Hladno je kul: pomama za svežom hranom s udaljenih meridijana


Prekookeanski brodovi-frižideri, takozvani „Riferi“ (Reefers) drže hranu svežom preko mesec dana i ne ‘unervoze’ jastoge. O ovom trendu piše Wall Street Journal.

U prošlosti su samo najveći distributeri, poput ekvadorskog Chiquita Brands, mogli da sebi priušte angažovanje teretnih brodova sa velikim hladnjačama.

U prošlosti su samo najveći distributeri, poput ekvadorskog Chiquita Brands, mogli da sebi priušte angažovanje teretnih brodova sa velikim hladnjačama.

Među trenutno najprofitabilnijim poslovima vezanim za globalni brodski transport sigurno je u samom vrhu prevoz rashlađenih prehrambenih proizvoda.

Potražnja za slanjem sveže hrane preko okeana je dvostruko veća nego za druge proizvode, kaže analitičar brodskih usluga Druri (Drewry).

Dva su razloga za procvat ovog trenda: kontejneri za hlađenje poznati kao “riferi” mogu držati hranu svežom više od mesec dana, omogućavajući distributerima da bezbedno širom sveta šalju sve – od soka od pomorandže do jastoga. U prošlosti su ova putovanja uglavnom bila rezervisana za banane, jer su samo glavni distributeri poput Chiquita Brands International Inc. mogli sebi priuštiti da angažuju teretne brodove sa velikim hladnjačama – uglavnom su to bile banane koje su iz Gvajakila u Ekvadoru isplovljavale ka svim većim svetskim lukama na severnoj hemisferi.

U međuvremenu, rastuće bogatstvo globalne populacije, naročito u Aziji, povećalo je potražnju za skupljom hranom.

“Srednjoj klasi koja je u usponu, osnovna hrana poput pirinča više nije dovoljna”, kaže Erik Legro (Eric Legros), šef operacija rifera pri francuskom gigantu u brodskom transportu CMA CGM. “Oni žele svoje voće, povrće i sveže meso, a to nagoni industriju da sve više proizvoda stavlja u hladni režim.”

Prema Druriju, rashladni boksovi čine 7% ukupne zapremine kontejnera, ali se potražnja u proteklih pet godina povećala za 5% do 6% na godišnjem nivou, u poređenju sa 2% do 3% za redovne kontejnere koji prevoze gotovo sve svetske proizvode.

Kontejneri, uključujući i rifere, godišnje transportuju teret u ukupnoj vrednosti od oko 4 biliona dolara (4 hiljade milijardi dolara).

Stijn Rubens, Drurijev viši konsultant u odeljenju za snabdevanje rekao je da plovidba sa svežim proizvodima pokazuje stabilan rast, ali da se na ovom „vrućem“ tržištu podržavaju i relativno novi proizvodi poput soka od pomorandže, farmaceutskih proizvoda, slatkiša i vejperske opreme (vejp, eng. „vape“: elektronske cigarete i lako isparive tečnosti koje se inhaliraju iz zadovoljstva i zbog arome, ili pak u cilju odvikavanja od cigareta).

Glavne riferske linije idu sa južne hemisfere ka severu. Tokom zimskih meseci, izvoznici iz Južne Amerike, Južne Afrike, Australije i Novog Zelanda prevoze sveže proizvode sa juga kako bi dopunili potražnju na severu. SAD i Kanada izvoze povrće, citruse i drugo voće, zajedno sa mesom i morskim plodovima, uglavnom u Aziju.

„Jagode su se u danskim prodavnicama do pre deset godina mogle naći samo tri meseca godišnje. Zahvaljujući riferima, sada ih ima tokom cele godine, a svi – od najmanjih do najvećih prevoznika – mogu se pridružiti lancu snabdevača”, kaže Anne-Sophie Zerlang Karlsen, šefica rukovodećeg menadžmenta kod danskog operatera Maersk Line, najveće brodske kompanije na svetu.

Jedan od manjih kupaca, Peru Sun Fruits Packs SA je prošle godine isporučio 700 rifera grožđa u Filadelfiju, kao i 220 kontejnera avokada u Španiju i Holandiju.

“Riferi su od apsolutno vitalne važnosti za naš posao”, rekao je Valter Munjoz, izvršni direktor kompanije Sun Fruits. “Sada možemo da pošaljemo čak samo jedan kontejner voća ka Evropi ili Sjedinjenim Državama po cenama do 50% višim od onih po kojima smo ih prodavali lokalnim tržištima u Južnoj Americi”.

Prevoz grožđa iz Perua za Filadelfiju traje 18 dana. Voće se “uspava” u kontrolisanoj atmosferi, koja odlaže proces sazrevanja pre nego što se distribuira supermarketima na istočnoj obali SAD.

Sve do kraja 1990-ih, sveži proizvodi isporučivani su kontejnerskim brodovima uz raznu drugu robu – prevoženi su teretnim brodovima opšte namene sa velikim frižiderima – od lokacije proizvodnje do samo jedne destinacije.

Teret je obično bio ograničen na banane, a brodove su koristili mahom glavni distributeri poput Čikite. Manji proizvođači, koji sebi nisu mogli da priušte angažovanje takvih brodova, ograničavali su se na lokalna tržišta.

Čikita je postepeno smanjivala svoju “veliku belu flotu” – ofarbanu belom bojom kako bi se sprečilo pregrevanje banana – da bi se vremenom sasvim prebacila na rifere. Čikita je početkom ove godine zakupila kontejnerske brodove i od Maerska naručila 2.500 rifera koji prate atmosferu i stanje unutar kontejnera, kontrolišući količinu ugljen-dioksida, kiseonika i azota kako bi se sprečilo rano zrenje voća i povrća. Brodski prevoznici imaju vidljivost tereta uživo, putem satelitskog praćenja.

Riferi prebacuju teret na manje brodove, jer su takse za vozarinu daleko niže ako se primopredaja izvrši na moru tj na vodi, nego na kopnu

Riferi prebacuju teret na manje brodove, jer su takse za vozarinu daleko niže ako se primopredaja izvrši na moru tj na vodi, nego na kopnu

“Riferi su nam pomogli da izgradimo konzistentnost sa redovnim planiranim plovidbama tokom cele godine, dok iz suprotnog smera, sa severa ka jugu, imamo u rasporedu tri čarter-broda sa jabukama”, objašnjava Tim Klark, potpredsednik globalne prodaje u prevoznoj kompaniji Issaquah, delu međunarodnog transportnog lanca Vanguard International Group.

Vangard u svom operativnom sastavu ima oko 9.000 kontejnera namenjenih prevozu voća, pre svega jabuka, krušaka, višanja i citrusa koji sa farmi u SAD, Novom Zelandu, Južnoj Africi i Čileu kreću put azijskih tržišta.

Pored toga što su u mogućnosti da svežu hranu šalju s jednog na drugi kraj sveta, špediteri takođe imaju koristi od niskih troškova kontejnerskih taksi tj vozarine, jer se sav teret iz kontejera prebacuje na vodi, a ne na kopnu.

Maersk i CMA CGM žele da prošire svoje poslovanje dodavanjem novih proizvoda koji se sada transportuju i vazdušnim putem.

Satelitsko praćenje prevoza i primopredaje tereta sa rifera na manje brodove, uz direktnu kontrolu uslova u kojima se hrana transportuje

Satelitsko praćenje prevoza i primopredaje tereta sa rifera na manje brodove, uz direktnu kontrolu uslova u kojima se hrana transportuje

“Na tržištu postoji ogromna potražnja za svežim rezanim cvećem poput ruža. Tražimo načine kako da usporimo njihovo cvetanje”, rekla je Anne-Sophie Zerlang Karlsen iz Maerska.

Iako za sada u malim količinama, CMA CGM je napravio odlučujući proboj u prevozu živih jastoga iz Kanade u Evropu. Samo se jedan odsto živih jastoga transportuje riferima.

U cilju uspešnog transporta živih jastoga, sistem filtracije u frižiderima oponaša temperature okeana, nivoe kiseonika i kvalitet vode.

“Naplaćujemo istu cenu kao i za avionski prevoz, ali nema više ni stope smrtnosti koja je u riferima sasvim anulirana”, rekao je Legro. “Dok  jastozi transportovani avionom usled stresa oslobađaju amonijak, što ponekad oseti i vaš nos nad tanjirom.”

 

WSJ

Obnova političke moći: Ministarstvo finansija evrozone


Mario Dragi (Mario Draghi) je predložio stvaranje funkcije Evropskog ministra finansija koji bi, nakon uvođenja evra, bio prvi korak ka istinskoj evropskoj integraciji i još jedno odricanje od nacionalnih ovlašćenja i interesa. Ovim se potvrđuje ono što su sociolozi već neko vreme govorili: u današnjem globalizovanom svetu, nacionalni suverenitet je neefikasan i zastareo. Ali, takođe, to predstavlja i pokušaj obnove moći u sferi politike.

Predlog, čiji je kreator Mario Dragi, a kojeg su usvojili predsednici nemačke i francuske centralne banke, Jens Vajdman (Jens Weidmann) i Fransoa Vilro de Galo (François Villeroy de Galhau), naime, da postoji jedan super-ministar zadužen za evrozonski Trezor – sada je predmet rasprave EU eksperata. To je prvi korak ka stvarnom ujedinjenju, i istovremeno bolno odricanje od  nacionalnih povlastica i privilegija, po kojima je svaka nacija za sebe, prvenstveno, važna – samoj sebi.

03Ova posebna prava koje gaje vladajuće elite, međutim, sve više i sve brže jenjavaju, kako zbog široko rasprostranjene prakse decentralizacije tako i zbog krize nacionalne države koja je nastupila sa zalaskom post-Vestfalskog modela, za koje je važio princip “Cuius regio, eius religio” (lat.: čija je zemlja, onoga je i vera), načela iz trećeg člana Augsburškog verskog mira, između protestanata i katolika (1555), naime: da vera vladara određuje versku pripadnost podanika. Ovakav stil vladavine nacionalnim državama je preovladavao od 17. stoleća.

Ono što je predstavljeno kao potencijalno sredstvo za sprečavanje potresa u ekonomiji koja se otela kontroli jeste i nešto više od toga: to je kretanje koje je od ogromnog i nesagledivog istorijskog i kulturnog značaja. To, na prvom mestu, potvrđuje ono što sociolozi ponavljaju već neko vreme: nacionalni suvereniteti više nemaju razloga da postoje u današnjem globalizovanom svetu. I, što je najvažnije – ne postoje lokalna rešenja za globalne probleme.

Suočen sa dokazima o raskidu između vlasti i politike, predlog za kreiranje Evropskog ministarstva trezora deluje kao hitan pokušaj da se politici konačno povrati izgubljena moć, poluge vlasti koje joj nedostaju, iako treba uzeti u obzir da vlasti i moći nije potrebna politika, a da je politika beskorisna bez moći i vlasti. U stvari, ekonomskoj moći više nije potrebna politika, posebno iz razloga što bi se mogla odvojiti od bilo kakvih nacionalnih veza – ekonomske moći su odigrale značajnu ulogu u suzbijanju i obuzdavanju potencijalnih nacionalnih agresija.

Ravnoteža između moći i politike počivala je na prisustvu jedne suverene države koja bi mogla nametati svoje zakone na svojoj teritoriji. Slabljenje države i otvaranje granica – što ne podrazumeva samo kulturnu razmenu, imigraciju ili slobodu putovanja to jest kretanja – učinile su da održavanje ravnoteže nemogućim. Ovi faktori osujećuju svaki pokušaj kontrolisanja ekonomije – koja esencijalno funkcioniše kao transnacionalna,  preko svih granica – dok, u velikoj meri, utiču na lokalnom nivou.

07Prva reakcija na ovaj epohalni raskol – na ovaj kolosalni rascep između globalnog i lokalnog, kao i slabljenje državnih ovlašćenja – ogleda se u sve većoj važnosti gradova kao mesta koegzistencije; gradovi su, naime, mesta na kojima se oživljava i generiše osećaj zajedništva i razvija upravljanje veštinama orijentisanim na ljudske odnose u društvu.

Povratak u grad, u Polis, znak je duboke potrebe za sigurnošću, kako bi se ponovo osvojile referentne tačke i društveni identitet, koji se mogu održavati jedino u ograničenom, definisanom okruženju.

06Ali, u međuvremenu, promenile su se lokalna slika i situacija; one su se proširile izvan doskora tradicionalnih granica, poput zajednica koje su se proširile na prostore koji su dosad bili nezamislivi, a sve to zahvaljujući sve lakšoj, jednostavnijoj i masovnijoj komunikaciji. Koncept današnje zajednice danas se širi na desetine kilometara od centra, idući daleko izvan obodnih naselja; obuhvata udaljena predgrađa koja su dostupna zahvaljujući brzim vozovima, i koji su povezani sa gradskim jezgrom putnom mrežom ili šinskim saobraćajem.

Polis treba da postane prostor kojim čovek u gradskoj zajednici može da dominira, zamenjujući tako ideju nacije sa samim sobom kao pojedincem, a što objašnjava sve veći značaj koji gradonačelnici sada imaju širom sveta, kao referentne tačke jedne zajednice kojoj je potrebno da samostalno upravlja.

08Ukoliko je odricanje nacionalnog suvereniteta prvi korak ka pronalaženju globalnog rešenja za probleme koji više nisu samo lokalne prirode, to samo pokazuje da su nacionalne države iscrple svoju istorijsku ulogu i da su svesne svoje nesposobnosti da efikasno upravljaju politikom. Međutim, prenošenje nadležnosti sa nacionalnog na evropski nivo je samo jedan prelazni moment ka jednom društvenom entitetu koji treba da deluje kao zamena za državu/stanje koji još uvek ne postoje.

Današnja Evropska unija, što se toga tiče, nije ništa drugo nego embrion koji je još uvek u fazi razvoja, kojim upravlja grupa samodovoljnih zvaničnika i u čijim se zatvorenim grupama pokazuje izrazita solidarnos – ali su i izolovani od ostatka zajednice te stoga lišeni sopstvene demokratske reprezentativnosti. Oni komuniciraju sa “pro-tempore” (trenutnim, tj. privremenim) predstavnicima nacionalnih država, ali nemaju direktnu vezu sa stanovništvom.

Odsustvo društva – “kraj društva”, kao što Alen Turen (Alain Touraine) ukazuje u svojoj knjizi sa apokaliptičnom intonacijom (La fin des Sociétés, 2014) – predstavlja suprotnost zajednica koje su ponovo nastale u Polisu. Ovde, u zajednici, lična, direktna veza je ono na štaa se obraća pažnja, u naporu za ponovnim uspostavljanjem uslova i stanja za demokratiju.

Sadašnji egzistencijalni modalitet – postepeno pražnjenje nacionalnog suvereniteta i progresivno delegiranje funkcija u Evropsku uniju – otkriva postojanje Gramšijevskog tipa “interregnuma”, to jest istorijskog međuprostora između kraja države i uspostavljanja nove formacije, koja ne može biti ništa drugo do suštinski demokratska. Iz tog razloga, kao i u bilo kom drugom  interegnumu, prethodni zakoni kao i oni novi koji tek treba da bude napisani nisu više od bilo kakve vrednosti. Čini se kako je jasno da se dinamizam novog sveta u nastajanju kreće u smeru potrebe za suživotom između zajednice i društva. Ovo je jedan vitalni kompromis koji u sebi objedinjuje lokalne zahteve – bliske pojedincu u gradovima – sa zahtevima jednog “udaljenijeg”, globalnog društva, sa kojim je, štaviše, izgradnja međusobne veze i odnosa  od  vitalnog značaja.

Carlo Bordoni, Social Europe 4. Mart 2016