Koje avio-kompanije nude dobra a jeftina vina?


Ono što dobijate kao putnik koji leti poslovnom klasom može se razlikovati u zavisnosti od avio-kompanije, pa čak i od toga da li ste na zemlji ili u vazduhu, piše Skot Mekartni, urednik putničke rubrike “Srednje sedište” u Vol strit džornalu.

Jedan od najomiljenijih trikova kojima se avio-kompanije zdušno koriste jeste izbor vina koja poslužuju svojim putnicima u biznis-klasi na međunarodnim letovima. Verovali ili ne, avio-prevoznici privlače svoje buduće klijente i neodoljivim opisima vina u vinskim kartama koje sastavljaju vrhunski somelijeri – opisa koji ne izostaju čak ni za boce koje koštaju samo devet dolara.

Provera cenovnika u vinskim kartama desetak vrhunskih međunarodnih avio-kompanija otkriva nam širok spektar odgovora. Neki od operatera služe skupa vina, dok neki drugi čak imaju svoju burad u kojima se dovršava starenje vina – spomenimo i to da ova burad leže u vinskim podrumima čiji su vlasnici, takođe, sami avio-prevoznici. Drugi, pak, poslužuju neke manje poznate brendove koji nisu skupi ali su „uvijeni u oblande“ sjajnih opisa –za brojne je putnike, iako se radi o biznis-klasi, presudna visina maloprodajnih cena, koje se kod nekih operatera kreću u razumnom proseku.

Možda biste pomislili na British Airways Club World kao vrhunsku poslovnu klasu, ali da li kao putnik očekujete Novozelandski Šardone za 11 dolara, čak i ako je “svež i kremast sa notama vanile i tarta od limuna”(?!)

British Airways brani kvalitet svojih vina koje drži u ponudi: “Puno brige posvećujemo selekciji naših vina od koji su sva oprobana u testovima naslepo, kako bismo se osigurali da poslužujemo najbolje.”

Još jedan trik: nikada ne služiti dobre stvari na zemlji, gde avio-kompanije moraju da plaćaju porez. Ako svoja vina otvore tokom međunarodnog leta, „na ničijoj zemlji“, tada avio-kompanije više nemaju nikakvih problema.

Tako je, na primer, Delta erlajnz uvela penušavu dobrodošlicu sa italijanskim Prošekom od 11 dolara, dok je „leteći šampanjac“ Lanson Black Label Brut od $48  već u meniju za jun-septembar. Baš je nedavno jedan bloger „uhvatio“ Deltu u trenutku kada je posluživala kalifornijsko penušavo vino Andre uoči samog leta biznis-klasom. Avio-kompanija je ovo nazvala „greškom u dostavi“ (catering mistake).

Međutim, kada se sve sabere, Deltina lista vina – koja uključuje i francuski Šardone od 9 dolara – spadala je među najjeftinije u ovom veoma neformalnom istraživanju vinske ponude kod 12 avio-prevoznika. Amerikanci, takođe, na svojim trans-atlantskim menijima nude i bočicu vina od devet dolara.

Među avio-kompanijama i putnicima je poznato da suv vazduh u kabini letelice „ubija“ ukuse, zatupljujući čak i najosetljivija nepca. Da bi nadoknadili ovaj manjak punoće ukusa, avio-kompanije biraju vina izraženije voćne arome a prigušenije kiselosti nego što bi neki somelijeri preporučivali ukoliko bismo ih konzumirali na zemlji a ne u vazduhu. Jeftinija vina mogu biti zaista ukusna kada se nađete na 15km od tla. Skupa vina, ispijena na suvom kabinskom vazduhu, mogu nam delovati sasvim prosečno.

“Uzeti tokom leta neko vrlo fino, vrlo klasično, vrlo staro vino nije baš stvar koju bi trebalo da činite, niti bih vam savetovao takvo šta”, kaže Herman Frajdank, menadžer u sektoru nabavke hrane i pića za Singapur erlajnz. “Putnicima tokom leta morate ponuditi vino koje u svom ukusu ima nešto više svežine, nešto više živahnosti.”

Avio-kompanije se agresivno bore kako bi pridobile što brojniju klijentelu za svoje kabine biznis-klase, preplavljujući jedni druge sedištima rasklopivim u krevete, a sada i ličnim odeljcima i garniturama nameštaja. Ali, kako je prisutna opšta poplava po kvalitetu veoma sličnih luksuznih sedišta, tu u trku ulazi – vinska karta; ona može biti ultra-konkurentna stavka, koja je u stanju da zadobije novog klijenta. Mnogi klijenti iz poslovne klase smatraju se poznatim vinarima.

Mekartni je zatražio od poznatih avio-kompanija da mu daju na uvid trenutne vinske karte i cenovnik za biznis-klasu na aktuelnim letovima u Severnoj Americi, a potom i ona koje je osoblje vebsajta Wine-Searcher.com odabralo po cenovnom razredu („najbolja od skupih vs najbolja od jeftinih“ unutar cenovnika svake avio-kompanije pojedinačno). Ovo je, uostalom i taktika koju neki okoreli putnici rutinski izvode, naime, kada po ukrcavanju ugrabe iz biznis-klase meni i okače ga kroz aplikacije ili svoje veb-lokacije, kaže Ras Braun, direktor odeljenja za nabavku hrane i pića u Ameriken erlajnzu.

Po Mekartnijevoj anketi, avio-operater Emirates je u svojoj poslovnoj klasi imao najvišu prosečnu cenu vina (na osnovu menija sa najnovijih letova na liniji Njujork-Dubai). Prosečna cena izvučena na osnovu cena četiri flašice u ponudi – dve crvenog i dve belog vina – bila je 29 dolara po komadu, što je više nego duplo od cenovnog proseka bočica u Britiš ervejzu na nedavnim letovima od Čikaga do Londona. Po ovom istraživanju, flašica bordoškog šatoa Sen-Žorž (Chateau Saint-Georges Bordeaux, 2010) bila je najskuplja boca. Na vebsajtu Wine-Searcher.com kaže se da je berba 2010 bila poslednji put dostupna u martu, i to po ceni od 41 dolara za bočicu.

„Emirati“ su više od bilo koje druge avio-kompanije iskoristili vina radi osnaživanja reputacije kroz kvalitet. Ovaj prevoznik iz Dubaija poseduje i svoje skladište vina u Burgundiji, u Francuskoj, u kojem vino ponekad leži i čitavu deceniju. Iz „Emirata“ poručuju da njihov vinski podrum ima 4.7 miliona boca.

Mnogi faktori mogu „umrsiti“ klasično poređenje na osnovu kvaliteta i cene, jer su i te kako prisutna dobra i ukusna vina po niskim cenama – baš kao što je i cena prosečnih vina u avionima mahom preterana. Avio-kompanije obično kupuju direktno od vinarija i to u velikim količinama i uz velike popuste. Geografija, takođe, može dodatno zakomplikovati uporedni prikaz cena: cena kalifornijskog vina u Ajovi ili Nju Hempširu razlikuje se od one u prodavnicama na Menhetnu ili u San Francisku, a, naravno, i od cene koju to vino ima kao izvozna roba u Aziji, Rusiji ili u Evropi.

Za Singapur erlajnz su, recimo, vina iz Kalifornije preskupa. Sva vina koja kupi, ova avio-kompanija isporučuje u Singapur pre nego što ih dalje distribuira na glavne aerodromske lokacije – u nekim slučajevima natrag na mesta sa kojih je vino stvarno i poteklo. Bočica avionskog vina može proputovati i preko 30 hiljada kilometara pre no što bude otvorena; ova kilometraža se takođe ugrađuje u njegovu konačnu cenu.

U avionima je, poput budžeta, ograničena i količina korisnog prostora, tako da, shodno tome, prevoznici ograničavaju i vinsku ponudu. Na letu poslovnom klasom, većina ih nudi  dva crvena i dva bela, plus jedan šampanjac, penušavo vino uoči poletanja a često i porto ili neko drugo desertno vino.

Ponekad posluživanje skupog vina u biznis-klasi predstavlja jeftiniju opciju, jer mogu uprosečiti cenovni razred; veće cene vina u prvoj klasi možda će zahtevati niže cene istih u poslovnoj klasi.

Strategije avio-prevoznika variraju. Air France služi – bien sûr! – samo francuska vina. Iz ove avio-kompanije kažu da uglavnom targetuju vinske etikete sa međunarodnom reputacijom kako bi impresionirali kupce iz Azije i Amerike, a kupuje mlada vina koja će sazrevati naredne četiri ili pet godina. Er Frans je, nakon Emirata, imao drugu najvišu prosečnu cenu svojih bočica.

“Ovo je u potpunosti ugrađeno u naše gene”, kaže Gizlen van Brantegem (Ghislaine Van Branteghem), Er Fransova menadžerka za ketering na dugim letovima.

Američke avio-kompanije nemaju previše sentimenta za američka vina: Junajted erlajnz nije imao nijedno vino iz američkih vinograda na meniju svoje biznis-klase, a umesto njih je izabrao dve francuske etikete, jedan nemački rizling i jedan argentinski kaberne. Tokom letova između Sjedinjenih Država i Evrope, Amerikanci služe vina iz Južne Afrike, Španije i Argentine, poznatih po dobrim buteljkama čije su cene po pravilu znatno niže. Na vinskoj listi Delta erlajnza za leto pred nama istaknute su vinske boce iz Francuske, Španije i Čilea.

Od avio-operatera iz američke „Velike trojke“, Junajted erlajnz imao je najvišu prosečnu cenu bočice, a od 12 kompanija koje su bile predmet ove ankete, Junajtedu je dopalo četvrto mesto. Junajtedove vinske etikete „zaglavile“ su se u uskom cenovnom rasponu od $22 do $17 (prema cenama poslednji put proverenim na sajtu Wine-Searcher.com u utorak i sredu 17-18.apr ). Američka vina kretala se od $19 to $9. Cena vina koja se nude u biznis-klasi Delta erlajnza kretala se između 9 i  17 dolara. To znači da su dva najskuplja vina kompanije Delta, prema cenovniku njihovih letnjih menija, bila približno iste cene kao i ona najjeftinija iz  Junajtedove ponude.

U Delti kažu kako im je poznato da kupci obraćaju pažnju na vino, uključujući i njihove cene. Deltina „vinska strategija“ je u pravljenju spoja prepoznatljivih brendova i malo poznatih iznenađenja, kaže Liza Bauer, potpredsednica sektora letnih usluga. “Mislim da (među našim klijentima u biznis-klasi)  skupoća vina ne igra veliku ulogu, već je naglasak pre svega na užitku koji im ta vina pružaju”, kaže ona.

U Ameriken erlajnzu kažu da pažljivo odabiraju dobra vina uz pomoć majstora somelijera i kompanije za vinski menadžment iz Nape, Kalifornija. Ključ je, kako kažu, ponuditi proizvod kojim će svi biti zadovoljni, a pri tom ne probiti prethodno zacrtani troškovni  budžet. “U pitanju je igra brojkama”, kažu u ovoj kompaniji.

Kvantas toči svojim klijentima mešavinu istaknutih australijskih etiketa, plus aktuelne „hitove“ potekle iz malih vinarija, od kojih neke sa tipičnim australijskim nazivima poput „Ladies Who Shoot Their Lunch Chardonnay”.

Nil Peri, australijski restorater koji posluje i kao Kvantasov kreativni direktor za hranu, napitke i usluge, smatra da 30% do 40% Kvantasovih klijenata obraća izuzetnu pažnju na savršena vina. On, takođe, smatra da je ukus tokom leta danas poboljšan ukoliko letite novim avionima poput Boeinga 787 ili Erbasa A350 i A380, koji imaju veći nivo vlažnosti putne kabine, smanjujući tako dehidraciju putnika.

“Po mom mišljenju, hrana i vino koji su dobrog ukusa na tlu, ukusni su i u vazduhu”, kaže Peri. “Mislim da se kod brojnih avio-kompanija koje se oko hrane  pića ne potrude dovoljno lako uoči bela zastava kao simbol predaje: poklekli su pred nedostatkom dovoljno dobrog ukusa.”

Avio-vina: koja su najjeftinija a koja najskuplja?

Avio-kompanije nalaze se usred beskrajnog nadmetanja za pridobijanje klijenata poslovne klase kroz ponudu raskošnih sadržaja. Vino igra veliku ulogu u ukupnoj slici i zadovoljstvu putnika letom. Bacimo pogled na najviše (High) i najniže cene (Low) među crvenim i belim vinima sa menija poslovne klase 10 svetski renomiranih avio-prevoznika.

Air China

High: $30 Chateau Milon Saint Emilion Grand Cru Cabernet Franc-Merlot, France*

Low: $10 Château Moulin de Launay, France*

Air France

High: $27 2010 Chateau Rollan de By Medoc, France

Low: $19 2013 Domaine Paul Corneau Pouilly-Fume, France

American 

High: $19 2015 Kaiken Ultra Cabernet Sauvignon, Argentina

Low: $9 2017 Kleine Zalze Vineyard Selection Chardonnay, South Africa

British Airways

High: $17 2016 The Hedonist Shiraz, Australia

Low: $11 2016 Seifried Chardonnay, New Zealand

Delta

High: $17 2016 Pazo de Villarei Albarino, Spain, and 2015 Ritual Pinot Noir, Chile

Low: $9 2016 Maison Ventenac Les Plos Chardonnay, France

Emirates

High: $41 2010 Château Saint-Georges Bordeaux, France

Low: $20 2015 Schloss Vollrads Alte Reben Riesling, Germany

Etihad

High: $16 2016 Bouchard Pere et Fils Chardonnay, France; 2012 Le Baron Malleret Bordeaux, France

Low: $13 2015 M. Chapoutier Belleruche Grenache-Syrah, France

Lufthansa

High: $20 2014 Vina Errazuriz Max Reserva, Chile

Low: $16 2016 Donovan-Parke Chardonnay, California

Singapore

High: $27 2015 Heirloom Shiraz, Australia

Low: $14 2015 Weinhaus Ress Kabinett Riesling, Germany

United

High: $22 2016 Domaine Joseph Drouhin Chablis, France

Low: $17 2015 Bouchard Pere et Fils, France

Izvor: Avio-prevoznici koji obezbeđuju nabavku za svoje potrebe. Prikazane su svetske maloprodajne cene vina izražene u američkim dolarima, ažurirane 17. i 18. aprila 2018, a po podacima sa vebsajta Wine-Searcher.com

Wall Street Journal

 

Kina, digitalni gigant


Kina se čvrsto uspostavila kao globalni lider u digitalnim tehnologijama usmerenim ka potrošnji. Ona je najveća svetska „tezga“ za e-trgovinu, koju čini više od 40% globalnih transakcija a uvrstila se i među tri zemlje najpogodnije za ulaganje u rizične investicije: u oblasti razvoja autonomnih vozila, 3D štampanje, robotiku, bespilotne letelice i veštačku inteligenciju (AI). Jedan na svaka tri svetska jednoroga (start-up kompanije vredne više od milijardu dolara) potiče iz Kine, a njeni provajderi za cloud pohranjivanje podataka drže svetski rekord u računarskoj efikasnosti. Iako, opšte uzev, Kina ima trgovinski deficit, u poslednje vreme je trgovinski suficit u digitalnim uslugama donosi 15 milijardi dolara godišnje.

Impresivan napredak Kine u digitalnoj ekonomiji ogleda se u sjajnom funkcionisanju njenih internet giganata kao što su Alibaba, Baidu i Tencent, koji uspevaju da u ogromnom obimu utrže svoje usluge, a uz to i demonstrirajući svetu nove poslovne modele. Svakog meseca, ove tri kompanije zajedno imaju 500-900 miliona aktivnih korisnika u svojim sektorima. Njihovom rastu doprineli su pojednostavljeni – ili, možda, tačnije rečeno, odskora doneseni i usavršeni – propisi. Regulatori, na primer, postavljaju ograničenje na vrednost transfera onlajn novca nakon više od 11 godina pošto je Alipay predstavio svoj internet finansijski servis.

Vodeći svetski mozgovi i kreatori politika razmatraju šta se to sve dešavalo tokom ove (već protekle) godine, predviđajući šta je to što bi moglo definisati narednu godinu.

Navedene internet-kompanije koriste svoje pozicije kako bi investirale u kineski digitalni ekosistem – a brzo nastajući kadrovi ovih snažnih preduzetnika sve ga više definišu. Alibaba, Baidu i Tencent zajedno finansiraju 30% kineskih vrhunskih start-up firmi, kao što su Didi Chuxing (50 milijardi dolara), Meituan-Dianping (30 milijardi dolara) i JD.com Inc. (56 milijardi dolara).

Sa najvećim domaćim tržištem u svetu i obiljem rizičnog kapitala, stari kineski “copy-cat” preduzetnici transformisali su se u inovacione centre. Borili su se kao gladijatori na najkonkurentnijim tržištima sveta, u areni u kojoj su naučili da razvijaju sofisticirane poslovne modele (poput „freemium“ modela kompanije Taobao), prokopavši neosvojive „rovove“ iz kojih štite svoje kompanije; Meituan-Dianping je, recimo, stvorio prehrambenu mobilnu aplikaciju po principu „od kraja do kraja“ (end-to-end), uključujući isporuku.

Kao rezultat toga, procena vrednosti kineskih inovatora i njihovih izuma mnogostruko premašuje vrednosti njihovih zapadnih kolega. Štaviše, Kina je svetski lider u nekim sektorima, od striminga uživo (jedan dobar primer je Musical.ly, aplikacija za sinhronizaciju zvuka i video-sharing), pa sve do bajk-šeringa, aplikacije za deljenje bicikala. Uzgred, Mobike i Ofo mobilne aplikacije premašuju 50 miliona vožnji dnevno –  i to samo u Kini – a sada se šire i preko granice, u inostranstvu.

Ono što je najvažnije je to da je Kina na granici da postane zemlja sveprisutnog mobilnog plaćanja, sa više od 600 miliona kineskih mobilnih korisnika sposobnih da vrše peer-to-peer transakcije i to gotovo bez naknade. Kineska infrastruktura mobilnog plaćanja – koja već obrađuje daleko više transakcija nego tržište mobilnih plaćanja trećih strana u Sjedinjenim Državama – postaće platforma za mnoge nove inovacije.

Kako kineske kompanije postaju tehnički sve sposobnije, dosadašnje tržišne prednosti zemlje transformišu se u prednosti prikupljanja i baratanja podacima – ove su prednosti ključne za podršku razvoju veštačke inteligencije. Kineska firma Face++ nedavno je prikupila 460 miliona dolara, najveći iznos ikada namenjen za jednu AI kompaniju. Kompanija  DJI – koja proizvodi dronove – vredi 14 milijardi dolara, iFlyTek – kompanija za opremu i softver prepoznavanja glasa – procenjena je na 14 milijardi dolara, dok je kompanija Hikvision – koja se bavi proizvodnjom opreme za video nadzor – vredna 50 milijardi dolara. Sve su ove firme najvrednije na svetu u svojim oblastima.

Još jedan važan razvojni trend u Kini je “onlajn i oflajn povezivanje” (online merging with offline, OMO) – trend na koji svoje nade – a naročito novac – zajedno s AI, polaže Sinovation Ventures, kineska firma za tehnološke i hajtek investicije. Fizički svet postaje digitalizovan, a kompanije otkrivaju lokaciju osobe, njeno kretanje i identitet, da bi potom emitovale ove podatke tako da mogu pomoći pri oblikovanju onlajn iskustava na Mreži.

Na primer, prodavnice OMO-a će biti opremljene senzorima koji mogu identifikovati kupce, prepoznajući njihovo verovatno ponašanje, kao i veb lokacije e-trgovine. Slično tome, OMO učenje jezika kombinuje domaće nastavnike koji predaju daljinski, lokalne asistente koji se brinu da atmosfera ostane zabavna, autonomni softver koji ispravlja izgovor, i autonomno ocenjivanje domaćih zadataka i testova. Kina, koja je u poziciji da ponovo izgradi svoju offline infrastrukturu, ova zemlja osigurala je vodeću poziciju u OMO oblasti.

Ipak, čak i da Kina predvodi digitalizaciju u sferi industrije potrošačke robe/ usluga, poslovno usvajanje digitalnih tehnologija je u svojevrsnom zaostatku. Ovaj trend mogao bi se uskoro promeniti. Istraživanje Globalnog instituta Mekinsi utvrdilo je da bi tri digitalne sile – disintermediacija (izbacivanje posrednika), disagregacija (razdvajanje procesa u komponente) i dematerijalizacija (prebacivanje iz fizičke u elektronsku formu) mogli da stvore 10-45% prihoda u ovoj industrije do 2030.

Oni akteri koji budu uspešno kapitalizovali ovu smenu (matrice poslovanja) verovatno će biti dovoljno veliki da utiču na globalni digitalni pejzaž, inspirišući digitalne preduzetnike daleko izvan granica Kine. Doći će do pomaka vrednosti: sa usporavajućih operatera na brze digitalne napadače, naoružane novim poslovnim modelima, kao i pomak od jednog kraja vrednosnog lanca ka drugom. Kreativno „razaranje“ velikih razmera iskoreniće neefikasnost, svrstavajući Kinu u novi ešelon globalne konkurentnosti.

Kineska vlada ima velike planove za budućnost zemlje kao digitalne svetske velesile. Projekat masovnog preduzetništva i inovacija pod vođstvom Državnog saveta rezultirao je sa više od 8.000 inkubatora i akceleratora. Program vladinog Upravljačkog Fonda obezbedio je ukupno 27,4 milijardi dolara za ulagače koji se bave rizičnim i privatnim kapitalom – svojevrsnoj pasivnoj investiciji, ali sa posebnim podsticajima za otkup. Vlasti sada mobilišu investitorske resurse od 180 milijardi dolara kako bi u narednih sedam godina podržala razvoj 5G mobilne mreže, a tu je i finansijska podrška razvoju kvantne tehnologije.

Takođe, kineski Državni savet izdao je smernice za razvoj AI tehnologija s ciljem da Kina do 2030. postane svetski centar za razvoj inovacija. Siongan (Xiongan), koji je u trenutno izgradnji, mogao bi biti prvi “pametni grad” namenjen saobraćaju autonomnih vozila. Kineska vlada je postavila ambiciozan cilj da u provinciji Guangdong, automatizuje 80% proizvodnih procesa.

Ovakve težnje će neminovno narušiti tržište rada, počev od rutinskih poslova (kao što su usluge za klijente i telemarketing), nakon čega sledi rutinski profili poslova (kao što je rad na montažnoj liniji) i, konačno, utičući na ne-rutinske poslove (npr. kao vožnja ili čak radiologija). Nedavna istraživanja MGI-a pokazala su da bi u ubrzanom automatizacijskom scenariju nekih 82-102 miliona kineskih radnika bilo prinuđeno da promeni poslove i prebaci se na neke druge profile zanimanja.

Prekvalifikacija onih koji će biti prinuđeni da se premeste na neke druge poslove biće veliki izazov za kinesku vladu, kao što će izazov biti i sprečavanje velikih digitalnih igrača da se dokopaju monopola koji, po svojoj prirodi, ugrožavaju inovacije. Međutim, spremnost kineske vlade da prihvati novo digitalno doba, sprovodeći politiku podrške i izbegavanja prekomerne regulacije tj. uvođenja previše propisa, već je ovu zemlju postavilo u poziciju sa koje ima značajnu prednost.

Kai-Fu Lee, Jonathan Woetzel

Project Syndicate

 

Pol Manafort: život kao filmski triler (2/2)


Uspon i pad Pola Manaforta je pravi triler kojeg u ovim trenucima uživo prati čitav svet. Nakon prvog, evo i drugog dela priče iz stvarnosti koja često nadilazi maštu najbojih scenarista filmskih krimića.

Pol Manafort (drugi sleva nadesno)

Pol Manafort (drugi sleva nadesno)

Narandžasta revolucija

Pažnja Manafortove konsultantske kuće DMP okrenula se ka Ukrajini, gde je ova firma ponovo radila s Olegom Deripaskom – ovog puta radi prikupljanja obaveštajnih podataka za ovog ruskog oligarha i političku stranku naklonjenu Rusiji, rekao je politički konsultant.

Premijer Ukrajine Viktor Janukovič je 21. novembra 2004. godine pobedio na predsedničkim izborima, potukavši svog takmaca, Viktora Juščenka, koji je favorizovao evropske integracije. Podržavaoci poraženog parlamentarca, zajedno sa SAD i EU, smatrali su da je reč o izbornoj prevari, podstičući nemire i proteste koji su kasnije dobili svoje ime: „Narandžasta revolucija“.

Filip Grifin (Philip Griffin), konsultant koji je sa DMP-om radio u Gruziji, rekao je da je iz Tbilisija upravo pošao kući u Sjedinjene Države kada ga je nazvao Dejvis, preusmeravajući ga u Ukrajinu kako bi pomogao Deripaski i Rotšildu. Grifin, koji je ranije radio u kancelariji Međunarodnog republikanskog instituta u Moskvi, pro-demokratske grupe koju je finansirao američki Kongres, rekao je: “Misija je za mene ovog puta bila jasna: prikupljati obaveštajne podatke”.

Ovaj projekat je vodio Manafort. Između Dana zahvalnosti i Božića 2004. godine, on i Grifin su se sastajali u Vašingtonu, gde su se susreli sa svojim političkim kontaktima i pružajući svoju ocenu odnosa kojeg Sjedinjene Države imaju prema događajima u Ukrajini, rekao je Grifin.

Grifin je potrvdio da je krajem decembra te godine Deripaska poslao Manaforta u Donjeck, grad u istočnoj Ukrajini sa snažnim poslovnim i kulturnim vezama u Moskvi. Tamo je Deripaska ugovorio da se on i Manafort sastanu sa ukrajinskim biznismenom i oligarhom Rinatom Ahmetovim (Rinat Akhmetov), magnatom u industrijama uglja i čelika. Ahmetov je održavao bliske odnose sa Kremljom, rekao je bivši ukrajinski šef za borbu protiv organizovanog kriminala.

Julija Timošenko i Viktor Janukovič u duhovitom rembrantovskom kolažu

Julija Timošenko i Viktor Janukovič u duhovitom rembrantovskom kolažu

“Rekli smo im kakvo je raspoloženje u Vašingtonu, da SAD neće ništa učiniti kako bi se suprotstavile Narandžastoj revoluciji“, kazao je Grifin, sada slobodni politički konsultant. “Rekli smo im da ovaj voz neće biti zaustavljen.”

Portparol Ahmetova Džok Mendoza-Vilson (Jock Mendoza-Wilson) odbio je da komentariše ovo, dok je Maloni potvrdio detalje vezane za ovaj sastanak.

Rinat Ahmetov i patrijarh ruski, Kiril

Juščenko, kandidat koji je favorizovao bliske veze sa EU, osvojio je naredne predsedničke izbore održane u januaru 2005. godine.

Ahmetov je intenzivirao kampanju za „vesternizaciju“ imidža svoje holding kompanije, System Capital Management (SCM), angažujući Manafortov DMP koji je trebalo da mu pomogne u strategiji brendiranja SCM-a, kako bi ova firma preživela u novoj političkoj atmosferi koja je zavladala u Kijevu, rekao je Grifin.

Ahmetov se složio da DMP-u plati 10 miliona evra (oko $12mil), izjavio je politički konsultant upoznat sa radom DMP-a. Maloni nije odgovorio na medijske zahteve da prokomentariše ovu pogodbu.

Manafort je nastavio da radi s Ahmetovim na još jednom projektu, ovog puta za jednu ukrajinsku političku stranku koju je podržavala Rusija. Deripaska nije bio uključen u ovaj dil, rekao je konsultant.

Oleg Deripaska, u formi kolaža

Oleg Deripaska, u formi kolaža

U leto 2005. godine, uoči parlamentarnih izbora u Ukrajini koji su trebali da se održe sledeće godine, Manafort i Grifin otputovali su u hotel “Baltschug Kempinski”, preko reke Moskve iz pravca Kremlja, rekao je konsultant. Tamo su se sastali sa Ahmetovim, Janukovičem i uticajnim ukrajinskim privrednicima i zvaničnicima iz Janukovičeve Partije regiona.

Ahmetov je za ovu grupu želeo Manafortove usluge u oblasti političkog konsaltinga, rekao je Grifin, dodavši da je Manafort za ovaj projekat angažovao više od 40 konsultanata, od kojih su mnogi bili iz Vašingtona. DMP je Ahmetovu pružao svakovrsne usluge: beleženje i prepoznavanje ukrajinskih glasača preko kojih bi se identifikovala kritična ekonomska i socijalna pitanja Ukrajine (što je bio put za osvajanje simpatija onih Ukrajinaca koje su ova pitanja najviše interesovala i pogađala), pružanje smernica u političkoj reklami i oglašavanju, kao i pomoć pri formulisanju sveobuhvatne strategije za prorusku Janukovičevu Partiju regiona.

Grupa se složila da plati DMP-u 20 miliona dolara za njihov angažman u parlamentarnoj kampanji, rekao je konsultant. Maloni nije odgovorio na zahteve za komentarom o ovom dilu.

Janukovičeva Stranka regiona je 2006. osvojila 32,1% glasova, a Janukovič je ponovo imenovan za premijera. Zapadu naklonjena Narandžasta revolucija time je bila efikasno poništena.

Janukovičev portparol, Jurij Kirasir, nije odgovarao na pitanja medija.

Manafort je posetio američku ambasadu u Kijevu kako bi obavestio tadašnjeg ambasadora Džona Herbsta (Johna Herbst) o poslovnim obavezama koje je, sklapajući dil sa Janukovičem, preuzeo za njega i u njegovo ime. “Kazao je da bi to bilo u skladu sa američkim interesima”, rekao je Herbst, danas direktor Centra za evroazijske studije Dinu Patriciu pri Atlantskom savetu (Atlantic Council), američkom think-tanku za međunarodne odnose. Maloni je potvrdio da je do ovog sastanka došlo.

Manafortov odnos sa Janukovičem nastavio je da se razvija. Po rečima konsultanta, Manafort, njegovi saradnici i Janukovič bili su bili obostrano zadovoljni jedni s drugima, rekao je konsultant. Manafort je Janukoviču išao u posete, a u tim zgodama neretko su zajedno sedeli u sauni ili bi igrali tenis, rekao je konsultant, dok su Janukovičevi telohranitelji skupljali loptice po terenu.

Janukovič se oslanjao na Manaforta i kada se radilo o uspostavljanju i kontroli njegovog javnog profila, kao i o iznalaženju ključnih tačaka koje je u medijima trebalo prenositi usmeno, rekao je Grifin. Manafort je, u saradnji sa drugim političkim stratezima, takođe bio i savetnik u kampanji Janukoviča, savetujući ga da podstiče i u prvi plan stavlja pitanja koja su interesovala i podsticala njegovu izbornu bazu na Ukrajinskom istoku, teritoriji koja je kroz istoriju imala snažne prijateljske veze sa Rusijom… a sve to u skladu sa moskovskom političkom linijom. To je uključivalo protivljenje predloženoj deklaraciji o ukrajinskom jeziku kao nacionalnom jeziku, kao i neodobravanje Juščenkovog flertovanja sa NATO-om.

Kako su odnosi Vašingtona sa Moskvom postajali sve teži, neki američki zvaničnici su izrazili zabrinutost zbog Manafortove podrške kandidatu u Ukrajini koji je, izgleda, delovao suprotno američkim interesima. “Nismo ga smatrali korisnim”, rekao je Viljem Tejlor (William Taylor), tadašnji američki ambasador u Ukrajini a sada izvršni potpredsednik Američkog mirovnog instituta (United States Institute of Peace), američkog federalnog tela posvećenog smanjenju nasilnog rešavanja sukoba.

Manafort je prilagodio svoj pristup, predstavljajući Janukoviča kao kandidata naklonjenog Zapadu, rekao je bivši zvaničnik američke vlade. “Pokušavao je da uglača nebrušeni kamen.”

Maloni je rekao: “Ukrajina se godinama nalazila zaglavljena u ratu između Zapada i Rusije. Manafortov rad za Janukovičevu Partiju regiona imao je za cilj da premosti ovu podelu, približavajući Ukrajinu Zapadu, kao i da obezbedi veću ekonomsku stabilnost i sigurnost.”

Deripaska je 2005. godine angažovao DMP da „obavi posao“ i u Crnoj Gori, koja je napredovala u smeru ka nezavisnosti od Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Deripaska je tada upravo završio kupovinu topionice i rudnika boksita u toj zemlji.

Deripaskina kupovina crnogorskih resursa i topionice “bila je deo šire akcije uspostavljanja budućnosti Crne Gore (shodno ruskim interesima), kao i ljudi koji bi u tom sistemu držali ključne ekonomske i političke poluge”, rekao je Majkl Polt (Michael Polt), američki ambasador u Srbiji i Crnoj Gori od 2004. do 2007 a sada viši direktor Mekejn Instituta za međunarodno liderstvo pri državnom univerzitetu Arizona.

Maloni je rekao da se Manafortov angažman kod Olega Deripaske „sastojao u unapređivanju trgovinskih interesa njegovog klijenta“, kao i da je “Jedan od projekata uključivao podršku crnogorskom referendumu, koji je ovoj zemlji otvarao put za članstvo u EU – meru kojoj se Rusija snažno protivila.”

Kada je maja 2006. referendum o nezavisnosti Crne Gore prošao tek s tanušnom marginom u korist proevropske opcije, Rusija je odmah priznala crnogorski suverenitet. Deripaska je na kraju napustio Crnu Goru, u trenutku kada su proevropske političke snage preuzele kontrolu nad polugama vlasti, smanjivši Deripaski subvencije za njegovo poslovanje, rekao je bivši ambasador Polt.

Deripaska je 2007. obećao 19 miliona dolara Dejvisovom i Manafortovom fondu za privatni kapital registrovanom na Kajmanskim ostrvima, Pericles Emerging Market Partners (PEMP), kako bi investirali u ukrajinsku telekomunikacionu kompaniju. Deripaska je njima dvojici i njihovim saradnicima, takođe, isplatio 7,3 miliona dolara u svrhu „troškova upravljanja fondom“.

Ovi detalji i podaci deo su zahteva koji je Deripaska podneo 2014. godine Velikom sudu Kajmanskih ostrva protiv PEMP-a, tražeći povraćaj sredstava koje je uložio. Na pitanje da li bi prokomentarisao ovaj Deripaskin zahtev/molbu upućenu Kajmanskom sudu, Maloni nije odgovorio. Advokatska kuća Ogier, koja Deripasku predstavlja na Kajmanima, baš kao i Kajmanski sud, odbili su da ovo komentarišu.

Maloni je potvrdio da je Manafort tokom ukrajinskih protesta 2014. savetovao Janukoviča, čiju je smenu jedan deo građana tražio na ulici. Nakon što je Janukovič pobegao u Rusiju, Manafort je ostao u Kijevu, pružajući savetodavne usluge njegovoj Partiji regiona radi ponovnog formiranja opozicionog bloka u parlamentu. Nastavio je da odlazi u Kijev sve do kraja 2015. godine.

Manafort se juna 2017. retroaktivno registrovao u SAD po Zakonu o registraciji stranih poslovnih agenata, za svoje aktivnosti u Ukrajini u periodu od 2012. do 2014. godine.

 

Brett Forrest, Michael Rothfeld, Shane Harris 30.avg 2017. (WSJ)

Lov na mafiju na Istoku: Trijade nikad ne spavaju


Trijade dugo postoje u Hong Kongu, imaju stare krijumčarske kanale – Kinezi rade sve preko veze, neko uvek nekog zna, donosi portal Vice.com

Patrik Vong i Džefri Herbert, stara garda Hong Konga, prate pripadnike Trijada od jedne do druge hotelske sobe. Njihovi klijenti uglavnom žele pomoć u slučajevima krijumčarenja i falsifikovanja; od jedne do druge mušterije, Vong i Herbert sve obaveštajne operacije organizuju u hodu. Problem je, kažu oni, što kriminal nikad ne spava.

25Ova igra mačke i miša proteže se unazad do carskih dinastija, ali danas se igra nešto drugačije. Tehnološki osposobljene kriminalne organizacije konstantno menjaju svoje metode, a paralelno evoluiraju i kontramere koje se primenjuju protiv ovih grupa – poznatih kao Trijada. Pitanje je samo da li će ikakve mere biti dovoljne da im se stane u kraj.

Centinel je ime firme koju vode Vong i Herbert, uz nekoliko mlađih operativaca. Vlasnici su dugo radili kao inspektori u policiji Hong Konga. Centinel uglavnom prati rad Trijada, a baš time su se Vong i Herbert bavili u policiji, praktično od prvog do poslednjeg dana. Današnji policajci retko uspevaju da isprate operacije kriminalnih sindikata, ali Centinel je jedna samo par kompanija u čitavom svetu koja zna kako posluju kineske Trijade (italijanska mafija je, takođe, vrsta “kriminalnog sindikata”, a način funkcionisanja je donekle sličan).

Tokom osamdesetih kad su Vong i Herbert bili policajci, u Hong Kongu bi akcija protiv Trijada značila pokušaj da se prekine ceremonija koju sprovode „Zmajeve glave”, odnosno vođe bandi. Na skrivenim lokacijama, savetnici glavešina – „Bele lepeze” i „Slamne sandale” – bi uz članove nižeg ranga – „Crvene stubove” sprovodili tajnu inicijaciju u vidu drevnih rituala za izbor vođe. Oko njih bi stražarile stotine uličnih vojnika Trijada – „Četrdeset devetki”.

Ali to slavno doba uličnih obračuna je prošlost u Hong Kongu, gde su Trijade odavno postale deo gradskog kulturnog identiteta. Prošle godine kada smo intervjuisali Vonga i Herberta, oni su se upravo vratili sa puta u Maleziju gde su za klijenta ispitali obaveštajne navode po kojima je izvesna kineska banda falsifikovala određeni prehrambeni proizvod.

„Trijade, kao i sve druge organizacije, moraju da se prilagode ili da odumru”, kaže Herbert. Kriminalni sindikati su se svakako prilagodili, i to na donekle neobičan način. U skladu sa ekonomskim čudom zvanim Hong Kong, blistavih solitera, kvalitetnih usluga, i neosporne bezbednosti, Trijade se danas bave mekšom vrstom kriminala.

„Danas su im najveći problemi kadrovski,” priča Herbert. „Nema više krajeva u kojima su obično regrutovali, nema rikši, radnika u tranzitu, građevinaca, kulija, perača kose – ceo taj sloj društva je praktično nestao. Sad se bave isplativijim poslovima, gde je rizik manji. Trijadama nikako ne odgovara da im operativac zaglavi 25 godina robije.”

Kako Trijade već stotinama godina evoluiraju, adaptacija na 21. vek nije im teško pala.

02

Kada su prva tajna društva kasnije poznata kao Trijade bila osnovana u 18. veku, pod vladavinom dinastije Ćing, cilj im je bila smena vlasti. Posle Drugog svetskog rata proširili su članstvo kako se ukazalo više prilike za kriminalno delovanje. Pošto je par godina kasnije Mao Cedung uspostavio kontrolu nad celim kineskim kopnom i počeo da suzbija kriminal, sedište su uspostavili u Hong Kongu. Danas ova divlja metropola otežava život Trijadama, posebno zato što onemogućuje tradicionalne metode regrutacije na koje se oslanjala njihova centralizovana struktura – sindikat je privlačio mahom obespravljene mlade ljude.

„Posle Drugog svetskog rata, broj stanovnika Hong Konga se naglo povećao pa mnoge društvene potrebe nisu bile zadovoljene – što su Trijade koristile”, kaže Vong. Posleratni Hong Kong imao je velikih problema sa stambenom situacijom, sa transportom i sa obrazovanjem, a ekonomija je bila pred kolapsom. „Sve je to izazvalo frustraciju među mladima, ali kako se ekonomska situacija popravljala, ostajalo je sve manje i manje prilika za Trijade.”

„Ribarski brodovi u Hong Kongu, to je jedna velika crna rupa.”

09

Lokalni propisi, u sklopu zakona za borbu protiv Trijada, zabranjuju ritualne ceremonije inicijacije. Da bi se prilagodila modernom Hong Kongu, kriminalna organizacija mahom je odustala od starog, porodičnog, hijerarhijskog ustrojstva i traži nove načine da opstane.

26Danas je, objašnjava Vong, struktura Trijada decentralizovana. Novi regruti i nisko rangirani operativci komuniciraju preko četa, retko se uživo sreću. Tradicionalnu hijerarhiju zamenio je pojednostavljen, linearan sistem „zaštitnika”. Svaki regrut dobije starijeg zaštitnika, koji iznad sebe ima svog zaštitnika, koji ima svog, i tako dalje.

Regrutacija je ipak sve teža. „Uz internet i društvene mreže, mladi kojima ne ide u školi ipak ostaju kod kuće”, kaže Vong. Ranije bi ponavljači i delikventi postajali uličari i tako nailazili na kriminalne regrutere.

Moderne Trijade oduvek su profitirale od nelegalne trgovine, ali priroda te trgovine se izmenila baš kao i struktura. Od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, Trijade su u Hong Kongu kontrolisale i uvoz i izvoz oružja. Čak do osamdesetih, držali su crnu berzu kineskog srebrnog metalnog novca.

07

Krijumčarenje narkotika takođe je bio izvor ogromnih prihoda, ali prostora za ovu vrstu trgovine je sve manje. Sinaloa kartel iz Meksika preuzeo je primat u prodaji kokaina koja je nekada išla preko Hong Konga. Heroin danas koristi tek 0.5 odsto stanovništva, pa se Trijadama ne isplati da rizikuju drakonske kazne trgujući ovom drogom.

21Prostitucija je takođe bila unosan posao za Trijade: dugo se u gradu znalo da je svaki makro njihov. Držali su celu industriju seksa, čak i zastupali seksualne radnice – uveli su praksu poznatu kao shi gong kojom bi pripadnik Trijada morao da isproba usluge koje prostitutka nudi pre nego što je ritualno uvede u posao. Sve ovo je praktično zamrlo u dvadeset prvom veku; prihoda je i sa te strane sve manje. Mlade žene koriste nove tehnologije i same reklamiraju sopstvene usluge preko interneta.

Posao je potpuno drugačiji danas. Pošto se kineskim bandama više ne isplati da se bave seksom, drogama i oružjem, otkrili su novu priliku u krijumčarenju morske hrane.

01

Riba Napoleon (Cheilinus undulatus) u Sai Kungu. Ova ugrožena riba je navedena na CITES spisku, potrebna je dozvola za prodaju, ali u Hong Kong se mahom ilegalno uvozi. Svaki primerak ove retke vrste ugine ako se ne proda za samo par nedelja. Većina prodavaca nudi Napoleona samo po narudžbi. Fotografija: Vice.com, Ivon Sadovi

Hong Kong je neprestano gladan tropskih riba, što je neočekivano omogućilo Trijadama da umešaju prste i u ovaj posao. Država malo toga radi da bi zaustavila ilegalni uvoz hiljada primeraka ove ugrožene vrste iz stranih voda, bez dozvole i bez carine.

„Trijade dugo postoje u Hong Kongu, imaju stare krijumčarske kanale – Kinezi rade sve preko veze, neko uvek nekog zna”, kaže Herbert.

Ivon Sadovi, biolog sa Univerziteta Hong Kong, odlučila je da empirijski pokaže kako se nezakonite operacije trgovine ribom otela svakoj kontroli. Njen izveštaj fokusira se na uvoz ribe Napoleona, vrlo popularne u restoranima širom Hong Konga.11

Stanište ove tropske ribe nalazi se u teritorijalnim vodama Filipina i Indonezije. Po zakonu Hong Konga, zabranjeno je preneti je preko granice bez dozvole. Tokom 2015. godine, Sadovi je izbrojala preko 1,000 Napoleona u ribnjacima širom Hong Konga, iako zvanični dokumenti tvrde da ni jedan primerak ove ribe nije bio uvezen.

10„Trebalo bi da postoje carinski zapisi o leganom uvozu, ali situacija je takva da na stotine riba prelazi granicu ilegalno”, kaže Sadovi. Njen tim nastavlja sa radom, i uskoro treba da objavi svoj predlog izmene zakona. Ustanovljeno je da ribarski brodovi obično ne prolaze kroz carinu jer im zakon to ne nalaže. „Ribari u Hong Kongu, to je jedna velika crna rupa”, izjavila je Sadovi.

„Ne znam čak ni koji procenat njih ima dozvolu za rad. Ne znaju se ni vlasnici – cela operacija je u potpunoj tajnosti.”

Sadovi je takođe otkrila rupu u zakonu preko koje ribari radeći za Trijade ilegalno uvoze ribu u Hong Kong – prave se veliki plovni ribnjaci na pučini. Krijumčari drže ove “obore” za retku tropsku ribu van zona u kojima država dozvoljava ribarenje.

„U pitanju je sistem ponude i potražnje, a tržište je prezasićeno,” objašnjava Sadovi. Kad god prodavcima zatreba tropska riba, brodovima samo skoknu do ilegalnih ribnjaka na moru i pokupe ono što žele.

34Trijade ovako zaobilaze zakonska ograničenja koja važe za prodaju riba na veliko – država izdaje dozvole za ovu vrstu posla. Bez dozvole Trijade retko mogu da prodaju na otvorenim tržnicama, oni prikupljenu ribu drže živu u skrivenim morskim ribnjacima dok se ne proda drugim kanalima.

„Znamo da se riba uvozi ilegalno, brodovima, pa umesto u ribarnicama završi u ribnjacima u vodama Hong Konga”, kaže Herbert. „Država je još tokom osamdesetih zabranila prodaju riba bez dozvole – tržnice drže pod kontrolom da bi sprečili kriminalne manipulacije.”

Sadovi je svesna da manjak dozvola ne sprečava trgovinu ribom na crno. „Ne znam čak ni koji procenat njih ima dozvolu za rad. Ne znaju se ni vlasnici – cela operacija je u potpunoj tajnosti”, kaže ona. „Plaćaju li ovi prodavci porez? Nikakvih zapisa nema, niko ne zna koliko se uvozi ni šta rade.”

28

OCTB hapšenje pripadnika jedne od kriminalnih organizacija u Hong Kongu. Lica su pokrivena da bi se zaštitio identitet uhapšenika. Fotografija: Vice.com, Jacques Langevin/Sygma/Sygma via Getty Images

Centinel je takođe otkrio da se riba nelegalno uvežena u Hong Kong dalje transportuje na kontinent bez plaćanja carine. Kina jeste reagovala kad je Australija izvezla jastoge u vrednosti pola milijarde u Šangaj preko Hong Konga, ali Herbert kaže da kineske bande „i dalje krijumčare morsku hranu širom sveta – Hong Kong je jedan od centara preko kog se roba nelegalno uvozi da bi se dalje nesmetano distribuirala u druge zemlje.”

27Nameće se pitanje zašto država ne pooštri propise kada je nezakonita trgovina ribom – po podacima Sentinela jedan od najvećih izvora prihoda Trijada – više nego očigledna. Sadovoj i Herbert slažu se da ovo pitanje nije visokog prioriteta za Kinu. „Komplikovano je to, vlast bi radije da održi dobre odnose sa svim trgovcima.”

Motherboard se obratio Carinskoj službi Hong Konga sa pitanjima o manjku podataka o uvozu Napoleona tokom 2015. iako je ova riba bila prisutna na tržištu, kao i o izuzeću ribarskih brodova iz carinske kontrole. Odgovor na ova pitanja nismo dobili.

„Carinska služba Hong Konga kontroliše putnike, teret, pošiljke, i isporuke na raznim graničnim prelazima, kako kopnenim tako i morskim. Da bi se rizik sveo na minimum, koriste se obaveštajne radnje sa drugim domaćim i stranim službama koje sprečavaju i zaustavljaju nelegalan uvoz ili izvoz svih proizvoda koji podležu zakonima Posebnog administrativnog regiona Hong Kong”, rekao je portparol službe.

39

Trijade se danas ne finansiraju samo od trgovine ribom. U dobu interneta usmerili su se i na digitalnu trgovinu falsifikovane robe, posebno na kineskom sajtu Taobao ali i na sajtovima kao što su eBay i Amazon, ustanovio je Centinel.

„Falsifikovati osnovne proizvode na internetu je lako i neisplativo, kazne su velike ako se na tome padne,” kaže Herbert. „Novac leži u lažnim antikvitetima, lekovima, i odeći”. Krajem prošle godine, SAD su vratile Taobao na crnu listu onlajn tržnica jer se ovim putem masovno prodaje falsifikovana roba.

Centinel otkriva da Trijade trguju i privatnim podacima prikupljenim iz baza podataka velikih kompanija. Herbert i Vong kažu da se ovde radi o milijardama dolara; nameravaju da svoju kompaniju usmere na digitalnu forenziku.
Trijade ipak i dalje trguju tradicionalno, na ulici. Cigarete, na primer, u Hong Kong stižu sa kontinenta. Centinel tvrdi da samo od ovog ilegalnog uvoza Trijade zarade oko 300 miliona dolara godišnje. Procene kažu da je svaka treća cigareta popušena u Hong Kongu krijumčarena.

13

Uvozne tarife rastu širom sveta, što ovaj posao čini izuzetno unosnim. Carinicima je sve teže”, kaže Herbert i dodaje da je rizik minimalan u Hong Kongu jer Trijade prodaju krijumčarene cigarete isključivo po preporuci.

Kriminalni sindikat takođe zarađuje od takozvane „crvene nafte” – goriva koje u Hong Kong stiže sa kontinenta bez carine, često u autobusima koji u grad dovode kineske turiste. Centinel podaci pokazuju da se gorivo na crno obično drži u ruralnim skladištima ili napuštenim fabrikama, pod stražom.

Evoluciju Trijada moguće je zaustaviti, smatra Vong, ranom intervencijom – uz pomoć adolescenata koje kriminalci regrutuju. Tokom svog višedecenijskog iskustva, došao je do zaključka da se regrut koji pređe osamnaestu više ne može vratiti na stranu zakona. Upravo zato se on trudio da pomogne mlađim ugroženim kriminalcima.

22

Uspostaviti pozitivan sistem vrednosti – iz pomoć socijalnih radnika, učitelja i lekara – efikasno sprečava proces regrutacije i obara Trijade u temelju. Vong je 1999. pomogao da se uspostavi Youth Carenet, program za smeštaj i rehabilitaciju mladih zavisnika.

Trijade još uvek evoluiraju, prateći svoju večno promenljivu metropolu. Centinel ističe da je pred njima dug put, od jedne hotelske sobe do druge, jer kineske kriminalne grupe uvek nađu nov izvor prihoda, novu tehnologiju – a država ih nekako ne zaustavlja.

Vong kaže da za borce protiv kriminalnih sindikata postoji samo jedan aksiom: „Rat protiv Trijada je kao šahovska partija – cilj je ona konačna pobeda.”

Vice.com

Minimizacija podataka i startup firme: nova pravila zaštite privatnosti


09

Šta je minimizacija prikupljenih podataka? Šta je integrisana zaštita privatnosti? Kako i kada možemo očekivati konkretniju upotrebu svog prava na zaborav i brisanje podataka sa interneta i društvenih mreža? Kako su osmišljena nova pravila, procedure i načini prikupljanja privatnih podataka i kada ona stupaju na snagu? Nejtan Kinč za portal TechCrunch pobliže objašnjava ove pojmove.

Napomenimo da su “podaci” i “minimizacija” pojmovi koji se retko koriste u istoj rečenici, a danas predstavljaju jednu od ključnih pravila produkt-dizajna koje moramo primeniti ukoliko želimo da izradimo proizvode koji imaju vrednost, smisao i angažovanost, a sa ciljem služenja čoveku i njegovim potrebama.

Možda ste pomalo zbunjeni i niste sigurni da znate o čemu je reč. Pa ipak, ovo je goruća tema u strukturama evropske administracije.

Ako živite u Evropi a niste živeli pod kamenom već među ljudima, onda ste nesumnjivo svesni Opšte uredbe o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation, GDPR) koja stupa na snagu 2018. godine. Ova uredba tiče se Integrisane zaštite privatnosti i podataka, ili kraće u našoj terminologiji IZP (Privacy by design), minimizacije privatnih podataka u javnosti (data minimization MP), i pravo da se bude zaboravljen (ili pravo na brisanje ličnih podataka sa Svetske računarske mreže). I da, organizacije i subjekti moraće ih se pridržavati.

01

Ako ste u Australiji, sada možete biti svesni Izveštaja australijske komisije o dostupnosti podataka. Ukratko, “Comprehensive Right” Komisija (komisija za Opšte pravo) želi da korisnici interneta i mobilnih komunikacija dobiju sredstva, način i mogućnosti da:

• Imaju kontrolu nad svim javnim informacijama o njima, da, ukoliko je to potrebno, zahtevaju njihove izmene ili ispravke kao i da budu obavešteni o objavljivanju istih od strane trećih lica;

• Obezbede prava da pod nekim okolnostima budu izuzeti od prikupljanja ličnih podataka koje vrši neka treća strana;

• Zadobiju dodatna prava na jasan uvid u podatke koje o njima prikupljaju softveri i računari kao i na potpuni zapis-listing onoga što su ove o njima prikupile, u potpunosti isti kao što ga o njima poseduje treća strana.

• Možete se nalaziti bilo gde; u Aziji, na Bliskom Istoku, Africi ili u Sjedinjenim Američkim Državama. U tom slučaju, nemojmo ostati zaglavljeni u procesu razvoja regulatornih uslova koji podržavaju IZP i bacimo pogled na nekoliko ključnih statističkih podataka:

• Više od 400 miliona ljudi ima instaliran blokator oglasa (BO ad blocker).

• Kada je u pitanju korišćenje njihovih podataka, 80 odsto ljudi na globalnom nivou izjasnilo se da ne veruje kompanijama koje te podatke koriste.

• Trideset posto prihoda preduzeća ugroženo je usled lošeg kvaliteta podataka (da, ljudi lažu o tome ko su i šta su dok popunjavaju razne vrste onlajn upitnika)

• Prisustvujemo zahutalom razvoju čitavog ekosistema za Usluge kontrole ličnih informacija (Personal Information Services Management, PIMS)

• Trilioni dolara troše se na razvoj mehanizama kontrole zaštitu privatnosti – ali, nažalost, i na sisteme za pristup istima

18Privatnost naših podataka suočava se sa egzistencijalnom pretnjom. Sopstvenim stavovima ili ponašanjem, ili kroz proces razvoja propisa o privatnosti podataka, mi smo nekim ljudima i kompanijama obezbedili sredstvo za uvid u naše lične podatke, mogućnost za upliv u naš sve detaljnije i sve bolje iznijansirani digitalni identitet.

Danas, lični podaci više nisu tek hrpa nabacanih podataka koji tako nagomilani leže u bilansima i završnim računima velikih organizacija i sistema. Oni su veoma brzo postali preimućstvo u rukama imalaca tih podataka (treća strana), obezbeđujući im uvid u konkretnu osobu na koju se ti podaci odnose.

To znači da su organizacije/kompanije/treća lica tek samo privremeni čuvar i imalac podataka o “korisniku” (zapravo, o ljudskom biću koje ima pravo na privatnost i njegovu zaštitu). Ovaj pomak sa “korisnika” na “građanina” ili “ljudsko biće”obezbedio je i pomak ka promenama načina na koji tražimo, pohranjujemo ili koristimo lične podatke – a to podrazumeva obrazac našeg ponašanja, heuristiku, i najbolje prakse koje treba razvijati.

Razmislimo o tome ovako; kada se susretnete nekoga ne u virtuelnom već u stvarnom svetu koji vas okružuje,  da li biste bili u stanju da toj osobi odate sve svoje tajne? Da li biste toj konkretnoj ali vama u svakom slučaju nepoznatoj osobi pokazali vaš pasoš ili vozačku dozvolu – omogućavajući joj da ove vaše fotografije s ličnih dokumenata sačuva za sebe? Da li bi neznancu dali podatke o recimo, dužini vaših nogavica – podatku koji samo vama lično znači pri onlajn naručivanju odeće?

12Malo je verovatno da biste to učinili

U stvarnom a ne virtuelnom svetu, težimo da drugima postepeno otkrivamo podatke o sebi. To činimo na temelju trajnog dijaloga, tokom kojeg se razvija zajedničko razumevanje, a poverenje se “zarađuje” i izgrađuje kroz međusobnu razmenu informacija.

To je zato što u stvarnom svetu imamo sredstva i moći da odlučimo šta je to što ćemo drugima otkriti, kome ćemo te informacije pružiti, kao i pod kojim uvslovima. Druga osoba ima takođe sredstva i moći da učini isto, i mi, onda, kao takvi, delujemo pod jednakim uslovima.

Kroz ranije navedeni PIMS ekosistem, sada ovu vrstu razmene možemo podržati i u virtuelnom, digitalnom svetu.

Osim toga, kroz svesno osmišljena nastojanja da poštujemo delovanje i aktivnosti drugih, kojima želimo da ponudimo na uvid svoj proizvod/uslugu, možemo ostvariti efikasnije korišćenje samo određenih, tzv.”podobnih” podataka (right data).

13Evo, dakle, pravila koja smo toliko dugo (predugo!) čekali.

Pribaviti podatke postepeno, i to samo onda kada je to zaista potrebno.

To znači da podaci, koji se od vas zahtevaju da ih popunite onlajn, moraju odgovarati kontekstu kao i fazi i stepenu vašeg odnosa sa onima koji od vas te podatke traže.

Hajde da napravimo jedan trgovački spin na ovo pravilo, pa da se stoga usredsredimo na merne podatke koji su vam bitni. Ovog decembra, LTV predstavlja daleko više od puke brojke registracije (LTV racio predstavlja odnos iznosa kredita banke i procenjene vrednosti nekretnine  nad kojom se uspostavlja hipoteka pomnožen sa 100). Dakle, metrika ima dublje značenje za svakoga ko manipuliše vašim privatnim podacima; oni nisu tek neka brojka ili nejasan sled ponavljanja, već “odaju” vaše ponašanje, navike, prijatelje, porodicu, finansijsko stanje, afinitete ili animozitete, pregled vaših kupovina, vaših ugovora, vaših aktivnosti – koje, u principu, treba da su samo vaša, strogo privatna stvar.

Ukoliko neko ima želju da sprovede “turu” kroz one podatke koje ste spremni da mu obezbedite, pronađite način kako da im omogućite anoniman pregled, bez beleženja podataka o vama (ili onih podataka koje on “vuče” za sobom dok pretražuje podatke o vama). Zatim ih podržite specifičnim, konkretnim aktivnostima i vrednostima, upućujući ih kada je pravi trenutak za to. Vodite ih na putu do uspeha, i ubedite da svoje podatke iskoriste kako bi shvatili ovakav ishod.

Jasno navedite koja je svrha vašeg korišćenja tuđih podataka

Ali, pretpostavimo drugi scenario: da ste vi ta treća strana koja skuplja i koristi tuđe lične podatke u svrhu poboljšanja sopstvenog biznisa.

Vi ste, recimo, privremeni imalac ličnih podataka koje nameravate da koristite. U svrhu postizanja vaših poslovnih ciljeva, veoma je važno da maksimizirate verovatnoću da vam osoba koja vam uz svoj izričit pristanak ustupa lične podatke na korišćenje na obostrano prihvatljiv i etički način.

Da biste to učinili, od kritične važnosti je da jasnim i jednostavnim jezikom (ili vizuelnim referencama), jasno navedete tačnu svrhu u koju će se koristiti tuđi lični podaci radi ispunjenja vaših poslovnih ciljeva.

Niko ne voli neugodna iznenađenja. Počnite da stičete i “zarađujete” tuđe poverenje tako što ćete biti radikalno transparentni, garantujući da ćete “igrati bez prljavih trikova”, kojima biste mogli da zloupotrebite privatnost osobe koja vam je obezbedila pristup svojim ličnim podacima.21Uzvratite na pravi način

Lični podaci izvesno predstavljaju značajan teret odgovornosti za vašu kompaniju/organizaciju. I stoga, zar ne bi bilo bolje doći do pravih podataka samo i isključivo u pravom trenutku, bez potrebe da nosite breme konstantne odgovornosti?

Naravno da bi to bio bolji način.

Dakle, kao imalac tuđih privatnih podataka, dobro razmislite o ideji recipročnog uzvraćanja informacija, naime, o davanju uzvratnih vaših podataka onome od kojih ste ih uzimali. Ovo je način i kodeks ponašanja koji bi trebalo da postane vaše buduće pravilo i praksa. Budite sasvim iskreni i otvoreni dok budete ubeđivali vaše klijente da sarađuju s vama i to kroz dvosmernu ili višesmernu razmenu podataka; koja stvara opšte dobro (shared value):  zajednički skup vrednosti za sve strane.

Razmišljajmo o tome na ovaj način: Ako je obaveza o davanju uzvratnih podataka ugrađena u vaš kodeks pristupanja tuđim podacima, a ovaj ima mogućnost kontrole i upotrebe te informacije, u tom slučaju možete tražiti da se  iskoristi to u odgovarajućem trenutku.

Još bolje, ukoliko vaš “klijent” (tj. osoba čije lične podatke želite da prikupite u cilju optimizacije svog poslovanja) treba da se preseli (ili promeni bilo koji drugi ključni status u svom životu), on, jednostavno može da ažurira svoju adresu odlučujući da ovu promenu lokacije podeli (i) s vama.

25

Treba se, u svetlu najnovijih dešavanja vezanih za način upotrebe tuđih ličnih podataka kao i odgovornosti koju ova aktivnost za sobom povlači, pridržavati  od sada pa ubuduće jedinog modusa operandi: “Minimum podataka- maksimalna iskoristivost.” Ako ovo budete imali na umu u svom biznisu – da ne možete uzimati tuđe ukoliko ne dajete i svoje (podatke) – velia je verovatnoća da će zauzvrat dobiti daleko više nego to ste očekivali.

Vaša iskrenost otvoriće vam put ka drugima.

Ovo polje i tržište obostrane razmene podataka ubrzano se razvija. Nijansi i kompleksnosti ima napretek. Iako je ovo polje korišćenja tuđih podataka nešto čime bi svi morali da se bavimo i primenjujemo u praksi, veoma praktino (ne, ne gledajte i ne “visite” bez razloga na tuđim FB, LinkeIn ili Twitter profilima!), ne opterećujte se bespotrebno gomilama podataka o drugima. Jer, u krajnjoj liniji, ovo samo može da u vama proizvede nepotrebno kognitivno opterećenje, koje paralelno dolazi s preterano eksploatisanom internet metrikom. Naposletku, bavite se metrikom i tuđim podacima upravo kako biste poslužili za dobro drugih – i to upravo onih koji su vaši potencijalni kupci – osobe koje su vam ustupile svoje lične podatke.

Dakle, bavite se “optimizacijom s ljudskim likom”, poštujući privatnost drugih kao što biste, uostalom, želeli da i drugi poštuju vašu.

Držite se jednostavnosti u svemu. Iskoristite ova pravila i upoznajte se sa vodećim inovatorima u PIMS ekosistemu. Velike su šanse da ćete uticati na poboljšanje svojih mogućnosti daleko pre nego što mislite.

Nathan Kinch, techcrunch.com Dec 9, 2016

24

Integrisana zaštita privatnosti – Privacy by Design

Šta je integrisana zaštita privatnosti? Evo kako ovaj pojam objašnjava Đorđe Đokić, Ekspert za privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, Pravni savetnik za privatnost pri INTERPOL-u, Ekspert-evaluator Evropske komisije, Master prava EU, autor knjige ”Zaštita privatnosti na Internetu i Savet Evrope”,  Privacy by Design Ambassador)

Koncept integrisane zaštite privatnosti (eng. Privacy by Design) odnosi se na neophodnost integrisanja privatnosti i zaštite podataka o ličnosti u informaciono-komunikacionim tehnologijama od početka do kraja njihovog životnog ciklusa: od faze koncepcije (dizajna) do izlaska iz upotrebe.

Zbog specifičnosti engleskog jezika, kao i zbog činjenice da ima jako bogato značenje, engleski pojam Privacy by Design je teško prevesti. Doslovan prevod na srpski bio bi ”Privatnost po dizajnu”, ili “Privatnost kroz dizajn”, što ne ukazuje mnogo na sam sadržaj pojma. Francuski prevod ”protection intégrée de la vie privée” akcenat stavlja na integrisanost zaštite privatnosti. Kao takav, on je daleko bliži duhu srpskog jezika.

Pojam Privacy by Design na srpski jezik prevodimo sintagmom ”integrisana zaštita privatnosti” (IZP). Naš prevod se ne zasniva na originalnom engleskom izrazu, već na razumevanju ideje da zaštita privatnosti i podataka o ličnosti treba da budu sastavni element svakog IKT projekta, od njegovog početka do kraja. Zaštita sfere privatnosti treba da bude uzeta u obzir, odnosno da prožima informaciono-komunikacione tehnologije od faze njihove koncepcije do izlaska iz upotrebe.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je osmislila En Kavukijan (Ann Cavoukian), koja od 1997 vrši funkciju komesara za zaštitu informacija i privatnosti kanadske provincije Ontario. Komesarijat za zaštitu informacija i privatnosti Ontarija na čelu s njom je istovremeno i najpoznatiji promoter ovog koncepta.26Značaj

Kao što smo prethodno objasnili, engleski termin Privacy by Design se odnosi na integraciju zaštite privatnosti u dizajn informaciono-komunikacionih tehnologija.

Proces koncepcije odnosno dizajniranja nekog proizvoda ili usluge podrazumeva shvatanje potreba ljudi kojima su taj proizvod ili usluga namenjeni, kao i donošenje odluka o načinu na koji će se date potrebe zadovoljiti.

Način na koji pristupamo dizajnu često oslikava naše lične ili društvene vrednosti. Isto tako, odluke koje donosimo u toku dizajna, odnosno procesa stvaranja nekog proizvoda ili usluge imaju određene posledice u društvu.

Na primer, da bi istakao značaj institucije suda, arhitekta može dizajnirati grandiozno stepenište kao jedini prilaz sudskoj zgradi. Međutim, to stepenište nije prilagođeno starijim licima ili osobama u invalidskim kolicima. U ovoj situaciji možemo reći da stepenište nije dobro dizajnirano, da je koncept loš jer ne uzima u obzir potrebe ljudi koji dolaze u sud.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je zasnovan na ideji da privatnost treba da bude ”ugrađena u dizajn” stvari, proizvoda i usluga koje ljudi koriste. Ona treba da bude njihov sastavni deo. To znači da zaštita privatnosti nije dodata na kraju, samo zato što je zakon u nekom slučaju zahteva. Zaštita privatnosti je element samog dizajna, koncepta proizvoda ili usluge i predstavlja njihovu suštinu, njihov način rada.

Kao takva, zaštita privatnosti može biti integrisana u bilo koju stvar, proizvod ili uslugu, počev od fizičkog prostora (kao stepenište ili zgrada), preko procesa (npr. prikupljanje informacija od strane policije) do informaciono-komunikacionih tehnologija.

Međunarodni standard: Privacy by Design

Koncept integrisane zaštite privatnosti (IZP) je nastao kao odgovor na konstantan ubrzan razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i erozije prava na privatnost koju taj razvoj sa sobom nosi. Zbog revolucionarnog pristupa zaštiti privatnosti, ubrzo je prihvaćen od strane stručne zajednice.

Njegovu vrijednost uvidjeli su i predstavnici privatnog sektora, koji su integraciju zaštite privatnosti u svoje proizvode i usluge vidjeli kao mogućnost stvaranja dodate vrijednosti i sticanja prednosti u odnosu na konkurenciju.

U oktobru 2010, IZP je prihvaćena kao svjetski standard rezolucijom usvojenom na Međunarodnoj konferenciji povjerenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, održanoj u Jerusalimu. Od tada, sedam osnovnih principa na kojima se IZP zasniva su prevedeni na preko trideset službenih jezika. Od novembra 2013. ova lista uključuje i srpski, zaslugom autora ovog teksta.

Oblasti primene

Koncept IZP se primenjuje u okviru tri osnovne oblasti. To su:

1.     informaciono-komunikacione tehnologije (IKT),

2.     odgovorne poslovne prakse i

3.     fizički dizajn.

Nove informaciono-komunikacione tehnologije, kao i evolucija već postojećih predstavljaju stalnu pretnju privatnosti, ne zato što su same po sebi opasne, već zbog načina na koji ih koristimo. Sistematska primena koncepta IZP u procesu izrade i upotrebe IKT značajno doprinosi izbegavanju rizika za privatnost. IZP deluje kao preventivna mera, sprečavajući nastupanje situacije u kojoj može doći do povrede prava na privatnost.

Kada je u pitanju poslovna praksa, implementacija IZP u procese i način funkcionisanja organizacija (privatnih firmi li državnih organa) pozitivno utiče na transparentnost, a samim tim i na imidž  organizacije, odnosno izgradnju odnosa poverenja sa klijentima, odnosno građanima. U situaciji u kojoj su građani spremni i da plate da bi bili sigurni da se s njihovim podacima o ličnosti postupa odgovorno, implementacija IZP predstavlja siguran ulog u budućnost i ostvarenje konkurentske prednosti na tržištu.

Fizički dizajn je često zapostavljena oblast primene IZP. Način na koji su dizajnirani javni prostori direktno utiče na zaštitu prava na privatnost. Kao primer možemo navesti koncepciju enterijera lekarske ordinacije, kada loša organizacija prostora može dovesti do povrede nečije ”fizičke” ili ”telesne” privatnosti. Sa druge strane, loše osmišljen prostor u kome se nalaze serveri (data centar) može olakšati pristup neovlašćenih lica podacima koji se na serverima nalaze, i time ugroziti privatnost lica na koje se podaci odnose.

06

Danas, primena koncepta IZP dolazi naročito do izražaja kada je u pitanju neka od oblasti kao što su:

–         instalacija kamera za prismotru javnog prostora

–         upotreba biometrije u identifikacionim dokumentima

–         mobilni uređaji i komunikacije

–         identifikacija putem radio frekvencije (RFID)

–         tehnologije zasnovane na senzorima (kartice sa čipom, NFC)

–         geolokalizacija

–         sistemi elektronskog plaćanja

–         ”pametni” uređaji i instalacije (smart devices, meters, smart grid). 

itd.147 osnovnih principa

IZP se zasniva na sedam osnovnih principa. U nastavku teksta daćemo slobodan prevod na srpski jezik i objašnjenje značenja sedam osnovnih principa na kojima se zasniva IZP. Ne radi se o autorovom zvaničnom prevodu principa na srpski jezik koji je dostupan na zvaničnom sajtu IZP.

1. Proaktivnost

IZP deluje proaktivno, omogućavajući identifikaciju i sprečavanje rizika za privatnost prije nego što se oni ostvare. U logičkom sledu događaja, IZP dolazi na početku, delujući preventivno, a ne post festum kada su negativne posedice za privatnost već nastupile.

2. Privatnost kao podrazumevano podešavanje

Integracija jakih mera zaštite privatnosti i njihova automatska aktivacija su od ključnog značaja, naročito ako se ima u vidu da pri upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija, bilo da se radi o aplikaciji na mobilnom telefonu ili nekoj internet stranici, kada je privatnost u pitanju svi mi uglavnom nekritički prihvatamo podrazumevana, zadata podešavanja.

3. Privatnost integrisana u dizajn

Koncept IZP treba da prožima dizajn IT sistema i poslovnih praksi. Zaštita prava na privatnost je integrisana u sistem, bez smanjenja njegovih osnovnih funkcionalnosti.

4. Potpuna funkcionalnost

IZP treba da omogući izbegavanje situacije u kojoj dolazi do lažnog sukoba između privatnosti i bezbednosti ili neke druge vrednosti koju pravo štiti. Nepotrebni kompromisi u ovakvim situacijama često dovode do namerne ili slučajne erozije prava na privatnost.

5. Zaštita tokom čitavog životnog veka

Koncept IZP pokriva prati datu tehnologiju, poslovnu praksu ili prostor tokom čitavog životnog ciklusa, od početka do kraja. Ovim se omogućava zaštita privatnosti, i sigurno čuvanje podataka o ličnosti i njihovo pravovremeno uništavanje na kraju obrade kada su u pitanju IKT.

6. Transparentnost

Sistematska primena IZP direktno utiče na otvorenost i transparentnost. Ima za cilj da svim zainteresovanim stranama omogući uvid u načine na koji neka tehnologija ili poslovna praksa funkcioniše, kao i koje su mere zaštite privatnosti i podataka o ličnosti preduzete. Zaštita ovih vrednosti je sastavni dio tehnologije ili prakse i predmet je nezavisne provere, revizije. Zahvaljujući transparentnosti koju IZP pruža, sastavni delovi tehnologije kao i njen  način rada su jasni, kako korisnicima tako i provajderima.

7. Korisnik u prvom planu

Iznad svega, koncept IZP  pred arhitekte informacionih sistema kao i njihove operatere postavlja uslov zaštite privatnosti i podataka o ličnosti. Ovaj uslov se ostvaruje na različite načine, bilo implementacijom pravnih, tehničkih ili organizacionih mera na nivou date organizacije. Na primer, ova rešenja se materijalizuju kao jake korisničke opcije za zaštitu privatnosti kod mobilnih aplikacija, ili detaljna interna politika organizacije koja tačno određuje prava i odgovornosti lica koja imaju pristup podacima o ličnosti. U svakom slučaju, zaštita lica o čijim se podacima radi i čija privatnost može biti ugrožena je u prvom planu.

Ovaj tekst je inspirisan radom Ane Kavoukian (Ann Cavoukian), Komesara za informacije i privatnost kanadske provincije Ontario, koja je autor koncepta Privacy by Design i ujedno njegov najveći promoter.

Odabrani resursi:

Privacy by Design / Zvanična internet prezentacija

Zvanični srpski prevod 7 osnovnih principa na kojima se zasniva integrisana zaštita privatnosti

Integrisana zaštita privatnosti vodič za implementaciju

Rezolucija o IZP usvojena na 32-oj Međunarodnoj konferenciji poverenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, u Jerusalimu 2010

Kinesko istraživanje i razvoj: od jeftinih imitacija do vrhunskih inovacija


Većina nas koji svakodnevno koristimo proizvode izrađene u Kini svesni smo njene rastuće ekonomske moći kao “najveće svetske fabrike”. Kina, međutim, namerava da do sredine ovog stoleća postane razvijena zemlja, a sastavni deo ovih ambicija je njen intenzivan fokus na inovacije.

Tokom nekoliko poslednjih decenija, kineske kompanije su se razvile od pukih imitatora do maštovitih i efikasnih inovatora. Brus Mekern, pisac ovih redaka i saradnik think-thanka Hoover, Univerziteta Stenford i Univerziteta Oksford je sa svojim kolegom Džordžom Jipom istraživao ovaj fenomen pri čemu su njih dvojica identifikala tri ključne faze u razvoju Kine:

1.     Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

2.     Od “sledbenika” do “nosilaca svetskih standarda”

3.     Od “potrage za novim resursima” do “potrage za novim saznanjima”

Kineske kompanije danas predstavljaju veliki izazov već odavno etabliranim multinacionalnim kompanijama sa Zapada, ušavši na tržišta razvijenog sveta kako bi na njemu postale insajderi. Pošto je u periodu 1979-80 bivši kineski lider Deng Ćjaoping sproveo tržišno orijentisane ekonomske reforme, pokretačke snage ove transformacije postale su 1. Potrošači, i 2. Prosvećivanje. Kineski kupci imali su brzorastuću potražnju za svim vrstama proizvoda s obzirom da je velika, raznolika populacija ove zemlje tada počela da stremi boljem životu i standardu. Ovakav trend je stimulisao brojne kompanije da razviju pristupačne proizvode za ovakvu vrstu potreba. I kultura preduzetništva u poslovnom sektoru uveliko je olakšana dalekovidošću vlade, uz snažnu motivaciju za postizanjem što veće nezavisnosti i ekonomskog razvoja.

Kineska vlada negovala je sistem razvoja inovacija širom zemlje, sistem koji se sada sastoji od nekih 100 naučnih i tehnoloških parkova, univerziteta i vladinih istraživačkih institucija koje pružaju podršku novim preduzećima. Kineska vlada je 2013. uložila u istraživanja i razvoj svojih preduzeća oko 190 milijardi dolara, što je tada bilo oko 40% novca koji su Sjedinjene Države u tom periodu potrošile na svoj R&D.

Novac koji Kina troši na istraživanje i razvoj predstavlja nešto preko od dva odsto njenog bruto domaćeg proizvoda, što je nešto više od R&D procenta tj udela u BDP-a zapadne Evrope. Tehnološki razvoj, kao vrhunski prioritet kineske vlade, praćen je preduzetničkim duhom i energijom kineskih preduzetnika.

02

Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

U prvoj fazi svog planskog razvoja, kineske kompanije počele su da kopiraju proizvode i procese nastale u zapadnim kompanijama, ili da proizvode komponente za lance snabdevanja koje drže multinacionalne korporacije. Tada su kineski dobavljači, angažovani za multinacionalne kompanije bili prisiljeni od strane svojih poslovnih partnera da osvoje visoke standarde kvaliteta po niskoj ceni.

Dok je tražnja domaćih potrošača u početku bila mahom orijentisana ka veoma jeftinim proizvodima, kineski proizvođači su izuzetno brzo naučili kako da razviju proizvode koji su bili “dovoljno dobri”, kombinujući da oni odgovaraju svojoj svrsi ali i dalje sa niskim troškovima proizvodnje i plasmana. Na primer, jedan kineski startup stvorio je “Apple Peel”, komponentu koju kupac može da koristi sa svojim džepnim računarom nalik ajfonu (ali bez funkcije telefona), – takozvani iPod Touch – da bi ga pretvorio u mobilni telefon.

Za razliku od niskog nivoa konkurencije u poslovnom sektoru koji spada u kinesko državno vlasništvo, privatne kompanije bile su prisutne i aktivne u poslovnim sektorima koji su bili otvoreniji i konkurentniji. Samim tim, kineske (privatne) firme stekle su bolje razumevanje lokalnih klijenata, što im je vremenom omogućilo da se efikasno takmiče s multinacionalnim kompanijama koje su poslovale na kineskom tržištu.

Iako lokalna preduzeća nisu posedovala mogućnosti za istraživanja i razvoj poput stranih kompanija, ipak su uporno stremila ka što inovativnijim procesima, nastalim širokom tehnološkom mrežom i inovatorskim ekosistemom razvijenim od strane kineske vlade. Sa iskustvom stečenim u zadovoljavanju zahteva kupaca i radom sa intenzivno prisutnom konkurencijom, kineske firme bile su takođe u stanju da se prošire na druga tržišta i to sa svojim naprednijim generacijama proizvoda.

Primer za to je Joyoung, kompanija za kućne aparate sa sedištem u Hangžou, počela je kao izumitelj uređaja za sojino mleko kojeg su kasnije kopirale mnoge druge firme, uključujući tu i strane firme sa Zapada. Kompanija Đojang (Joyoung), sazdana na uspešnoj prodaji mašina za proizvodnju i obradu sojinog mleka vremenom je prerasla u velikog proizvođača malih kućnih aparata sa najširom mogućom paletom artikala. Ovo iskustvo, nastalo kaljenjem na jednom tako konkurentnom i brzo rastućem tržištu kakvo je kinesko, uvelo je kineske firme u drugu fazu njihove evolucije.

00

Od “sledbenika” do “svetskog standarda”

U ovoj fazi, kineske firme su ambiciozno zacrtale svoje ciljeve, a posebno postizanja globalnih standarda; za ovakav razvoj su naročito imale interesa one domaće kompanije koje su već bile aktivne na izvoznim tržištima, za šta je odlična ilustracija multinacionalna kompanija za kućne aparate i belu tehniku, Haier. Od samog početka, Haier je bio usmeren na inovacije, a sada je po profitu najveća svetska kompanija u sektoru kućnih aparata (već sedmu godinu zaredom), imajući pritom i najveći udeo na svetskom tržištu prodaje kućne tehnike (preko 10%). Legendarna je inovacija Hajerovih mašina za pranje, koje peru krompir – ali i odeću! – što je bio savršen poslovni odgovor na potrebe kineskih poljoprivrednika.

Mnoge  kineske kompanije već su postigle svetske standarde kvaliteta. Međutim, veoma je mali broj jakih domaćih brendova koji su priznati i izvan Kine. Ovo je jedan od razloga za treću fazu u njihovoj evoluciji.

Od “traženja novih resursa” do “traženja novih saznanja”

Oslanjajući se na sposobnosti razvijene na domaćem tržištu, zajedno sa novcem poniklim na njihovim uspesima, kineska preduzeća su sada krenula da osvajaju svetsko tržište.

Za razliku od prethodne generacije kineskog globalnog poslovanja, kada su kineske firme u inostranstvu mahom investirale u naftu i druge prirodne resurse, ova treća faza za vrhunski prioritet ima inoviranje kao i eksploataciju inovacija razvijenih kod kuće, kako bi ih primenila na potrošačka i industrijska tržišta Zapada.

Kineska preduzeća tragaju za brendovima kao i pristupom tržištu i tehnologijama koje bi mogle nedostajati njihovim matičnim portfolijima razvijenim kod kuće. Njihov ulazak (ili izlazak, kako god ga videli) na strana tržišta često se obavlja akvizicijama (pripajanjem), i u tom smislu njihove popularne mete su evropske firme a posebno nemačka preduzeća srednje veličine.

Druge kineske kompanije su instalirale svoje istraživačke i razvojne centre na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, u kojima se nalaze njihovi ključni centri za inovacije (kao što je to Silicijumska dolina u Kaliforniji). Dobar primer za kineski R&D u inostranstvu je kineski proizvođač telekomunikacione opreme i pametnih telefona, Huawei. Tokom dugog niza godina svoje međunarodne ekspanzije, kompanija Huawei razvila je globalnu mrežu od 16 istraživačkih i razvojnih instituta i 36 zajedničkih tj kooperantskih centara za inovacije. Huawei i ZTE, još jedna velika telekom kompanija iz Kine, konstantno su, iz godine u godinu, među prvih 10 podnosilaca patenata u svetu.

08

Kineske lekcije u poslovnom menadžmentu

Kineske firme su takođe usvojile niz praksi vezanih za upravljanje poslovanjem koje na Zapadu nije toliko zastupljeno. Istraživanja su identifikovala 10 poslovnih oblasti u kojima Kinezi razvijaju svoj menadžment: u rasponu od dubinskih tehnika razumevanja klijenta i brzog donošenja odluka, preko brze izrade prototipova i učenja na greškama do podizanja “borbene gotovosti” i spremnosti da na opsežne resurse primenjuju svoja inovatorska rešenja. I dok ove oblasti nisu same po sebi naročito nove, one su u svakom slučaju izvor konkurentske prednosti u kineskom poslovnom okruženju, unutar kojeg ih strane kompanije ne primenjuju na dosledan način.

Mnogo je toga što inostrane kompanije mogu naučiti od Kine u ovom trenutku, kada ona postaje vodeće svetsko tržište. Stranci u ovoj zemlji mogli bi da dodatno razviju i unaprede neke poslovne sposobnosti koje su možda dosad zanemarivali, uključujući tu hrabro eksperimentisanje, brzu implementaciju, stvaranje novih kategorija proizvoda, kao i usredsređivanje na “lean value” poslovnu filozofiju: razvijati se što više, a sa što manje potrošenih sredstava – maksimizirati vrednost proizvoda po što manjoj ceni. Takođe, ne treba smetnuti s uma da su Kinezi u kratkom roku razvili izvanredne mešovite timove i svetske poslovne lidere.

Na horizontu se uočava cunami poslovnog suparništva, koji je iz Kine krenuo da preplavi razvijeni svet. Najbolji način na koji se zapadne multinacionalne kompanije mogu pripremiti za ovaj talas je da i same uzmu neposredno učešće unutar kineskog inovacionog ekosistema.

Originalni članak objavljen je na britanskom portalu The Conversation, gde možete pročitati originalni članak.

The Atlantic (Quartz Blog)

Panamska dokumenta: zlatni rudnik za teoretičare zavere


02

Na prvi pogled, Panamski dokumenti kao da su, čini se, predodređeni da prerastu u mit i legendu unutar krugova teoretičara zavere. Istraga, objavljena u nedelju trećeg aprila oslanjala se na 2,6 terabajta tajnih podataka koji razotkrivaju ogromnu mrežu ofšor kompanija koje kriju novac povezan sa političarima, poznatim ličnostima i kriminalcima širom sveta. Ova otkrića nude teoretičarima zavere još jedan opijajući “gutljaj ambrozije”, jer su ovi papiri retka i veoma očigledna potvrda organizovane “podlosti s predumišljajem” od strane elite. Još od Edvarda Snoudena (Edward Snowden) nije bilo dokumenata koji su tako čvrsto potvrđeni od strane zvaničnih instanci.

Ali, možda i očekivano, teorije zavere sada cvetaju na temu samih Panamskih dokumenata. Jesu li oni autentični, sumnjičavo se upitala čak i grupa aktivista okupljena oko WikiLeaks, koja podržava kako Snoudena tako i Džulijena Asanža.

08Neki veruju da ovaj set iscurelih podataka ima za cilj ublažavanje kriticizma na račun Hilari Klinton, koja je u jeku kampanje za demokratskog kandidata na ovogodišnjim izborima u Sjedinjenim Državama. Nakon ubistva američkih diplomata u sigurnoj kući u Bengaziju 11.septembra 2012, ona se, uoči ovog terorističkog napada, a u svojstvu šefice Stejt Departmenta i samim tim najodgovornija, oglušila o molbe osoblja američke ambasade u Libiji da im se pojačaju bezbednosne mere, uz to i pokušavajući da zataška ovaj masakr time što je u medijima isprva tvrdila kako je ovo ubistvo plod “trenutnih, nekontrolisanih emocija rulje”, dok se kasnije pokazalo kako je napad bio unapred osmišljen od strane ISIS-a. Drugi tvrde kako je američki Stejt Department sam proizveo ovu priču kako bi oblatio svoje političke neprijatelje. Online diskusije na forumu su uzavrele, i, naravno, u njima prednjači čuveni teksaški teoretičar zavere, radio-voditelj i autor mnogih dokumentaraca na urotničke teme, Aleks Džons, koji je takođe sumnjičav i kada je u pitanju motiv onih koji stoje iz ovog curenja podataka. On i Vikiliks izrazili su sumnju na poreklo dokumenata kao i na integritet novinarstva. U pitanju su, kako kažu, organizacije koje finansiraju projektne lidere u ICIJ-u. Ono što je možda najupečatljivije jeste kako se, ovakvim nerazumevanjem situacije oko Panamskih dokumenata kao i nesposobnošću poimanja načina na koji mediji funkcionišu, istovremeno mogu osuditi svi koji traže i otkrivaju stvarne ili navodne skandale oko korupcije, posebno u politici, ali i osnažiti medijska artiljerija koja se nalazi u rukama države. Stoga je afera oko Panamskih dokumenata mač sa dve oštrice. I dalje u vazduhu visi pitanje: da li je ova afera isprodukovana, i, ukoliko jeste, u koje i čije svrhe?

01

Za početak, evo malo i pozadine čitave situacije oko curenja Panamskih dokumenata: Nemački list Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung) počeo je da prima zaštićene datoteke iz nepoznatog izvora, što je trajalo više od godinu dana. Dokumenti – email poruke, računi, fotografije, itd koji su pripadali panamskoj advokatskoj kancelariji Mosak Fonseka (Mossack Fonseca), koja je već nekoliko decenija opštepoznata “javna tajna” među brojnim poslovnim i javnim ličnostima. Fonseka je bilo mesto specijalizovano za otvaranje ofšor kompanija u ime banaka, koje su ovo činile u ime svojih klijenata. Novine su kontaktirale ICIJ kako bi ova krovna svetska organizacija istraživačkih novinara vodila ono što će ovog aprila postati dosad najveća novinarska međunarodna istraga, obuhvatajući više od 100 novinskih redakcija iz 80 zemalja. Pokazalo se da su njihovi nalazi u nekim slučajevima bili dalekosežno kompromitujući i intenzivno razorni. Do sada, Panamski dokumenti rezultirali su ostavkama islandskog premijera, najvišeg funkcionera u FIFA, kao i šefa Austrijske banke.

Kada je ova vest pukla kao grom iz vedra neba, Putin i njegovi saradnici počeli su da uzvraćaju medijsku paljbu. Ruska državna televizija RT i njena informativna mreža tvrdili su da su zapadni mediji ovim skandalom nastojali da uzdrmaju Putina uoči predstojećih ruskih izbora. Ostali novinski članci postavljali su pitanje da li, koliko i kako je na ovo curenje imala uticaja američka vlada i moćni američki pojedinci.

Očigledna implikacija bila je da je na ICIJ počelo da se gleda samo kao na medijsku “pokrivku” za one prave, opake igrače koji deluju u tajnosti. Ko su, dakle, donatori koji stoje iza ICIJ-a, s, ko su, dakle, ljudi sposobni da utiču na uredničke i uređivačke aktivnosti u redakcijama širom sveta, i da li ih oni finansiraju?

ICIJ na svojoj internet stranici navodi ko su njegove pristalice koje ga finasiraju. Neki, poput Pulicerovog centra za izveštavanje o krizama, usmereni su ka podsticanju jakog istraživačkog novinarstva. Većina drugih naginjalo je nalevo. Fondacije Otvoreno Društvo (Open Society Foundations), na primer, finansira bogati liberal Džordž Soroš (George Soros), potom Ford fondacija, Adesijum fondacija (Adessium), uz Fondaciju Dejvida i Lusil Pakard, koji svi teže da podrže istraživanja pre svega onih uzročnika koji su povezani sa aktuelnim svetskim stanjem i problemima, recimo, klimatskim promenana.

12Tako se može reći da oni koji su uhvaćeni u unakrsnoj vatri Panamskih dokumenata, čemu se pridružio i medijski konzervativac Breitbart, bacaju senku na finansijere novinarskih organizacija.

Ovo se čini kao sasvim fer (U stvari, novinari bi trebalo da se zapitaju da li bi trebalo da javnosti skreću pažnju na finansijere jedne novinske organizacije koju finansiraju republikanski teškaši poput braće Koh ili Šeldona Adelsona. “Da” je pravi odgovor). Direktor ICIJ-a Džerard Rajl, međutim, kaže da osobe koje ispisuju čekove za ICIJ ne pišu preko ove novinarske organizacije svoje priče. Zaštitni zid koji postoji između redakcije i njenih finansijera znači da finansijeri znaju samo to da je na pomolu neka velika priča. On kaže da ne prihvata donacije od onih potencijalnih izvora koji žele da diktiraju reportaže i novinarska istraživanja, tvrdeći da ne postoje nikakvi dokazi da takvi donatori kao što je Ford pokušavaju da igraju uređivačku ulogu. “Novac od finansijera nije bitan u našoj uređivačkoj politici”, dodaje on. “A ne verujem ni u uzimanje njihovog novca samo kako bismo pisali priče na teme koje nam oni diktiraju.”

07

Iako je ICIJ svoju reputaciju izgradio objavljivanjem informacija o međunarodnim istragama vezanim za poreske rajeve, ova novinarska grupacija nipošto nije specijalizovanaa samo za novac sumnjivog porekla. ICIJ je takođe medijski pokrivao o priče o posledicama aktivnosti Svetske banke, o rudarstvu u Africi, kao i o trgovini leševima.

Ako su ove optužbe plod konspiracije,  onda je izvesno da su njeni organizatori u tu bombu upakovali mnogo šrapnela. Čak se i filmska zvezda Džeki Čen našao pod mikroskopom.

15Ono što je još verovatnije jeste da je šačica bogatih ljudi krenula da finansira dobro novinarstvo. Već sam imovinski status povezan s njihovim imenima podstiče paranoidne spekulacije. Neki ljudi, na primer, skloni su da atakuju na porodice Rokfelera i Karnegija kao finansijere ICIJ-a. Postoji jedan mali broj “nekih” imena koja pobuđuju daleko žustrije reakcije među teoretičarima zavere. Ova tvrdnja, ipak, nije sasvim tačna. Fondacije povezane sa svakom od ove dve porodice podržavaju matičnu organizaciju kojoj ICIJ pripada, a to je Centar za javni integritet (Center for Public Integrity), mada sam Rajl kaže kako njeno funkcionisanje ne zavisi od novca koji se direktno prima od njih.

Malo je dokaza koje su teoretičari zavere dosad ponudili kako bi potkrepili svoje teorije. “Verovati u teorije zavere umnogome je nalik podržavanju nekog kandidata”, kaže Džozef Uscinski, profesor na Univerzitetu Majami i stručnjak za teoretičare zavere. “Bez obzira šta da im se kaže, oni će svaku informaciju uvek tumačiti u svetlu svojih predubeđenja, onoga u šta već veruju.”

Kao što  Uscinski primećuje, čak je i izveštavanje o Votergejtu od strane dnevnog lista Vašington Post bilo predmet sumnjičavosti i spekulacija.

03

Da su Panamski dokumenti nekim slučajem razotkrili veći broj Amerikanaca, manje bi se skeptika pojavilo. Naravno, nekoliko američkih medijskih kuća želelo je da radi sa ICIJ-om, koji god da je bio razlog za tu zainteresovanost, a tu su i stotine stručnjaka za offshore kompanije čiji su fajlovi još uvek na bezbednom.

Ono što smo dosad saznali je isprovociralo Vikiliks da pozove ICIJ na objavjivanje svih dokumenata vezanih za Panamske dokumente. “Krtica” koja je dosad obezbedila ovoliko obimno curenje podataka kaže da će omogućiti nezavisnim novinarskim izvorima da proveravaju postojeće informacije, da će istraživati one informacije o kojima se dosad nije izveštavalo, i na taj način se suprotstavljati svakoj potencijalnoj pristrasnosti. Rajl ne planira da svoj kancelarijski orman otvori za svetsku javnost. On kaže da postoji puno dokumenata sa podacima iz pasoša i ostalih ličnih dokumenata, podacima o osobama čije je korišćenje offshore kompanija legalno, a može biti osetljiv materijal za krađu identiteta mnogobrojnih osoba.

09Neslaganje između dve strane, međutim, moglo je biti razlog zbog kojeg je Rajl napao VikiLiks u intervjuu za magazine Wired. “Mi nismo Vikiliks. Pokušavamo da pokažemo da novinarstvo može biti odgovorno”, rekao je on ovom mesečniku. Od tada, kriticizam od strane Vikiliksa, koji je u početku bio koncentrisan na Panamske dokumente, dodatno poduprt teorijama zavere i propagandom koja se pojavila u medijima onih zemalja čiji su se građani nađli na udaru  ovog curenja podataka.

Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje: postoji li neki efikasan način za utišavanje galame koja se digla oko Panamskih dokumenata? Postoji jedan način kojeg je sam Rajl uspeo da se seti:  “Sve što možete da uradite jeste da radite ono što mislite da je najbolje moguće kada je u pitanju vaša (novinarska) profesija, a onda se udobno zavalite i pustite da samo novinarstvo progovori.”

Jack Murtha, CJR