Epl vs. Huavej: Kineski uzlet i američko poniranje


Zbog smanjenih isporuka svojih modela na kinesko tržište Epl gubi trku sa Huavejem, donosi Wall Street Journal.

Isporuke Eplovog ajfona Kini znatno su se smanjile u odnosu na ukupne isporuke pametnih telefona ove firme koje je u poslednjem kvartalu isporučila Kinezima, dok je prodaja lokalnog rivala Huaveja porasla na najvećem svetskom tržištu pametnih telefona – u Kini.

Isporuke ajfona Kini opale su znatno više nego što je to slučaj sa pametnim telefonima drugih proizvođača – više od ukupne isporuke pametnih telefona u prošlom kvartalu, što je imalo za posledicu da Apple Inc. dodatno izgubi udeo na kineskom tržištu u odnosu na lokalnog rivala Huawei Technologies Co. na ovom najvećem svetskom tržištu pametnih telefona. Prema podacima International Data Corp, isporuke su pale za 20% u odnosu na prethodnu godinu, stavljajući tačku na „i“ na već prisutan trend gubljenja tržišta koje je Epl iskusio krajem prošle godine. Prošlog meseca, Eplov CEO Tim Kuk je za pad prodaje ajfona u Kini zbog ekonomskog usporavanja.

To usporavanje – uz globalni trend među vlasnicima telefona da ređe kupuju najnovije modele – doprineli su padu ukupnih isporuka pametnih telefona u Kini za 9,7% u ovom kvartalu. Pad Eplove prodaje i isporuka doveo je do pada profita na kineskom tržištu na 11,5% sa 12,9% pre godinu dana, navodi IDC. Epl, koji je sada četvrti najveći proizvođač u Kini, bio je vodeći prodavac pametnih telefona u ovoj zemlji od početka 2015. godine prema podacima IDC-a, koji je objavio da je Huavej takođe dobio udeo na tržištu telefona najviše kategorije kojim su dugo dominirali Epl i kompanije poput njega.

“Visoka cena ajfona X je 2017. produžila korisnički ciklus zamene, dok novi modeli prošle godine nisu imale dovoljno inovacija da bi ih korisnici kupili”, rekao je Si Vong, IDC-jev analitičar za Kinu. „Huavej je, nasuprot tome, preduzeo tehnološke korake koji su njegove uređaje učinili konkurentnijim u fotografiji, igrama i poslovnim aplikacijama, rekao je on.

Prema podacima IDC-a, iako u Sjedinjenim Državama praktično ne postoje telefoni Huaveja, globalne isporuke pametnih telefona ove firme su u četvrtom kvartalu porasle za 44% , prema IDC-u, što ga je prošle godine svrstalo na treće mesto po svetskoj prodaji. I pored ovakvog uspeha, prošlogodišnja svetska prodaja Huaveja i dalje zaostajala za Samsungom i Eplom.

Oštar pad isporuka Eplovih mobilnih uređaja u četvrtom tromesečju u Kini je takođe bio pretočen u povećanje profita ne samo za Huavej već i za druge lokalne brendove, uključujući BBK Electronics Corp. (Oppo) i Vivo. Analitičari kažu da je skorašnji uspeh kineskih proizvođača mobilnih telefona usledio usled ponude jeftinijih modela i unapređene tehnologije, koja je usmerena prema kupcima na lokalnom tržištu.

Međutim, isporuke kineske kompanije Xiaomi Corp. – koja je prošle godine prikupila 4,7 milijardi dolara kroz inicijalnu javnu ponudu na berzi u Hong Kongu – pale su za 35% u četvrtom kvartalu, što, prema IDC-u, ukazuje na premalo novih proizvoda i razočaravajuću prodaju njegovog vodećeg modela pametnog telefona Mi Mix 3.

Uspeh njegovih pametnih telefona je retka dobra vest za Huavej. Kanadske vlasti su decembra 2017. uhapsile njihovog finansijskog direktora pod optužbom koja se odnosi na nepoštovanje američkih sankcija protiv Irana. On se, takođe, bori protiv posebnih krivičnih prijava U SAD-u, koje ga terete da je ukrao intelektualnu svojinu američke firme T-Mobile US Inc. Huavej je negirao sve ove optužbe koje su mu upućene.

U međuvremenu, Sjedinjene Države lobiraju kako bi privukle saveznike koji bi podržale inicijativu da se američkim telekom operaterima zabrani kupovina 5G mrežne opreme od Huaveja, koji je vodeći svetski proizvođač opreme za mobilne telekomunikacije kao što su bazne stanice, ruteri i svičeri.

Huavej je nastavio da lansira seriju vrhunskih telefona koji su mu pomogli da se pozicionira bolje u odnosu na Apple. Otkrivanje preklopnog 5G telefona očekuje se na jednom promotivnom događaju, naime, na sajmu mobilne industrije u Barseloni krajem ovog meseca.

wsj.com

Kako je sendvič „pojeo“ Britaniju


Britanska industrija sendviča koja je pobedila svet danas vredi osam milijardi funti godišnje (9.124 milijardi evra). Sendvič je preobrazio način na koji pristupamo čak i obroku poput ručka, a onda je učinio isto i u osvajanju našeg doručka; sada počinje da dominira i našim navikama u konzumaciji večernjeg obroka.

Pronalazak ohlađenog pakovanog sendviča, danas gotovo neizbežnog saputnika i dodatka modernom britanskom životu je toliko uticajan, toliko raznovrstan i tako nadomak ruke da ga možda baš ovog trenutka jedete; ovaj pronalazak dogodio se tačno pre 37 godina. Kao i mnoge druge stvari koje se tiču sendviča, ovo na prvi pogled može izgledati neverovatno. Ali to je istina. U proleće 1980, Marks & Spencer, najmoćnija robna kuća u Britaniji počela je da u svojim prodavnicama prodaje pakovane sendviče. Ništa preterano „fensi“: Losos i krastavac. Jaje i kres-salata. Trouglovi od belog hleba u plastičnim pakovanjima, pohranjeni u portabl-kutije, kao užina, na poslu… uz sve ostale stvarčice koje stalno držimo uz sebe. Cene sendviča idu već od 43 penija (49 evro-centi odnosno pola evra).

Makar i letimičan pogled na britansku industriju sendviča – vrednu preko devet milijardi evra godišnje – čini se kako je nezamislivo da to i ranije nije bilo isprobano, ali nije.

Ako ništa drugo, izgledalo je čudno. Ko bi platio za nešto što bi se isto tako lako moglo napraviti kod kuće? “Kada je sve to sa sendvičima počelo, svi smo mislili da je to bilo pomalo smešno”, rekao je Endrju Mekenzi, koji je nekada vodio odeljenje za hranu u edinburškoj prodavnici M&S. Međutim, oni su se prodali tako brzo da je eksperiment sa sendvičima odmah uveden i u praksu: sa pet prodavnica pojavili su se u 25, a onda na 105.

Bez svesne namere da postanu simbol savremenog stila, zapakovani sendviči jesu sjajan prikaz novog načina života i rada.

Svaki supermarket je odmah poklekao ovom trendu. Naširoko i nadugačko po zemlji Britaniji, kuvari, pekari i mnoštvo raznovrsnih dilera prestali su sa svojim dotadašnjim biznisom da bi promptno otpočeli sa industrijskom proizvodnjom sendviča. Sendvič je prestao da bude neka usputna misao ili užina kupljena iz očaja, postavši „gorivo“ jednog dinamičnog, preduzetnog postojanja savremenog čoveka.

Mladi diplomirani ekonomista po imenu Rodžer Vajtsajd je tada preuzeo dužnost šefa odseka za sendviče pri lancu M&S prodavnica. Masovno pravljenje sendviča koje biste mogli da, ako je potrebno, otvorite i konzumirate na ulici, transformisalo je ponašanje ljudi. “Trenutno zadovoljstvo i potpuna pogodnost i isporuka”, rekao je Vajtsajd; shvatio je da su Pret a Manger, Starbucks, Costa Coffee i Subway spremni da u ovom poslu odu mnogo dalje. Industrija sendviča se tokom 1990-tih utrostručila. Do kraja 20. veka, više ljudi u Britaniji je proizvodilo i prodavalo sendviče nego što je radilo u poljoprivredi!

Tokom vekova svog postojanja, jedna od najvećih prednosti sendviča je bila kako se on nekako sasvim prirodno ugradio u živote Britanaca, omogućavajući im da ga jedu dok hodaju, čitaju, čekaju autobus, rade, sanjare ili proveravaju svoje mobilne uređaje, istovremeno se neretko služeći i prstima: štrpnuti malo sa ćoška, otresti mrvice sa stola ili odeće.

Pa ipak, to što nešto, eto, deluje jednostavno ili intuitivno ne znači da to i jeste. Uspon britanskog hladnog sendviča je u proteklih 40 godina bio plod smišljene strategije, zapanjujuć i gotovo suludo fenomenalno uspešna niša za zapošljavanje ogromnog broja Britanaca. Karijere muškaraca i žena, poput Rodžera Vajtsajda, poprimile su oblik miliona postepeno uvođenih poslovnih koraka: iznaći sortu paradajza otporniju na gnječenje, ili načina da slanina bude što hrskavija; odvijala su se vrlo opsežna i detaljna istraživanja molekularne strukture hleba, ali i „kompresionih svojstava salate“ (kraće rečeno: kako odgajiti salatu koja se, pritisnuta hlebom, neće sparušiti). Opsednut savršenstvom i osvajanjem što većeg dela tržišnog kolača, svet sendviča je, što ne iznenađuje, odavno prerastao u tržišnu nišu koja je stalno pod pritiskom trajne i nemilosrdne konkurencije. Već je običajena pojava da svake sedmice rivalski sendvič-mejkeri velikih igrača međusobno „razmenjuju“ svoje „fore i fazone“ – kreativne detalje koje „pozajmljuju“ jedni od drugih, da bi potom napravili „svoju, pravu stvar“. Jedan od bivših dobavljača za M&S lanac sendviča rekao je da unutar ove sendvič-arene postoji „apsolutna strast“ među takmacima . “I to među svima njima… tako mora biti.”

Britanski proizvođači sendviča traženi su širom Evrope i rado ih pozivaju u Rusiju ili na Bliski istok u svojstvu „svakolikih savetnika“: od uputstava za ambalažu i proizvodne linije do “osećaja u ustima” i sorti kres salate najboljih za pripremu sendviča. “U Saudijskoj Arabiji apsolutno obožavaju priču o engleskom vojvodi (od Sendviča), ili o podlacu”, kaže jedan vlasnik pogona za sendviče. A tokom nedelja izveštavanja, pisac ove storije kaže da nije naišao ni na jednu osobu koja je makar i posumnjala da ovaj dugotrajni procvat posla sa sendvičima neće trajati i u godinama koje dolaze. „Ovo je ogroman biznis. Svi smo u njemu. I mi to radimo mnogo, to je naš pregled tržišta“, rekao je Martin Džonson, izvršni direktor Adelie Foods, glavnog dobavljača sendvičima za brojne britanske kafiće i univerzitete.

Najočigledniji – i najambiciozniji – plan koji su „skovali“ kreativci iz industrije sendviča je da nas nateraju da ih jedemo tokom čitavog dana. Uočljivo je i da ljudi iz ovog biznisa retko kad govore o doručku, ručku ili večeri. Umesto toga, oni govore o “dnevnim porcijama”, “prilikama” i “misijama”, a svaka od ovih „prilika“ je dobra za – sendvič. U 2016. godini, britanska javnost je procenila da je bilo pet milijardi „sendvič-misija“, a one su vremenski sve ravnomernije raspoređene tokom dana. U poslednjih nekoliko godina, najveći razvoj u poslovanju sa sendvičima je bilo uspešno ciljanje na doručak kao na najbitniji obrok ljubitelja sendviča. A sledeća granica koju treba osvojiti, kako već logika diktira, jeste večera – ili, kako je opisuju u Adelie Foods, “fragmentacija večernje prilike”.

 

Topla preporuka, ovu priču u celosti možete pročitati na sajtu Gardijana

Naučni eksperiment dug pola milenijuma


Mikrobiolozi su 2014. godine započeli studiju koja bi, kako se nadaju, trebalo da se nastavi još dugo nakon njihovih života. Ovu interesantnu naučnu avanturu donosi američki magazin Atlantik.

U (ne tako) dalekoj budućnosti, recimo 2514. godine, neki budući naučnici će doći na Univerzitet u Edinburgu (pod pretpostavkom da taj univerzitet još uvek bude postojao), otvoriti drvenu kutiju (pod pretpostavkom da kutija u međuvremenu ne bude izgubljena), i rastaviti set staklenih laboratorijskih bočica unutar kojih su se stare suve bakterije uzgajale 500 godina. Sve ovo pretpostavlja da čitav eksperiment neće u međuvremenu biti zaboravljen, da uputstva do polovine trećeg milenijuma ne budu iskrivljena ili zaboravljena, kao i da će nauka – ili neka njena verzija – još uvek postojati te 2514. godine.

Do tada, naučnici koji su sanjali ovaj 500-godišnji eksperiment – Ralf Meler (Ralf Möller), mikrobiolog iz nemačkog aerokosmičkog centra, i njegovi britanski i američki saradnici – biće već prilično dugo mrtvi. Oni nikada neće doznati odgovore na pitanja o dugovečnosti bakterija, koja su njih zaintrigirala 2014. godine. Melerov saradnik na Univerzitetu u Edinburgu, Čarls Kokel (Charles Cockell), jednom je „zaboravio“ na sušenu Petrijevu posudu cijanobakterije Chroococcidiopsis „samo“ deset godina, da bi hotimice otkrio da su njene ćelije još uvek bile u životu. Naučnici su oživeli bakterije iz mesnih konzervi starih 118 godina i, još kontroverznije, one koje su se milionima godina nalazile „zarobljene“ u kristalima ćilibara i soli.

Sve ovo sugeriše, kaže Meler, da “život na našoj planeti nije ograničen ljudskim standardima”. Razumevanje onoga šta to, zapravo, znači, zahteva rad koji prevazilazi ljudski životni vek.

Fizički, 500-godišnji eksperiment se sastoji od 800 jednostavnih staklenih bočica koje sadrže ili Chroococcidiopsis ili drugu bakteriju, Bacillus subtilis. Staklene bočice su hermetički zatvorene tj zapečaćene plamenom. Polovina ih je zaštićena olovom, kako bi ih zaštitili od zračenja radona i kosmičkih zraka koji mogu izazvati oštećenje DNK (Dupli set bočica se kao rezerva nalazi u Prirodnjačkom muzeju u Londonu radi podrške održivosti ovog jedinstvenog projekta). Svake druge godine tokom prve 24 godine, a potom na svakih 25 godina u narednih 475, naučnici bi trebalo da testiraju osušene bakterije radi ispitivanja njihove održivosti i oštećenja DNK. Prvi skup podataka iz eksperimenta objavljen je prošlog meseca.

Otvaranje bočica, dodavanje vode i brojanje kolonija koje rastu iz rehidriranih bakterija je onaj lakši deo posla. Onaj teži deo glasi: kako obezbediti da neko, nakon smrti začetnika eksperimenta, nastavi da ga, shodno zacrtanom planu, sprovode i u budućnosti. Tim je ostavio USB memoriju sa instrukcijama, za koje Meler shvata da nije dovoljno solidan način, s obzirom brzinu kojom digitalne tehnologije zastarevaju. Takođe su na papiru ostavili štampanu kopiju sa instrukcijama. “Pa ipak, samo razmislite o stanju tog papira starog 500 godina”, kaže on, kako bi požuteo i raspao se. „Treba li uputstva urezati u kamen? Ili da ih urežemo na metalnu ploču? ”Ali, šta ako neko ko ne može da čita napisano dođe u kontakt i odluči da tu metalnu ploču s uputstvima shvati kao hladnu, sjajnu relikviju, kao što su nekada grobari pljačkali drevne grobnice?

Pola milenijuma od danas – nijedna strategija neće stoprocentno osigurati sprovođenje eksperimenta do kraja. Ovaj tim, stoga, traži da istraživači, na svakih četvrt veka, kopiraju uputstva kako bi ostali jezički i tehnološki ažurirani, tj ostali “u toku” zbivanja.

Meler i njegove kolege su među najambicioznijim naučnicima koji planiraju dugoročni eksperiment, mada postoje i drugi koji su mu prethodili.

Fizičar po imenu Tomas Parnel je 1927. izlio katran u levak i tako počeo da meri viskoznost supstance koja se veoma sporo slivala. Kada je Parnel umro, niz fizičara je ovaj eksperiment s padom, tj gravitacijom i viskoznošću brižljivo održavao u životu, disciplinovano beležeći svaku “kap” tj grumen. Poslednja kap (odnosno grumen) katrana pala je u aprilu 2014. godine, a ovakav eksperiment može trajati dokle god u levku ima katrana.

Nekoliko dugoročnih studija urađeno je i u oblasti biologije biljaka. Na engleskom imanju magnata koji se bavio proizvodnjom poljoprivrednog đubriva, naučnici su proučavali kako različita gnojiva utiču na pojedine kulture koje se uzgajaju na istim poljima, prateći ih iz godine u godinu počev od 1843. godine. U Ilinoisu, poljoprivredni stručnjaci su sprovodili studiju uzgajanja kukuruza od 1896. godine. Jedan botaničar sa Univerziteta u Mičigenu je 1879. godine zakopao 20 staklenih bočica od 50 semenki koje je trebalo redovno iskopavati i testirati na održivost. Položaj bočica čuva se u tajnosti kako bi se sprečila zloupotreba. Poslednja boca će biti iskopana 2020. godine.

Na državnom univerzitetu Mičigen obavlja se i eksperiment s Ešerihijom koji bi mogao da traje vekovima. Od februara 1988, laboratorija mikrobiologa Ričarda Lenskog posmatra kako E. coli mutira i evoluira tokom generacija. Trenutno su na generaciji 70.500. Iz razloga što se E. coli tako brzo replikuje i umnožava, razvoj ove bakterije deluje poput hiper-brze evolucije.

Uprkos prirodi ovog eksperimenta, Lenski nije razmišljao o dalekoj budućnosti. Mislio je da će eksperiment trajati nekoliko godina, i u jednom trenutku, kada je osetio da je prikupio koliko god je mogao informacija, pomislio je da bi mogao da ga okonča. “Međutim, kad god bih svojim kolegama pomenuo da bih uskoro mogao da ga privedem kraju”, priseća se, “odgovorili bi mi da to’ne mogu da učinim’. To me je navelo da shvatim da naučnici cene ovaj eksperiment upravo zbog te njegove dugovečnosti kao i potencijala za neka nova iznenađenja.” Njegova laboratorija je 2003. napravila jedan od najneverovatnijih nalaza. E. coli je odjednom razvila sposobnost da „pojede“ molekul nazvan citrat. Na osnovu posmatranja prethodnih generacija kulture ove bakterije, koje njegova laboratorija redovno zamrzava i arhivira, jedan Lenskijev diplomac je bio u stanju da rekonstruiše niz mutacija koje su postepeno dovele do onoga što je izgledalo kao „brzi prekidač“ ka fazi razvoja u kojem je ova bakterija promenila svoje “navike”.

Svakoga dana, već 30 godina, neko u laboratoriji Lenskog prenosi Ešerihiju koli u novu posudu i to koristeći istu vrstu staklenih posuda i isti medijum. Bakterije su, baš kao i same laboratorijske tehnike za njihovo proučavanje vremenom evoluirale – naučnici sada mogu da, recimo, sekvenciraju čitav genom E. coli – a on će nastaviti da se stalno menja. Lenski je, izgleda, pronašao kolegu spremnog da se obaveže kako će održavati eksperiment kada se njegvo kreator bude povukao.

“Naravno, da bi se ovakav eksperiment nastavio, pretpostavka je da nauka i dalje izgleda kao što izgleda danas, u smislu da će univerziteti postojati, da će biti profesora sa laboratorijama i tako dalje”, kaže Lenski. “Ipak, ako se ne gleda toliko daleko u prošlost, to nikako nije uobičajen način na koji nauka funkcioniše.” Do pre samo nekoliko stotina godina, novac za naučna istraživanja poticao je uglavnom od bogatih pokrovitelja, a ne od vladinih agencija.

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da nije nije nikakva nepoznanica

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da više nije nikakva nepoznanica (phys.org)

Vekovnom eksperimentu je potreban i dugoročni finansijski plan, a Lenski je tražio svog bogatog pokrovitelja. Njegov eksperiment je uživao finansiranje od strane vlade, ali je on bio svestan nepouzdanosti ove finansijske linije, posebno ukoliko u jednom momentu državna podrška nauci erodira. Lenski bi, u idealnom slučaju, želeo da stvori zadužbinu, pa je seo i izračunao: Zadužbina od 2,5 miliona dolara bi obezbedila povrat od oko 100.000 dolara godišnje, što bi trebalo da pokrije troškove za materijal i plate tehničara koji su na eksperimentu zaposleni na dnevnom nivou. “Tako da bih bio izuzetno zahvalan ukoliko bi se odazvao neki veliki donator”.

Molerov 500-godišnji mikrobiološki eksperiment je daleko jeftiniji i zahteva uključenost manje broja stručnog osoblja, jer taj posao može da obavlja samo jedan istraživač na svakih 25 godina. To od ljudi, međutim, zahteva da pamte i vrednuju nauku kao dragocen poduhvat, i, naravno, da poseduju resurse da ga sprovode. S obzirom da je eksperiment počeo 2014. godine – pre nego što su neki svetski događaji učinili da svi shvate kako saradnju između Britanije, Nemačke i Sjedinjenih Država možda ne treba uzeti zdravo za gotovo – pisac ovih redaka je pomenuo Meleru da čak i planiranje eksperimenta koji bi trajao 500 godina zahteva izvesnu količinu optimizma u pogledu stabilnosti sveta u kojem danas živimo.

Zamislite, rekao je, prvog čoveka koji je krenuo da istražuje: “Šta je iza sledećeg brda? Šta je iza sledeće reke? Šta je iza sledećeg okeana? Naša radoznalost je uvek obeležena optimizmom.“ Dakle, za ovakve i slične interesantne eksperimente, koji bi mogli dovesti do velikih otkrića, naučnik, kao radoznalo biće, treba da nastavi da se upušta u nepoznato i pritom stalno bude optimista.

 

The Atlantic

Zašto Poljaci nisu impresionirani ekonomskim dostignućima Poljske?


Poljska već više od dve decenije doživljava najstabilniji visoki privredni rast u Evropskoj uniji sa prosečnom stopom od 3,7 odsto godišnje, čime je zaradila nadimak „Evropskog tigra“. Ovo dostignuće je tim pre značajnije jer je bilo inkluzivno: povećao se broj poslova kao i zarade, nejednakost unutar prihodnih grupa i regiona je ostala na niskom nivou, a procenat siromašnih je opao.

Međutim, brzi ekonomski uspon Poljske stvorio je i nove izazove. Kreativna destrukcija na kojoj se zasnivao proces privrednog rasta tokom proteklih „zlatnih decenija“rasta takođe je izazvao velike društvene promene koje su stavile na iskušenje otpornost i fleksibilnost građana. Radnici su se preselili sa oranica i imanja u fabrike, a potom i u kancelarije, sa značajnim povećanjem privremenih ili “neželjenih” ugovora i relativno ograničenom socijalnom pomoći. Zajedno sa trendovima automatizacije i negativnim uticajima na nisko kvalifikovane poslove, mnoge porodice radničke klase su se suočile sa povećanom anksioznošću i nesigurnošću u vezi sa svojom budućnošću.

I dok su radnici odgovorili na podsticaje koji dolaze od konkurencije na tržištu povećanjem produktivnosti rada, plate u Poljskoj ostaju među najnižim u Evropskoj uniji. U 2015. godini, prosečna satnica po zaposlenom (izuzev u sektorima poljoprivrede i javne uprave) u Evropskoj uniji iznosili su €25,00, ali samo €8,60  u Poljskoj, što je ovu zemlju svrstalo među šest najniže rangiranih zemalja grupe EU28. A konvergencija (približavanje) poljskih plata onim platama koje imaju radnici u Nemačkoj – njenoj neposrednoj komšinici na zapadu i važnoj destinaciji za svoje radnike – nastupa samo polako; rast produktivnosti i realne zarade znatno više prate jedno drugo u Nemačkoj nego u Poljskoj. Na primer, između 2000. i 2016. godine, poljska produktivnost rada (proizvodnja robe i usluga po radnom satu) porasla je za oko 51 odsto, a naknada za radnike porasla je svega 33 odsto.

Osim toga, postoji i frustracija čak i među onima kojima najviše favorizuju poljske ekonomske trendove. Aspiracije, tj težnje i percepcija Poljaka narastali su paralelno s rastom blagostanja i privrednog rasta: stoga, ​​mnogi danas smatraju da „kopča“ koju poljska ekonomija treba da uhvati sa visoko prihodnim zemljama u EU, a naročito sa Nemačkom, idu frustrirajuće sporo. To podrazumeva ulaganje u upravljanje u javnom sektoru, posebno u efikasnosti vlasti i odgovornosti prema građanima kada je reč o pružanju usluga javnih službi.

I kao da ne pomaže ni to što je u Poljskoj, za razliku od ostatka Evrope, došlo do značajnog gubitka poverenja u EU, ključnog „eksternog sidra“ tj spoljnog oslonca poljskih reformi. Pristupanje i posvećenost evropskim pravilima (acquis communautaire) Evropskoj uniji bili su ključni faktori koji su doveli do reformske vizije i doslednosti koje su Poljsku lansirale u zonu visokih prihoda. Ovo sidro se, međutim, sada suočava sa sopstvenim izazovima.

Uprkos ovom [napretku], mnogi Evropljani smatraju Uniju ili suviše udaljenom ili previše ometajućom u svakodnevnom životu koji vode u svojim državama. Neki drugi se pitaju kakve im je to sve vrednosti Evropska unija dodatno podarila, pitajući se na koji to način Evropa poboljšava njihov životni standard. A previše je onih koji misle da EU nije uspela da ostvari svoja očekivanja jer se bori sa najgorom finansijskom, ekonomskom i socijalnom krizom u svojoj posleratnoj istoriji (Evropska komisija 2017: 2).

Izvori rasta koji su Poljskoj obezbedili status visoko dohodovne zemlje, i koji su joj obezbedili značajno povećanje prosperiteta, sada su manjeg opsega i potencijala – nedovoljnog da bi doveli do daljih velikih poboljšanja u viini prihoda. Mnoge zemlje koje su postigle status visoko dohodovnih su od tada imale relativno spori rast. U periodu od 1960-tih do 90-tih, samo je 10 zemalja ušlo u elitni klub zemalja sa visokim prihodima (HIC) i imalo prosečan godišnji rast BDP-a po glavi stanovnika blizu ili više od dva procenta (videti sliku 1).

Slika 1. Dostizanje statusa visokog dohotka i prosečnog rasta BDP-a, 1965-95:

Napomena: Zemlje u svetlo zelenoj boji imaju godišnji rast BDP-a od oko 2% ili više

Rešavanje ovih izazova u sadašnjem globalnom kontekstu nije mali poduhvat. Kao i ostatak sveta, i Poljska se sada suočava sa drugačijim globalnim kontekstom – jednim nižim rastom i većom neizvesnošću. Proizvodnja je manje radno intenzivna nego ranije. Četvrta industrijska revolucija, koju karakteriše automatizacija proizvodnih procesa, izaziva odliv značajnog broja srednje kvalifikovanih radnika ka razvijenom svetu.

Iskustvo konsolidovanih ekonomija sa visokim prihodima daje sledeće uvide za napredovanje Poljske (pogledajte Sliku 2). Prvo, potrebno je bolje upravljanje kako bi se steklo poverenje u vladu. Ovo bi se moglo postići tako što će javne službe biti orijentisane ka klijentu, transparentnije i efikasnije, i direktnije, kroz uključivanje građana u poboljšanje pružanja javnih usluga.

Drugo, održavanje zdravih makroekonomskih politika sada će morati ds uključit stvaranje fiskalnog prostora za bavljenje rastućim pritiscima usled starenja stanovništva i sve neizvesnijeg globalnog konteksta.

Treće, nastavljajući da povezuje zemlju na međunarodnom nivou kako bi građanima omogućila da nastave da uživaju u benefitima nastalim iz trgovine i integracije podrazumeva povećanje ulaganja u odgovarajuću čvrstu i meku infrastrukturu. A stav o migraciji može biti i unekoliko inkluzivniji.

Četvrto, usredsređivanje na globalne lance vrednosti – uz fokus na kvalitet proizvoda i usluga kroz usaglašenu podršku inovacijama – predstavlja jedan od načina da Poljska postane ključni pokretač privrednog rasta.

Konačno, uključivanje svih građana u proces upravljanja znači nastaviti širenje ulaganja u kvalitetno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve. To, takođe, podrazumeva uspostavljanje bolje ravnoteže između sigurnosti posla i fleksibilnosti tržišta rada, pružanje podrške radnicima u međuprostoru i pauzi između dva radna mesta, usmeravanje budžetskog novca za socijalna pitanja, pre svega na potrošnju za sve starije Poljake i ugroženih delova stanovništva, kao i osiguravanja napretka u poreskom sistemu.

Slika 2.  Performanse Poljske, na osnovu iskustava konsolidovanih ekonomija sa visokim prihodima:

I, konačno, kako se privredni rast ove zemlje bude usporavao u susretu sa ovim izazovima, Poljska bi trebalo da se pobrine za zajedničku viziju i dugoročni kontinuitet politike, stvari koje su u prošlosti tako dobro služili državi.

Budući razvoj

Ovaj blog je prvi put pokrenut u septembru 2013. godine od strane Svetske banke, u nastojanju da upravljačke strukture učine osetljivijim i prijemčivijim za siromašne ljude, i ponudi rešenja za najizraženije probleme budućeg razvoja. Nastavak ovog cilja, Future Development je ponovo pokrenut u januaru 2015. godine na brookings.edu

 

Za arhivirani sadržaj posetite: worldbank.org

 

Enrique Aldaz-Carroll, Rogier van den Brink, and Emilia SkrokTuesday, December 18, 2018 (Brookings Institute)

Treba li premestiti svoj startup u Silicijumsku dolinu?


Upoređeni su odgovori na to pitanje iz 2009. i 2019 i evo kakav je ishod.

Često je najbolji savet onaj koji zavisi od situacije, a situacija na području zaliva San Franciska (Bay Area) se u poslednjoj deceniji dramatično promenila. Evo malo detaljnijih opisa i osvrta na dva odgovora koja bi jedan startaperski osnivač dobio na pitanje: „Da li da premestim svoju startup firmu u Silikonsku dolinu?“ Pa, zavisi… od toga da li su to pitate 2009. ili 2019. godine.

Da li da se preselite u Silikonsku dolinu – odgovor za 2009. godinu:

Pre 10 godina bilo je lako dati savet kada su osnivači pitali treba li se preseliti u Silikonsku dolinu. Odgovor je bio svesrdno “da!”

Poznata je činjenica da je broj investitora u Silikonskoj dolini, kao i broj talentovanih ljudi na tom mestu veći nego bilo gde drugde..

Startup firmama sa visokim rastom, definisanim kao one koje pokušavaju da ostvare prihod od 100 miliona dolara u periodu manjem od jedne decenije (ono što vam je potrebno da privučete elitne investitore i da postignete status jednoroga), potrebni su talentovani članovi tima i „vagoni keša“.

Ne postoji mesto na svetu na kojima te dve stvari ima u većem izobilju od Zalivske oblasti.

Ukoliko želite da se latite filmskog posla, idete u Los Anđeles jer je to mesto za talente, novac i distribuciju. Ako želite da napravite jednoroga ili dekakorna, dolazite u Zaliv (dekakorn – startap firma koja je postigla 10 milijardi dolara)

Oko ovih stvari nikada nije bilo neke polemike.

Veliki startup osnivači mogu doći praktično sa bilo kog mesta na planeti, ali ovde, u Silicijumskoj dolini, oni grade svoje velike poslove.

Naravno, mogli bismo onda i danas videti kako su svoj život započeli Groupon (Čikago), Tumblr (Njujork) i Snapchat (Los Anđeles), ali bismo u Zalivu uočili i još mnogo Ubera, Airbnbs-a, Fejsbuka, Guglova i Tesli.

Ponuda i potražnja funkcionisali su izuzetno dobro za investitore u zalivu San Franciska, koji nisu osetili bilo kakav FOMO sindrom tako što su se držali startupa u Silicijumskoj dolini. Verovatno većina vi-sijeva (VC, venture capitalist) još uvek ne želi da avionom leti predaleko i da prisustvuje sastacima odbora na mestima udaljenim više od sat-dva od Doline (čitaj: Sijetl – San Dijego).

Ako se preselite sa svojom startap firmom u Silikonsku dolinu – odgovor koji važi za 2019. godinu:

Tokom protekle decenije, „ušće“ na kojem su se slivale preduzetničke, startaperske struje u rasponu od vođenja biznisa na području Zaliva i vođenja tog istog u ostatku sveta se dramatično proširila.

Apartmani u San Francisku i na području zaliva su dva do pet puta veći nego u drugim gradovima. Dođavola, čitali smo o tome da se američki programeri sele u Tokio i Kjoto kako bi radili na daljinu, „outsource“ (izmešteni), dok istovremeno žive svoje epske, njima pristupačne živote u jednom od funkcionalno najboljih gradova na svetu.

Razlika u kompenzaciji tj isplativosti preduzimanja rizika u Zalivu i negde drugde će u mnogim slučajevima biti 2-3 puta. Kombinujte to sa kratkim stažom onih koji su startaperi u Silikonskoj dolini – ovaj rok se obično izračuvava u mesecima ili kvartalima, dok se talenti u drugim gradovima naseljavaju i zadržavaju godinama, pa stoga nije ni čudo da sami venčer ulagači menjaju lokaciju vašeg startapa – smeštajući ga u Silicijumsku dolinu.

Pored toga, “rad na daljinu” je prerastao od čudnog fenomena od pre deset godina, u – barem kada je reč o startaperima – u danas sasvim uobičajenu pojavu.

Dodajte svemu ovome i uobičajene situacije gde venčer ulagači insistiraju da osnivači početničkih firmi presele svoj biznis u Silicijumsku dolinu kako bi dobil finansijska sredstva, istovremeno govoreći osnivačima da je sjajno doći u Silikonsku dolinu, ali i da je, takođe, dobro ostati tamo gde jesu.

Često je najbolji savet podeliti funkcije kancelarijske poslove startapa preko geosa, sa korporativnim i proizvodnim sadržajem u Dolini, a sve ostalo da je „negde drugde, gde god se poslovi ubrzavaju i rastu.“

U Silicijumskoj dolini možete videti da startapovi prikupe tri miliona dolara sa planom da troše po 250.000 dolara mesečno, a zatim se presele u Kanadu i time smanje svoje troškove za 75% – trošeći svoj skupljeni keš nekoliko godina.

Ako izaberete da ostanete u Zalivskom području kao sasvim početnička firma (nascent startup) koja preuzima sve svoje troškove, većina venčer kapitalista će početi da vas shvata ozbiljnije – iako će to poricati. Razmišljanje nekih je da ako ne možete da shvatie kako se to navigira područjem Zaliva, nećete uspeti ni da valjano navigirate svoj posao.

Pričajte o mešovitim signalima!

Zaključak: Prikupljanje novca je još uvek mnogo lakše kada se vaše sedište nalazi u Silicijumskoj dolini, iako će raspoređivanje kapitala širom planete (zahvaljujući internetu) i prihvatanje outsourcing „radnika na daljinu“  taj trend značajno osnažiti. Ponovo proverite kako vam je bilo pre godinu dana – ako dođe do pada privrede i stanogradnje u 2020. godini, i – odgovor iz 2009. godine bi mogao biti onaj koji je ispravan!

 

Calacanis.com

„Tehnološki rat“: Kina prekida investicije u Silicijumskoj dolini


Zvanični Peking bi mogao da obustavi sve investicije u Silicijumskoj dolini posle pritiska Zapada na kinesku kompaniju „Huavej“, izjavio je bivši zamenik guvernera Narodne banke Kine Žu Min na biznis forumu u Davosu.

„Odgovorno tvrdim, posle događanja u vezi sa ’Huavejom‘ prestaće sve kineske investicije u Siliciujumskoj dolini. Takođe, staće i američke investicije u Kini“, izjavio je Žu Min za „Si-En-Bi-Si“ na marginama Svetskog ekonomskog foruma.

On nije objasnio šta bi trebalo da dovede do takvog ishoda, prenosi RT.

„Huavej“, kineski telekomunikacijski gigant koji je prošle godine pobedio američkog rivala „Epl“ u borbi za drugo mesto svetskih proizvođača pametnih telefona, nedavno se našao na meti Zapada zbog navodnog špijuniranja i tvrdnji da predstavlja bezbednosnu pretnju.

Vašington je zabranio državnim agencijama da koriste „Huavej“ tehnologiju, kao i opremu još jedne kineske kompanije — ZTE. Takođe, navodno se razmatra puna zabrana američkim firmama da koriste proizvode kompanije, a veruje se da Vašington primorava saveznike da izvrše veći pritisak na kineske firme.

Pritisak nad „Huavejom“ došao je usred trgovinskog rata između dve najveće svetske ekonomije, koji je koštao američku i kinesku privredu nekoliko milijardi dolara nakon uvođenja obostranih ekonomskih sankcija.

Žu, koji je bio i zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda, primetio je da bi trgovinski sukob mogao da preraste u nešto što je nazvao „tehnološkim ratom“.

„Psihologija se zaista promenila, a tehnološki rat je najpovezaniji sa američkim i kineskim kapitalom koji se kreću svuda po svetu“, rekao je Žu.

Zvanični Vašington nije jedini koji je uveo mere protiv kineskih tehnoloških kompanija. „Huavej“ se suočio sa nadzorom u Australiji i Novom Zelandu, koji su mu prošle godine zabranili, zajedno sa ZTE-om, da uvede 5G tehnologiju za njihove mreže, pod izgovorom borbe za nacionalnu bezbednost.

Iako je u više navrata kompanija poricala optužbe za špijunažu i isticala da će poslovati u skladu sa lokalnim zakonima, neke evropske zemlje su zabrinute zbog „Huaveja“. U jednom od poslednjih slučajeva, Norveška je saopštila da razmatra preduzimanje sličnih mera protiv kineskog giganta, poput isključivanja iz 5G telekomunikacione infrastrukture.

 

Sputnik News

Svet se sprema za povratak na Mesec


Kada je 1969. godine Nil Armstrong utisnuo prvu ljudsku stopu na površinu Meseca, nekima se tada učinilo kao da je sve moguće. Bilo šta, šta god to bilo – izuzev onoga što je potom usledilo: Nakon nekoliko putovanja na Mesec, Amerika – ponosna što je čitavom svetu pokazala kako je u stanju da učini ono što nijedna druga zemlja nije mogla – već je ispostavljala neke druge zahteve za iskorišćavanjem svojih resursa, odustavši od trke dok je bila na čelnoj poziciji. A niko drugi nakon nje nije prihvatio izazov.

Chandrayaan-2

Chandrayaan-2

Danas, baš kao i 1969. godine, samo su američki beli muškarci ti kojima se dosad ukazala prilika da iskuse kako je to posmatrati čitavu našu planetu, blistavu i lepu, čije se vanzemaljsko nebo cakli od zvezda, a danas je samo još četvorica njih koji su još uvek živi. Međutim, mlade žene i muškarci iz različitih zemalja širom sveta uskoro će poći stopama američkih lunarnih pionira.

To je delimično i zato što je goli i pusti Mesec bez vazduha, izgleda, privlačniji nego u vreme američke lunarne misije Apolo. Tokom proteklih 20 godina na njegovim polovima otkriveni su led i druga isparljiva jedinjenja, što bi trebalo da olakša postavljanje Mesečevih baza i, možda, olakša tankovanje Mesečevih šatlova, ukoliko ljudi to žele. Pa ipak, više saznanja o svemiru u više zemalja sveta, a ne samo u Americi ili Rusiji, znači da je ne samo prisutan veći interes u privatnom sektoru već i da države gaje nove pristupe – i privatni, baš kao i vladin sektor jednako su važni kao i unapređivanje iskorišćavanja njegovih prirodnih resursa, a veoma moguće da su i važniji.

Do kraja 2018. godine, tri letelice bi trebalo da stignu do Meseca, na koji bi trebalo da slete početkom 2019. godine. Najambiciozniji je kineski Chang’e 4, drugi takav kineski brod i prvi iz bilo koje zemlje koji je pokušao da sleti na Mesečevu stranu koja je uvek nedostupna za posmatranje sa Zemlje. Bez neke strogo formalne izjave, Kina je dala snažne indikacije da namerava da na Mesec pošalje ljude, možda negde tokom 2030-tih.

SPACE-IL

SPACE-IL

Indijskoj letelici Chandrayaan-2, to bi bila druga misija na Mesecu, ali i prvi pokušaj da sleti na površinu Zemljinog satelita.

Još jedna svemirska letelica čija je namena vezana za Mesečevo tle ipak će biti značajnija nego ova indijska: ne samo što će to biti prva izraelska misija, već će to biti i prva misija na Mesecu koju vodi „neko drugi“, a ne država. Iako je lunarni modul zvani “Vrabac“ finansirala izraelska svemirska agencija, mnogo novca potiče od filantropa, a misiju vodi neprofitna organizacija Spejsil (Space-IL).

Space-IL je osnovan kako bi se okušao u trci protiv Guglovog projekta Lunar XPrize, idejno zacrtanom još 2007. godine. Ova kompanija je ponudila 20 miliona dolara prvom timu čiji rover uspešno sleti na Mesec i sa njegove površine pošalje na Zemlju sliku visoke definicije. Ovu nagradu dosad niko nije osvojio, a Google je početkom 2018. povukao ovaj nagradni fond. Pa ipak, neki od timova koje je ovaj konkurs inspirisao još uvek su uključeni u koncipiranje načina da se ode na Mesec. Veoma nalik izraelskom Spejsilu (Space-IL), u Japanu rqazvijaju „iSpace“, projekat čiji je plan da 2020-tih lansira na Mesecsvoju letelicu. U Americi postoje projekti Moon Express i Astrobotics, čiji se idejni tvorci nadaju da će tokom naredne 2019. godine obezbediti nova sredstva od američke svemirske agencije NASA.

NASA planira da se tokom naredne decenije spusti i „odomaći“ na Mesecu – da na našem satelitu primeni sva ona dostignuća do kojih tokom ove decenije došla obavljanjem letova u niskoj orbiti oko Zemlje. Potom, stimulisati privatni sektor za stvaranje novih mogućnosti za odlazak na Mesec sa svim planiranim teretom. Grantovi za razvoj ključnih i revolucionarnih tehnologija kao i ugovori o prenosu tereta sa Zemlje do Međunarodne svemirske stanice (ISS) bili su ključni za razvoj projekta SpaceX, raketne kompanije koju je osnovao Elon Musk i koja je zadominirala u poslovima lansiranja tereta u svemir. Kompanije kao što su Astrobotics i Moon Express sada se nadmeću za grantove, kako bi poboljšale svoju tehnologiju lunarnih modula, a uskoro će to učiniti i kroz potpisivanje ugovora za isporuku naučno-istraživačke opreme na površinu Meseca. Obe firme gaje nadu da će u narednoj deceniji leteti na takvim misijama. Isto tako, NASA se dala u potragu za privatnim sektorskim ponudama kako bi obezbedila prvi modul za jednu novu svemirsku stanicu, poznatu kao „Kapija“ (Gateway) koja bi bila „zakucana“ u orbiti između Zemlje i Meseca, omogućavajući astronautima da odatle daljinski kontrolišu mesečeve rovere, kao i da im ova stanica pomogne da se i sami spuste na površinu.

Chang'e 4

Chang’e 4

Ističući da se nove mogućnosti ne odnose samo na projakte koji su u potpunoj kontroli države, Jusaku Maezava, japanski milijarder i teškaš u oblasti maloprodaje, ugovorio je sa Spejseksom let oko Meseca sa timom od osam ljudi, i to možda već 2023. godine, u jednoj od letelica koju Elonova kompanija trenutno razvija za misije na Mars. I drugi bi mogli da slede ovakav način namene te svemirske letelice ili da ih ona, pak, spusti na samu površinu Meseca – nešto što bi ove letelice lako mogli da izvedu, ukoliko su ambicije gospodina Muska u saglasju sa idejnim i praktičnim dostignućima ovog projekta.

U svom govoru na samom začetku lunarnog programa Apollo, američki predsednik Džon F. Kenedi je rekao da Amerika preuzima izazove kao što je odlazak na Mesec “ne zato što su laki, već zato što su teški”. Oni su i dalje teški. Ali, sa današnjom šire utemeljenom i moćnijom svemirskom industrijom, ova posebna stvar je lakša nego što je to nekada bila. A to bi, uz lične strasti i stremljenja pojedinaca, trebalo da je danas dovoljno za ponavljanje ovog nesvakidašnjeg poduhvata.

 

The Economist