Američko smeće na Mesecu kao baština čovečanstva


Eksperti pozivaju sve zemlje koje imaju kosmičke programe da zaštite lunarna mesta za sletanje – pre svega otisak stopala Nila Armstronga.

Astronaut Čarls “Pit” Konrad Junior koji je 1969. treći čovek koji je hodao na Mesecu, takođe je postao i prvi lunarni arheolog. Kao deo posade Apola 12, on je pregledao raniji robotski brod, Surveyor 3, i izvukao iz njega TV kameru, aluminijumsku cev i drugu opremu, poslavši natrag na Zemlju dokaze koji su  NASA-inim naučnicima bili potrebni da prouče kako se ljudski materijali ponašaju u uslovima na Mesecu.

Kao i svi astronauti koji su posetili mesec, Konrad je ostavio i svoje vlastite artefakte. Neki su bili simbolični, kao što je američka zastava. Drugi su bili prozaični: kamere, prljavo rublje i, naravno, vreće s ljudskim ekskrementima i urinom. NASA-ina lista predmeta vezanih za misije Apollo koji su ostali na površini nalazi se na internetu na 18 pojedinačnih stranica. Stvari ostavljene u misijama na Mesecu su odraz aktivnosti njegovih posetilaca: od geoloških čekića do omota čepova za uši, od seizmografa do visećih mreža za spavanje. Na mesecu su ostale čak i loptice za golf koje pripadaju Alanu Šepardu, koji se malo “zabavljao” ovom igrom tokom misije Apola 14, iako se čini da su ove loptice “mimoišle” one ljude koji su na Zemlji pravili listu stvari za lunarne misije. Sve u svemu, šest sletanja sa ljudskom posadom, dve orbitalne misije sa ljudskom posadom, preko deset robotskih iskrcavanja i više od deset mesta sudara nude znakove multinacionalnog ljudskog prisustva na Mesecu i oko njega. Svaka ostavljena stavka može izgledati kao delić univerzalnog Čoveka, simbola svih nas, ali, svi skupa, nude jedinstven pogled na čovečanstvo.

“Ove lokacije su vremenske kapsule”, kaže Bet O’Liri (Beth O’Leary), antropološkinja sa Državnog univerziteta u Novom Meksiku u Las Krusesu, i u kojem se čuvaju vredni artefakti interesantni svim onim arheolozima i antropolozima koji žele da proučavaju rastući zaostavštinu čovečanstva koje je ostalo u svemiru ili se tamo nalazilo pa je vraćeno na Zemlju. Stručnjaci, na primer, mogu otkriti sve one inženjerske ili upravljačke greške koje su ostale iza njih, na isti način kao što bi nam brod koji potone na Zemlji mogao reći nešto o njegovim komandantima ili putnicima. A arheolozi bi možda čak želeli da prouče DNK mikroba u otpadu astronauta: tragove svarene hrane u ekskrementima ili zdravstvene slike ovih ranih pionira kosmičkih istraživanja: “Obično su arheolozi zainteresovani za artefakte koji datiraju od pre, recimo, 1000 ili 100 godina”, kaže O’Lirijeva, “ali ovde govorimo o savremenoj prošlosti – trenucima koji su se dogodili samo pre nekoliko decenija.”

Kosmo-arheologija možda ne zvuči kao nešto što je bi trebalo da je stvar hitnih procedura: Mesec gotovo da nema vazduha, vode ili geoloških aktivnosti pa samim tim nema ni korozije ili bilo čega sličnog što bi oštetilo ljudske artefakte, ali nova generacija svemirskih misija priprema se da pohodi Mesec pa se povećava rizik da će neko ili nešto interferirati sa postojećim lokacijama. Automatsko sletanje Kineske nacionalne svemirske agencije, prvo kontrolisano sletanje još od 1976. i misije “Luna 24”, signalizira obnovu sofisticiranog lunarnog istraživanja. Uključuje se sve više zemalja, kao i privredni subjekti.

Privatne organizacije učestvovale su i u Guglovom Lunar X čelindžu (2007-2018) koji nudi novčane nagrade za postizanje tehničko-tehnoloških izuma koji bi predstavljali prekretnicu u razvoju svemirskih programa (doduše, nagrade nisu dodeljene, a u najuži izbor ušlo je pet razvojnih timova). Jedna od ovih misija se spustila u blizini mesta sletanja neke od misija iz programa Apolo. Nedavno uvedeni američki Zakon o zaštiti lunarnih artefakata misije (Apollo Lunar Landing Legacy Act), predlaže novi oblik zaštite ovih predmeta. Nažalost, čini se da se ovaj zakon u nekim tačkama sučeljava s već donešenim zakonima o ponašanju u kosmičkim prostranstvima.

Interes O’Lirijeve za čovekove artefakte seže u 1999. godinu, kada joj je kao diplomiranoj studentkinji na jednom seminaru palo na um pitanje: da li se američki zakoni o očuvanju baštine primenjuju na artefakte ostavljene na Mesecu? O’Liri nije znala odgovor, pa je pogledala u pitanje, uskoro otkrivši da međunarosni Ugovor o svemirskom prostoru iz 1967. sprečava pojedinačne nacije da polažu suverenitet u svemirskom prostoru. Međutim, to se ne odnosi na očuvanje imovine koju su nacije ostavile iza sebe. O’Lirijeva je ubedila NASA-u da finansira njena istraživanja na tu temu; njen rad je objavljen pod nazivom “Projekat lunarne zaostavštine” (Lunar Legacy Project). Ona i njene kolege su napravili popis sa sletnog mesta lunarnog modula Apolo 11, započevši lobiranje i za njegovu formalnu zaštitu. Do tada su privatne kompanije, kao što je Lokid Martin, već raspravljale o uzimanju uzoraka sa drugih lunarnih lokacija radi svojih proučavanja. Sama oprema koja je ostavljena na Mesecu je i dalje pripadala vladama koje su je tamo stavile (SAD i Rusija, primarni naslednik sovjetskog svemirskog programa), ali teško da bi bilo bilo prave utehe u slučaju da neka predstojeća misija pregazi preko, recimo, prvog ljudskog otiska na Mesecu, ili premesti objekat bez pravljenja dokumenta o njegovoj originalnoj lokaciji.

Laserski reflektor sa Apoa 11 ostavljen na Mesecu

Laserski reflektor sa Apola 11 ostavljen na Mesecu

O’Liri je pomogla da se ta stvar pogura i kroz njeno lobiranje u Kaliforniji i Novom Meksiku, državama koje su snažno povezane sa američkim svemirskim programom, inicirajući popisivanje predmeta misije Apola 11 u američkim istorijskim registrima. Ovaj potez je obezbedio simboličnu zaštitu ali je ujedno i privukao pažnju na problem, premda dalje nije učinjeno ništa kako bi se ovaj i rešio. Nije bilo, a nema ni sada, ničega što bi sprečilo neke nove posetioce da dođu u kontakt s predmetima koji se već nalaze u svemiru.

Vandalizam verovatno nije najveća briga, ali čak i nenamerno mešanje jeste zabrinjavajuće. Sletanje u blizini postojećih lokacija moglo bi oštetiti same lokacije, u slučaju sudara ili rasprskavanja lunarne prašine i pritiska izduvnih gasova iz rakete tokom sletanja. “Moja briga sastoji se u mogućim propustima (budućih misija)”, kaže Rodžer Launijus, viši kustos istorije svemira pri Nacionalnom aurokosmičkom muzeju Smitsonijan. “Ukoliko promaše samo malo, mogli bi završiti nasred lokacije, da slete na ove artefakte.” A dobronamerni arheolozi, iako vođeni zakonima o kulturnom nasleđu i profesionalnim kodeksima, gde god oni rade, ipak uništavaju i jedan deo onoga što proučavaju – i to rade rutinski.

O’Lirijeva bi volela da se ove lokacije na Mesecu sačuvaju što je duže moguće kako bi ih budući arheolozi, možda sa nekom sofisticiranijom generacijom instrumenata i manje štetnim tehnikama, mogli ispitati – sve su to tragovi koji upućuju na priču o iskrcavanju ljudske vrste na svemirsko telo koje nije naš dom. Naučnici i inženjeri, takođe, imaju interes da sačuvaju lokacije: žele da prouče proces propadanja opreme ostavljene na Mesecu, to jest proces njenog starenja, kao što su to radili sa uzorcima koje je Konrad uzeo sa Sarvejera 3. Oni, takođe, žele da razreše pitanja vezana za mesečevo stenje, a na koja se isprva nije moglo odgovoriti, uključujući i veličinu narandžastog vulkanskog stakla koje je otkrio geolog Harison Šmit tokom misije Apolo 17.

Do 2011. O’Lirijeva je postala ličnost koju su Amerikanci prepoznavali: NASA-ini istraživači, inženjeri i menadžeri nazvali su O’Lirija i Launijusa, koji piše knjigu o svemirskom nasleđu, na sastanak na kojem se raspravljalo o smernicama za zaštitu lunarnih artefakata i lokacija. “Trebalo bi da ih izbegavamo dok ne postignemo kolektivni dogovor o tome kako da ih proučavamo”, rekao je O’Liri učesnicima sastanka. Neobavezujuće smernice koje je NASA kasnije objavila, i koje su organizatori inicijative Google Lunar X Prize dogovorili da uzmu u obzir, uspostavili su sigurnosne (“keep-out”) zone za letove, rovere ili posete u blizini lokacija iz ere programa Apolo. Rob Kelso, bivši menadžer NASA-e, primećuje da su on i drugi kreatori ovih smernica još uvek osetljivi na pretnje produkovane negativnim publicitetom koje sprečavanje ishitrenih poseta ima: “Ako narušite te lokacije, možete snositi konsekvence”, kaže on.

Početkom ove godine, kongresmenka iz Merilenda Dona Edvards, koja je prethodno radila na NASA-inom projektu Spacelab, i kongresmenka iz Teksasa Edi Bernis Džonson, uložile su napor kako bi otišle i korak dalje u zaštiti artefakata – uvođenjem zakona kojim bi se sletne tačke iz Apolo misije odredile kao jedinice Nacionalnog parka Sjedinjenih Država; one su UNESCO-u dostavile lokacije sletanja kako bi ih ova organizacija proglasila svetskom baštinom. Međutim, zakon predstavlja zagonetku, kako su eksperti za prostornu politiku Henri R. Hercfeld i Skot N. Pejs pisali prošlog meseca u časopisu Science. Moguće je, naime, da ovaj njihov predlog nije u skladu sa Ugovorom o svemirskom prostoru. Kako možete da tvrdite da posedujete lokaciju i njene artefakte i da ih stavite pod kontrolu američkog Sistema nacionalnih parkova, a da pritom ne tvrdite da poseduete zemlju na kojoj ovi artefakti leže? Kako možete posedovati otisak stopala, bez posedovanja tla?

Umesto da podrže predlog zakona koji su podnele Dona Edvards i Edi Bernis Džonson, Hercfeld i Pejs pozivaju zvaničnike Sjedinjenih Država da rade sa ruskom i kineskom vladom na izradi zajedničkog plana zaštite koji se onda može ponuditi drugim zemljama koje razvijaju kosmičke programe. „Prvi korak je jasno razlučivanje između artefakata SAD-a koji su ostali na Mesecu, kao što su zastave i naučna oprema, od teritorije koje ti artefakti zauzimaju. Drugi je sticanje međunarodnog, a ne unilateralnog priznanja za lokacije na kojima počivaju”, pišu Hercfeld i Pejs.

Svemir nije jedino mesto u kojem postoji  “vakuum” suvereniteta odnosno izostanak istog: Antarktik je meta brojnih zemalja koje misle da polažu suverenitet nad jednim njegovim delom, dok, recimo i to, otvoreni okean predstavlja prostor koji takođe nikome ne pripada. Ljudi su pronašli izvesne ad hoc načine kako bi sprovodili naučna istraživanja i ujedno čuvali ljudske, istorijske artefakte, ali rezultati nisu uvek bili idealni. Razmislite, kaže Launijus, kako je to kada turisti prave stampedo na lokaciji gde je nekada bilo Skotovo prebivalište na Antarktiku. Ili, kako napominje Kelso, način na koji neki lovci na blago iskorišćavaju odsustvo zakona kojima bi se odredili uslovi za vađenje vrednog potonulog materijala sa dna.

Ako zemlje ne sarađuju kako bi uskoro uspostavile međunarodne zakone o nasleđu, dodaje Kelso, lokacije za iskrcavanje mogu dobiti zaštitu jedino kada bude prekasno. Očuvanje prvih otisaka stopala na Mesecu, a ne sasvim svojina ili teritorija, zahteva novi način saradnje, koji će već sam po sebi predstavljati ogroman skok.

Smithsonian.com

Bele koke ispod streje vire: zubi palih vojnika i revolucija u protetici


Ironije sudbine i istorija kao učiteljica života

Osmesi s Vaterloa: “Reci Vaterlo”

Tokom perioda industrijske revolucije, ljudi su postajali sve pažljiviji prema svom zdravlju i izgledu svog osmeha, a skočila je potražnja za protezom koja bi izgledala verodostojno i koja nije trunula u ustima pacijenta. Kao što ste pogodili, pravi ljudski zubi bili su naprosto najbolje rešenje za proizvođače proteza, iako je pribavljanje pravih ljudskih zuba bilo, u najmanju ruku, malo problematično.

U kasnom osamnaestom i početkom devetnaestog veka ljudi su se bojali da će izgubiti zube jer su bezubi imali usahle obraze, delujući kao da su prerano ostareli. Bez zuba, bilo je teško govoriti razumljivo. U višim slojevima društva, bezubi su držali usta zatvorena, i nisu otkrivali svoje gole desni. Za one koji su to sebi mogli priuštiti, rešenje je bio komplet lažnih zuba, ali su se oni retko kada uklapali. Nisu izgledali kao prava stvar i u većini slučajeva nisu bili dovoljno pouzdani pri jelu. Neki setovi zuba su izrezbareni iz jednog komada slonovače ili ljudske kosti. Po nekim sofisticiranijim nacrtima, veštački zubi su bili prikovani za pločicu od volovske ili kosti nilskog konja. Zubi su bili izrezbareni od istog materijala, tj kosti – osim ukoliko stomatolozi nisu mogli da rade s ljudskim zubima.

Najveći nedostatak bilo je to što je nedostatak zubne gleđi na kosti i slonovači značio brzo propadanje. Rezultat je bio neizbežan; truli ukus u ustima i loš zadah. Trend je podstakla sveprisutna potreba da se prikriju loši zubi i dah. Proteze napravljene od ljudskih zuba su bile bolje. Izgledale su bolje, odolevale su trošenju i duže zadržavale svoju boju – ali su i dalje bile podložne propadanju i eventualnoj zameni.

Proteze od slonovače

Proteze od slonovače

Kako je proteza bila u procvatu krajem osamnaestog i ranog devetnaestog veka, postojala su dva izvora ljudskih zuba: mrtvi i živi. I naravno, zub uklonjen sa živog donora je smatran najboljom opcijom jer je imao manji rizik od septikemije u pacijentu koji ga je primao, što bi bilo opasno po život u odsustvu antibiotika.

Međutim, nije bilo lako pronaći nekoga ko bi prihvatio da mu se zubi izvlače bez anestetika, da ne spominjemo neugodnu perspektivu da ostatak svog života provedu kao unakaženog sa problemima u ishrani i govoru. Očekivano, samo oni izuzetno siromašni i očajni bili su primorani na ovu bolnu traumu.

Povećanje potražnje s jedne strane, i smanjivanje živih donatora s druge strane; oni koji su bili u ovom poslu nisu imali drugog izbora do da pronađu mrtve donatore kako bi zadovoljili procvat potražnje. Osim toga, lakše ih je nabaviti, a troškovi su bili znatno jeftiniji. Kako je rasla potražnja za zubima od mrtvih, uklanjanje zuba iz njih se uskoro pokazalo kao unosan poduhvat, tako da su oni koji se bave mrtvacima često skrnavili grobnice samo kako bi ih izvukli iz leševa.

Evo i cenovnika koji datira iz 1851. godine: stomatolozi su tada još uvek mogli da kupuju i ljudske zube i slonovaču:

Medicinske škole i vešala su takođe bili dobar izvor ljudskih zuba za stomatologe i proizvođače proteza. Kao što svi znamo, kada je u pitanju novac, ljudska genijalnost ne poznaje granice; kao rezultat toga, neki oportunisti su otkrili lak način da zarade uz gotovo nikakav rizik: odlučili su da pljačkaju bojna polja kako bi mogli da uklone zube iz mrtvih, ili propadajućih leševa.

Bez sumnje, dok je za većinu nas rat uglavnom značio smrt i razaranje, za nekoliko preduzetnika koji su se bavili prikupljanjem zuba ovo je značilo priliku i profit. Od kraja 18. i prve polovine 19. veka, Evropa je opustošena nebrojenim krvavim vojnim pohodima, koji su posebno kulminirali nakon što je Napoleon došao na vlast. Ironično, nesreće evropskih borbenih armija pretočile su se u bogatstvo za kradljivce leševa i lovce na zube.

Da bi vam dali neku ideju o količini zuba opljačkanih sa ratišta, treba samo zamisliti da bi maroderi ponekad prodali i punu bačvu.

Nakon bitaka, na scenu bi stupala dva tipa denta-lovaca. Prvi tip zvali su “kradljivcima leševa”: oni su pratili vojsku a kada bi se bitka završila oni bi se, poput lešinara, obrušili na mrtve kako bi im uklonili zube; ova jeziva operacija bi se desila odmah nakon bitke ili kopanjem masovnih grobnica u narednim danima. Potražnja za protezama bila je toliko velika da je nekima od ovih “čistača” to bio glavni posao, a takođe je i zabeleženo da su preživeli vojnici u saradnji sa lokalcima koji žive u području borbenih dejstava mogli da iskoriste priliku za dodatnu zaradu pljačkanjem ličnih stvari mrtvih vojnika: novac, čizme, odeću, oružje i, naravno, zube.

Drugi tip sakupljača su bili besramni hirurzi na samom bojištu tokom bitke. Pošto su vojni doktori na bojnom polju obrađivali stotine umirućih, mrtvih ili teško povređenih vojnika, za njih je svaki zubić pokupljen od ovih nevoljnika bio iznenadna sreća i prilika da nešto zarade.

Vaterlo, verovatno jedan od najpoznatijih ratova u Napoleonovoj karijeri je definitivno bio jedan od najboljih izvora ljudskih zuba – u meri da su zubi izvađeni sa bojišta postali poznati kao „zubi sa Vaterloa“ koji su preplavili britansko i američko tržište.

Nepotrebno je reći da stomatolozi to nikada ne bi priznali. Umesto toga, oni su bi svojim pacijentima objašnjavali da su njihovi zubi potekli iz najsigurnijeg od svih izvora – sa bojišta. Pre bitke za Vaterlo, Španski rat za nezavisnost je obezbedio zalihe. Kao i uvek, lovci na zube su pratili vojsku, nastupajući čim bi živi napustili polje. Jedan od takvih lovaca je navodno rekao: “Samo neka bude bitke i neće biti nestašice zuba – vadim ih čim vojnici bivaju oboreni.”

Američki stomatolog Livaj Spir Parmli (Levi Spear Parmly), pronalazač dentalnog konca je 1819. napisao da “u svom posedu imam na hiljade zuba izvađenih iz tela palih vojnika svih uzrasta”.

Zanimljivo je da većina ljudi koji koriste ove proteze nije znale odakle potiču ovi zubi. Kod izrade proteza, kutnjaci su uvek bili ređi jer ih je bilo mnogo teže ukloniti. Inače, proteze su uvek napravljene od zuba različitih osoba – bili bi sortirani, kuvani, preoblikovani i polirani.

Srećom, prvi porculanski zubi počeli su da se pojavljuju početkom 1830-ih; ali, problem s njima je bio u tome što su bili isuviše beli, previše krhki i izazivali su užasnu buku. A onda je, 1837. godine, londonski proizvođač proteza Klaudius Eš, vođen svojom odbojnošću da radi sa zubima mrtvih, usavršio porcelanske proteze, započevši njihovu proizvodnju u komercijalne svrhe.

Ipak, trgovina pravim zubima nastavila se dobro u drugoj polovini stoleća. Zalihe su se povećavale tokom Krimskog rata tokom 1850-ih i 1865. Pall Mall Gazette je izvestila da su neki londonski zubari i dalje odbijali da pređu na porcelan. Sada su imali sasvim novi izvor: na drugoj strani Atlantika, pljačkaši zuba su naporno radili “čisteći” ih iza pohoda vojski koje su učestvovale u Američkom građanskom ratu.

 

Quora

Licemerje kratkovidih političara


Umesto da igra fer, cilj Vašingtona je da Sjedinjene Države izvuku korist za sebe, istovremeno nanoseći štetu drugim zemljama.

Napomena urednika: Sa porastom trgovinskih tenzija, neki političari u Sjedinjenim Američkim Državama uništavaju svoje moralne principe koje gromoglasno promovišu svojim preteranim težnjama ka zadovoljavanju sopstvenih interesa. Njihove politike i prakse postale su najveća prepreka tržišnoj ekonomiji. Evo kako na ovo gleda Žong Šeng, kolumnista dnevnika People’s Daily.

Imperijalizam prerušen u plašt “ideala”

Neki američki političari govore o “slobodnoj, poštenoj i uzajamnoj trgovini”, ali koriste tarife da bi pokušali da ucenjuju druge zemlje. Oni govore o “stvaranju otvorenog investicionog okruženja”, ali zapravo pokušavaju da suzbiju strane kompanije bez ikakvih suštinskih dokaza o njihovim “štetnim aktivnostima”. Kada Sjedinjene Države naiđu na probleme kod kuće, one biraju da obmanjuju javnost i prebace fokus domaće pažnje ka inostranstvu. Amerika govori o međunarodnim obavezama i odgovornostima skoro svaki dan, ali odlučuje da se jednostrano povuče iz pariskog Sporazuma o klimatskim promenama i drugih multilateralnih sporazuma. Oni navode da je SAD “važna sila” za održavanje svetskog mira, dok se, sa druge strane, ova zemlja bezobzirno upliće u unutrašnje poslove drugih zemalja i podriva mir i globalnu stabilnost.

Nedavna Galupova anketa pokazala je da u 134 zemlje obuhvaćene istraživanjem broj ljudi sa pozitivnim mišljenjem o SAD nastavlja da opada, pa ih je za skoro 20 procentnih poena više nego pre nekoliko godina. Danas sve više ljudi shvata istinu o američkom moralističkom stilu: ono što je u interesu Sjedinjenih Država je “moralno”, a ono što im ne pomaže u sprovođenju svoje strategije “Najpre Amerika” (America first) važi za “nemoralno”.

Prezir za zajednički moral otkrio je ekstremni pragmatizam nekih američkih političara. U njihovim očima, međunarodna trgovinska razmena nema nikakvu vrednost i pravila se ne poštuju.

Njihov takozvani moral nije ništa drugo nego njihovo sredstvo da se bore za pravo da izjavljuju, da stvaraju javno mnjenje i, na kraju, da tu potraže i ličnu korist. Na taj način američka politika predstavlja imperijalizam pod plaštom “ideala”.

Čovek ne može biti čovek ako je bez morala, niti zemlja može napredovati ukoliko je bez morala. Pravi međunarodni moral nije samo osnova za skladne međunarodne odnose, već i konsenzus međunarodne zajednice da neke vrednosti treba poštovati.

Kao globalna sila, Amerika bi trebalo da preuzme svoje dužnosti i – što su problemi složeniji – tim pre treba demonstrirati svoje primereno ponašanje i mudrost u njihovom rešavanju.

U današnjem svetu, međunarodni uticaj zemlje ne zavisi isključivo od sopstvene snage. U konačnoj analizi, to zavisi od održavanja zajedničkih vrednosti, promovisanja konsenzusa, postizanja šire saradnje i postizanja uzajamne koristi.

Sjedinjene Države se zalažu za razgovor o slobodnoj trgovini

SAD su jednostrano izazivale trgovinske sporove sa drugim zemljama, podižući “carinske barijere” i zatvarajući vrata za slobodnu trgovinu. Neki međunarodni mediji objavili su crtane filmove na temu “carevog novog odela”, otkrivajući samozavaravajuće reči i dela Sjedinjenih Država. Međutim, uprkos čvrstom protivljenju drugih zemalja njenom trgovinskom protekcionizmu, Amerika odbija da se pridržava pravila.

SAD su navikle da njene reči protivreče njenim delima. Kada su SAD objavile da će nametnuti carine na kineski uvoz, jedan visoki ekonomski zvaničnik Bele kuće izjavio je da se one verovatno neće uvesti, jer je to bila samo pregovaračka taktika.

Drugi visoki zvaničnik Bele kuće izjavio je da Sjedinjene Države brane slobodnu trgovinu, ali je utvrdio da je ono što trenutna vlada SAD-a podržava samo slobodna, pravedna, jednaka i uravnotežena trgovina. Neki američki političari su izjavili da će SAD “nastaviti da pozivaju na slobodne, pravedne i obostrano korisne ekonomske odnose sa Kinom”, istovremeno ističući nametanje tarifa od 25 odsto na kinesku robu vrednu 250 milijardi dolara koju ova zemlja izvozi u SAD.

Moramo “slušati ono šta neka osoba govori, ali i paziti šta ona radi” – ovo je upozoravajući savet zapreten u jednu staru kinesku izreku. Ukoliko Amerika zaista podržava slobodnu trgovinu, i ukoliko je posvećena izgradnji otvorene svetske ekonomije kao što je to Kina, trebalo bi da pokaže iskrenost i preduzme mere za rešavanje trgovinskih sporova, umesto da na rečima obećava a da sa druge strane primenjuje tarife.

Da je SAD zaista prihvatila slobodnu trgovinu i podelila želju “ostatka sveta” za unapređenjem zajedničkog razvoja, ne bi se tvrdoglavo držala svog stava na sastanku ministara finansija G20 i guvernera centralnih banaka u Nemačkoj marta 2017. godine, što je, po prvi put do sada, rezultiralo zajedničkim saopštenjem koje nije spominjalo promovisanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu.

Sloboda i jednakost su osnova i pretpostavka za međunarodnu trgovinu, a podržavanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu su osnovne vrednosti i osnovni principi Svetske trgovinske organizacije.

“Poštena konkurencija” iz usta SAD-a nije ništa drugo do njeno prkošenje principima multilateralizma, inkluzivnosti i nediskriminacije.

U eri ekonomske globalizacije, važno je podržati ta pravila i “umesiti veći kolač” koji bi ispešno namirio zajedničke interese i apetite svih zemalja, umesto da se držimo proizvoljnog i sebičnog pristupa.

Tvrdnje Vašingtona ne drže voduU ime nacionalne bezbednosti, američka vlada je kineska visokotehnološka preduzeća uvrstila u svoju listu sankcionisanih entiteta. Preduzeća ili pojedinci sa ove liste moraju dobiti odgovarajuće licence za kupovinu ili primanje transfera američkih tehnologija. Da li targetovanje preduzeća sa državnom potporom u drugim zemljama, i to na ovakav način, predstavlja „tržišnu ekonomiju“ i „slobodnu konkurenciju“ koje američki političari toliko zagovaraju u javnosti?

Sjedinjene Države su navikle da se predstavljaju kao zagovornici tržišne ekonomije ali i optužujuće upiranje prstom na razvojne modele drugih zemalja. Pa ipak, ona podržava međunarodna pravila samo kada su ta pravila u njenu korist, a ignorišući ih kada su nepovoljna po njih.

Američka administracija je tokom protekle godine postavila prepreke na putu stranih ulaganja u SAD, često se koristeći izgovorom da sve ovo radi „u cilju nacionalne bezbednosti“, uključujući tu i otežavanje realizacije investicija koje potiču od kineskih kompanija, i sukcesivno sprečavanje nekoliko akvizicija i spajanja u koja su uključene kineske kompanije. Neki američki političari takođe pokušavaju da ubede američke potrošače da ne kupuju ništa što je napravljeno u Kini.

Hegemonska logika ovakve vrste političara svodi se na ovo: Svet je primoran da kupuje ono što su Sjedinjene Države u stanju da proizvedu, dok zemlje s brzim ekonomskim razvojem jedino mogu da im izvoze proizvode i usluge s niskom dodatom vrednošću (tj niskoprofitne). Oni su primorani da bezuslovno ustupe mesto strategiji „Najpre Amerika“, postajući “damping-zona” za američke proizvode i tavoreći u ulozi dobavljača proizvoda niskog kvaliteta.

Prema studiji Svetske trgovinske organizacije, Sjedinjene Države daleko najviše krše pravila STO. Podizanje tarifa je postalo američko sredstvo kojim pokušava da pritiska svoje trgovinske partnere. U cilju održavanja američke tehnološke hegemonije i prednosti nad ostalima, neke akcije američke vlade ozbiljno su narušile tržišna ekonomska pravila pravičnosti, otvorenosti i kooperativnosti.

Američka administracija treba da shvati kako funkcioniše tržišna ekonomija. Gaženjem premisa koje su u duhu ovog globalnog ugovora, potkopavajući vladavinu prava i izigravajući poštenu konkurenciju, upravo je Amerika ta koja potkopava svoju ambiciju sažetu u slogan “Prvo Amerika”.

U doba ekonomske globalizacije sve zemlje postaju sve više međusobno zavisne i isprepletene. Aktivnosti američke vlade kojima potkopavaju tržišna ekonomska pravila samo će nametnuti još veći teret američkim potrošačima, i oslabiti konkurentnost njenih preduzeća.

SAD nudi trnje, a ne cveće

Ako Vašington zaista teži reciprocitetu, zašto onda nameće tarife drugim zemljama i neskromno se hvali oko desetina milijardi dolara prihoda koje će tarife generisati za SAD, istovremeno uživajući u nesreći koju prouzrokuju njenim trgovinskim partnerima.

Kao glavni osnivač i dugoročni lider multilateralnog trgovinskog sistema, SAD su nekada preuzimale vodeću ulogu u liberalizaciji trgovine i olakšavanju investicija. Svojim prednostima u tehnologiji, kapitalu i pravilima, SAD su uspostavile globalni lanac vrednosti kojim dominiraju transnacionalne korporacije, istovremeno stekavši ogromne koristi na globalnom tržištu, posebno na kineskom tržištu. Prema zvaničnoj američkoj statistici, investicioni fond američkih multinacionalnih kompanija u Kini je od 2009. do 2016. godine povećan za 111,4%, dok je prodaja porasla za 140,3%, a neto prihod za 151,3%. To pokazuje da Amerika nije patila od globalnog proizvodnog lanca, već je na njemu profitirala.

Međutim, SAD nerado gledaju kako  i koliko druge zemlje rade dobro. Da bi zadržale svoju vodeću poziciju i osigurale svoju dominaciju, SAD čak mobilišu administrativna sredstva (zabrane i carine) u želji da potisnu tehnološka preduzeća drugih zemalja pod raznim “neopravdanim” optužbama, kao i da bi osvojila prostor i vreme za američka preduzeća  u njihovoj operaciji zauzimanja tržišta visokim tehnologijama, održavajući monopolistički položaj u međunarodnoj industrijskoj podeli rada.

Najviši američki zvaničnici čak su lobirali kod vlada širom sveta da odbiju saradnju sa Huavejem zbog “ugrožavanja nacionalne sigurnosti”. I to ne važi samo za kineske kompanije već za sve američke konkurente, koji su u očima američkih političara “trn u oku”.

Neki američki političari su željni održavanja modela razvoja u kojem zemlje sa brzim privrednim usponom izvoze u SAD resurse male vrednosti, robu i usluge, dok Sjedinjene Države izvoze dolare, finansijske proizvode i jeftine tehnologije u ostatak sveta. U današnjem međuzavisnom globalnom selu, zajednički razvoj ostaje opšti trend. Zato će u budućnosti biti sve više subjekata koji će ovaj američki čin “otimanja tuđeg cveća i nuđenja trnja” odbaciti.

Zhong Sheng, China Daily

Žene liderke u IT industriji: Zorica Pantić Tanner


Zorica je prva žena rektor u SAD koja je dobila svoj dan: O odlasku u Ameriku, ženama u IT industriji, o fondaciji za srpske studente… priču o ovoj uglednoj informatičarki donosi portal StartIT.

Zorica Pantić Tanner je prva žena rektor Ventvort Instituta za tehnologiju u SAD, a u njenu čast Grad Boston proglasio je 9. maj za njen dan. Sve ovo je više nego dovoljan povod zarazgovor sa ovom istaknutom profesorkom.

Dve godine nakon završenih doktorskih studija na Elektronskom fakultetu u Nišu 1982. godine Zorica dobija Fulbrajtovu stipendiju za postdoktorska istraživanja u SAD. Tokom svoje karijere u Americi, koja je duga više od 30 godina, ostvarila je brojne uspehe i radila kao dekan i rektor na prestižnim američkim univerzitetima kao što su Državni univerzitet u San Francisku, Univerzitet Teksas u San Antoniju i Ventvort Institut.

O njenim profesionalnim uspesima, odlasku u Ameriku, osnaživanju žena u IT i osnivanju fondacije za pomoć studentima iz Srbije koji žele da studiraju u SAD razgovaramo sa dr Zoricom Pantić.

Po čemu se razlikuju obrazovni sistem u Srbiji i SAD?

Na srpskim fakultetima teorija je odlična, ali je praktični deo malo slabiji nego ovde u Americi. Kada sam ja ovde došla 1984. godine imala sam priliku da radim sa najnovijim instrumentima u laboratoriji. Isto tako, prva sam dobila priliku da radim na kompjuteru Cray. Kada sam u Nišu radila doktorat imala sam memoriju 8kb, bila sam presrećna kada sam mogla da odem u Beograd i radim na 16 kb, a kada sam došla u Ameriku radila sam na super Cray računaru od 1mb. U to vreme to je bilo ogromno.

Kako je izgledao početak vaše karijere u Americi?

Ja sam završila postdoktorske studije na Univerzitetu Ilinois Urbana-Champaign, koji je jedan od najboljih univerziteta u Americi za moju oblast istraživanja – mikrotalasna tehnika. Posle završenih studija tražila sam poziciju na univerzitetu i dobila posao profesora na Državnom univerzitetu u San Francisku na kom sam radila od 1989. godine do 2001. godine i na kom sam neko vreme bila direktor Škole za inženjerstvo. Na ovu poziciju sam došla jer je bilo problema koje treba rešiti, a izgleda niko nije želeo time da se bavi osim mene. Tamo smo ostvarili dobre rezultate.

U to vreme retkost je bila da žena postane inženjer, vi ste uspeli mnogo više, šta biste izdvojili kao najveća dostignuća tokom svojih mandata?

Sledeća stepenica u mojoj karijeri bila je mesto dekana i otišla sam na Univerzitet Teksas u San Antoniju na kom sam postala dekan Fakulteta za inženjerstvo. Tokom svog mandata uspostavila sam tri doktorska programa i povećala istraživačka sredstva koja smo dobijali od države i drugih izvora. U to vreme bila sam i glavni istraživač na jednom grantu vrednom milion dolara. Posle toga gledala sam šta još mogu da postignem u svojoj karijeri. Znala sam da je sledeći stepan postati rektor univerziteta. Ja sam bila povezana sa mnogim kolegama koji su bili dekani i rekla im da sam zainteresovana da postanem rektor. Bila sam kandidovana na više mesta i na kraju sam dobila poziciju na Ventvort Institutu za tehnologiju.

Nedavno ste dobili priznanje u Bostonu i 9.maj je proglašen za vaš dan.

To je za mene bilo veoma lepo iznenađenje i lepo priznanje za sav napor koji sam uložila da unapredim Ventvort i saradnju koju sam punih 14 godina imala sa ovim gradom. Za vreme svog boravka na tom univerzitetu uvela sam 12 novih programa na osnovnim studijama i 7 postdiplomskih smerova. Udvostručili smo budžet na 136 miliona dolara i doveli smo mnoge studente iz susednih gradova na naš univerzitet koji nisu imali dovoljno sredstava za studiranje.

Koliko je za vas bilo teško da uskladite naučnu i administrativnu stranu vašeg posla?

Meni su administrativne pozicije veoma interesantne jer ima mnogo strateškog razmišljanja i mislim da sam toliko postigla na tim pozicijama jer imam inženjersko iskustvo. Mnoge probleme koje sam imala rešavala sam pomoću svog inženjerskog znanja. Mislim da su mi pozicije dekana i rektora omogućile da pozitivan uticaj proširim na mnogo više studenata nego što sam to činila kao profesor.

Koliko se razlikuje pozicija žene inženjera u Americi danas i pre trideset godina kada ste vi otišli?

Kada sam došla u Ameriku u svojoj grupi bila sam jedina žena inženjer. Svi su me pitali šta radim ovde. Ja sam rekla da sam inženjer, čudili su se i govorili: žena, pa inženjer; ja sam im uvek odgovarala ”kakve to veze ima, ja sam samo inženjer”. U to vreme osamdesetih bilo je jako malo žena koje su bile inženjeri, verovalo se da je to muško zanimanje.

Kada sam otišla u San Francisko takođe sam bila jedina žena i postala direktor te škole. Inače, ja sam navikla da sam okružena drugim ženama inženjerima u Srbiji. Jedan od mojih ciljeva na Ventvort Institutu bio je i povećanje broja žena koje upisuju naše programe. Na našem Univerzitetu broj studentkinja je oko 22%, što je veći broj nego što je prosek u SAD koji je oko 18%.

Kako ste radili na osnaživanju žena u IT-u? I sami ste rekli da se na poziciju inženjera gleda kao na muško zanimanje?

Uključeni smo u regrutaciju devojaka u ono što u Americi nazivamo STEM polja – nauku, tehnologiju, matematiku i inženjerstvo. Dovodili smo i devojčice izviđače na naš univerzitet kako bi naučile koliko je STEM pozitivan za društvo. Njima su se projekti koje smo im pokazali i na kojima smo im dali da rade jako dopali i mnoge od njih će doći kod nas. Mnoge majke su me kontaktirale sa željom da se angažuju kako bi njihove ćerke došle na naše studentske programe.

Ima li studenata iz Srbije na vašem Univerzitetu?

Imamo studente iz Srbije i drugih bivših republika Jugoslavije. Ja imam fondaciju koja pomaže tim studentima, ali i studentima koji su iz srpskog porekla. Fondaciju sam osnovala u ime svoje sestre koja je preminula pre četiri godine. Studenti moraju da apliciraju za našu stipendiju, a mi godišnje dodeljujemo nekoliko stipendija. Većina njih su zaista odlični studenti koji sada rade na veoma značajnim pozicijama u Americi.

Kakvo je vaše mišljenje o IT sceni u Srbiji, planirate li uskoro dolazak?

U Srbiju dolazim na svake dve do tri godine. Održavam kontakte sa kolegama iz Srbije i mislim da su fakulteti odlični, ali je ovde oprema mnogo bolja. Nisam bila ni sa jednom domaćom kompanijom u kontaktu, ali se nadam da ću kada u septembru dođem u Srbiju uspostaviti i sa njima vezu.

 

startit.rs

Alexa, molimo vas da nam objasnite mračnu stranu veštačke inteligencije


Prošle godine je Kejt Kroford (Kate Crawford), profesorka Univerziteta u Njujorku i šef istraživačkog centra za veštačku inteligenciju krenula da proučava “crnu kutiju” procesa koji se dvijaju unutar izuzetno popularnog Amazonovog uređaja Echo.

Kroford nije u ispitivanju postupalo onako kako biste očekivali kada je reč o pristupanju veštačke inteligencije – naime, proučavajući algoritme, računarske sisteme i slično. Umesto toga, ona se udružila sa Vladanom Jolerom, srpskim akademičarem, kako bi mapirali lance snabdevanja, sirove tj neobrađene podatke i radnu snagu koja je u osnovi Alexe, izdanka sa kojim korisnici komuniciraju pomoću uređaja Echo. Vladan Joler je osnivač SHARE Fondacije i profesor na odseku za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu. Joler vodi SHARE Lab, istraživačku laboratoriju za proučavanje podataka usmerenu ka istraživanju različitih društvenih i tehničkih aspekata, nevidljivih infrastruktura, algoritamske transparentnosti, eksploatacije rada i mnogih drugih fenomena nastalih razvojem i upotrebom savremenih tehnologija.

Ova istraživanja obuhvataju detaljne analize biznis modela, procesa eksploatacije privatnih podataka, skrivenih formi rada, ekonomije nadgledanja i algoritama skrivenih iza zidova kompanija kao što su Facebook, Google i Amazon. Ovaj specifičan  istraživačko-detektivsko-umetnički oblik delovanja obuhvata širok opseg različitih metodologija u kojima se prepliću sajber forenzičke metode, analiza i vizuelizacija velikih količina podataka, kartografija, medijska teorija i filozofija.

Bio je to zastrašujući proces – toliko da su Joler i Krofordova priznali da je njihova mapa, „Anatomija jednog AI sistema“, zapravo tek prvi korak na početku istraživanja. Rezultati su, ponovićemo tu reč, zastrašujući – i pozivaju na akciju. Ono što ova mapa pokazuje je da je savremeno zapadno društvo slepo za stvarnu cenu koju plaća zbog svoje žeđi za tehnologijom.

Mi se u velikoj meri oslanjamo na digitalne gedžete i često na njih gledamo kao na čuda bestelesnog napretka. Veštačka inteligencija deluje tako sofisticirano da govorimo kao da je odvojena od “pravog” – opipljivog – sveta. Krofordova i Joler, međutim, tvrde kako ništa ne može biti dalje od istine: tehnološke „zezalice“, sofisticirani uređaji, uz AI, ne mogu funkcionisati bez ogromne količine utrošene energije i minerala koje je teško i komplikovano vaditi iz zemljinog tla, i za čiju eksploataciju plaćamo visoku ekološku cenu. Postoji i velika ljudska cena koju plaća vojska „ugovoraca“, honorarnih radnika koji pomažu u mašinskom učenju označavanjem sadržaja i analizom slika.

“Svaki mali trenutak prijatnosti [sa Aleksom] koja nam ugađa – bilo da se radi o odgovoru na pitanje, paljenju svetla u kući ili puštanju pesme – zahteva ogromnu planetarnu mrežu, podstaknutu vađenjem neobnovljivih materijala, radnom snagom i podacima,” pišu u svom radu Kroford i Joler. “Potpuno svođenje svih ovih troškova je gotovo nemoguće, ali je još važnije da shvatimo obim i opseg ako želimo da razumemo i upravljamo-kontrolišemo tehničku infrastrukturu koja se splela s našim životima.”

Drugi istraživači takođe istražuju ovu teritoriju. Uzmite Meri Grej i Sidarta Surija (Mary Gray, Siddharth Suri), odnosno jednu antropološkinju i jednog informatičara koji zajedno rade u jednom istraživačkom odeljenju Majkrosofta. Nedavno su pokušali da dokumentuju živote „utvarnih radnika“ koji igraju ključnu, ali uglavnom neistraženu ulogu u tehnološkim kompanijama kao što su Amazon, Facebook, Google i Microsoft: moderiranjem sadržaja, odgovaranjem na upite, održavanjem veb-stranica i obavljanjem drugih rutinskih zadataka.

Postalo je normalno govoriti o čudima veštačke inteligencije a da pritom ne shvatamo materijalne procese koji ga pokreću i vode.

Kao i u slučaju Krofordove i Jolera, tako je i Sidarti Suriju i Meri Grej bilo izuzetno teško da sprovedu ovu studiju do samog kraja. Prošlog meseca, međutim, objavili su svoje nalaze u knjizi „Sablasni rad: Kako sprečiti Silicijumsku dolinu da izgradi jednu novu, globalnu klasu siromašnih (Ghost Work: How to Stop Silicon Valley from Building a New Global Underclass). Razmere onoga što opisuju je zapanjujući. To se isto tiče i loših uslova rada koje podnose zaposleni u ovom radnom profilu. Ali ono što je još upadljivije je koliko malo govorimo o ovim od oka javnosti skrivenim milionima radnika. Kada pomislimo na „tehnološke radnike“, skloni smo da razmišljamo o visokostatusnim štreberima iz Silicijumske dolilne; retko se osvrćemo i diskutujemo o svim onim Indijcima i Filipincima koji se svakodnevno prijavljuju za obavljanje funkcija od vitalnog značaja za nesmetan rad Alekse i drugih uređaja čiji „mozgovi razmišljaju“ na način koji im je utisnula današnja veštačka inteligencija.

Zašto je to tako?

Delimičan odgovor leži u geografiji i prirodnim bogatstvima: retki zemni metali iskopavaju se u oblastima koje su uglavnom na potpuno suprotnom kraju sveta od zapadnih potrošača – nalazištima kao što su Đjangsi u Kini ili Salar de Ujuni u Boliviji. Kao takva, isuviše je lako prevideti cenu i posledice koje ovakvo rudarstvo ima po okolinu ili uslove rada. Slično tome, mnogi od „sablasnih radnika“ koje pominju Grej i Suri nalaze se u delovima sveta u razvoju, onih što su uglavnom daleko od očiju zapada.

Globalni lanci snabdevanja su toliko složeni da se čak i tehnološki giganti upinju da ih shvate. Krofordova i Joler zapažaju: „Jedna ilustracija poteškoća u istraživanju i praćenju procesa savremenog proizvodnog lanca je da je Intelu trebalo više od četiri godine da shvati svoju liniju snabdevanja dovoljno dobro da osigura da nijedan atom tantala [retkog metala] iz Konga nije bio u njihovim mikroprocesorskim proizvodima.”

Međutim, reklo bi se da postoji još jedan problem: kultura. Na neki način, čini se da nije iznenađujuće da smo toliko slepi za „matrice izrabljivanja“ u modernoj tehnologiji. Naša zapadna potrošačka kultura je podjednako slepa za grubosti i prljavštine podzemlja globalnih lanaca snabdevanja u našim “opipljivim” proizvodima kao što su moda, odeća ili hrana. Ali, možda ima smisla pretpostavka da nas naizgled bestelesna priroda tehnologije čini dvostruko kratkovidima, jer smo bili uvereni da mislimo kako AI gotovo “lebdi” iznad ljudi i planete zemlje.

Možda bi bila primamljiva pretpostavka da je nedostatak transparentnosti namerno smišljen scenario koji su kreirali i plasirali hajtek milijarderi. Međutim, rukovodioci iz Silicijumske doline sami sebe, po svojoj prirodi, ometaju sopstvenim „tunel-vizijama“ i slepim tačkama koje im se javljaju. U hajteku (kao u finansijama ili drugim oblastima naših života) ima toliko toga što izmiče našem vidnom polju; ili bi se, barem, ako ništa drugo, moglo uočiti – ako bismo samo malo bolje pogledali.

Evo dva skromna predloga. Prvo, svako ko se oslanja na neku od primamljivih modernih „sajber spravica“ trebalo bi da provede makar nekoliko trenutaka gledajući u tu mapu Alekse, makar samo da bi se divio složenosti koja stoji iza uređaja koji imamo u rukama. Drugo, Aleksa (i virtuelni asistenti) trebalo bi da nauče da “odgovore” na pitanja o tom globalnom lancu snabdevanja – ako to od nje(ga) zatražimo. Da, Amazon može da mrzi tu ideju (i nije jasno koliko ljudi zapravo može pitati). Ali ako bismo imali takav model Alexe koji bi mogao da odgovori na pitanje: “Šta ti stvarno omogućava da radiš?”, onda bi to bio mali korak u pravom smeru. A još bi bolje bilo kada bismo od uređaja dobili iskren odgovor.

 

Financial Times

Čuvarke tradicije belgijskog kraft piva


Foto: Brussels TimesFoto: Brussels Times

Belgija je dom veličanstvenog piva, to će vam reći svaki barmen širom ove zemlje. Ovo piće napaja Belgijance i žubori njihovim venama, natapajući kolektivnu svest o pivu kao sastavnom delu njihove kulture i tradicije – u meri da ga je 2016. UNESCO stavio na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Pa ipak, pivarskom scenom ove zemlje već duže od jednog stoleća dominira nekoliko poznatih imena i vrlo tradicionalna selekcija piva. Mali lokalni proizvođači svakodnevno nestaju kao pena sa krigle sjajne pivske pinte, donosi briselski Tajms.

Sumrak proizvodnje domaćeg,“zanatskog“ piva je počeo tokom dva Svetska rata, kada je metal, potreban za pivarsku opremu i proizvodnju, bio racionisan. Male pivare su se borile da ostanu na površini, ostavivši veće industrijske korporacije da dominiraju tržištem.

Dobrano nakon četrdesetih godina prošlog veka, nezavisni pivari su nastavili da bivaju istiskivani, pa je do kraja stoleća (do 1999. godine) u Belgiji je ostalo samo 100 pivara. U osvit 20. veka bilo ih je oko 3.200.

Dok je 80-ih i 90-ih SAD i Britaniju zahvatio talas revolucije pivarskog zanata, Belgija je zaostajala. Da li Belgija postaje bila-jednom-jedna-zemlja-koja-je-važila-za-najboljeg-proizvođača-piva-na-svetu, pa je danas samo tek neka „nekadašnja zemlja najboljeg piva“, inače bolje prilagođena muzejskim policama i ormanima nego barskim vitrinama i šankovima modernih vremena?

Bilje i začini preko hmelja

Upoznajte neke Belgijanke umešne u primeni svog pivarskog umeća: Izazovne, hrabre i sklone eksperiment.: Ove pivarke (“brewsters” drevni izraz za „ženskog pivara“), redefinišu ono na šta pomislimo kada pomenemo “belgijsko pivo”.

U jednom starom skladištu, u kojem su radnici iz Genta nekada obrađivali i štavili kožu smeštena je pivara Gruut, koju je 2009. osnovala Anik de Splenter (Annick de Splenter). Ova pivarka okreće leđa hmelju i umesto njega se vraća tradiciji i stoga se oslanja na neko drugo bilje kao osnovu svoje palete zanatskih piva. “Dok sam pohađala Gentsku školu piva, moji profesori su mi govorili da sam luda što pokušavam da pravim pivo bez hmelja, ubeđujući me da je to nemoguće”, smeje se De Splenter. “Znala sam da moram da im dokažem koliko su pogrešili.”

Slika gore: Pivarka Annick de Splenter inspirisana je receptima iz srednjeg veka, gdje hmelj često nije bio deo sastojaka, već je zamenjen biljem i začinima.

Ona koristi bilje poput vresa, ili pak začina kao što su cimet i đumbir ne bi li stvorila piva koja, za razliku od onih što nastaju vrenjem hmelja ili ječma, pivopije ne umrtvljuju već ih oživljavaju i “daju im krila”.

“Posebno je zanimljiv negativan efekat koji hmelj ima na očuvanje piva, dodaje de Splenter. “Ako bi se hmelj mogao eliminisati, pivo bi moglo duže trajati, a Belgija bi ga onda mogla izvoziti u većim količinama.”

Iako su njena botanička piva radikalno nova, njene recepture potiču iz ranog srednjeg veka, dakle – pre nego što je hmelj postao široko uzgajan. “Gruut znači bilje”, objašnjava ona. “Gent je u srednjem veku bio podeljen na dva dela: na nemačkoj strani reke koristili bi hmelj, dok je na francuskoj strani to je bilo zabranjeno, pa su umesto hmelja koristili lokalno bilje i začine.”

I dok je danas procenat alkohola u pivu taj koji se oporezuje, u srednjem veku je stvar koja se oporezivala bila upravo ovo bilje. “Svako mesto je imalo svoju specifičnu, unikatnu mešavinu, na koju bi se naplaćivao porez”, kaže De Splenter.

Ona je jedna od onih koje pripadaju narastajućoj generaciji ženskih „alko-alhemičarki“. Spomenimo i pivaru Brouwerij Dilewyns: Vensan Dilevins (Vincent Dilewyns) je sa svoje četiri kćeri stvorio nešto kao „pivarsku dinastiju“. Cilj ove porodične pivare je da ukus njihovog piva bude čist i drugim sastojcima „nezagađen“, pa ga stoga ne filtrira niti pasterizuje; zato i prkosi klasifikacijama, koje su uspostavile etablirane belgijske škole i stilovi piva.

“Moja peta baka je u našem gradu (Gentu) osnovala svoju pivaru još 1875. godine”, objašnjava An-Katrin Dilevins (Anne-Cathérine Dilewyns), koja nadgleda proizvodnju piva. “Ali, tokom Drugog svetskog rata Nemci su masovno pljačkali i tada su nam oteli sve bakarne kotlove za vrenje, tako da naša porodica nije bila u stanju da napravi pivo. Sto godina kasnije, vraćamo se porodičnoj tradiciji.”

Reč „pivo“ do sedamnaestog veka nije ni postojala jer je proizvodnja piva bila zanat u kojem su dominirale žene. Oživljavanje pivarstva u poslednjoj deceniji ponovo je predvođeno mnogim novim ženama-preduzetnicama i majstorkama u svojim pivarama.

Anne-Cathérine DilewynsAnne-Cathérine Dilewyns

Da li bi zaista trebalo da budemo iznenađeni činjenicom da su žene te koje predvode oživljavanje belgijskog pivarskog zanata? Osvrnemo li se na istorijske knjige, otkrićemo da nasleđe žena u pivarskoj veštini seže duboko u prošlost – dublje i dalje no što to možemo shvatiti – i da se proteže sve do srednjovjekovnih opatica koje su i začele belgijsku pivarsku tradiciju.

Prelazak sa izrade piva na zanat kojim dominiraju žene potiče iz srednjeg veka. I dok je crna smrt – kuga – doslovce brisala stanovnike Evrope s lica Zemlje, voda iz potoka i reka je postala toliko zagađena da su ljudi masovno počeli da piju pivo, što znači da spravljanje piva prestalo da važi za domaću aktivnost kojom su se isključivo bavile žene već je nekako prešla u nadležnosti velikih „muških“ radionica.

Od časnih sestara koje beru bilje i fermentiraju hmelj uzgajan na njihovim poljima, do velikih korporativnih lanaca koji izbacuju stotine hiljade boca dnevno, i, opet, do… da bismo napokon iscrtali pun krug – doduše uz nešto manje monaške odeće na sebi ili crnih „modnih detalja“.

Naravno, uvek postoje koraci koji treba preduzeti. Braserija de l’Abbaie des Rocs, kojom upravlja Natali Eloa (Nathalie Eloir), poznata je po svom penušavom napitku od hmelja koji je pivskim fanovima poznat kao „Planinski ćilibar“ (Montagnarde amber), koje se uopšte ne proizvodi sa šećerom – jednostavno idu kvasac, čisti slad, kockice hmelja, prirodno bilje i čista voda iz lokalnog bunara. Uz pomoć nove tehnologije, Eloa je takođe pionirka i u novom, održivijem načinu proizvodnje. Posebno dizajnirani ventilacioni sistem u svojoj pivari sa nultim otpadom smanjuje potrošnju energije ponovnom upotrebom pare koja se obično gubi pri hlađenju, dok se korišćeni slad pretvara u đubriv, kojim se obogaćuju okolna polja u blizini kraft-pivara.

Pivo i seksizam

Međutim, za Sofi Vanrafelgen (Sofie Vanrafelghem), izazov rušenja stereotipa o ženama i pivu ne završava se kada boce napuste njenu fabriku. “Do pre samo devet godina sam iz dna duše mrzela pivo i bila tipična ’bela vinska gadura’,”priznaje ova vodeća belgijska zagovornica žena u pivarskoj veštini i biznisu.

Sofi Vanrafelgem je napisala mnogo tekstova – pa čak i knjigu – na ovu temu, i uspešno vodi kampanje za promociju vidljivosti žena u spravljanju zanatskog piva. “Prisutno je tako mnogo predrasuda. I dalje čujete kako su ‘žene samo za slatko voćno pivo’ (poput sajdera, bez alkohola), jer ’nije elegantno kada žene piju pivo’ i slične stvari”, kaže ona. „Čak i marketing otuđuje žene. Mislim, za Boga miloga, slogan belgijske pivare Jupiter je glasio: ’Muškarci znaju zašto’. “

Vanrafelgem takođe aktivno zagovara i da pivo zauzme svoje dužno mesto pri otmenim gurmanskim prilikama, a 2012. je u Belgiji postala prva pivska somelijerka. U tom smislu, ona je domaćin redovnih degustacionih večera, na kojima je svaki od pet jelovnika uparen s različitim belgijskim pivom.

Sofie Vanrafelghem

„Belgijanci često imaju veoma konzervativne ideje o pivu: ko ga pije, kada i gde. Ljudi se hvataju brendova i stilova koje poznaju.” Ali, dodaje ona, stvari počinju da se menjaju. “Svake godine je sve više nezavisnih pivara, sve više zanimljivih vrsta, i sve više žena uključenih u pivarsku industriju.”

Njena treća knjiga se zove “Pivo: žene znaju zašto” – a nauka, izgleda, sugeriše da je možda u pravu. Studija koju je sprovela dr Debora Parker, stručnjakinja za pivsko somelijerstvo i senzorna istraživanja ukusa i kvaliteta, pokazala je da žene po prirodi bolje razlikuju ukuse od muškaraca, pa se,  stoga, među njima mogu javiti izvesno bolje somelijerke i ocenjivači u industriji piva i vina.

Od proizvodnje do profesionalne degustacije, ili pak jednostavnog uživanja u večeri: postoji mesto za svaku ženu u belgijskoj revoluciji proizvodnje zanatskog piva.

Meet the women on a mission to save craft beer in Belgium

Zašto Kina zazire od Bitkoina a voli Blokčejn?


Sve je politika ili: kako Zapad gleda na Kinu i njenu kriptovalutnu strategiju?

Ovaj članak Majkla Kejsija objavljen je u njegovoj redovnoj nedeljnoj kolumni u magazinu specijalizovanom za kriptovalute. U njemu, Kejsi razmatra nedavne poteze Kine protiv rada sa bitcoinom i ICO u širem geopolitičkom kontekstu.

Globalna zajednica kriptovaluta ponovo pokušava da se izbalansira nakon novih, strožih pravila i provera koje kineski državni regulatori pokušavaju da uvedu u trgovinu kriptovalutama sa svoje teritorije: Peking se pita, i to zapad zna vrlo dobro: ova zemlja je potencijalno najveće svetsko kripto-tržište.

Čini se da su kineski kreatori politika daleko od transparentnog za Zapad, tako da se samo može nagađati koliko će dugo trajati nova ograničenja na razmenu i prodaju bitkoina.

Ipak, ukoliko posmatramo aktivnosti Kine u kontekstu njenih širih geopolitičkih namera, možemo barem dobiti korisnu sliku onoga što je na kocki, kao i dugoročnim izazovima i mogućnostima koje Kina stvara za kripto-valutu i ​​industriju blokčejna.

Uzmimo u obzir sledeće:

  • Čini se da je Narodna banka Kine bliža izdavanju digitalne fiat valute od bilo koje druge centralne banke na planeti. Ova zemlja pokrenula je sopstveni institut za istraživanje digitalnih valuta, sa direktorom koji otvoreno govori o mogućnostima instituta da dalje osmišljava i kripto-dizajnira: sve je ovo i cilj izdavanja specijalizovane publikacije CoinDesk.
  • Želja Kine da se okonča globalna dominacija američkog dolara raste, što je želja i drugih članica međunarodne grupe BRICS (Brazil-Rusija-Indija-Kina-Južna Afrika). Ruski predsednik Putin je još 2017. na samitu BRICS-a u kineskom gradu Xiamen rekao da će grupa raditi zajedno “kako bi prevazišla prekomernu dominaciju ograničenog broja rezervnih valuta”.
  • Pored svoje opreznosti prema Bitkoinu, Kina je posvećena distribuiranoj tehnologiji zapisa (DLT). Vladine i poslovne institucije formirale su različite konzorcijume na visokom nivou kako bi razvile i implementirale DLT. Kinesko IT ministarstvo podržava novu blokčejn laboratoriju, o kojoj je javnost saznala samo nekoliko dana uoči kineskog pooštravanja kripto-regulative vezane za trgovanje Bitkoinom.
  • Razjasnimo tek ovlaš šta je to DLT, izuzetno važan termin u trgovini kriptovalutama.  Distribuirana tehnologija zapisa je konsenzus repliciranih, zajedničkih i sinhronizovanih digitalnih podataka geografski raspoređenih na više lokacija, zemalja ili institucija. Ne postoji centralni administrator ili centralizovano skladištenje podataka.

Distribuirana baza podataka je raširena preko nekoliko čvorova tj. “nodova” (čvorišnih uređaja) na peer-to-peer mreži, gde svaki nod kopira i čuva identičnu kopiju “knjige-zapisa” (ledger) i ažurira se nezavisno. Osnovna prednost je nedostatak centralnog regulatora i vrhovnog donosioca odluka. Svaki put kada se dogodi ažuriranje glavnog zapisa, svako čvorište (nod) konstruiše novu transakciju, da bi potom ti nodovi tj „čvorišta “izglasali” konsenzusnim algoritmom na kom je zapisu je kopija tačna.

Jednom kada se utvrdi konsenzus, svi ostali čvorovi se ažuriraju novom, ispravnom kopijom glavne “računovodstvene knjige” (ledger). Sigurnost i autentičnost se postižu pomoću kriptografskih ključeva i potpisa.

Svojom “Inicijativom za pojas i puteve” (BRI), za koju se procenjuje da uključuje ulaganja vrednosti oko 900 milijardi dolara (mreže kopneno-pomorskih puteva koji obuhvataju 65 različitih zemalja), Kina predvodi najsveobuhvatniji plan za razvoj međunarodne trgovine i infrastrukture u svetu, svojevrsni model „Maršalovog plana“ za projektovanje ekonomskog i političkog uticaja u inostranstvu.

Uklanjanje posrednika (SAD)

Ukratko, jasno je da kineska vlada želi da podstakne međunarodnu trgovinu pod svojim uslovima i okonča finansijsku, ekonomsku i političku hegemoniju Sjedinjenih Država.

S obzirom da je predsednik Donald Tramp još u svojoj predizbornoj kampanji prigrlio protekcionizam tipa “Prvo Amerika” (America first), gajeći istovremeno i prezir prema diplomatiji (što je i te kako razlog za ljutnju onih zemalja koje su američke saveznice), Peking vidi priliku da preuzme lidersstvo u svetu (može li to ili ne – pitanje je za obradu na drugom mestu).

S obzirom na ulaganja u ovu finansijsku nišu, jasno je da kineske vlasti vide blokčejn tehnologiju kao potencijalno korisno sredstvo za smanjenje današnjeg broja posrednik,a čime bi unapredili svoje regionalne interese, posebno u trgovini. Ima još puno posla, na primer, inkorporirati „pametne kontakte“, tokene i druge aspekte blokčejn tehnologije u sisteme upravljanja lanca snabdevanja, koji poboljšavaju razmenu informacija i efikasnost.

Pre dve godine je lansiran konzorcijum „Belt and Road Blockchain“ sa sedištem u Hong Kongu, koji nudi međunarodni okvir za povezivanje digitalne tehnologije sa kineskim ambicijama u globalnoj finansijskoj industriji i tržištu .

Visokotehnološke nadogradnje za logistiku lanca snabdevanja na kineskom tržištu samo će omogućiti da ta rešenja budu uspešnija. Jedna takva nadogradnja, najavljena na samitu u Xiamenu bila je je BRICS-ova “E-Port mreža”, koju je ta grupa opisala kao “integrisanu elektronsku platformu za obradu i nadgledanje prekograničnog prometa robe i transportnih plovila u lukama”.

U jednoj agresivnijoj formi, Kina bi mogla da iskoristi ovu tehnologiju da direktno krene u „poteru“ za američkim interesima i dominacijom dolara. Znamo da Kina i Rusija već sarađuju na rešavanju izazova oko vrednosnih papira na bazi blokčejna.

Nije preterano zamisliti da ove dve sile i dalje istražuju rešenja za blokčejn – možda kombinaciju pametnih ugovora i višestrano potpisanih računa za „cyber-obveznice“, koji bi omogućili njihovim primaocima i davaocima da poravnaju trgovinske dugove sa direktnim međuvalutnim zamenama obveznica (jedna vrsta obveznice, akta ili drugog dokumenta kojeg čuva treća strana, a koja stupa na snagu tek kada je ispunjen određeni uslov – garancija).

To bi moglo okončati ulogu dolara kao posredničke valute kada izvoznici ili uvoznici žele da se zaštite od nepovoljnih poteza u svojim lokalnim valutama. Ovo bid uklonilo posrednike sa Volstrita, smanjilo transakcione troškove a samim tim podrilo i tzv. „sistem triangulacije“ koji je Sjedinjenim Državama dosad obezbeđivao (pre)veliki uticaj na svetsku trgovinu.

Daleko od toga da su ovo jedini razlozi zbog kojih Kina i Rusija istražuju upotrebu digitalne valute, ali se može reći da bi fiat digitalne valute učinile bilateralna svop (swap) rešenja daleko održivijima (Svop, finansijski instrument za zaštitu od rizika). Svopovi su ugovori između dve strane za razmenu tokova novca različitog porekla na vremenski period od dve do 50 godine. To su derivatni instrumenti – finansijske hartije od vrednosti čija se vrednost izvodi iz osnovne aktive – i koji se koriste za arbitražu, hedžing ili spekulacije. Za razliku od mnogih drugih derivata, svopovima se ne trguje na berzi, već se transaktuju neposredno između partnera, ili s investicionim bankama koje nastupaju kao posrednici).

Ovaj rusko-kineski dogovor o favorizovanju blokčejna mogao bi imati veliki posledice po Sjedinjene Države.

Ako kineski i ruski biznisi više ne budu morali da vrše trgovinska plaćanja u dolarima, tada ni vlade ovih zemalja možda neće morati da drže dolar kao rezervnu valutu. U međuvremenu, ako bi ovo rešenje za posredovanje u trgovini uspešno profunkcionisalo, većina drugih zemalja bi ga sigurno pratila.

Amerikanci ne mogu sebi priuštiti da budu zadovoljni dominacijom dolara i njegovim prednostima – nižim kamatnim stopama, za početak – a što im je Amerikancima omogućilo finansijsko liderstvo u proteklih 70 godina.

Kineski izazov

Da li to znači da će se Kina podići do statusa dominantne supersile? Moguće, ali ne nužno.

Glavni razlog za stav koji ne ide u prilog takvog ishoda je da sadašnji, zatvoreni ekonomski sistem Kine ograničava njegove kapacitete za inovacije. Kineske kompanije su, kako tvrdokorno misle Amerikanci, odlične u kopiranju tuđih ideja, ali „generalno nisu veliki inovatori“ (sa izuzetkom najnovijih dostignuća u solarnoj tehnologiji i plaćanjima).

Zatvorene, planske državne ekonomije, misle Amerikanci, ne podstiču otvorene inovacije; ne možete „naručiti“ kreativnost državnim diktatom, kaže ovaj anti-kineski stav.

Ovo je mesto gde bi se kineski potezi protiv ICO-a i Bitkoina mogli da primene taktiku shodnu izreci „klin se klinom izbija“: Obe kripto-valute predstavljaju deo globalnog sistema koji se razvija, bez ikakve „zvanične“ dozvole za inovacije – to je nešto što je pokrenuto kreativnošću, iz haotične šume novih ideja. U tom sistemu, programeri mogu monetizovati nove decentralizovane aplikacije i profitirati od međusobne saradnje, a da se pritom ne oslanjaju na restriktivnost zaštite intelektualnog vlasništva, koje potpada pod zakon i zakonsku odgovornost.

Razumljivo je stoga što su kineski centralni planeri uznemireni ovim naizgled anarhičnim svetom mnoštva ideja nad kojim nemaju kontrolu. To je i razlog što je kinesko testiranje blokčejna, po svemu sudeći, fokusirano na tzv „dozvoljene“, državom kontrolisane DLT –ove (algoritme koji potvrđuju i arbitriraju autentičnost protoka/ posedovanja kriptovaluta), na koje vlada može izvršiti kontrolu.

Ipak, neki misle da ograničavanjem moći nesputane inovacije otvorenog koda „Kina sebe izuzima od novih ideja i dinamičnih rešenja, potrebnih da bi prednjačila u odnosu na Zapad.

Opstanak Komunističke partije, paradoksalno, zavisi od nemilosrdnog, kontinuiranog ekonomskog rasta s jedne strane i kontrole informacija, tokova novca i ideja s druge strane. I pored toga, ne možete postići prvo ako praktikujete ovo drugo. Kina će, naposletku, biti nemoćna da se takmiči sa Bitkoinom i njegovim sledbenicima, jer (Bitkoin) direktno omogućava decentralizovani sistem razmene koji je otporan na cenzuru i kojeg “kali” jedan globalni, samoodržavajući inovatorski pul. Inovacije su, u svakoj sferi, neprikosnoveni izvor napretka.

S obzirom na trenutne prioritete politike Trampove administracije, verovatno da Amerika iz ovoga neće izaći kao pobednica. Ali – neće ni Kina – ukoliko nastavi pravcem kojim sada ide.

Doba procvata kriptovaluta će biti lep plen onim zemljama, preduzećima i pojedincima koji deluju unutar sistema otvorenog pristupa, vlasničkih prava i slobodne trgovine – principa na kojima je izvorno i sazdana američka hegemonija.

(CoinDesk je lider za informacije specijalizovane za blokčejn, bitkoin i kriptovalute; važi za medijski outlet koji teži najvišim novinarskim standardima, poštujući strogu uređivačku politiku. CoinDesk je nezavisna poslovna filijala „Digital Currenca Group“, koja ulaže u kripto valute i blokčejn startupe)

 

Michael J Casey, coindesk.com

Majkl Kejsi je predsedavajući savetodavnog odbora CoinDesk-a i viši savetnik za istraživanje blockchain-a MIT-ove Inicijative za digitalnu valutu (Digital Currency Initiative)

It’s Political: Why China Hates Bitcoin and Loves the Blockchain