Kina: i dalje “najveća globalna fabrika”


Usled aktuelne američko-kineske trgovinske “bitke carinskim nametima”, neki proizvođači žele da napuste Kinu i zamene je za Vijetnam. Ipak, uprkos svojim nastojanjima, smatraju da je to za sada neizvodljivo, donosi Wall Street Journal.

SCMP

Globalne kompanije užurbano traže alternativna uporišta, samo da bi naknadno shvatile kako se čak i tako obećavajuće zemlje poput Vijetnama ne uklapaju u ideju zamene Kine za neku drugu azijsku destinaciju.

Usled zategnutih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, koji su eskalirali u prilično neprijatan trgovinski okršaj, trebalo bi da dođe trenutak da nastupi – Vijetnam. Ipak, umesto toga, postaje sve je jasnije da će proći godine – ako ikada i dođe taj trenutak – pre no što ova zemlja jugoistočne Azije postane potpuno operativna da odmeni jedan deo kineskih biznisa. To važi i za druge „pretendente“ u funkciji proizvodnih destinacija u „prvom komšiluku“, koje bi spremno odmenile Kinu u ulozi „najveće svetske fabrike“.

Specijalizovani lanci snabdevanja zbog kojih je Kina postala proizvodna snaga za pametne telefone ili, recimo – aluminijumske merdevine, usisivače i trpezarijske stolove – nigde se nisu tako razvili kao u Vijetnamu. Fabrike sa bezbednosnim sertifikatima usmerenim na SAD i kapitalno intenzivne mašine nije tako lako pronaći.

A Vijetnam, čiji broj stanovnika nije ni desetina kineskog već ima problema sa radnom snagom, dok svetski proizvođači žure da svoju prodaju postave u toj zemlji, ne bi li tako izbegli američke „ratne“ tarife.

“Početak (savremene) kineske proizvodnje ima 15-godišnji istorijat – šta god poželite, neko će vam to napraviti”, rekao je Ving Šu, operativni direktor Omnidex grupe, koja se u sklopu pensilvanijske korporacije Meklenehen bavi proizvodnjom velikih industrijskih pumpi.

Omnideks je nešto od svoje proizvodnje pomerio u Vijetnam, ali se ispostavilo da su, za više od 80 delova za jednu pumpu koja se koristi u rudarstvu, vijetnamske fabrike uspele da otpočnu rad na samo 20 komponenti, jer se kalupi moraju stvoriti ispočetka, od nule.

 „Ne možete tek tako da izmestite posao u Vijetnam i očekujete da ćete tamo pronaći ono što tražite“, rekla je.

Poslovni lideri kažu da se pripremaju za dugu borbu začetu između dve najveće svetske ekonomije. Malo je kompanija koje odista planiraju da uopšte napuste Kinu, premda one koje su snažno grupisale proizvodnju u zemlji hitno žele da je diverzifikuju (tj. da jedan deo ipak izmeste iz Kine u neku obližnju zemlju).

Neke kompanije premeštaju delove svojih proizvodnih linija u zemlje jugoistočne Azije ili negde drugde, a nastavljaju da proizvode u Kini za kinesko i tržište van Sjedinjenih Država, strategiju koju nazivaju „Kina + 1“. Drugi igrači sa ugovorenim ogromnim narudžbinama nadaju se da će nagnati svoje kineske dobavljače da izmeste svoje poslovne operacije iz Kine u Vijetnam.

Kao rezultat toga, tvrde rukovodioci kompanije, počinje da se oblikuje jedan novi globalni proizvodni pejzaž. Proizvodnja koja napušta Kinu postaje sve prisutnija među zemljama u razvoju, dok mali deo nje kreće ka SAD „na krilima“ automatizacije. Sveže prekomponovan redosled lanca snabdevanja verovatno će unekoliko umanjiti „Kinesku izvoznu pitu“, mada će taj udeo još uvek biti značajan.

Stvaranje novih industrijskih klastera neće se dogoditi preko noći. Vijetnam nudi jeftinu radnu snagu, ali njegovih 100 miliona stanovnika je malo u poređenju sa 1,3 milijarde žitelja Kine, a njegovi putevi i luke već su „zapušeni“ trenutnim brodskim saobraćajem. Indija ima radnu snagu ali joj nedostaju viši nivoi određenih veština, dok je regulativa za inostrane proizvođače relativno restriktivna.

„Pitanje koje svi postavljaju je: „Pa, kuda da odemo? “Rekao je Gijang Le, strateški analitičar konsultantske firme Control Risks sa sedištem u Singapuru. “Odgovor nije očigledan.”

GoPro Inc, proizvođač kamera sa sedištem u Kaliforniji premešta većinu svoje američke proizvodnje u Gvadalaharu u Meksiku, zadržavajući svoje poslovanje u Kini za druga tržišta. Universal Electronics Inc., sa sedištem u Arizoni koja se bavi proizvodnjom kućnih „pametnih tehnologija“, ima novog partnera na Filipinima a takođe proširuje poslovanje na Monterej (onaj u Meksiku, a ne Kaliforniji).

Techtronic Industries Co. Ltd. iz Hong Konga, firma koja proizvodi Huver usisivače, postaviće svoje novo postrojenje u Vijetnam, uz dodavanje kapaciteta svojim operacijama u Misisipiju. Ova kompanija je saopštila da će jedan deo proizvodnje zadržati u Kini još najmanje deceniju.

Kineski model tokom poslednjih 20 godina uspevao je iz razloga što su dobavljači bili bliski jedni drugima, čineći proizvodnju bržom, jeftinijom i efikasnijom. Sada, kako operacije postaju sve fragmentarnije tj. usitnjenije, izbija pretnja od povećanja troškova proizvodnje, produžavanja rokova isporuke i izloženosti kompanija višestrukim poreskim režimima, uz pitanje o radnim uslovima za zaposlene.

Kompanije počinju da se fokusiraju na zamršena pravila koja regulišu koliko proizvoda treba da se proizvede u nekoj zemlji, recimo u Vijetnamu, da bi se taj artikl smatrao „proizvedenim u Vijetnamu“, rekao je Villi Ših (Willy C. Shih), ekonomista specijalizovan za proizvodnu oblast sa Harvardske poslovne škole. “Era benignog trgovinskog okruženja je okončana”, rekao je Ših.

WSJ

Ovaj je potres bio ona prilika koju je Vijetnam čekao. Intenzivna proizvodnja patika i džempera je ovde premeštena pre nekoliko godina, kao odgovor na skok kineskih zarada. Južnokorejski gigant Samsung Electronics Co. je uložio milijarde dolara u svoje vijetnamske pogone. Hanoj je željan daljeg širenja elektronske i inženjerske industrije koja je visoko u lancu vrednosti (to jest, sa visokom profitnom marginom).

Industrijski parkovi su preplavljeni onima koji su u potrazi za „zgodnom“ proizvodnom lokacijom. BW Industrial Development, uz podršku američke privatne kompanije Warburg Pincus je prošle godine ​​započeo izgradnju „fabrika za iznajmljivanje“ – rezervacije za ove proizvodne prostore urađene su do decembra. Šef marketinga Majkl Čen rekao je da neki od trenutnih „stanara“ to jest zakupaca žure, i to veoma: od trenutka posete lokaciji pa do potpisivanja ugovora prođe tek nedelju dana.

Vijetnamska firma Hanel PT, koja proizvodi elektroniku za protivpožarne alarme i senzore kretanja, kaže da pregovara o svom dosad najvećem postignutom sporazumu, u vrednosti koja iznosi polovinu njegovih trenutnih ugovora. Ovaj 20-godišnji proizvođač računa na to da će velike japanske kompanije postati njegovi klijenti, rekao je direktor Tran Thu Trang, ali su američke firme tek nedavno stupile u kontakt s njim.

WSJ

Seditex Co., sa sedištem u Ho Ši Minu, koji povezuje strane firme sa lokalnim fabrikama, počeo je da prima 20 zahteva nedeljno nakon što su cene povećane prošlog septembra, u odnosu na 20 mesečno. Strane kompanije su želele da više saznaju o izradi različitih proizvoda, uključujući ruksake, klješta, Bluetooth zvučnike, navlake za čamce, točkiće za kofere i plakare za odeću.

Osnivač Frank Vossen rekao je da su se kompanije koje su navikle da posluju u Kini teško prilagođavaju na Vijetnam. „U Vijetnamu nema gotovih rešenja, i to je trenutno stanje stvari“, rekao je on.

Radnike je već teško naći. Lokalni vijetnamski izvoznik cevi i creva preplavljen je narudžbinama za proizvode koji podležu američkim tarifama, ali uspeo je da zaposli tek trideset od 100 radnika koji su mu potrebni. Japanski proizvođač nameštaja marke Muji rekao je da od januara ima kašnjenje u proizvodnji – usled nestašice radne snage.

Jotaro Kanamori, menadžer za planiranje tokijske firme Generation Pass Co. Ltd., rekao je da ta firma sada iznajmljuje fabriku umesto da se oslanja na rad pod ugovorom. On se trudi da svojim vijetnamskim dobavljačima objasni zašto donja strana ploče od stola mora biti isto tako dobro napravljena kao i gornja.

WSJ

Proizvodni pomak prema Vijetnamu traje već duže vremena. Sredinom devedesetih godina prošlog veka počela je prodaja obuće iz vijetnamskih fabrika kao što je Nike Inc. Kako su minimalne zarade u Kini rasle, sve se više narudžbina za odeću, igračke i obuću premeštalo na jeftinije destinacije – one u Bangladešu, Mjanmaru i Vijetnamu.

Japanska multinacionalna kompanija Canon Inc je 2012. počela da pravi štampače u severnom Vijetnamu. Ali, lanci snabdevanja za proizvode poput štampača i foto-aparata su ogromni, i stoga je teško nanovo ih stvoriti ni iz čega. Od Kanonove mreže koju je činilo 175 dobavljača u Vijetnamu, samo njih 20 su lokalne kompanije, rekao je viši menadžer Dao Thi Thu Huyen. Uglavnom proizvode plastične komponente i ambalažu.

Skoro sve elektronske komponente dolaze iz Japana, Kine i Tajvana, rekla je ona.

Tempo kojim su kompanije selile svoje proizvodne linije iz Kine u Vijetnam počeo je da dobija na ubrzanju prošle godine, pošto su rukovodioci koji su odmeravali potencijal zemlje odlučili da se povuku.

Kristofer Deveroz (Christopher Devereux) je početkom 2000-tih osnovao kompaniju nazvanu ChinaSavvy, koja je preuzimala narudžbine zapadnih firmi za složene metalne proizvode, radeći i sa fabrikama u Kini kako bi ih pripremili za ono što se nekada zvalo „tipovanjem na kineske (niske) cene“. Krajem 2018. godine, nakon što su Sjedinjene Države uvele tarife, njegovi klijenti su počeli da postavljaju pitanja: Koliko brzo možete da se iselite iz Kine (u Vijetnam)?

WSJ

Deveroz je pregledao desetine fabrika u Vijetnamu – ponekad bi posetio i šest pogona u jednom danu – a onda je preoblikovao tj rebrendirao svoju kompaniju „Omnidex“ kako bi istakao svoj globalni profil.

Premeštanje proizvodnje svojih rudarskih pumpi iz Kine u Vijetnam iziskuje od pensilvanijske korporacije McLanahan još neke poteze. Pumpe se sastoje od preko osamdeset delova, koji se moraju precizno izliti kako ne bi došlo do curenja usled loših livova. Deveroz je prvi testirao vode praveći sitne delove u fabrikama u blizini Ho Ši Mina. Čak ni to nije bilo lako, rekao je menadžer ove kompanije u Vijetnamu, Truong Khac Long.

DuPont-ova boja u prahu za plastifikaciju metala bila je krupan zalogaj. U Vijetnamu nije postojalo toliko kvalifikovanih radionica koje bi se mogle angažovati, a one koje proizvode za domaće tržište nisu uvek imale stručnjake za kontrolu kvaliteta. Stoga su inženjeri iz Kine morali da neprekidno putuju do Vijetnama i natrag: u Vijetnamu su morali da kontrolišu dobavljače, koji su pravili uzorke iznova i iznova – ne bi li postigli identičan kvalitet i osobine.

Rukovodioci su odlučili da se proizvodnja većih delova ne može pomerati. Stoga bi se ova pumpa proizvodila u dve zemlje, pa bi proizvođač bio u nemogućnosti da u potpunosti izbegne tarife.

Do proleća 2019. godine, Peter Zhao, koji je bio zadužen za proizvodnju artikala za kompaniju ECM Industries sa sedištem u Viskonsinu, je još i gajio nekakvu nadu – sve do ovog proleća – ali sada ne gaji ikakve iluzije da će se trgovinski rat završiti u skorije vreme. Zato se okrenuo Guglu, kako bi potražio agente u jugoistočnoj Aziji, a onda i kontaktirao posrednika iz Vijetnama, angažovanog za kompaniju Seditex.

WSJ

Zhao ih je uputio na vijetnamsku fabriku s iskustvom u izradi multimetara, koji mere napon, a koji se trenutno proizvode u Kini. Agenti Seditexa su pregledali njihove nabavne mreže, ali nisu uspeli da izaberu jednu koja bi im odgovarala. Najbolje se tu snašla firma pod nazivom Viettronics, specijalizovana za proizvodnju televizora i drugih kućnih uređaja.

U njihovoj kancelariji, ekspert za istraživanje i razvoj u Viettronicsu demontirao je multimetar za uzorke koje je Peter Zhao poslao. Njegov zaključak je bio sledeći: Kompanija bi mogla pronaći lokalne dobavljače za plastična kućišta i kablove instrumenata, mogla bi i da sastavlja multimetre u svojoj fabrici – međutim, neke od ključnih komponenti, poput integrisanog kola, trebalo bi i dalje uvoziti (iz Kine).

Za njega je to bio problem. Bio je naviknut da u Kini kupuje/nabavlja gotovo sve, otkad se proizvodnja multimetara pre desetak godina preselila tamo sa Tajvana. Vremenom su kineske fabrike kreirale sopstveni model, podešenu i prilagođenu verziju, koja se oslanjala na kapacitete njihovih dobro razvijenih mreža za snabdevanje.

Zhao se nije bavio rešavanjem dizajnerskih pitanja ili pronalaženjem komponenti, već se fokusirao isključivo na gotov proizvod i konačnu cenu. Intenzivno je komunicirao s glavnim dobavljačem mada ne i sa dobavljačima na nižim nivoima, održavajući nekako ovu ne previše izglednu operaciju.

Wikipedia

Po njegovim rečima, da bi proizvodnju preselio u Vijetnam, moraće da od nule razvije prekogranični lanac snabdevanja, da identifikuje fabrike u Kini za one komponente koje Vijetnamci ne mogu da prave, uz pregovore i usaglašavanja o standardima kvaliteta, kompatibilnosti i cenama. “Nisam imao ni snage a ni budžeta za takvu varijantu”, rekao je on.

On, međutim, i dalje razmišlja o pronalaženju partnera kako bi se ključne kineske komponente mogle upakovati u finalni proizvod  – u plastične poklopce izrađene u Vijetnamu, uz sklapanje multimetara u vijetnamskoj fabrici. Uprkos najlepšim željama, on izražava brigu da će, ukoliko nešto pođe po zlu, njegovi kineski i vijetnamski dobavljači početi da se međusobno optužuju.

Kina je, osim toga, izuzimajući svoje raspoložive stručne resurse, gotovo 30 puta veća od Vijetnama (9.6 milliona km², dok se Vijetnam prostire na 331, 210km²). Stoga je više nego lako uočiti ko ima prednost u logistici, transportu i širenju sigurne mreže dobavljača.

“Ovo je posao skopčan s rizicima”, rekao je Zhao. “Možda neće sasvim profunkcionisati, a i troškovi bi mogli biti previsoki.”

 

Wall Street Journal

​Zašto je 2016. zapravo najbolja u istoriji


“Jebeš 2016. Najgora godina svih vremena, zar ne?”, dodaje JS Rafaeli za portal Vice. “Od Trampa do Sirije, od Bouvija do Bregzita – samo treba da uključite Tviter i videćete da živimo u vreme nečuvenih ratova, neizvesnosti, straha i bede.

Ili ne?”01

Možda je to potpuno pogrešno. Možda, kao što švedski pisac Johan Norberg tvrdi u svojoj najnovijoj knjizi Progres, ovo teško dramljenje ne samo da je pogrešno, već dijametralno suprotno svemu što se zapravo dešava u svetu.

002Norbergova premisa je da po svim merilima ljudskog razvoja – životni vek, mortalitet odojčadi, siromaštvo, pismenost, sloboda, izloženost nasilju i bolestima, itd. – živimo u zlatnom dobu koje je potpuno neprikosnoveno u čitavoj istoriji ljudskog roda. Podaci predstavljeni u njegovoj knjizi su zapanjujući. Tako je 1900. godine prosečan životni vek iznosio 31 godinu; danas je on 71. Godine 1981, devet od deset Kineza živelo je u ekstremnom siromaštvu; danas je to jedan od deset. U poslednjih 25 godina, 285.000 novih ljudi steklo je svakodnevni pristup pijaćoj vodi. Jedna od najšokantnijih tvrdnji iznetih u knjizi nalazi se u odeljku o siromaštvu: “Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje, nakon toga će se novih gotovo 2.000 ljudi izdići iz siromaštva.”

Ti argumenti su ubedljivi. Za 200.000 i kusur godina otkako se prvi put razvio Homo sapiens, čak i kad bismo preživeli period odojčeta, živeli bismo veoma kratkim životima, u okolnostima koje danas klasifikujemo kao ekstremno siromaštvo, napadnuti bolestima koje ne razumemo, ne znajući da čitamo, prepušteni na milost i nemilost arbitrarnih vladara i sa veoma velikom verovatnoćom stradanja na razne jezivo bolne načine. U poslednjih 25 godina, međutim – po prvi put u ljudskoj istoriji – ekstremno siromaštvo palo je na ispod 10 odsto stanovništva, masovna glad praktično je iskorenjena i masovna pismenost postala je pravilo umesto izuzetak. Mnogo je manje verovatno da će svako ko živi danas umreti nasilnom smrću (bilo u ratu ili od ubistva) nego u bilo kom prethodnom periodu istorije.

Dakle, imajući u vidu sve ove dobre strane, zašto su onda svi sve vreme tako anksiozni, depresivni i besni? Očigledno je to delimično zbog povećanog pristupa informacijama – sada možemo da vidimo kako se katastrofe odvijaju u realnom vremenu. Ali to je i evolutivni pomak; razvili smo se tako da sada možemo da motrimo na horizont sve vreme u potrazi za novim pretnjama. Samo nam loše vesti upadaju u oko.

A sve to ima političke implikacije. Norberg nedvosmisleno stavlja do znanja da je ovu knjigu delom napisao kao upozorenje. Osećaj da “sve ide nizbrdo” upravo je ono što ide na ruku populističkoj politici karakterističnoj za Trampa, Le Penovu i Bregzit. A upravo su to pokreti koji ugrožavaju sam progres o kojem govorimo.

Dakle, sklon pesimističkom kukanju na internetu kao i svako drugi, našao sam se sa Norbergom da popričamo malo o nekim od njegovih ideja.

VICE: Je li postojao neki okidač za ovaj projekat?

Johan Norberg: Kao i svi drugi ljudi, i ja sam čitajući vesti postao zabrinut i uplašen – svet je očigledno naseljen serijskim ubicama, teroristima, ratnim huškačima i zagađivačima životne sredine. Dakle, kao neka vrsta korekcije, morao sam da proučim istoriju, statistiku i podatke, da bih video šta se tu stvarno dešava. Da li je stvarno sve samo gore ili samo ne obraćamo dovoljno pažnje? Taj narativ može da bude proročanstvo koje se ojačava i ispunjava samo od sebe; ako ljudi misle da je svet poludeo, okretaće se demagozima koji govore: “Mi možemo da vam garantujemo bezbednost… u zamenu za vaše slobode.” Likovi kao što su Tramp i Marin le Pen imaju jasno zacrtane ciljeve, igraju na instinkte ljudi da beže ili se bore. U anketama možete da vidite da je zajednički sadržalac za one koji su glasali za Bregzit bio taj da su bili zabrinuti i da su smatrali da se svet kreće u pogrešnom pravcu.

18Knjiga je prepuna ozbiljno impresivne statistike. Koje su te lično najviše impresionirale?

Statistike o siromaštvu u poslednjih nekoliko decenija su neke od najboljih vesti koje je svet ikad doživeo. Sveli smo ekstremno siromaštvo sa 37 odsto na ispod 10 odsto za svega 25 godina. Svakog minuta dok ovo govorimo, još 100 ljudi se izdiglo iz ekstremnog siromaštva. A to vam govori koliko je snažan taj razvoj. Činjenica da smo toliko povećali životni vek – gotovo potpuno izbacivši preranu smrt iz jednačine – strašno je moćna. Šansa da neko ko je rođen danas doživi doba penzije veća je od šanse da bilo ko tokom istorije doživi svoj peti rođendan.

Čak i zemlje podsaharske Afrike koje malo zaostaju u pogledu zdravlja i razvoja sada pokazuju dramatičniji napredak. U Keniji, za samo jednu deceniju, povećao se životni vek za deset godina. To znači da su ljudi u međuvremenu ostarili deset godina, ali da su se zapravo više udaljili od smrti nego što su bili na početku. To je kolosalno. Naravno, i dalje imamo velike probleme, ali po prvi put u istoriji oni su izuzetak, a ne pravilo.

Često se ponavlja ta odrednica “25 godina”. Po knjizi ispada da je ta 1990. godine bila maltene nekakva magična godina. To ne može biti samo zato što je tada Public Enemy objavio album Fear of a Black Planet. Je li onda u pitanju okončanje Hladnog rata ili nešto drugo?

Ja verujem u liberalizaciju i slobodnu trgovinu, tako da se to uklapa u moje političke stavove. Ali važno je reći da se, iako se 1990. godine desilo ubrzanje, tu zapravo radi o dvestogodišnjoj priči. Nekih 5.000 godina ljudskog razvoja ništa se značajno nije dešavalo, a onda je došlo do eksplozije. Ubrzanje 1990. godine impresivno je zato što je razvoj za koji je Zapadnom svetu trebalo 180 godina u zemljama u razvoju ponovljen za 25. To ima mnogo veze sa padom broja ratova, padom komunizma, padom diktatura u Latinskoj Americi i otvaranjem kineske i indijske privrede. Svet je počeo da smanjuje prepreke u trgovini, ali i u komunikaciji, informacijama i tehnologiji. Više ljudi je oslobođeno i obrazovano u tim zemljama, tako da su mogli da stave svoje znanje i kreativnost na raspolaganje čitavog sveta. Sve do sedamdesetih, 90 odsto kineske populacije živelo je u ekstremnom siromaštvu, što je bila najgora statistika koju ste mogli da imate u ono vreme – a onda je usledio čudesan razvoj. U pogledu brutalnih brojki, Kina, Indija i slična mesta objašnjavaju kako je za tako kratko vreme milijardu ljudi moglo da izađe iz siromaštva.

47

Postoji prilično dominantna priča na Zapadu danas da ovoj generaciji ne ide tako dobro kao prethodnoj – da su “milenijalse” sjebali “bejbi bumeri”. Da li to na bilo koji način opovrgava vašu teoriju?

Definitivno stoji argument da su “bejbi bumeri” sebi namestili da im sve bude potaman, a u nekim pogledima današnja generacija nije toliko srećna kad su u pitanju stvari kao što je penzija, kuda odlaze javna sredstva, stambena politika, i tako dalje. I to su problemi koje moramo da rešavamo političkim putem. Ali zbog toga ne smemo da ostanemo slepi na ekonomski, socijalni i tehnološki napredak koji sadašnja generacija doživljava u mnogo većoj meri nego bilo ko pre nje. Prosto što se tiče medicine i životnog veka – rešavanjem problema sa smrtnošću odojčadi, kardiovaskularnim bolestima i napretkom u borbi protiv raka, ali i obnavljanjem ćelija i biotehnologijom – ova generacija će živeti duže i bolje nego bilo koja u istoriji pre nje.

A potom tu je i tehnologija – komunikacije i internet. U generaciji njihovih roditelja, ako je neko siromašnog porekla želeo da uči, samo pronalaženje pravih knjiga predstavljalo je veliku muku. Porodice su morale da štede mesecima kako bi kupile enciklopediju – sada je sve to besplatno. U tom pogledu, ovo će biti najsrećnija generacija svih vremena.

23Druga dominantna priča je da živimo u doba sve veće ekonomske nejednakosti.

I na neki način zaista živimo; od osamdesetih godina prošlog veka, nejednakost u Evropi i Sjedinjenim Državama samo se povećavala. Ako 2 milijarde ljudi iz razvijenog sveta odjednom mogu zajednički da ulože svoje znanje i naporan rad u tržište, onda je teško raditi u istoj vrsti posla i fabrika. S druge strane, ovaj proces istovremeno znači i smanjenje cena gotovo svega – namiriti životne potrebe jeftinije je nego ikad pre.

A nejednakost nije problem sam po sebi – samo ako dovodi do manje društvene pokretljivosti, ali to je više problem obrazovanja. Meni su zanimljivi apsolutni životni standardi, ne gde se nalazite u odnosu na druge. Ako razmišljate o životu koji možete da vodite u poređenju sa Bilom Gejtsom i Vorenom Bafetom, jeste, tu postoje razlike – oni imaju privatne avione, bolje rešeno stambeno pitanje i mogu da piju skupa vina. Ali njihova svakodnevna iskustva zapravo nisu toliko drugačija od vaših. Koriste isti kompjuter, iste mobilne telefone kao i vi – nemaju pristup toliko boljim informacijama ili ne unose u sebe toliko kvalitetniju hranu. Uporedite sa tim kako je bilo pre 200 godina, kada su razlike u bogatstvu bile pitanje života i smrti. Ako ste bili siromašni, umirali ste mladi, bili ste nepismeni – niste mogli da putujete, niste imali tehnologiju. Voren Bafet ne dobija 30 dodatnih godina života zato što je imao pristup boljoj hrani i hranljivim sastojcima dok mu se mozak još razvijao.

39

Ti čak tvrdiš da nam ide bolje nego ikad po pitanju životne sredine. To bi moglo da iznenadi mnoge ljude.

Tu i dalje preostaju najveći izazovi, naročito po pitanju problema kao što su globalno zagrevanje i čistoća okeana. Ali ako pogledate štetnost životne sredine koja momentalno utiče na zdravlje ljudi, zapravo smo za veoma kratko vreme ostvarili ogroman napredak. Još krajem sedamdesetih nije nam bilo mnogo stalo do očuvanja životne sredine. Ali onda su se bogatstvo i znanje povećali i stvari su se popravile. U Britaniji, na primer, šest glavnih zagađivača smanjeno je za 60 odsto. Vazduh je čistiji, reke su čistije – na Zapadu ponovo rastu šume, a stopa propadanja je usporena na novim tržištima kao što su Kina i Indija. Smanjili smo izlivanje nafte u okeane za 99 odsto.

Razlog zašto sam optimista prema gorućim problemima jeste taj da su veće bogatstvo i znanje ranije uvek rešavali probleme – nismo morali da rasturamo industrijalizovano društvo. Naprotiv, upravo nas je spasao tehnološki napredak. Imamo energetske izvore koji će nam pomoći da se nosimo sa globalnim zagrevanjem. U ovom trenutku su pomalo preskupi – i šta onda radite? Smanjite cenu uz pomoć tehnološkog napretka – i postanete bogatiji! Kako Kina i Indija budu postajale sve bogatije, rešavaće ove probleme mnogo brže nego što smo mi to radili na Zapadu.

003U redu, ako je sve tako lepo i krasno, zašto onda to niko do sada već nije shvatio?

Mislim da je za to delimično zaslužna naša evoluciona predistorija. Mi smo vrsta koja rešava probleme – ali to znači da konstantno tražimo nove probleme i opasnosti. A sad imamo globalne medije 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno, kao i društvene mreže, tako da se sve opasnosti i pretnje odmah prijavljuju. Novi fenomen na svetu nije ljudska patnja, već to što svi imaju mobilni telefon i mogu da je dokumentuju i pošalju u svet. To postaje narativ koji se ostvaruje sam od sebe.

A iz psihologije znamo koliko je teško promeniti mišljenje i percepcije ljudi. Ako već čvrsto veruju da je sve otišlo dođavola, oni kažu: “Slušajte, vidim da je u toku državni udar u Turskoj – mogu upravo sada da vidim slike toga na Tviteru.” A vi im onda kažete: “Da, ali dok ste odrastali šezdesetih, bilo je 15 državnih udara godišnje. To je početkom 21. veka opalo na oko četiri godišnje, a 2016. godine smo imali samo jedan… i nije uspeo!” Ali da sve bude neobičnije, psihologija pokazuje da kad ljudima pokažete kontrapodatke i statistiku, to ih često samo još više učvrsti u njihovim predrasudama.38

Da, ljudi su, čini se, prilično umešni kad treba nešto da se sjebe. Koje su glavne pretnje po sav ovaj fantastičan napredak?

E, tu već nisam hronični optimista kao što bi neki ljudi očekivali od mene. Imam ogromnu veru i nadu u sposobnost čovečanstva da proizvede i akumulira znanje i kreativnost, ali sam gotovo jednako pesimističan po pitanju toga šta se dešava kad čovečanstvo stekne moć nad drugim ljudima, naročito kad se uzmu u obzir napori vlada da blokiraju određene tehnologije i postavljaju granice u trgovini i obrazovanju. Rast populizma na Zapadu, koji iskorišćava anksioznost i nostalgiju – i nerazumevanje napretka koji smo ostvarili – mislim da može da napravi haos. To je direktna pretnja po otvorenost od koje sve zavisi. Može biti i spoljnih šokova, kao što su geopolitički problemi sa Rusijom i Kinom ili da nastupi još jedna finansijska kriza. Upravo smo počeli da gomilamo probleme u finansijskom sektoru.

To sve neće nužno zaustaviti progres – u Dvadesetom veku smo izašli na kraj sa protekcionizmom, Velikom krizom i dva svetska rata, a opet više nego udvostručili životni vek i smanjili siromaštvo više nego ikad pre. Ali ako budemo počeli da rušimo svoju otvorenost, onda ćemo definitivno usporiti tempo progresa.

JS Rafaeli, VICE