Pet pitanja za preduzetnike #8: Vuk Popović i Filip Karaičić


Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do pokretanja sopstvenog biznisa reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’.

Publici portala Startit je kompanija Quantox verovatno u sećanju od prošlog leta kada su kreirali svoj blockchain proizvod Review.Network, platformu za istraživanje tržišta i onlajn recenzije, i za ovaj projekat skupljali kapital putem ICO-a (eng. Initial Coin Offering). 

Međutim, ova kompanija koja se bavi pružanjem softverskih usluga postoji više od 13 godina, a na njenom čelu su Vuk Popović i Filip Karaičić. Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do Quantox-a reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’. Kako kažu, posao se jednostavno rodio kada su prijatelji počeli da im traže pomoć za rešavanje različitih softverskih problema. 

Nikada nisu pomišljali da rade za nekoga, već su odgovornost rešili da preuzmu na sebe. U skladu sa tim Vuk naglašava da je jedna od najvažnijih stvari kod preduzetništva da uvek budeš proaktivan, dok Filip smatra da su ljudi često skloni da mnogo pričaju, teoretišu, čekaju savršen splet okolnosti, savršenu verziju svog proizvoda… A načelno se sve svodi na to da moraš da vidiš koji su to koraci koje treba da preduzmeš da bi negde stigao i da kreneš da ih sprovodiš u delo.

Tako su u početku bili orijentisani na BPO (eng. Business Process Outsourcing) i pozicije koje nisu zahtevale visoke kvalifikacije, da bi nešto kasnije prešli na development. Tim putem su prerasli u ono što je Quantox danas — internacionalna kompanija koja zapošljava više od 200 ljudi. 

Trenutno se nalaze pred otvaranjem kancelarija u Ukrajini i najveći problem im je da nađu dobre menadžere i dovoljan broj developera.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Filip: Ne smete da ostavite svoj redovan posao. Mnogi misle da će kada postanu preduzetnici da rade nešto zanimljivo i super, nešto što vole. Istina je da će se to desiti možda nekada, možda nikad. Dok tvoj posao ne zaživi moraš paralelno da radiš i ono od čega inače živiš i to nešto novo što pokušavaš. A to malo ljudi može jer je naporno. 

Ono što često primećujem je da iz nekog razloga, možda i opravdanog, ljudima posao preduzetnika deluje super-zanimljivo. Misle da se mnogo zanimljivih stvari dešava iza zatvorenih vrata i onda im je ideja o preduzetništvu i uopšte upravljačkim funkcijama primamljiva. Ovaj posao je u stvari gomila sastanaka, gomila mejlova, gomila dokumenata i povremeni momenti kreativnosti kada uspeš da odvojiš vreme. 

Tek kada dođeš na nivo gde imaš ljude koji za tebe rade zaboraviš šta si sve morao ti sam da radiš. Npr. jednom prilikom smo kupovali stolice. I super, stignu ti stolice. Stigne 40 stolica u kutijama. Ko će to da sklopi? Zaposleni neće da sklapaju. To onda moramo mi. Ako stolica pukne, ja moram da je rasklopim, stavim u kutiju i odem da reklamiram. Ima puno takvih stvari, koje nemaju veze sa tim što ti želiš da se baviš kodom i praviš aplikacije.

Vuk: Tako je. Dok nam nije krenulo sve smo bili – i HR i čistačica i komercijalista i office menadžer i office asistent…. 

Takođe, ljudi zaborave da rade. Zaborave da kada si sam sebi gazda to ima i prednosti i mana. Sada je šest popodne i mi razgovaramo s tobom, u šest i 15 već imamo sledeći sastanak, a jutros u devet smo došli na posao. Decu neću videti do ne znam kad, a sutra ujutru idemo za Makedoniju. U ponedeljak već treba da smo na Tajlandu, u nedelju u Kijevu…

2. Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Filip: Uglavnom smo se bavili pružanjem usluga, a kod pružanja usluga jedna od pozitivnih strana jeste to što je ROI (return of invetment ili zarada na investirano, prim. aut.) brz. Ti isporučiš nešto i to ti bude plaćeno. Nije kao kod klasičnog startapa baziranog na proizvodu, gde morate da gradite taj neki proizvod i brend. S druge strane, rast je svakako postepen i mukotrpan, nema uspeha preko noći.

Vuk: Mi smo imali osnivački kapital, od starta smo krenuli profitabilno. Ja sam u biznis krenuo 1998. godine, sa tadašnjih 14 godina sam ušao u affiliate marketing (partnerski marketing, prim. aut.) i u njemu ostao nekoliko godina.

Krajem devedesetih sam bio klinac koji je sa 15, 16 godina dobijao čekove od Google-a na basnoslovne sume. Čitaoci će znati šta je u to vreme značilo raditi SEO, Google, affiliate marketing… Nismo bili bez para, a firmu smo pokrenuli da zarađuje pare. Samo je trebalo uzeti stvar u svoje ruke.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Vuk: Preko ličnih konekcija. Zato što sam bio u affiliate marketingu znao sam puno ljudi, a affiliate marketing dosta koristi usluge programera, front-end, back-end, dizajnera… Svi ostali su dolazili preko preporuka. 

Druga stvar je to što je Quantox dosta putovao. Prošli smo mnogo sajmova u mnogo zemalja. Izrael, Malta, Bangkok, Las Vegas… Posećujemo dosta konferencija i na dosta njih smo pukli, a dosta njih nam se i isplatilo. Ali opet, najbolja reklama su preporuke. Od toga stiže najviše stabilnog posla. 

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Vuk: Kada sam počinjao posao ništa nisam istražio, jednostavno sam odgovarao na ponude. Kada bi me neko pitao da li bih mogao nešto da uradim ja bih rekao da mogu. Izračunao bih koliko šta košta i to je to. U developmentu i autsorsingu je posao čista trgovina

Zato je često bilo ‘’Jel’ može? Može, znamo mi to’’, a zapravo nemamo veze. Svaku moguću grešku koju smo mogli da spoznamo, spoznali smo preko svojih leđa i platili je debelo. Zato iza sebe imamo i upropašćenih projekata, propalih kodova, refundacija, nebrojeno puta smo crveneli… Naravno, sada pravimo bezazlenije greške. 

Ipak, najznačajnije mi je što sam naučio da amortizujem probleme. Ranije sam mnogo impulsivnije reagovao na probleme i zbog toga čak ugrozio svoje zdravlje. Kad otkaže klijent, kad otkaže developer, kad se klijent ophodi loše prema tebi, kad se zaposleni ophodi loše prema tebi… Međuljudski odnosi su me najviše pogađali. Radnik može da ode u drugu firmu i neće imati problem, ali nama taj problem ostaje. Ne kažem da mi je sada milo kada izgubim klijenta ili zaposlenog, ali se ne stresiram više kao ranije. 

Quantox News

Filip: Jedna od važnijih stvari je i to što smo savladali i postali svesniji kako da funkcionišemo tako da su svi zamenjivi i da ne postoji taj stres. Neki put uprkos naporima izgubiš nekog klijenta ili izgubiš neki posao.

 

5. Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Vuk: Takvih situacija ima mnogo. Međutim, nikada neću zaboraviti jednu situaciju kada smo imali potpisan ugovor. Ja sam zbog tog klijenta putovao nekoliko puta u Los Anđeles i ostajao tamo po mesec dana. Zaista sam se potrudio za tu poziciju pre nego što smo posao predali jednom od naših tadašnjih projektnih menadžera. 

Uglavnom, posao je propao zbog neodgovornosti nekih od naših ljudi, a od tih ljudi smo sve vreme dobijali informaciju kako sve teče savršeno. I tako sve dok sa klijentove strane posle tri meseca nije stigla odluka da raskidaju ugovor. Nisu nam čak ni poslednji fakturu uplatili, što se retko dešava. To nikada neću prežaliti jer je bio veliki klijent, ogroman posao.

Filip: Iz te situacije smo izvukli pouku i naučili da na drugačiji način definišemo klijente i koji su to key accounts o kojima moramo posebno da vodimo računa, da ne prepuštamo takve poslove novim zaposlenima, već onima koji su dokazali svoju vrednost i sposobnost. Naučili smo to na teži način, ali smo naučili. 


Tekst: Sanja Vatić, StartIT.rs

Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef


Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

Quantastica: srpski “kvantni” startap


Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica, tim iz Subotice koji se bavi alatima za programiranje kvantnih računara kao i razvojem kvantnih programskih algoritama, je 22. oktobra objavio zatvaranje investicije u iznosu od 200.000 evra. Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica je osnovana u januaru 2019. godine i od tada je postala razvojni partner Američkog Rigetti Computing-a, proizvođača kvantnih računara i povezanih softverskih servisa. Subotički tim Quantastica-e trenutno čini pet ljudi koji rade na razvoju alata Quantum Programming Studio – koji služi za vizuelno programiranje kvantnih računara, kao i simulatora kvantnih kola zasnovanog na jedinstvenom algoritmu, za koji iz ovog startapa kažu da na testovima pokazuje bolje performanse od drugih simulatora dostupnih na tržištu.

Osim programskih alata, Quantastica nudi i usluge razvoja kvantnih programskih algoritama, pa će investicija najvećim delom biti uložena u razvoj već postojećeg asortimana. Nešto više o planovima rekao je Petar Korponaić, osnivač Quantastica-e:

Investicija će pomoći da Quantastica unapredi i komercijalizuje proizvode i da se pozicionira na tržištu kvantnog računarstva koje je sada u povoju, a čija se eksplozija očekuje u narednih nekoliko godina. Takođe, važno je istaći i da je to što jedna nordijska zemlja subvencioniše startape privlačnim iznosima presudilo da se odlučim baš za Icebreaker.

Naime, kako Petar Korponaić dalje objašnjava, upravo zbog podsticaja koje ova država nudi značajno je pomenuti da je dobijanjem investicije Quantastica stekla uslov da se registruje u Finskoj (što je čest uslov investicionih fondova) i dobije dodatna bespovratna sredstva od finskog fonda za istraživanje i tehnološki razvoj Business Finland. Maksimalan iznos koji može da finansira Business Finland je 1.25 miliona evra, od čega 500.000 može biti finansirano kao bespovratna sredstva, a 750.000 kao pozajmica.

O tome kako se Quantastica našla na radaru jednog finskog investicionog fonda Slobodan Stanić, glavni čovek za razvoj softvera iz Icebreaker-a i osoba koja je direktno radila na postizanju ovog dogovora, kaže:

Iako naš fond ulaže prvenstveno u firme iz Nordijskih i Baltičkih zemalja, Quantastica nam je privukla pažnju jer je ono na čemu oni rade približava svet kvantnih kompjutera većem broju korisnika, samim tim ima veliki potencijal. Srbija i region bi u budućnosti mogli da budu vrlo interesantni zbog količine talenta a opet znatno manje konkurencije što se tiče VC fondova.

Lično bih voleo da vidim veći broj firmi koji razvijaju svoje proizvode, naročito upotrebom novih tehnologija, a sa ekspertizom u domenu u kojem deluju. U Evropi iz godine u godinu raste broj VC investitora a i investicija tako da mislim da je i dalje dobar period za pokretanje startapa

 

Odmor po srpskom aršinu: Vacation Tracker


Nike, IBM i McDonald’s koriste srpski Vacation Tracker kako bi pratili godišnje odmore svojih zaposlenih.Ilustracija: vexels.com

Praćenje godišnjih odmora, bolovanja i slobodnih dana u kompanijama sa velikim brojem zaposlenih često ume da bude komplikovan i zamoran proces. Rešenje ovog izazova u vidu digitalnog servisa Vacation Tracker ponudio je razvojni tim kompanije Cloud Horizon u Srbiji.

Ako uzmemo u obzir da kompanije često broje desetine, a nekada i stotine zaposlenih, jasno je da je proces ažurnog praćenja odsustvovanja zaposlenih pravi izazov. Kako bi olakšali ovaj posao, tim iza kompanije Cloud Horizon, osmislio je i napravio rešenje koje već danas koristi oko 370 kompanija širom sveta, među kojima su Nike, IBM, McDonald’s, Deel i druge.

Vacation Tracker je digitalni web alat zamišljen kao desna ruka za menadžere timova koji vode računa o radnim satima i periodima odmora određene grupe zaposenih u kompanijama i manjim firmama. Na ovaj način, platforma nudi jednostavna rešenja za unos svih potrebnih informacija o svim odsustvovanjima zaposlenih sa posla, uz integraciju informacija i podsetnika na Slack i G Suite sistem.

Kako je pre otprilike četiri godine tim kompanije Cloud Horizon prešao broj od 15 ljudi, tim je počeo da se širi, struktura firme se menjala, a sve to je donosilo nove izazove kao što je pomenuto planiranje godišnjih odmora. Ovaj problem naveo je zaposlene da razviju interno rešenje koje će im pomoći u savladavanju izazova na tom polju, a o čijem razvoju i poslovnom modelu je za Netokraciju govorio CTO i suosnivač servisa Slobodan Stojanović.

Od interne potrebe za naprednim alatom do rešenja za svetske brendove

„Šta je realan rok za projekat na kojem radimo, koliko ljudi će biti na odmoru u julu i avgustu i kako to utiče na planiranje posla? Ova i mnoga druga pitanja postaju kompleksnija kad tim i broj projekata rastu“, započinje razgovor Slobodan, dodajući da uopšte nisu planirali da taj softver naprave sami. „A i zašto bismo, kada je to zvučalo kao rešen problem“, dodaje on. Međutim, gotovo rešenje koje im odgovara nisu pronašli.

Njihove potrebe, objašnjava nam dalje Slobodan, nisu bile specijalne – naprotiv, bilo im je potrebno jednostavno i jeftino rešenje, a postojeći HR alati su bili previše kompleksni, a često i skupi za tim od 15 ljudi. Rast tima, dodaje, dovodio je i do potrebe za raznim dodatnim alatima, kao što su Slack i Jira, te nisu žurili sa uvođenjem još jednog alata. Ipak, interni novogodišnji hakaton 2016. godine bio je uvod za projekat iz kojeg će se kasnije roditi Vacation Tracker, o čemu nam je Stojanović detaljnije ispričao:

Na našem takmičenju programiranja tim je probao da napravi jednostavnu aplikaciju za praćenje odmora koja, na žalost, nikad nije završena, ali je dovela do ideje koja je kasnije postala Vacation Tracker. Početkom 2017. godine smo napravili prototip Slack „chat bot“-a za praćenje odmora, ali u tom trenutku nije imao nikakav „backend“, što znači da nije čuvao nikakve informacije, već samo prikazivao formu za zahtevanje odmora direktno na kanalu.

Narednih godinu dana nismo imali vremena da radimo na tom potencijalnom proizvodu, ali smo skupili više od 100 prijava za zatvorenu betu i primili puno e-mailova od zainteresovanih malih firmi.

Nakon dva, tri meseca rada, tim je objavio prvu verziju proizvoda koji je mogao da povuče sve članove njihovog tima sa Slack-a i dozvoljavao da se pošalje i odobri zahtev za odmor. „Srećom, 20 timova od preko 100 prijavljenih za privatnu betu koju smo lansirali krenuli su da koriste proizvod i svakodnevno nam slali vrlo koristan feedback, pojašnjava nam Slobodan i dodaje da od tog trenutka do danas nove funkcionalnosti su isključivo vođene potrebama različitih klijenata koji koriste ovaj servis:

Naša početna pretpostavka je bila da će ovaj proizvod koristiti samo firme koje još uvek nisu dovoljno velike za kompletan HR softver. Brzo smo uvideli da je naša pretpostavka pogrešna, jer smo pored malih firmi i startapa, došli i do prvih timova iz velikih firmi koji su krenuli da koriste naš proizvod.

Deo njih je do tada koristio Excel i kalendar, a deo i dalje koristi velike i kompleksne HR softvere koje ljudi ne vole, pa Vacation Tracker koriste kao „frontend“, tj. proizvod između tima i kompleksnog softvera koji korporacija koristi. Međutim, vremenom smo shvatili da je tržište za naš proizvod zapravo mnogo šire, tako da sada, pored malih i velikih kompanija, naš proizvod koristi i puno neprofitnih organizacija, univerziteta, pa čak i dve crkve.

Potencijal ove platforme prepoznale su i velike kompanije kao što su IBM, American Express, McDonald’s i drugi, a Slobodan dodaje da su do većine trenutnih korisnika, uključujući i te velike brendove, stigli uz pomoć marketing strategije koja se zasniva na sadržaju u okviru sajta i bloga, uz razne druge eksperimente.

Nakon uspešnih par meseci nastupa proizvoda na tržištu, iz Cloud Horizon-a su odlučili da naprave mali tim koji će raditi samo na pomenutom rešenju, i u ovom trenutku taj tim ima troje članova, kojima ponekad pomažu i drugi zaposleni.

Širenje na druge platforme, cilj – otvaranje većeg tržišta

Govoreći o biznis modelu i sistemu naplata, Slobodan kaže da je početna ideja bila da se ponudi fiksna cena od 25 dolara mesečno. S obzirom na to da su iz Cloud Horizon-a uvideli da i velike firme žele da koriste njihov proizvod, odlučili su da za timove preko 50 ljudi naplaćuju 1 dolar mesečno po korisniku.

„Jedina razlika danas u odnosu na početak je to što sada naplaćujemo samo aktivne korisnike u nekom timu, pa ako želite da probate Vacation Tracker to možete da uradite samo sa malim timom u velikoj korporaciji i da za proizvod plaćate svega 25 dolara“, objašnjava Slobodan.

Na pitanje Netokracije šta je to što ovo rešenje izdvaja od raznolike konkurencije kada je reč o management alatima za kompanije i firme, Slobodan smatra da je za sada najveća prednost proizvoda njegovog tima zapravo jednostavnost. Tome u prilog govori i činjenica da su prijave i početna podešavanja za korisnika svedene na minimum, a pored toga, klijenti kao veliku prednost navode integraciju platforme sa Slack-om, kao glavnom kanalu za komunikaciju u mnogim firmama, što Stojanović i objašnjava:

Zaposleni na ovaj način istog trenutka mogu da zahtevaju odmor ili bilo koje drugo odsustvo, za svega par sekundi. Druga bitna stvar koja nas izdvaja je korisnička podrška. Trudimo se da budemo u konstantnoj komunikaciji sa našim korisnicima i da im pomognemo kad god imaju problem ili pitanja u vezi proizvoda.

Sve to, dodaje, doprinelo je da se u poslednjih par meseci između 20% i 25% korisnika koji isprobaju alat u okviru free trail perioda, odluče za pretplatu, a na osnovu tog uspeha tim pravi dalje planove za budućnost. Slobodan kaže da se trenutno radi na još par bitnih funkcionalnosti koje će korisnicima olakšati praćenje odsustva, a zatim je plan da se prošire na još neke platforme, s obzirom na to da će taj potez otvoriti šire tržište.

 

Netokracija.rs

Budućnost fotografije u eri Instagrama


Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u londonskoj galeriji Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

View this post on Instagram

LOVE IS WAR

A post shared by MAKE OUT HILL (@xxxtentacion) on

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeći i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Not.com


„WeWork” izdaje poslovni prostor tehnološkim startapovima i bankarima

Danas se odvija prava “kalvarija” startup jednoroga, naročito u Silicijumskoj dolini, koja je epicentar IT startapera. Ovaj proces neki su već nazvali “not.com” finansijskim mehurom, po svojoj prirodi sasvim drukčijeg od onog iz 2000. godine, kada je nakon procvata „dot.com“ biznisa došlo do pucanja ovog precenjenog miljenika ondašnjih investitora.

Lako je pogledati današnje mnoštvo Inicijalnih javnih ponuda (izlazaka na berzu) firmi koje su, nakon optimističnog „uklizavanja“ na tržište počele da tonu – firme poput Ubera, Lyfta i Pelotona – ili pak „haotičnu raskupusanost“ koju je doživela kompanija WeWork uoči svog zvaničnog izlaska na berzu – lako je uočiti tu jezivu sličnost sa onim finansijskim mehurovima koji su prsli 2000. godine.

I tada, a i sada, kompanije za proizvodnju kućne elektronike i tehnologije su raskošno trošile na oglašavanje, boreći se kako bi iznašle svoj put do profita.

I tada, baš kao i sada, kompanije koje su se hvalile svojom „sposobnošću da promene svet“ odjednom bi priznale kako im je ponestalo novca.

I tada, kao i sada, procene vrednosti nekadašnjih tehnoloških preduzeća su u roku od nekoliko nedelja prepolovljene.

I tada, baš kao i sada, bio je rasprostranjen osećaj opšte euforije, nakon kojeg bi došlo do naglog otrežnjenja, spoznajom da hiljade radnika u nekad obećavajućim firmama spremno čeka da izgubi posao.

Ipak, ako se pogleda samo malo izbliže, današnja korekcija nije ni nalik dot-com balonu. Zapravo, možda bi bilo tačnije reći da je ono što se događa danas potpuno suprotno od situacije od pre dve decenije. Današnja situacija već je nazvana “not.com” (Amerikanci luduju za skraćenicama).

Startup “Peloton” je ponovo popularizovao trenažne bicikle

Hajde da prvo pokušamo da proniknemo šta je to tačno bio ovaj mehur: manija špekulisanja deonicama, tokom koje su obični investitori – od taksista i vlasnika perionica veša, pa do čistača cipela – podizali cene kompanijama koje imaju iole neke veze s internetom, i to bez ikakvog valjanog razloga osim „pa, zato što je to nešto vezano za internet“. Kompanije su shvatile da mogu da povećaju cenu akcija jednostavnim dodavanjem prefiksa „e-„ (npr. „e-Bay“) ili sufiksa „.com“ (kao na Amazon.com) u njihova korporativna imena kako bi privukli – i izvesno zavarali – one koji su neprofesionalci. „Amerikanci teško mogu da krenu u neku finansijsku akciju bez prethodnog konsultovanja sa “berzanskim insajderima“, koji su ih tada savetovali da polažu svoj novac u akcije dot-kom firmi, pisao je svojevremeno Njujork tajms, u svom „posthumnom“ članku posvećenom „smrti“ dotkom buma.

Kako su cene „odlepile“ od stvarnosti i realnog „stanja stvari na terenu“, tako se dogodilo i da je, recimo, Nasdaq indeks udvostručio svoju vrednost između 1999. i 2000. godine, i to „bez bilo kog verodostojnog aspiranta koji bi imao solidnu faktografsku potku za bilo kakvu značajniju revalorizaciju“ (kraće: podizanje sopstvene vrednosti), odnosno drastično uvećanje svoje tržišne cene, kako su svojevremeno pisali ekonomisti Džej Bredford DeLong i Konstantin Magin u svom radu o dotkom mehuru. Pucanje je bilo koliko brzo toliko i proizvoljno: Između februara 2000. i februara 2002, Nasdaq je izgubio tri četvrtine vrednosti „opet bez suštinski ključnih informacija (o istinskoj vrednosti firme)“, pisali su DeLong i Magin. Krajem 2000. godine je javljeno kako je „slupano“ više od pet triliona dolara (pet hilj milijardi). Ovaj nagli rast i nagli pad cena imovine – bez većih promena u ključnim informacijama o osnovnoj imovini – predstavlja samu definiciju finansijskog mehura.

Trenutna situacija je unekoliko drukčija, i to iz najmanje dva važna razloga.

Prvo, u dot-kom eri, oni koji su uložili u deonice internet-firmi bivali su slomljeni. Danas, upravo su investitori ti koji prave slom.

Kada je 9. avgusta 1995. veb-pregledač Netscape izašao u javnost tj. na berzu – dan koji mnogi nazivaju početkom „dot-com“ balona – njegove deonice su u roku od nekoliko sati skočile sa 28 na 75 dolara, iako kompanija nije bila profitabilna. Na današnjem tržištu, događa se nešto sasvim suprotno: startup jednorozi padaju kao pokošeni već u samom startu. Vrednost kompanije WeWork, specijalizovane za izdavanje nekretnina tehnološkim kompanijama pala je za više od 80 procenata uoči izlaska na berzu, kada su investitori sprečili njegove sve veće gubitke.

Peloton, Lyft i Uber takođe su vodili bitku kako bi ubedili berzanska tržišta da ih „rangiraju po berzanskoj krivulji“; svi su uočili da cene akcija padaju na sam dan javne ponude. Institucije i investitori u maloprodajne lance odbijaju da odreše kesu za cene startap jednoroga koje su privatni investitori očekivali – posebno Softbanka, koja je glavni garant za kompanije Uber, Lyft i WeWork.

Ovo nije slika koja odražava neku vrstu masovne manije. To je slika javne trezvenosti, gde je veći broj ljudi dalo dijagnozu postojanja „akutne groznice“ na privatnim tržištima.

Drugo, malo je naznaka bilo kakve krize za one kompanije čiji je glavni proizvod čisti softver.

Sudeći po vestima, mogli biste pomisliti da je ovo bila užasna godina za tehnološke kompanije. Međutim, izlazak tehnoloških kompanija na berzu je u poslednje dve godine pokazivao zdravu snagu, „sve dotle dok je ono što kupujete zapravo istinski tehnološka kompanija“, napisao je Majkl Sembalest, predsedavajući tržišno-investicionih strategija u JP Morganu. Kada pominje “istinske teh-firme”, Sembalest  misli na kompanije čiji je glavni proizvod softver, i pritom ne misli na kompanije kao što je WeWork koja je, zapravo, kompanija za prodaju nekretnina uhvaćena „preobučena“ u kostim „istinske tehnološke kompanije“ pre Noći veštica.

Možda niste ni čuli za one „prave tehnološke“ kompanije – one koje se zovu Zscaler, Anaplan ili Smartsheet – zato što uglavnom prodaju softver za poslovanje ili cloud usluge. Pa ipak, sve one trguju više od 100% iznad svoje IPO cene. Sembalest je pisao o tome da su problematične one firme koje nisu čisto tehnološke, bilo da prodaju hardver plus softver (poput kompanije za bicikle Peloton) ili poseduju digitalno tržište namenjeno onima koji mogu vršiti promet roba i usluga u fizičkom svetu – poput Ubera, Fiverra ili Lyfta. Sve te kompanije trguju ispod svoje IPO cene.

Ovo podvlači jedan od tihih ali verodostojnih prikaza pravog stanja stvari u prodaji tehnologije u ovoj 2019. godini: Potrošačka tehnologija dominira većinom tržišta. Ali, tehnološkim preduzetnicima, kojima su glavni klijenti druga preduzeća, ubiru najveći deo profita. Primera radi, svi znaju da je Amazon dominantan trgovac na malo. Ono što možda ne znaju je da dve trećine Amazonovih prihoda sada pritiče iz usluge „Amazon Web Services“, platforme za korišćenje računara u oblaku (Sa stanovišta zarade, nije preterano reći da je Amazon danas prvenstveno provajder za pohranjivanje klaud-podataka, imajući uz sebe sekundarno odeljenje koje se bavi e-trgovinom). U međuvremenu, Guglovo poslovanje u oblasti klaud-usluga doživljava brz rast, dok je Majkrosoftova klaud-platforma „Azure“ učinila ovu kompaniju najvrednijom na svetu.

Problem sa tehnologijom danas nije toliko što softver nije uspeo da obradi podatke „svega postojećeg na svetu“, već što najslavniji „startup jednorozi“ zapravo nisu softverske kompanije. Borili su se da „uzlete“ jer su im „stopala zaglavljena u ovozemaljsko blato“ – bilo da su to cene radne snage za Uber i Lyft ili troškovi nekretnina za WeWork. Ovi skorojevići postaju sve manji pred okom javnosti, dok kompanije koje se bave proizvodnjom i prometom softvera grade profitabilne kompanije koje „u doba zlatne groznice ne kopaju zlato već prodaju ašove“. Spremne su da svoje klaud-usluge utrže na nekom sajmu potrošačke elektronike i tehnologije.

Ono čemu danas prisustvujemo nije dot-kom mehur. Ako je nešto, onda je to „not-com“, neobuzdani finansijski balon – doba prenaduvanih očekivanja od kompanija koje nisu imale biznise vrednovane poput čisto tehnoloških kompanija (kraće rečeno: prepoznate su kao tehnološke kompanije i shodno tome visoko vrednovane, iako u suštini to nisu striktno tehnološke firme).

 

Derek Tompson (Atlantik)

Pojas i put, nade i bojazni


Kineska inicijativa Pojas i put može da omogući realizaciju velikih infrastrukturnih projekata u evropskim zemljama i poveže ekonomije Zapadnog Balkana, ali vlade u regionu i EU treba da budu oprezne i imaju izbalansiran pristup, rečeno je danas na Beogradskom bezbednosnom forumu, a prenose Tanjug i RTV.rs.

Na panelu o kineskoj inicijativi Pojas i put – evropske perspektive istraživač Centra za proučavanje evropskog susedstva (CENS) Centralnoevropskog univerziteta Hana Semanić je ukazala da je Kina bez sumnje svojim prisustvom dublje ušla u region i da planira tu da ostane duže vreme. Navela je da Kina puno investira u zemlje Zapadnog Balkana koje još nisu postale članice EU i to najčešće u infrastrukturu, telekomunikacije, IT i druge oblasti i da su posebno fokusirani na velike infastrukturne projekte.

pojas, i, put,, beogradski, forumTanjug (Dragan Kujundžić)

“Građani su veoma podeljeni po tom pitanju, da li je to dobro ili ne. Postavlja se, takođe, pitanje da li će to dugoročno biti dobro za zemlje u regionu”, navela je ona.

Semanić je ukazala da bi velika investicija Kine u Crnoj Gori mogla da bude i loša po tu zemlju ako se uzme u obzir koliko se zadužila zbog izgradnje autoputa, kao i da javnost nije dovoljno upoznata sa mogućim posledicama.

Kako je rekla, Kina je tu da ponudi nešto po njihovim uslovima i nije tu zbog altruizma već zbog svojih interesa i potreba.

“Sa druge strane, imate vlasti u Crnoj Gori koje kažu da će to biti uspešan projekat i da je to ono što je potrebno zemlji”, kaže Semanić i upozorava da bi, ipak, to moglo da bude “dužnička zamka” za Crnu Goru.

Isto je i u slučaju BiH koja će sa Kinezima graditi termoelektranu u Tuzli i za koji se dosta zadužila, napomenula je ona i dodala da ni u Crnoj Gorni ni u BiH nema puno nezavisnih medija koji bi mogli da upozore na rizike.

Istakla je da kineske investicije mogu da pomognu zemljama u regionu da realizuju projekte, ali da je zato potreban izbalansiran pristup vlada u regionu po pitanju tih investicija.

Istraživač Novog puta svile iz Velike Britanije Džejkob Mardel je rekao da su kineske investicije i interes u Srbiji verovatno veći problem nego bilo gde i da se upravo po pitanju Srbije najviše postavlja pitanje kineskih investicija u Evropi.

Kaže da je Srbija dobro mesto za kineske investicije pošto ulaže u razvoj infrastrukture, dok Kina ima velika sredstva za ulaganje.

Kako je rekao, ta inicijativa može da donese zemljama kako koristi, ali i neke loše stvari jer se ne poštuje evropska regulativa u realizaciji projekata.

“Takođe, raste politički uticaj Kine na zemlju u regionu. Kinezi nisu došli ovde zato što im je ovde previše fino već zato da bi zaradili novac”.

Mardel ističe da kada je reč o Srbiji postoji prijateljstvo dva naroda, ali i jake veze na relaciji Beograd – Peking.

Podsetio je da kineska kompanija CRBC (Čajna road and bridž korporejšn) ima puno iskustva u Srbiji i Crnoj Gori i da će to iskustvo primeniti u Hrvatskoj gde će izgraditi Pelješki most i dodao da će taj projekt biti finansiran i sredstvima EU.

“CRBC ima mnogo veći obrt nego što je BDP Crne Gore, tako da im je teško da pregovaraju sa tom kompanijom, dok Srbija, sa druge strane, ima tu mnogo bolju situaciju i institucionalne kapacitete za pregovore i realizaciju projekata sa Kinom”, dodao je Mardel.

pojas, i, putTanjug (Dragan Kujundžić)

Istraživač na Poljskoj akademiji nauka Anastas Vangeli smatra da inicijativa Pojas i put ubrzava proces uzrastanja Kine.

“Reč je o široj viziji povezivanja ekonomija u regionu. Jedna od ključnih ideja u ovom procesu je da ukoliko izgradite put, vi ćete razviti i ekonomiju i investicije”, ističe Vangeli.

On objašnjava da se radi o unapređenje integracije lokalnih ekonomija jer, kako navodi, kineski političari zaista veruju u koncept međuzavisnosti.

Ali, reč je o diskursu koji je zaista izazov. Strah od Kine je precenjen, jer već imamo takmičenja u Evropi na više nivoa, kako unutar evrospkog tržišta, tako i ekonomcko takmičenje između EU i Kine”, navodi Vangeli.

U tom smislu, ističe on, teško je da Evropljani govore jednim glasom jer postoje različiti nacionalni ekonomski interesi, što u ovom slučaju nije povezano sa ekonomskim interesima Kine.

“Inicijativa Pojas i put, ipak, nije glavna i jedina opcija u Evropi. Kina ima potrebu da proširi svoje tržiste, da ne radi samo sa SAD, već i sa Evropom, ostatkom Azije i Latinskom Amerikom”, objašnjava Vangel.

Međutim, Vangeli dodaje i to da postizanje trgovinskog sporazuma između SAD i Kine ne bi bilo povoljno za Evropu, jer, kaže on, ukoliko Kina pristane na veliki uvoz iz SAD ili veliki izvoz u SAD to će umanjiti njenu zainteresovanost za proširenje na evropskom tržištu.

Pokretanje 17+1 incijative je samo prikazivanje realnosti u Evropi, koja se kreće u dve brzine. Zapravo deo ove inicijative su zemlje koje imaju niži intenzitet ekonomskih odnosa sa Kinom, jer, uglavnom, zemlje Zapadne Evrope ostvaruju 80 odsto ekonomskih odnosa sa Kinom kada je reč o ekonomskoj saradnji između Kine i Evrope, konstatovao je Vangel.

ChinaMed.it

Šefica Istraživačke grupe za razvoj ekonomije i regionalne studije u Mađarskoj akademiji nauka Agnes Szunoma ocenila je da evropske zemlje nemaju isti pristup po pitanju inicijative Pojas i put.

Takođe, kaže da je Mađarska možda najviše prokineska zemlja u Višegradskoj grupi.

“Mi smo zaista povezani sa Kinom i na političkom i na ekonomskom nivou. Sa druge strane, u okviru Višegradske grupe Slovačka je najmanje povezana sa Pekingom, imajući u vidu da u toj zemlji nema velike kineske investicije, te su oni najviše uzdržani po tom pitanju” –  objašnjava Szunoma.

Na pitanje koju poruku šalje zemljama u regionu Zapadnog Balkana na osnovu mađarskog iskustva saradnje sa Kinom, Szunoma je rekla da države na Zapadnom Balkanu moraju da budu strpljive.

“Morate da poznajete kinesku filozofiju biznisa, jer ako je ne poznajete teško će te uspeti da sarađujete s njima. Vlasti na Zapadnom Balkanu treba da budu striljive pošto Kinezi razmišljaju dugoročno o svojim investicijama, ne razmišljaju samo na period od pet ili četiri godine” –  naglašava ona.

Takođe, dodaje da nije lako pregovarati sa Kinom, jednom od najvećih svetskih ekonomija u ovom slučaju, kada ste mala zapadno-balkanska zemlja.

RTV.rs

Tanjug