Tag Archives: Blumberg

Rad na daljinu, inovacije i pojava nove vrste preduzetnika

Kako će rad na daljinu transformisati područje inovacija i uspostaviti novu vrstu preduzetnika? Da li će preduzetnici „pobeći“ iz Silicijumske doline i Njujorka tokom ove „nove normale“, novouspostavljene privatne i poslovne svakodnevice? I, kako će izmeštenost iz kompanija i rad od kuće uticati na kvalitet, brzinu i količinu inovacija i svežih ideja? Da li će njihov broj i kvalitet opasti usled novonastale situacije prouzrokovane koronom? Budućnost rada je česta tema poslovnog magazina ‘The Entrepreneur’, iz kojeg slede dva teksta.

San Francisko, Njujork, Berlin, Singapur: zajedničko svakoj od tih velikih svetskih prestonica je što, ujedno, spadaju među glavna žarišta inovacija. U ovim gradovima uvek vladaju poslovni metež i gužva, i to s razlogom: u njima se održavaju kritično važni susreti na kojima se razgovara o budućnosti. Preduzetnici i kreatori ideja se u njima pronalaze, potom zajednički izmišljajući neke nove tehnologije. Vunderkindi se u njima sastaju kako bi uz omiljene šoljice kafa porazgovarali o svojim startaperskim idejama.

Unutar takvih urbanih ekosistema je prisutno nešto u vezi sa fizičkim okruženjem i interakcijom licem-u-lice; to „nešto“, što čovečanstvu omogućava da osmisli a potom i realizuje inovacije koje menjaju pravila igre. Ipak, koračajući ka tome da rad na daljinu postane svačija trajna budućnost, Facebook, Google i Siemens su svojim zaposlenima rekli da od jula 2020. mogu da rade od kuće. Priroda mnogih poslova se promenila, a rad na daljinu postao je „nova normala“ – novouspostavljena svakodnevica. Ovaj pomak ka „digitalno podrazumevanom“ i strukturama koje daju prvenstvo izmeštenom odnosno onlajn obavljanju zadataka od kuće je širom SAD dostigao svoj maksimalni kapacitet; to je, s druge strane, dovelo do toga da inovacije poprime jedno novo lice.

Tvrdi se, međutim, da bi fizička izolacija zaposlenih mogla potencijalno ometati osmišljavanje i dalji razvoj inovacija i  proizvoda. Tajler Kauen je u Blumbergovoj rubrici ‘Lični stav’ napisao da „Iako tehnološke kompanije postaju sve bitnije, geografska distribucija njihovih aktivnosti će ih, takođe, učiniti i manje jedinstvenima. Počeće da liče na jedan sveprisutni, tipični, zapravo tipizirani profil radne snage, sa svim rutinama i birokratijom s kojom se suočava većina drugih kompanija. Imaće, isto tako, i manje ’vatre u stomaku’; manje unutrašnje inspiracije za odmak od već postojećih pravila i institucija, ili njihovim radikalnim izmenama.“ Jasno je da aktuelni nedostatak povezanosti – trenutni izostanak reda i nekoherentnost čitave situacije – može imati negativne posledice po kompanije i kreiranje novih ideja koje menjaju anticipaciju, prethodno stanje stvari. Bez obzira na ovu činjenicu, izgleda da gro zaposlenih nije uzdrmano novonastalom situacijom. U stvari, članak takođe iznosi podatak da bi 60% Amerikanaca želelo da nastavi sa radom od kuće – čak i pošto pandemija umine.

I druga studija Gugla o izmeštenoj radnoj snazi „nije otkrila bilo kakvu razliku u efikasnosti, učinku ili unapređenjima za pojedince i timove čiji rad zahteva saradnju sa kolegama širom sveta u odnosu na Guglove, koji veći deo svog dana provode radeći sa kolegama u istoj kancelariji. ”

IBM, inače pionir rada na daljinu je još pre nekoliko godina eliminisao gotovo sav svoj kancelarijski rad, a zatim objavio izveštaj pod naslovom „Preispitivanje savremenih mitova o radu na daljinu, dokazi o napretku izmeštenog rada“ (Challenging the modern myths of remote working, the evidence for the upside of teleworking) . Zapravo, ova kompanija je već 2014. ponosno isticala taj svoj inovativni i u to vreme još uvek savremeni poslovni model, po kojem preko 40% njihovih zaposlenih radi na daljinu, od svojih kuća. Daljinski rad ima potencijal da prebriše tradicionalna čvorišta inovacija poput Silicijumske doline, jer je podstakao preduzetnike da se „rasprše“ po svojim matičnim zemljama, i to po dosad nezabeleženoj stopi odlazaka-izmeštanja iz kompanijskih u privatne prostore.

Kancelarije su ukinute za’ Discord’ servere, Zoom, Slack i slične onlajn aplikacije koje sada rutinski obezbeđuju sastanke zaposlenih na daljinu. Tokom poslednjih nekoliko meseci, što je potvrđeno iz više izvora, zaposleni se udaljavaju iz gradova, odlazeći u negradske i ruralne oblasti. Može li ova pandemija da istinski decentralizuje sve prethodne tehnološke mogućnosti, ne bi li se tako ostalo podalje od samo nekoliko doskora bitnih žarišnih tačaka poput San Franciska i Njujorka?

Po viđenju analitičara iz Blumbergove rubrike „Laboratorija Grada“ (CitiLab), gradovi koji dosad nisu bili prepoznavani kao čvorišta inovacija su počeli sa programima finansijskih i drugih podsticaja „kako bi privukli zaposlene iz hajtek grana biznisa da rade od kuće – na novim lokacijama“. U članku se dalje kaže da “Zaposleni dokazuju šefovima da je rad na daljinu ne samo moguć već i poželjan poslovni model – barem za sada – pa izgleda da ovakva budućnost rada sa bilo kog mesta danas izgleda daleko manje hipotetična. Dakle, umesto što pokušavaju da svojim podsticajima za ekonomski razvoj namame čitave kompanije, sve više gradova počinje da cilja na pojedince, koji odjednom imaju posrednika čiji je zadatak da odaberu za njih najpogodniji grad, i to shodno svojim zaslugama a ne zvučnosti imena svoje kompanije“.

Ova dešavanja imaju velike implikacije po globalni inovacioni pejzaž. Baš kao i u Firenci u 16. veku, kreativnost nikada nije prestajala. Ovi novi izazovi mogu promeniti mesta poput Njujorka i Silicijumske doline – ili ih čak učiniti irelevantnima – mada će se, verovatno, pojaviti negde drugde, i u drugačijem obliku.

Takođe je važno napomenuti da, kada je reč o zajednički postignutom izumu, najvažniju tačku predstavlja poverenje među partnerima. Dejvid Šrajer, programski direktor u ’Oxford Cyber Futures’ je za ‘Raconteur’ rekao da je „Istraživanje MIT-a pokazalo da uspešni inovatori grade temelj poverenja oko mikro-interakcija koje se javljaju na radnom mestu. A Alen Karv pokazuje da, ako nekoga ne susretnete uživo, licem u lice, onda sa njim i ne sarađujete.” Stoga je rad na daljinu odsekao vitalni deo načina na koji ljudi izmišljaju i stvaraju ideje – a to je poverenje u fizičko okruženje; „oslanjanje na nešto konkretno“.

Bilo bi, međutim, preterano reći da će rad na daljinu značiti i “kraj” inovacija. Prema Raconteur-u i profesoru Berndu Irlenbuschu, koji je vodio studiju pod nazivom ‘Inovacija i komunikacijski mediji u virtuelnim timovima: eksperimentalna studija Univerziteta u Kelnu i Univerziteta Lajbnic u Hanoveru’, u kojem se kaže da je „Prethodno istraživanje pokazalo da su kreativne performanse znatno umanjene onda kada izostane komunikacija licem u lice. Međutim, trenutna blokada je podstakla usvajanje novih tehnologija za obavljanje zajedničkih zadataka, onda kada članovi tima rade od kuće. Video-konferencije mogu umanjiti jaz koji se trenutno isprečio između čoveka i njegovih kreativnih performansi.“

Ljudima će i dalje biti potrebno poverenje u konkretne (a ne virtuelne) međuljudske relacije da bi razvijali ideje, posebno zato što kreativnost dolazi naglo i često neočekivano. Radićemo na daljinu, ali je konkretni, međusobni ljudski kontakt uvek bio sastavni deo naše DNK; stoga ćemo morati da uspostavimo nove rutine sa ‘proširenom’, virtuelnom stvarnošću (augmented reality), kao što su to sada onlajn sastanci koji se mogu uspostaviti radi podsticanja saradnje ali i unošenja veće crte ljudskosti, umesto što se isključivo oslanjamo na hladne, neemotivne internet-sastanke.

Najvažnije što proizlazi iz svih ovih informacija je da, kao rezultat naših trenutnih izazova, oblast inovacija više nikada neće biti ista. Daljinski rad znači da se pojavila jedna nova vrsta preduzetnika, a oni koji se takvoj rutini najbrže prilagode biće najbolje pripremljeni za dalji napredak.

Unapređenje produktivnosti i života u eri daljinskog rada: 10 neizostavnih alata

Ili, najkraće rečeno: Kalendar je vaš šef. Tako barem tvrdi Brajan Edmondson, čiji se osvrti i rutine zasnivaju na dugogodišnjem iskustvu u “radu na daljinu”.

Na izmaku svakog radnog dana, pločicu s natpisom „otvoreno“ na vratima svoje kućne kancelarije preokrećem u „zatvoreno“, da bih potom prošao hodnikom na putu ka kuhinji – treba pripremiti večeru.

Ima već gotovo petnaest godina kako radim od kuće. Danas sam u tom iskustvu, usled globalne zdravstvene krize, manje usamljen nego ikada pre. Iako rad od kuće može zvučati idilično – utiranje staze ličnim vizijama uz celodnevni rad u pidžami – ta izmeštenost ima svoje jedinstvene izazove koje je ponekad teško predvideti.

Dva su velika izazova za većinu ljudi koji rade od kuće.

Jedan od njih je – kako ostati produktivan.

Drugi je: ne dopustiti da vam posao preuzme čitav život.

Za 15 godina koliko radim od kuće, razvio sam arsenal od 10 rutina koje mi pomažu da pobedim oba ova izazova… ili da, barem, većinu vremena uspem da nadvladam izazove rada od kuće. Te sam „forice“ pokazao mnogima u svojoj konsultantskoj praksi… lični uvidi i finese koje, naprosto, funkcionišu.

Nijedan sistem nije savršen, ali smatram da ove strategije doprinose dostizanju izuzetno produktivnog rada od kuće, istovremeno održavajući zdravu ravnotežu između poslovnog i privatnog života.

Čuvajte svoje vreme

Čudna se stvar dogodi onda kada ljudi saznaju da ne ulazite u kancelariju svaki dan. Počinju da vas pozivaju na „konsolidaciju“ i „popunjavanje brojnog stanja“ tokom radnih sati – baš u trenucima kada treba da radite.

Upoznao sam nekoliko ljudi koji zaista mogu da vode takav fleksibilan način života, a da uz to nisu sebi postavili striktno radno vreme, mada većina onih koji rade od kuće moraju da decidno kažu „ne“ svemu onome što im tokom radnog dana uništava aktivnu poslovnu satnicu.

Organizovanje po kalendaru

Ovo se nadovezuje na poslednji savet, premda je malo drukčije. Sve predstojeće obaveze ubeležite u svoj kalendar. Koristim Google kalendar, ali vi možete i onaj koji ima Apple, Outlook kalendar itd. Dođavola, znam barem njih nekoliko koji i dalje zadovoljno i funkcionalno koriste svoje kalendare-rokovnike od hartije, svojeručno upisujući predstojeće obaveze.

Ključno je da u vaš “radni skican-blok” upisujete termine za sve što imate na rasporedu. Ako radite od osam ujutro do pet popodne, uz jedan ​​sat za ručak, stavite i njega u kalendar obaveza. Ako vežbate, recimo tri termina sedmično, i njih stavite u raspored obaveza.

Omogućavanje opcije kalendara određuje vam šta konkretno treba da radite u bilo kom zadatom trenutku; to će vas rasteretiti od nebitnosti, što je mnogima pomoglo da postanu daleko produktivniji.

Iako sam samozaposlen i imam svoj privatni posao, još uvek imam šefa: svoj kalendar.

Izađite iz kuće

Kada radite od kuće, izlazak iz privatnog prostora vam često može izgledati kao „prenaporan“. Poslovi koje biste obično pozavršavali na putu od kancelarije ka kući se, po pravilu, često odlažu.

Međutim, izlazak iz kuće je važan za većinu ljudi kako bi održali nivo svoje produktivnosti na višem nivou.

Prošetajte. Sedite sa laptopom na trem (ko ga ima), ili na terasu i sunčajte se. Učinite nešto u čemu ćete uživati – izvan svoja četiri zida.

U uvodu ovog članka sam pomenuo natpis – pločicu koju imam na vratima svoje kućne kancelarije. Na jednoj strani stoji „otvoreno“, a na drugoj „zatvoreno“. Kada radim, okrećem je na „otvorenu“ stranu, a kada nisam aktivan, obrnem na „zatvorenu“. Ovu pločicu možete nabaviti u vašoj lokalnoj knjižari ili papirnici, ili je izraditi kod gravera ili čak u fotokopirnici. Koliko god ovo glupo zvučalo… stvarno funkcioniše, ako se obavežete da nećete raditi kad vam znak ukaže da je vaša kućna kancelarija zatvorena.

Kada radite od kuće, lako je poželeti da izgledate produktivno i pustite da se vaše radno vreme „pretoči“ i iscuri u privatni deo. Ali, sledeća stvar koju treba da znate je da ćete u tom slučaju raditi do kasno u noć, ili do ranih jutarnjih sati, pitajući se na šta vam je i kuda otišao protekli dan.

Radeći od kuće, otkrio sam da sam mnogo produktivniji i srećniji kada imam jasne granice između poslovnog i privatnog života.

Usredsredite se na tekuće zadatke

Mnogo mi je vremena trebalo da ovo i konkretno savladam. Kada radite od kuće, okruženje vas može ometati u mnogo većoj meri nego kada radite u kancelariji. Ako želite da uživate u svom poslu a ne budete sve vreme pod stresom, važno je da se usredsredite na zadatak koji trenutno obavljate, a zatim da pređete na nešto drugo.

Jer, fokus je veština koja se može naučiti, a i vredna je učenja.

Nabavite softver za blokiranje veb-lokacija

Većina onih koji rade od kuće radi sa svojih računara. Veoma je primamljivo želeti da brzo proverite Fejsbuk, pogledati neki preporučeni Jutjub video ili pročitati neku kratku vest. Pre nego što se setite gde ste i koja je svrha vašeg boravka u kancelariji, taj se „brzi prelet“ pretvara u 20 ili 30 minuta, a lako i više. Naravno, ovo vam ne pomaže da završite posao, impresionirate šefove ili zaradite ekstra-novac.

Ako vas redovno privlači pretraživanje interneta umesto da radite, onda bi trebalo da ozbiljno porazmislite o nabavci nekog od mnogobrojnih programa za blokiranje veb-stranica. Postoji mnogo dodataka za Guglov pretraživač Chrome, koji u tom smislu dobro funkcionišu. Lično volim ‘StayFocused’, zbog njegove fleksibilnosti.

Obucite se kao da ste “zaista na poslu”

Iako je celodnevni rad u vašim pidžamama fantazija o kojoj mnogi ljudi sanjaju, u stvarnosti je malo drukčije: većini ljudi koje znam je odevanje „kao da idu na posao“ rutina koja im u velikoj meri može pomoći da funkcionišu u ispravnom, primerenom mentalnom okviru.

Smatram da, ukoliko izgledam reprezentativno, radim više i pametnije nego ako sedim u pidžami.

Uzgred, VEOMA je lako protraćiti vreme kad radite od kuće. Jedna stvar koja zaista pomaže je korišćenje aplikacije za praćenje vremena. Otkrio sam da jednostavan način evidentiranja vremena koje utrošite na svaki zadatak može uneti element odgovornosti i pomoći vam da budete daleko produktivniji.

Sviđa mi se dodatak Toggle (štikliranje) ugrađen u Guglov pretraživač Chrome. Jednostavan je za upotrebu i odlično radi posao.

Ustanite i mrdnite

Nadvijati se nad monitor po čitav dan je užasno za leđa i torzo. Većini ljudi ide bolje ako na svakih par sati ustanu od posla i izdvoje nekoliko minuta za kratku šetnju, vežbe, ili možda urade neki mali poslić oko kuće.

Ukoliko koristite sistem za poboljšanje i optimizaciju produktivnosti poput ’Pomodoro Technique’, ovo je automatski ugrađeno u vaš raspored. Takođe, Apple Watch me podseća da ustanem i dam sebi pauzu od deset minuta uoči svakog punog  sata.

Obavezno odvojite trenutak za svoja zadovoljstva

Prilikom unošenja obaveza u vaš radni kalendar, neizostavnono u njega uvrstite stvari koje vam pričinjavaju zadovoljstvo. To bi moglo biti kuvanje neke fine večere, bavljenje nekim majstorlukom ili poseta onima koje volite.

Samo raditi „bez i trunke zabave“ je rutina koja nikome ne donosi dobra. Zakazivanje vaših „štihova“ i ličnih zadovoljstava pružiće vam nešto u čemu ćete uživati, a usput ćete napuniti svoje baterije kako biste po povratku na posao bili produktivni.

Kao što sam ranije spomenuo, kalendar je moj šef; srećom, ovaj šef zahteva da radim stvari koje mi donose zadovoljstva.

Bez obzira da li godinama radite od kuće ili se, kao i mnogi drugi, i dalje prilagođavate radu od kuće, bilo koji od ovih saveta može vam pomoći da budete produktivniji, razdvojite poslovno od privatnog vremena, ali, svakako, obavezno odvojite i vremena za uživanje u životu. Pokušajte sa jednim, dva ili svih deset „štosova“ i odmerite koji vam od njih koriste.

 

Iz radijusa:

10 Tips From CEOs on Working From Home Effectively and Happily

How to Effectively Work from Home During a Pandemic

3 Ways Strong Leaders Can Support Work-From-Home Employees

7 ways business can be agents for peace

The new ‘Business For Peace’

Bil Gejts: Prva vakcina možda neće biti savršena, a dok se ne pojavi – tu su monoklonska antitela

Gejts je na svom blogu izrazio mišljenje da bi prve vakcine mogle tek da „premoste jaz“ (stop-gap) pre no što one „prave“ postanu dostupne – pre svega bogatim zemljama.

Iako je optimističan u pogledu roka za izlazak prve vakcine protiv korone (početkom sledeće godine), osnivač Microsofta i filantrop koji podržava nekoliko globalnih inicijativa iz oblasti javnog zdravstva je rekao da ta prva vakcina možda neće biti i najoptimalnija.

U intervjuu koji je dao agenciji Blumberg, on je rekao da će razvijanje efikasnijih vakcina iziskivati više vremena, i da će one postati dostupne „tek mnogo kasnije“.

“Prva vakcina, u smislu efikasnosti protiv bolesti i njenog prenošenja, neće biti idealna i njeno dejstvo možda neće biti dugotrajno”.

Fondacija Bila i Melinde Gejts pruža finansijsku podršku nekolikim farmaceutskim kompanijama koje spadaju u najozbiljnije kandidate za proizvodnju prvih kompletnih i pouzdanih vakcina, uključujući i onu koju je britansko-švedska „AstraZeneca“ razvila u saradnji sa Univerzitetom Oksford.

Gejts je izrazio nadu da će uz vakcine biti razrađeni i efikasni lekovi za novi korona virus, koji će pomoći u spašavanju velikog broja života (recimo, lečenje monoklonskim antitelima, što je neka vrsta “delimične vakcine” koja neutrališe glavno koronino oružje, “proteinske šiljke” na površini virusa).

Kao deo dogovora sa predstavnicima američke vlade, kompanija ‘Džonson i Džonson’ čija je „kandidatska vakcina“ sada u prvoj i drugoj fazi ispitivanja na ljudima bi, jednom kada bude spremna, pružila Sjedinjenim Državama najmanje 100 miliona doza. Za razvoj svoje vakcine, kompanija Johnson & Johnson je, u okviru američkog CoVPN programa protiv kovida-19, potpisala ugovor vredan oko milijardu dolara.

Johnson & Johnson je poslednja u nizu brojnih farmaceutskih kompanija koje razvijaju korona-vakcinu, i kojoj je vlada Sjedinjenih Država ponudila svakoj ovoj kompaniji po milijardu dolara  SAD vakcinama, onda kada one budu spremne.

Sjedinjene Države sklopile su slične ugovore sa mnogim drugim kompanijama. Pretprošle sedmice je najavljen ugovor sa francuskim proizvođačem lekova Sanofi i njegovim britanskim partnerom GlaxoSmithKline vredan 2,1 milijarde dolara, radi obezbeđenja 100 miliona doza vakcine koju ta dva farmaceutska giganta zajednički razvijaju.

Foto: Gates Notes

Pre postizanja ovih sporazuma, američka vlada izdvojila je 1,2 milijarde američkih dolara za nabavku 300 miliona doza vakcine koju je razvio Univerzitet Oksford u saradnji sa kompanijom AstraZeneca, i još 1,6 milijardi američkih dolara za 100 miliona doza one koju je razvio Novavax. Obe kompanije taj novac koriste za finansiranje ispitivanja na ljudima.

Novavax je u javnost iznela da je njena vakcina uspešno prošla prvu fazu ispitivanja.

Ova američka biotehnološka kompanija je izvestila da je vakcina koju razvijaju „podstakla snažne reakcije (proizvodnjom sopstvenih) antitela“ kod testiranih volontera, a tokom prve faze njenog ispitivanja na ljudima.

Vakcina je isprobana na 50 dobrovoljaca starosti između 18 i 59 godina na dve lokacije u Australiji, saopštila je kompanija Novavax.

U svom izveštaju o nalazima nakon obavljenih testova, iz kompanije tvrde da je  njihova vakcina dala snažnu zaštitu od infekcije korona virusom.

Novavax je jedna od nekoliko farmaceutskih kompanija sa kojima je američka vlada unapred sklopila sporazume vredne milijardu dolara za obezbeđivanje vakcina.

Vakcina Novavaksa koristi protein iz novog korona virusa da bi kod ljudi indukovala imuni odgovor na njega.

Laboratorijski dizajnirana antitela mogu dobiti bitku protiv korone i pre no što prve vakcine stignu, piše Džon Koen za magazin ’Sajens’.

I dok je svet zaokupljen skupom trkom za vakcinom u kojoj su ulozi ogromni, prisutna je još jedna, podjednako ključna i konkurentna metoda: priprema za proizvodnju ciljanih antitela koja bi mogla da obezbede trenutno povećanje imunosti na virus.

Protiv korone se koriste i antitela; mehanizam delovanja delimično odudara od vakcina

Već su u toku klinička ispitivanja ovih monoklonskih antitela koja bi mogla da spreče a i da leče ovu bolest, a prvi nagoveštaji njene efikasnosti bi se mogli pokazati tokom narednih nekoliko meseci, uz dosta verovatnoće da bi doze monoklona bile spremne i pre završetka ispitivanja prvih vakcina. “Ako biste hteli da uložite novac, dobro biste učinili ukoliko biste ga uložili u razvoj monoklonskih antitela, a pre nego što konačno proizvedu prve pouzdane vakcine”, kaže Entoni Fauči, šef američkog Nacionalnog instituta za alergije i zarazne bolesti (NIAID).

“Antitela mogu biti važan “most” kojim bi se prevazišao jaz i ovaj vakuum, dok vakcina ne bude dostupna”, kaže Adžaj Nirula, potpredsednik kompanije Eli Lilly, jedne od nekoliko velikih kompanija koja ulaže u razvoj ciljanih antitela na koronu. Ona će verovatno da biti efikasnija od sada dostupnih lekova kao što su remdesivir i deksametazon, a antitela mogu zaštititi one zdravstvene radnike koji su najizloženiji riziku od zaraze, istovremeno smanjujući jačinu virusa kod hospitalizovanih pacijenata. Stvaranje ovog monoklona uključuje rastuće linije B ćelija koje stvaraju antitela u bioreaktorima, što izaziva zabrinutost da bi one mogle biti oskudne i skupe. Kompanije Lilly, AbCellera, AstraZeneca, GlaxoSmithKline, Genentech i Amgen su zajedno nastupili pred američkim Ministarstvom pravosuđa (DOJ), s pitanjem da li mogu da razmenjuju informacije o proizvodnji svojih monoklonskih antitela, a da ne krše antimonopolski  Zakon, “kako bi proširili i ubrzali proizvodnju.”

Ubrzo nakon što je počela pandemija, istraživači iz farmaceutske industrije i akademske zajednice su počeli da identifikuju, dizajniraju, podešavaju i sprovode laboratorijske testove monoklonskih antitela protiv SARS-CoV-2, virusa koji izaziva COVID-19. Većina ih deluje vezivanjem i „neutralizacijom“ proteina na površini virusa, ili neutralizacijom njegovog „šiljka“, koji inicira infekciju. Farmaceutska kompanija Lilly je, radeći sa AbCellerom, pokrenula 29. maja prvo istraživanje monoklonskog antitela na ljudima – ispitivanja iz prve faze – testirajući njegovu bezbednost i stepen podnošenja među hospitalizovanim pacijentima. Usledila su druga bezbednosna ispitivanja vakcine od strane Lillijevog kineskog partnera, Junshi Biosciences, kao i njujorškog Regenerona, koji su razvili koktel od tri monoklona.

Regeneron sada testira efikasnost svog monoklonskog koktela protiv COVID-19, koji u tri velika placebo-kontrolisana ispitivanja kombinuje to jest primenjuje antitelo na proteinske „šiljke“ virusa – antitelo koje je prvobitno uzeto od osobe koja se oporavila – i jednog antitela koje potiče od miša, kome je prethodno dat protein „korona-šiljka“. Ovaj probni postupak prevencije, čiji je razvoj koordiniran s NIAID-ovom ‘Preventivnom mrežom za sprečavanje kovida-19’ (CoVPN) – delom projekta ‘Warp Speed’ kojeg sprovodi Trampova administracija – regrutovano je dve hiljade lica u domaćinstvima (inače veoma izglednom mestu za prenošenje zaraze), a kod kojih je potvrđeno da su pozitivni na COVID-19. Jedna studija koju je preduzela ova kompanija ima za cilj da nadgleda skoro 2600 hospitalizovanih osoba sa teškim oblikom COVID-19, dok će se na drugoj grupi, otprilike upola manjoj, obavljati testovi ponašanja antitela na inficiranim osobama sa blagim ili umerenim simptomima. Kompanija Lilly je pokrenula sopstvena ispitivanja, uključujući ona iz treće faze, placebo-kontrolisanu studiju na 2400 stanovnika i osoblju zaposlenom u ustanovama za dugotrajno zbrinjavanje; ova kompanijska studija se vodi uz pomoć programa CoVPN.

„Trebalo bi da smo u mogućnosti da vrlo brzo uočimo signal o stepenu efikasnosti“ proisteklom ovim ispitivanjima, kaže Ejmi Dženkins, koja predvodi ‘Platformu za prevenciju pandemije’ (P3) pri Agenciji za napredne istraživačke projekte u oblasti odbrane, koja već dve godine ulaže napore za brži razvoj monoklonskih antitela protiv pandemija. Iako Dženkins okleva da napravi čvrstu prognozu, kaže da je vremenski okvir novembar-decembar „realan i konzervativan“. To je verovatno ranije nego što će se bilo koja vakcina pokazati sigurnom i efikasnom, kažu istraživači: “Ne bih želeo da kažem da bi to bilo pre kraja godine”, rekao je Entoni Fauči 27. jula na konferenciji za štampu, a u vezi pokretanja NIAID-ovog prvog ispitivanja vakcine za koronu.

Kristos Kiracous iz ‘Regenerona’ napominje da se tokom ispitivanja vakcine po pravilu mora sačekati nekoliko nedelja da bi imuni sistem mogao razviti odgovarajuće reakcije na prethodno date doze, a onda i još nekoliko sedmica za „slučaj“:  procenat rizičnosti po izlaganju organizma virusu SARS-CoV-2. To znači da ova ispitivanja zahtevaju dosta vremena i mnogo ljudi. Tome nasuprot, kada je reč o potencijalnom lečenju monoklonskim antitelima, „vaš se slučaj već zbio“, kaže Kiracous. A u studijama preventive (dakle, proučavanju efikasnosti delovanja antitela na koronu), mnogo je verovatnije da će do infekcije doći kontaktom unutar domaćinstva, nego što je to slućaj s ispitanicima koji odvojeno i pojedinačno učestvuju u istoj studiji.

Imunolog Denis Barton, čija istraživačka grupa radi u okviru kompanije ’Scripps Research’ je uspeo da izdvoji veoma snažna monoklonska antitela protiv SARS-CoV-2 za koja se nadaju da će ih primeniti u ispitivanjima na ljudima; on kaže da je optimističan jer će samo jedna doza monoklona uspeti da ljude mesecima štiti od infekcije.”Umnogome je lakše pobrinuti se za nekoliko delova virusa nego čekati na kompletno rešenje, ili iskorenjivanje pandemije koja je u toku.” Ista logika važi i za lečenje. „Napadnite virus snažno i što ranije“, kaže Barton.

Kiracous kaže da čak i ako monoklonska antitela ne pređu vakcine „u liniji finiša“, ipak mogu imati značajnu ulogu protiv COVID-19. “Dugoročno će nam biti potrebna oba pristupa”, kaže Kiracous. Retkost je da su vakcine stoprocentno efikasne i mnogi ljudi mogu odbiti vakcinu ili preskočiti imunizaciju iz drugih razloga. Štaviše, napominje on, stariji ljudi ili oni kojima je imunitet oslabljen možda neće zadobiti snažan imunološki odgovor svog organizma nakon vakcinacije.

Međutim, snabdevanje monoklonskim antitelom može delimično biti ograničeno zbog skromnih ulaganja. Operacijom Warp Speed je, na primer, izdvojeno osam milijardi dolara za šest različitih vakcina COVID-19; za monoklonska antitela, američka vlada je uložila oko 750 miliona dolara, od čega najveći deo u Regeneron, koji će proizvesti negde između 70.000 i 300.000 doza pre nego što uopšte ima podatke o efikasnosti. Iz kompanije Lilly kažu da će do kraja godine imati sto hiljada doza.

Ukoliko se pokaže da antitela deluju, jedna studija sa Univerziteta Duke procenjuje da bi samo Sjedinjenim Državama naredne godine moglo trebati skoro 40 miliona doza. Niko, međutim, ne zna koliko bi se te doze proširile, kaže Dženet Vudkok, koja je kao šefica Odeljenja za procenu i istraživanje lekova pri američkoj Upravi za hranu i lekove uzela dopust sa svog mesta, kako bi predvodila terapijske metoda programa Warp Speed. „Za razliku od vakcina, teško je predvideti broj tretmana za lečenje koji će biti dostupni“, kaže ona. Prevencija, koja bi bila pojedinačna intramuskularna doza, zahteva manje proizvoda od intravenske infuzije koja se koristi u lečenju, napominje ona, ali potrebna količina zavisi od veličine osobe.

COVID-19 Resource Center | SCIEX

Iako je način određivanja prioritet u distribuciji vakcine već pokrenuo veliku raspravu, još nije vođena takva diskusija o monoklonskim antitelima. Ministarstvo pravde je 23. jula izrazilo zabrinutost u vezi sa isporukom, odobrivši da šest kompanija koje su podnele molbu za razmenu informacija o proizvodnji mogu to i činiti (bez opasnosti od anti-monopolskog Zakona, koji je ovim kompanijama dotad predstavljao glavnu prepreku).

Regeneron nije deo te grupe, ali je Kiracous optimističan u pogledu zadovoljavanja potreba. „Dobra stvar kod nekih od ovih bioloških sredstava je što za prilično kratko vreme možete ubrzati proizvodnju“, kaže on. Nirula se slaže. “Ako budemo imali uspeha u ovim kliničkim ispitivanjima, imaćemo (ubrzo) na raspolaganju velike količine ovog leka”, kaže on.

Troškovi monoklona, posebno za veće doze potrebne za lečenje, mogli bi podeliti svet na utoke i nedostatke. “Malo je verovatno da će se cena ovog tretmana u bliskoj budućnosti spustiti do nivoa koji bi bio lako dostupan širom sveta”, kaže Set Berkli, koji je na čelu Saveza za vakcinaciju ‘Gavi’, a takođe predvodi jednu međunarodnu inicijativu za razvoj COVID-19 vakcine.

Dženkins kaže da je ključni cilj projekta P3, koji je za ispitivanja četiri farmaceutske grupe obezbedio 96 miliona dolara donatorskog novca, bio stvaranje monoklonskih antitela koja je u stanju da proizvede sam organizam, umesto velikih rezervoara za fermentaciju. Ideja, koja još nije testirana na korona virusu kod ljudi jeste da se u ljude ubrizga DNK ili njen RNK nosilac koji „dekodiraju“ željena antitela, omogućavajući čovekovim sopstvenim ćelijama da ih proizvedu. „Mislimo da možemo smanjiti troškove proizvodnje monoklonskih antitela“ kaže Dženkins.

Bez obzira na troškove, dokazi da monoklonska antitela deluju kao preventiva bi svima mogli biti od koristi: raspolaganje tim podacima bi proizvođačima vakcine dalo jasan signal da su antitela protiv površinskog proteina SARS-CoV-2 dovoljno efikasna da zaštite ljude. To bi zauzvrat moglo pružiti validan indikator za procenu vrednosti najizglednijih kandidata za konačne vakcine, kojima nedostaju realni podaci o efikasnosti. „Biće potresno na polju vakcine, potresno na pozitivan način“, kaže Majron Koen s Univerziteta Severna Karolina, koji vodi testiranje monoklonskih antitela na platformi CoVPN. „Pruža vam se hiljadu mogućnosti za brži napredak.“

 

* Ispravka od 5. avgusta: Ova priča je dopunjena informacijom da DNK i njen RNK nosilac još nisu testirani na ljudima kao nosiocima gena monoklonskih antitela. Strategija je, kako se izveštava, testirana na ljudima sa drugim vrstama oboljenja, mada još uvek nisu objavljeni rezultati.

 

Jon Cohen, ScienceMag.org

 

Srodni linkovi:

Gene therapy could put an end to future pandemics

New York Times, Coronavirus Vaccine Tracker

Radical shift in COVID-19 testing needed to reopen schools and businesses, researchers say

Next big COVID-19 treatment may be manufactured antibodies

Bill Gates lays out a possible timeline for a ‘stop-gap’ COVID vaccine

CORONAVIRUS (COVID-19) RESEARCH PROJECTS

Target Product Profile: antibody tests to help determine if people have recent infection to SARS-CoV-2: Version 2

Sweden’s top virologist has a message on how to defeat coronavirus: Open schools and no masks

Immunology Is Where Intuition Goes to Die

A Vaccine Reality Check: So much hope is riding on a breakthrough, but a vaccine is only the beginning of the end.

I’m a Nurse in New York. Teachers Should Do Their Jobs, Just Like I Did.

College-Educated Professionals Are Capitalism’s Useful Idiots – How I got co-opted into helping the rich prevail at the expense of everybody else

The Rise of Coffee Shaming – Personal-finance gurus really hate coffee.

Monopoli: štetniji nego što smo mislili

Ekonomisti sve više usmeravaju svoju pažnju na problem monopola. Ne klasičnih monopola – kao kada jedno komunalno preduzeće isporučuje struju celom gradu, već tržišnih koncentracija u celini – kada se broj igrača u industriji sa 20 spusti na samo 10, ili kada četiri najveće kompanije u industriji počnu da uzimaju sve veći i veći udeo prodaje. Ova vrsta oligopola deluje slično kao klasični monopoli – utiče na podizanje cena, ograničava veličinu tržišta i dovodi do manje efikasnosti privrede, piše profesor ekonomije Noa Smit u svojoj redovnoj kolumni za portal Blumberg.

Sada imamo nove dokaze da ovakve koncentracije na tržištu takođe utiču na umanjenje prava radnika kroz smanjenje njihovog učešća u nacionalnom dohotku. Verovatno čine nejednakost još izraženijom. Takođe pretpostavljam da će se dokazati da su ovakvi monopoli jedan od glavnih razloga za smanjenje poslovne dinamike. Oni bi čak mogli biti krivci za usporavanje rasta produktivnosti. Drugim rečima, mnoge bolesti u našoj privredi verovatno možemo, bar delom, pripisati problemu tržišne koncentracije. A ona je sve gora.

Dobro je biti velik (i što veći)

Promene u koncentraciji na tržištu između 1982. i 2012. 4 vodeće kompanije

Promene u koncentraciji na tržištu između 1982. i 2012. 4 vodeće kompanije

Pa ipak, pre nego što razvijemo strategiju za borbu protiv plimskog talasa monopola, potrebna nam je još kompletnija dijagnostika. Zašto se snaga monopola povećava? Najbolji umovi u ekonomskoj struci su fokusirani na ovo, ali nemaju definitivan odgovor.

U prethodnom postu, pomenuo sam nekoliko potencijalnih uzroka. Očigledan krivac je svakako bio labavi odnos prema zaštiti konkurencije. Ako je fundamentalizam slobodnog tržišta izazvao prijateljskiji stav prema spajanjima u SAD od 1990-ih, to je moglo ohrabriti koncentraciju svuda. Jedan problem sa ovom teorijom je da su antimonopolske kazne u stvari bile u porastu.

Monopoli: svesrdno nepoželjni

Federalne kazne izražene u milionima dolara za narušavanje zakona protiv trastova

Federalne kazne izražene u milionima dolara za narušavanje zakona protiv trastova

Regulacija može da poveća snagu monopola time što uvećava granice za ulazak na tržište. Ako novi startapi treba da gaze kroz okean birokratije, plaćaju milione dolara za troškove usklađivanja i razvijaju čitavu infrastrukturu samo da bi uopšte mogli da započnu nadmetanje na tržištu, onda veliki igrači imaju veliku i dugoročnu prednost. Velike kompanije su u stanju da snose troškove regulacije mnogo bolje nego mali. Ako se ispostavi da je regulacija glavni razlog povećane koncentracije na tržištu, moraću da postanem daleko veći libertarijanac, piše Noa Smit.

Knjiga za “laku noć”

Broj strana Zbornika američkih federalnih propisa

Broj strana Zbornika američkih federalnih propisa

Postoje, međutim, neki problemi sa ovom pričom oko regulacije. Većina negativnih trendova koji zabrinjavaju profesionalne ekonomiste – smanjeni prihod radnika, spori rast produktivnosti, nejednakost i smanjenje dinamike poslovanja – sve su ovo, zapravo, skorašnji događaji. Mnogi od njih postali su značajni tek od 2000-tih. Ali federalni propisi konstatno su rasli po svom obimu  u decenijama iza nas. U stvari, najveći porast zabeležen je tokom 1960-ih. Postoje, isto tako, dokazi da pad dinamike poslovanja nije povezan sa povećanjem broja federalnih propisa. Trebalo bi, dakle, biti oprezan pre donošenja zaključka da je problem u birokratiji.

To nas dovodi do objašnjenja vezanih za tehnologiju. U nedavnom radu Dejvida Otora (David Autor), Dejvida Dorna (David Dorn), Lorensa Kaca (Lawrence Katz), Kristine Paterson (Christina Patterson) i Džona van Rinena ( John van Reenen)  iznosi se teza da je tek tehnološki napredak omogućio izrastanje nekoliko „superstar“ kompanija u svakoj industriji. Činjenica da lideri u industrijama sa većom koncentracijom takođe imaju tendenciju da imaju veću produktivnost podržava ovu hipotezu. Tehnologija je možda jednostavno promenila prirodu tržišta, tako da pobednici odnose veći deo profita.

To se možda dogodilo jer su porasli efekti umrežavanja. Ajfoni su, recimo, deo svoje popularnosti stekli delom i zbog velike prodavnice i Eplovih aplikacija, a prodavnica je velika jer developeri vole da razvijaju aplikacije za popularne telefone. Ili, na primer, u finansijama, gde oni koji imaju veću mrežu partnera mogu biti važniji bankama u doba interneta.05

Druga mogućnost je da su kompanije kojima se bolje upravlja inovativnije. Kako je tehnologija napredovala a konkurencija postala globalna, kontinuirane inovacije su postale mnogo važnije za korporativni uspeh nego što je to bio slučaj u prošlosti. To bi moglo obezbeđivati veću prednost onim preduzećima čiji su menadžeri usredsređeniji na inovacije. Ove kompanije mogle su prosto nadigrati svoje rivale.

Treća mogućnost je da su informacione tehnologije jednostavno uvećale arenu konkurencije, „poprište bitke“ u biznisu sada je, u eri globalizacije, globalnih komunikacija i interneta veće nego ikada ranije. Prestižni brendovi sada su u mogućnosti da prodru na lokalna tržišta širom sveta kao nikada ranije, zahvaljujući internet oglašavanju. A zahvaljujući onlajn upravljanju mrežom snabdevanja, velike korporacije mogu još efikasnije da istisnu regionalne rivale i mala preduzeća.

Ako tehnologija stoji iza povećanja monopola, biće to problem koji je teško rešiv. Stari lekovi vođenja antimonopolskih mera i politika i povećanja konkurencije neće davati rezultate – superstarovi će pobeđivati i zauzimati sve veći deo tržišta, i to će nas stalno vraćati na početak. Izazov tehnološki podstaknutog rasta monopola bi zahtevao radikalno nove ideje o javnim politikama. Nemam još odgovor na to pitanje ali mislim da bi ekonomisti trebalo da počnu da razmišljaju u tom smeru.

Noah Smith, Bloomberg

Osvrt na bregzit: duga, ledena sedmica pred nama

Britanska premijerka sutra će od Vrhovnog suda čuti da li je pravno vlasna da sama započne “Bregzit”, proces administrativnog, ekonomskog i političkog izlaska Britanije iz EU. Odluka pada uoči njenog odlaska u Sjedinjene Države, gde će se susresti s novim američkim predsednikom Donaldom Trampom.

 “Tereza Mej uskoro će otkriti koliko nedelju dana u politici može biti odista dug period”, pišu Sajmon Kenedi i Robert Haton trenutno najistaknutijii članak na portalu Blumberg.

Premijerka će u ponedeljak objaviti pokretanje svoje industrijske strategije, kao nastavak procesa izlaska Britanaca iz Evropske unije, a pre nego što će Vrhovni sud sutra objaviti ima li ona, umesto parlamenta, pravo da inicira Breksit. Nakon ove odluke, ona odmah leti za SAD kako bi se sastala s Trampom.

“Ekonomija budućnosti”

U nastojanju da pripremi britansku ekonomiju za život izvan Evropske unije, Mej će u ponedeljak objaviti kakav je to “dil s britanskim privrednim granama” sačinjen – dogovor njene vlade o podršci onim industrijskim sektorima u kojima bi, po mišljenju njenog kabineta, Ujedinjeno Kraljevstvo moglo imati prednosti poredeći se s ostalima: Među njima su oblast veštačke inteligencije (AI) kao i mobilno umrežavanje.

Ovo je, ujedno, svojevrsni portfolio kojim bi Britanija narednih godina trebalo da se predstavi potencijalnim trgovinskim, finansijskim i privrednim partnerima širom sveta, nadajući se da će kod njih proizvesti bitno veće interesovanje za uslove poslovanja na Ostrvu.

000000

Strategija se tiče “budućnosti (britanske) privrede, obezbeđivanja uslova kojima će ona ohrabrivati dalji rast biznisa, kao i rast uopšte”, rekla je Mej za televiziju Blumberg. “Radi se, takođe, i o obezbeđivanju uslova da benefiti od (mogućeg) napretka budu dostupni u čitavoj zemlji.”

Mej danas treba da objavi da će njena vlada potrošiti 170 miliona funti (197 miliona evra, 212 miliona dolara) na tehničko obrazovanje koje bi trebalo da zadovolji uslove za predstojeće poslovanje. Istraživanje objavljeno u subotu (21.jan), u kojem je anketirano 800 članova britanskog Instituta direktora, dobilo je podatak da je dugoročni strateški prioritet ostrvskih poslovnih lidera upravo savladavanje posebnih veština, posebno potrebnih za britansko poslovanje u budućnosti.

Kratkoročna perspektiva britanskog poslovnog ekosistema ne izgleda sjajno, a Britanci se suočavaju sa dugotrajnom tranzicijom ka modelu koji bi morao biti daleko više izvozno orijentisan. To znači da će se britanska privreda, do kraja ove decenije, razvijati relativno sporo, izjavili su eksperti think-tanka ITEM (EY ITEM Club – Independent Treasury Economic Model: grupa koju je formirala savetodavna firma Ernst & Young; bavi se kvartalnim predviđanjem uslova poslovanja i razvijanjem biznis modela u perspektivi).

Pravilo Vrhovnog suda i presuda

U utorak (24.jan) u pola deset prepodne britanski Vrhovni sud doneće presudu ko i kako može da pokrene član 50 Lisabonskog ugovora, pravni akt kojim se objašnjava način izlaska iz EU – proces razlaza koji bi trebalo da, počev od aktivacije ovog Člana, traje pune dve godine.

Tereza Mej već je spremna za pravni poraz na ovom sudu, što bi je u tom slučaju prisililo da ovaj član i odluku suda uvede u parlament. Lider Laburističke partije Džeremi Korbin zatražiće izmenu ovog zakona, a u pokušaju da omekša premijerkin plan; britanski list Observer juče je izvestio da će se grupa “lavirajućih” tj. kros-partijskih poslanika ujediniti kako bi zaustavili takozvani teški Breksit (ili “Bregzit”, srpski jezik dozvoljava obe varijante izgovora).

Jedan od problema s kojima će se suočiti britanska premijerka, kada je u pitanju odluka Vrhovnog suda, jeste da ta odluka ni u kom slučaju ne bi okončala pravne muke i izazove s kojima se trenutno suočava, izjavili su za Blumberg je Džeremi Hodžiz i Patrik Gaver (Jeremy Hodges, Patric Gover). Dablinski sud sada razmatra pitanje da li proces izlaska Britanije iz EU može trajati tri umesto dve godine, dok se u drugoj tužbi podnetoj Vrhovnom sudu iznosi tvrdnja da junski referendum 2016. premijerki ni u kom slučaju nije dao ovlašćenja da “povuče Britaniju sa jedinstvenog (evropskog) tržišta”.

Susret s Trampom

Tereza Mej će u petak (27.jan) postati prvi evropski lider koji će se susresti sa Trampom otkada je ovaj došao na vlast.

Jedan od ključnih izazova biće pronalaženje zajedničke osnove za obe strane. Ona se prikazuje kao “stegonoša” slobodne trgovine, dok on na međunarodnu trgovinu gleda kao na pretnju po svoju zemlju. Prisutne su, između ostalog, i razlike oko stavova u vezi NATO alijanse.

Mej ima neke adute s kojima bi mogla da zaigra. Tramp je hvalio Bregzit, pa – ukoliko se i na to gleda kao na deo istog pokreta, tzv. “Trampizma” – onda bi on mogao biti sklon da Ujedinjenom Kraljevstvu ponudi velikodušan postbregzitovski trgovinski sporazum.

Njegovi saradnici su za Blumberg već rekli da on to i namerava, kao i da veruju da su njihovi preliminarni razgovori sa Britanijom ohrabrili premijerku da agresivnije nastupa tokom sprovođenja svog plana o Bregzitu. Britanski list Telegraf izvestio je da možda postoji način da američke i britanske banke lakše pristupaju jedne drugima na anglo-američkom tržištu, dodajući da Tereza Mej želi da pojednostavi obostrani protok radne snage na tržištima rada ove dve zemlje.

Transatlantsko trgovinsko i investiono partnerstvo (TTIP), čak i ako nije moglo biti potpisano sve do Bregzita, omogućilo bi Terezi Mej da svojim kolegama iz EU pokaže kako je Britanija sposobna da napreduje izvan EU, a samim tim i da od njih zahteva veće ustupke kada je u pitanju razlaz i Bregzit. Sa druge strane, zvaničnici EU mogli bi joj zameriti da joj je neko ko je predviđao raspad evropskog bloka – a to je Tramp – ulio jedan osećaj većeg komfora i samozadovoljstva, pa će, shodno tome, nastojati da je zbog toga kazne.

Na nekoj drugoj strani, blagajnik australijskog trezora Skot Morison (Scott Morrison) najavio je da će ove nedelje biti postavljeni temelji za buduće razgovore” vezane za jedan novi trgovinski sporazum između njegove zemlje i Britanije posle Breksita. Međutim, čileanska predsednica Mišel Bašle (Michelle Bachelet) rekla je za Blumberg da bi radije da obnovi trgovinski ugovor koji je 2002. godine njena zemlja potpisala sa EU, i da na njenoj listi prioriteta nipošto nije uvrštena bilo kakva verzija postbregzitovskog sporazuma sa Britanijom.

“Bregzit ima vremenski period od dve godine. Ima vremena da vidimo kako ćemo nastaviti našu vezu. Sa Britanijom imamo veoma dobre istorijske, političke, diplomatske i ekonomske odnose.”

Parlamentarni problem

Još jedan izazov koji se ukazao na političkom obzorju Starog kontinenta je da je prošle nedelje blok Socijalističkih partija EU regiona prošle nedelje izgubio kontrolu nad Evropskim parlamentom, čime je okončan dugogodišnji sporazum o podeli vlasti u ovom političkom organ, a što bi veoma verovatno moralo da zapečati bilo kakav dogovor EU i Britanije oko Bregzita. Ovakav razvoj događaja mogao bi da ozbiljno osujeti pripreme Tereze Mej za sprovođenje bregzitovskog plana, prenosi Džonatan Sternz za Blumberg.

“Šansa da Evropskim parlamentom odjekne jednoglasno ‘ne’ u vezi bilo kakvog dogovora s Britanijom oko bregzita sada je po svemu sudeći daleko veća, i to ’ne’ će sada odjekivati kao izraz jedne nove većine, a ne više pojedinačno”, rekao je Glin Ford (Glyn Ford), bivši pripadnik britanskih socijalista u evropskom parlamentu a sada izvršni direktor konsultantske kuće Polint.

Bregzitovska unakrsna paljba

Bankari, u svetlu najnovijih događaja, izražavaju bojazan da za solidnu tranziciju nakon bregzita neće biti dovoljno dovoljno vremena.

Uzgred, Nissan je bio jedini proizvođač automobila koji je primio “pismo o Bregzitu (i namerama britanske vlade), kaže ministar.

Još jedna japanska korporacija, Hitachi, izražava zabrinutost da će se posledice koje bi Breksit mogao imati po njeno poslovanje tek videti, i da razmišljaju da nakon isteka ugovora presele svoj biznis iz Britanije na neko drugo mesto.

Advokatica i poslanica Evropskog parlamenta Marin le Pen – francuska političarka i najmlađa ćerka Žan-Mari le Pena i predsednica partije Nacionalni front od 16. januara 2011 – kaže da će nakon Bregzita uslediti “domino” efekat koji će se osetiti na političkoj sceni širom Evrope.

Međunarodna Grupa za regulatorne strategije kaže da bi razgovori o Bregzitu trebalo da se fokusiraju na realizaciju jednog konkretnog dila na relaciji Britanija – Evropska unija.

Švajcarska bi, u tom slučaju i po tom konceptu, trebalo da Britaniji posluži kao referentna tačka, izjavio je nemački ministar finansija Volfgang Šojble za nedeljno izdanje Noje Ciriher Cajtunga (NZZ am Sonntag)

Dejli ekspres donosi da je  grupa “Izlazak znači izlazak” (Leave Means Leave group) izjavila da bi, u slučaju odlaska Britanaca, milion EU imigranata moglo da se u naredne dve godine iseli iz Britanije.

…A za to vreme na tržištu…

Najveći skok funte u 24 godina podsticaj je predviđanjima da je za ovu valuti najgore prošlo – barem u kratkom roku.

Kames Capital ocenjuje ostrvsku privredu kao”neutralnu i blago pozitivnu”, dok Global FX Capital kaže da poboljšanje ekonomije i ubrzavanje inflacije uvećavaju šanse da britanska valuta postane snažnija.

Prema Gaju Hendsu (Guy Hands), predsedniku konsultantske kompanije za privatna ulaganja Terra Firma Capital Partners, “otkup preduzeća je posao koji je predodređen da cveta nakon Bregzita.”

“Nažalost – a to je uvek jedna od čudnih stvari vezanih za svaki biznis – mislim da je to loša stvar po većinu ljudi, loše po moju zemlju, iako mislim da će po ovakav razvoj događaja, verovatno, biti dobar po moje poslovanje”, izjavio je on za TV Bloomberg.

…I, konačno…

U međuvremenu, mjuzikl pod nazivom “Brexit” u punom zamahu širi svoja krila. Nakon višemesečnih proba, ova predstava – sa glumcima koji igraju nekadašnjeg gradonačelnika Londona a sada ministra spoljnih poslova Borisa Džonsona, šefa partije UKIP koja je najzdušnije zagovarala Bregzit,  Najdžela Faradža, bivšeg premijera Dejvida Kamerona i sadašnje premijerke Tereze Mej – od 20. januara gostovaće u pozorištima širom Londona. Peter Wilby iz magazina Nju stejtsmen (New Statesman), koji ga je već video, napisao je da je ovaj muzički komad “zabavan, angažovan i smešan.”

Još jedna stvar: Ako ste prošle nedelje propustili godišnji sastanak Svetskog ekonomskog foruma u švajcarskom gradu Davosu, Blumbergovi tvitovi pomoći će vam da uhvatite korak sa svim bitnim informacijama vezanim za “alpsko bregzitovanje”.

Simon Kennedy, Robert Hutton (Jan 23, 2017, Bloomberg)

Ekonomija, ili kako se izboriti sa stvarnošću

U osnovi, postoje četiri različite aktivnosti od kojih svaku pojedinačno nazivamo makroekonomijom. Ali one, zapravo, međusobno imaju relativno malo veze. Razumevanje razlika između njih je korisno za shvatanje razloga zbog kojih rasprave o poslovnim ciklusima imaju tendenciju da budu tako zbunjujuće. Za poslovni portal Blumberg piše analitičar Noa Smit.

01

Prva aktivnost koju poistovećujemo s makroekonomijom je ona koju rado nazivam “makro-kafe”, a to je ono što često možete čuti u nekim diskusijama: Često se sve vrti oko ideje mrtvih svetaca – Fridrih Hajek, Hajman Minski (Hyman Minsky) i Džon Mejnard Kejnz. Ove diskusije na temu  identifikacije makroekonomskih problema ne uključuju formalne modele, premda obično sadrže pozamašnu dozu političkih ideologija.

Druga komponenta po kojoj se danas navodno prepoznaju makroekonomske aktivnosti je – “finansijski makro”. Sastoji se od “makroekonomista” u privatnom sektoru i konsultanata koji pokušavaju da čitaju iz soca na dnu šoljice kafe – upinjući se da nam što bolje predstave svoja viđenja i prognoze o kamatnim stopama, nezaposlenosti, inflaciji i drugim pokazateljima… a sve to ne bi li što tačnije “potrefili” ne uvek tako predvidljivu budućnost cena imovine (obično cene obveznica). Oni za svoje “makro-projekcije” uglavnom koriste jednostavne matematičke operacije, mada ponekad koriste i napredne modele predviđanja. I, naravno, u svoje prognoze uvek ubacuju i pozamašnu dozu ličnih nagađanja.

Treća komponenta je “akademski makro”. Ona tradicionalno uključuje profesore koji vole da prave svoje “originalne” igračke-modele ekonomije: još od ranih 80-ih, “makro-akademici” su gotovo isključivo koristili DSGE modele (Dynamic stochastic general equilibrium) … Ako morate baš da pitate: DSGE se zalaže za dinamičke stohastičke modele opšte ravnoteže). Iako naučnici trezveno insistiraju da ovi modeli po pravilu opisuju dubinsku strukturu privrede, na osnovu ponašanja pojedinih potrošača i preduzeća, većina onih koji stoje izvan ekonomskih disciplina već pri prvom pogledu na ove modele odmah pomisle da je posredi svojevrsna šala. Ovi modeli, naime, sadrže toliko nerealnih pretpostavki da je daleko verovatnije kako imaju prilično male šanse za svoje utemeljenje u realnosti. Njihova predviđanja performansi su bez valjane potpore i kao da su “bez dna”. Očigledno je da neki od njihovih ključnih elemenata imaju opasne pukotine. Svaki test koji je statistički rigorozan ima tendenciju da odmah odbaci ovakve modele, jer oni uvek uključuju pozamašnu dozu – fantazije.

Četvrti tip nazivam “FED makroima” (makroekonomistima američke centralne banke). Federalne rezerve, kao američka centralna banka, koriste eklektičan pristup, uključujući kako podatke tako i modele. Ponekad su to modeli tipa DSGE, ponekad ne. Fed-makroi po pravilu uzimaju podatke iz mnogo različitih izvora, umesto iz samo nekoliko poznatih statističkih brojki kao što su nezaposlenost ili inflacija. A potom te informacije analiziraju i tumače na mnogo različitih načina i metoda, što sa sobom neminovno donosi i obilje ocena i mišljenja, jer je Fed odgovoran za izradu i sprovođenje američke ekonomske politike.

Kako je moguće da sve ove četiri veoma različite aktivnosti idu pod istim imenom “makroekonomija”, a da  svi tvrde kako proučavaju i “promišljaju” isti ekonomski fenomen? Moj stav je da akademski makro, u svojoj osnovi, podbacuje u odnosu na ostala tri “makroekonomska izdanka”.

02

Razlog tome je što su akademski makro-modeli toliko van dodira sa realnošću da nijedan stručnjak i u uzročno-posledičnim “diskusijama uz kaficu” nije u stanju da se osloni na akademska istraživanja kako bi u njima našao potvrdu za svoje stavove. Oni su, umesto toga, primorani da se vrate na “stare majstore”, koji su toliko nejasni i razvučeni da još ponajmanje opisuju svet koji ima samo neke kratkotrajne, prolazne sličnosti sa privredom i ekonomijom koju posmatramo i iskušavamo u našim svakodnevnim životima.

I zato je akademski makro tako beskoristan za bilo kakvo pouzdano predviđanje i projekciju – uključujući i prognozu ishoda nakon promena ekonomske politike – finansijska industrija ne može da ove prognoze koristi u praktične svrhe. Razgovarao sam sa nekoliko desetina ljudi iz oblasti finansija o razlozima zbog kojih ne koriste DSGE modele – a neki su zaista pokušali da ih koriste – ali je njihovo iskustvo govorilo da bi svaki takav model, nakon lošeg učinka, po pravilu pao.

Na najveću žalost, Fed je morao da sam krene u sopstvena proučavanja načina na koji makroekonomija zaista funkcioniše. Regionalne banke Fed-a i Odbor federalnih rezervi funkcionišu kao makroekonomski trust mozgova (think-tank), koji zapošljava istraživače najvišeg nivoa kako bi uradili onaj “prljavi” deo posla oko prikupljanja i analize podataka i davanja jednog uopštenog ali i te kako referentnog mišljenja koje, nažalost, akademska zajednica percipira kao “nedostojno” i “manje važno” za razliku od njihovog, akademskog pristupa Takvo ponašanje, međutim, ostavlja mnoge ekonomske eksperte zaključane u kulama od slonovače, u kojima se igraju i poigravaju  svojim igračkama – svojim ekonomskim modelima.

Ovo, na svu sreću može da se promeni. Džastin Volfers (Justin Wolfers), profesor na Mičigenskom univerzitetu i poznati ekonomski komentator nedavno je na jednoj konferenciji imao slajd-projekciju i predavanje koje je bilo osvrt i kritika stavova znamenitog ekonomiste sa MIT-a, Olivijea Blanšara (Olivier Blanchard). Slajdovi, iako je prezentacija trajala relativno kratko, ukazuju na more promena i fluktuacija, nestabilnih tendencija koje su konstantno u “podzemnom toku” makroekonomskog  terena.

Volfers raspravlja o tome kako su neki od glavnih stubova moderne teorije akademskih makroekonomista sada osporeni. Ideja o “racionalnim očekivanjima”, koja kaže da ljudi u proseku upotrebljavaju ispravan mentalni model ekonomije kada donose odluke, osporavan je od strane vrhunskih profesora, a mnogi sada gledaju na alternative i drukčije perspektive, pristupe i analize.

03

Ovo je, ipak, samo početak – mnogo dublje promene tek su na vidiku. Volfers je predložio napuštanje DSGE modela, konstatujući da oni “nisu funkcionisali”. To je rekao na konferenciji u čast Blanšara, pionira DSGE ekonomskog modeliranja, što je znak da su počeli da duvaju neki drugi vetrovi.

Umesto tipične DSGE karte, Volfers ukazuje na to da će se nova makroekonomija fokusirati na empiriju i falsifikovanje – drugim rečima, otorenih očiju posmatrajući suštu stvarnost, umesto gajenja visoko maštovitih pretpostavki o njoj. On, takođe, kaže da će makroekonomisti biti “obogaćeni” drugim disciplinama, kao što psihologija i sociologija, i da će uključivati elemente bihejvioralne tj. ekonomije ponašanja.

Išao bih čak i dalje. Mislim da nova makroekonomija neće biti tek neka nova vrsta modela već će biti daleko usredsređenija na empiriju; ona će redefinisati značenje izraza “makroekonomija”.

Makroekonomisti su, kako je prvobitno bilo zamišljeno i predstavljano, imali da objašnjavaju serije podataka na nacionalnom nivou – podatke kao što su zapošljavanje, ekonomski izgledi i cene. Na kraju su shvatili da, ukoliko žele da objasne te stvari, trebalo bi prvo da shvate manje segmente privrede i ekonomije, kao što je ponašanje potrošača ili rivalstvo među kompanijama. U početku, oni su jedino zamišljali ili pretpostavljali kako ovi elementi funkcionišu – a ove pretpostavke su, zapravo suština DSGE modela.

Ekonomisti sada shvataju da se potrošači i kompanije ponašaju na način koji je daleko komplikovaniji i teži za razumevanje. Tako je povećano interesovanje za ono što se zove “makro-fokusiranje na mikro”: proučavanje biznisa, konkurencije, tržišta i ponašanja pojedinaca koji imaju značaja za makroekonomska kretanja, iako nisu tradicionalno uključeni u ovu oblast. Primeri za novi pristup makroekonomiji možemo pronaći u izučavanju poslovne dinamike, analizi cenovnog prilagođavanja, identifikacije i praćenje potencijalnih i stvarnih finansijskih mehurova kao i osobenosti samih radnika. Jer, radna snaga i njeni kvaliteti su jedan od ključnih makroekonomskih faktora.

Nadajmo se da će se u doglednoj budućnosti sve više makroekonomista fokusirati na ove stvari, umesto što pokušavaju da “proigraju” kroz velike, grandiozne, ali na kraju prazne modele predviđanja finansijskih mehurova i recesija. Kada bolje shvatimo sve “točkiće i zupčanike”, sve segmente koji su sastavni deo ekonomije i privrede imaćemo daleko veće šanse da uhvatimo i celinu, ono što je “makro” u ekonomiji. Ako se ovaj trend nastavi, možda će suzdržana akademska zajednica koja je sada u kuli od slonovače, biti relevantnija za Fed, finansijski sektor, a možda čak i za diskusije profesionalaca uz kaficu.

Noah Smith, Bloomberg

Ilustracije: Blog Noahpinion

Kina: Strah i nada nemačke industrije

Kada se – kao što su to krajem novembra 2015. godine dogodilo u Pekingu – okupe šefovi država Kine i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, bar na ovom podneblju, u vazduhu zatreperi pitanje: kako Evropa gleda na ovo zbližavanje?

01

The Diplomat, magazin specijalizovan za političko ekonomske analize azijsko pacifičkog regiona, u tekstu objavljenom posle ovogodišnjeg četvrtog samita Kine i CEE, ne ostavlja sumnju u krajnje interese Kine: „Za Kinu, Centralna i Istočna Evropa predstavljaju „most ka Evropi“ u političkom i ekonomskom smislu. Na diplomatskom polju Kina se nada da će gradeći dobre odnose sa zemljama CEE od kojih su mnoge članice EU, uspeti da unapredi svoje odnose sa Unijom. Istovremeno, logistički CEE će odigrati ključnu ulogu u tome da kineski „Ekonomski put svile“ (“Silk Road Economic Belt”) stigne do svoje krajnje destinacije – Zapadne Evrope.

Prvi test evropskog pogleda na kinesko CEE zbližavanje, bar za prugu Beograd Budimpešta, uslediće pošto Mađarska ovih dana zvanično zatraži dozvolu od Evropske komisije da odobri ovaj projekat. Pruga je mikroskopski krak na zamišljenoj zemaljsko morskoj ekspres liniji Ekonomskog puta svile (Pojas i Put) i koncepta pomorskog puta svile za 21 vek, koji ima čvorište u grčkoj luci Pirej i odatle se račva na istok i zapad. No posle mnogo obrta sa gasovodom Južni tok i mogućim preokretima sa gasovodom Tesla, čovek na Balkanu ne može biti dovoljno oprezan kada su u pitanju geopolitički obrti.

Za Nemačku – koja je za mnoge danas sinonim za ključnog čoveka Evrope, i Kinu, ovakva pitanja evropskog odobravanja se ne postavljaju. Dve zemlje već godinama razvijaju posebno blizak odnos svojih industrija, i skoncentrisane su na pitanja koja su i ekonomski i tehnološki i bezbednosno na daleko višem nivou.

Nemačka želi da u Kini zacementira i proširi – ono što je već davno ostvarila „u manjem formatu“ u svim zemljama u CEE – poziciju vodećeg snabdevača kineske industrije složenom opremom, a Kina, da u Aziji ponovi nemačko čudo, izgradi snažnu tehnološki superiornu industriju četvrte generacije sa globalnim apetitom.

02

Ako se pod „Industrijom 1.0“ podrazumeva izum parne mašine, pod „Industrijom 2.0“ pojava električne energije i pokretne trake, a pod verzijom 3.0. ono što imamo danas – uspon elektronike i IT, onda „Industrija 4.0“ koju je Nemačka lansirala kao svoj cilj, 2011. godine na čuvenom hanoverskom sajmu, a Kina početkom ove godine, pretpostavlja pametne mašine koje međusobno komuniciraju (Internet of Things) i u stanju su da same usavršavaju proces proizvodnje, komunikaciju u oblaku (cloud computing) i obradu velikih baza podataka (big data).

Od oktobra prošle godine dve zemlje tesno sarađuju na ovom projektu a strategija „Made in China 2025.“ koji je najviše kinesko rukovodstvo obelodanilo u maju 2015. godine, predstavlja – po svojoj filozofiji i ciljevima – ogledalo nemačkog plana i novi kineski adut za održavanje visokog privrednog rasta u uslovima povećanja cene radne snage u Kini.

Za obe zemlje, „Industrija 4.0“ je stadijum industrijske proizvodnje koji je u najvećoj meri tek ideal stratega budućnosti, ali obe zemlje, doduše u veoma različitim razmerama, poseduju industrijske kapacitete koji u praksi „žive“ budućnost.

Merics – Mercator Institute for China studies, jedan najrelevatnijih think tankova za ovu oblast, situiran u Berlinu, navodi da u ovom trenutku u Kini ima svega 23 robota na 10,000 industrijskih radnika i 282 robota na isti broj radnika u Nemačkoj (58 prosečno u svetu), što jasno govori o tehnološkoj prednosti ovog drugog. Kina u ovom trenutku ima svega nekoliko fabrika koje već funkcionišu na ovim principima budućnosti, jedna je na primer Sany Heavy Industry Co., Ltd– šesti najveći svetski proizvođač teških industrijskih mašina a druga Haier Group, kineska multinacionalka za proizvodnju bele tehnike i drugih kućnih aparata, dok je većina drugih kineskih postrojenja na prelazu sa standarda 2.0 na standard 3.0.

03

Ipak, treba samo baciti pogled na kalendar sajmova u Kini posvećen robotici i elektronici da čovek uvidi koliko je ova nova industrijska revolucija vruća tema u Kini. Ili, koliko je na primer Haeir, za sada jedina kineska kompanija koja je pozvana da u Njujorku na ovogodišnjoj konferenciji First Industrial Internet Committee posvećenoj pametnim tehnologijama govori o svojim iskustvima, u vrhu novog industrijskog trenda.

Za lokalne kineske lidere pitanje izgradnje pametnih fabrika je jedno od najvažnijih u periodu do 2020. godine a centralna vlada snažno finansijski podupire digitalizovanje industrije još od 2007. godine – mnogo više nego što to na primer čini nemačka vlada. Merics smatra da kineskoj vladi gori pod nogama jer je slabljenje privrednog rasta kombinovano sa rastom zarada što na duži rok Kinu čini mestom nepovoljnim za masovnu radnointenzivnu proizvodnju niskog tehnološkog nivoa. Na dugi rok, politika jednog deteta Kinu će koštati nedostatka radne snage, pa se jedna od kineskih rukovodilaca nedavno, gorko našalio da će Kina morati uskoro da postane zemlja sa najvećim brojem robota po glavi stanovnika ako želi da se izbori sa posledicama naglog starenja stanovništva.

Ključni promoter industrijskog razvoja Kine je Ministarstvo za industriju i informacione tehnologije čiji je zadatak da industriju „prevuče“ sa standarda 3.0 ka počecima pametne industrije (4.0), dok se na lokalnom nivou izvodi niz eksperimenata sa digitalizacijom industrijskih pogona, prelaskom na Internet of things, robotiku, uvođenje inteligentne proizvodnje, i druge elemente koji vode ka izgradnji Kine kao industrijske supersile. To je napor gigantskih razmera između ostalog i zbog činjenice da u Kini nema razvijenih i široko uspostavljenih industrijskih standarda i čak i one industrije koje prednjače u nekoj oblasti postavljaju samostalne standarde nekompatibilne sa standardima drugih industrija sa kojima treba da se ukrste tokom tehnološkog rasta. Nemačko kineskim sporazumom potpisanim polovinom ove godine, dogovoreno je kinesko preuzimanje i ujednačavanje standarda sa nemačkim „Industrije 4.0“

Koliko je Kina napredovala na putu tehnološke supersile je pitanje gledanja u čašu dopola punu vode. Agencija Blumberg nedavno je ismejala kinesko upinjanje da osvoji proizvodnju putničkih aviona na kojoj se radi više od decenije. Zamišljen kao konkurent modelima Embraer i Bombardier, ARJ21 je trebalo da bude konkrentan na tržištu aviona sa manje od sto sedišta kao uvod za kasnije izazove – Boeing i Airbus. ARJ21 međutim, za sada ne može da dobije dozvolu američkih vlasti što znači da može da leti samo u Kini, i nekim južnoameričkim, azijskim i afričkim zemljama. Uz to, teži je, sporiji i manje energetski efikasan nego drugi avioni u ovoj klasi, dakle nekonkurentan. Imajući u vidu da će, prema procenama Boinga Kina u naredne dve decenije imati potrebu za 5.580 aviona, i postati najveće svetsko tržište za komercijalne avione, sasvim je jasno zašto ne samo Nemci, već i Amerikanci i Francuzi imaju dileme da li je kineskim partnerima na dugi rok bolje prodati tehnologije i „ugraditi se“ u njihove proizvode ili gajiti nadu da će Kina biti prisiljena da kupuje njihove gotove proizvode.

06

Blumberg smatra bi za Kinu bilo mnogo bolje da sledi primer Japana koji je, pre nego što je krajem novembra uspešno lansirao svoj avion Mitsubishi Regional Jet (MRJ), koji već ima 400 narudžbina iz inostranstva, savladavao nove tehnologije na parče, radeći kao podizvođač velikih zapadnih brendova. No kinesko iskustvo sa maglev vozovima baziranim na transferu pre svega nemačke (Siemens), francuske (Alstom), kanadske (Bombardier) i japanske tehnologije (Kawasaki Heavy Industries) pokazuju da je zemlja spremna da „prožvaće“ zapadne tehnologije, unapredi ih i pokaže se kao ozbiljan pretendent da postane najveći svetski izvoznik tehnologija i opreme u oblasti železničkog saobraćaja. Neke od zapadnih kompanija (pre svega japanske) smatraju da su pomažući Kini da uđe u srce novih tehnologija sebi pucale u nogu stvrajući jeftinijeg i moćnijom državom poguranog izazivača na globalnom tržištu.

Baš zato Merics smatra da SAP i Siemens treba da budu prve nemačke kompanije koje će testirati opasne vode saradnje sa Kinom, pre nego što se ka njemu upute manji i srednji proizvođači. Najveća nemačka briga je mogućnost krađe industrijskih patenata a najveći strah da ako se ona bude ustezala od saradnje sa Kinom u oblasti razmene tehnologija, to mogu učiniti drugi takmaci, pre svega iz SAD.

Zato Merics smatra da velike nemačke kompanije, pod snažnom podrškom nemačke države treba da uspostave pilot projekte sa kineskim partnerima i obavežu ih na snažnu zaštitu tehnoloških inovacija prema drugima i međusobno fer deljenje patenata razijenih u zajedničkoj saradnji. U ovom trenutku, procenjuje nemačka strana, Kina po svaku cenu želi saradnju sa Nemačkom i kineski državni vrh će lako preneti svoju volju na kineske kompanije.

Gde u ovom svetu visokih tehnologija ima mesta za zemlje CEE, koje su za sada veliki korisnici kineskih kredita i uvoznici kineske tehnologije izgradnje pruga (sa Makedonijom kao prvom zemljom u regionu koja je uvezla kineske vozove) i puteva, a gotovo minorni izvoznici svojih roba?

Prema najnovijim podacima ukupna trgovinska razmena između Kine i zemalja CEE posrasla je sa 43,9 milijardi dolara u 2010. na 60 milijardi dolara u 2014. dok su kineske kompanije investirale oko pet milijardi dolara u ove zemlje, a 16 zemalja CEE oko 1,2 milijarde dolara u Kinu.

11

Nesumnjivo je da je najbolje od svih CEE takmaca pozicionirana Mađarska, koja je do 2010. na primer učestvovala sa 89% od svih kineskih investicija u odnosu na druge CEE partnere, a od izbijanja finansijske krize posebno usredsredila pažnju na privlačenje kineskih investitora sa namerom da od Mađarske napravi središte Kine u Evropi. U nedavno objavljenoj studiji Ágnes Szunomár, Katalin Völgyi i Tamása Matura detaljno se razmatraju Mađarske opcije za dalji razvoj ove politike i izazivači – druge zemlje Višegradske grupe. Prema procenama autora Mađarska je do 2013, godine kroz različite kompanije i sa različitih teritorija privukla oko 2,5 milijardi dolara kineskih investicija u hemijsku industriju, telekomunikacije, trgovinu, hotelijerstvo, logistiku, nekretnine i konsultantske usluge. Mnoge od ovih 5000 registrovanih kompanija su mali dućani ali i multinacionalke kakve su Huawei, ZTE Corporation, Lenovo, Sevenstar Electronics Co., BYD Electronics i Comlink koji su od Mađarske napravile svoj glavni proizvodni i distributivni centar ne samo za Evropu već i mnoge druge delove sveta uključujući i Afriku.

U Višegradskoj grupi, najozbiljniji izazivač je Poljska koja takođe ima svoju razvijenu politiku otvaranja prema Kini, a na Balkanu joj se pridružuje Srbija koja ima velike ambicije u korišćenju kineskog novca za infrastrukturne projekte ali i za razvoj industrijskih zona koje bi trebalo da budu jeftinija verzija mađarskih investicija.

Kada je reč o izvozu, Mađarska u Kinu šalje tone svinjskog mesa, a kineski rukovodioci najčešće pominju zemlje CEE kao moguće izvoznike organske hrane, jagnjetine i drugih prehrambenih proizvoda. Milena Popović Martinelli, Knowledge Leader u KPMG u Beogradu, vidi prostor za srpsku pa i sve druge ekonomije CEE upravo u sferi snabdevanja manjih kineskih gradova čije su industrije na prelazu između standarda 2.0. i 3.0 sa srednjom još relativno manje probirljivom klasom u usponu, kao moguće potrošače ovdašnjih roba.

Ostaje ipak i to krajnje pitanje: šta ako se geopolitička kretanja tako pomere da partnerstvo Kine i CEE zemalja iz nekog razloga bude osujećeno?

Iako zvuči na prvi pogled kontradiktorno Mađarska koja ima najotvoreniju i najrazrađeniju politiku otvaranja ka Istoku, najlakše bi slegla ramenima. Jer više od 2,5 milijardi dolara koliko je Mađarska dobila od Kine, čine svega 2,5% ukupnih investicija od preko 111 milijardi dolara koliko je ova zemlja dobila sa Zapada, a prvenstveno iz EU.

Ovaj tekst je originalno objavljen u mesečniku Ekonomija & Biznis u decembru 2015. godine

Apple: potraga za sledećim korakom

Apple je vredan blizu 650 milijardi dolara, gotovo dvostruko više od druge najvrednije kompanije na svetu, kompanije Microsoft. Analitičari očekuju da će prodaja Eplovih proizvoda dostići $ 231 milijardi dolara ove godine, što je petostruko povećanje u pet godina. Apple ima najviše gotovine, najjači brend i lanac maloprodajnih objekata koji funkcioniše najbolje na svetu. Njegovih 500 miliona potrošača čini globalnu elitu i one koji to žele da budu. Apple je sve to uradio ne prihvatajući prihvaćene zakone poslovanja. Apple prodaje samo nekoliko proizvoda luksuzne klase i nikada ne prilagođava svoje cene tako da odgovara konkurentima. Stiv Džobs, njen koosnivač, razbio je dugo živuću dogmu tech industrije dogmu da je otvoren standard – kao što su Microsoft Windows ili Googleov Android koji mogu raditi na bilo kom hardveru – pobeđuje zatvorenu, vlasničku platformu kakva je Appleova. On je to učinio sipajući resurse u dizajn i korisnički servis, disciplinu koju tech giganti tretiraju kao akcije za razmišljanje za neka kasnija vremena. Pitanje je: Da li će se njegova oštrica na kraju istrošiti?

Situacija

Jednostavna formula leži iza uspeha Apple: Pronađite tehnologiju u nastajanju koja može promeniti način na koji ljudi koriste i prenose informacije i sve to spakovati u jedan neodoljiv proizvod za bogate klijente. Ovaj pristup je dao Apple ogromnu prednost. Sa samo nekoliko uređaja koji rade na istom softveru, kompanijski troškovi na R&D je bila samo 3,3 odsto prihoda u 2014. godini, u odnosu na 14,9 odsto za Google i 13,1 odsto za Microsoft. Zato što prodaje toliko proizvoda istim potrošačima, troši mnogo manje na prodaju od svojih rivala. Eplov proizvod koji se najbolje prodaje, iPhone, će kako se očekuje  doneti $ 170 milijardi od prodaje i $ 85 milijardi dolara profita u ovoj godini. Analitičari koje je anketirao Blumberg očekuju da prihodi kompanije porastu za 24 odsto ove godine, jer je pronašla nove kupce u Kini i na drugim mestima. Neki analitičari strahuju daje  Apple suviše zavisan od svog pametnog telefona i ranjiv na ekonomsko usporavanje u Kini. Iza tih rizika krije se najvažniji deo: potraga za nečim novim jer se očekuje da rast padne po stopi od 5 odsto do 2017. godine.

Pozadina

Apple je osnovan 1. aprila 1976. godine, u prigradskoj garaži Stiva Džobsa (Steve Jobs). Njegov Apple II je postao prvi personalni računar koji je uspeo da postigne mejnstrim uspeh. Nakon što je Džobs svrgnut 1995. godine, kompanija je prestala da izlazi sa novim hit proizvodima i izgubila je tržišni udeo na Windows računarima. Nekoliko dana pre proglašenja bankrota, Džobs se vratio kao direktor 1997. godine. On je asortiman postojećih proizvoda smanjio za 75 odsto da bi se fokusirao na samo četiri, počevši od user friendly kompjutera u boji slatkiša, iMac. Tržišni udeo skliznuo je ispod 2 odsto u 2003. Onda je došla za operativni sistem Windows kompatibilna verziju Apple iTunes Music Store, koja se pretvorila u 2-godine star iPod u senzaciju. Prodaja je narasla od $ 6,2 milijarde u 2004. na 37,5 milijardi $ u 2007. godini, kada je uveden iPhone. Nekoliko nedelja od lansiranja na App Store sredinom 2008. godine, Džobs je znao da Apple ima priliku da se stvori platformu za mobilne telefone jednako veliku i unosnu kao što je Windows bio sa desktop računarima. Danas, više od 627.000 programera stvara aplikacije za ajfone i ajpede koji su bile preuzete više od 100 milijardi puta, sa 850 njih više preuzetih svake sekunde.

Argument

Od Jobsove smrti u 2011. godini, izvršni direktor Tim Kuk (Tim Cook) nije odustao od koncepta jedan model koji trese tržište, i nije javno razgovarao o tome šta će da uradi kada se tržište pametnih telefona zasiti. Za Apple sat, prvi novi proizvod nakon Džobsove ere, očekuje se da će dostići $ 19 milijardi u prodaji u 2017., ali to je manje za 10 odsto od prodaje koju je kompanija projektovala. Apple je izgleda odustao od svog sna da napravi TV sa ravnim ekranom, a analitičari sumnjaju da će njegova priča o proizvodnji automobila postati realnost. Jedan od mogućih novih hardvera bi bio iz sveta VR. Možda veći potencijal rasta leži u uslugama koje bi mogle još jače vezati kupce u mrežu Apple proizvoda. Apple Pay sistem elektronskog plaćanja će dati Apple mali prihod od milijardi transakcija od strane svojih kupca, a kompanija naplaćuje $ 10 mesečno za skidanje nove muzike sa svog streaming servisa. On takođe reformiše svoj Apple TV-set top boks da bi doveo aplikacije u dnevnu sobu kao deo Kukovog nastojanja da ima uređaj za skoro svaki trenutak digitalnog života svake osobe. Apple bi mogao proširiti prodaju ka korporacijama, ako godinu dana staro partnerstvo sa IBM počne da rađa plodove. Prelaz na usluge je nešto po čemu je IBM slavan a što je uradio decenijama ranije – to je kompanija koju je Džobs voleo da mrzi.

Amerika: kraj nacije startapova?

Već godinama, ekonomisti upozoravaju da nešto izgleda nije u redu sa samim osnovama američke ekonomije. Mislimo o Sjedinjenim Državama kao o dinamičnoj zemlji preduzetnika i samostalnih poslovnih ljudi, ali ovo je mnogo manje istinito nego što je to nekada bilo. Kako su ekonomisti Rajan Deker (Ryan Decker) sada u Upravnom odboru Federalnih rezervi, i drugi pokazali, stopa po kojoj se pokreću nova preduzeća u SAD je u opadanju. Do 2000. godine, najveći deo tog pada je bio rezultat pritiska velikih lanaca i restorana koji su istiskivali lokalne porodične biznise. Ali od početka ovog veka, i brzorastuće kompanije se takođe formiraju po nižim stopama. Bum u Silikonskoj dolini o kojem čitamo u vestima je izuzetak, a ne pravilo, piše analitičar Noa Smit za poslovni portal Blumberg.

Šta je razlog za ovaj zabrinjavajući trend? Mnoga objašnjenja su predložena, ali omiljena teorija desnice o slobodnom tržištu je da je vlada  ugušila preduzetništvo gomilanjem regulative. Na primer, Rajan Striter (Ryan Streeter), direktor Centra za politiku i upravljanje na Teksas-Ostin Univerzitetu, (the Center for Politics and Governance at the University of Texas-Austin), piše:

Jedno od mogućih objašnjenja [za pad dinamike] je da stalan rast broja pravila i propisa već godinama uspešno eliminiše generaciju preduzetnika, jer troškovi pokretanja novih preduzeća prevazilaze njegove prednosti. Dobra vest je da postoji protivotrov: povećanje ekonomskih sloboda… Propisi koji su usvojeni samo u proteklih sedam godina opteretili su ekonomiju sa novih 100 milijardi dolara poreza… Vlasnici malih preduzeća sada rangiraju propise rame uz rame sa porezima kao najveću pojedinačnu pretnju njihovom rastu.

Ova priča je zavodljiva, jer se uklapa u libertarijansko i konzervativno nepoverenje prema vladi. Regulatorni okviri  lako mogu biti okrivljeni jer ima toliko mnogo vrsta propisa, a mnogi propisi koje vlada donosi su rezultat lobiranja i odluka donetih pod političkim pritiskom. U stvari, ako oni koji zagovaraju slobodno tržište ikada pomere svoj fokus sa smanjenja poreza na deregulaciju, to će me učiniti više nego srećnim.

Evo i zašto: postoji razlog za sumnju da su propisi glavni krivac opadanja dinamike formiranja novih preduzeća. Istraživanje objavljeno 2014. čiji su autori Nejtan Goldšlag (Nathan Goldschlag) i Aleks Tabrok (Alex Tabarrok) sa Univerziteta Džordž Mejson (George Mason University) pruža dokaze koji pobijaju tezu Stritera.

Strogost regulacije je teško izmeriti, pa Goldšag i Tabrok koriste RegData, relativno novu bazu regulatornog pritiska koju je stvorio Merkatus Centar (the Mercatus Center), libertarijanski orijentisani think tank. RegData se stvara na osnovu analize Kodeksa saveznih propisa, brojanjem koliko puta se ponavljaju reči kao što su “mora”, “ne može” i “zabranjeno”. Ove restriktivno zvečeće reči se zatim uparuju sa različitim industrijama na koje se odnose, korišćenjem tehnike mašinskog učenja. To je genijalan način da se nešto kvalitativno (savezni zakoni) i kvantitativno meri.

Goldšag i Tabarok smatraju da je regulativa znatno porasla u većini industrija, posebno u proizvodnji.

Ali korelacija nije isto što i uzročnost. Ako povećanje broja propisa uzrokuje smanjenje privredne dinamike, očekivali bismo da privredne grane u kojima je manje regulacije beleže veći broj kreiranih preduzeća.

Kada su Goldšag i Tabarok analizirali ove brojeve i korelacije, oni međutim nisu našli nikakav merljiv odnos između porasta regulacije i pada dinamike na nivou industrija. Sektori u kojima su pravila postajala sve strožija imaju pad pokretanja novih preduzeća po stopama koje nisu veće od onih u sektorima u kojima je nivo regulacije bezmalo nepromenjen.

Autori su analizirali i one proizvodne sektore gde je zabeležen najviši rast regulative i došli do stog zaključka. U industrijama koje su u većoj meri regulisane nego što je to bio slučaj proteklih godina stope rasta broja novih preduzeća bile su približno iste kao i u drugim industrijama gde to nije bio slučaj.

Niti su promene u otvaranju novih radnih mesta i njihovom ukidanju – što je druga mera dinamičnosti industrije – u korelaciji sa promenama u regulatornoj strogosti.

Važno je napomenuti da je Tabarok sam izrazito libertarijanski orijentisan ekonomista, a Mekatus Centar je ideološki naklonjen slobodnom tržištu. Dakle, ovaj rad nije samo primer rada ekonomista koji su naklonjeni regulaciji i guraju svoju agendu. Goldšlagov i Tabarokov papir predstavlja snažno pobijanje onih koji tvrde da rezultate ekonomista pokreću njihove ideologije.

Ipak, ovaj rad ne dokazuje da propisi nisu uzrok smanjenja dinamike formiranja novih preduzeća. RegData baza podataka analizira samo savezne propise, a ne državne i lokalne. Osim toga, metod merenja strogosti propisa RegData može da bude pogrešan; isto bi se moglo reći i za njihov algoritam koji uparuje propise sa industrijama. Biće potrebno uraditi još istraživanja na istu temu pre nego što odlučno odbacimo ideju da je snažna regulativa kriva za ovaj fenomen. Ali, u međuvremenu, stručnjaci bi verovatno trebalo dobro da razmisle pre nego što odluče da sa sigurnošću tvrde da je vlada glavni krivac što su Amerikanci izgleda izgubili preduzetničku iskru.

 

Noah Smith, Bloomberg

 

 

Silicijumska dolina – svuda i na svakom mestu

Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, Silicijumska dolina je bila epicentar high-tech inovacija bez premca. Ostali regioni pokušavali su da imitiraju njen uspeh, ali niko u tome nije uspevao. Francuski digitalni hub Sofija Antipolis (Sophia Antipolis), pokušaj francuske vlade da napravi inovaciono čvorište blizu Kana (Cannes),  nikada nije evoluirala dalje od svojih početaka kao relativno mirnog tehnološkog parka – bez obzira na njegovo mitološko ime, vreme slično kalifornijskom, i fantastične gastronomske užitke u komšiluku.

U dvadeset prvom veku, međutim, Silicijumska dolina je dobila znatno žešću konkurenciju – što se ogleda u sve većem broju lokacija koje dodaju hemijski element svojim imenima: Silicon Alley (Njujork), Silicon Wadi (Tel Aviv), Silicon Sentier (Pariz), itd. U Londonu, na primer, pojava Silicon Roundabout u kasnim 2000-im gotovo da je zatekla britansku vladu nespremnom. Sada rebrendirana u Tech City, inovaciono čvorište smešteno u londonskom predgrađu, danas je evoluiralo u jedan od londonskih ključnih ekonomskih motora i magneta za talente.

Slični scenariji odvijaju se širom sveta. U Berlinu se navodno novi startap pokreće na svakih 20 minuta. Pariz je zauzet građenjem najvećeg inkubatora u Evropi u Al Fresineu (Halle Freyssinet). I u Tel Avivu, fraza “Startap Nacija” je od političkog slogana, postala ekonomska realnost.

Po prvi put, “jednorozi” (startapi čija je vrednost na berzi veća od milijardu dolara) više nisu isključivo ekskluzivitet SAD – realnost je da bi pre samo nekoliko godina to bilo nezamislivo. Bistre generacije mladih u celom svetu – od Mumbaija do Praga, Kenije i Singapura – igraju na kartu inovacija, i novca američkih fondova rizičnog kapitala, koji opstaju zahvaljujući jeftinim izvorima sredstava i zadovoljavaju svoje apetite za investiranjem preko okeana.

Postoji nekoliko faktora koji stoje iza ovog fenomena. U globalizovanom svetu, tokovi kapitala su se ubrzali i proširili svoj domet. Inovatori širom sveta su u stanju da obezbede podršku od tradicionalnih kapitalista ili od platformi za finansiranje iz sredstava građana kao što je Kickstarter. Ideje se kreću čak i brže – nošene, podržane i ojačane putem Interneta. I sposobnost da se one pretvore u realnost takođe drži korak, jer globalni lanci snabdevanja i nove tehnologije kao što je 3D štampa skraćuju put implementacije.

U međuvremenu, Velika Recesija koja je usledila posle globalne finansijske krize iz 2008. godine je potkopala tradicionalne industrije, stvarajući veliki suficit kreativnog talenta i pristupačnih radnih prostora. Veoma mobilna, dobro obrazovana, radna snaga koja prihvata rizike, konvergira ka gradskim čvorištima i uzbuđenjima gradskog života, uparena sa dostupnošću  deljivih radnih prostora i raznih pratećih mehanizama, pomaže da se održi taj inovativni zamah.

Bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dao je možda pitijski rezime atrakcija urbanog života. Govoreći na početku školske godine na univerzitetu Stenford 2013. godine odgovorio je: “Uveren sam da će se sve više i više Stenfordovih diplomaca seliti u Silicijumsku aleju (Silicon Alley u Njujorku), ne samo zato što je tamo najžešća tech scena u zemlji, već i zato što tu ima mnogo više toga što bi se moglo raditi petkom uveče nego na primer  posećivati Pizza Hut u Sanivelu. A možda će neko od vas uspeti da zakaže i spoj sa devojkom čije ime nije “Siri“(digitalni lični asistent instaliran na Apple handheld uređaje).

Blumbergu se generalno pripisuje da je bio jedna od glavnih sila iza uspona Silicijumske aleje. Tokom njegovog mandata kao gradonačelnika, on je finansirao tehnološke kompanije u ranoj fazi razvoja,  angažovao prvog člana administracije zaduženog za digitalni razvoj u gradu, a pokrenuo je i novi univerzitet sa idejom da razvija high-tech talente. Slične politike se sada sprovode u mnogim urbanim područjima, kako bi gradovi privukli kritičnu masu kreativnih, tehnološki pismenih ljudi.

Gradovi, kako to ističe nedavni izveštaj Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum), ubrzano postaju ne samo u razvoju inovacija, već i testiraju teren za nove tehnologije, kao što su reprogramabilni prostor, mobilnost zasnovana na samorukovođenju (automobilima bez vozača), urbanoj poljoprivredi i inteligentnom uličnom osvetljenju. U međuvremenu, aplikacije za deljenje vožnje kao što Uber i platforme za deljenje prostora kao što je Airbnb pokazuju kako su gradovi postali neki od najplodnijih okruženja za tehnološki razvoj. To je još jedan razlog zašto mnogi novi startapi puštaju korenje u urbanim centrima.

Najverovatnije je da je ovo širenje inovacija samo početak. Kao što internet nastavlja svoj prodor u sve aspekte naših života, ulazimo u, kako je to kompjuterski naučnik Mark Vajzer (Mark Weiser) definisao, eru “sveprisutnog računarstva” – u vreme kada je tehnologija toliko rasprostranjena da je”smeštena u pozadini naših života. “Ubrzo, nećemo moći da razlikujemo digitalni svet od fizičkog sveta. Era “Sveprisutnog silicijuma” je pred nama – i hvata koren u svim svetskim gradovima.

Project Syndicate.org

Budizam i biznis: Kazuo Inamori

Ovo je priča o budističkom svešteniku koji je postao milijarder ignorišući investitore.

04

Ako je ovaj 83-godišnji milijarder u pravu, jedna od najvažnijih lekcija u zapadnim poslovnim školama je prilično pogrešna.

Održivo investiranje

Slušate li sve te priče o fokusiranju na akcionare? Zaboravite ih, kaže Kazuo Inamori, preduzetnik, guru savremenog menadžmenta i budistički sveštenik. Umesto toga, posvetite svoje vreme tome da svoje zaposlene učinite srećnim. Inamori je ovu svoju poslovnu filozofiju iskoristio da pre više od pet decenija stvori giganta u elektronici, kompaniju Kjosera (Kyocera Corp), danas 64 milijarde dolara vrednog provajdera telekomunikacionih usluga poznatog kao KDDI Corp., spašavajući Japan Airlines Co. od stečaja 2010.

Iz sedišta Kjocere, s pogledom na brda i hramove nekadašnje prestonice Kjoto, Inamori neuvijeno izražava sumnjičavost prema zapadnim kapitalističkim metodama. Njegovi stavovi su podsetnik da mnogi bastioni japanskog poslovanja ne kupuju priču premijera Šinzo Abea da kompanije treba da budu mnogo posvećenije akcionarima.

“Ako hoćete jaja, morate voditi računa o koki nosilji”, rekao je Inamori u jednom intervjuu od 23. oktobra. “Ako zlostavljate ili ubijete koku, ona neće moći da nadalje radi za vas”.

To je stav koji ima svoju težinu, jer je Inamori veoma uspešan. KDDI i Kjosera zajedno vrede oko 82 milijarde dolara. Kada je Inamori imenovan za izvršnog direktora Japan Airlines 2010. godini, Inamori je imao 77 godina i nikakvo iskustvo u industriji. Već naredne godine, vratio je ovog avio-prevoznika na staze profita izvukavši ga iz stečaja. Tokom 2012. godine, Japan Airlines je ponovo listiran na Tokijskoj berzi.

02

Promena mentaliteta

Tajna je, kako Inamori to objašnjava, bila u tome da se promeni mentalitet zaposlenih. Nakon što je zauzeo mesto CEO odrekavši se plate, odštampao je malu „knjigu“ sa osnovnim postavkama svoje filozofije za svakog člana osoblja. U njoj je objasnio da će kompanija biti posvećena rastu. Takođe, dao je tu i širok osvrt na društveni značaj njihovog rada, izloživši budizmom inspirisane principe kako treba da žive zaposleni, a to je da budu skromni i rade pravu stvar. Ovo je zaposlene učinilo ponosnim na svoju kompaniju i spremnim da rade više kako bi njihova kompanija postigla uspeh, rekao je Inamori.

Ameba upravljanje

Ova doktrina se dobro primila u preduzeću, delom i zato što je linija između nečijeg rada i ličnog života zamagljenija u Japanu nego u SAD. Nisu sve Inamorijeve taktike ovako spiritualne. Njegov sistem “ameba menadžmenta” podrazumeva deljenje zaposlenih u veoma male jedinice koje same prave svoje planove i, iz sata u sat, prate svoj stepen efikasnosti koristeći originalni računovodstveni sistem. Njegov plan preporoda Japan Airlines je takođe podrazumevao i otpuštanje trećine zaposlenih, ili oko 16.000 ljudi.

“Lideri kompanija treba da teže tome da njihovi zaposleni budu srećni i materijalno i intelektualno”, rekao je Inamori. “To je njihova svrha, a ne da rade za akcionare.”

Iako to možda ne bi impresioniralo neke investitore, on u tome ne vidi ništa što bi moglo biti konfliktno. Ako su zaposleni zadovoljni, oni će raditi bolje i zarada će se poboljšati, rekao je on. Kompanije ne treba da se stide svog profita ako je on zarađen tako da doprinosi društvu i društvenom blagostanju, kaže Inamori. On je drugi sin u porodici sa sedmoro dece, i odrastao je u Kagošimi (Kagoshima), rodnom mestu poslednje pobune japanskih samuraja.

01

Inamorijev muzej

Iako Inamorijeve lekcije nisu uvek tipične za školske tekstove poslovnih škola, on se ne susreće sa manjkom ljudi koji su zainteresovani da od njega nešto nauče. Više od 4.500 vlasnika kompanija prisustvovalo je godišnjoj konvenciji njegove škole Sejvađjuku (Seiwajyuku) u Jokohami u poslednjem kvartalu. Inamori je tom prilikom izjavio kako volontira da bi posvetio vreme razgovoru sa ljudima, sve to kao dela svojih filantropskih aktivnosti koje takođe uključuju i Nagradu Kjota – japansku verziju Nobelove nagrade. Pored sedišta Kjosere u Kjotu, tu je i petospratni muzej posvećen Inamorijevom životu i filozofiji.

Kompanije koje je Inamori vodio povezane su i još nečim, a ne samo njegovim pristupom menadžmentu. Prema sajtu ove kompanije, Samsung je od 30. septembra ove godine postao najveći akcionar u KDDI sa 13.7 odsto glasačkih prava. Ulog je vredan $8.2 milijarde, što je skoro polovina Kjoserine tržišne vrednosti. Kjosera poseduje 2.1 odsto Japan Airlines, prema podacima koje prikuplja Blumberg (Bloomberg).

Neto vrednost imovine Inamorija i njegove porodice je 1,1 milijarda dolara, što ga je ove godine dovelo na 32. mesto 50 najbogatijih ljudi u Japanu, prema listi Forbsa (Forbes).

Oazis Menidžment (Oasis Management), čije je sedište u Hong Kongu, pozvao je ovog proizvođača elektronske opreme da kešira investitore tako što će prodati svoj udeo u japanskoj avio-kompaniji i smanjiti svoj udeo u KDDI. Zaključno sa sredom, Kjoserine akcije su porasle za 48% od dolaska Abea na čelo vlade u 2012, u poređenju sa benčmarkom od 84 odsto Topix indeksa (Tokyo Stock Price Index, indeksa Tokijske berze). Kjosera je (u danu pisanja ovog teksta) dodala još 1.4 odsto na tokijskoj berzi prema Topix-u, koji je porastao za jedan odsto. Stopa prinosa na sopstveni kapital, mera profita kojeg kompanije ostvaruju koristeći novac investitora bila je krajem septembra na 5.8, prema proseku Topix od 8.6%.

03

Najviši prinosi

Investitori “žele najveći mogući povraćaj novca i ja to razumem”, rekao je Inamori, govoreći u globalu o akcionarima. On kaže da njegov ulog u KDDI donosi dobru dividendu i služi kao tampon u teškim vremenima. “S vremena na vreme oni koji upravljaju kompanijom moraju da kažu ‘ne’ sebičnim zahtevima akcionara.”

Set Fišer, koji je načelu investicionog odeljenja Oazisa kaže da je to jedan način razmišljanja koji je zastareo, i ignoriše rizik koji poslovanje KDDI može da pričini svom osnivaču. Njegov fond je deo rastućeg talasa aktivista ohrabrenih naporima japanskog premijera Abea da firme učini odgovornijima prema akcionarima.

08“Mi smo akcionari, a ne ‘sebični akcionari’, rekao je Fišer putem e-maila. “Stav da menadžment ima obavezu da štiti poslovanje od akcionara je upravo ponašanje koje Abenomics želi da menja.”

Kada Inamori govori o tome da zaposleni treba da budu srećni, on onda ne misli kako oni treba da podignu „sve četiri u vis“ i planduju. Njegovo viđenje sreće je ono koje potiče od istrajnijeg rada, vrednoće veće od bilo koga drugog. Ovaj je stav kompletno je prožet budističkom idejom “Šođin” (Shojin), o uzdizanju duše kroz posvećenost zadatku. U knjizi iz 2004. godine, u kojoj je izložena njegova radna i životna filozofija, on se bavio rastućom tendencijom Japanaca da cene svoje vreme odmora i slobodnog vremena.

Inamorijev manje-ekstreman-kapitalizam je proizvod japanskog društva, za koje on kaže da je manje spremno da prihvati jaz između imanja i nemanja nego što su to zapadna društva. Rukovodioci to moraju uzeti u obzir, rekao je on.

“Kompanije ne pripadaju akcionarima, ali stotine ili hiljade zaposlenih su takođe uključeni”, rekao je Inamori. ” Koka mora da bude zdrava“.

 

Tom Redmond, Blumberg