Kraftverk: ravnoteža čoveka i mašine


Kraftverk su bili pioniri elektronske muzike, a Karl Bartos jedan od autora hitova „Model“ i „Robot“. U razgovoru za DW on govori o prvom nastupu – i o kraju. O vremenu kada se muzika pretvorila u sport. Intervju sa Karlom Bartosom, članom originalne postavke ove po svemu revolucionarne grupe uradio Dojče vele.

DW: Gospodine Bartos, 1990. godine ste zbog nesuglasica napustili Kraftwerk. Sada će biti objavljena Vaša autobiografija. Šta Vam je bilo važno da kažete?

Karl Bartos: Već kod Džordža Orvela može da se pročita: stvarnost se odigrava u glavi. To znači da nema objektivnosti. Međutim, već četrdeset godina slušamo istu priču o Kraftverku i mislim da jedna drugačija perspektiva može samo da koristi. Potrudio sam se da objasnim proces stvaranja naše muzike. Da ispričam kako nastaju kreativne misli.

Pre nego što ste 1975. godine postali član Kraftverka, dugo ste u Dizeldorfu svirali u raznim grupama. Kakva je bila atmosfera u to vreme?

Mislim da je bio svojevrstan i to priličan poklon doživeti šezdesete i sedamdesete godine. Muzika 60-ih godina za moju generaciju je imala neverovatnu snagu. Imala je poruku da ne treba verovati svemu što autoriteti kažu. Mislim da su u to vreme mladi u čitavom svetu međusobno komunicirali. Bez zaobilaženja autoriteta. I tome je doprinela ta zaista zanimljiva muzika.

Zatim ste na akademiji „Robert Šuman“ u Dizeldorfu studirali muziku. Tada ste i stupili u kontakt sa Kraftverkom koji je za nastup tražio klasičnog bubnjara.

Kada mi je profesor Ernst Gebler tada prosledio tu informaciju, mislio sam da je to samo jedan od mnogih nastupa koje sam u to vreme imao. U to vreme bilo je neverovatno mnogo bendova, neverovatno mnogo mogućnosti za nastupe. Di-džejevi još nisu bili izmišljeni. Na koncertu smo se od samog početka veoma dobro razumeli, ali nismo tačno znali kuda sve to vodi. Ništa nije bilo definisano, bilo je otvoreno.

Bili ste na snimanju albuma „Radio-Aktivität“, a od albuma „Trans Europa Express“ učestvovali ste u pisanju pesama. Kako je zapravo muzika nastajala u Kraftverku?

U studiju „Kling-Klang“ smo imali „Writing Sessions“, to znači da smo sedeli u krugu i improvizovali. Poput džez muzičara. Bila je druga polovina sedamdesetih, kompjutera još nije bilo. Imali smo jedan muzički automat koji je mogao da ponovi šesnaest tonova. To je bila jedina mašina u našem studiju. Improvizovali smo, gledali jedni u druge, smejali se kao ludi i sve to snimali. Na tim probama nastao je sirov materijal za naše kompozicije. U suštini je to bila predivna zabava koju smo preneli u muziku. Iz toga je nastao polifonijski stil kompozicije, višeglasje.

Da li je grupa tada bila svesna ili da li se govorilo o tome koliko je Vaša muzika bila ispred vremena?

Značaj Kraftverka nismo mogli da predvidimo. Kada smo radili na sekvenceru (elektronski uređaj za snimanje, ponavljanje i obradu muzičkih podataka, prim. red), bio je to u stvari nastavak upotrebe muzičkih automata koje smo u Evropi imali od prosvetiteljstva. Automatska muzika oduvek je bila zanimljiva. Uz pomoć elektronike ta ideja je zapravo nastavljena. Ali mislim da je u drugoj polovini sedamdesetih kod nas odlučujuće bilo to da je ravnoteža čoveka i mašine zaista funkcionisala. Dolaskom kompjutera to se promenilo. Ne želim da kažem da sa kompjuterom ne može da se postigne nikakva interakcija, ali… mi smo napravili i nekoliko grešaka u razmišljanju.

Na koje greške mislite?

Ideju improvizacije pokušali smo da prenesemo na digitalnu platformu. Na početku smo napravili grešku što smo kanale predproducirali. Mislili smo da improvizujemo proizvoljno ih paleći i gaseći. Ali to naravno nije bila improvizacija, već takoreći naizgled-improvizacija.

I međuljudski odnosi su se pogoršavali. Hobi, vožnja bicikla, u osamdesetim godinama postaje sve važnija pojedinim članovima benda.

Zamislite sada da na biciklu pređete 200 kilometara. Šta ste posle toga još u stanju da uradite kada se vratite kući i sednete na stolicu? Puls pada na ispod pedeset, više nemate nikakvih želja, apsolutno ste srećni. Kada se to nastavi godinama, jednostavno više nema nagona da se pravi muzika. Šta se s nama desilo u drugoj polovini osamdesetih godina? Sa ove vremenske distance rekao bih: od muzike smo napravili sport. Ona je postala neka vrsta takmičenja. Zaboravili smo šta je naša glavna kompetencija: autonomna fantazija.

Može li prosto da se kaže da više nije bilo melodija?

Znam šta mislite, ali za mene odgovorajuće metafore ostaju polifonija i monofonija. Ranije smo radili polifono, utroje smo razvijali i izmišljali našu muziku. Zato su je karakterisali živost i višeglasje. A u drugoj polovini osamdesetih godina postala je monotona. Nastalo je jednostavno ređanje muzičkih informacija. Postoji jedan algoritam u elektronskoj muzici ili u obradi teksta: Copy-and-paste. Kopi-pejst nije polifonija.

Nakon izlazka iz grupe Kraftverk, Karl Bartos radio je kao muzičar, di-džej, muzički producent i kompozitor. Njegova autobiografija (u prodaji od 25. avgusta) otkriva zanimljive detalje o radu grupe Kraftverk, čija muzika je snažno uticala na razvoj hip-hopa, tehno i elektro-pop muzike.

DW

10 bizarnih skulptura koje privlače svetsku pažnju


Umetnost nije uvek lepa. Ona može biti skandalozna, može biti grozna, može biti uznemirujuća. Ponekad ona pokazuje kaprice umetnika, ponekad ćudi vremena i društva u kojem nastaju. Umetnost je uvek bila sredstvo revolucije. Bacimo pogled na neka od najkapricioznijih ali i izuzetno vrednih umetničkih dela koja se, takođe, ističu svojom šokantnošću.

10. BIK KOJI PUŠTA VETROVE, Kina

Ova čuvena skulptura bika koji pušta vetrove izložena je u Pekingu, a njen autor, Čen Venling je njom predstavio svoje viđenje Vol strita kao simbola najtvrđeg kapitalizma. Čovek kojeg je bik udario u zadnjicu je Bernard “Bernie” Madoff, osuđen na 150 godina zatvora zbog najveće finansijske prevare u istoriji Sjedinjenih Država.

9. PLIVAČ NA KOPNU, Engleska

Nema prolaznika koji se ne osvrne iznenađen ovim džinovskim plivačem što grabi kroz travu Južne obale Temze u Londonu. Dugačak je 14 metara a visok tri. Izgrađen je zahvaljujući donaciji rijaliti šoua “London Ink”.

8. PODVODNA CIVILIZACIJA, Meksiko

Naslovljen kao “Tiha evolucija”, ovo delo Jasona de Kaires Tejlora podseća na izgubljeni grad. Skulptura je sastavni deo najvećeg svetskog podvodnog muzeja koji se nalazi u Kankunu, Meksiko. Nema dileme zbog čega ga je Forbs  proglasio jednim od najizuzetnijih mesta na svetu.

7. DŽINOVSKE NAGE BUDE PRESKAČU ZIDOVE I KROVOVE, Kina

Ove drsko-zabavne statue dvojice masivnih Buda koji su penju uz zgradu okačene su na zid jednog kineskog restorana. Iako su morali da budu uklonjeni u znak protesta i bolnih osećanja uvređenih vernika, i dalje se ubrajaju u najekstravagantnije skulpture na tlu Azije.

6. PRAZNE FIGURE, Francuska

Ove nepotpune i “dopola pojedene” skulpture Bruna Katalana spadaju među najspektakularnije ali i one koje najviše „pomeraju“. Nazvane“Putnicima“ (Les Voyageurs), možda ne izgledaju baš tako inspirativno onima koji svakodnevno dolaze na posao u obližnje kancelarije. Ili bi možda mogli da inspirišu nekog da baci tu torbu, zahtevajući da mu se njegov život i njegovo telo vrate nazad.

5. HOD KA NEBU, Pitsburg, Pensilvanija

Zaposleni hodaju ka svojim kancelarijama, samo što ovde hodaju „po vertikali“, uz jarbol koji se gubi na nebu. Ne biste dobili nikakvu osobitu nagradu ako biste pogodili da jarbol predstavlja profesionalnu lestvicu, uz koju svi pokušavamo da se uspnemo. Zbog toga i nije baš stvar koja je previše lepa za posmatranje.

4. DAMA KOJA SE KUPA, Nemačka

Gradske vlasti Hamburga optužuju autora ove „Kupačice“ da njegovo delo „bode oči“ i kvari okolni pejzaž. Međutim, ova 20 metara dugačka dama koja se spokojno kupa u jezeru Hamburg privlači veliku pažnju putnika koji baš zbog nje dolaze u posetu ovom nemačkom gradu. Instalacija pod nazivom „Die Badende“ (Kupačica) je svojevremeno bila reklamna figura u reklami brenda Soap & Glory, britanske kompanije za kozmetičke proizvode.

3. SKULPTURE KOJE POVRAĆAJU, London

Nije sva umetnost prijatna za oko. Ona može biti grozna, može biti uznemirujuća. Ova statua koja povraća vodu na ulici je jedan vid „odvratnosti“ koji je teško ignorisati. Ne pomaže ni to što statua izgleda poput deformisane aveti, utvarnog priviđenja koje ne pripada realnosti. A kako bi bilo da su ovako dizajnirani automati za vodu u kancelarijama i prodavnicama?

2. SEMAFOR – DRVO, London

Ovo drvo „niklo“ je u finansijskoj četvrti Londona, zamenivši pravo drvo koje je umiralo usled zagađenja. Kreator ovog “stabla i krošnje” je francuski vajar Pjer Vivan, koji ga je namerno prikazao kao zloslutni, preteći simbol gradskog života. Možda će ovaj „razgranati“ semafor biti jedino „drvce“ koje će, nakon nekoliko stoleća uspeti da opstane i ostane na tom mestu, u nekoj ne tako dalekoj sumornoj budućnosti.

1. NACIJA ZA SEBE, ZAUVEK, Prag

A ponekad je svrha umetnosti upravo da šokira posmatrača. To je slučaj i s ovom statuom koju je David Cerni postavio na vrh češkog Narodnog pozorišta, na obali reke Vltave. I kao da ogromna naga figura nije već po sebi bila dovoljno iznenađujuća, autor se odlučio da u svoju statuu ugradi mlaznice iz kojih izbijaju mlazovi pare „odozdo“, iz međunožja, izmamljujući od prolaznika usklike iznenađenja.

Ne nazire se kraj bizarnostima u ovom našem svetu. Ako znate da postoje umetničke instalacije koje su barem isto toliko čudne, možete ih prijaviti u rubrici za komentare na veb-sajtu We Are Holidays.

 

We Are Holidays

Zašto je Kjubrikova “Odiseja“ i danas tako neodoljivo zagonetna i misteriozna?


Stenli Kjubrik ga je možda započeo kao naučno-fantastični film ali „2001: Odiseja u svemiru“, koja  ove sedmice puni 50 godina, bliža je našoj matici Zemlji no što nam se čini, piše Nikolas Barber za BBC.

Prošlo je 50 godina od „Odiseje u svemiru“, a mi i dalje pokušavamo da ga „osmislimo“ logikom i racijom. Ovo nesvakidašnje reprezentativno sci-fi remek delo Stenlija Kubrika biva redovno izglasano kao jedno od najvećih i istoriji kinematografije: po anketi koju je sprovela rubrika za kulturu Bi-Bi-Sija, reč je o najbolje rangiranom američkom filmu koji je ikada prošao kroz bioskope; glasovima učesnika ove ankete „Odiseja“ je izbila na četvrto mesto. On, međutim, važi i za jedan od najzagonentnijih filmova ikada napravljenih. Šta je, na primer, onaj sjajni pravougaoni monolit u praistorijskoj Africi? Zbog čega jedan astronaut proleće kroz ona psihodelična svetla na svom putu do Drugog Univerzuma – pre nego što se pretvori u kosmički fetus? S obzirom na to da je mesto zbivanja koje otvara film postavljeno milionima godina u prošlost – a da su dve ključne scene postavljene u hronološko-dramaturški razmak od samo 18 meseci – koliko se zaista od svega toga dogodilo te 2001. godine?

Svo to naše „češkanje po glavi“ i dileme ne bi samog Kjubrika ni najmanje uznemirile. “Slobodno spekulišite o filozofskom i alegorijskom značenju filma”, rekao je on jednom novinaru 1968. godine, “ali naprosto ne želim da verbalno opisujem niti da rečima objašnjavam ‘mapu puta’ i ’uputstvo za upotrebu’ filma kao što je ‘Odiseja’ zbog kojih bi se potom svaki gledalac osećao obaveznim da ih sledi, ili se pak uplaši kako je ’propustio suštinu i promašio poentu’.” Kjubrik je na scenariju za ovaj film sarađivao sa piscem istoimenog romana po kojem je ovo delo snimljeno, čuvenim piscem i naučnikom Arturom Klarkom (Arthur C. Clarke), koji je i sam rado odgovarao na neka od ovih pitanja rado postavljanih i Kjubriku; često bi odgovarao kako se neke od veza za rešavanje naših glavolomki kao gledalaca nalazi u samom njegovom romanu, koji je – što je do danas nečuveni gaf – objavljen tek po ulasku filma u bioskopske dvorane. Sam režiser je, međutim, sve te naše dileme „doveo u red“, tako što se taj filozofski i metafizički sloj ne bi mogao previše lako shvatiti. Sam Kjubrik imao je običaj da ga poredi sa slikama i klasičnom muzikom koje pre svega treba doživeti “na unutrašnjem nivou svesti”. I pored svega, sama „Odiseja u Svemiru“ nije glavolomka pred kojom ostajemo skamenjeni od zbunjenosti. Ono što je sasvim izvesno jasno jeste to koliko ima zajedničkog sa nekim od njegovih prethodnih filmova u kojima je bila izražena antiratna crta i borba protiv lažnih autoriteta – posebno se tu nameće njegov „Doktor Strejndžlav“ (Dr. Strangelove, 1964).

Gledano sa distance od pola stoleća, oba ova filma teško da bi i danas mogla izgledati drukčije nego u trenutku kada su snimljeni. Doktor Strejndžlav (1964), crno-beli film završen nekoliko godina pre „Odiseje“, farsična je satira o američko-ruskom utrkivanju u naoružanju sa Piterom Selersom kome je zapalo više nezaboravnih uloga; drugi film je bogato obojena kontemplacija koja se odvija u nepreglednim međuzvezdanim prostranstvima, opisana na originalnom posteru kao “epska drama avanture i istraživanja”. Ali osvrnimo se sada i na njihove sličnosti: Tajnovitost i zatvorenost koji su postojali tokom Hladnog rata između Amerike i Rusije, sastančenja u prostorijama krcatim sredovečnim muškarcima u tamnim odelima, a tu je i navodno „nepogrešiva mašina“ (interkontinentalni nuklearni projektil), projektovana s namerom da napravi pokolj među tim istim ljudima koji su je sazdali. Setimo se scene u kojoj General Kong (Slim Pickens) ponovo žicama premošćuje pokvarena vratanca spremnika za bombe na B-52 i popravlja ih – scene gotovo identične onoj iz „Odiseje u svemiru“, u kojoj astronaut Dejvid Boumen (Keir Dullea) deaktivira i zapravo „ubija“ računar koji je u jednom trenutku zaposeo kontrolu nad njegovim svemirskim brodom.

Osvrnimo se samo na ubeđenja i autorski kredo koji su tako slični i važeći za oba filmska dela: da su ljudi, suštinski, nasilni do tačke samouništenja, i da svako ko se smatra bićem koje je uvek stoprocentno u pravu po svemu sudeći opasni manijak. Možda bismo otišli predaleko kada bismo „Odiseju u svemiru“ nazvali ciničnom političkom komedijom, ali da Kjubrik nije želeo da se nasmejemo ne bi se onoliko  znakovito usredsredio na scenu “toaleta sa nultom gravitacijom”, niti bi u film ugradio poglavlje pod nazivom „Osvit čoveka“ (The Dawn of Man) u kojem ljudsko biće u svojim začecima – od prvog trenutka kada je shvatilo da se kost ulovljene životinje može upotrebiti i kao smrtonosno oružje za ubijanje životinja kojima se hrani – tu istu kost primeni i kao oružje u borbi protiv drugog ljudskog bića to jest „neprijatelja“… smrskavši mu glavu ovim „korisnim alatom“.

Sjajni, krupni čovekoliki majmuni

U ovoj sekvenci koja otvara film, naši kosmati preci (sve njih glumili su profesionalni pantomimičari), prehranjuju se isključivo korenjem i bobicama… sve dok ih, jednog afričkog jutra, u sam cik zore iznenada ne razbudi volšebno prisustvo visokog crnog monolita (svojevremeno upoređivanog s nadgrobnim spomenikom, mada se danas na njega može gledati i kao na „preuveličani ajfon“). Taj misteriozni monolit drastično ubrzava učenje i mentalni napredak majmuna, a u jednom od njih (u čoporu poznatom kao Gleda-Mesec“) rađa se ideja da kost mrtve životinje iskoristi kao oružje. Nakon što je ubio jednog tapira, ali i drugog majmuna iz „protivničkog tabora“, on, po ubistvu, tu kost baca visoko u vazduh; ovde nam je Kjubrik podario nezaboravnu scenu koja se uvek pojavljuje kada u svoj internet-pretraživač upišete “match cut”: kost koja se obrće kroz vazduh zamenjena je svemirskom stanicom koja kruži oko Zemlje (Kjubrikov „match cut“, tj. podudaranje scena – između pračovekove kosti koja se vrti dok leti uvis, i svemirske stanice koja se okreće u svemiru – najpoznatiji je i najambiciozniji primer korišćenja ove tehnike. „Match cut“ je povezivanje dve različite scena jednom radnjom).

…Osim što to nije svemirska stanica, kao takva: naime, po Klarkovim rečima, orbitirajući objekat koji je trebalo da usledi nakon kadra sa kosti “trebalo je da bude orbitirajuća svemirska bomba, oružje u svemiru”. Ako nigde drugde, a onda na ovom mestu, možemo dokučiti šta je to što je Kjubrik inicijalno hteo da nam poruči: „ljudski napredak“ je, po njegovim procenama, samo lepa fraza iza koje se krije razvoj sve većih i boljih načina za međusobno ubijanje, sve do potpunog istrebljenja.

Umesto bombe koja orbitira (setimo se Reganovog projekta razvoja vojne tehnologije petnaestak godina nakon filma, tzv „Rata zvezda“ iz 80-tih), u ovom delu filma susrećemo Hejvuda Flojda (William Sylvester), naučnika na putu ka Mesecu na kojem je otkriven još jedan vanzemaljski monolit. Flojd, međutim, ne spada u konvencionalne naučnike iz naučno-fantastičnih filmova: on niti je zaluđeni štreber u laboratorijskom mantilu a nije ni simpatično-romantični intergalaktički heroj. Flojd je, umesto svega toga, jedan tipično američki samozadovoljni hranilac porodice, sklon prisustvu lepih kosmo-stjuardesa u svojoj neposrednoj blizini, i koji – tipično američki – propušta rođendan svoje ćerke jer je “na putu”. U momentu kada svojim kolegama deli komplimente povodom njihovog otkrića, po njihovom izrazu i reakcijama ne biste ni pomislili da su upravo pronašli epohalni dokaz za postojanje vanzemaljskog života, jer deluju kao da su malopre sastavili novi reklamni džingl. “Pa, moram vam priznati,” progovara Flojd kroz osmeh, “da ste izvesno doprli do nečega.”

Bilo da su to američki generali u filmu „Dr Strangelove“, ili francuski generali u „Putevima slave“ ili ministar unutrašnjih poslova koji tvrdi kako poseduje lek kojim je moguće izlečiti zločinačke porive u „Paklenoj pomorandži“, Kjubrik je oduvek uživao da u svojim filmovima istakne kako ljudi zaduženi za naše sudbine nisu nužno i najinteligentnija ili najmaštovitija bića u sunčevom sistemu. Takođe, u njegovim se filmovima uvek radi o – muškarcima. Jedini ženski lik u filmu „Doktor Strejndžlav“ jeste sekretarica američkog generala odevena u bikini; žene se u „Odiseji u svemiru“, pojavljuju sa više odeće, ali ne i propratnih dijaloga.

‘Doktor Strejndžlav u svemiru’

Treći deo filma postavljen je u ogromnu svemirsku letelicu zaključanu gravitacijom Jupitera. Posadu broda čine Dejvid Boumen (Keir Dullea) i Frenk Pul (Gary Lockwood), zajedno sa još tri astronauta koji su u stanju hibernacije; i pored ljudske posade, većinu brodskih operacija nadgleda računar po imenu HAL 9000 (kojem je svoj glas pozajmio glumac Douglas Rain). Može li ovaj veštački inteligentni pilot prouzrokovati nevolje posadi za čiju je bezbednost zadužen? Pa, sam računar izjavljuje da je, “shodno bilo kojoj praktičnoj definiciji te reči, besprekoran i nesposoban za grešku” (“by any practical definition of the words, foolproof and incapable of error”), a takvo samopouzdanje u filmu je kod Kjubrika obično loš znak. Samouvereno im tvrdeći neistinu, HAL smišljeno ubeđuje Dejvida i Frenka u laž, naime, da je  brodski tanjir za komunikaciju pokvaren. Pod pretpostavkom kako HAL mora da je neispravan, astronauti odlučuju da će morati da ga isključe. Nažalost, HAL odlučuje da, pre no što oni isključe njega, on „isključi“ – njih.

Ovde se naročito može uočiti paralela s Kjubrikovim prethodnim filmom – u tolikoj meri da bi se u ovom trenutku mogao nazvati “Dr Strangelove u svemiru”: i u „Odiseji“, baš kao nekada i u „Strejndžlavu“, Kjubrik se usredsređuje na naše u svemu prenaduvano samopouzdanje, kao i na našu apsurdnu veru u bilo koji sistem ili mašinu koja nam deluje kao da ima odgovore na sva pitanja sveta. U „Doktoru Strejndžlavu“, filmu iz 1964. godine, postoji “sudbinski uređaj” (doomsday device) koji je trebalo da garantuje svetski mir a koji će, zapravo, uništiti civilizaciju – uz to i programiranog tako da ga niko ne može zaustaviti. U „Odiseji“, filmu iz 1968. godine, ova ironijska crta još je izraženija. HAL je kompjuter koji pravi grešku. Kontrolor misije potvrđuje da je u pitanju greška – jer to tvrdi njegov identičan HAL računar koji na Zemlji paralelno simulira uslove svog parnjaka u orbiti oko Jupitera. HAL koji se nalazi u svemirskom brodu, međutim, ostaje siguran u sebe kao što je u sebe siguran i poludeli general u filmu Dr Strangelove: “Pa, mislim da ne postoji nikakva nedoumica u vezi toga”, mehanički prede HAL svojim smirujućim, gotovo emotivnim glasom. “To se može pripisati samo ljudskoj grešci.” Oslušnite pažljivije i moći ćete ovde da čujete kako i sam Kjubrik jeca u  očaju.

Na „Odiseju u svemiru“ ne treba uprošćeno gledati kao na ‘nastavak’ filma „Dr. Strangelove“. Ostavimo li po strani gorku satiru koja ne podleže vremenu i prolaznosti, ovde još uvek na delu imamo neverovatne specijalne efekte, besprekoran produkcijski dizajn, doslovce proročki osmišljenu i plasiranu tehnologiju, zanosnu klasičnu muziku i sveobuhvatnu čudnovatost/nepoznanicu: Boumenovo uzbudljivo putovanje do svog vrhunca, na „mesto“ koje je “izvan beskonačnog”; putovanje do vrhunca i danas iznova šokantnog po duh i čula, baš kao što je to bio i 1968. godine.

Bez obzira na to, upadljivo je to što se Kjubrik  latio pravljenja “poslovično dobrog naučno fantastičnog filma” (da se poslužimo Klarkovom frazom), kao i da ga je ideja o stranim oblicima života u svemiru posebno fascinirala. Kjubrik je, kao i uvek, i ovde rešio da bude beskompromisan, upotrebljavajući svoj jedinstveni filmski jezik i ne pomažući se klišeiziranim vizuelnim komentarima na ljudske forme života. Upravo je ovo jedan od (po svemu izvesno najčudnijih i potpuno nelogičnih!) razloga zbog kojih je njegova „Odiseja u svemiru“ i dalje toliko ubedljiva, a onoliko zagonentna koliko to jedan film samo može biti.

Stenli Kjubrik je sanjao o drugim svetovima, ali je oduvek stajao s obe noge na Zemlji.

Nikolas Barber, BBC

Amerikanci, nacija žonglera malim platama


Previše Amerikanaca pati od finansijske nestabilnosti. Njihovi poslodavci mogli bi da to poprave, tvrde Timoti Ogden i Džonatan Morduk u tekstu koji je objavio Harvard Business Review.

Ako je u ekonomskom smislu ikada važilo da “rastuća plima podiže sve brodove”, ovo očigledno nije istina kada je reč o savremenoj Americi. Od 1980. godine, polovina građana Amerike je zaglavljena tu gde je i danas: njihova zarada u stvarnom smislu nije ni bila budžetirana – dok je najviše 20% njih doživelo da kroz svoj biznis postigne neke značajnije dobitke.

Rastuća nejednakost prihoda i bogatstva podriva veliki deo zvaničnog narativa, one priče o prilikama i šansama koje u Americi postoje – da je to zemlja u kojoj se svako može da napreduje sam, bez ičije pomoći, i samo sopstvenim snagama i resursima. Danas je u Sjedinjenim Državama, zapravo, prisutan niži stepen međugeneracijske ekonomske mobilnosti nego u jednoj Francuskoj, Nemačkoj ili čak Švedskoj.

Takođe je porastao još jedan oblik ekonomske nejednakosti. Iako je privukao manje pažnje, on ne samo što podriva porodične snove, po kojima će „deca imati uvek bolju budućnost nego njihovi roditelji“, već podriva i nadanja da će se nešto bolje desiti i za života njihovih potomaka. A to je jaz između onih koji imaju finansijsku stabilnost i onih koji žive bez nje.

Istraživanje HBR-a otkrilo je da čak i oni sa dugoročnim “stalnim” poslovima ne mogu računati na finansijsku stabilnost usled volatilnosti i nepredvidljivosti njihovih prihoda a takođe i troškova. Glavni izvor nestabilnosti prihoda, kako pokazuje ova studija, nije se dešavao usled promene posla već zbog promene prihoda na istom poslu. Drugim rečima, američka domaćinstva i dalje su imala svoje stalne poslove –  ali bez stabilnih prihoda.

Kao posledica ovog trenda, ta dva oblika nejednakosti podrazumevaju da pojedina domaćinstva imaju prihode koji su najgora kombinacija (decenijama) stagnirajućih i nestabilnih prihoda (na godišnjem, pa čak i mesečnom nivou).

Jedan od glavnih izvora problema leži u velikoj promeni pri transferu rizika; taj poslovni rizik zadnjih godina i decenija sve intenzivnije se prebacuje sa firmi na zaposlene. Veći je broj studija koje su dokumentovale da firme sve više prebacuju rizik od kratkoročnih ili dugoročnih poslovnih kriza na radnike – kroz inovacije na tržištu rada, kao što su, recimo, dinamički i promenljivi rasporedi; povećanje autsorsinga tj izmeštanja poslovnih usluga iz fizičkog u virtuelni prostor (internet); tu je, takođe, porast rada i poslova po ugovoru, koji sve više dominiraju nad stalnim zaposlenjima.

Napredak zahteva da poslodavci prepoznaju, priznaju i zadovolje svoju istinsku ulogu u ovoj smeni poslovnih rizika koji sada padaju na zaposlene, i da, u skladu sa zahtevima svog položaja, preduzmu korake kako bi radnici bolje upravljali rizikom (koji su upravo donosioci odluka prebacili na njihova pleća). Ne radi se tu samo o  nekoj ponudi da zaposleni pohađaju kurs za ovladavanje finansijskim veštinama: postojao je znatan broj dokaza i činjenica „na terenu“, u samom procesu poslovanja, za to da ovakvi programi opismenjavanja u oblasti finansija ne pomažu. Zaposlenima koji se suočavaju sa širokim mesečnim oscilacijama u prihodima i rashodima potrebno je nešto više od umeća budžetiranja ili savladavanja finansijske pismenosti. Bezumno je kriviti ih zbog “loših izbora” ili nedostatka finansijske pismenosti kada nestabilne ekonomske okolnosti u kojima se nalazi Amerika efikasno poništavaju sve one veštine finansijskog MBA-a koje su na tim kursevima naučili. Američkom uposleniku se, primera radi, često preporučuje da svoju štednju i plaćanje računa stave na „auto-pilota“, tako da ne propuste rokove otplate, a da štednja takođe funkcioniše po principu „automatizma“.

Ali, taj savet ima smisla jedino kada imate predvidljiv i stabilan dohodak.

Međutim, kada iz meseca u mesec doživljavate velike promene prihoda, koji izuzetno osciliraju, “auto-pilot” postaje opasan, pogotovo kada ima tek malo prostora za finansijsko manevrisanje. Izrada kreditne kartice, hipoteke ili uplata-isplata u istom i tačnom obimu, uvek i isto vreme svakog meseca, postaje prilično teško kada je sve ostalo nestabilno – kako radno mesto tako i visina mesečnih primanja. A kada ne znate da li ćete postići dovoljno radnih sati na svom poslu kako biste platili račun za struju ovog meseca, onda su male šanse i da otvorite Individualni penzioni račun (IRA), ili plan 529 ili čak direktno stavite depozit na svoj štedni račun.

(Individualni  penzioni račun, IRA: investicioni alat za ulaganje, kojeg pojedinci koriste kako bi zaradili i izdvojili sredstva za svoju penzijsku štednju. Postoji nekoliko tipova IRA od 2018. godine: tradicionalna IRA, ROT IRA, SIMPLE IRA i SEP IRA. Ponekad se nazivaju individualnim penzionim aranžmanima i mogu se sastojati od čitavog niza finansijskih proizvoda kao što su akcije, obveznice ili zajednički fondovi: akcije i obveznice koje zaposlenik dobija tj zasluži tokom svog radnog veka provedenog u firmi, odnosno firmama. 529 plan je univerzalni štedni račun koji nudi poreske olakšice na federalnom a ponekad i državnom nivou, minimizujući time troškovni udar na državni budžet i njegova sredstva finansijske pomoći. Ovim planom upravljaju državne ili obrazovne institucije, a osmišljen je tako da pomogne porodicama u pronalaženju načina kako da izdvoje sredstva za buduće troškove školovanja dece na koledžu, ili shodno planu K-12).

Iako povećanje finansijske stabilnosti domaćinstava nije nimalo jednostavno za one radnike i porodice koje sastavljaju kraj s krajem u aktuelnoj američkoj ekonomiji, postoje praktični koraci koje bi poslodavci mogli da preduzmu kako bi (makar delimično) sanirali posledice velikih neizvesnosti.

Jedan od načina je revizija praksi planiranja. Jer, stabilniji raspored znači stabilniji prihod. Za sada, međutim, uopšte nije jasno na koji su to način “trenutni (promenljivi) radni rasporedi osoblja” i promenljivi/nestalni radni sati bolji za poslodavce nego što su za njihove zaposlene. Ovde ne postoji dokaz da je „klizno“, promenljivo“ ili neko slično varijabilno radno vreme i rasporedi pozitivno uticali na efikasnost poslodavaca. Neki poslodavci, posebno izdvojimo Wallmart, već preduzimaju korake ka širem uspostavljanju stabilnog i predvidljivog rasporeda u svojim radnim sistemima. A ukoliko poslodavci samoinicijativno ne preduzmu korake u tom pravcu, tu su državni regulatorni organi koji ih na to mogu primorati.

San Francisko, Sijetl i Njujork prednjače u usvajanju zahteva radnika kako bi im se obezbedilo pravo da izaberu jedan drukčiji, predvidljiviji i stabilniji raspored svog rada, ali nisu to nisu jedini gradovi koji aktivno preduzimaju korake. Na osnovu modela predloženog federalnog Zakona o efikasnom radnom rasporedu („Schedules That Work Act“), neki advokati takođe predlažu da zaposlenici sa negovateljskim odgovornostima ili oni koji su upisani u obrazovne programe dobiju još veću zaštitu. Srodni napori za podizanje kako minimalnih tako i radnim procesom predviđenih zarada i njihovih maksimuma dobijaju na zamahu u mnogim američkim državama i pojedinačnim mestima.

Poslodavci, takođe, mogu igrati značajnu ulogu u pomaganju svojim zaposlenima da izađu na kraj s volatilnim troškovima, baš kao što treba da igraju aktivnu ulogu u pomaganju zaposlenima da uštede novac za svoje penzije. Američke Federalne rezerve su ustanovile da u 2016. godini 44% američkih domaćinstava nije imalo ni 400 dolara ušteđevine. Poslodavci bi, stoga, mogli omogućiti kratkoročne uštede zajedno sa 401 (k) planom, usklađivanjem na relaciji poslodavac-zaposleni (tzv. „employer-matching program“ ili usklađivanje poslodavca s radnikom, što naprosto znači da vaš poslodavac doprinosi određenim iznosom vašem planu penzione štednje, po osnovici i proporcionalno visini vaših godišnjih izdvajanja za penzijsku štednju), ili čak direktnom subvencijom za oba. Finansijski “baferi” za pomoć u vanrednim situacijama, u kombinaciji sa računom za penzijsku štednju, smanjuje se mogućnost da radnici prevremeno povlače svoje račune za penzionu štednju (što često za sobom povlači i značajne kazne od strane države), a takođe povećava verovatnoću da će zaposleni i dalje štedeti za penziju, jer bi zaključavanje dodatnih sredstava na penzionom računu sa takvim kaznama bilo manje obeshrabrujuće. Korist za poslodavce onih radnika koji ne moraju da svakog meseca sastavljaju kraj s krajem (idući čak dotle i da prodaju svoju imovinu ne bi li preživeli), dakle za poslodavce koji bi spremno pokrili hitan slučaj – trebalo bi da bude očigledna i konkretna.

Na jednom još prozaičnijem nivou, poslodavci mogu pružiti zaposlenima pristup alatima tj sredstvima za finansijske usluge kao što je „Even“. Ovaj algoritam prati mesečna primanja radnika tokom vremena, beležeći uspone i padove. Kada plata korisnika ove aplikacije padne ispod proseka, Even nudi “podsticaj” to jest finansijsku potporu (Boost); onog meseca kada je plata veća od proseka, korisnik otplaćuje ranije korišćeni “podsticaj”, a Even mu nudi način i priliku kako da uštedi. Ključni ali suptilni deo ovog poslovnog modela je to što se naplaćuje pretplata, što znači da stvara profit kada zaposleni koriste ovu uslugu. Za razliku od provajdera kreditnih kartica ili zajmodavaca, Even ne nudi finansijske podsticaje kojima bi svoje klijente držao u stanju zaduženosti. Njegovo poslovanje je poravnanje, a ne pozajmica uz interes tj kamatu.

Ovo bi moglo pomoći familijama nalik onima iz HBR studije: američkim porodicama sa niskim do umerenim prihodima, često primoranim da žongliraju s računima, preskačući plaćanja u nekim mesecima, a potom ih udvostručavajući u onim mesecima kada su im primanja najviša – da bi, na kraju, plaćali više nego što su sposobni da zarade. Even nudi mogućnost da formiraju nužna automatska plaćanja ili dugoročne finansijske planove. Jer, ovakva domaćinstva često pribegavaju skupim zaduživanjima, u pokušaju da upravljaju oscilacijama u svojim primanjima, što, naravno, može stvoriti još više problema. Ukoliko bi poslodavci subvencionisali uslugu kao što je „Even“ za svoje zaposlene sa najnestalnijim radnim rasporedom i promenljivim brojem radnih sati (tj onima koji su često i najniže plaćeni zaposleni) –  to bi, onda, bio važan korak u transferu poslovnih rizika (ponovno prebacivanje makar dela rizika sa zaposlenog na poslodavca).

Još od osamdesetih, ako ne i ranije, snaga i moć se značajno pomeraju ka poslodavcima. Stoga nije iznenađujuće što je posledica ovog procesa permanentno prenošenje rizika sa njih na svoje zaposlene. S obzirom da su radnici bili primorani da preuzmu veće poslovne rizike – rizike kojima nisu spremni da efikasno upravljaju – društvo je platilo ceh: jačanje sve veće nejednakosti, uz smanjenje radne mobilnosti. Ova cena danas je tako očigledna i nesporna. Koraci za rešavanje ovog problema su jasni. Samo je pitanje hoćemo li imati hrabrosti da se tako i ponašamo.

 

Timothy Ogden, Jonathan Morduch, hbr.org

 

Lepota farmerica izlizanih – laserima


A sad malo biznisa, šiz-robotike i laserske estetizacije odeće. Priču donosi Bloomberg.

Lee Body Optix

Lee Body Optix

Farmerke su, kada su potpuno nove i tek sašivene, ujednačeno tamno plave boje. Za oči naviknute na moderan džins, one izgledaju kruto i jeftino poput nebrendiranih stvari  iz prodavnica tokom 1970-ih. Potom tehničar pričvršćuje nogare na V-nosače, pritiska nekoliko menija na dodirnom ekranu a potom kucne „Enter“ dugme. Laser počinje da se kreće niz pantalone, prateći plavičasti dim. U roku manjem od minuta, tamnoplava tj „previše” plava tkanina postala je drukčija, delujući kao da je izbledela i na nekim mestima rascvetana i okecana, izgledajući kao da su dobrano iznošene, pocepane, a pre svega – voljene.

To je haj-tek magija… čarolija  koju su nam podarile visoke tehnologije.

Levi Strauss je privukao veliku pažnju javnosti zbog svojih planova da rad ljudskih ruku potpuno zameni laserima kako bi svojim farmerka utisnuo patinu iznošenosti. Zvanično saopštenje ove kompanije označava još jedan korak u transformaciji proizvodnje odeće – od industrijske proizvodnje do kapitalno intenzivnog kompjutera.

Sam sistem nije nov. Jeanologia, španska kompanija ima mašine i opremu koje šiju umesto ljudi još od 1994. godine. Zajedno sa kompanijom Levi’s, u njihovu klijentelu spadaju i brendovi kao što su Polo Jeans, Hilfiger Denim i Abercrombie & Fitch, koji su kupili tehnologiju Španaca.

“Ovo je usko grlo bilo koje džins-kompanije”, rekao je Rolando Sijera, regionalni direktor meksičke firme Jeanologia, dok je na sajmu TexProcess Americas 2016. godine pojašnjavao i praktično demonstrirao specifičnosti robotizovane tekstilne industrije. “Zamislite da rukovodite sa 300 do 400 ljudi koji ne čine ništa osam do deset sati izuzev što navlače džins odeću na lutke, a potom sa šmirglom u šakama otpočinju proces uništenja, kako bi uklonili onu početnu indigo boju tekstila”.

Integracija računarskih sistema u dizajn i automatizovanu izradu nudi proizvođačima konfekcije više od očigledne uštede u troškovima rada:

1) Smanjuje se vreme proizvodnje a redukuje količina neprodate robe. Levis je razvio novi softver koji omogućava dizajnerima brz razvoj novih stilova zahvaljujući digitalnim verzijama prototipova, a svoje datoteke šalju direktno prodavcima. U kombinaciji sa laserskim patiniranjem, ovaj sistem skraćuje vreme potrebno za dizajn proizvoda i njegov razvoj. Povećana automatizacija u Levisu “omogućava nam brzu izmenu na proizvodnim linijama, što omogućava lako prebacivanje na model koji ima veću prođu, po sistemu „proizvedi-ono-što-se-bolje-prodaje”, izjavio je za magazin Fortune potpredsednik kompanije zadužen za tehničke inovacije, Bart Sajts. “Umesto da pravimo gomile stvari mesecima i godinama unapred i uz to da pokušavamo da ih prodamo, nemajući ni najmanjeg uvida kakvo će biti raspoloženje tržišta za nekoliko godina od danas, sada smo u mogućnosti da vidimo šta se prodaje i radimo u riltajmu, u skladu s aktuelnim podacima sa rafova i prodavnica.”

2) A osim toga je i – preciznije. Računari su precizniji čak i od iskusnog majstora. Kao i kod robota za šivenje o kojima je ranije pisano, sistem proizvodnje u kompaniji Jeanologia nudi veću kontrolu nad tačnošću koja se zahteva za proizvodnju, recimo, farmerki. “Ono što vidite je ono što dobijate”, ili, na srpskom, „Što je u izlogu – to je i u radnji“: zamisao i prototip  dizajnera, onako kako su klijentu pokazani na monitoru računara, apsolutno su do poslednje tačke identične onome što se potom dobije kao finalni proizvod. Robotika, digitalizacija, AI i automatizacija mogu se pohvaliti efikasnošću koja je nama smrtnicima nedohvatna. Ova preciznost ne samo što poboljšava kontrolu kvaliteta već omogućava nove forme dizajna i inovacija. Lee Jeans, ogranak kompanije VF Corp. je počeo proizvodnju sa sistemom koji ima Jeanologie – radi se o novoj liniji proizvodnje “optičkog dizajna”, kojim se suptilno menja način senčenja farmerki kako bi se na materijalu stvorilo još više dopadljivih linija. “Laseri su dugo korišćeni za stvaranje efekata patine na džinsu, čime se u osnovi postiže suprotno, koristeći svetlost kako bi poboljšao estetski efekat onoga koji nosi ovakav džins”, rekao je stručnjak iz firme Jeanologia o Lee’s Body Optix liniji.

3) Prilagodljiviji je. Smanjivanjem troškova postavljanja i pripreme produkcije, proizvodni sistemi zasnovani na CAD-u garantovano nude efikasnu proizvodnju u kratkom roku, uključujući i prilagođavanje odeće kupcu. Pletena odeća je daleko ispred džins proizvoda, zahvaljujući velikom broju kompjuterskih mašina za pletenje osmišljenih u kompaniji Shima Seiki. Brzo menjanje završnih slojeva, bilo digitalnim štampanjem ili laserskim sistemom Jeanologica, nudi način prilagođavanja šivene odeće pojedincu. Za američki Super Bowl 2016, na primer, Levi’s je sarađivao sa Jeanologia kako bi navijačima ponudio personalizovanu džins odeću.

4) Uspešno odgovara na zabrinutost javnosti o uslovima rada i uticaju proizvodnog procesa na životnu sredinu. Iako su glavni svetski brendovi džins odeće sasvim neutralisali one najgore uslove produkcije, patiniranje farmerki i džinsa je težak i neprijatan posao štetan po zdravlje (kada ga obavljaju ljudi). Mašinama može nedostajati lični pečat koji imaju proizvodi nastali rukom zanatlija, ali takođe nema ni povreda na radu koje se „živoj“ radnoj snazi redovno dešavaju i ponavljaju. Preciznost mašina može smanjiti ekološki otpad. Kompanija Jeanologia u svom marketingu naglašava da postoje značajne uštede vode, potrebne za proizvodnju džinsa. Zvaničnici iz Levisa su za Wall Street Journal izjavili da će njihov novi proces smanjiti broj hemikalija koje se koriste za proizvodnju farmerki i džinsa, sa nekadašnjih 1.000 na “nekoliko desetina”.

Ako se ovi trendovi nastave, postoji verovatnoća da ćemo u roku od deceniju ili dve videti da se većina proizvođača odeće vraća u svoje matične zemlje sa visokim platama – sa manje otpada, više otpornosti na prljave tehnologije i – mnogo manje zaposlenih.

Bloomberg

Šta ćemo jesti u 2018?


Sa veganskom brzom hranom i orahovim mlekom koji postaju mejnstrim, još je dosta novih ukusa koje treba probati u 2018. godini, Kako zvuči, recimo, Maka u prahu? Za Gardijanovu gastro-rubriku ovom temom pozabavila se Sjuz Olbrih.

Sve donedavno (preciznije, 2016. godine), ideja za jelo stvoreno isključivo za Instagram bila bi nečuvena. Danas, situacija je manje nečuvena i skandalozna. Način na koji jedemo, naša očekivanja i ukusi prilagođavaju se” vremenu i kroz vreme”, kako se menjanju i naši kolektivni apetiti. Sa novim ukusima, uočavamo i kulturne promene. Uvođenje ukusa iz zemalja koje nikada niste posetili približavaju vam i njihove ljude, tradiciju i kulturu. Danas, trendove diktiraju ne samo Mišlenovi kuvari ili sjajni gastro-časopisi, već i onoliki ljudi što dele svoje mobilne fotografije svog, recimo, prepečenog tosta s avokadom. Evo šta ćemo (možda) jesti ove godine (a, ako sam pogrešila – poješću svoj šešir, nadam se – fermentisan).

Obroci bez mesa

Sejnsberiz (Sainsbury’s) je 2017. u svojoj ponudi imao veganske sireve, čija je prodaja nadmašila očekivanja za 300%; Uber Eats je imao porast od 400% u pretragama veganske hrane i jela, a vegetarijanska ponuda u Pret A Manger prevazišla je njihov mesni program. Sada kada smo ovlaš dotakli osnove, kao što je orahovo mleko, najintrigantnije prehrambene inovacije dolaze isprva deluju kao životinjski proteini.

Omiljene su vrste hrane koje važe za „lažno meso“, odnosno „zamenu“ za životinjske proteine. U njih spada azijski nangko, sjajan za takose (važi za najveće voće na svetu, a plod može dostići i 50kg); potom, izuzetno popularna je kokosova slanina, tj listići ovog voća spravljeni tako da ukusom podsećaju na slaninu (videti brojne izvanredne recepte, ovo je trenutno veoma popularno jelo); ne zaboravimo na tempeh (umesto soje) i sejtan (umesto glutena), koji će u 2018. godini postati još popularniji. I, dok čekaju da se na tržištu pojave „krvavi“ hamburgeri kalifornijske kompanije Impossible Foods (koja proizvodi hranu biljnog porekla ali po ukusu apsolutno identičnu hrani životinjskog porekla), britanski kupci će uskoro u Marx & Spencer radnjama biti u prilici da probaju „mesoliku“ vegansku hranu na bazi soje, nalik  “junećem mlevenom mesu u hamburgeru”, i “komadiće piletine” ili da odu do Sejnzberiza i probaju nešto novo iz linije veganskih pica i slatkiša.

Što se tiče ishrane, „Ceremonija“ je instant hit restoran u severnom Londonu koji takođe služi vegetarijansku hranu (i ima izuzetne veganske opcije); U londonskom Hekniju je restoran „Heknijev hram sejtana“ (Hackney’s Temple of Seitan), koji će uskoro otvoriti ogranak za isključivo vegansku brzu hranu; Zdrava „ugostiteljska transplantacija“ stiže s druge strane okeana, iz Njujorka u London, gde se u Kovent gardenu ovog januara otvara restoran „By Chloe“, a poznata TV kuvarica Gizi Erskin (Gizzi Erskine) i njena koleginica, nutricionista Rouzmeri Ferguson (Rosemary Ferguson) napravili su u galeri Tate Modern kulinarsku „instalaciju“ „Pure Filth“dekadentni rasadnik biljno orijentisane ishrane – trebalo bi da se u 2018. preseli iz galerije Tate Modern na tri konkretna mesta.

Cordyceps, Sinensis, jedinstveni spoj insekta i gljive, simbioza od koristi za oba člana, kod koje moljac verovatno dobija više energije, a slični simbijanti nalaze se na insektima

Cordyceps, Sinensis, jedinstveni spoj insekta i gljive, simbioza od koristi za oba člana, kod koje moljac verovatno dobija više energije, a slični simbijanti nalaze se na insektima

Gljive razne, nove, što nam dobra čine.

Još su u neolitu ljudi poznavali lekovita svojstva pečuraka. Asteci i Egipćani su cenili reiši, lekovitu gljivu koja ima svoje mesto i u kineskoj tradicionalnoj medicini – poznatija i kao pečurka besmrtnosti. Reiši je milenijumima bio poznati kineski lek, a jedna američka studija je nedavno objavila da konzumacija bilo kojih pet pečuraka dnevno može sprečiti bolesti srca, rak i demenciju. Pa ipak, ono što je manje poznato, barem u Britaniji, jesu njihove adaptogene osobine -njihova botanička svojstva koja značajno poboljšavaju sposobnost našeg tela da se prilagodi stresu.

Tu je i Kordiceps sinensis, vrsta parazitske gljive koja živi isklučivo na Tibetanskim visoravnima i planinskim prerijama Himalaja. Uz kordiceps i reiši treba spomenuti i prah čage, lekovite gljive koja kao divlja raste u visijama Škotske  (mada, tehnički gledano, ne spada u gljive). Ove tri gljive su u Los Anđelesu popularni aditivi za kafu, takođe dostupni i kao dehidrirani i prethodno pomešani sa kafom u lancu Whole Foods, kao i u “latte” formi kompanije East London Juice Company. A pečurke su zastupljenije kao umami u jelima bez mesa u restoranskim jelovnicima – pogledajte Londrino izvrsnu gljivu crnu trubu (trompette), lavlja griva, lisičarke (girolle), fermentisani jogurt i laktozno-hrskavi obrok… kao i u – zdravim, niskokaloričnim gotovim obrocima kod Marksa i Spensera… Izgleda da u 2018. godini ni na jednom meniju (opet) nema pečuraka koje menjaju stanje svesti.

East London Juice Co:Acai Frozen Bowl

East London Juice Co:Acai Frozen Bowl

Moćni prahovi

Prahovi, kao što su kakao i maka su od iskona poznati u Peruu, a zajedno sa omiljenim anti-inflamatorom poput kurkume (indijski šafran), aktivnim ugljem i zelenom „prašinom“, uključujući maku, plavo-zelene alge i moringu, biće narednih meseci zastupljeni u daleko više privatnih činija i čaša.

East London Juice Company

East London Juice Company

Pored jko dobro spravljenih alternativa za kafu, zgodno je imati ih pri ruci kod kuće. Kao što kaže Martin Morales, koji koristi različite sastojke u prahu u svojim peruanskim restoranima Ceviche, Casita Andina i Andina: “Praškovi doprinose pojačanom ukusu, teksturi i intenzitetu. U vezi kuvanja, mogu se spravljati na raznovrsne načine a takođe i izgledaju lepo.” Morales predlaže kašu od praha mače, jelo koje je parekselans slatka energetska „raketa“  – ili da svratite do njegovog restorana Andina na njegovu „silu“ (fuerza) – piće koje se servira kao doručak.

U restoranu By Chloe, prah od make je sastojak u receptima njihovih čuvenih knedlica; Essence Cuisine nudi šerpicu kinoe s moringom, a East London Juice Co sipa na svoja jela i slatkiše prah po izboru – bilo da su u pitanju vafli, čorba ili neka poslastica od čokolade.

Specijalni K-ovi: kefir, kimči, kraut (kiseli kupus), kombuha.

Frižideri u probranim radnjama na zapadu krcati su fermentisanom hranom, kako kupci, vremenom, stiču sve više znanja o zdravoj hrani. Dosad najznačajnija namirnica od gore navedene četiri je – kefir; ovo kavkasko piće je podstaknuto vrenjem bakterija (obično na bazi jogurta) i od vitalnog je značaja za uravnoteženu istočnoevropsku ishranu.

Natasha Bowes: Kefir-Smoothies

Natasha Bowes: Kefir-Smoothies

Bivša ruska klizačica Nataša Baus (Natasha Bowes) izgradila je sjajan brend koji se vrti oko ruskih tradicionalnih mlečnih napitaka, pre svega kefira. Sejnzberis lanac trgovina je ovaj „napitak kavkaskih stogodišnjaka“ stavila na sve rafove u Britaniji, a u maju uspostavila proizvodnju novog provijanta za stomak – rjaženke (rusko, beloruska-ukrajinska varijanta našeg kiselog mleka). Od prošle godine do danas, prodaja kefira na bazi vode je, takođe, porasla za 34% u lancu radnji Whole Foods. U međuvremenu, Marks i Spencer u januaru plasiraju svoj kefir.

Pored toga što je glavni deo menija u korejskim restoranima, kimči se sada može jesti u formi peciva u Caravan City, i široko je dostupan na tržištima preko Vadasz Deli-ja i Urban Fermentery, i jednostavno ga je, poput krauta, napraviti kod kuće ukoliko sledite instrukcije „Biblije za kišeljenje i turšiju“, priručnik/knjigu Šveđanke Frederieke “Fredi” Jensen  (Freddie Janssen), „Pickled“.

Fredi Jansen i njena turšija od pečuraka u marinadi od kafe

Fredi Jansen i njena turšija od pečuraka u marinadi od kafe

Kombuha, fermentisana simpatija Azijaca, Amerikanaca i Rusa izgleda da će se još više prepoznavati kao alternativa alkoholnim napicima, s obzirom na njen neodoljiv ukus koji stvara zavisnost. Ljudi koji stoje iza firme Real Kombucha, koju je upravo kupio čuveni kuvar Heston Blumenthal, vlasnik restorana “Debeli patak” (Fat Duck) kaže: Ovo piće je napokon uspelo da se otrgne od nju ejdž i hipsterskog imidža. A kad shvatite da su mnoge stvari koje svakodnevno konzumirate fermentisane – vino, pivo, jogurt – to, onda, i ne izgleda tako neobično.”

Emili Noubl, dobavljač svežih namirnica za Whole Foods se svesrdno slaže s ovom ocenom: i sama je bila motivisana otvaranjem kombuha-barova u dva ogranka, a prodaja je skočila nebu pod oblake (141% u 2017. godini)

Nove grickalice

Prema istraživanju kompanije za istraživanje tržišta Nielsen, sektor “free-from” (namirnice bez aditiva, glutena, jaja, soje, mleka, kvasca itd) je 2018. obrnuo milijardu i sto dvadeset pet miliona evra, pridobivši one koji se nalaze na eliminacionim dijetama (odvikavanju od nezdravih sastojaka u ishrani), bilo iz medicinskih razloga ili zarad promene životnog stila, ozbiljno zaposednuvši supermarkete. Ovaj trend se već može videti na policama sa grickalicama, gde klasične grickalice ustupaju mesto niskokaloričnim, veganskim i bezglutenskim proizvodima kao što je Hippeas – poslovnom poduhvatu Leonarda Dikaprija – organski “smoki” od leblebija s povrćem – kojih ima u više od 100 hiljada prodavnica – a tu je i Britanski brend Eat Real koji nudi mnoštvo grickalica koje nisu na bazi krompira; dostupne su u više od 40 zemalja. Poznati brendovi takođe su ukrstili svoja koplja u borbi za osvajanjem ovog “zdravijeg” terena (vidi: Burts’ Quinoa Crinkles, Lentil Waves). Trgovci na malo takođe prave svoje zdrave grickalice, a sarađuju sa M&S kako bi u januaru 2018. na tržište lansirali “smoki od leblebija” (Chickpea Puffs) i čips od braon pirinča, ali i sa – keljom.

Gardijan

Milijarde@2017: Ko je najviše zaradio?


U 2017. godini, američka berza je zabeležila rekorde, cene nafte nastavile su da lagano i gotovo neosetno rastu, a kinesko tržište nekretnina zabeležilo je stabilan rast – sve ovo doprinelo je da se bogatstvo najbogatijih ljudi na svetu uveća do nesvakidašnjeg nivoa.

Magazin Forbes je pratio neto vrednosti više od 2.000 milijardera u 2017. godini. Deset najvećih dobitnika-milijardera je svom bogatstvu u ovoj godini pridodalo ukupno 204 milijarde dolara, u poređenju sa dobitkom od „skromnih“ 74,7 milijardi dolara u 2016. godini. Ovaj poslovni magazin je merio dobitke između 1. januara i 14. decembra ove godine.

Jeff Bezos, od oktobra i zvanično najbogatija osoba na svetu, predvodi liste dobitnika. Bezos, čija je neto vrednost porasla za 33,8 milijardi dolara zahvaljujući uzletu svojih akcija, jedan je od samo tri Amerikanca među prvih deset najvećih dobitnika. Ostalih sedam dolaze iz celog sveta, uključujući indijskog naftnog, gasnog i telekom-tajkuna Mukeša Ambanija. I sa njim je isti slučaj kao i sa Bezosom: rast cena akcija njegovog konglomerata, Reliance Industries, lansirala je Ambanija među 20 najbogatijih na svetu po prvi put u pet godina.

1. Jeff Bezos

+$33.8mlrd

Neto: $98.6mlrd

Bezosov Amazon ima rekordnu godinu: akcije ove kompanije zabeležile su rast od 60 odsto od 1. januara do decembra. Desilo se i da su porasle čitavih 13 odsto samo za jedan dan, 26. oktobra, kada je gigant elektronske trgovine najavio da je zarada u trećem kvartalu daleko prevazišla očekivanja. To je bio dan kada je Bezos, koji je u roku od samo nekoliko sati postao bogatiji za svežih sedam milijardi dolara, poneo titulu najbogatije osobe na svetu – titula koju još uvek drži.

2. Hui Ka Yan

+$27.4mlrd

Neto: $36.5mlrd

Hui je najbogatiji tajkun na svetu u poslu s nekretninama, a bogatstvo mu se od početka godine gotovo učetvorostručilo. Skok je u potpunosti vezan za porast cena akcija njegove poslovne grupe Evergrande, i to za 400%. Većina ove nagle i velike dobiti usledila je nakon što je kompanija objavila ubedljive finansijske rezultate u julu a koji su se ticali prve polovine fiskalne godine, dok su prihodi povećani za 115%, a neto profit porastao 224%. Ova grupa za trgovinu nekretninama ima komercijalne i stambene objekte u više od 200 gradova širom Kine. Hui, takođe, kontroliše Evergrande Health, koji zajedno sa sa Brigham-om i ženskom bolnicom u Bostonu radi na poboljšanju zdravstvene zaštite u Kini.

3. Bernard Arnault

+$23.6mlrd

Neto: $63.9mlrd

Bernar Arno, jedan od vrhunskih kreatora modnih ukusa, generalni direktor kompanije LVMH i prodavac robe luksuznih brendova već dugo vremena svoje bogatstvo dobija i iz svog udela u kompaniji Christian Dior. U poslovnom sporazumu objavljenom u aprilu, Arno i njegova porodica kupili su i akcije Diora koje dosad nisu posedovali. U međuvremenu, cena akcija porasla je za 52% od početka godine. Arno, takođe, ima veliki udeo u LVMH-u, konglomeratu luksuznih roba koje vodi od 1989. godine, koji je početkom ove godine kupio Christian Dior Couture. Ostali LVMH brendovi uključuju Dom Perignon, Bulgari, Louis Vuitton i Tag Heuer.

4. Mark Zuckerberg

+$23.6mlrd

Neto: $72mlrd

Zakov Fejsbuk je tokom 2017. imao stabilan prinos, a cena njegovih akcija porasla je skoro 60%, trend podstaknut rastom mobilnog oglašavanja. U decembru 2015. godine, Zakerberg i njegova supruga Prisila Čen najavili su da će 99% svojih deonica u Fejsbuku dati u dobrotvorne svrhe. Zakerberg je, takođe, zatražio kreiranje nove klase akcija koje bi mu omogućile da zadrži kontrolu nad procesom izglasavanja u kompanijskom odboru. Nakon javne rasprave, Zakerberg, koji je 2004. bio jedan od osnivača Fejsbuka (u svojoj 19 godini!) on danas drži oko 17% udela u kompaniji, ukinuo je planove ovog septembra. Ovaj 33-godišnji milijarder takođe je najavio da će ubrzati svoje filantropske napore i prodati 35 miliona do 75 miliona akcija Facebooka u narednih 18 meseci, kako bi finansirao razne dobrotvorne akcije.

5. Ma Huateng

+$21.8mlrd

Neto: $44.3mlrd

Kineski tehnološki milijarder Ma Huateng i njegova kompanija Tencent Holdings, gde je Ma predsednik još od 2011. rade na aplikacijama za viralnu komunikaciju i veb optimizaciju od 2011. Tencent, koji stoji iza jednog od najpopularnijih kineskih aplikacija za razmenu poruka, WeChat (više od 960 miliona korisnika), napravio je pre-IPO investiciju u Snapchat, a potom je u novembru kupio 12% udela u matičnoj kompaniji Snap. Iako je vrednost akcija Snapa pala za 35% od martovske Inicijalne javne ponude do danas, Tencentove akcije se takođe guši u suzama radosnicama: ove godine, one su porasla za više od 100%.

6. Mukesh Ambani

+$18mlrd

Neto: $41.1mlrd

Četvrti najbogatiji čovek na svetu u 2010. godini, Ambani je, prvi put nakon pet godina, ponovo uvršten među top 20. Razlog za ovakav poslovni rezultat u velikoj meri treba zahvaliti povećanju cene akcija Ambanijeve kompanije Reliance Industries u visini od 65%, koje su eksplodirale usled naglog rasta margine u poslovanju sa petrohemijom. Ova kompanija se takođe uključila u indijski hiper-konkurentski telekomunikacioni pejzaž sa telekomunikacionom firmom, Jio. Pokrenuta u septembru 2016; njegova 4G usluga je do sada privukla 146 miliona korisnika.

7. Carlos Slim Helu & porodica

+$15.3mlrd

Neto: $65.1mlrd

Najbogatiji čovek Meksika, Carlos Slim Helu je na Forbsovoj listi milijardera zadnji put postao najbogatiji na svetu 2011. godine, a od tada su ga na tronu odmenjivala imena poput Vorena Bafeta, pasioniranog investitor, ili španskog magnata Amansija Ortege. Cena akcija Slimove telekom korporacije América Móvil dostigla je niske vrednosti u novembru 2016. nakon što su imale 13-mesečni konstantni pad, ali je kompanija uspela da odoli. Početkom 2017. godine, meksički pezos se oporavio, a Slimova kompanija objavila je ubedljivo sjajne podatke u prvom kvartalnom izveštaju. América Móvil, još uvek najveći bežični telekom i komercijalni TV provajder u Latinskoj Americi, doživeo je rast cene svojih akcija za čitavih 50% od januara do sredine decembra. Slim poseduje i 17% Njujork tajmsa, čije su akcije imale najbolju godinu od 2013. godine.

8. Yang Huiyan

+$14.8mlrd

Neto: $22.8mlrd

Najbogatija žena Azije, Jang Huijan (Yang Huiyan), doživela je da neto vrednost njenog biznisa ove godine poraste gotovo trostruko, zahvaljujući procvatu tržišta nekretninama u Kini. Jang, koja poseduje 57% kineske firme za nekretnine Country Garden Group, imala je ovogodišnji rast profita od 201%, najveći deo bogatstva duguje svom ocu Keungu (Yeung Kwok Keung). Keung je grupu Country Garden osnovao pre 20 godina koju je 2007. listirao na hongkonškoj berzi. Kompanija je u proteklih 20 godina (od 1997.) potpisala 384 projekata širom sveta i prodala 3 miliona kuća od 1997.

9. Larry Ellison

+$13.3mlrd

Neto: $61mlrd

Leri Elison je svoju softversku firmu Oracle osnovao davne 1977. godina. Ona je, tokom protekle četiri decenije, prerasla u giganta od 202 milijarde dolara, sa rastućom cenom akcija čak i 40 godina kasnije. Od 1. januara do 14. decembra, Oracle je porastao za čitavih 30%. Međutim, nakon što su se tržišta 14. decembra zatvorila, Oracle je objavio da su njegove cloud usluge ubrale manje prihoda nego što su analitičari očekivali. Cena akcija je u petak 15. decembra pala za skoro 4%, „obrisavši“ dve milijarde dolara Elisonovog ovogodišnjeg bogatstva.

10. Francois Pinault & porodica

+$12.5mlrd

Neto: $27.3mlrd

Jenje novembarske večeri u Njujorku, misteriozni kupac platio je rekordnu cenu od 450 miliona dolara za jednu od nekoliko dnas postojećih slika Leonarda da Vinčija; Bila je to slika“Spasilac sveta“ (Salvator Mundi), koja se našla na aukciji kod Fransoa Pinjoa (vlasnika aukcijske kuće Christie’s). Aukcijska kuća je jedna od nekoliko luksuznih brendova u posedu familije Pinjo. Pod okriljem svoje međunarodne grupe Kering, koja posluje s luksuznom robom i brendovima, On i njegova porodica nadgledaju grupu luksuznih robnih marki, uključujući Gucci, Stella McCartney, Alexander McQueen i Saint Laurent. Akcije Keringa su u 2017. godini porasle za 80% i to uglavnom zbog povećanja prodaje proizvoda marke Gucci.

 

Forbes