veliku potražnju, a kamoli da pruže pomoć u kriznim zonama sveta. Slika je mračna. Smatra se da američke strateške nacionalne zalihe – nacionalna rezerva kritičnih medicinskih potrepština – raspolaže sa tek jednim procentom potrebnih maski i respiratora, a možda i deset procenata ventilatora potrebnih za borbu sa pandemijom. Ostatak će morati da se nadoknadi uvozom iz Kine ili brzo uvećanom domaćom proizvodnjom. Slično tome, kineski udeo na američkom tržištu antibiotika iznosi više od 95%, a većina sastojaka se ne može proizvesti u SAD. Iako je Vašington na početku krize ponudio pomoć Kini i ostalima, ta je ponuda sada umanjena trenutnom situacijom, jer je došlo do uvećanja domaćih potreba; Peking, nasuprot tome, nudi pomoć upravo kada su globalni zahtevi za medicinskom opremom najveći.

Odgovor na krizu, međutim, nije povezan samo sa materijalnim dobrima. Tokom krize uzrokovane virusom Ebole 2014–15., Sjedinjene Države su okupile i vodile koaliciju sastavljenu od desetak zemalja kako bi se suprotstavile širenju bolesti. Trampova administracija je dosad  odustajala od sličnog napora da odgovarajuće reaguje na izbijanje globalne epidemije. Čak je izostala i koordinacija sa saveznicima. Čini se da Vašington, recimo, nije prethodno obavestio svoje evropske saveznike – pre no što je i praktično uveo zabranu putovanja iz pravca Evrope ka SAD.

Kina je, nasuprot tome, preduzela snažnu diplomatsku kampanju kako bi sazvala desetine zemalja i stotine zvaničnika, uglavnom putem video-konferencija, a sve u cilju razmene informacija o pandemiji i razmeni dosad stečenih kineskih iskustava. Kao i veliki deo kineske diplomatije, ovi napori za sazivanje donosilaca odluka u svetskim razmerama se uglavnom sprovodila na regionalnom nivou ili preko regionalnih tela. Oni uključuju komunikaciju sa zemljama centralne i istočne Evrope, kroz mehanizam „17 + 1“, uz pomoć sekretarijata Šangajske organizacije za saradnju, i uz deset ostrvskih država iz Pacifičkog basena i grupacija širom Afrike, Evrope i Azije. Za to vreme, Kina naporno radi na globalnom razglašavanju takvih svojih inicijativa. Gotovo svaka priča na naslovnoj strani kineske štampe, one koja radi u cilju inostrane propagande, reklamiraju se napori Kine da pomogne raznim zemljama kako robom tako i presudno važnim informacijama, istovremeno naglašavajući superiornost pekinškog pristupa.

Kako predvoditi

SCMP.com

Glavna prednost Kine u njenom nastojanju za globalnim vođstvom – suočena sa globalnom pandemijom – bila je uočena u neadekvatnosti američkih reakcija i usredsređenost američkog državnog aparata na domaću scenu. Stoga će konačni uspeh kineske potrage zavisiti koliko od Vašingtona toliko i od Pekinga. U trenutnoj krizi, Vašington i dalje može da „plimni talas globalnog uticaja“ preokrene u svoju korist, ukoliko se pokaže da je sposoban da uradi ono što se od lidera i očekuje: rešavati probleme u svojoj kući, snabdevati ostatak sveta globalnim javnim dobrima bitnim za zaustavljanje pandemije, i koordinirati globalni odgovor na koronu.

Prvi od tih zadataka – zaustavljanje širenja bolesti i zaštita najranjivijeg stanovništva u Sjedinjenim Državama – jeste najhitnija stavka i uglavnom je pitanje domaćeg upravljanja, a ne geopolitike. Ali, od toga kako se Vašington bude nosio sa ovim izazovom zavise i eventualne geopolitičke implikacije, i to ne samo u onoj meri u kojoj bi se ticalo ponovnog (ne)uspostavljanja poverenja u reagovanje Amerike. Ukoliko, recimo, američka federalna vlada bude odmah podržala investicionu injekciju kroz subvencije, kojima bi se povećala domaća proizvodnja maski, respiratora i ventilatora – prigodna reakcija koja odgovara hitnosti koju iziskuje i svako realno ratno stanje, pa i ovo, koje je proglašeno usled pandemije – što bi ujedno spasilo živote mnogih Amerikanaca, a i pomoglo drugima širom sveta u globalnom podmirivanju potreba za medicinskom opremom i lekovima.

Iako Sjedinjene Države trenutno nisu u stanju da ispune hitne zahteve u medicinskom materijalu koje je pred nju postavila aktuelna pandemija, njena kontinuirana globalna prednost u biološkim disciplinama i biotehnologiji mogu biti od neslućenog značaja u pronalaženju stvarnog rešenja za krizu: vakcini. Vlada SAD može pomoći pružanjem podsticaja  američkim aboratorijama i kompanijama da preduzmu medicinski „Menhetn projekat“ kako bi što pre osmislile, klinički testirale i masovno proizvele vakcinu. Budući da su ova nastojanja (trka u pronalasku vakcine) veoma skupi i zahtevaju zastrašujuće velike investicije, izdašno finansiranje od strane vlade i bonusi onima koji budu zaslužni za uspešnu proizvodnju vakcine mogu napraviti globalni preokret. A vredno je i napomenuti da, uprkos rđavim koracima Vašingtona, i njenih državnih i lokalnih vlasti – neprofitne i verske organizacije, univerziteti i kompanije ne čekaju da se američka federalna vlada „dogovori sa samom sobom“ pre nego što počnu da preduzimaju konkretnu akciju. Kompanije i istraživači koje finansiraju Sjedinjene Države već napreduju prema iznalasku vakcine iako će za njen izlazak, čak i u najboljem scenariju, proći neko vreme (mereno u mesecima) – pre nego što iko bude odista spreman za proizvodnju vakcine namenjene širokoj upotrebi.

Iako svoje aktuelne napore usredsređuje na stanje u svom dvorištu, Vašington ne može tek tako ignorisati potrebu za koordiniranom globalnom akcijom. Jedino bi snažno liderstvo bilo u stanju da reši probleme globalne koordinacije vezane za ograničenje interkontinentalnih putovanja, razmenu ključnih informacija i protok kritičnih roba. Sjedinjene Države su decenijama uspešno pružale takvo vođstvo – a to moraju i ponovo učiniti.

To liderstvo će, takođe, zahtevati i efikasnu saradnju sa Kinom, umesto da nas nagriza rat izjavama oko toga „ko je bolje reagovao“. Jer, malo je toga što se postiže upornim isticanjem porekla ovog virusa – koji su već opšte poznati uprkos kineskoj propagandi – ili upuštanja u sitne retoričke razmirice sa Pekingom. I dok kineski zvaničnici optužuju američku vojsku za širenje virusa i oštro kritikuje američke napore, Vašington bi trebalo da odgovori onda kada je to zaista potrebno i generalno se odupre iskušenju da Kinu postavlja u središte svojih „anti-pandemijskih poruka“. Većina zemalja koje se nose s trenutnim izazovom bi radije da čuje jednu američku poruku svetskoj javnosti u kojoj se naglašava ozbiljnost zajedničkog globalnog izazova, kao i najava mogućih budućih koraka (uključujući uspešne primere reakcije na koronu u demokratskim društvima poput Tajvana i Južne Koreje). A odista je puno toga što bi Vašington i Peking mogli zajednički učiniti za opštu dobrobit sveta: zajednička unisona koordinacija u pronalaženju vakcine i kliničkim ispitivanjima, kao i fiskalni podsticaji od strane države; razmena informacija; saradnja na mobilizaciji industrije (na primer, obostrana angažovanost na mašinama za proizvodnju kritičnih komponenti plućnog respiratora, ili nekih njegovih delova); uz sve to, i zajedno nudeći svoju pomoć drugima.

Konačno, korona virus bi čak mogao i poslužiti kao poziv čitavom svetu na predostrožnost i pozornost koju mora održavati u budućnosti, podstičući napredak u drugim globalnim izazovima koji takođe zahtevaju američko-kinesku saradnju, poput problema izazvanih klimatskim promenama. Na ovakav korak ne bi trebalo gledati – a on od ostatka sveta ne bi ni bio shvaćen – kao ustupak kineskoj sili. Umesto toga, ova bi situacija mogla, na neki način, voditi ka vraćanju vere u budućnost američkog liderstva. I u trenutnoj krizi, kao što je to danas opšta geopolitička slika, Sjedinjene Države mogu učiniti dobro – čineći dobro.

Kurt M. Campbell, Rush Doshi, Foreign Affairs

Džek Ma: priručnik za prevenciju i lečenje od virusa COVID-19

Džek Ma je finansirao i organizovao pisanje ovog priručnika, u kojem su sistematično obrađena sva dosadašnja iskustva.

∗  ∗  ∗

“Ovo je globalni rat bez presedana, a čovečanstvo se suočava sa istim neprijateljem u drugom ruhu, novim korona virusom. A prva linija fronta je bolnica, u kojoj su naši vojnici medicinski radnici.

Da bismo osigurali da se ovaj rat može dobiti, prvo moramo biti sigurni da je našem medicinskom osoblju zagarantovano dovoljno resursa, uključujući iskustvo i tehnologije. Takođe, moramo osigurati da je bolnica bojno polje gde eliminišemo virus, a ne mesto gde nas virus pobeđuje.

Stoga su Jack Ma fondacija i fondacija Alibaba sazvale grupu medicinskih stručnjaka koji su se upravo vratili sa pandemijske linije fronta. Uz podršku Prve pridružene bolnice, Medicinska škola Univerziteta u Džeđjanu (The First Affiliated Hospital Zhejiang, Zhejiang University School of Medicine, FAHZU) promptno su objavili vodič o dosadašnjim kliničkim iskustvima i kako lečiti ovu novu verziju korona virusa. Vodič za lečenje nudi savete i napomene protiv pandemije, a namenjen je prvenstveno medicinskom osoblju širom sveta, koje će se uskoro pridružiti u ovom ratu.

Zahvaljujem medicinskom osoblju iz FAHZU-a. Iako su preuzeli ogromne rizike u lečenju pacijenata sa COVID-19, u ovaj priručnik zapisali su svoje iskustvo danonoćnog lečenja.

U proteklih 50 dana su u FAHZU primljena 104 potvrđena pacijenta, među kojima 78 teških i kritično bolesnih. Zahvaljujući pionirskim naporima medicinskog osoblja i primeni novih tehnologija, do danas smo bili svedoci događaja na nivou čuda. Niko od tamošnjeg osoblja nije bio zaražen, a takođe nije bilo pogrešnih dijagnoza, pa tako ni fatalnih ishoda usled istih.

Danas, sa širenjem pandemije, ta su iskustva najvredniji izvor informacija i najvažnije oružje medicinskih radnika na kliničkom bojnom polju. Ovo je potpuno nova bolest, a Kina je prva bila na udaru pandemije.

Izolacija, dijagnoza, lečenje, zaštitne mere i rehabilitacija su započeli od nule, ali se nadamo da će, izlaskom ovog priručnika, lekari i medicinske sestre u drugim pogođenim područjima moći da nešto nauče iz našeg iskustva u trenutku kada ulaze na epidemijsko ratište, i da neće morati da počinju od nule.

Ova pandemija je opšti izazov s kojim se suočilo čovečanstvo u doba globalizacije. U ovom trenutku je međusobno deljenje resursa, iskustava i lekcija, bez obzira ko ste, naša jedina šansa za pobedu. Jer, pravi lek za epidemije nije izolacija, već saradnja.

Ovaj rat je tek počeo.”

Handbook of COVID-19 Prevention and Treatment

U kućnoj radinosti je lako napraviti svoju masku, koja postiže 90% efikasnosti fabrički proizvedene hirurške maske:

 

Korona, oslikana u devet grafikona

Koji su simptomi najčešći, koje su grupe najizloženije riziku, koja je priroda korona virusa i još nekoliko važnih informacija, prikazanih u devet grafikona preuzetih sa portala Vox.com.

Izbijanje virusa Covid-19, oboljenja izazvanog virusom gripa iz grupe korona, koja potiče iz grada Vuhan u Kini, i koja se od tada proširilo većim delom planete, jedna je od najozbiljnijih javnih zdravstvenih kriza koje su se dogodile poslednjih decenija. Domet kojim se proširio je daleko veći nego što je to bio slučaj kod Ebole 2014. godine, a Svetska zdravstvena organizacija proglasila ga je pandemijom. Kako kriza  napreduje i kako raste broj slučajeva u SAD-u i širom sveta, vredelo bi uzeti u obzir treker za koronu kojeg je postavila univerzitetska klinika-institut Džons Hopkins.

Situacija na terenu se razvija neverovatnom brzinom i nemoguće je sintetizovati sve što znamo u čiste, razumljive grafikone, tabele, liste i prikaze. Pa ipak, ima i nekih stvari koje smo uspeli da doznamo: koliko je ova vrsta epidemije opasna i invazivna, kako funkcioniše, kako se može staviti pod kontrolu, i – napokon – kako će izgledati njeno okončanje.

Imajući to u vidu, evo devet dijagrama koji pobliže objašnjavaju krizu nastalu virusom Covid-19. Tekst je objavljen  na sajtu Vox, u naučno-tehnološkoj rubrici Future Perfect.

1. Virus se širi velikom brzinom

Broj slučajeva Covid-19 brzo se povećavao iz dana u dan, a evo stanja stvari 13. marta. Mnogi prijavljeni slučajevi još uvek su oni koji pripadaju prethodnom vrhuncu epidemije u Kini. Iako je broj novih slučajeva u Kini opao, broj novih slučajeva u svetu raste, što ukazuje da se epicentar problema preselio iz Kine na nove lokacije, poput Evrope i Sjedinjenih Država.

Treba imati na umu da je veliki pad u pojavi novih slučajeva posledica naprednijeg izveštavanja i podataka, poteklih iz Kine; sredinom februara nije bilo nijednog dana koji bi bio naročito loš u smislu broja novih slučajeva.

2. Znati simptome

Simptomi Covid-19 razlikuju se od slučaja do slučaja, ali najčešći u Kini, prema februarskim podacima, jesu groznica i suv kašalj (koji su očigledni u većini slučajeva), umor, iscrpljenost i sputum (ispljuvak) – sluz odnosno izlučevina (tehnički izraz za gustu sluz iskašljanu iz respiratornog trakta).

Ukoliko imate temperaturu i suv kašalj, to bi mogao biti dobar razlog da se obratite lekaru i nadležnoj zdravstvenoj službi, kao i da se sami testirate, ukoliko je to moguće.

3. Vremenom  je stopa smrtnosti u Kini opala

Jedan tračak nade u ovoj priči je to što su kineske zdravstvene institucije i vlasti postale sve bolje i efikasnije u lečenju infekcija i sprečavanju smrtnih slučajeva uzrokovanih epidemijom. „Čak je i u Hubeju, provinciji koja je prva i najteže pogođena virusom primetno smanjenje stope smrtnosti, uporedo sa pojačanim merama kineske zdravstvene službe, dok su kliničari napredovali u identifikaciji i lečenju obolelih“, objašnjava za portal Vox Europe Džulija Beluz (Julia Belluz).

Stopa se nije smanjila sama od sebe; Kina je preduzela drastične, čak autoritarne mere koje se moraju bespogovorno poštovati, ne bi li na taj način „zaključala“ pogođena područja i obuzdala širenje virusa, štiteći se tako od pretrpanosti bolničko-zdravstvenog sistema; jer, novi slučajevi se prvenstveno moraju izolovati u svojim domovima, a ne unutar zdravstvenih ustanova.

4. Na koronu su najranjiviji stariji građani

Španski grip ili Španska groznica 1918-1919 bio je najstrašnija pandemija novijeg doba, koja je pogađala uglavnom mlađu populaciju. Imao je bioloških poklapanja i sličnosti sa pandemijom gripa iz 1830-ih, što je nekim starijim ljudima 1910-ih dalo (doduše ograničen) imunitet.

Covid-19 nije takav. Dosad su smrtni slučajevi u Kini pogađali pre svega starije, koji u proseku imaju slabiji imunološki sistem od mlađih osoba, kao i višu stopu hroničnih oboljenja. Osobe svih uzrasta sa hroničnim medicinskim komplikacijama su takođe izložene većem riziku. Rizik od letalnog ishoda je realan i prisutan i kod mlađih, iako su stariji najizloženiji riziku od infekcije.

5. Korona je daleko teža od običnog gripa

Interesantno je uporediti Covid-19 sa jednom daleko poznatijom bolešću: sezonskim gripom. Na kraju krajeva, grip takođe, barem u početku, ima blage simptome kod većine ljudi, a može biti opasan i letalan među starijima, koji po pravilu pripadaju ranjivoj populaciji. Predsednik Tramp je nedavno, čak, napravio ovo poređenje.

Ali, kao što pokazuju podaci o smrtnim slučajevima, nema pravog poređenja. Prema dosadašnjim podacima iz Kine, oko šest procenata zaraženih starosti 60 i više godina umire; to je smrtnost preko šest puta veća od one među starijim Amerikancima zaraženim običnim gripom. Ukupna stopa smrtnosti od Covid-19 može biti 12 do 24 puta veća od običnog gripa (Procene stope smrtnosti za Covid-19 variraju i razlikuju se u zavisnosti od regiona, odnosno, od toga koliko se efikasno na nekom području odgovorilo na epidemiju.)

6. Stručnjaci, takođe, smatraju da je Covid-19 lakše prenosiv od običnog gripa

Postoji još jedan razlog zbog kojeg je Covid-19 teži protivnik od sezonskog gripa: njegov R0 („R nulto“) je veći od 2, što ukazuje da je zarazniji od tipičnog gripa. R0 procenjuje na koliko zdravih osoba, u proseku, zaražena osoba prenese svoju infekciju. „R0 je važan jer ako je veći od 1, infekcija će verovatno nastaviti da se širi, a ako je manja od 1, izbijanje novih žarišta će verovatno uminuti“, objašnjava za magazin Atlantik Ed Jong. R0 na Covid-19 je znatno veći od 1, što je razlog više za zabrinutost.

7. Strmoglavi pad trošenja novca na avio-karte, hotele i krstarenja

Upozorenja o izbegavanju mesta na kojima se nalazi mnogo ljudi (uz otkazivanje velikih okupljanja tipa konferencija ili manifestacija poput bostonske parade na Dan Sv. Patrika) su u SAD osujetili brojne planove za putovanja i  rezervacije, dok su posledice po avio-kompanije već kobne. Prema kompaniji za data-analitiku, Earnest Research, kupovina avio-karata pala je 16,5 odsto u poslednjoj nedelji februara u odnosu na godinu ranije. Krstarenja su takođe osetila sličan pad, dok hoteli tek sada počinju da primećuju blago opadanje prodaje.

Malo je verovatno da će ekonomski uticaj ostati ograničen na ugostiteljski sektor, dok društvena distanca i „držanje odstojanja“ tokom aktuelne pandemije nagoni ljude da izbegavaju kafiće, restorane, teretane, barove itd.

Više informacija potražite u članku kojeg je novinarka Rani Molla napisala za Recode.

8. Sjedinjene Države ne obavljaju dovoljno testova

Tromost delovanja Trampove administracije, kao i sporost u proizvodnji-primeni kompleta za testiranje (koje nije stoprocentno validno usled dugačkog perioda inkubacije) prerastao je u nacionalni skandal. A lako je shvatiti i zašto, kada uporedite stopu testiranja u Sjedinjenim Državama sa onim stopama u drugim zemljama pogođenim korona virusom. Južna Koreja se pre svih ističe svojim brzim uvođenjem opsežnog testiranja, uključujući inovativne programe provere stanja (U ovom trenutku, kada smo bez vakcine, testiranje je presudno radi utvrđivanja ko ima virus, što je presudno za njegovo suzbijanje. Više od bilo koje nedavne pandemije, korona virus postavlja pred čovečanstvo nove globalne izazove. Međutim, i za to će biti potrebno razviti “brze” odnosno instant dijagnostičke komplete za terenske uslove, koji se mogu primeniti na svakom mestu, kao i pouzdani naučni protokoli zasnovani na utemeljenim principima, kako bi se utvrdilo koga prvo treba testirati.

Probno testiranje se sprovodi u nekim delovima Sjedinjenih Država, kao što je Nju Hempšir, ali pred Amerikancima je još dug put do uspostavljanja nivoa testiranja trenutno prisutnog u Južnoj Koreji i Kini.

9. Otkazivanje javnih skupova i samoizolacija su od presudne važnosti

Covid-19 je brzo učinio nepopularnim javne skupove i konferencije u velikim prostorima (stadioni, sale za konferencije, pozorišta, bioskopi itd), nailazeći pritom i na opšte neodobravanje. Ova je promena stigla brzo i isprva se može činiti kao „zastrašujuća“, iako je daleko lakše uočiti i shvatiti logiku onda kada razumete teoriju koja se krije iza ove vrste „društvenog distanciranja“. Ključ je u “poravnavanju krivulje”: usporavanju stope porasta infekcija zaustavljanjem povećanja broja novih slučajeva, čak i ako se ukupan njihov broj ne promeni. Zato je samoizolacija toliko bitan faktor.

 „Poravnavanje epidemijske krivulje“ usporava stopu pojave novih slučajeva u bolnicama, istovremeno olakšavajući opterećenost zdravstvene infrastrukture i poboljšavajući zdravstvene izglede pojedinih pacijenata.

 

Američki CDC i Svetska zdravstvena organizacija preporučuju nekoliko osnovnih mera za sprečavanje širenja respiratornih bolesti poput virusa Covid-19:

  • Često perite ruke, i to najmanje 20 sekundi.
  • Zaustavite kašalj ili kijanje maramicom, a zatim je odložite u smeće.
  • Očistite i dezinfikujte predmete koji se često dodiruju.
  • Ostanite kod kuće ako ste bolesni.
  • Ako imate simptome Covid-19, kontaktirajte lekara i vašeg zdravstvenog radnika zaduženog za epidemiju.
  • NE dodirujte lice rukama ili bilo čime.
  • NE putujte ukoliko imate temperaturu i kašalj, najčešće simptome korone.
  • NE nosite masku za lice ukoliko vam je dobro i ako ste zdravi.

∗  ∗  ∗

Informacije o epidemiji koronavirusa, uključujući njegovu ozbiljnost, mogu se menjati tokom širenja. Evo još par praktičnih saveta, recimo –  kako da napravite svoj sanitarni sprej (bolje rešenje) i gel-dozer (takođe dobro rešenje, ali ne kao sprej).

 

Eliza Barclay, Dylan Scott, Vox.com/Future-Perfect

Globalni građani, lokalni zabušanti

Britanska premijerka Tereza Mej je oktobra prošle godine šokirala mnoge kada je kritikovala ideju globalnog građanstva. “Ukoliko ste ubeđeni da ste građanin sveta”, rekla je ona, “onda nigde niste građanin.”

11

Njena izjava naišla je na podsmeh ali i uznemirenost u finansijskim medijima i među liberalnim komentatorima. “Najkorisniji oblik državljanstva ovih dana”, poučno je komentarisao jedan analitičar, “posvećen je ne samo dobrobiti jedne, recimo, berkširske parohije već čitave planete.” Magazin The Economist ovu njenu izjavu deklarisao  je kao „neliberalni preokret“. Jedan ekspert ju je optužio za odricanje od ideja prosvetiteljstva, upozorivši je da se u njenom govoru mogu čuti “odjeci 1933”.

07Znam kako izgleda “globalni građanin”, piše ugledni američki ekonomista turskog porekla Deni Rodrik na sajtu „Udruženi poduhvat“ (Project Syndicate) i dodaje: „njegov savršen primerak vidim svaki put kad prođem kraj ogledala. Odrastao sam u jednoj zemlji, živeo u drugoj, a nosim pasoš obe. Pišem o globalnoj ekonomiji a moj rad me, sticajem okolnosti, odveo do mnogih udaljenih mesta planete. Provodim više vremena putujući po drugim zemljama nego što ga provodim u obe zemlje čiji sam državljanin.“

Većina mojih bliskih kolega na poslu su, poput mene, na sličan način, rođeni u inostranstvu. Prosto proždirem vesti iz sveta, dok, s druge strane, skoro svake nedelje i dalje uporno ne otvaram lokalne novine na koje sam pretplaćen. U sportu, nemam pojma kako stoje moji domaći američki (i turski) timovi, ali sam zato pasionirani obožavalac fudbalskih timova s druge strane Atlantika, u Evropi.

13

Pa ipak, i pored sve okrenutosti ka spoljnom svetu, ka „globalnom građanstvu“, izjava premijerke Mej ipak pogađa u žicu. Ona sadrži jednu suštinsku istinu: zanemarivanje o kojem govori mnogo kazuje o tome kako smo – kako se svetska finansijska, politička i tehnokratska elita – distancirala od naših sunarodnika i tako među njima izgubila poverenje.

17Počnimo prvo sa stvarnim smislom „građanina“, i to onakvog kakvim ga definiše Oksfordski rečnik engleskog jezika: “Građanin je pravno priznati subjekat ili državljanin neke zemlje ili Zajednice” (“a legally recognized subject or national of a state or commonwealth”). Stoga, državljanstvo pretpostavlja oblik vladavine (tj. državno uređenje) “države ili državne zajednice (komonvelta) čije je on član”. Zemlje imaju takve oblike vladavine, takve državne i političke zajednce – ali ne i svet.

Zagovornici globalnog građanstva brzo i spremno priznaju da, kada razmišljaju o globalnom građanstvu nemaju na umu nikakvo doslovno i striktno značenje ovog pojma. Oni, uglavnom, razmišljaju figurativno. Tehnološka revolucija u telekomunikacijama i ekonomska globalizacija, kako oni tvrde, povezala je građane svih zemalja do jednog zajedničkog nivoa. Svet se smanjio, a moramo delovati imajući na umu globalne implikacije. I pored toga, svi u sebi nosimo veći broj „preklapajućih“ identiteta. Globalno građanstvo ne istiskuje – a i ne treba da istiskuje – odgovornost u lokalnim ili nacionalnim okvirima, „kod svoje kuće“.

Sve je ovo lepo i dobro. Ali, šta su zaista globalni građani?27

Pravo državljanstvo podrazumeva interakciju i razmatranje problema sa ostalim građanima s kojima se deli zajednička politička zajednica. To znači da pravi građani drže odgovornim donosioce odluka na lokalnom ili nacionalnom nivou, uzimajući pritom učešća u politici oblikovanja političkih ishoda. U tom procesu, moje ideje o poželjnim ciljevima i sredstvima suočavaju se i bivaju iskušavane u odnosu na one koji su moji sugrađani.

09Globalni građani nemaju ista prava i odgovornosti. Njima niko ne treba da bude odgovoran, a i ne postoji niko kome oni moraju da se (o)pravdaju. Oni, u najboljem slučaju, formiraju zajednice sa svojim istomišljenicima-pojedincima iz drugih zemalja. Njihove kolege nisu građani zemalja iz kojih potiču a koji komuniciraju s ostalima na globalnom planu; oni su, po sopstvenom opredeljenju, “globalni građani” – u svim drugim zemljama čiji građani oni nisu.

Globalni građani, naravno, imaju pristup (i) svojim domaćim političkim sistemima, kako bi kroz njih gurali svoje ideje. Politički predstavnici se, međutim, biraju kako bi zastupali interese onih građana koji su ih izglasali da bi ovi uspešno radili u tim državnim kancelarijama koje su im upravo ti birači obezbedili – i to u njihovo ime, u ime onih koji su ih izglasali. Nacionalne vlade imaju za cilj da se brinu o nacionalnim interesima, i to s pravom. Ovo ne isključuje mogućnost da konstituenti mogu delovati čak i sa prosvećenih pozicija ličnog interesa, ali da pritom uzmu u obzir posledice koje će njihove odluke i delovanje imati po druge, naravno – u domaćim okvirima.

Ali, šta se dešava kada ono što bi trebalo da predstavlja dobrobit po lokalno stanovništvo dođe u sukob sa dobrobiti stranaca – što je čest slučaj?14Nije li, u takvim situacijama, ovo svojevrsno nepoštovanje njihovih sunarodnika upravo ono što toj tzv. kosmopolitskoj eliti daje njihov negativan predznak?

24Globalni građani brinu da će interesi globalnih dobara biti ugroženi onda kada svaka vlada bude sledila isključivo svoje uske interese. Ovo je svakako problem sa pitanjima koja se zaista tiču globalnih dobara i resursa, kao što su klimatske promene ili pandemija. Ali u većini privrednih oblasti – poreza, trgovinske politike, finansijske stabilnosti, fiskalnog i monetarnog upravljanja – ono što ima smisla iz globalne perspektive takođe ima smisla iz domaće perspektive. Ekonomija uči da zemlje treba da svoje ekonomske granice održavaju otvorenima – da svaka zemlja treba da je platno sposobna, sigurna po pitanju potraživanja, sposobna za plaćanja i davanja kredita, solidna i pouzdana u poslovanju, da ima dobru bonitetnu regulativu i zaštitu od  sistemskih rizika na globalnom finansijskom tržištu, uz politiku pune zaposlenosti: ne zato što su dobri za druge zemlje, već zato što služe za povećanje domaćeg privredno-ekonomskog učešća na globalnom planu.

Naravno, neuspesi nekih politika – kao što je, na primer, protekcionizam – nisu prisutni u svim ovim oblastima. Ovo je, međutim, odraz slabog domaćeg upravljanja a ne nedostatak kosmopolitizma. Oni su rezultat ili nesposobnosti politicke elite da ubede domaće biračko telo u prednosti alternativa, ili od njihove nespremnosti da se usklađuju, kako bi se osiguralo da svi građani i zaista u realnosti imaju koristi od političara i njihovog upravljanja privredom i ekonomijom.

Skrivanje iza kosmopolitizma u takvim slučajevima – onda kada se, recimo, zalažu za trgovinske sporazume – predstavlja slabu zamenu za uspešne političke borbe prema sopstvenim zaslugama. Ovo, takođe, i unekoliko obezvređuje valutu kosmopolitizma onda kada nam je ovaj zaista potreban, kao što to činimo u borbi protiv globalnog zagrevanja.

16

Malo je njih tako uspešno i pronicljivo tumačilo tenzije koje postoje između naših različitih identiteta – lokalnom, nacionalnom, globalnom – kao što je to činio filozof Kvame Entoni Apija (Kwame Anthony Appiah). U ovom dobu “planetarnih izazova i međupovezanosti zemalja”, napisao je u on reagujući na  stavove britanske premijerke, “nikada nije bio potrebniji osećaj za zajedničku ljudsku sudbinu.” Teško je ne složiti se s ovim.

29Pa ipak, jedan kosmopolita često će naići na lik iz „Braće Karamazov“ Fjodora Dostojevskog: onaj koji otkriva da što više voli čovečanstvo u celini, manje voli ljude pojedinačno. Globalni građani treba da se čuvaju kako se njihovi visoki ciljevi ne  bi pretvorili u izgovor za izbegavanje svojih dužnosti koje imaju prema sunarodnicima.

Primorani smo da živimo u svetu kakav imamo, sa svim svojim političkim podelama, a ne u svetu kojeg želimo da imamo. Najbolji način rada u cilju sprovođenja globalnih interesa jeste živeti shodno svojim odgovornostima i to u okviru političkih institucija koje su važne: onih koje i u stvarnosti zaista postoje.

Dani Rodrik, Project Syndicate

 

Globalizacija: niko nije savršen

000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.