Dečja književnost Istoka i Zapada


“Od svih stvari na svetu, knjige sam voleo najviše.” Tesla

Oktobar je u Srbiji mesec knjige, a na beogradskom Sajmu susret “lepog i korisnog” prođe na obostrano zadovoljstvo – kako čitalaca tako i prodavaca. U tom smislu, a u susret ovom događaju, evo i koja reč o prodaji knjiga “na Istoku i Zapadu”: u Sjedinjenim Državama i Kini. Uzgred, možda nije loše napomenuti kako se na ove dve strane sveta najbolje prodaju knjige koje spadaju u dečju literaturu.

Tokom poslednjih deset godina kinesko tržište knjiga je svake godine raslo za 19%. Izdavaštvo i prodaja su u 2018. godini zabeležili rast od 14,55%, posebno zahvaljujući dinamizmu koji postoji u biznisu pisanja i prodaje dečjih knjiga.

Kina je glavni kupac i ljubitelj inostrane literature. Međutim, neke su knjige veoma uspešne u zemlji u kojoj su stvorene, ali se možda ne „izvoze dobro“, drugim rečima, možda nisu dobro prilagođene drugim kulturama ili kontekstima. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih pažnju pisaca treba usmeriti na trendove čitanja u Kini, uz predstavljanje načina na koji bi trebalo prevesti svoju knjigu, kako bi potom bila uspešno lansirana u prodaju – u knjižare i na internet portale „Srednjeg kraljevstva“.

Koji čitalački trendovi preovlađuju u Kini?

S obzirom na veličinu ove zemlje, i sve ostalo dolazi u velikim razmerama: Kina ima 220 miliona mladih čitalaca koji imaju manje od 14 godina. Prodaja dečjih knjiga između 2016. i 2017 je porasla za više od 20% i sada predstavlja oko četvrtine svih prodatih knjiga.

U 2018. godini je još 30 miliona kineskih čitalaca, uglavnom onih rođenih devedesetih i 2000-ih, kupovalo u proseku po pet štampanih knjiga svake godine, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu.

Naravno, većina njih je mnogo više okrenuto digitalnim knjigama nego što su to stariji čitaoci. I zaista, podaci kažu da je 46% čitalaca digitalnih knjiga rođeno devedesetih godina. Prodaja knjiga se uglavnom vrši putem interneta (porast od 28,82% u 2017. godini), međutim, i prodaja knjiga u knjižarama se takođe povećala za 2,33%.

Žanrovi favorizovani u ovoj kategoriji ostaju uglavnom nepromenjeni: proza (kratke priče, romani), i najprodavaniji su u digitalnoj formi. Sa druge strane, dečja literatura pre svega naginje štampanom formatu.

Ren Djanšun, glavni urednik magazina China Publishers izveštava da je prošle godine u Kini objavljeno 22.834 novih dečijih knjiga, a da je 19.607 naslova ponovo objavljeno (reizdato). Prodaja je u 2017. dostigla promet od 17,55 milijardi juana (2,5 milijarde američkih dolara), što je porast od 3,9 milijardi juana (561 milion američkih dolara) u 2008. godini.

Kina je i dalje glavni kupac inostranih izdanja: 21,68% knjiga na kineskom tržištu jesu prevodi ili se kupuju kao “uvozna roba”, uglavnom iz Sjedinjenih Država i Britanije. Od svih kategorija knjiga, dečja literatura suvereno zauzima prvo mesto.

U Kini dečja literatura preovlađuje u nezavisnim knjižarama u odnosu na distribuciju kroz etablirane knjižarske lance (54,07% kod „indie“ prodavaca, nasuprot 30,38% u knjižarama sa mrežnom distribucijom). Dečje knjige su jedina vrsta literature koja ima ovako dobar prodajni trend.

Drugi aspekt koji je u igri u svim zemljama je to što unutar kineske porodice i dalje istrajava opšti stav da savremene tehnologije nisu uvek dobra stvar za današnje mlade ljude. Roditelji odbijaju da dozvole svojoj deci da ostaju predugo zaokupljena ekranima, monitorima i displejevima mobilnih telefona, pa stoga radije kupuju štampane knjige. Iz tog razloga, knjižarski biznis i izdavaštvo trenutno jednako dobro funkcionišu i u Kini (baš kao i u zapadnim zemljama).

Na Amazonovom vebsajtu na kineskom jeziku je trenutno šest inostranih naslova koji se nalaze na listi 10 najbolje prodavanih izdanja u Kini. Dakle, knjige za decu, i to one iz zapadnih zemalja, imaju značajnog udela u knjižarskom tržišnom kolaču, ali bi uvek trebalo imati u vidu i kakav je značaj prevodilačkog posla, odnosno, koliki je značaj promptnog izdavanja kineskih prevoda aktuelne dečje literature sa zapada.

Evo nekih važnih stavki koje treba uzeti u obzir pri organizaciji prevoda inostrane dečje literature namenjene kineskoj deci.

Inostrana knjiga biva primećena u Kini usled njenog prethodnog uspeha u zemlji porekla, pa joj nije potrebno mnogo reklamiranja. Ali, nemojte biti ni preambiciozni pri proceni potencijala ciljnih kupaca.

Pre nego što razmislite o prevođenju dečje knjige na kineski, ključno je da sami proniknete kako će vaš kineski kupac razumeti ono što treba da mu prevedete.

Važno je koristiti ispravne marketinške kanale i analizirati uobičajene marketinške metode zemlje izvoznice, kako bi se sigurno integrisale na kinesko tržište.

Možda bi bilo korisno posmatrati trendove knjiga konkurenata i analizirati čitaoce na tržištima na kojima vaša knjiga ima dobre rezultate. Takođe, praćenje komentara i pregleda na internetu može doprineti boljem razumevanju sklonosti čitalaca, njihovih očekivanja i ponašanja.

Prevod dečjih knjiga na kineski i limitiranje uvoza štampanih izdanja sa zapada

Iako je potražnja za zapadnim knjigama u Kini prilično obećavajuća u smislu profita, to tako neće ostati još zadugo. Nažalost, usled američko-kineskih trgovinskih trvenja, kineske vlasti prinuđene su da kontinuirano usporavaju prihvatanje strane literature i ograničavaju kvotu uvezenih dečjih knjiga.

Zapadne izdavačke kuće privučene su kineskim tržištem: naime stanovništvo ove zemlje je uglavnom pismeno; velika je potražnja za literaturom iz inostranstva, ali samo najbolji prave one astronomske tiraže. Međutim, uskoro možda neće biti gotovo nikakve šanse da budu objavljivani u Kini – osim ukoliko knjiga ne bude superbestseler i u zemlji iz koje potiče.

Kako objaviti knjigu u Kini

Postoje dva rešenja za nekoga ko želi da „izveze“ svoju knjigu na inostrano tržište (Kinu): ili da radite kao samostalni izdavač, ili ćete to učiniti u saradnji s izdavačkom kućom kako biste uspeli da objavite knjigu u Kini. Druga opcija je češća i za autora najkomfornija.

Po drugom scenariju, izdavač zemlje porekla bira stranu izdavačku kuću (u ovoj situaciji, kinesku). Tada će domaća izdavačka (matična) kuća stvoriti ugovor o partnerstvu koji će uokviriti komercijalni odnos sa kućom zemlje odredišta (Kina). Autor i dve izdavačke kuće zajedno će rešiti ukoliko ima bio kakvih pitanja vezanih za autorska prava.

Za jedan bestseler je uobičajena pojava da nema nekog posebnog uspeha nakon što je preveden i objavljen na drugom mestu. Stoga je od suštinskog značaja da se delo pravilno prevede. Odabir prevodioca jeste onaj glavni korak jer će upravo on(a) garantovati kvalitet izražavanja izvornih ideja prisutnih u originalu, ali predstavljenih na način koji je najprecizniji i najprigodniji za kinesku čitalačku publiku. Iz tog razloga bi prolazak originala kroz profesionalno sertifikovanu prevodilačku firmu bilo idealno rešenje – iz preventivnih razloga – to jest da ne dođe do iskrivljavanja piščeve poruke.

Ključne tačke pri prevodu dečjih knjiga

Više od samo jednog profesionalnog prevodioca, prevodilačka agencija može pružiti grupnu ekspertizu, sastavljenu od više stručnjaka koji rade na istom projektu. Ova vrsta usluge pruža značajnu uštedu vremena i omogućava ljudima da imaju koristi od stručnosti i saveta nekoliko ljudi a ne samo jednog čoveka; na taj se način postiže veća objektivnost pri prevođenju dečjih knjiga, kao i pravilnog značenja izraženog u pojedinim (ključnim) odlomcima.

Sve u svemu, prevođenje knjiga je nešto više od prostog prelaska sa jednog jezika na drugi. Potrebno je vremena, istraživanja i truda da bi se u svemu poštovao autorov stil, kao i da se shvati tržište na koje ulazite, posebno kada je ono namenjeno mladoj publici.

Kejt Černavina iz Hi-Com Asia (autorka ovog teksta) preporučuje da kontaktirate HI-COM ukoliko želite da lansirate svoju knjigu u Kini i potražite pouzdanog partnera za prevođenje. Njen tim je uvek na raspolaganju za konsultacije, besplatnu ponudu i stručni savet.

The Children’s Book market in China: statistics and translation challenges

Inače, istraživanje tržišta pokazuje porast prodaje dečje literature, dok je celokupno tržište ostalo približno nepromenjenog obima i profita.

U nedavnoj prezentaciji o najnovijim trendovima u kupovini knjiga, Kristen Meklin (Kristen McLean), izvršna direktorka za razvoj poslovanja kompanije NPD Books je izjavila da prodaja dečje literature (knjige, priče, pesmarice, slikovnice, bojanke) ostaje stabilna na uglavnom po obimu nepromenjenom tržištu. Iako je prodaja knjiga manja za 3%, što je pokazalo istraživanje tržišta NPD Grupe, prodaja prvih 100 najprodavanijih naslova uvećala se za 23%, otkrivajući da je tržište, iako nepromenjeno po obimu prodaje, najisplativija ukolik ste pisac koji ulazi u top 100, dakle – isplati se tek ako ste u samom vrhu (ovde je reč o Sjedinjenim Državama).

“Čitanje/kupovina knjiga za one najmlađe (u najranijem periodu detinjstva) dobro napreduje”, primetila je Meklinova, iako je ukupna prodaja knjiga, koja iz godine u godinu pokazuje sve veći rast, u poslednjih nekoliko godina biznis sa trenutno “prilično ravnom krivuljom”. Više od 50% anketiranih roditelja redovno čita naglas svojoj deci u dobi do pet godina, iako ovi procenti počinju da opadaju kada deca krenu u školu, a potom počnu i sama da čitaju. Samo 7% roditelja čita naglas  svojim tinejdžerima, deci uzrasta od 12 do 14 godina (što je, u neku ruku, i poprilično normalno, prim. prev.).

Ali, nezavisno čitanje („nenamensko“) je u padu, dodaje Meklinova, spekulišući da je uzrok ovom trendu dominacija mobilnih telefona i druge distrakcije (ometanja) koja “umanjuju količinu vremena koju deca imaju za samostalno čitanje”.

Blagi pad doživljava čitanje-kupovina knjiga za decu uzrasta od osam do 12 godina, uz nepromenjeno stanje u obimu čitanja onih u dobi između 12 i 18 godina. „Milenijumovci“ su generacija trenutno najsolidnijih čitalaca, kaže Meklinova: 53% njih izjavilo je da je posećivalo biblioteke u poslednjih 12 meseci, u poređenju sa 43% bejbi bumera i 45% „Iksera“ („generacija Iks, koja prethodi milenijumovcima; nazivaju je i „generacijom Y“).

Ali, izgleda da svi čitaoci, nevezano za njihov uzrast, ne čitaju knjige na „eskapistički“ način, kao sredstvo kojim postižu „bekstvo“ od svakodnevice, pokazuju rezultati NPD-a. Upoređujući procente iz 2018. godine sa godinom pre (2017), ispostavilo se da ljudi radije čitaju kako bi pronikli svet koji ih okružuje, i u njemu se što bolje orijentisali. Čitanje beletristike je u 2018. godini neznatno smanjeno u odnosu na 2017. godinu, dok je „neknjiževna“ (faktografska) književnost neznatno porasla na tržištu knjiga za decu: čitanje beletristike je smanjeno za 3%, a faktografske knjige za 1% (u oblasti omladinske tj tinejdžerske knjige); što se tiče književnosti za omladinu u dobi od 12 do 18 godina, ona je pala za 2%, ali je i faktografska knjiga (nonfiction) namenjena ovom uzrastu porasla za 2%.

Knjige o društvenim pitanjima, putopisne/ religijske, knjige o igrama i raznim „opuštajućim“ aktivnostima, kao i one edukativne pokreću rast dečije literature sa faktograskom građom (enciklopedije, knjige o prirodi, životinjama, naučno-popularne itd), a prodaja u tim specifičnim kategorijama iznosi između 5% i 10%. Popularne teme u savremenoj dečjoj literaturi uključuju knjige o rodnom osnaživanju, STEAM oblasti (STEM oblasti plus umetnost), velnesa i društvenih tema; tu su još i knjige koje pripadaju klasicima, humoristična literatura, kao i ona koja pripada određenoj (relativno bliskoj) epohi (ovo nisu istorijske knjige već one koje anglosaksonci nazivaju „nostalgičnom“ literaturom, što bi se reklo – „knjige moga zavičaja“).

Paradoksalno je da, iako pada prodaja knjiga iz oblasti fantastike i naučne fantastike, raste prodaja knjiga sa grafičko-slikovnim sadržajem: sveukupno gledano, ova je kategorija narasla za 12%, ali su grafički romani za mališane-čitaoce zabeležili porast od 33%; četrdeset odsto prodaje američkih slikovnih izdanja u 2018. godini bili su naslovi koji pripadaju literaturi za mlade, a pratili su je Manga strip-izdanja (26%) i ona o superherojima (12%).

Kristen Meklin je napomenula da se ovde ne radi samo o najnovijim (frontlist) knjigama kojima dobro ide, već i o klasičnim naslovima, poput knjiga Dr. Seussa, koje su se takođe dobro prodavale u 2018. godini – bolje nego prethodnih godina. U celini uzev, katalog starijih knjiga izdavača koje se još uvek štampaju (backlist) predstavljao je gotovo 62% prodaje knjiga u 2018. godini, što je skok od preko 4% u odnosu na 2015. godinu; u sektoru dečje knjige, starije knjige su 2018. godine iznosile 73% prodaje, što je 6% više od prodaje u 2015. godini (67%). Prodaja najnovijih izdanja za decu je u 2018. godini bila nešto preko 26% ukupne prodaje.

Knjige prilagođene velikom (i malom) ekranu odlično se kotiraju na tržištu. Prema Kristen Meklin, od 10 najbolje prodavanih knjiga za mlade između 12 i 18 godina u 2018. godini, „zvezde koje su zablistale“ – Endži Tomas, Dženi Han i Beki Albertali – sve tri su bile autorke čije su knjige prošle godine doživele i svoju ekranizaciju. Knjige nekoliko drugih pisaca s ove top 10 liste najbolje prodavanih su već ranije ekranizovane (Džon Grin, Kasandra Kler, S.E. Hinton, Lois Lauri i Markus Zusak.

Što se tiče kretanja na ukupnom ABA tržištu (American Booksellers Association, Američka asocijacija prodavaca knjiga), blagi je rast doživela i prodaja broširanih izdanja ali i onih u čvrstom povezu. Prisutan je i kontinuirani pad prodaje e-knjiga, koji je smanjen za 10% u odnosu na 2013. godinu, a samo u prošloj godini taj je pad iznosio četiri odsto. Meklinova, međutim, kaže i da je „tržište digitalnim audio-knjigama upravo eksplodiralo“: U periodu od 2017. do 2018. godine, prihodi od prodaje digitalnih audio-knjiga su uvećani čak za 37%. Meklinova je to pripisala „audio-revoluciji“, misleći tu i na privatna vozila u koja se danas ugrađuje daleko naprednije ozvučenje, dok je akustika enterijera drastično poboljšana; uz to, audio-knjige su kompatibilnije sa pametnim telefonima, pa je sada tako lako imati svoju „audio-biblioteku“ u džepu, to jest u kolima.

Ipak, nezavisne knjižare i dalje rade uspešno – i to uspešnije od ostalih, dodala je ona, otkrivši podatak da od 2.524 prodavnica učlanjenih u Američko udruženje knjižara, 149 potpuno novih, dok je prihod ABA prodavnica u 2018. godini porastao za 5%. ABA prodavnice “dominiraju tržištem”, kaže Meklinova, iako Amazon i dalje dominira, uz Walmart i Target koji ga slede u stopu.

McLean je porast tržišnog udela ABA knižara pripisala onim nezavisnim izdavačima koji su se uspešno prilagodili duhu vremena, postajući „hibridni prodavci onlajn knjiga kao i knjiga u konkretnim knjižarama“. Ona je istakla da potrošači žele pogodnosti koje idu pod ruku s kupovinom putem interneta, ali takođe cene i “iskustvo pravih knjižara, pre svega onih na lokalu – u njihovom komšiluku“.

Ona procenjuje da bi u perspektivi knjižari trebalo da očekuju dalje sažimanje tržišta jer bestseleri i dalje dominiraju, premda se čini da ovaj trend više utiče na kategoriju knjiga za odrasle nego na dečje knjige, s obzirom na stalni porast prodaje starijih izdanja dečje literature. Prodaja naslova za mlade uzrasta od osam do 12 godina u svim kategorijama će biti na silaznoj putanji usled nedostatka doštampavanja, uz smanjenje prostora koji će im biti obezbeđen na policama knjižara. Ona, i pored svega, predviđa da će se tržište e-knjiga stabilizovati, jer je prodaja audio-knjiga i dalje u porastu, zahvaljujući boljem digitalnom audio-sadržaju i njegovoj distribuciji.

“Kada je reč o prodaji, opšte uzev sam optimistična; tržište dečje literature zaista pokazuje žilavost”, rekla je ona. “U ovom slučaju, prisutni su snažni dokazi da ljudi još uvek cene dečju literaturu, a ovo tržište će i dalje biti uspešno, posebno literatura namenjena najmlađima. Literatura za uzrast od 8-12 (ili 7-11, nezavisni nivo čitanja) doživljava pad, što izaziva zabrinutost. Potrebno nam je da među decom ovog uzrasta svesrdno podržimo svakodnevno čitanje. Na kraju krajeva, čitanost knjiga namenjenih onima u dobi između osam i 12 godina predstavlja važan pokazatelj budućnosti tržišta knjiga.”

 

Claire Kirch, Publishers Weekly

Vislava, ili o mlađem bratu ozbiljnosti


I prefer conquered to conquering countries.
I prefer having some reservations.

I prefer Grimms’ fairy tales to the newspapers’ front pages.
I prefer leaves without flowers to flowers without leaves.

I prefer exceptions.
I prefer to leave early.

I prefer moralists who promise me nothing.

O Šimborskoj ne treba trošiti previše reči, osim da je u pitanju najlepša osoba i najlepše pismo, kako je nekad neko o njoj pisao. Bila je, ipak, poznata i kao najlošija govornica i sagovornica, onda kada je morala da komunicira s okolinom, kao i da joj je ta “nemuštost” čitavog života predstavljala izvestan problem – kada je nešto trebalo da saopšti ili objasni. Samo tišina, razumljivo uz cigarete i čaj, knjigu… možda nešto i napisati, izjavila je ona u jednom intervjuu.

Vislava Šimborska (Wislawa Szymborska, link SEEcult), dobitnica Nobelove nagrade za književnost 1996. godine. Rođena 2. jula 1923. godine u zapadnoj Poljskoj (Bninj, kod Poznanja), Šimborska je od 1931. godine do svog kraja živela u Krakovu, gde je studirala poljsku književnost i sociologiju.

Šimborska je u poeziji koristila ironiju, paradoks, kontradikciju, nedorečenost… kako bi oslikala filozofske teme i interesovanja.

Kada je 1939. izbio Drugi svetski rat, nastavila je da se obrazuje u ilegali. Od 1943. radila je na železnici i uspela da izbegne deportaciju u Nemačku na prinudni rad. U ovom periodu počinje njen stvaralački opus.

Debitovala je 1945. poemom “Szukam slowa” (Tražim reč) u dnevnom listu “Dziennik Polski”. Od 1953. do 1981. godine radila je kao urednica i kolumnistkinja književnog nedeljnika “Zycie Literackie”, u kojem je objavljen i serijal njenih eseja “Neobavezna lektira” koji je kasnije dopunjen i objavljen u dodatku lista “Gazeta Wyborcza”, a nekoliko puta je izdavan i u formi knjige.

Šimborska je objavila od početka 50-ih godina 20. veka i petnaestak zbirki poezije, koje su prevođene na niz svetskih jezika, uključujući i srpsko-hrvatski. Takođe, zastupljena je u mnogim izdanjima antologija poljske poezije. I sama se bavila prevođenjem, posebno sa francuskog jezika.

Nobelova nagrada dodeljena joj je za “poeziju koja ironičnom preciznošću dozvoljava da istorijski i biološki kontekst dođe do izražaja u delovima ljudske realnosti”.

Osim Nobelove nagrade za književnost, dobitnica je još niza priznanja, uključujući Geteovu (1991) i Herderovu (1995), kao i nagradu Poljskog Pen centra (1996).

∗  ∗  ∗

Evo kratkog i britkog, duhovitog eseja Vislave Šimborske „Francuski humor“ (Iskre, Varšava, 1971.)

Humor je mlađi brat ozbiljnosti. Poput kosmičkog Jaceka pored kosmičke Agate. Između brata i sestre vlada neprestana napetost. Ozbiljnost gleda na humor sa visina starešinstva, humor zbog toga ima komplekse i u dubini duše bi hteo da bude smiren kao ozbiljnost, što mu, na sreću, ne polazi za rukom. U biografijama humorista (u ovom slučaju u biografskim beleškama gore pomenute antologije – mada je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo) opažam neprestanu, premda beznadnu autorovu težnju za bavljenjem ozbiljnim stvaralaštvom. Takoreći svaki humorista ima na svom računu nekakve tužne romane ili drame, koji su „otišli u zaborav“ i tek humorističnost, koja je često tretirana marginalno, „donela mu je trajno mesto u književnosti“. Dosad još nisam čitala biografiju u kojoj bi stajalo obrnuto: „Pisao je bez uspeha tomove humoreski i brojne farse, ali je tek romanom iz života srednjoevropskih seljaka osigurao sebi besmrtnost…“

Zanimljivo!

Identična stvar stoji sa glumcima. Svaki komičar potajno sanja da odigra tragičnu ulogu. Međutim, još nisam čula da nekada u kafani tragični autor uzvikne: Onaj kreten (na jeziku glumaca uvek se radi o direktoru pozorišta) opet me tera da igram Hamleta! Onom tupavku ne pada na pamet da sam rođen za… “šaljivčinu”.

Ozbiljnost i humor smatram jednakim vrednostima i željno iščekujem trenutak kada će ozbiljnost početi da zavidi humoru. Na primer, humor ima različite nijanse, dok ozbiljnost ne podleže nikakvim klasifikacijama, iako bi trebalo.

Gospodo kritičari, s obzirom na to da se služite terminom „apsurdni humor“ uvedite i paralelni termin „apsurdna ozbiljnost“. Pravite razliku između istančane i primitivne ozbiljnosti ili između bezbrižne i one galgenhumorne. Ne samo kritika već i publicistika koristi iz sve snage životvoran termin pure-sense. A zar ne bi trebalo istražiti – kako u životu tako i u umetnosti – neozbiljnu ozbiljnost? nepristojnu ozbiljnost? duhovitu ozbiljnost? ružičastu ozbiljnost?

Sa zadovoljstvom bih čitala o „snažnom osećanju za ozbiljnost“ mislioca X, o „biserima ozbiljnosti“ Igrekove poezije, o „šokantnoj ozbiljnosti“ avangardiste Zeta.

Valjda će neko od recenzenata konačno napisati da „slab komad dramskog pisca N. N. spasava šampanjska ozbiljnost epiloga“, ili, da „u pesmicama pesnikinje V. Š. dolaze do reči akcenti nenamerne ozbiljnosti“?

I, zbog čega u humorističkim časopisima dosad nema kutka za ozbiljnost?

Uopšte – zašto imamo toliko humorističkih a tako malo ozbiljnih časopisa?

∗  ∗  ∗

Poslednje pesme nobelovke Vislave Šimborske (1923-2012), sakupljene u knjizi “Dovoljno”, objavljene su na srpskom jeziku, i to samo mesec dana nakon izlaska na poljskom, a to je ujedno i prvi prevod te knjige u svetu.

Tu je knjigu, već po tradiciji prevela Biserka Rajčić, koja je Šimborsku decenijama prevodila ali s njom bila i kućni prijatelj.

Između životne mudrosti i lucidnog, britkog humora, pesme Šimborske su svedočanstvo o našem svetu pročišćenom od natruha svakodnevice, ideologije i angažmana. Šimborska se u testamentarnom rukopisu, kako je naveo izdavač, ne oprašta od sveta, ovde nema suvišne patetike niti obračunavanja sa sobom, kao što nema ni prosvetiteljskih namera.

Pesnikinja je videla sve ono lepo i strašno što je prethodni vek ostavio u nasleđe ovom, i zna da je pet prstiju “sasvim dovoljno/ da se napiše Mein Kampf/ ili Čiča Tomina koliba”.

Otuda u poslednjim pesmama Šimborske ima razumevanja za ljudske nesavršenosti i pune su svesti o tome da je ljudska priroda teško promenljiva. Ali, u njima ima i mladalačke drskosti, uzvišenog prkosa nekog ko je prozreo zamke sveta i ko im je doskočio: “Volim mape, jer lažu./ Jer ne dopuštaju pristup nasrtljivoj istini./ Jer su velikodušne, s prostodušnim humorom/ rasprostiru mi na stolu svet/ ne s ovog sveta”.

∗  ∗  ∗

Biserka Rajčić – Vislava Šimborska ili tražim reč

Pre mnogo godina pročitala sam da je Šimborska u mladosti napisala pesmu naslovljenu sa “Tražim reč”. I kasnije, u retkim intervjuima sa njom, pominjana je ta pesma. Iz drugog teksta, iz intervjua s Adamom Vlodekom, pesnikom i urednikom poezije u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući koji je Vislavu 1945. ubedio da je pesnik, a ne prozni pisac, kako je tada mislila, saznala sam da ta pesma nikada nije objavljena, jer su je urednici tadašnjih “Poljskih novosti” do te mere ispravljali da od nje nije ostalo ništa. Nije, međutim kasnija nobelovka je nastavila sa “traženjem reči”. Do kraja života. Baveći se poezijom na svoj način. Gradeći i rušeći zamkove od peska. Od peska ili materije zvane stvarnost. Osobito u domenu jezika. Kroz neobičnu povezanost takozvanog visokog i niskog stila. Ili, kako Malgožata Baranovska, kritičar i teoretičar poezije koja joj je posvetila knjigu “Bilo je tako lako o tome ne znati ništa. Šimborska i svet”, stvarajući mit o sebi, tačnije sebe kao pisca.

Šimborsku sam poznavala od 1963. godine, kada je sa delegacijom poljskih pisaca bila u Beogradu da sa Savezom pisaca Jugoslavije potpiše sporazum o kulturnoj razmeni. U delegaciji su bili i pesnici Timoteuš Karpovič i Leslav Bartelski. Svako od njih predstavnik svoje sekcije tadašnjeg Saveza poljskih pisaca. Sa naše strane ugovor je potpisao Slavko Mihalić. Bili su to prvi poljski pisci koje sam upoznala uživo. I prvi pisci XX veka koje sam ozbiljnije počela da čitam. Posebno Karpoviča, veoma teškog lingvističkog pesnika i teoretičara književnosti. Ni Šimborska nije bila laka mada mi se tada to tako nije činilo. Posle nekoliko pročitanih pesama Bartelskim sam prestala da se bavim. Odlazeći od 1965. u Poljsku shvatila sam da postoje “državni pisci”, čiji je zadatak predstavljanje poljske književnosti u zemlji i van nje, koji daju ton, odlučuju o čemu, u kom stilu će se pisati.

Tada nisam znala da je Šimborska već odigrala ulogu koja joj je zadata, s dvema zbirkama, “Zato živimo” (1952) i “Pitanja postavljana sebi” (1954). Zbirkama koje kasnije nije unosila u svoje izabrane pesme. Na moje veliko iznenađenje, kasnije otvoreno govoreći o svojim mladalačkim uverenjima koja je izražavala pišući o čoveku u množini, o društvu kao kolektivitetu, odnosno komunistički. I najvažnije, jezikom koji je do 1956. obavezivao. Naravno, ne svi istim. Ni njene dve pesme, jedna posvećena Lenjinu, a druga Staljinu, nisu bile ode predstavnicima lenjinizma i staljinizma, kakve su drugi pisali, čak tako veliki predratni pesnik kakav je bio Bronjevski. Već 1957. objavljuje “Dozivanje Jetija”, svoju prvu zbirku u kojoj je očigledan “prelom” u pogledu sadržaja i forme njene poezije. Prelom koji u potpunosti negira “arhetip poljskog pesnika”, čiji je rodonačelnik Mickjevič. Mada, kako kaže Baranovska, “ona u sebi ima nešto od proroka”.

Tokom XIX veka Poljaci koji su izgubili otadžbinu i pokušavali da je povrate, svoje pesnike u emigraciji, a pre svega Mickjeviča, nazivali su prorocima ili onima koji treba da vode poljski narod ka oslobođenju i ujedinjenju. I vodili su ga. Sve do 1918, kada je do toga došlo. U drugoj polovini XX veka, bez obzira na nametnuti komunizam, tako nije bilo potrebno. Što ubedljivo pokazuje stvaralaštvo pesnika rođenih 20-ih godina, u koje je spadala i Šimborska. Šimborska koju poznajem i pratim i posle pomenutog preloma, veoma je “privatna”. Živela je skromno kao i većina poljskih pisaca toga vremena.

U vreme Solidarnosti čak se “angažovala”, mada nikada ne igrajući “glavne” uloge. Sećam je se s književne večeri u krakovskoj Dominikanskoj crkvi krajem 80-ih, kada se u znak protesta čitala poezija. Na moje veliko iznenađenje čitala ju je tiho i bez ikakvih emocija. Rečju, neangažovano. Slušala sam je i kasnije i nimalo nije menjala stil čitanja. Uvek mi se činilo da joj čitanje teško pada. Da jedva čeka da ga dovrši. Što je sasvim drugačije od čitanja Česlava Miloša koji je Nobelovu nagradu dobio 1980. i ponašao se kao pravi nobelovac.

“Ponašanje” Šimborske nije se izmenilo ni sa dobijanjem Nobelove nagrade. Za razliku od Česlava doživela ju je kao katastrofu, “oduzimanje privatnosti”, do koje joj je u životu najviše stalo. Mesec dana nakon objavljivanja da je ona “srećni dobitnik” nije se znalo gde je. Napustila je Dom pisaca u Zakopanu i nestala. Nekolicina njenih bliskih prijatelja sumnjala je da je izvršila samoubistvo. To se ponovilo i na dan uoči uručenja Nobelove nagrade kada se “zabarikadirala” u hotelskoj sobi, da su morali do nje da dođu spolja, vatrogasnim merdevinama i razbijanjem prozora, a tokom uručenja Nobelove nagrade i večere sa švedskim kraljem i pokušajima da bude vesela i duhovita. Novac koji dotle nikada nije imala u većim količinama predstavljao joj je neopisiv teret. Čim se vratila u zemlju, osnovala je fondaciju i razdelila ga “onima kojima je više potreban”. Kako pročitah juče u razgovoru s njenim sekretarom Mihalom Rušinekom, njen testament nalaže da se sve što poseduje preko nove fondacije “iskoristi na odgovarajući način”.

I svoju sahranu je isplanirala. Iako je počasni građanin Krakova i grad brine o njenoj sahrani koja će se održati devetog februara, testamentom nalaže da bude jednostavna, bez bogosluženja, tj. da je umesto u Panteonu izuzetnih Poljaka sahrane u porodičnoj grobnici na Rakovickom groblju, u kojoj počivaju njeni roditelji i sestra. Da posle sahrane u starom trgovinskom centru iz XV veka Sukjenjice usledi “kratak skup s čašicom votke”, a uveče, u Muzeju savremene umetnosti da se održi književno veče. I, to je sve.

Bez obzira što je u mladosti bila komunista i “okrenuta masama”, u biti je volela sve kamerno. Lični život, druženja, književne večeri. Iako u njenoj poeziji dominira kolokvijalni jezik u biti je “filozofski pesnik”. Pišući poeziju šezdeset pet godina bavila se “svetom”, podjednako ljudima i životinjskim i biljnim svetom. Bavila, odnosno promišljala ga i interpretirala. Kroz detalje koji u konačnom ishodu čine kolažnu celinu. Pored pisanja poezije strasno se bavila i kolažima koje je slala svojim prijateljima i prevodiocima u vidu novogodišnjih čestitki. Spadam u te srećnike. Čitav zid u mojoj radnoj sobi zauzimaju uramlljeni kolaži Šimborske, koje sam 1997. izlagala u Grafičkom kolektivu i u knjižari Prometeja u Novom Sadu.

Pored kolaža volela je stare razgednice, jer su “na očigledniji način svedočili o njoj”, kao i “predmete koji ne služe ničemu” koje je sa svojim životnim saputnikom Kornelom Filipovičem kupovala po buvljacima. Njena nadrealistička mašta “oneobičavala” ih je kao i “svakodnevnu” tematiku kojom se bavila. Kako na samom početku rekoh, tražeći za nju Reč ili Formu. Ta reč je manje-više bila neki munjevito opažen detalj koji je prerastao u priču. Jer, iako je pisala naizgled lirsku poeziju, u biti je bila epičar.

Kako je bila majstor ironije, dosetke, apsurda, čak groteske, njene pesme su nalazile veoma širok krug čitalaca i u Srbiji. Iako ne spada u lake pesnike, u KOV-u koji je od 1996. bio njen izdavač, njena poezija je izlazila u tiražu od 1000 primeraka.

Znala sam da ne voli da govori o svojoj poeziji, njenom prevođenju, ocenama kritike, međutim boraveći u Krakovu krajem devedesetih ispričala sam joj o svojoj saradnji sa Savezom slepih Beograda. Reagovala je tako što im je iz tada najnovije zbirke “Dve tačke” posvetila pesmu “Uljudnost slepih” koja je ubrzo postala svojevrsna himna pomenutog Saveza, čiji članovi je recituju svakog petnaestog maja, na svoj Dan poezije.

Šimborskoj kao kultnom pesniku u Srbiji objavljene su sve pesničke zbirke i prilično obiman izbor “feljtona” iz četvorotomne “Neobavezne lektire”, uglavnom o istoriografskim knjigama koje je čitala i o kojima je pisala:

“Antologija savremene poljske poezije” (izbor i prevod Petar Vujičić, 1964)
“Svaki slučaj” (izbor iz poezije, prevod Petar Vujičić, 1983)
“Antologija savremene poljske poezije” (izbor i prevod Petar Vujičić, 1985)
“Ljudi na mostu” (prevod Petar Vujičić, 1989)
“Kraj i početak” (prevod Biserka Rajčić, 1996)
“Naivna pitanja” (prevod Slađana Janković i Petar Bunjak, 1996)
“Izabrane pesme” (prevod Petar Vujičić i Biserka Rajčić, 1997)
“Trenutak” (prevod Biserka Rajčić, 2002)
“Dve tačke” (prevod Biserka Rajčić, 2006)
“Neobavezna lektira” (izbor i prevod Biserka Rajčić, 2006)
“Ovde” (prevod Biserka Rajčić, 2009)

 

Biserka Rajčić

Vreme

“Dok nas blokčejn ne rastavi…”


“Budućnost leži u dizajnu i prodaji računara za koje ljudi uopšte ne shvataju da su računari.”

Prošla godina je bila u znaku pomame za kriptovalutama. Blokčejn je lanac u kojem ste tek jedna karika u lancu transakcija. Ne postoji zakutak na Zemlji u kojem neko u 2018. nije zaželeo da “majnuje”. U nastavku će biti reči o veoma inovativnim startup firmama koje su se u Aziji već etablirale kao one koje “vuku napred”. Odlično objašnjenje Blokčejna možete pronaći kod Istoka, čiji je post svojevremeno objavljen i na ovom mestu.

Radi lakšeg razumevanja “šta-to-pobogu-petljaju-sa-nepostojećim-novcem”, ponovićemo tek nekoliko stvari iz dotičnog teksta.

Blockchain je tehnologija pomoću koje radi Bitcoin i sve druge kriptovalute. Najpribližnije rečeno, to je jedna finansijska knjiga u kojoj je beskonačno pouzdano zabeleženo ko ima koliko novca i ko je kome dao koliko novca u prošlosti. Radi se o “digitalnom lancu” svih transakcija. Svaka ova transakcija je jedan blok. Tako, sve ove transakcije zajedno čine blockchain.

Blockchain je, prosto, lančani spisak svih transakcija koje su se ikada desile u okviru jedne valute (bilo koje kriptovalute).

Svaka kriptovaluta ima svoj blockchain. Bitcoin, na primer, ima svoj. To je zapravo jedan veliki fajl u kojem je sve ovo zapisano. Na dan pisanja ovog teksta, Bitcoin blockchain je imao 162 GB, i u njemu su zapisane sve transakcije između ljudi ikada.

Ako imate “drugara sa posla koji je kupio neke bitkoine”, taj trenutak kada ih je on kupio stoji zauvek zabeležen u ovom fajlu – blockchainu.

Ono što je revolucionarno je to što niko više nikada ne može da obriše ili izmeni nijednu od ovih transakcija. Ovo je osnovni razlog zašto je blockchain postao goruća tema – jer u njega mogu da se zabeleže svi lični podaci o imovini. U budućnosti će u ovakom jednom lancu biti zapisano ko je vlasnik koje kuće, stana, automobila, osiguranja, i tako dalje.

Ovaj “lanac” je (za sada) “beskonačno pouzdan”j jer nijedan haker ne može da prepravi stanje transakcija u računarima svih učesnika.

Tajna je u ovim “karikama lanca” (chain), koje služe upravo tome da ne dozvoljavaju da se podaci ikada više izmene kada se jednom upišu. To ima veze sa onim “majnovanjem”.

Drugi razlog zašto transakcije ne mogu da se promene leži u odgovoru na pitanje: “Gde zapravo stoji ovaj blockchain fajl? Na kom kompjuteru, na kom disku, ko je vlasnik toga?”. Upravo je tu osnovni princip blockchain tehnologije – u decentralizaciji.

Svako od nas verovatno ima “onog drugara koji je kupio kompjutere da majnuje bitkoine”. Sada ćete konačno razumeti o čemu se tu radi. Majneri (rudari, kopači) služe da potvrđuju i validiraju transakcije.

Svaki nod može da se prijavi da bude “majner”. U tom trenutku, to je nevalidirana transakcija, i još uvek nije upisana u registar.

Kompjuteri svih “rudara” na svetu su sada dobili informaciju o nameri da se izvrši ova transakcija. Oni prvo provere da li imate dovoljno sredstava, tako što kompjuter prođe kroz kompletan blockchain lanac, vidi sve transakcije koje je Voja (tj. možda vi) ikada imao, i izračuna da li ima toliko raspoloživog novca.

U ovom svetu ne postoji moje “stanje na računu”, nego se uvek računa iznova, na osnovu svih transakcija koje sam ikada imao. Ovo je super, jer čini blockchain dodatno bezbednim. Da bi neko na silu izmenio moje “raspoloživo stanje” morao bi da izmeni praktično sve transakcije iz prošlosti, što je apsolutno nemoguće, videćete kasnije i zašto.

Dakle, majneri su proverili, Imate sredstava na raspolaganju, i to je prvi korak, za koji ne treba nikakav specijalan kompjuter. Ono što sledi nakon toga je problem.

Tog momenta kreće takmičenje: koji “rudar” će prvi da uspe da ugradi ovu transakciju u blockchain i da je doda kao sledeći blok u lancu. Šta to zapravo znači?

Da bi se nova transakcija upisala, i dodala nova karika u lancu potrebno je pronaći jedan broj. To je broj koji “pasuje” u kariku lanca.

Stara i nova transakcija sada zajedno formiraju jednu strukturu, kriptografski kod, i tom kodu fali još samo jedan delić da bi bio validan. Taj delić je jedan broj (zove se “nonce”, ako nekog zanima). Tek kada se nađe taj broj, nova transakcija može da se odobri i “sklopi” u lanac.

Ne postoji način da se ovaj broj izračuna. Jedini način da se nađe ovaj broj jeste da kompjuter redom nagađa, generiše slučajne brojeve i da proba da li “pasuju”.

Potrebno je probati mnogo brojeva pre nego što se nađe pravi. Kad kažemo mnogo, kako vam zvuči 700,000,000,000,000 pokušaja? Dakle, jedini način da se ovaj broj nađe je da istovremeno na ovome rade hiljade kompjutera širom sveta – dok neko ne pogodi.

U proseku je potrebno oko deset minuta. Toliko se danas čeka na vašu bitcoin transakciju, samo zbog ovoga.

Prvi majner na svetu koji pogodi ovaj broj momentalno šalje svim drugim majnerima poruku: “Našao sam broj, on glasi tako i tako”. Tog trenutka, svi ostali majneri prestaju traganje, jer mogu pomoću tog broja da dodaju novu transakciju u svoju kopiju blockchaina. Na ovaj način, registar je uvek sinhronizovan i isti kod svih.

Prvi majner na svetu koji uspe da validira transakciju biva nagrađen – u kripto novcu. Dobija bitcoine. Ovo je dakle nešto kao lutrija. Zato ljudi kupuju skupe kompjutere – povećavaju sebi šansu da prvi na svetu validiraju transakciju, i zarade tako više novca. Što više kompjutera imate, veća je šansa, a samim tim i zarada.

Naravno, ovi moćni kompjuteri troše ogromnu količinu struje, pa majner na tu svoju zaradu mora da plati solidan račun za struju. Trenutno, svi majneri bitcoina na svetu troše struju kao dve Srbije.

Odakle dobija pare majner kao nagradu? Ko to plaća?

Majner dobija novac iz dva izvora.

Prvo, plaća pošiljalac. Na 150 evra koje Voja šalje Živoradu, Voja će da plati još dolar-dva (u bitcoinima) kao nagradu za majnera koji je prvi pogodio broj, i time omogućio da se transkacija uopšte desi. Znači, to vam je nešto slično kao provizija za slanje novca u banci, samo što ovde nema banke, već tu vašu proviziju dobija srećni dobitnik, neko od majnera.

Drugi deo nagrade za majnera je određena suma bitkoina koja se automatski generiše ni iz čega, onog momenta kada majner otkrije broj. To je nagrada za pomoć u transakciji.

Sam sistem bitcoina je od prvog dana projektovan tako da se novi bitcoini stvaraju isključivo na ovaj način – majnovanjem. Svi bitcoini u opticaju su zapravo nastali ovako.

A sada i  koja reč o azijskim startup šampionima u pružanju blokčejn usluga.

10 Blockchain kompanija u Aziji na koje treba obratiti pažnju

Područje Azije je 2018. bilo jedno od vodećih po pitanju rasta blockchain aktivnosti ali i radnih mesta, upotrebe kripto-valute, inovacija i opšte otvorenosti. Uprkos nekim početnim „bagovima“ zbog toga što je Kina zabranila ICO-ove, ova zemlja i dalje proizvodi skoro 70% „rudarskih“ aktivnosti „kriptokopa“.

Za korisnike i preduzetnike, azijski ekosistem je opšte uzev prijateljski. Na primer, u Singapuru se Bitcoin oporezuje kao dobro, a ne kao valuta, uspostavljajući paušalni porez od 7% za trgovine ili kupovine pomoću Bitcoina. U Japanu je aplikacioni gigant za poruke LINE upravo dobio dozvolu za kriptovalutnu razmenu od japanskog finansijskog regulatora. U Koreji su se upravo pojavile vesti da će najveća „zabavnjačka“ (neki kažu i “entertejnerska”) kompanija u zemlji lansirati sopstveni token.

Pored kompanija sa zvučnim imenima koje istražuju kripto-rešenja, postoje stotine inovativnih startapa i osnivača koji žele da radikalno unaprede svoju industriju blok-tehnologijom. Na ovoj listi se nalazi deset inovativnih blokčejn startapova sa sedištem u Aziji na koje vredi obratiti pažnju, uključujući razmenu novca, fintech startapove i još mnogo toga.

1. Level01

Ovaj startap je prvi svetski broker za razmenu finansijskih derivata u saradnji sa Thomson Reuters-om. Koristeći blokčejn tehnologiju, ova platforma eliminiše posrednike, istovremeno pružajući decentralizovano iskustvo trgovanja. Korisnici mogu trgovati finansijskim derivatima i opcijama u forexu, kripto-valutama, robama, kroz berze i indeksno, a sve sa platforme Level01 i njene mobilne aplikacije.

Level01 to radi koristeći Tehnologiju distribuiranog knjigovodstva (Distributed Ledger Technology, DLT) za transparentno i automatizovano trgovanje na blokčejnu, uz svoju jedinstvenu AI analitiku „Fairsense“ koja dinamički omogućava fer formiranje cena s ostalim stranama u trgovini, zasnovanih na Tomson-Rojtersovim trenutnim i retrospektivnim podacima sa tržišta. Podaci kompanije Thomson Reuters. Platforma i aplikacija trenutno prolaze strogo beta-testiranje od strane 50 iskusnih blokčejn-trgovaca.

2. Galaxy Pool

Galaxy Pool, takođe poznat kao GPO, potpuno je novi stil izdavanja imovine na blockchainu koji koristi inteligentne ugovore za početno izdavanje digitalne imovine. Generalno, GPO sredstva mogu se najbolje opisati kao „rudarske mašine“ koje se koriste za istraživanje različitih vrsta digitalne „aktive“ tj. imovine koje mogu izdejstvovati dodatnu vrednost GPO-a otkupom i destrukcijom profitnog pula.

Sa ovim potpuno novim stilom izdavanja imovine na blokčejnu, investitorima se mogu pružiti „ljudskije“ mogućnosti ulaganja sa pravom na povlačenje bez ikakve naknade – svi učesnici u blokčejn procesu imaju istu „knjigovodstvenu beležnicu“ pa je samim tim onemogućeno bilo kakvo „pilićarenje“, nameštanje ili korupcija.

3. Biki

Sa sedištem u Singapuru, Biki.com je globalna berza kripto-valuta koja je rangirana kao Top 20 na CoinMarketCap. BiKi nudi platformu za trgovinu digitalnom aktivom više od 150 kripto-valuta i 220 trgovinskih parova (forex). Od službenog otvaranja u avgustu 2018. godine do danas, BiKi.com je prepoznat kao jedno od globalno najbrže rastućih „mesta“ za razmenu kripto-valuta, s akumuliranih 1,5 miliona registrovanih korisnika, 130 000 svakodnevno aktivnih korisnika, preko 2000 partnera u blokčejn-zajednici i 200 hiljada onih koji su u roku od godinu dana postali članovi ove zajednice (trendi je reći da je to „ekosistem“).

Konkurentne prednosti koje odlikuju ovu platformu uključuju pomaganje u projektima kroz primenu marketinga, uticaja svog rada („influenserka“ sfera), osvešćenost brenda tj poboljšanje percepcije sopstvenog poslovanja među potencijalnim klijentima, i rasta zajednice na kineskim tržištima i u inostranstvu. Globalnim pristupom, Biki takođe pomaže kineskim kompanijama da postanu globalne, a međunarodne kompanije da prodru na kinesko tržište.

4. Whitebit

Sa globalnim timom od preko 100 ljudi, Whitebit je profesionalna digitalna platforma za trgovanje aktivom koja se sprovodi putem većih evropskih azijskih servisa u većini glavnih azijskih tržišta. Kriptovalutna razmena obuhvata 95% „virtuelnih“ sredstava u „hladnim novčanicima“ (virtuelnoj valuti koja trenutno nije aktivirana to jest nije u opticaju ali je u nečijem posedu) i nudi intuitivni korisnički interfejs za riltajm naručivanje, grafikone i tehničku analizu, te mogućnostima automatizacije. Glavna prednost Whitebita u odnosu na rivale je brzina obrade: svake sekunde se obavi i do 10.000 trgovinskih transakcija uz milion TCP veza.

Whitebit je takođe najavio izlazak programa S.M.A.R.T. Box, koji korisnicima kripto-platformi omogućava bavljenje „budžetiranjem“ i dodeljivanjem sredstava na osnovu jedinstvenih planova sa različitim periodom trajanja i kamatnim stopama. Sledi i pokretanje trgovanja (planiranog za četvrto tromesečje 2020. godine), baš kao i mobilne aplikacije za iOS i Android, i eventualno dobijanje američke licence.

5. Opu Labs

Opu Labs stvara poslovni model budućnosti za (ove godine možda najlukrativniji) self-care biznis. Trenutno postoji preko 1,2 milijarde onlajn korisnika self-care usluga, čije digitalne usluge iznose oko tri milijarde dolara. Opu Labs olakšava proces donošenja odluka, nudeći besplatne savete kroz svoj AI servis, „nagrađujući“ korisnike za njihove podatke o kupovini korišćenjem blockchain tehnologije, uz upotrebu robusne tehnologije za povezivanje brendova i potrošača.

Pod vođstvom generalnog direktora Marka Bukmana (Marca Bookman), Opu Labs je ušao u top 25 rešenja iz oblasti zdravstva; proizvođač je CIO Applications, firma koja je osvojila start-up „GrandSlam“ u Singapuru. Do danas je na platformi zarađeno dva miliona dolara, a kompanija će uskoro objaviti svoje dugo očekivane aplikacije.

6. Coinsbit.io

Zahvaljujući svojoj velikoj ekspertizi, iskustvu i dobrom osećaju za tržišta, Nikolaj Udijanski je stvorio visokokvalitetnu „kripto-menjačnicu“ pod nazivom Coinsbit.io. Sada, kao vodeći na azijskom tržištu kriptovaluta, Coinsbit je na azijskom „Blockchain Life 2019“ proglašen za najbolji u oblasti razmene-trgovine kriptovalutama u 2018. (inače, Blockchain Life je najveći i najznačajniji susret/forum u oblasti kriptovalutne industrije)

Coinsbit planira da se još više „izdvoji“ od konkurencije kroz niz inovativnih funkcija. Među planovima je i P2P usluga pozajmice u oblasti mikro-finansiranja, koja će korisnicima omogućiti da na ovoj platformi novac daju u zajam ili ga pozajmljuju. Coinsbit će osigurati privatnost za sve korisnike i od zajmoprimca neće tražiti da pokaže svoju kreditnu istoriju. Dodatna planirana karakteristika je „investicioni depozit“ kojim će se nagrađivati korisnici koji deponuju kripto valutu plaćanjem kamata na razne kovanice odnosno „cyber-valutu“ (interesantno investiciono sredstvo kojim je moguće dnevno zarađivati od 0,1 do 10% od depozita u kripto-valutama bez ikakvih napora od strane korisnika, osim što „na stanju“ treba da imaju određeni „virtuelni novac“ u svom „kripto-novčaniku“ .

7. GST Coin

GST je sveobuhvatna platforma za digitalne aplikacije koja objedinjuje šifrovanu valutu plaćanja, blockchain i AI tehnologiju. Ova firma pruža svim svojim korisnicima najdragocenije usluge opsluživanja „inteligentne digitalne imovine“ kao i stvaranju novog GST digitalnog javnog lanca u raznolikoj i već usko specijalizovanoj tržišnoj strukturi. GST projekat je posvećen korišćenju najnaprednije tehnologije za stvaranje najsavršenijeg korisničkog iskustva i uvek je bio na čelu tržišta uslugama pružanja bezbednosti decentralizovanim šering-arhitekturama (kraće rečeno: pružanjem sigurnosnih protokola za zaštitu učesnika koji se nalaze u nekom kriptovalutnom lancu).

GST je proistekao iz korporacije MHC Asset Management Corporation, visokotehnološkog preduzeća koje se bavi istraživanjem, razvojem kao i inoviranjem blokčejn tehnologije. Njihov izvršni tim uključuje generalnu direktorku Žang Kun, uz preduzetnike i vodeće stručnjake u oblasti visokih tehnologija poreklom iz Kine.

8. Columbu

Columbu (CAT) je aktivan od 2017. godine. To je globalni blokčejn projekat sa otvorenim kodom zasnovan na usavršavanju u okviru date zajednice (open-source). Pod Dejvidom Suom, šefom tehnološkog odeljenja ove firme, profilisan je glavni cilj CAT-a: izgradnja razvojne DAPP platforme visokih performansi (kojom se decentralizuje razvoj aplikacija kroz open-source model), podstičući svoj eko-sistem kao autonomni sistem zasnovan na softveru i hardveru kombinovanim kroz računarsku platformu GCloud Everest. Ovo je prvi javni svetski blokčejn (kroz klaud distribuciju), koji koristi CUDA i blockchain tehnologiju.

Projekat će omogućiti globalno distribuiranu i potpuno besplatnu mrežu finansijske saradnje među inteligentnim ekonomijama. To bi trebalo da se ostvari kroz mehanizam podsticaja zajednice i autonomnog sistema koji će se graditi u realnom vremenu. Projekat ima ambiciozan plan za ostvarenje, i uključivaće rastuću globalnu zajednicu programera, uz druge projekte unutar njihovog ekosistema.

9. KBC

Registrovan u Singapuru, KBC je moćan „token“ globalne finansijske infrastrukture i poseduje spektar proizvoda fokusiranih na – zlato. Ovi proizvodi uključuju inovativni, pametni blokčejn-telefon „Voice“ pod nazivom IMpulse K1, svojevrsni mobilni procesor trgovine kriptovalutama „K-Merchant“, kao i platformu za razmenu i trgovanje kripto-valutama. Ovi proizvodi i subjekti zajedno se kombinuju kako bi obrazovali „Gold Imperium“, finansijski ekosistem kompanije.

Kompanija je privukla veliko interesovanje korisnika koji su lično iskusili praktičnost i korisnost posedovanja i zlata i kripto-valuta, kao i izuzetnu jednostavnost korišćenja; moguće je svakodnevno ga upotrebljavati putem tokena kakav je KBC. Kako se oba tržišta budu dalje širila, u budućnosti treba obratiti pažnju na KBC.

10. TEXCENT

TEXCENT je singapurski blockchain i fintech startup usmeren na potpuno integrisana rešenja za promet novca (doznake), isplate i mikro-finansiranje. Koristeći se blockchain tehnologijom u svojim proizvodima i uslugama, ova kompanija želi da Aziji i svetu pruži besprekorna i komforna rešenja za digitalne finansijske usluge. TEXCENT se trenutno fokusira na Filipine, Vijetnam i Tajland jer će u narednih pet godina ta tržišta eksponencijalno rasti.

Njihovi trenutni proizvodi uključuju PAYCENT, aplikaciju i hibridni novčanik, rešenje za slanje doznaka (novčanih pošiljki) bez ikakve naknade. TEXCENT je od singapurske uprave platnog prometa (MAS) već dobio licencu za svoju fintech aplikaciju, i u toku je dobijanje sličnih dozvola za Maleziju i Hong Kong, koja će se realizovati tokom narednih meseci. Kompanija je takođe član Singapurske Fintech asocijacije.

Joresa Blount, Forbes

D & G: Ni Hao! (づ。◕‿‿◕。)づ


Iako “Dolce & Gabbana” spada među najelitnije svetske brendove, ova superkompanija se prošlog novembra srušila za tren oka zbog niza rasističkih ispada.

Digital Crew

Ako želite da shvatite uticaj Kine na komercijalnom tržištu, ne morate tražiti dalje od ne tako davnog skandala (nov 2018) kojeg je izazvao čuveni italijanski kreatorski par, Dolče i Gabana.

Ova luksuzna modna kuća se tada našla na udaru kritika, nakon objavljivanja rasno uvredljivih postova na svojim nalozima na društvenim medijima.

Modni dizajneri Stefano Gabana i Domeniko Dolče (Stefano Gabbana, Domenico Dolce) objavili su video u kojem su uputili izvinjenje, ali šteta je izgleda već bila učinjena – njihovi komentari su toliko razljutili najvažnije svetsko tržište luksuznom robom, i sada će, po svemu sudeći, za to morati da plate cenu.

Evo kako je krenulo nizbrdo.

Quartz

Kako su Dolče i Gabana razljutili jednu naciju?

Stefano i Domeniko su planirali najveću modnu reviju u svojoj 33 godine dugoj kreatorskoj karijeri.

Prema magazinu Vogue, takozvani „Veliki šou“ (The Great Show) – koji je trebalo da bude realizovan 21. novembra 2018. u Šangaju – zamišljen je kao jednočasovna revija na kojoj bi bilo prikazano preko 300 komada odeće, uz 140 izvođača – predstava je trebalo da bude upriličena za 1400 osoba iz sveta kineske elite.

Ovaj šou je trebalo da bude velika stvar, pogotovo jer kineski novac u zemlji i inostranstvu čini oko 30 odsto globalne prodaje luksuzne robe.

Prema nedavnom izveštaju konsultantske firme Bain & Company, predviđa se da će tržište luksuzne robe u kontinentalnoj Kini ove godine porasti do 22 procenta.

Ali, jedan niz nesretnih postova i komentara srušili su ovaj italijanski modni brend.

Sve je počelo 17. novembra prošle godine kada je na društvenim mrežama objavljen niz kratkih video-oglasa za ovaj događaj.

U prvom videu kineski model predstavljen je u kombinaciji crvene haljine koja pokušava – i ne uspeva – da pojede pizzu koristeći se – kineskim štapićima.

Stereotipna kineska muzika svira u pozadini dok ova žena bocka štapićima parče pizze, pre nego što narator zazvoni i pokroviteljski kaže „ne pokušavajte da koristite štapiće kao noževe“ i „samo koristite štapiće“.

Priloženi video snimci prikazuju iste modele koji pokušavaju da pojedu kanole i činiju špageta.

U videu s ovim tradicionalnim sicilijanskim slatkišem, muški narator pita manekenku, “Da li je (kanoli) prevelik za tebe?”

U jednom trenutku, činilo se da pripovedač pogrešno izgovara ime marke, što su neki protumačili kao sarkazam za način na koji Kinezi izgovaraju „Dolce & Gabbana“.

Prema pisanju časopisa Jing Daily, korisnici su se žalili jer se u reklami kineski štapići nazivaju „malim štapićima“, dok je italijanska hrana nazvana „sjajnom i ukusnom“, zbog čega je mnogo onih koji osećaju da ovaj brend iskazuje aroganciju zbog svojih kulturnih korena“.

Video-snimci su odmah inicirali hashtag #BoycottDolce, a ljudi su tražili da se njih dvojica izvine na kineskom i engleskom jeziku.

Ipak, da je luksuzna modna kuća odmah uklonila video-snimke i uputila izvinjenje, modna revija bi možda bila spašena od otkazivanja.

Ali, ono što se dogodilo dalje – pogrdni tekstovi na Instagramu, navodno poslati sa Gabaninog naloga – učinili su da stvari odu predaleko.

Podle privatne poruke postale su viralne.

Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post

U jeku kontroverze sa „video-štapićima“, razvila se privatna prepirka između Gabaninog verifikovanog naloga i korisnika Instagrama @michaelatranova.

U porukama na Instagramu, Gabana je odbio da se izvini za video-snimke i čini se da je zapao u besnu rasističku epizodu.

“Izbrisana je iz kineskih društvenih medija jer je moj ofis glup onoliko koliko je to superiornost Kineza… ja svojom voljom nikad ne bih obrisao taj post”, napisao je navodno.

 „I od sada ću u svim intervjuima koji će se emitovati globalno izjavljivati da je ova zemlja [slede ikonice sa ekskrementima]… ali ćutite u vezi jedne stvari, naime, da živimo vrlo dobro i bez vas”.

„Kineska prljava, smrdljiva mafija neznalica.“

Tranova je post postavila na Diet Prada, “anonimni” nalog na Instagramu sa skoro milion sledbenika koji uglavnom prenosi „prljav veš“ iz sveta modne industrije.

Ubrzo nakon toga, Instagram korisnik @anthxnyxo objavio je više snimaka ekrana navodnih poruka sa službenim Instagram nalogom Dolce & Gabbana.

“Oh okej, ti si ona ku_ka koja je već komentarisala na tom glupom modnom blogu”, navodno je napisao „neko iz tima“ ovog modnog brenda. „Blokirali su vas tada, a blokiraće vas i sada.“

“Ni hao, tupavci, zbogom.”

Foto: arhiva Bibermint / Ljepota

Žestoka reakcija je naglo kulminirala na kineskim društvenim medijima, a hiljade korisnika kineske mikroblogerske platforme Weibo izrazilo je svoj revolt jer su reklame ove modne kuće rasističke, kao i da omalovažavaju kinesku kulturu.

Dolče i Gabana ubrzo su javno objavili post tvrdeći da su njihov zvanični Instagram nalog i Gabanin lični nalog hakovani. “Naša pravna služba istražuje ovaj slučaj po hitnom postupku”, navedeno je u postu. „Izuzetno nam je žao zbog bilo kakve moguće neugodnosti prouzrokovane ovim neovlašćenim postovima, komentarima i direktnim porukama.“

 „Ne gajimo ništa drugo do izraza poštovanja prema Kini i njenom narodu.“

Ali, šteta je već pričinjena.

Šangajski biro za kulturna pitanja je nakon tog incidenta otkazao „Veliku predstavu“, nakon što je više od 100 kineskih modela bukiranih za ovu reviju počelo da povlači svoj angažman.

Modeli su na društvenim mrežama objavili svoje fotografije uz natpis „Bez mene“, ispisanim jarko crvenim slovima.

View this post on Instagram

As @dolcegabbana prepares to mount their next runway show in Shanghai this coming evening (7:30PM) and the rest of Instagram fawns over what’s sure to be an overly lavish “love letter” to China, we’ll be wondering if we’ll see chopsticks as hair ornaments, take-out boxes as purses, or even kimonos misappropriated as Chinese costume. Time will tell. For now, we’ll let y’all simmer on this DM between Stefano and Dieter @michaelatranova (chronology is reversed in slides). Word has it that they’re still in the process of model casting (over 200 Asian girls scheduled)…wouldn’t let them walk the show if we were their agents lol. Also, curious what the Chinese government will think of their country being called shit basically…especially considering how strict they are on who to allow to enter the country on work visas based on a thorough social media background checks. • #DGTheGreatShow #DGlovesChina #runway #fashionshow #cancelled #racism #dolceandgabbana #altamoda #rtw #dgmillennials #stefanogabbana #shanghai #chinese #china #wtf #dumb #lame #asianmodel #asian #dietprada

A post shared by Diet Prada ™ (@diet_prada) on

 

U postu na Instagramu koji direktno označava brend i Gabanu, kinesko-francuska manekenka Estelle Chen dovela je u sumnju njihovo izvinjenje.

“Ne voliš ti Kinu, već (naš) novac”, napisala je ona. „Da, Kina je bogata, ali je Kina bogata svojim vrednostima, kulturom i ljudima i neće potrošiti ni jednu paru na brend koji to ne poštuje.“

Žang Ziđi, kineska glumica koja je glumila u filmu Anga Lija, „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“, izjavila je u postu na društvenim medijima da se italijanski brend “osramotio”.

“Diet Prada” je kasnije na svojoj Instagram stranici podelio sliku bekstejdža sa celom ali i iscepanom odećom ovog brenda, sa donjim vešom i kesama haotično razbacanim po podu.

Razlog za to su komentari potekli od ovog brenda.

 „Jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji“

Polemika se nije stišavala ni tri dana nakon njihovog javnog izvinjenja.

Kineske veb lokacije za e-trgovinu, uključujući Alibabu, JD.com Inc i Kaola, uklonile su njihove proizvode sa liste luksuznih brendova koje prodaju.

Analitičari kažu da bi takve kontroverze mogle uticati na prodaju jer se kupci sve pažljivije određuju prema robnim markama.

“To je sada jedno sasvim drukčije tržište – kineski kupci su pametniji i imaju daleko više izbora”, rekla je za Rojters Sindi Liju, marketinška savetnica za luksuznu robu sa sedištem u Londonu.

„Mnogi zapadni brendovi ne razumeju Kinu tako dobro kada je u pitanju njihov senzibiitet za sopstvenu kulturu. Međutim, većina brendova je prilično oprezna, i ne rade takve šaljive stvari.”

Kineski državni medijski list “Global Times” je izneo mišljenje u kojem je ovaj skandal opisan kao “jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji”.

Ovaj list napominje da Kina „predstavlja 36 odsto međunarodnog tržišta luksuznom robom i da će u naredne četiri godine postati najveće, sa više od 42 odsto udela u kupovini kvalitetne i skupe robe“ koju će Kinezi kupovati. U tekstu je objavljeno i 10 tačaka kao neka vrsta „mera predostrožnosti“ koje bi zapadnim brendovima trebalo da otklone moguće nesuglasice, kao i da im olakšaju uspostavljanje posla u ovoj zemlji.

Među njima se apeluje na kompanije da “poštuju dugu istoriju Kine i budu otvoreni u pristupu (koji je bez predrasuda prema Kinezima)”, da budu “politički korektni”, kao i “pošteni i transparentni” sa kineskim potrošačima, ali – i da nauče da s Kinezima komuniciraju na “njihovom jeziku” – što su sve načini na koje stranci neće izazvati „trenje“ sa domaćim kulturnim senziblitetom.

Nakon video-poruke s izvinjenjem, Dolče i Gabana nisu se pojavljivali na svojim kanalima na društvenim mrežama (Getty Images)

Ovo nije prvi put da je taj brend pokrenuo kontroverze. Ovaj brend je prošlog aprila objavio kampanju na Veibo-u, u kojoj se prikazuju siromašni u zapuštenim delovima Pekinga. Negativne reakcije Kine izazvane su odlukom ovog brenda da u svom videu ne prikazuju bogatije, modernizovane četvrti kineske prestonice.

Ovaj brend je 2016. takođe izazvao kontroverzu, nakon što je jedan artikl u svojoj prolećno-letnjoj kolekciji opisao kao “robovske sandale”.

Interesantan je nedostatak senzibiliteta upravo kod onih koji i sami pripadaju ranjivim grupama, pa je samim tim nejasno da upravo oni koji takvim grupama pripadaju pokazuju animozitete na nacionalnoj i rasnoj osnovi.

Slučaj sa Stefanom Dolčeom i Domenikom Gabanom podseća na dobro poznati skandal iz 2011. kojeg je britanski kreator Džon Galiano izazvao u Mareu, boemskoj i umetničkoj četvrti Pariza.

Uzgred i za kraj bi se možda dalo primetiti da, kao velike “lokal-patriote”,  D&G pomalo zaboravljaju da je gro njihovih “talijanskih” specijaliteta – kuvana testenina u svakom pojavnom obliku, kao i pizze, ali i još ponešto – upravo poreklom sa tog “prljavog, odvratnog” Dalekog istoka – iz “fornoa” Srednjeg kraljevstva.

“To vam je kao da ste tokom svih decenija pošteno zaradili jedan Maserati – a onda padnete na vanila-jelkicu, jer vam se u trenutku žurbe učinila kao ‘zgodna’ “, zgodno je neko prokomentarisao na Weibo-u.

 

news.com.au

Šta nam muzički ukusi govore o ličnosti?


Muzici smo u proseku izloženi gotovo 20% svog budnog života (neki od nas bi rekli da je prisutna stoprocentno, pa i tokom spavanja). Ali, čini se da je veliki deo našeg muzičkog iskustva jedna misterija. Zašto nas neka muzika dovodi do suza, dok nas neka druga nagoni da odmah zaigramo? Zašto muzika koja nam se sviđa može uzrujati ostale? I zašto se čini da neki ljudi imaju prirodnu sposobnost da je izvode tj. sviraju, dok drugi imaju poteškoće da „ukače“ melodiju? Nauka počinje da pokazuje da ove pojedinačne razlike nisu tek proizvod slučajnosti, već su delimično i posledica osobina ličnosti, donosi Neuro Science.

Pisac ovih redova, Dejvid Grinberg (profesor psihologije na Kembridžu, a i sam muzičar) je u saradnji sa svojim timom objavio istraživanje koje pokazuje da su muzičke sklonosti ljudi povezane sa tri široka stila razmišljanja. Empatičari (tip E) imaju veliko interesovanje za misli i emocije. „Sistematičari“ (Tip S) imaju veliko interesovanje za obrasce, sisteme i pravila koja upravljaju svetom. A tu su i oni koji relativno podjednako vrednuju kako empatiju tako i sistematizaciju, klasifikovanih kao tip B (balanced), koji važi za „uravnotežene“.

Istraživanje obavljano tokom protekle decenije pokazala su da se 95% ljudi može svrstati u jednu od ove tri grupe i da se upotrebom ovih kategorija može predviđati gro ljudskog ponašanja. Na primer, ove kategorije s velikim uspehom mogu predvideti tj pretpostaviti da li, recimo, neko studira matematiku i nauku ili humanističke nauke (tj. da li je „prirodnjak“ ili je „društvenjak“). Prvi put smo pokazali, kaže Dejvid Grinberg, da se kroz ove kategorije mogu „očitati“ muzički obrasci u ponašanju ljudi.

Usklađivanje muzike sa stilom razmišljanja

Da bismo proučili ovaj fenomen, sproveli smo više studija sa preko 4000 učesnika. Uzeli smo podatke o stilovima razmišljanja ovih učesnika i zamolili ih da slušaju i naznače svoje sklonosti tokom slušanja 50 muzičkih odlomaka, kojima je predstavljen širok spektar žanrova. Kroz ove studije je otkriveno da empatičari preferiraju laganu muziku sa niskim energetskim nivoom, tamnim emocijama i emocionalnom dubinom (prisutnim u žanrovima kao što su R&B, soft rok i kantautorska muzika tipa pevač/ svirač/ kompozitor). Na primer, empatija je bila povezana sa preferencijama za “Come Away With Me” (Nora Džons) ili muzikom Džefa Baklija (npr. „Aleluja“).

Sa druge strane, sistematičari su preferirali intenzivniju muziku, prisutnoj u hard roku, panku i hevi metalu. Sistematičari su, takođe, preferirali muziku sa intelektualnom dubinom i složenošću, muziku kakva se čuje u avangardnim klasičnim žanrovima. Na primer, sistematičnost je bila povezana sa preferencijama na „Etidu“ Aleksandra Skrjabina (opus 65 br. 3). Ono što je posebno važno, oni ispitanici koji su potpadali u tip B (balanced), imali su tendenciju da više vole muziku koja zahvata veći raspon (raznovrsnost) od preostala dva stila razmišljanja.

U toj najnovijoj studiji, objavljenoj u časopisu Journal of Research of Personality je otkriveno da osobine ljudi takođe mogu predvideti njihove muzičke sposobnosti i kapacitete, čak i ako uopšte ne sviraju bilo kakav instrument. Ovaj je tim sarađivao sa BBC-jevim „Lab UK“ pri regrutovanju preko 7000 učesnika u proceni pet različitih dimenzija ličnosti: otvorenosti, savesnosti, ekstrovertnosti (otvorenosti), predusretljivosti i neurotičnosti odnosno emocionalnoj stabilnosti. Takođe smo ih zamolili da izvršavaju različite zadatke koji su merili njihove muzičke sposobnosti (muzikalnost), uključujući pamćenje melodija i praćenje ritma.

Otkrili smo da je, pored muzičkog treninga, osobina otvorenosti bila najjači prediktor muzičke sofisticiranosti. Ljudi koji su postigli visoke ocene u otvorenosti su maštoviti, poseduju širok spektar interesovanja i otvoreni su za nove načine razmišljanja kao i promene u svom okruženju. Oni kojima je otvorenost slaba strana (ili koji su „zatvoreni“) su komotniji u „svojim vodama“, preferiraju rutinu i poznate stvari i skloni su konvencionalnijim vrednostima. Takođe je otkriveno da su ekstroverti ti koji su često razgovorljiviji, asertivniji i u potrazi za uzbuđenjima, uz to posedujući veće pevačke sposobnosti.

Ovo bi se, dalje, moglo primeniti i na ljude koji (u trenutku testiranja) nisu umeli da sviraju bilo koji muzički instrument, što znači da postoje ljudi koji imaju potencijal za razvoj svojih muzičkih talenata, a koji su toga potpuno nesvesni.

Muzička terapija

Ta nova saznanja govore nam da se, na osnovu muzičkog ukusa i muzičkih sposobnosti (kapaciteta) neke osobe može izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli.

Ta nova saznanja govore nam da, na osnovu muzičkog ukusa i sposobnosti neke osobe možemo izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli (fotografije su ilustrativnog tipa).

Ovo istraživanje pokazuje da postoje faktori izvan naše svesti koji oblikuju naša muzička iskustva. Ovi bi nalazi mogli biti od koristi nastavnicima, roditeljima i kliničarima. Na osnovu podataka o ličnosti, vaspitači mogu osigurati da deca sa potencijalom za razvoj svog muzičkog talenta imaju priliku da budu dobri u učenju sviranja na nekom muzičkom instrumentu. Muzički terapeuti mogu da koriste informacije o stilu tj načinu razmišljanja kako bi im pomogli da prilagode svoje terapije.

Zanimalo nas je i kako ova naučna saznanja mogu pomoći autističnoj deci i odraslima koji imaju poteškoće u komunikaciji, o čemu smo nedavno pisali u „Reviji za empirijsku muzikologiju“. Ovo bi takođe moglo pomoći ljudima u procesiranju sopstvenih emocija nakon što dožive psihološku traumu ili su u žalosti zbog gubitka. Zapravo, kako se ispostavilo, inicijalni nalazi iz kembridžke laboratorije ukazuju na to da se ljudi koji su doživeli traumatični događaj u detinjstvu, u zrelom dobu prihvataju muziku na sasvim drukčiji način od onih koji nisu doživeli traumu.

Ukoliko želite da saznate nešto više o sopstvenim muzičkim sposobnostima, naklonostima kao i kojoj kategoriji “muzičke ličnosti” pripadate, možda vas zabavi popunjavanje ovog “testa“.

 

Neuro Science News

Čedargejt: 100% šala (i prstohvat zvezdica)


„Jedina zemlja u kojoj je sasvim nemoguće živeti je ona u kojoj je zabranjena čak i šala na svoj račun.“

 “Kako upravljati zemljom koja ima 246 vrsta sira?” (Šarl de Gol)

Foto: Slate

Poznati francuski kuvar Mark Vejra (Marc Veyrat, na slici gore) tuži Mišlenov vodič jer je njegov restoran „potpuno nepravedno“ izgubio jednu od tri zvezdice „zato što je u tradicionalni francuski sufle sa sirom stavio čedar“.

Ovaj francuski šef je „zaprepašćen“ i kaže da osoblje koje radi na Mišlenovom vodiču – inače višedecenijskom standardu i simbolu vrhunske kuhinje – „ne shvata šta radi“, i da „ne razume razliku između šafrana i čedara“, pošto je bez objašnjenja „ali zbog čedara“ izgubio jednu od tri njihove zvezdice, simbola vrhunskog gastronomskog kvaliteta jela kao i restorana koji ih poslužuju. Vejraov advokat je u utorak (24. septembar), izjavio da je jedan od njegovih restorana degradiran za jednu zvezdicu zato što je, navodno, „koristio jedan tradicionalni engleski sir u tradicionalno francuskom sufleu“. Ovaj komičan slučaj je francuska javnost nazvala Cheddargate.

Mark Vejra, koji vodi prestižni restoran “La Maison des Bois” u Gornjoj Savoji u francuskim Alpima saznao je početkom 2019. godine da je izgubio jednu od svoje tri zvezdice – što je maksimalna ocena koja se može dodeliti nekom restoranu, i koje je Vejra zaradio godinu dana ranije – kada je, početkom ove godine, objavljeno 110. izdanje ovog uglednog gastronomskog vodiča.

Vejra tvrdi da je do skidanja jedne zvezdice došlo nakon što je jedan Mišlenov inspektor pogrešno pomislio da je „oskrnavio“ francuski sufle od sira stavljajući u njega engleski čedar, umesto da koristi autohtone francuske sorte sireva, Reblošo, Bofor i Tom (Reblochon, Beaufort, Tomme de Savoie).

“Stavio sam u njega šafran, a gospodin koji je došao mislio je da je to čedar, jer je žut. I to je ono što zovete poznavanjem jednog mesta (restorana)? To je naprosto šašavo”, rekao je Vejra za radio France Inter.

Foto: EauGalleCheese

Ovaj poznati francuski kuvar je saznao da je degradiran „bez ikakvog obaveštenja ili prethodnog upozorenja“, izjavio je njegov pravni savetnik Emanuel Ravanas (Emmanuel Ravanas), koji je u ponedeljak dao saopštenje francuskim medijima.

“Mark Vejra je već decenijama naviknut da bude „pod lupom“, kao i da njegova kuhinja bude predmet stručnih ocena, vrednovanja i upoređivanja. On je više nego svestan činjenice da to što Mišlenovi kritičari dodeljuju restoranima zvezdice za kvalitet ne znači automatski i da su one dodeljene „doživotno”, rekao je Ravanas i dodao: “(Mišlenovi ocenjivači) mogu ga kritikovati, pod uslovom da je kritika – tačna.”

Advokat je dodao da je Vejra ljubazno tražio detaljno objašnjenje koje stoji iza ove odluke, „koja je uticala na njega, kako lično tako i profesionalno“, ali je bio suočen samo sa nejasnim odgovorima, uključujući optužbu da je u francuskom sufleu od sira posluživao i čedar.

“Od početka karijere, on strastveno radi na usavršavanju regionalne savojske kuhinje, koristeći isključivo namirnice iz te francuske regije”, izjavio je advokat u sklopu objašnjenja Vejraovog načina rada.

Sasvim je legitimno da vrhunski kuvari koji rade u restoranima „obasjanim“ Mišlenovim zvezdicama svakodnevno prave modifikacije, i da koriste više sastojaka sa strane kako bi „obogatili kulinarsku priču“. Ali, ono što im je zajedničko je to da je svaki deo njihove gastronomske priče potpuno autentičan i nesumnjivo kvalitetan. Slobodno se može reći i da Mišlenov vodič nagrađuje hrabrost imaginacije, kreativnost i inovativnost u primeni postojećih sastojaka. Vejra stoga postavlja pitanje: kako je moguće da je šafran u njegovom sufleu postao razlog za degradaciju njegovog lokala? Postavlja se i pitanje i da li Mišlenov vodič, inače tako otvorenih shvatanja i prijemčiv na eklektičnu kuhinju, ima jedan aršin kada ocenjuje restorane širom sveta, a da su pravila na „domaćem terenu malo drugačija“. Ovo nije prvi put da inovativnost francuskih „mišlenovaca“ bude sankcionisana, jer izgleda da postoji osetljivost na „kreativne ispade“ koji se tiču francuske tradicionalne kuhinje. Nije mali broj onih koji misle da iza svega stoji „nacionalni ponos“, koji ne dozvoljava da se skrnavi jedan Anri-Pol Pelaprat čije su knjige bukvar svakog školovanog kuvara. Šta, uz to, još treba reći i o elitnoj pariskoj školi kulinarstva, „Plavoj traci“ (Cordon Bleu).

Rezigniran saznanjem da je izgubio jednu zvezdicu, Vejra je tražio da se njegov lokal povuče sa liste restorana predstavljenih u Mišlenovom vodiču, premda je njegov advokat rekao da taj zahtev „još uvek nije ispunjen“.

U razgovoru za France Info, ovaj poznati kuvar je rekao da je “obeščašćen ovom degradacijom, koja se pojavila u najnovijem izdanju Mišlenovog vodiča”.

Kažu da je zbog ove Mišlenove odluke Mark Vejra već mesecima u stanju krajnjeg očaja.

“Ovo je gore od uvrede. Ovo je duboko, suštinski uvredljivo. Ta bezobzirna odluka učinila je da već mesecima ne mogu da se izborim sa depresijom. Video sam kako ljudi iz moj tima plaču, ova nepravda im tera suze na oči. Svima je sve preselo, a za mene je ova šteta nepopravljiva“, rekao je on, napomenuvši da bi voleo da Mišlenov vodič detaljnije objasni svoje obrazloženje koje stoji iza degradacije, uz pružanje dokumentovanog dokaza o tome šta je dovelo do ovakve odluke.

Šešir Savojca, tužno nakrivljen…

Ovaj vremešni gastro-mag (69) je svoje ime stekao takozvanom “botaničkom” kuhinjom, jer u svoja jela rado dodaje divlje bilje ubrano na livadama i planinskim obroncima svog rodnog kraja, odmah pokraj svojih restorana, u Gornjoj Savoji (Haute Savoie).

Mišlen je 2018. njegovom restoranu La Maison du Bois dodelio tri zvezdice, čime je krunisan njegov povratak,  pošto je pre deset godina bio prisiljen da odustane od kuvanja nakon jedne ozbiljne nezgode tokom skijanja.

Prethodno su još dva njegova restorana osvojila po tri Mišlenove zvezdice.

Kuvar, koji je u Francuskoj trenutno prepoznatljiv po svom crnom savojskom šeširu sa širokim obodom i zatamnjenim naočarama, pokušao je da „privoli“ osoblje crvenog „Mišlenovog vodiča“ da mu na uvid daju beleške „inspektora“ ili barem fiskalne račune koji dokazuju da su Mišlenovi ljudi zaista obedovali u njegovom lokalu.

Veyrat je takođe tvrdio kako je „nova generacija urednika na čelu ovog gastronomskog vodiča pokušavala da sebi preko noći stvori reputaciju napadanjem nosećih stubova francuske kuhinje“.

Burleska se nastavlja zvaničnim pismenim odgovorom koji su iz Mišlenovog vodiča dali AFP-u.

Vejraov restoran “La Maison des Bois” (Yonder)

U njemu se napominje da Vejra traži informacije koje će mu pomoći da potkrepi svoju tužbu. “Ovaj put naglašava činjenicu da u vreme kada je bio optužen, nije imao nijedan dokaz i do danas ne poseduje bilo kakve dokaze te vrste (da nije koristio čedar)”, saopšteno je iz Mišlena.

„Ja, koji sam čitavog života u svom meniju ponosno isticao Reblošo, Bofor i Tom, da mi neko prikači kako sam za francuski sufle koristio recept za čedar“, na ivici je suza Vejra.

Treba primetiti da je ovakva vrsta „melanholičnih ispada“ potpuno uobičajena za znamenite kuvare koji „paradiraju“ kroz Mišlenov vodič. Svih ovih decenija, početkom svake godine, našao bi se neki uvređeni šef kuhinje da se žali na „mišlenovce“ uz uobičajeno pitanje: zašto mu je neka od zvezdica „skinuta“. Ne treba zaboraviti da je Gordon Remzi 2013. doslovce plakao kao dete kada su Mišlenovi inspektori skinuli zvezdice njegovom njujorškom restoranu „London“, iako ga je, treba i to reći, prethodno prodao. Drugim rečima – on nije jedini koji je bio zadužen za taj restoran nakon njegovog preuzimanja. „To vam je kao kad izgubite devojku“, rekao je pre 6 godina Remzi, čiji su neki od njegovih brojnih lokala i danas okićeni sa po tri Mišlenove zvezdice.

Isto tako, sasvim je uobičajena pojava i da, nakon nekog vremena, isti lokal ponovo zadobije zvezdice koje je prethodno izgubio.

Ali, Vejraovi prigovori samo su vrh ledenog brega. Veoma je veliki broj svetski priznatih kulinarskih magova koji ne žele da se njihovi restorani uopšte nađu u ovom francuskom vodiču – koji, zapravo, insistiraju da njihovi lokali budu ikada predmet Mišlenovih procena i kritike.

Foto: Lyon Capitale

Hulio Bjoska (Julio Biosca) je 2013. vratio svoj “čvarak” tj zvezdicu koju je nosio njegov katalonski restoran Casa Julio u Valensiji – „ne zato što prezirem Mišlen, već zato što želim da radim s manje komplikovanim jelima, na osnovu kojih sam i zaslužio zvezdicu, kaže Bjoska. Naredne godine, belgijanac Fredrik Duge (Frederick Dhooge) iz istočne Flandrije je takođe vratio svoju zvezdicu kojom je bio okićen njegov ” ‘t Huis van Lede” iz Kruishoutema. Dhooge je napomenuo da želi da “bude slobodan” u svojoj kuhinji, a ne vezan onim što klijenti očekuju od mesta sa Mišlenovim zvezdicama. Francuski restoran “Le Lisita” je iz istog razloga 2011. vratio svoju zvezdicu, da bi se ponovo otvorio kao konceptualno opuštenija braserija. Iako je Sébastien Bras prethodno insistirao da ne bude ponovo listiran u Mišlenovom vodiču jer je “njihova lista ravna diktaturi”, on se ponovo našao u Mišlenovom vodiču.

Radi se o moći i uticaju Mišlenovog gastronomskog vodiča. On je razlog zbog kojeg vrhunske šefove kuhinja širom sveta trese groznica i šest meseci uoči objavljivanja. Svim je šefovima elitnih lokala već pomalo preko glave „ova suluda trka bez cilja“ , ali nijedan ne želi da bilo šta javno komentariše.

Paklena pozicija u koju Mišlen stavlja svoje listirane restorane i kuvare  više nije nimalo privlačna. Ko još želi da se obaveže nekim zvezdicama i “nalazima inspektora” ali i njihovih zahteva? Diran se pita i “da li je dobitniku Gonkurove nagrade dozvoljeno da je više nikada ne dobije, ili fudbalerima koji jednom osvoje Svetski šampionat?” On navodi kako je to sasvim normalna stvar,  “da je pisanje stvar inspiracije (kao i fudbal), ali da se zato od zvezdanih kuvara iz Mišlena neprekidno očekuje da budu van svake klase”. To je, dodaje on, i razlog što su neke kulinarske veličine zahtevale da vrate zvezdice koje im je Mišlen dodelio (Olivier Roellinger je to učinio 2008, Sébastien Bras 2017, a skoro i Cyril Lignac). Ovaj “Dow Jones vrsne gastronomije“ priznaje da lokali, njihove kuhinje i osoblje u njima naprosto ne mogu svakodnevno imati vrhunsko nadahnuće i rezultate – „ili, barem ne u svih 500 obroka dnevno“, koje je Sébastien Bras pominjao u svom obrazloženju zbog čega se odriče Mišlenovih “zvezdanih počasti”.

Taj Damoklov mač visi nad svima, a ja ne želim da budem pod pritiskom, izjavio je on za La Depeche. Ne poričem kvalitet vodiča, ali on ne pripada meni, kao što ni ja nisam njegovo vlasništvo. Treba napomenuti i to da je u trenutku kada je Sebastjen podneo molbu da ga uklone iz vodiča (20sept 2017), njegov restoran imao tri Mišlenove zvezdice (doduše, napisao je da „ni po cenu života“ ne želi da se više pojavljuje u njemu). Godinu dana kasnije, ponovo se pojavio u Mišlenovom vodiču ali sa – jednom zvezdicom manje. Sebastjen za La Depeche kaže da je njegova odluka o povlačenju uzrokovala da na neki način bude „kažnjen“, i da je to bio cilj oduzimanja jedne zvezdice. Benžamen Žirar kaže da je činom degradacije poslata poruka drugim kuvarima, da će isto proći ukoliko zažele da istupe sa Mišlenove liste najprestižnijih gastro-destinacija. „Permanentno rivalstvo nije moja igra. Svi koji žele da budu u vodiču jako dobro osećaju kakav je pritisak održavati i ispunjavati nečija očekivanja“, kaže on.

Urednik Mišlenovog vodiča Gwendal Poullennec (inače Britanac) izjavio je povodom slučaja Marka Vejraa da “zvezdice ne pripadaju kuvarima, pa (zato oni) i ne mogu da ih vrate na svoj zahtev”. Ova se izjava odnosi, zapravo, i na sve one šefove kuhinja koji su pokazali želju da budu izbrisani iz njihovog vodiča.

Neki prigovaraju da se Mišlenova lista top-restorana “može satima iščitavati, i da je uočljivo kako je homocentrična, ali i previše upućena na zapadno kulinarstvo. Postavljaju se pitanja krize identiteta i oportunizma. Majkl Elis iz Mišlena je svojevremeno priznao da se ne može zanemariti azijsko tržište, prepuno turista od kojih takođe živi i Mišlenov vodič, i da mesta poput Južne Koreje, Tajlanda itd zaslužuju daleko veću zastupljenost. Ipak, oportunizam zarad profita odražava se i u nebrojeno puta napravljenom osvrtu, naime: zar nije tako “ljupko” dodeliti jednu zvezdicu prodavcu pečene piletine sa kolica u Singapuru… ali je, usput, i ne dodeliti nekom zaista vrhunskom restoranu na zapadu?

Ali, naravno, iskušenje je ne primetiti i to da kuvari ne pripadaju nikakvim Vodičima, listama i metodama rangiranja, kao ni kupcima dotičnih vodiča čija prodaja cveta, konstatuje Žeki Diran iz Liberasjona (Marc Veyrat, otage de sa propre renommée, Mark Vejra, talac sopstvenog renomea).

“Lepo su me sredili. Koristio sam, čini se po njihovoj oceni, recept koji je destabilizovao kuću, recept za cheddar. Ja, koji sam čitavog života branio Tomme de Savoie, Reblochon, Beaufort. U svoj preliv za sufle stavljam šafran. Gospodin koji je došao mislio je da je to cheddar, jer je žut. I vi takvog inspektora treba da nazovete poznavaocem odlika jedne oblasti, onoga što je terroir? Sve se okrenulo naglavce…

Iz Mišlena još dodaju da „niko ne dovodi u pitanje njegov (Vejraov) talenat“, premda je, poručuju iz Vodiča, „glavni zadatak ovog francuskog vodiča da informiše potrošače“.

“Pažljivo ćemo razmotriti njegove zahteve i u staloženom maniru odgovoriti na njih”, rekli su u Mišlenu.

Slučaj po Vejraovoj tužbi će 27. novembra biti razmotren na sudu u Nanteru, obodnoj oblasti na zapadu Pariza.

Fakat je da Vejra insistira na autentičnosti sastojaka, „kako god da ih je kombinovao“. Fakat je i da vrhunski kuvari imaju sve manju želju da budu zastupljeni u Vodiču. Fakat je i da se jedan Gordon Remzi iz sve snage obrušio na one koji se odriču Mišlenovih zvezdica, komentarišući takav njihov „licemeran“ stav kao „živo s_anje“ (bullshit).

Gde je tu istina? da li vrhunski šefovi mogu da iskoriste svoje „pravo da budu zaboravljeni“ od strane vrhunskog gastro-vodiča, i ko je uopšte nominovao „te ljude“ da kuvare i restorane stavlja u trku koju ne žele.

Da li je ova rezignacija prisutna među vrhunskim šefovima „ozvezdanih“ restorana principijelna ili je njen uzrok povređena sujeta? I, napokon, imaju li vrhunski kuvari pravo da sebe opozovu na sopstveni zahtev, zahtev kojeg stalno nanovo upućuju?

I šta ako kuvari, zapravo, jedino žele da rade svoj posao – bez ikakve medijske reklame i bez ikakve larme, bez “inspekcije” i rivalstava, bez navijača ili kritizera?

Poznato je da su neki vrhunski kuvari, u trenutku kada bi saznali da je njihov lokal izgubio Mišlenovu zvezdicu, to veoma teško primali k srcu. Tu je i skorašnji primer francuskog šefa Benoa Vjolijea (Benoît Violier), čiji je „Restaurant de l’Hôtel de Ville“ u Krisjeu kod Lozane svojevremeno degradiran (Benoa je, saznavši za odluku, stavio cev svog lovačkog karabina u usta i presudio sebi).

Za kraj ove priče o objektivnosti ocena koje dodeljuju Mišlenovi inspektori, ali i stavovima onih kuvara i restorana o kojima Vodič piše, treba završiti Sebastjenovim rečima. Najbolji restorani nisu oni o kojima čitate u Mišlenovom vodiču, i koji se nalaze na njihovoj čuvenoj „La Liste“: To su oni koje vi obožavate, dobro znajući razloge zbog kojih ih volite.

 

Linkovi 1, 2, 3, 4, 5, 6

Gradovi Kine i Zapada: foto-piknik


Kako i koliko je izgled naših gradova “odraz u ogledalu” onih koji su ih sagradili? Šta nam urbanistički koncepti i prostorno planiranje govore o duhu i stavovima onih koji u njima stanuju? Šta nam njihov izgled kazuje o brizi (ili nebrizi) za kvalitet “topografije življenja”, i koliko je briga za održavanje mesta u kojem provodimo svoje dane i godine značajno za pojedinca i čitavu zajednicu?

Ovom prilikom, u “ležernom, turističkom osvrtu”, Martin Endrjuz dobacuje “zen-koan” i konstatuje razliku između urbanih struktura Zapada i Istoka: Zapadni gradovi razvijaju se po horizontali, istočni – u visine. Istok voli da se “napumpa” pri vrhu svojih struktura, i takav je slučaj sa svim većim azijskim gradovima. Ovo, uz “estetski dojam”, ima i svoju nadasve praktičnu funkciju: Azija je dom za barem 60% svetskog stanovništva, dok se gradovi zapada odlikuju brigom njihovih žitelja za “sadržaje i teme” koje idu “preko horizonta”. Azijski konglomerati su, stoga, usled svoje izuzetno guste naseljenosti, prinuđeni da idu u visinu i razvijaju se “po vertikali”. Cena kvadrata u najvećim gradovima Istoka više nimalo ne zaostaje za onima na Zapadu.

∗  ∗  ∗

Postoje zapadni gradovi koji me zapravo impresioniraju, na primer Vankuver, piše Martin Endrjuz, poznavalac istočno-azijske ekonomije i istorije:

To je prilično uredan grad, pogledajmo ga još malo:

Ako dolazite iz tipične zemlje u razvoju, zapadni gradovi će vam delovati vrlo impresivno i to zato što su izgrađena infrastruktura i urbanističko planiranje daleko superiorniji od bilo koje zemlje u razvoju (izuzev njih nekoliko). Vankuver ima 2,4 miliona stanovnika, a postoje 64 kineska grada sa preko milion stanovnika, što stvari stavlja u jednu zaista širu perspektivu.

Ono što Kinezi obično misle kada kažu da je grad “mali” je da (za kineske standarde) ima (relativno) mali radijus područja s kompletnom urbanom infrastrukturom. A jedini grad zapadnog sveta čije je gradsko područje iole uporedivo sa kineskim standardima jeste

Njujork:

Ovaj grad je impresivan čak i po kineskim standardima.

∗  ∗  ∗

Dolazim iz zemlje brzog privrednog razvoja, i kada sam prvi put video zapadne gradove bio sam prilično impresioniran… sve dok nisam video kineske gradove.

Ovo je izgrađeno područje Šangaja, koje je zaista ogromnih razmera:

Pudong je gore desno (“preko reke”).

On se nezadrživo i neprekidno širi, svakodnevno, a više od 20 miliona ljudi živi u Njujorku i Šangaju.

Šangaj i većina kineskih gradova su veoma gusto naseljeni usled oskudice zemljišta i pomanjkanja u efikasnosti njihove održivosti.

Danas mnogi žive u zabludi, misleći da se tu radi samo o Šangaju ili Pekingu. Ali, čak i kada u obzir uzmemo manje kineske gradove, oni su ne manje impresivni – kako po obimu i rasprostranjenosti urbanih struktura i područja, tako i po mahom visokom kvalitetu infrastrukture:

Gradi se nešto novo, kao i uvek:

Svetla se pale:

A šta je sa gradovima prve kategorije? Bacimo pogled na njih.

Šangaj:

Peking:

Šenžen:

Tjanđin:

Čengdu:

Hangdžou:

Vuhan:

Čongkćin:

Nanđing:

Šiđou:

Ši’an:

Čangša:

Šenjang:

Ćingdao:

Džengđou:

Dalijan:

Donghua:

Ningbo:

Jedan od mojih učenika je urbanista iz Sjedinjenih Država koji sada radi u Kini. Oduševljen je koliko su kineski gradovi bolje isplanirani, koliko su bezbedniji i komforniji od američkih.

Kao učitelj kineskog mandarinskog jezika u Kini, takođe putujem i za Sjedinjene Države, gde živim šest meseci godišnje. I te kako sam svestan razlike između naših i kineskih gradova.

Verujem da se Amerikanci jako ponose svojim kućama i automobilima, dok se Kinezi svakodnevno integrišu u svoje – gradove.

Evo nekoliko razlika u gradovima Sjedinjenih Država i Kine o kojima (mi) razgovaramo i oko kojih se slažemo:

Javni prevoz

Čak i „manji“ gradovi kao što su Šiđou ili Čangša imaju sisteme podzemne železnice koji su čisti, efikasni i rastu iz godine u godinu. Svi gradovi u Kini, takođe, imaju opsežne sisteme javnog autobuskog prevoza, koji uredno stižu na svakih nekoliko minuta. On uvek govori o tome kako je sjajno ne posedovati automobil, već ih obilaziti pešice ili javnim prevozom – širom zemlje.

Šangaj sada ima najveći metro-sistem na svetu.

Izgleda da mi smeta što su zapadni gradovi napravljeni za automobile i što je kroz njih teško prolaziti, pa je teško biti bez sopstvenog vozila. Da sam i sam duže živeo i putovao po Sjedinjenim Državama, morao bih da se složim. Od onih mesta u kojima sam boravio u SAD, činilo se da je tek nekoliko gradova u kojima je moguće živeti bez automobila.

“Digitalno slikarstvo”. Šangaj 2114 (Nikolay Razuev)

Ljudi na ulici

Stanovništvo svi kineskih gradova se “preliva“. Postoje otvorene pijace, javni parkovi i trotoari punih ljudi u svako doba dana i noći.

Nemoguće za poređenje (Apples & Oranges)

Kada sam posetio SAD, sećam se da je u Njujorku i San Francisku bilo mnogo ljudi napolju, ali neki gradovi poput Atlante bili su gotovo prazni u svako doba dana. Amerikanci imaju velike automobile i velike kuće, i obično borave u njima.

Bezbednost

Kao što sam već napomenuo, kineski gradovi su krcati stanovništvom. U Sjedinjenim Državama, ljudi često pretpostavljaju razmišljanje tipa „više ljudi + manje prostora = više konfrontacije“. Pošto je statistiku geografskog kriminala često teško odrediti, takav stav je diskutabilan.

“Piramidalni oblakoder” na 18 spratova, sagrađen u Kunšanu gradu pokraj Šangaja

Spisateljica Džejn Džejkobs koristila je frazu “budne oči na ulicama” da opiše zašto su prepune i aktivne urbane ulice bezbednije; jer, znatno je manja verovatnoća da će se dogoditi neki incident, prekršaj ili zločin kada, kao u gradovima, uvek imate potencijalne svedoke ali i „svakodnevne heroje“ koji bi mogli da priteknu u pomoć.

Budući da su azijski i kineski gradovi prepuni prodavnica, izloga i prodavaca ulične hrane, na ulicama kineskih gradova uvek je “mnogo očiju” koje svojim prisustvom doprinose da budete bezbedni na gradskom asfaltu.

Puno je onih koji se u Sjedinjenim Državama kući vraćaju noću, a gradovi kada padne mrak postaju tihi, sa malo prolaznika koji su u vašoj neposrednoj blizini. Zbog toga je osećaj koji imate prilikom boravka u američkim gradovima definitivno preteći u odnosu na kineske gradove… u američkim često nema nikoga.

Kineski gradovi su vertikalni.

Američki su horizontalni.

Naravno, ako ste sa zapada, trebalo bi da dođete u Kinu i iskusite ovo na licu mesta. Isto tako, ukoliko ste iz Kine, isplati se posetiti Sjedinjene Države i doznati nešto više o kvalitetima američkih gradova. Ono što ih međusobno razlikuje naprosto nije za poređenje.

 

Quora