Procvat kineskog dot-com biznisa: do potpune pobede ili poraza (1/2)


Dobrodošli u zemlju ‘jednoroga’ i super-jeftinih obroka. U kineskoj biznis areni, nagrade za one uspešne su ogromne. A rizici su sve veći. Kako će se u budućnosti stvari odigravati – to već zavisi od toga koga pitate.Ovo smo već viđali: razuzdano trošenje, stratosferske procene. Dvadeset godina kasnije, izgleda kao da ponovo nastupa još jedan procvat dot-com ekonomije, samo što su ovog puta igrači daleko veći i nisu iz Amerike već – iz Kine.

Startup firma sa sedištem u Pekingu omogućuje potrošačima da naruče kafu putem pametnih telefona – tako su kročili na „Unicorn“ teritoriju – to znači da je vrednost ove „početničke“ tj startup firme dostigla milijardu dolara – i to nakon samo sedam meseci od lansiranja. Vrednost prihoda druge firme, koja je zapravo “Uber za kamione” je u 2017. narasla za čitavih 300 puta; poređenja radi, Uber Technologies Inc. prihodno vredi „samo“ oko 10 puta više od novca uloženog u nju.

Međutim, tamo gde neki investitori vide dinamiku i finansijsko izobilje, drugi vide tržište koje je sve više ugroženije usled „sudara sila“ tegobne unutrašnje regulative i tenzija poteklih iz globalne trgovine. Najveći rizik? To je naredni, drugi globalni dot-com procvat, čiji račun tek treba da stigne na naplatu: ovo je kineska verzija dotkom finansijskog ciklusa koji je protraćio milijarde dolara iz američkog tehnološkog sektora tokom 2000-tih godina, uz istovremeno „hlađenje“ i usporavanje ulaganja u tehnološke startape, koji su usledili u godinama nakon pucanja američkog dot-com finansijskog balona.

Već postoje znakovi takvog preterivanja i u Kini, jer su se pretprošle sedmice kineske kompanije – čije je tržište u javnim preduzećima – obogatile globalnom rasprodajom akcija tehnoloških firmi listiranih na berzama, a sve to je propraćeno nervozom usled eskalacije trgovinskog sukoba na potezu Peking-Vašington. Bilo je upadljivo i to što je „Shanghai Composite“ pretprošle sedmice pao za 7.6%, dok je tržište akcijama tech-firmi u kineskoj prestonici visokih tehnologija, Šenženu, izgubilo 10.1% svoje doskorašnje vrednosti.

Takođe, Vašington je nedavno optužio Peking za tehnološku špijunažu, izražavajući „zabrinutost zbog kršenja ljudskih prava“. Potencijalne sankcije Sjedinjenih Država, uperene protiv kineskih tehnoloških kompanija, mogle bi dovesti do nestanka glavnog tržišta za njihove proizvode.

Najveća unicorn-firma u Kini: Ant Financial

Najveća unicorn-firma u Kini: Ant Financial

Uklještenost između pritisaka svoje vlade i postojećih tenzija sa Amerikom u inostranstvu – uz pad cena akcija – dovela je do toga da se kineski internet-giganti, koji podržavaju dobar deo tehnološkog rasta u zemlji, “sada odjednom nalaze između dve podjednako nepoželjne alternative”, kaže Pol Trijolo (Paul Triolo), tehnološki analitičar u think-tanku Eurasia Group. “Ovi problemi će se vremenom samo još više pogoršavati.”

Za sada, vreme procvata se u startup areni nastavlja. Ne samo da je 109 kineskih jednoroga vredno više od 127 milijardi američkih dolara, od ukupno 557 milijardi dolara – u poređenju sa američkih 478 milijardi dolara – već je činjenica da su kineske strt-up kompanije takođe znatno brže prerastale u unicorn-firme od njihovih američkih kolega, pokazuju berzanski podaci iz Dow Jones VentureSource.

Inače, sve je više kineskih start-up jednoroga, u odnosu na veličinu zemlje i broj stanovnika.

Valuacija privatnih kompanija vrednih milijardu i više dolara:

Hvatanje kopče

Takođe, indikovano da su rizična ulaganja u Kini prisutnija nego u Sjedinjenim Državama, zahvaljujući ubrzanom povećanju priliva novca od američkih investitora.

† Da bi utvrdio odakle potiču investicije, WSJ je pogledao sedište kompanije ili kompanija koje su vodile svaki rundu IPO. Onda kada se ne pronađe nijedan vodeći investitor, WSJ vodeću ulogu dodeljuje zemlji čiji su investitori sačinjavali većinu onih koje su učestvovale u rundi prikupljanja sredstava.

Sekvoja Kapital (Sequoia Capital), među najprestižnijim firmama u oblasti Silicijumske doline, prvi put može uložiti najveći deo svog najnovijeg globalnog fonda u Kinu, i to do 60% visine sredstava kojima fond raspolaže, kažu izvori upoznati sa fondom. Očekuje se da će taj fond iznositi osam milijardi dolara, najveći koji je Sequoia Capital ikada uspostavila.

Kineske startup firme po prvi put dobijaju više novca nego njihovi američki partneri – 71 milijarda dolara (u odnosu na 70 milijardi dolara u SAD) ove godine, što pokazuju podaci kompanije VentureSource. Tempo, uz investicioni obim koji je 18 puta veći nego što je bio pre pet godina, nije viđen još od dotkom mehura iz 2000. godine, pothranjujući percepciju da se Kina nalazi na putu da pretekne Silicijumsku dolinu u ulozi svetskog tehnološkog centra.

Pa ipak, raste „zabrinutost usled pretnji“ zbog moguće kineske dominacije u tehnologiji, pošto je Peking postao oprezan u pogledu učešća privatnih tehnoloških firmi, a mnogi od najvećih kineskih igrača brzo potroše sav svoj novac u „ratu cenama“ – gde se svako trudi da ih spušta sve dok ne doživi poslovni slom – rat u kojem se skupo plaćaju greške i rizici, uz slabašne i nejasne nagoveštaje da bi ovakve firme i u ovakvoj situaciji mogle postati profitabilne.

Aliyun, cloud computing unicorn: čedo e-commerce giganta Alibabe

Aliyun, cloud computing unicorn: čedo e-commerce giganta Alibabe

Troškovi koje kao preduzetnik imate ukoliko „pecate na mamac s popustima“, a radi zadobijanja tržišnog učešća, može se isplatiti samo na tržištu koje je veliko poput kineskog. Tu, međutim, čak i pobednike u trci mogu da zadese mamurluk i glavobolja: Potrošači koji dobijaju robu i artikle besplatno u vidu „gratis ponude“ imaju tendenciju da „odlepršaju“ čim se ove subvencije to jest „mamci“ okončaju.

Ovakvi procesi poslovanja u Kini bi mogli imati odjeka i na svetskoj biznis sceni jer je oko 45% investicija u kineske startupove ove godine došlo sa strane to jest izvan Kine – a neki investitori su već „izgoreli“.

Da bismo sagledali potencijalne teškoće, osvrnimo se na kineske kompanije za deljenje bicikala. Prošla godina je indikativna, kada ove firme nisu uspele da dovoljno brzo nadoknade svoje prebrzo širenje, jer tržište nije kupovalo njihovu rent-a-bike uslugu tempom potrebnim da bi se „zatvorio“ kreditni ciklus. Nakon što su u Pekingu, Šangaju i drugim kineskim gradovima postavili milione svojih bicikala, nekoliko ovih kompanija počelo je da razmatra osvajanje američkog i evropskog tržišta.

Sada se ispostavljaju problemi sa protokom gotovine. Vlasnici firme Mobike su je nedavno prodali za gotovo milijardu dolara manje nego što je ona vredela nakon poslednje finansijske runde, po tvrdnjama onih koji su upoznati s ovom tematikom. Firma Ofo je ustuknula u svojoj međunarodnoj ekspanziji, dok se kompanija Bluegogo krajem prošle godine urušila.

Još jedana nepredvidljivi i nedovoljno dokazani proces koji bi mogao uticati na pojavu finansijskog mehura tiče se oblasti poslovnih propisa u Pekingu. Napredak kineskih tehnoloških giganata je dugo bio u samoj suštini nacionalnog ponosa. I dok vodeći kineski lideri još uvek podstiču oblast inovacija, oni su sa druge strane pojačali kontrolu nad mnogim najvećim igračima u zemlji, uključujući Tencent Holdings Ltd. i Alibaba Group Holding Ltd. – odjednom zaustavljajući ili blokirajući proizvode koji im se ne dopadaju.

U junu je „Narodni dnevnik“,zvanično glasilo Komunističke partije Kine objavilo upozorenje investitorima da ne reaguju ishitreno pri ulaganju svog kapitala u tehnološke startapove, jer bi na taj način takva ulaganja mogli pretvoriti u “rizično kockanje”. Proizvođač Xiaomi Corp je morao da redukuje svoju ambicioznu listu planova i poslovnih želja, izašavši napokon na berzu ovog jula, kada je procenjen na 54 milijarde dolara – samo oko polovine onoga čemu su se u početku nadali.

I pored svega, intenzivan protok novca se nastavlja. U septembru je kineska investiciona firma Hillhouse Capital Group otkrila svoj novi fond od 10,6 milijardi dolara – najveći do sada uvećani kapital od strane jedne privatne kompanije u Aziji, prikupivši tom prilikom 9,3 milijarde dolara težak fond, koji je prošle godine osnovao KKR & Co. Fond je, kako se govorilo, bio “u velikoj meri prepisan”.

slika za potpis: Nakon brze ekspanzije širom Kine, nekoliko firmi za sharing-bike je naprosto nestalo. Bluegogo bicikli čekaju na popravku u Pekingu početkom ove godine.

Nekoliko dana uoči toga, gigant za isporuku hrane Meituan Dianping, koji je izgubio najmanje 8,5 milijardi dolara od 2015. godine do danas, objavio je u Hong Kongu svoju tržišnu dokapitalizaciju u vrednosti od oko 53 milijarde dolara.

Meituan Dianping

Meituan Dianping

Jedna od kompanija koja je doživela da njena vrednost bude procenjena kao unicorn, dakle na barem miljardu dolara, jeste i Manbang Group. Ova firma iznajmljuje kamione, a njene su aplikacije obezbedile kineskim kamiondžijama da neposredno sklapaju kargo-ugovore sa špediterima.

Kompanija se ove godine „približila“ investitorima, tražeći od njih oko 300 miliona dolara za dofinansiranje. Mnogi od njih su do pokazali veliko interesovanje: kako je to Manbang uopšte prikupio skoro dve milijarde dolara, ambiciozno šireći svoje planove na flotu električnih, samonavodećih kamiona – dok je njegova vrednost procenjena na oko 6 milijardi dolara.

Manbang ima više od šest miliona korisnika i oko 3.000 mladih ljudi angažovanih širom Kine kako bi pridobili što više novih klijenata.

Jedne sedmice, u nedelju, i to baš skoro, dvoje prodavaca pohodilo je prašnjavi kamionski parking na periferiji Pekinga, nudeći kamiondžijama korpe sa šamponom i zubnom pastom samo kako bi ih pridobili da preuzmu njihovu aplikaciju. Vozači kamiona kažu da svakog dana uočavaju ovakve i slične timove koji na sličan način vrbuju nove klijente.

“Momci, zbog vas sam gotovo premro na smrt”, rekao im je jedan kamiondžija.

Većina korisnika Manbanga, međutim, ne biva „potkupljena“ šamponima i sličnim mamcima. Manbang je pridobio oko 200.000 špeditera koji uplaćuju godišnju članarinu od 250 dolara. Manbang ima za cilj da se potuče svoje rekorde i naredne godine, rekla je jedna osoba koja je upućena u poslovanje ove firme. Ovo se, međutim, još uvek ne isplati kamiondžijama, dok se mnogi već žale zbog toga što aplikacije guraju „nadole“ (tj pojeftinjuju) cene isporuke.

Manbang se nedavno dao u potragu za dodatnih milijardu dolara, kako bi svoju IPO vrednost na berzi „zaokružio“ na 10 milijardi dolara. Investitori su ovog puta bili skeptični, kažu ljudi bliski ovim poslovnim krugovima. Manbang, uzgred, nije odgovorio na zahteve za komentar.

Primereno razumevanje Inicijative „Pojas i Put“


Da li je inicijativa „Pojas i  put“ Belt and Road (BRI) strateško sredstvo Pekinga ili tek svojevrsna geopolitička poluga za njeno suočavanje sa Zapadom? Da li je BRI uporediv sa starim Maršalovim planom,  projektom predvođenim Amerikom na početku Hladnog rata i suočavanja sa Sovjetskim Savezom?

Mnogi na zapadu sumnjičavi su prema BRI-u, iako postoji pozitivan interes za njegov razvoj širom sveta. Ove sumnje nedavno je prizvao Gu Bin u jednoj svojoj izjavi koju je objavio Fajnenšel tajms, a koji  ne priznaje poređenje BRI-a i Maršalovog plana, smatrajući bilo kakvu povlačenja paralela između ove dve inicijative pogrešnim, tehničkim pitanjem ali i istorijskim, to jest – nečim što pripada samo prošlosti.

BRI je zapravo nedavni kineski predlog o međunarodnoj saradnji usredsređen na povećanje povezanosti kopnom, morem i vazduhom u Aziji, Evropi, Africi i čitavom svetu. To je novi kineski predlog za unapređenje svetske saradnje, multilateralizma i rešavanja globalnih problema; Pojas i Put nije plan pomoći kao što je to bio Maršalov plan, niti je protiv kineskih konkurenata.

Pisac ovih redaka, Fabio Massimo Parenti, napisao je da je “Nova kineska kulturna sila na svetskom nivou podržana, legitimisana i duboko ukorenjena u materijalnim manifestacijama BRI-a, koja uključuje više od 100 organizacija. Inicijativa je već realnost, u procesu je konstantnog ažuriranja, inkluzivna, kooperativna i otvorena za prilagođavanje, oslobođena bilo kakvog ideološkog i političkog diskriminanta. Ova stvarnost je suprotna od zastarelog i po ciljevima daleko manjeg Maršalovog plana, a unutrašnji principi BRI-a se pridržavaju onih koji postoje u Povelji UN, sa ciljem da zadovolje uzajamne prednosti za sve učesnike.”

S obzirom na trenutne geopolitičke tenzije u Aziji, Evropi i Africi, skoro da je nemoguće gledati BRI iz strateške perspektive. Strateški, napredovanje Šangajske organizacije za saradnju u izgradnji njenih odnosa sa Evroazijskom ekonomskom unijom još je jedna naznaka unutar strateškog okvira BRI-a. Uprkos tome, Fabio Masimo parenti se potpuno slaže sa profesorom Gu Binom kada pokušava da pokaže razloge za BRI i njegovu neuporedivost sa starim Maršalovim planom. Iznos finansijskih sredstava je, na primer, neuporediv: bilioni u odnosu na milijarde.

Štaviše, BRI je kritikovana kao odraz ekspanzije Kine i nedavne eksplozije kineske nacionalne moći, iako bi spremnost za sticanjem važnije uloge u globalnoj trgovini i lancima globanih vrednosti mogli da se prate na oko 20 godina unatrag. Kineske strategije koje su razvijali poslednjih 20 godina stvorile su uslove da BRI bude jedan kako realan tako i atraktivan projekat.

Fabio Massimo Parenti referiše na “zapad”, kao i iskaz “ići u inostranstvo”. Prvi je bio začet krajem devedesetih i razvija se sve do danas, favorizujući razvoj Kine i jačanje nacionalne povezanosti sa susednim zemljama, dok je drugi, od 2000-te do danas, garantovao podršku kineskim investicijama u inostranstvu, kojim upravljaju nacionalni šampioni u preduzetništvu i privatnom biznisu. BRI je, dakle, posledica uspeha postignutog tokom proteklih godina i to na domaćem nivou, a mnoge investicije koje su danas mogle da se odnose na BRI zapravo su se desile pre zvaničnog lansiranja 2013. godine (na primer, železnička pruga Čonking-Duizburg ili do grčka luka Pirej).

Neke zemlje tvrde da u BRI nema jasnog programa, niti garancija za sigurnost ekonomskih aranžmana. Pored najizraženijih predrasuda koje prema Kini gaje njeni najveći konkurenti, te kritike ne obuhvataju genealogiju a ni senzibilitet za BRI; Da, navodno, nije moguće definisati plan usled velikog broja uključenih zemalja (više od 60) i geopolitičke neizvesnosti.

Gledano u međunarodnom političkom kontekstu, postoji dosta razlika u odnosu na stari Maršalov plan za Aziju; BRI je više multipolarna inicijativa a ne bipolarna, kakav je bio Maršalov plan; ekonomsku i geografsku veličinu kineske inicijative, principe i vrednosti predlagača u ispoljenim ciljevima. Na 19. Nacionalnom kongresu Kineske komunističke partije, stranka je definisala dva ambiciozna cilja: izgraditi nove oblike međunarodnih odnosa usredsređenih na win-win saradnju u obostranu korist i međusobno poštovanje, te u skladu s tim naporno raditi na stvaranju zajednice i zajedničke budućnosti za čovečanstvo.

U stvari,, kineska strategija globalne projekcije zasnovana je na nizu principa koji proizlaze iz koncepta međusobnog poštovanja i dijaloga među sebi ravnima. Ovo je srž kineske alternativne ideje globalizacije i onoga što stoji iza iza BRI-a. Ništa slično ne može se povezivati sa Maršalovim planom. U tom smislu, BRI je važan projekat i za Kinu i za svet.

Autor je vanredni profesor ekonomske i političke geografije. Predaje na Institutu Lorenzo de’Medici u Firenci i član je CCERRI think tank-a sa sedištem u Džengdžouu. Član EURISPES-a, Laboratorio BRICS, Rim. Njegova najnovija knjiga je „Geofinance & Geopolitics“, Egea. opinion@globaltimes.com.cn

Fabio Massimo Parenti, Global Times (China)

Izvinite, štreberi: Teraformiranje možda neće funkcionisati na Marsu


Čujte, shvatam vas. Želite da odete na Mars. I ja želim da odem na Mars. (na neki način). A plan je – dobar. Raketa sa ljudskom posadom. Baza na Mesecu. Zatim: još raketa i još ljudi. Počnimo sa proizvodnjom goriva na površini, možda ga usput i prikupimo (za povratak). Ova svemirska postaja izrasta u svemirsku bazu koja prerasta u grad pod kupolom. A onda: tera-formiranje.

Vratiti beživotni Mars u život, napraviti mu novu atmosferu sa onim što je prisutno u Marsovom tlu, najverovatnije se koristeći zamrznutim ugljen-dioksidom kako bi se podigao vazdušni pritisak, oslanjajući se na zagrevanje po principu efekta staklene bašte (Greenhouse effect, sećamo li se „onoga“ što je uzrok klimatskih promena na Zemlji?) kako bi se to negostoljubivo mesto zagrejalo dovoljno da bi se zamrznuta voda, pohranjena negde u tlu, otopila i potekla. Okeani, vazduh! Možda ga je dovoljno za disanje, ali da ga bar ima dovoljno (veruju futurolozi!) pa da ne morate da Marsom hodate u svemirskom odelu. Bum (gde je vrednost “buma” manje-više 10.000 godina, počev od današnjeg dana). Ubrzati planetu i tako povećati gravitaciju, a mi onda možemo s puno entuzijazma (opet futurolozi!), da sve te teške sci-fi opcije učinimo obećavajućima…. ili, možda, nećemo?

A ta opcija uopšte nije neko fantazmagorično s_anje. Astronom Karl Segan, upravo simbol naučne čestitosti i iskrenosti, idejno je uspostavio “planetarno inženjerstvo” još 1971. godine: Segan je  govorio o topljenju Marsovog polarnog leda kako bi se stvorili “daleko pogodniji uslovi”. Dvadeset godina kasnije, astro-biolog Kristofer Mekej (Christophet McKay) zaokružio je tu ideju, sugerišući da će teraformiranje Marsa biti moguće dokle god planeta i dalje bude imala dovoljno ugljen-dioksida, vode i azota koji bi iz tla prelazili u atmosferu, ne bi li se sloj oko Crvene planete u dovoljnoj meri zasitio elementima da bi se stvorio vazduh.

I pored svih realnih poteškoća, tu su i neki naučnici koji proučavaju uslove na Marsu u pokušaju da dramatičnim tempom ubrzaju razvoj tog hermetički zapečaćenog „vazdušnog mehura“, koji svojim kiseonikom štiti Marsovu atmosferu od kosmičke radijacije. Ako je nova analiza tačna, uslovi na Marsu onemogućavaju da postojeća tehnologija pretvori Mars u baštu nalik onoj koju već imamo na Zemlji.

“Po prvi put smo uspeli da zajedno sastavimo razumno ‘čist’ tj realističan popis količine ugljen-dioksida zarobljenog u Marsovom ledu” kaže Brus Jakoski, planetolog sa univerziteta u Koloradu. On je, zajedno sa kolegom Kristoferom Edvardsom sa univerziteta Severna Arizona koautor novog istraživanja o budućnosti tera-formiranja Marsa. “Većina za atmosferu ključnih elemenata je već odavno izgubljena u svemiru, a tu je danas mala količina polarnog leda i plitkih ugljeničnih minerala, kao i nepoznata količina duboko zakopanih karbonata.” Čak i pridodavanje delova CO2 zarobljenog u stenama – a kojeg je stenje “adsorbovalo” sa Marsove površine – i uz nešto malo više hemijskih „kaveza“ vodenih molekula nazvane klatrati – sve to ne pomaže (klatrat: hidrat metana, pripada onoj vrsti jedinjenja u kojima su molekuli jedne komponente fizički zarobljeni unutar kristalne strukture drugog jedinjenja). “Sve i da uspete da ubacite te elemente u Marsovu atmosferu, čak ni ovo dodavanje nije dovoljno da bi se planeta zagrejala dovoljno da bi se pojavio i razvio život”, kaže Jakoski.

Atmosferski pritisak na površini Zemlje je oko jednog bara; to je pritisak koji vam je potreban i na Marsu, da bi se ugljen-dioksid na njemu doveo do temperaturne tačke zamrzavanja; čak bi samo 250 milibara značajno promenilo klimu. A neko vreme u prošlosti Mars je imao to. Geologija i površinska morfologija snažno nagoveštavaju postojanje tečne vode na površini ove planete u dalekoj prošlosti, što znači da na njoj mora biti dovoljno toplo i sa dovoljno atmosferskog pritiska da bi se ta telnost i vazduh zadržali. Ako bi planeta imala CO2 u istim razmerama koje imaju Zemlja i Venera, kaže Jakoski, očekivali biste ekvivalent od 20 bara negde drugde – a elemente potrebne za vazduh pod velikim pritiskom mineralizovane kao karbonat, zamrznute u polarnom ledu. “Tokom proteklih 40 godina, mantra naučne zajednice koja proučava Mars glasila je: tražiti karbonatne naslage koje su morale da postoje, jer je CO2 morao negde da ode”, nastavlja Jakoski. “Dole u ​​koru (pod koru, u plitkom sloju), možda bi, u tom slučaju ti elementi bili pristupačni i za našu obradu. Ali, ukoliko su ti elementi izbili do same površine tla, onda su sasvim sigurno odavno isparili u atmosferu a iz nje se, usled slabe Marsove gravitacije, izgubili u svemiru.”

Novi radarski podaci dali su nove brojke za količinu CO2 u blizini Marsovih polarnih kapa. Marsov izviđački orbiter sakupljao je činjenice i na osnovu njih brojke za distribuciju karbonata. Sonda MAVEN (Mars Atmosphere & Volatile Evolution), koji su u Marsovoj u orbiti od 2014. godine, mere količinu gasova koji se iz tla gube u svemiru (Jakoski je glavni istraživač ove misije.) A rezultati su nemili i opaki, ukoliko ste, poput Jakoskog, potencijalni pro-teraformer.

Polarne kape daju vam oko 15 milibara. Kupljenje karbonata sa same površine Marsovog tla (tzv. strip- mining) dali bi nam manje od 15 milibara; možda, hajde da budemo pozitivni, najviše do nekih 150 milibara ako stvarno „pritisnemo snažno“. Adsorbovani gas u regolitu? Samo 40 milibara, čak i ako bismo bili te sreće da obradimo svu nečistu sirovinu na Marsu do dubine od 100 metara (što je, složićete se, rabota zasnovana na poprilično velikim dozama fantaziranja). “Bilo bi gotovo nemoguće podići pritisak Crvene planete iznad 40 ili 50 milibara, a to nije ni izdaleka dovoljan pritisak – ne ukoliko želimo da pritiskom proizvedemo dovoljno efekta po buduću temperaturu Marsa”, kaže Jakoski. “Verovatno bismo mogli da ga povećamo za dva ili tri faktora, ali čak ni to nam ni izbliza ne bi obezbedilo količine potrebne za stvaranje značajnog zagrevanja na osnovu kojeg bi se pojavili uslovi za stabilan nastanak i razvoj života.”

…Trenutak ja da uzdahnemo.

Istina je da je Mars i dalje prepun iznenađenja – kao što je krajem jula objavljena vest o mogućem postojanju slane vode u tečnom stanju ispod polova (koji, kao najhladniji i pod najmanjim uticajem sunčeve svetlosti sadrže najveće depozite isparljivih elemenata). Dakle, ove novonastale i prilično neutešne brojke ne smiruju duhove profesionalnih „jahača“ ka Marsu. Robert Zubrin, predsednik Društva Mars (Mars Society) i autor knjige “The Case for Mars”, kaže da su Jakoskijeve brojke “sistematski pesimistične”. Zubrinu nisu potrebne brojke koje podržavaju puni pritisak na Marsu. „Dajte mi samo 300 milibara. To je, u smislu pritiska, Mont Everest. “Dvesta milibara znači da vam nisu potrebna svemirska odela. To znači da možete stvoriti kupolaste kuće gde pritisak iznutra odgovara pritisku spolja”, kaže Zubrin.

Zubrin i Mekej takođe ističu da bi „istezanje“ misaono-hipotetičkih granica pružilo tek samo malo ružičastiju sliku na problem oživljavanja crvene planete. Veštački gasovi sa efektom staklene bašte? Možda: hloro-fluoro-ugljenici izrađeni od obilja hlora u Marsovom regolitu, ili nešto još egzotičnije, brže i efikasnije, npr neki “super gas s efektom staklene bašte” mogao bi da (relativno) brzo završi posao. Samo kada bi neko znao kako da ih napravi. A potom i oslobodi u Marsovu armosferu. A onako, usput, i obezbedi da ti super-gasovi usput ne unište ono malo ozona koji postoji kao rubni sloj Marsove orbite, tako da se ultraljubičasto zračenje ne pridruži ubitačnom kosmičkom zračenju, bombardujući Marsovu (gotovo nepostojeću) magnetosferu.

S tim u vezi, u slučaju da verujete da je teraformiranje Marsa moguće, takođe morate da verujete u klimatske promene izazvane ljudima, jer je to, praktično, isti proces. Čak i ukoliko je nemoguće teraformirati Mars, očigledno je moguće aero-formiranje (stvaranje vazduha) – pre svega na srednjim geografskim širinama Zemlje. Ljudi to već rade, pa zato sada ne bi i na Marsu?

I još s tim u vezi: Voda na Marsu čini naše šanse da oživimo Mars tek još nešto malo verovatnijima, kao i šanse da je nešto živo već tamo. “Tera-formiranje” sveta sa autohtonim životom je razlika između efekta Postanja (Genesis efect) i brzometnog Postanja (Genesis torpedo). Ovo spada u onu vrstu etičkih debata koje neminovno moraju da se dogode, zajedno sa naučnim i političkim diskusijama.

A sve ovo pokreće trostruko pitanje: Zašto? “Na ovoj tački se udaljavamo od nauke, ali bih stavio pod znak pitanja i objašnjenje i kako uopšte započeti teraformiranje”, kaže Jakoski. “Ukoliko imate rezervnu planetu u slučaju da toliko za*ebemo stanje na našoj Zemlji, ili se s*ebe usled spoljašnjih tj prirodnih sila (koje smo opet mi ljudi u najvećoj meri inicirali!), mislim da je to onda loš argument za selidbu na crvenu planetu. Mnogo je lakše održati ovu Zemljinu klimu ugodnom i relativno blagom nego da krenemo da menjamo čitav Mars u pokušaju da ga prilagodimo sebi.”

Istraživanje Marsa? Pa, naravno. Stalna naučna baza? Apsolutno. Ali gradovi, okeani, kanali? Duboko udahnite – jer, koliko god bilo ko zna i poznaje svoju struku, koliki god da je lumen i ekspert – taj bukvalno ništa od toga što je dosad postigao na Zemlji ne može da postigne niti primeni bilo gde drugde u svemiru.

 

Adam Rodžers, wired.com

Kraftverk: ravnoteža čoveka i mašine


Kraftverk su bili pioniri elektronske muzike, a Karl Bartos jedan od autora hitova „Model“ i „Robot“. U razgovoru za DW on govori o prvom nastupu – i o kraju. O vremenu kada se muzika pretvorila u sport. Intervju sa Karlom Bartosom, članom originalne postavke ove po svemu revolucionarne grupe uradio Dojče vele.

DW: Gospodine Bartos, 1990. godine ste zbog nesuglasica napustili Kraftwerk. Sada će biti objavljena Vaša autobiografija. Šta Vam je bilo važno da kažete?

Karl Bartos: Već kod Džordža Orvela može da se pročita: stvarnost se odigrava u glavi. To znači da nema objektivnosti. Međutim, već četrdeset godina slušamo istu priču o Kraftverku i mislim da jedna drugačija perspektiva može samo da koristi. Potrudio sam se da objasnim proces stvaranja naše muzike. Da ispričam kako nastaju kreativne misli.

Pre nego što ste 1975. godine postali član Kraftverka, dugo ste u Dizeldorfu svirali u raznim grupama. Kakva je bila atmosfera u to vreme?

Mislim da je bio svojevrstan i to priličan poklon doživeti šezdesete i sedamdesete godine. Muzika 60-ih godina za moju generaciju je imala neverovatnu snagu. Imala je poruku da ne treba verovati svemu što autoriteti kažu. Mislim da su u to vreme mladi u čitavom svetu međusobno komunicirali. Bez zaobilaženja autoriteta. I tome je doprinela ta zaista zanimljiva muzika.

Zatim ste na akademiji „Robert Šuman“ u Dizeldorfu studirali muziku. Tada ste i stupili u kontakt sa Kraftverkom koji je za nastup tražio klasičnog bubnjara.

Kada mi je profesor Ernst Gebler tada prosledio tu informaciju, mislio sam da je to samo jedan od mnogih nastupa koje sam u to vreme imao. U to vreme bilo je neverovatno mnogo bendova, neverovatno mnogo mogućnosti za nastupe. Di-džejevi još nisu bili izmišljeni. Na koncertu smo se od samog početka veoma dobro razumeli, ali nismo tačno znali kuda sve to vodi. Ništa nije bilo definisano, bilo je otvoreno.

Bili ste na snimanju albuma „Radio-Aktivität“, a od albuma „Trans Europa Express“ učestvovali ste u pisanju pesama. Kako je zapravo muzika nastajala u Kraftverku?

U studiju „Kling-Klang“ smo imali „Writing Sessions“, to znači da smo sedeli u krugu i improvizovali. Poput džez muzičara. Bila je druga polovina sedamdesetih, kompjutera još nije bilo. Imali smo jedan muzički automat koji je mogao da ponovi šesnaest tonova. To je bila jedina mašina u našem studiju. Improvizovali smo, gledali jedni u druge, smejali se kao ludi i sve to snimali. Na tim probama nastao je sirov materijal za naše kompozicije. U suštini je to bila predivna zabava koju smo preneli u muziku. Iz toga je nastao polifonijski stil kompozicije, višeglasje.

Da li je grupa tada bila svesna ili da li se govorilo o tome koliko je Vaša muzika bila ispred vremena?

Značaj Kraftverka nismo mogli da predvidimo. Kada smo radili na sekvenceru (elektronski uređaj za snimanje, ponavljanje i obradu muzičkih podataka, prim. red), bio je to u stvari nastavak upotrebe muzičkih automata koje smo u Evropi imali od prosvetiteljstva. Automatska muzika oduvek je bila zanimljiva. Uz pomoć elektronike ta ideja je zapravo nastavljena. Ali mislim da je u drugoj polovini sedamdesetih kod nas odlučujuće bilo to da je ravnoteža čoveka i mašine zaista funkcionisala. Dolaskom kompjutera to se promenilo. Ne želim da kažem da sa kompjuterom ne može da se postigne nikakva interakcija, ali… mi smo napravili i nekoliko grešaka u razmišljanju.

Na koje greške mislite?

Ideju improvizacije pokušali smo da prenesemo na digitalnu platformu. Na početku smo napravili grešku što smo kanale predproducirali. Mislili smo da improvizujemo proizvoljno ih paleći i gaseći. Ali to naravno nije bila improvizacija, već takoreći naizgled-improvizacija.

I međuljudski odnosi su se pogoršavali. Hobi, vožnja bicikla, u osamdesetim godinama postaje sve važnija pojedinim članovima benda.

Zamislite sada da na biciklu pređete 200 kilometara. Šta ste posle toga još u stanju da uradite kada se vratite kući i sednete na stolicu? Puls pada na ispod pedeset, više nemate nikakvih želja, apsolutno ste srećni. Kada se to nastavi godinama, jednostavno više nema nagona da se pravi muzika. Šta se s nama desilo u drugoj polovini osamdesetih godina? Sa ove vremenske distance rekao bih: od muzike smo napravili sport. Ona je postala neka vrsta takmičenja. Zaboravili smo šta je naša glavna kompetencija: autonomna fantazija.

Može li prosto da se kaže da više nije bilo melodija?

Znam šta mislite, ali za mene odgovorajuće metafore ostaju polifonija i monofonija. Ranije smo radili polifono, utroje smo razvijali i izmišljali našu muziku. Zato su je karakterisali živost i višeglasje. A u drugoj polovini osamdesetih godina postala je monotona. Nastalo je jednostavno ređanje muzičkih informacija. Postoji jedan algoritam u elektronskoj muzici ili u obradi teksta: Copy-and-paste. Kopi-pejst nije polifonija.

Nakon izlazka iz grupe Kraftverk, Karl Bartos radio je kao muzičar, di-džej, muzički producent i kompozitor. Njegova autobiografija (u prodaji od 25. avgusta) otkriva zanimljive detalje o radu grupe Kraftverk, čija muzika je snažno uticala na razvoj hip-hopa, tehno i elektro-pop muzike.

DW

10 bizarnih skulptura koje privlače svetsku pažnju


Umetnost nije uvek lepa. Ona može biti skandalozna, može biti grozna, može biti uznemirujuća. Ponekad ona pokazuje kaprice umetnika, ponekad ćudi vremena i društva u kojem nastaju. Umetnost je uvek bila sredstvo revolucije. Bacimo pogled na neka od najkapricioznijih ali i izuzetno vrednih umetničkih dela koja se, takođe, ističu svojom šokantnošću.

10. BIK KOJI PUŠTA VETROVE, Kina

Ova čuvena skulptura bika koji pušta vetrove izložena je u Pekingu, a njen autor, Čen Venling je njom predstavio svoje viđenje Vol strita kao simbola najtvrđeg kapitalizma. Čovek kojeg je bik udario u zadnjicu je Bernard “Bernie” Madoff, osuđen na 150 godina zatvora zbog najveće finansijske prevare u istoriji Sjedinjenih Država.

9. PLIVAČ NA KOPNU, Engleska

Nema prolaznika koji se ne osvrne iznenađen ovim džinovskim plivačem što grabi kroz travu Južne obale Temze u Londonu. Dugačak je 14 metara a visok tri. Izgrađen je zahvaljujući donaciji rijaliti šoua “London Ink”.

8. PODVODNA CIVILIZACIJA, Meksiko

Naslovljen kao “Tiha evolucija”, ovo delo Jasona de Kaires Tejlora podseća na izgubljeni grad. Skulptura je sastavni deo najvećeg svetskog podvodnog muzeja koji se nalazi u Kankunu, Meksiko. Nema dileme zbog čega ga je Forbs  proglasio jednim od najizuzetnijih mesta na svetu.

7. DŽINOVSKE NAGE BUDE PRESKAČU ZIDOVE I KROVOVE, Kina

Ove drsko-zabavne statue dvojice masivnih Buda koji su penju uz zgradu okačene su na zid jednog kineskog restorana. Iako su morali da budu uklonjeni u znak protesta i bolnih osećanja uvređenih vernika, i dalje se ubrajaju u najekstravagantnije skulpture na tlu Azije.

6. PRAZNE FIGURE, Francuska

Ove nepotpune i “dopola pojedene” skulpture Bruna Katalana spadaju među najspektakularnije ali i one koje najviše „pomeraju“. Nazvane“Putnicima“ (Les Voyageurs), možda ne izgledaju baš tako inspirativno onima koji svakodnevno dolaze na posao u obližnje kancelarije. Ili bi možda mogli da inspirišu nekog da baci tu torbu, zahtevajući da mu se njegov život i njegovo telo vrate nazad.

5. HOD KA NEBU, Pitsburg, Pensilvanija

Zaposleni hodaju ka svojim kancelarijama, samo što ovde hodaju „po vertikali“, uz jarbol koji se gubi na nebu. Ne biste dobili nikakvu osobitu nagradu ako biste pogodili da jarbol predstavlja profesionalnu lestvicu, uz koju svi pokušavamo da se uspnemo. Zbog toga i nije baš stvar koja je previše lepa za posmatranje.

4. DAMA KOJA SE KUPA, Nemačka

Gradske vlasti Hamburga optužuju autora ove „Kupačice“ da njegovo delo „bode oči“ i kvari okolni pejzaž. Međutim, ova 20 metara dugačka dama koja se spokojno kupa u jezeru Hamburg privlači veliku pažnju putnika koji baš zbog nje dolaze u posetu ovom nemačkom gradu. Instalacija pod nazivom „Die Badende“ (Kupačica) je svojevremeno bila reklamna figura u reklami brenda Soap & Glory, britanske kompanije za kozmetičke proizvode.

3. SKULPTURE KOJE POVRAĆAJU, London

Nije sva umetnost prijatna za oko. Ona može biti grozna, može biti uznemirujuća. Ova statua koja povraća vodu na ulici je jedan vid „odvratnosti“ koji je teško ignorisati. Ne pomaže ni to što statua izgleda poput deformisane aveti, utvarnog priviđenja koje ne pripada realnosti. A kako bi bilo da su ovako dizajnirani automati za vodu u kancelarijama i prodavnicama?

2. SEMAFOR – DRVO, London

Ovo drvo „niklo“ je u finansijskoj četvrti Londona, zamenivši pravo drvo koje je umiralo usled zagađenja. Kreator ovog “stabla i krošnje” je francuski vajar Pjer Vivan, koji ga je namerno prikazao kao zloslutni, preteći simbol gradskog života. Možda će ovaj „razgranati“ semafor biti jedino „drvce“ koje će, nakon nekoliko stoleća uspeti da opstane i ostane na tom mestu, u nekoj ne tako dalekoj sumornoj budućnosti.

1. NACIJA ZA SEBE, ZAUVEK, Prag

A ponekad je svrha umetnosti upravo da šokira posmatrača. To je slučaj i s ovom statuom koju je David Cerni postavio na vrh češkog Narodnog pozorišta, na obali reke Vltave. I kao da ogromna naga figura nije već po sebi bila dovoljno iznenađujuća, autor se odlučio da u svoju statuu ugradi mlaznice iz kojih izbijaju mlazovi pare „odozdo“, iz međunožja, izmamljujući od prolaznika usklike iznenađenja.

Ne nazire se kraj bizarnostima u ovom našem svetu. Ako znate da postoje umetničke instalacije koje su barem isto toliko čudne, možete ih prijaviti u rubrici za komentare na veb-sajtu We Are Holidays.

 

We Are Holidays

Zašto je Kjubrikova “Odiseja“ i danas tako neodoljivo zagonetna i misteriozna?


Stenli Kjubrik ga je možda započeo kao naučno-fantastični film ali „2001: Odiseja u svemiru“, koja  ove sedmice puni 50 godina, bliža je našoj matici Zemlji no što nam se čini, piše Nikolas Barber za BBC.

Prošlo je 50 godina od „Odiseje u svemiru“, a mi i dalje pokušavamo da ga „osmislimo“ logikom i racijom. Ovo nesvakidašnje reprezentativno sci-fi remek delo Stenlija Kubrika biva redovno izglasano kao jedno od najvećih i istoriji kinematografije: po anketi koju je sprovela rubrika za kulturu Bi-Bi-Sija, reč je o najbolje rangiranom američkom filmu koji je ikada prošao kroz bioskope; glasovima učesnika ove ankete „Odiseja“ je izbila na četvrto mesto. On, međutim, važi i za jedan od najzagonentnijih filmova ikada napravljenih. Šta je, na primer, onaj sjajni pravougaoni monolit u praistorijskoj Africi? Zbog čega jedan astronaut proleće kroz ona psihodelična svetla na svom putu do Drugog Univerzuma – pre nego što se pretvori u kosmički fetus? S obzirom na to da je mesto zbivanja koje otvara film postavljeno milionima godina u prošlost – a da su dve ključne scene postavljene u hronološko-dramaturški razmak od samo 18 meseci – koliko se zaista od svega toga dogodilo te 2001. godine?

Svo to naše „češkanje po glavi“ i dileme ne bi samog Kjubrika ni najmanje uznemirile. “Slobodno spekulišite o filozofskom i alegorijskom značenju filma”, rekao je on jednom novinaru 1968. godine, “ali naprosto ne želim da verbalno opisujem niti da rečima objašnjavam ‘mapu puta’ i ’uputstvo za upotrebu’ filma kao što je ‘Odiseja’ zbog kojih bi se potom svaki gledalac osećao obaveznim da ih sledi, ili se pak uplaši kako je ’propustio suštinu i promašio poentu’.” Kjubrik je na scenariju za ovaj film sarađivao sa piscem istoimenog romana po kojem je ovo delo snimljeno, čuvenim piscem i naučnikom Arturom Klarkom (Arthur C. Clarke), koji je i sam rado odgovarao na neka od ovih pitanja rado postavljanih i Kjubriku; često bi odgovarao kako se neke od veza za rešavanje naših glavolomki kao gledalaca nalazi u samom njegovom romanu, koji je – što je do danas nečuveni gaf – objavljen tek po ulasku filma u bioskopske dvorane. Sam režiser je, međutim, sve te naše dileme „doveo u red“, tako što se taj filozofski i metafizički sloj ne bi mogao previše lako shvatiti. Sam Kjubrik imao je običaj da ga poredi sa slikama i klasičnom muzikom koje pre svega treba doživeti “na unutrašnjem nivou svesti”. I pored svega, sama „Odiseja u Svemiru“ nije glavolomka pred kojom ostajemo skamenjeni od zbunjenosti. Ono što je sasvim izvesno jasno jeste to koliko ima zajedničkog sa nekim od njegovih prethodnih filmova u kojima je bila izražena antiratna crta i borba protiv lažnih autoriteta – posebno se tu nameće njegov „Doktor Strejndžlav“ (Dr. Strangelove, 1964).

Gledano sa distance od pola stoleća, oba ova filma teško da bi i danas mogla izgledati drukčije nego u trenutku kada su snimljeni. Doktor Strejndžlav (1964), crno-beli film završen nekoliko godina pre „Odiseje“, farsična je satira o američko-ruskom utrkivanju u naoružanju sa Piterom Selersom kome je zapalo više nezaboravnih uloga; drugi film je bogato obojena kontemplacija koja se odvija u nepreglednim međuzvezdanim prostranstvima, opisana na originalnom posteru kao “epska drama avanture i istraživanja”. Ali osvrnimo se sada i na njihove sličnosti: Tajnovitost i zatvorenost koji su postojali tokom Hladnog rata između Amerike i Rusije, sastančenja u prostorijama krcatim sredovečnim muškarcima u tamnim odelima, a tu je i navodno „nepogrešiva mašina“ (interkontinentalni nuklearni projektil), projektovana s namerom da napravi pokolj među tim istim ljudima koji su je sazdali. Setimo se scene u kojoj General Kong (Slim Pickens) ponovo žicama premošćuje pokvarena vratanca spremnika za bombe na B-52 i popravlja ih – scene gotovo identične onoj iz „Odiseje u svemiru“, u kojoj astronaut Dejvid Boumen (Keir Dullea) deaktivira i zapravo „ubija“ računar koji je u jednom trenutku zaposeo kontrolu nad njegovim svemirskim brodom.

Osvrnimo se samo na ubeđenja i autorski kredo koji su tako slični i važeći za oba filmska dela: da su ljudi, suštinski, nasilni do tačke samouništenja, i da svako ko se smatra bićem koje je uvek stoprocentno u pravu po svemu sudeći opasni manijak. Možda bismo otišli predaleko kada bismo „Odiseju u svemiru“ nazvali ciničnom političkom komedijom, ali da Kjubrik nije želeo da se nasmejemo ne bi se onoliko  znakovito usredsredio na scenu “toaleta sa nultom gravitacijom”, niti bi u film ugradio poglavlje pod nazivom „Osvit čoveka“ (The Dawn of Man) u kojem ljudsko biće u svojim začecima – od prvog trenutka kada je shvatilo da se kost ulovljene životinje može upotrebiti i kao smrtonosno oružje za ubijanje životinja kojima se hrani – tu istu kost primeni i kao oružje u borbi protiv drugog ljudskog bića to jest „neprijatelja“… smrskavši mu glavu ovim „korisnim alatom“.

Sjajni, krupni čovekoliki majmuni

U ovoj sekvenci koja otvara film, naši kosmati preci (sve njih glumili su profesionalni pantomimičari), prehranjuju se isključivo korenjem i bobicama… sve dok ih, jednog afričkog jutra, u sam cik zore iznenada ne razbudi volšebno prisustvo visokog crnog monolita (svojevremeno upoređivanog s nadgrobnim spomenikom, mada se danas na njega može gledati i kao na „preuveličani ajfon“). Taj misteriozni monolit drastično ubrzava učenje i mentalni napredak majmuna, a u jednom od njih (u čoporu poznatom kao Gleda-Mesec“) rađa se ideja da kost mrtve životinje iskoristi kao oružje. Nakon što je ubio jednog tapira, ali i drugog majmuna iz „protivničkog tabora“, on, po ubistvu, tu kost baca visoko u vazduh; ovde nam je Kjubrik podario nezaboravnu scenu koja se uvek pojavljuje kada u svoj internet-pretraživač upišete “match cut”: kost koja se obrće kroz vazduh zamenjena je svemirskom stanicom koja kruži oko Zemlje (Kjubrikov „match cut“, tj. podudaranje scena – između pračovekove kosti koja se vrti dok leti uvis, i svemirske stanice koja se okreće u svemiru – najpoznatiji je i najambiciozniji primer korišćenja ove tehnike. „Match cut“ je povezivanje dve različite scena jednom radnjom).

…Osim što to nije svemirska stanica, kao takva: naime, po Klarkovim rečima, orbitirajući objekat koji je trebalo da usledi nakon kadra sa kosti “trebalo je da bude orbitirajuća svemirska bomba, oružje u svemiru”. Ako nigde drugde, a onda na ovom mestu, možemo dokučiti šta je to što je Kjubrik inicijalno hteo da nam poruči: „ljudski napredak“ je, po njegovim procenama, samo lepa fraza iza koje se krije razvoj sve većih i boljih načina za međusobno ubijanje, sve do potpunog istrebljenja.

Umesto bombe koja orbitira (setimo se Reganovog projekta razvoja vojne tehnologije petnaestak godina nakon filma, tzv „Rata zvezda“ iz 80-tih), u ovom delu filma susrećemo Hejvuda Flojda (William Sylvester), naučnika na putu ka Mesecu na kojem je otkriven još jedan vanzemaljski monolit. Flojd, međutim, ne spada u konvencionalne naučnike iz naučno-fantastičnih filmova: on niti je zaluđeni štreber u laboratorijskom mantilu a nije ni simpatično-romantični intergalaktički heroj. Flojd je, umesto svega toga, jedan tipično američki samozadovoljni hranilac porodice, sklon prisustvu lepih kosmo-stjuardesa u svojoj neposrednoj blizini, i koji – tipično američki – propušta rođendan svoje ćerke jer je “na putu”. U momentu kada svojim kolegama deli komplimente povodom njihovog otkrića, po njihovom izrazu i reakcijama ne biste ni pomislili da su upravo pronašli epohalni dokaz za postojanje vanzemaljskog života, jer deluju kao da su malopre sastavili novi reklamni džingl. “Pa, moram vam priznati,” progovara Flojd kroz osmeh, “da ste izvesno doprli do nečega.”

Bilo da su to američki generali u filmu „Dr Strangelove“, ili francuski generali u „Putevima slave“ ili ministar unutrašnjih poslova koji tvrdi kako poseduje lek kojim je moguće izlečiti zločinačke porive u „Paklenoj pomorandži“, Kjubrik je oduvek uživao da u svojim filmovima istakne kako ljudi zaduženi za naše sudbine nisu nužno i najinteligentnija ili najmaštovitija bića u sunčevom sistemu. Takođe, u njegovim se filmovima uvek radi o – muškarcima. Jedini ženski lik u filmu „Doktor Strejndžlav“ jeste sekretarica američkog generala odevena u bikini; žene se u „Odiseji u svemiru“, pojavljuju sa više odeće, ali ne i propratnih dijaloga.

‘Doktor Strejndžlav u svemiru’

Treći deo filma postavljen je u ogromnu svemirsku letelicu zaključanu gravitacijom Jupitera. Posadu broda čine Dejvid Boumen (Keir Dullea) i Frenk Pul (Gary Lockwood), zajedno sa još tri astronauta koji su u stanju hibernacije; i pored ljudske posade, većinu brodskih operacija nadgleda računar po imenu HAL 9000 (kojem je svoj glas pozajmio glumac Douglas Rain). Može li ovaj veštački inteligentni pilot prouzrokovati nevolje posadi za čiju je bezbednost zadužen? Pa, sam računar izjavljuje da je, “shodno bilo kojoj praktičnoj definiciji te reči, besprekoran i nesposoban za grešku” (“by any practical definition of the words, foolproof and incapable of error”), a takvo samopouzdanje u filmu je kod Kjubrika obično loš znak. Samouvereno im tvrdeći neistinu, HAL smišljeno ubeđuje Dejvida i Frenka u laž, naime, da je  brodski tanjir za komunikaciju pokvaren. Pod pretpostavkom kako HAL mora da je neispravan, astronauti odlučuju da će morati da ga isključe. Nažalost, HAL odlučuje da, pre no što oni isključe njega, on „isključi“ – njih.

Ovde se naročito može uočiti paralela s Kjubrikovim prethodnim filmom – u tolikoj meri da bi se u ovom trenutku mogao nazvati “Dr Strangelove u svemiru”: i u „Odiseji“, baš kao nekada i u „Strejndžlavu“, Kjubrik se usredsređuje na naše u svemu prenaduvano samopouzdanje, kao i na našu apsurdnu veru u bilo koji sistem ili mašinu koja nam deluje kao da ima odgovore na sva pitanja sveta. U „Doktoru Strejndžlavu“, filmu iz 1964. godine, postoji “sudbinski uređaj” (doomsday device) koji je trebalo da garantuje svetski mir a koji će, zapravo, uništiti civilizaciju – uz to i programiranog tako da ga niko ne može zaustaviti. U „Odiseji“, filmu iz 1968. godine, ova ironijska crta još je izraženija. HAL je kompjuter koji pravi grešku. Kontrolor misije potvrđuje da je u pitanju greška – jer to tvrdi njegov identičan HAL računar koji na Zemlji paralelno simulira uslove svog parnjaka u orbiti oko Jupitera. HAL koji se nalazi u svemirskom brodu, međutim, ostaje siguran u sebe kao što je u sebe siguran i poludeli general u filmu Dr Strangelove: “Pa, mislim da ne postoji nikakva nedoumica u vezi toga”, mehanički prede HAL svojim smirujućim, gotovo emotivnim glasom. “To se može pripisati samo ljudskoj grešci.” Oslušnite pažljivije i moći ćete ovde da čujete kako i sam Kjubrik jeca u  očaju.

Na „Odiseju u svemiru“ ne treba uprošćeno gledati kao na ‘nastavak’ filma „Dr. Strangelove“. Ostavimo li po strani gorku satiru koja ne podleže vremenu i prolaznosti, ovde još uvek na delu imamo neverovatne specijalne efekte, besprekoran produkcijski dizajn, doslovce proročki osmišljenu i plasiranu tehnologiju, zanosnu klasičnu muziku i sveobuhvatnu čudnovatost/nepoznanicu: Boumenovo uzbudljivo putovanje do svog vrhunca, na „mesto“ koje je “izvan beskonačnog”; putovanje do vrhunca i danas iznova šokantnog po duh i čula, baš kao što je to bio i 1968. godine.

Bez obzira na to, upadljivo je to što se Kjubrik  latio pravljenja “poslovično dobrog naučno fantastičnog filma” (da se poslužimo Klarkovom frazom), kao i da ga je ideja o stranim oblicima života u svemiru posebno fascinirala. Kjubrik je, kao i uvek, i ovde rešio da bude beskompromisan, upotrebljavajući svoj jedinstveni filmski jezik i ne pomažući se klišeiziranim vizuelnim komentarima na ljudske forme života. Upravo je ovo jedan od (po svemu izvesno najčudnijih i potpuno nelogičnih!) razloga zbog kojih je njegova „Odiseja u svemiru“ i dalje toliko ubedljiva, a onoliko zagonentna koliko to jedan film samo može biti.

Stenli Kjubrik je sanjao o drugim svetovima, ali je oduvek stajao s obe noge na Zemlji.

Nikolas Barber, BBC

Amerikanci, nacija žonglera malim platama


Previše Amerikanaca pati od finansijske nestabilnosti. Njihovi poslodavci mogli bi da to poprave, tvrde Timoti Ogden i Džonatan Morduk u tekstu koji je objavio Harvard Business Review.

Ako je u ekonomskom smislu ikada važilo da “rastuća plima podiže sve brodove”, ovo očigledno nije istina kada je reč o savremenoj Americi. Od 1980. godine, polovina građana Amerike je zaglavljena tu gde je i danas: njihova zarada u stvarnom smislu nije ni bila budžetirana – dok je najviše 20% njih doživelo da kroz svoj biznis postigne neke značajnije dobitke.

Rastuća nejednakost prihoda i bogatstva podriva veliki deo zvaničnog narativa, one priče o prilikama i šansama koje u Americi postoje – da je to zemlja u kojoj se svako može da napreduje sam, bez ičije pomoći, i samo sopstvenim snagama i resursima. Danas je u Sjedinjenim Državama, zapravo, prisutan niži stepen međugeneracijske ekonomske mobilnosti nego u jednoj Francuskoj, Nemačkoj ili čak Švedskoj.

Takođe je porastao još jedan oblik ekonomske nejednakosti. Iako je privukao manje pažnje, on ne samo što podriva porodične snove, po kojima će „deca imati uvek bolju budućnost nego njihovi roditelji“, već podriva i nadanja da će se nešto bolje desiti i za života njihovih potomaka. A to je jaz između onih koji imaju finansijsku stabilnost i onih koji žive bez nje.

Istraživanje HBR-a otkrilo je da čak i oni sa dugoročnim “stalnim” poslovima ne mogu računati na finansijsku stabilnost usled volatilnosti i nepredvidljivosti njihovih prihoda a takođe i troškova. Glavni izvor nestabilnosti prihoda, kako pokazuje ova studija, nije se dešavao usled promene posla već zbog promene prihoda na istom poslu. Drugim rečima, američka domaćinstva i dalje su imala svoje stalne poslove –  ali bez stabilnih prihoda.

Kao posledica ovog trenda, ta dva oblika nejednakosti podrazumevaju da pojedina domaćinstva imaju prihode koji su najgora kombinacija (decenijama) stagnirajućih i nestabilnih prihoda (na godišnjem, pa čak i mesečnom nivou).

Jedan od glavnih izvora problema leži u velikoj promeni pri transferu rizika; taj poslovni rizik zadnjih godina i decenija sve intenzivnije se prebacuje sa firmi na zaposlene. Veći je broj studija koje su dokumentovale da firme sve više prebacuju rizik od kratkoročnih ili dugoročnih poslovnih kriza na radnike – kroz inovacije na tržištu rada, kao što su, recimo, dinamički i promenljivi rasporedi; povećanje autsorsinga tj izmeštanja poslovnih usluga iz fizičkog u virtuelni prostor (internet); tu je, takođe, porast rada i poslova po ugovoru, koji sve više dominiraju nad stalnim zaposlenjima.

Napredak zahteva da poslodavci prepoznaju, priznaju i zadovolje svoju istinsku ulogu u ovoj smeni poslovnih rizika koji sada padaju na zaposlene, i da, u skladu sa zahtevima svog položaja, preduzmu korake kako bi radnici bolje upravljali rizikom (koji su upravo donosioci odluka prebacili na njihova pleća). Ne radi se tu samo o  nekoj ponudi da zaposleni pohađaju kurs za ovladavanje finansijskim veštinama: postojao je znatan broj dokaza i činjenica „na terenu“, u samom procesu poslovanja, za to da ovakvi programi opismenjavanja u oblasti finansija ne pomažu. Zaposlenima koji se suočavaju sa širokim mesečnim oscilacijama u prihodima i rashodima potrebno je nešto više od umeća budžetiranja ili savladavanja finansijske pismenosti. Bezumno je kriviti ih zbog “loših izbora” ili nedostatka finansijske pismenosti kada nestabilne ekonomske okolnosti u kojima se nalazi Amerika efikasno poništavaju sve one veštine finansijskog MBA-a koje su na tim kursevima naučili. Američkom uposleniku se, primera radi, često preporučuje da svoju štednju i plaćanje računa stave na „auto-pilota“, tako da ne propuste rokove otplate, a da štednja takođe funkcioniše po principu „automatizma“.

Ali, taj savet ima smisla jedino kada imate predvidljiv i stabilan dohodak.

Međutim, kada iz meseca u mesec doživljavate velike promene prihoda, koji izuzetno osciliraju, “auto-pilot” postaje opasan, pogotovo kada ima tek malo prostora za finansijsko manevrisanje. Izrada kreditne kartice, hipoteke ili uplata-isplata u istom i tačnom obimu, uvek i isto vreme svakog meseca, postaje prilično teško kada je sve ostalo nestabilno – kako radno mesto tako i visina mesečnih primanja. A kada ne znate da li ćete postići dovoljno radnih sati na svom poslu kako biste platili račun za struju ovog meseca, onda su male šanse i da otvorite Individualni penzioni račun (IRA), ili plan 529 ili čak direktno stavite depozit na svoj štedni račun.

(Individualni  penzioni račun, IRA: investicioni alat za ulaganje, kojeg pojedinci koriste kako bi zaradili i izdvojili sredstva za svoju penzijsku štednju. Postoji nekoliko tipova IRA od 2018. godine: tradicionalna IRA, ROT IRA, SIMPLE IRA i SEP IRA. Ponekad se nazivaju individualnim penzionim aranžmanima i mogu se sastojati od čitavog niza finansijskih proizvoda kao što su akcije, obveznice ili zajednički fondovi: akcije i obveznice koje zaposlenik dobija tj zasluži tokom svog radnog veka provedenog u firmi, odnosno firmama. 529 plan je univerzalni štedni račun koji nudi poreske olakšice na federalnom a ponekad i državnom nivou, minimizujući time troškovni udar na državni budžet i njegova sredstva finansijske pomoći. Ovim planom upravljaju državne ili obrazovne institucije, a osmišljen je tako da pomogne porodicama u pronalaženju načina kako da izdvoje sredstva za buduće troškove školovanja dece na koledžu, ili shodno planu K-12).

Iako povećanje finansijske stabilnosti domaćinstava nije nimalo jednostavno za one radnike i porodice koje sastavljaju kraj s krajem u aktuelnoj američkoj ekonomiji, postoje praktični koraci koje bi poslodavci mogli da preduzmu kako bi (makar delimično) sanirali posledice velikih neizvesnosti.

Jedan od načina je revizija praksi planiranja. Jer, stabilniji raspored znači stabilniji prihod. Za sada, međutim, uopšte nije jasno na koji su to način “trenutni (promenljivi) radni rasporedi osoblja” i promenljivi/nestalni radni sati bolji za poslodavce nego što su za njihove zaposlene. Ovde ne postoji dokaz da je „klizno“, promenljivo“ ili neko slično varijabilno radno vreme i rasporedi pozitivno uticali na efikasnost poslodavaca. Neki poslodavci, posebno izdvojimo Wallmart, već preduzimaju korake ka širem uspostavljanju stabilnog i predvidljivog rasporeda u svojim radnim sistemima. A ukoliko poslodavci samoinicijativno ne preduzmu korake u tom pravcu, tu su državni regulatorni organi koji ih na to mogu primorati.

San Francisko, Sijetl i Njujork prednjače u usvajanju zahteva radnika kako bi im se obezbedilo pravo da izaberu jedan drukčiji, predvidljiviji i stabilniji raspored svog rada, ali nisu to nisu jedini gradovi koji aktivno preduzimaju korake. Na osnovu modela predloženog federalnog Zakona o efikasnom radnom rasporedu („Schedules That Work Act“), neki advokati takođe predlažu da zaposlenici sa negovateljskim odgovornostima ili oni koji su upisani u obrazovne programe dobiju još veću zaštitu. Srodni napori za podizanje kako minimalnih tako i radnim procesom predviđenih zarada i njihovih maksimuma dobijaju na zamahu u mnogim američkim državama i pojedinačnim mestima.

Poslodavci, takođe, mogu igrati značajnu ulogu u pomaganju svojim zaposlenima da izađu na kraj s volatilnim troškovima, baš kao što treba da igraju aktivnu ulogu u pomaganju zaposlenima da uštede novac za svoje penzije. Američke Federalne rezerve su ustanovile da u 2016. godini 44% američkih domaćinstava nije imalo ni 400 dolara ušteđevine. Poslodavci bi, stoga, mogli omogućiti kratkoročne uštede zajedno sa 401 (k) planom, usklađivanjem na relaciji poslodavac-zaposleni (tzv. „employer-matching program“ ili usklađivanje poslodavca s radnikom, što naprosto znači da vaš poslodavac doprinosi određenim iznosom vašem planu penzione štednje, po osnovici i proporcionalno visini vaših godišnjih izdvajanja za penzijsku štednju), ili čak direktnom subvencijom za oba. Finansijski “baferi” za pomoć u vanrednim situacijama, u kombinaciji sa računom za penzijsku štednju, smanjuje se mogućnost da radnici prevremeno povlače svoje račune za penzionu štednju (što često za sobom povlači i značajne kazne od strane države), a takođe povećava verovatnoću da će zaposleni i dalje štedeti za penziju, jer bi zaključavanje dodatnih sredstava na penzionom računu sa takvim kaznama bilo manje obeshrabrujuće. Korist za poslodavce onih radnika koji ne moraju da svakog meseca sastavljaju kraj s krajem (idući čak dotle i da prodaju svoju imovinu ne bi li preživeli), dakle za poslodavce koji bi spremno pokrili hitan slučaj – trebalo bi da bude očigledna i konkretna.

Na jednom još prozaičnijem nivou, poslodavci mogu pružiti zaposlenima pristup alatima tj sredstvima za finansijske usluge kao što je „Even“. Ovaj algoritam prati mesečna primanja radnika tokom vremena, beležeći uspone i padove. Kada plata korisnika ove aplikacije padne ispod proseka, Even nudi “podsticaj” to jest finansijsku potporu (Boost); onog meseca kada je plata veća od proseka, korisnik otplaćuje ranije korišćeni “podsticaj”, a Even mu nudi način i priliku kako da uštedi. Ključni ali suptilni deo ovog poslovnog modela je to što se naplaćuje pretplata, što znači da stvara profit kada zaposleni koriste ovu uslugu. Za razliku od provajdera kreditnih kartica ili zajmodavaca, Even ne nudi finansijske podsticaje kojima bi svoje klijente držao u stanju zaduženosti. Njegovo poslovanje je poravnanje, a ne pozajmica uz interes tj kamatu.

Ovo bi moglo pomoći familijama nalik onima iz HBR studije: američkim porodicama sa niskim do umerenim prihodima, često primoranim da žongliraju s računima, preskačući plaćanja u nekim mesecima, a potom ih udvostručavajući u onim mesecima kada su im primanja najviša – da bi, na kraju, plaćali više nego što su sposobni da zarade. Even nudi mogućnost da formiraju nužna automatska plaćanja ili dugoročne finansijske planove. Jer, ovakva domaćinstva često pribegavaju skupim zaduživanjima, u pokušaju da upravljaju oscilacijama u svojim primanjima, što, naravno, može stvoriti još više problema. Ukoliko bi poslodavci subvencionisali uslugu kao što je „Even“ za svoje zaposlene sa najnestalnijim radnim rasporedom i promenljivim brojem radnih sati (tj onima koji su često i najniže plaćeni zaposleni) –  to bi, onda, bio važan korak u transferu poslovnih rizika (ponovno prebacivanje makar dela rizika sa zaposlenog na poslodavca).

Još od osamdesetih, ako ne i ranije, snaga i moć se značajno pomeraju ka poslodavcima. Stoga nije iznenađujuće što je posledica ovog procesa permanentno prenošenje rizika sa njih na svoje zaposlene. S obzirom da su radnici bili primorani da preuzmu veće poslovne rizike – rizike kojima nisu spremni da efikasno upravljaju – društvo je platilo ceh: jačanje sve veće nejednakosti, uz smanjenje radne mobilnosti. Ova cena danas je tako očigledna i nesporna. Koraci za rešavanje ovog problema su jasni. Samo je pitanje hoćemo li imati hrabrosti da se tako i ponašamo.

 

Timothy Ogden, Jonathan Morduch, hbr.org