Vuhan, par zanimljivosti (bez korona virusa)

Šta bi trebalo znati o kineskom gradu Vuhanu, izuzev aktuelnog straha od korona virusa? Vladimir Menkov, koji već duže vremena boravi u Kini predlaže da vidite, recimo, kako izgledaju neke građevine nalik pečurkama:

Vuhan je, verovatno, grad koji je najbliži geografskom centru Kine. Nalazi se na ušću Jangcea i reke Han, gde ih prelazi glavna železnička pruga na potezu PekingHong Kong, otprilike na polovini puta između Sečuanskog basena (porečja) i istočne obale.

Zbog svog položaja, Vuhan ima najbolje železničke veze. Iz Vuhana do brojnih velikih kineskih gradova možete stići za 4-6 sati vožnje mega-brzim vozom, ili vozom koji saobraća tokom noći (večera u Vuhanu, sutrašnji ručak u Gujlinu ili Šjamenu, Landžou ili Pekingu). Sa tri glavne železničke stanice u Vuhanu kreću direktne linije do svih provincija i autonomnih regiona kontinentlne Kine, uključujući i one najudaljenije kao što su Hejlonžjan, ostrvo Hajnan, Tibet ili Šinđjan.

Tu je i prilično dobar aerodrom, nedavno proširen i povezan sa gradom kako vozom tako i podzemnom železnicom. Vuhan nije samo jedno od glavnih čvorišta nacionalne železničke mreže, već i čvorište za dobar broj direktnih međunarodnih letova, do mesta kao što su Pariz, Moskva, Tokio i Bangkok. Imaju direktne letove i ka gradovima u Severnoj Americi.

Istorijski gledano, današnji Vuhan je, zapravo, u prošlosti bio prostor na kojem su ponikla tri grada: Vučang – stari, utvrđeni deo grada (južno od reke Jangce), komercijalna rečna luka Henkau koja je pod stranim koncesijama i u kojem se nalaze konzulati i fabrike za pakovanje čaja (severno od Jangcea i Hana), dok je treći deo industrijska oblast Hanjang (na području između obala Jangcea i Hana). Sva tri grada su se objedinila u Vuhan nešto pre Drugog svetskog rata.

(Foto: Umetničko delo u Laboratoriji za vodene resurse Univerziteta Vuhan, prikazuje Jua Velikog koji se bavi posledicama Velikog potopa, potpomognut najboljim predstavnicima kineskog naroda i jednom opismenjenom kornjačom).

Vuhanov prvi most preko Jangcea otvoren je 1957. godine. On je zamenio dotadašnji trajekt, postavši prva ikada fiksna veza između autoputa i železničkih mreža severnog i južnog dela Kine. Drugi most otvoren je 1995. godine. Sada Vuhan ima više od deset mostova preko Jangcea – a uskoro i tunel ispod reke, čija je izgradnja u toku.

A ukoliko ste toliko skloni avanturi, i uz veće doze poleta, zapravo vam nije potreban most ili čak trajekt da biste prešli Jangce kod Vuhana. Istorija je zabeležila i kineskog predsednika, Mao Cedunga, koji je preplivao ovu reku 1966. godine, a neki to rade i danas, uprkos nezamislivo zgusnutom brodskom saobraćaju.

(Foto: Ako sami plivate preko Jangcea, preporučuje se da za nogu zakačite mini-bovu ili da pojas za spasavanje stavite na nanogicu. Ovo se preporučuje iz bezbednosnih razloga – iako ste dobar plivač, brodovi i čamci vas neće lako uočiti bez neke vrste oznake. Ova fotografija je snimljena sa novog, Drugog mosta)

Kada sam prvi put posetio Vuhan 2008. godine, grad je imao jednu podzemnu liniju (zapravo, izdignuti laki šinski voz koji je povremeno išao pod zemljom), što nije bilo naročito korisno (izgrađen je tamo gde je to bilo jednostavno zato što su duž te rute imali staru, „razbarušenu“ odnosno neorganizovanu i razbacanu železničku mrežu). Danas ovaj grad poseduje jedan od najvećih svetskih podzemnih sistema, čija je jedna linija po pravcu dugačka 60 km. Za razliku od Njujorka ili Moskve, velika većina stanica metroa ima mokri čvor i toalete (razumno čiste i besplatne za upotrebu).

Nedavno je izgrađeno i nekoliko tramvajskih tračnica; Ne znam koliko su praktične – ovih dana bi ih trebalo isprobati:

(Foto: tramvaj u Vuhanu. Umesto fiksne nadzemne mreže za trole, tramvaji imaju svoje baterije koje se na svakoj stanici pune iz nadzemne trole, povezane na trafo. Čini se da je to uobičajen način u novim kineskim tramvajskim sistemima).

Vuhan je jedan od prvih gradova u Kini koji je izgradio putničku mrežu prigradskih i međugradskih pruga. Čini se da je ova mreža sada malo iskorišćena (po par desetina vozova dnevno na svakoj od četiri linije), ali pretpostavljam da je izgrađen za budućnost, „onda kada grad bude odrastao“. Tako će se, shodno narastajućem broju stanovnika, dodavati više vozova i vagona, koji će ići učestalije; stambeni objekti duž ove četiri linije u predgrađu se ubrzano podižu, pa je takav urbanistički plan više nego dobro osmišljen.

Kao i kod drugih mega-gradova, tako je i sa Vuhanom: svaka gradska oblast ima neki svoj specifičan karakter, ali i ekonomiju – njihovi privredni profili se razlikuju. Delovi Hanjanga na jugozapadu Vuhana popularno nazivaju „Auto gradom“. Vučang, koji se nalazi na jugoistoku grada je „Dolina optike“ (Guanggu 光, guāng gǔ); pretpostavka je da je ova oblast odgovor provincije Hubej na kalifornijsku Silicijumsku dolinu. Centralni deo Vučanga je sedište ogromnog broja univerziteta. Hankou, oblast koja zahvata rečne obale (reka Han) su staro jezgro ovog grada pa se, shodno tome, obnavlja kao područje od istorijskog značaja.

(Foto: bivša Ruska pravoslavna crkva u Hankouu, kojoj je manje-više vraćen njen prvobitni izgled).

Leta u Vuhanu su notorno vruća (odlična klima za uzgoj kikirikija, kao što se može videti u selima oko Vuhana, ali i za lotose (koren, stabljika i seme), kojih ima na bilo kojem od brojnih jezera i ribnjaka u samom gradu. Čak imaju i spomenik lotosovom korenu (isečen, veoma je dobar u svinjskoj čorbi, a od njega se mogu praviti i razni slatkiši):

Zime su prilično blage; temperatura je obično nekoliko stepeni iznad nule. Zimi, još uvek možete doživeti nekoliko velikih snežnih padavina, što lokalna subtropska flora dobro podnosi.

Sneg u Vuhanu

Vuhan je sinonim za ogromne količine vode i vodenih tokova. Pored svoje dve velike reke, grad ima na desetine jezera, velikih i malih. Ponekad plivam Žutom ili Crvenom rekom, ali se i dalje držim na odstojanju od Jangcea (kao i od Bele reke), iako njima pliva dosta žilavih ljudi iz Vuhana. Istočno jezero u Vuhanu je prilično prijatno za plivanje.

Grad je morao da potroši mnogo novca kako bi se gotovo celokupno područje oko Istočnog jezera pretvorilo u ogroman park (u stvari, nekoliko odvojenih ali međusobno spojenih parkova, od kojih je svaki po površini u rangu Central parka u Njujorku). Nekolikim malim selima u tom kraju bilo je dozvoljeno da prežive, i sada su sa svih strana okruženi ovim parkovima.

Da bi se smanjilo zagušenje u saobraćaju, grad je nedavno pretvorio većinu glavnih saobraćajnica u ulice na dva nivoa, pa lokalni transport i autobusi saobraćaju u „prizemlju“ na donjem nivou, dok je prolazni saobraćaj podignut. Ovo mora da je bilo veoma skupo, i izgleda prilično daleko od lepog. Sa druge strane, ovim konceptom se verovatno zauzima daleko manje prostora. Takođe, izdizanje jednog dela saobraćaja manje smeta žiteljima te oblasti, ali se ublažava i narušavanje građevinskih konstrukcija obližnjih stambenih objekata – efekti vibracije tla usled saobraćaja su daleko manjeg intenziteta nego što su to mreže brzih puteva kakve imaju gradovi poput Indijanapolisa ili Los Anđelesa.

Govoreći o kvartu u kojem stanujem, ovih dana građevinari Vuhana planski ruše čitave kvadratne kilometre šestospratnih stambenih zgrada, izgrađenih u periodu od 1980. do 1990. (da ne govorimo o starijim, manjim zgradama); umesto njih će se izgraditi kvadratni kilometri objekata od 25 ili 30 spratova. Dobra stvar je što će, kada se završe, podzemna železnica već biti tamo, tako da – nadajmo se – više neće biti raskopavanja ulica

Semenare u Vuhanu

Čitav blok oko ulice Džongšan zauzimaju radnje koje prodaju vrtno semenje. Blok je u blizini železničke stanice Vučang i nekih autobuskih stanica, pa je pogodan za pristup posetilaca (radnje sa biljnim semenjem su, naravno, prilično česte u Kini, ali ih nikada nisam video u tolikom broju na jednom mestu).

 

Vladimir Menkov, Quora

Od zarđalih pogona do najpametnijih mesta na Zemlji

Frustracija zbog navodnog ekonomskog pada Amerike je bila u fokusu ove predsedničke kampanje. Jasno je da se veliki broj Amerikanaca oseća izdanim od strane vlade, ili od strane privatnog sektora, ili od oba. U mnogim aspektima njihov bes je opravdan: u poslednjih nekoliko decenija, milioni radnih mesta preselili su se u inostranstvo, ovaj period je bio obeležen stagnacijom za mnoge, a napredak je postao koncentrisan u rukama nekolicine.

Ovaj narativ je bio posebno snažan u bivšim industrijskim oblastima koje su razorene ogromnim gubitkom radnih mesta. Ali, kako potvrđuje jedna vrlo važna nova knjiga, prošlost ne mora da bude uvod u konstantnu stagnaciju. U knjizi “Najpametnija mesta na Zemlji: Zašto su države u industrijskom pojasu tačke globalne inovacije u nastanku” (The Smartest Places on Earth: Why Rustbelts* Are the Emerging Hotspots of Global Innovation,”)  Antoan van Agtmael i Fred Bakker tvrde da su ekonomski i tehnološki trendovi omogućili da mnogi stariji industrijski gradovi u Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi ponovo napreduju.

U očima van Agtmaela (investicionog gurua koji je skovao termin “tržišta u nastajanju”, kao i osnivača i finansijera Instituta Brukings) i Bakkera (bivšeg glavnog urednika najvećih holandskih finansijskih novina), mnoga od ovih mesta imaju potencijal da postanu žarišta inovacija i naprednih proizvodnih kompleksa u narednim decenijama. Mesta poput Akrona, u Ohaju i Olbanija, u državi Njujork u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Ajndhovena i Drezdena u Evropi imaju snažnu industrijsku ekspertizu, istraživačke institucije svetske klase, duh multidisciplinarne i multisektorske saradnje, kao i osećaj hitnosti – one vrste koji može da dođe jedino iz onih sredina koji su u poslednjih nekoliko decenija dotakle samo ekonomsko i socijalno dno.

Po van Agtmaelovom i Bakerovom mišljenju, priroda globalne konkurentnosti se dramatično promenila u poslednjih nekoliko decenija. U ranim fazama globalizacije, kompanije su davale prioritet jeftinoj radnoj snazi u odnosu na ukupnu vrednost proizvoda. Finansijski pritisci naterali su mnoge firme da smanje svoje istraživačke budžete i autsorsuju inovacije u proizvodnim procesima. Rezultat: milioni radnih mesta preseljeni su u inostranstvo, kompanije su postale manje inovativne, a proizvodni procesi bili su zaglavljeni u prošlosti.

Ali, digitalna revolucija je “zaskočila” outsourcing, odnosno izmeštanje poslova na druge lokacije, stvarajući novu paradigmu koja je veoma povoljna za ekosisteme koji postoje u Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi. Danas, skoro svaka industrija (uključujući i proizvodnju) sadrži neku vrstu softvera u proizvodnji, a robe sa visokom dodatom vrednošću su sve opremljenije tehnologijom koja omogućava brzu povratnu informaciju prema korisnicima, pristup bazama podataka, i povezanost sa industrijskim internetom (Internet of Things). Ove digitalne tehnologije su gotovo isključivo stvorene u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, a preduzeća otkrivaju da je korisno da povežu fizičku proizvodnju roba sa uvođenjem softverskih komponenti proizvoda. Prednost jeftine radne snage gubi prevagu u odnosu na prednosti koordinisane proizvodnje i softverskog dizajna.

Osim toga, najznačajniji pomaci u nauci i tehnologiji se dešavaju na mestima ukrštanja različitih disciplina. Nova naučna otkrića su proširila granice tradicionalnih industrija, stvarajući nove mogućnosti i postavljajući nove tehnološke granice u industrijama na kućnom pragu.

Kombinacija ovih faktora je u prvi plan izbacila veliki broj starijih industrijskih gradova i postavila ih na prvu liniju fronta globalnog naprednog industrijskog poretka. Akron, nekadašnji glavni grad sveta za automobilske gume je sada lider u naprednim polimerima. Albani je sebe izbacio u sam vrh nanotehnologije. U Evropi, Ajndhoven je pretvorio bivšu zgradu Philips Electronics u jedno od vodećih svetskih tehnoloških čvorišta. Drezden je dom niza svetskih proizvođača poluprovodnika. Svi ovi gradovi neguju duboko međusobno isprepletani ekosistem talentovanih radnika i kulturu razmene znanja između lokalnih velikih kompanija, industrijskih klastera i akademskih centara.

Van Agtmael i Bakker naglašavaju ključnu ulogu koju “konektori” igraju u pretvaranju pojasa zarđalih industrijskih postrojenja (Rustbelts) u pojas novih znanja (Brainbelts). Inovacija je danas, u svojoj suštini, multidisciplinarni poduhvat, i da bi ovi gradovi u potpunosti iskoristili svoje specifične resurse, oni moraju da imaju aktere koji rade kao posrednici između sektora, a to su akademske zajednice, filantropi, i vlade. Svi Brainbelts čije primere navode van Agtmael i Bakker vođeni su od strane lica ili organizacija koje su uspele da osnaže i povežu kolektivnu viziju, dovedu sve igrače za sto, i koordinišu napore različitih sektora.

Stvaranje kvalitetnih mesta takođe igra važnu ulogu u pretvaranju Rustbelts u Brainbelts. Kada se napredne industrije grupišu zajedno u određenom, gusto geografski naseljenom prostoru, to im olakšava preciznost međusektorskih interakcija koje pokreću inovativne aktivnosti. Ove oblasti, poznate kao okruzi inovacija, takođe pružaju okruženje koje privlači i zadržava talentovane radnike, u kojem svi žele da žive, rade i učestvuju u gusto naseljenim urbanim sredinama koji sadrže visoke koncentracije kulturnih sadržaja, transportnih veza, kao i atraktivne javne prostore.

Kako van Agtmael i Bakker ističu, osnova konkurentnosti u 21. veku je znanje. Mnogi od naših bivših industrijskih gradova, zahvaljujući svojim univerzitetima i industrijskoj prošlosti, imaju značajne resurse u tom pogledu. I tako će uspeh ili neuspeh tih mesta u 21. veku u velikoj meri biti određen njihovom sposobnošću da dobro iskoriste ovo znanje.

Kako se predsednički izbori budu približavali, pažnja američke nacije će biti sve više posvećena bojnom polju u državama kao što su Ohajo, Mičigen i Severna Karolina. Umesto da se odamo iskušenju kanalisanja naših energija u bes prema nekadašnjim politikama, hajde da započnemo konstruktivnu diskusiju o tome kako možemo najbolje da iskoristimo obnovljeni potencijal ovih starijih industrijskih oblasti. Van Agtmael i Bakker su obezbedili provokativan uvod u te razgovore.

*Rustbelt (okrug rđe je termin koji se ustalio kao ime za region koji obuhvata severnije države u SAD, pojas Velikih jezera i države na Srednjem zapadu, i odnosi se na ekonomski pad, gubitak stanovništva i urbano propadanje usled smanjenja njegovog nekada moćnog industrijskog sektora

Bruce Katz i Mark Muro, Brookings

Romansa između Zapada i renminbija

Kinezi gube poverenje u svoju valutu. Suočena sa posustalim ekonomskim rastom, Narodna banka Kine (PBOC) je pojačala napore da uspostavi stabilnost svog renminbija, koristeći svoje ogromne devizne rezerve kako bi podržala postojanost deviznog kursa i zaustavljanje odliva sredstava koja su počela da odlaze iz zemlje. Guverner PBOC, Džou Sjaočuan (Zhou Xiaochuan), je više puta ponovio da nema osnova za nastavak depresijacije, ali malo ga u zemlji, izgleda, malo ko sluša. Samo u poslednjem kvartalu 2015. godine, neto odliv kapitala iz Kine iznosio je 367 milijardi dolara.

Pa ipak, poljuljano poverenje u Kinu nije sprečilo Zapad – a Evropu posebno – da udvostruči svoje uloge u baratanju kineskom valutom. Kada je prošlog decembra Međunarodni monetarni fond saopštio da će se renminbi pridružiti dolaru, britanskoj funti, evru i japanskom jenu u valutnoj korpi koja leži u osnovi vrednovanja valutnih jedinica ove svetske finansijske organizacije, takozvana “Korpa na Specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights, SDR)”, svakako da je ova odluka bila politička.

06Sporazumom članica Međunarodnog monetarnog fonda iz 1974. godine, zlato je prestalo da se koristi kao merilo vrednosti jer je zbog krize na berzama izgubilo svojstvo sigurnog i stabilnog merila vrednosti. Umesto zlata uveden je SDR. SDR služi kao mera veličine nacionalne ekonomije i količina do koje MMF može privremeno da otkupi nacionalnu valutu radi uravnoteženja bilansa plaćanja pojedine članice. SDR se koristi i u trgovačkom i pomorskom pravu a određuje se na temelju dnevnog proseka srednjih vrednosti četiri – a odnedavno, s Kinom i njenim renminbijem, pet svetskih valuta – to je tzv. valutna korpa (eng. “currency basket”): USD, EUR, JPY, GBP, RMB

Malo je onih koji bi mogli da tvrde da renminbi (renminbi: na kineskom “domaća valuta”, u svetu poznatija pod nazivom juan), ispunjava kriterijume MMF-a za uključivanje u korpu valuta SDR. On, pre svega, nije u slobodnoj razmeni niti je u globalnom slobodnom opticaju, a pristup njemu je ograničen i unutar a i izvan Kine. Neke filijale kineskih banaka u inostranstvu nude štedne uloge u kineskoj valuti, dok kvalifikovani investitori mogu da otkupe dužničke instrumente vezane za renminbi. Ali, je obim je ograničen.

07

Pojašnjenja radi, treba reći da se vrednost renminbija pokazala solidnom – barem u statistici vezanoj za trgovinu. Prema podacima svetske finansijske mreže SWIFT, ovo je druga najkorišćenija valuta u finansijskoj trgovini, ispred je evra a na petom je mestu u smislu međunarodnih plaćanja. Ovi podaci su, međutim, naduvani transakcijama Hong Konga, koje čine približno 70% međunarodnih trgovinskih plaćanja u kojima se trgovalo renminbijem. Kada je u pitanju renminbi, tek je nekoliko ugovora realizovano trgovinom ovom valutom; ostalo je, mahom, dolarsko plaćanje u finansijskim transakcijama. Dolar i dalje ostaje kralj u fakturisanju, sa evrom koji ga sledi ali daleko iza. Čak su i akcije u japanskom jenu i britanskoj funti, iako veoma skromne po obimu, i dalje većeg obima nego deonice u renminbiju.

[*SWIFT (skr. od engl. Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) je glavna tehnološka i komunikaciona mreža deviznih transakcija u svetu, osnovana 1977. godine SWIFT omogućava formiranje globalnog deviznog tržišta u pravom smislu reči. SWIFT – svetsko udruženje međubankarskih finansijskih telekomunikacija je osnovano 1970. u formi neprofitnog akcionarskog društva, a od 1977. počinje da obavlja poslove u mnogo većem obimu nego do tada. SWIFT se sastoji iz tri bazična dela, i to: mreže, zajedničkog (standardnog) jezika i koordinisanja sistema]

Odluka MMF-a da kinesku valutu pridoda SDR valutnoj korpi uveliko duguje odlukama Sjedinjenih Država da napravi ustupke Evropi. SAD su godinama tvrdile da bi renminbi mogao biti uključen u SDR samo ukoliko je Kina otvorila svoj kapitalni račun, dozvoljavajući time da njena valuta pluta slobodno, kao i samo ukoliko bi imala jednu nezavisniju centralnu banku. Ništa od ovoga nije se desilo.

Međutim, nakon što je Kina osnovala Azijsku infrastrukturno-investicionu banku uz podršku Evrope, Sjedinjene Američke Države pristale su da odustanu od svojih primedbi. Na kraju krajeva, SDR korpa ima sporednu ulogu u globalnim finansijama, a na priznavanje vrednosti renminbija (što znači juana) gleda se kao na malu cenu koju treba platiti kako bi se Kina “ugradila” u već postojeće institucije Breton Vudsa (Bretton Woods).

Ulaganje Evrope u renminbi, međutim, daleko prevazilazi političku simboliku. Lideri evropskog kontinenta bili su veliki zagovornici internacionalizacije juana, podržavajući napore reformski orijentisanih zvaničnika kao što je Džou. Uključivanje kineske valute u SDR bi, kako se mnogi nadaju, moglo ohrabriti Kinu da dodatno liberalizuje svoj kapitalni račun.

01

Evropske vlade i centralne banke takođe aktivno rade na tome da renminbi postane održiva rezervna valuta, kao i da se poveća trgovina sa Kinom. Britanski kancelar Džordž Ozborn (George Osborne) je jasno i glasno izrekao kako bi voleo da London bude najvažnije off-shore tržište za trgovinu i usluge kroz renminbi. Stoga nije slučajno što je, tokom državničke posete predsednika Si Đinpinga (Xi Jinping) Velikoj Britaniji u oktobru 2015. Kina izabrala upravo London za  emitovanje svojih državnih obveznica.

Ostatak Evrope je pojednako oduševljen. Danas, Stari kontinent predstavlja sigurnu luku za najveći broj bankarskih kliringa* u renminbiju. Ofšor renminbi čvorišta su se pojavila i zaživela u Frankfurtu, Parizu, Milanu, Luksemburgu, Pragu i Cirihu (Zürich), a većina centralnih banaka u Evropi je dodalo – ili upravo dodaju –  kinesku valutu u svoj portfolio. Kineska Narodna banka i Evropska centralna banka su oktobra 2013. potpisale bilateralni sporazum o valutnoj razmeni (svopu) za 45 milijardi evra (50 milijardi američkih dolara), što je dosad najveći kineski svop izvan Azije.

09[* Kliring (engl. clearing), obračun međusobnih dugovanja i potraživanja njihovim prebijanjem (kompenzacijom) tako što se podmiruje samo potražni saldo. Danas se primenjuje i pri obračunavanju dugovanja i potraživanja između dveju zemalja. **Svop (Swap), oblik osiguranja zbog kursnog kamatnog ili kreditnog rizika. istovremena kupovina i prodaja odredjene valute s tim da se jedna od radnji (bilo kupovina bilo prodaja) odvija sa valutom SPOT a druga radnja sa valutom FORWARD (videti ovde i ovde)].

Podizanjem juana kao rezervne valute, Evropa se nada podršci liberalnih struja unutar Kine i pozdravljaju pridruživanje ove zemlje jezgru najvećih svetskih sila, kojoj je odsad omogućeno da i ona odlučuje I ima svoj glas o globalnim monetarnim pitanjima. Nažalost, međutim, jer ovo je učinjeno u trenutku kada je renminbi na udaru spekulacija pa i sami Kinezi počinju da u nju gube poverenje. Evropski napori bi mogli uroditi plodom. Ipak, sve dotle dok Kina svoju valutu ne učini široko dostupnom svetu i nastavi da dalje otvara svoje tržište, skoro je izvesno da će se ovi napori izjaloviti.

Project Syndicate

Čuvaj se Silikonska dolino, Evropa dolazi

Uzbuđenje preduzetništva leži u tome što ovde nema takve stvari koju bi smo nazvali igrom na terenu na kojem su svi ravnopravni. Naša industrija je stvar neverovatnih izliva ambicije, ludih skokova vere, bezbrojnih Davida i Golijata i s vremena na vreme – pobeda, piše poznati start-up preduzetnik Niklas Zennstrom, direktor kompanije Atomico, međunarodne tehnološke investicione firme sa sedištem u Londonu, Atomico, i koosnivač komunikacijske softverske aplikacije Skajp (Skype).

01Niklas Zennstrom

Isto važi i za globalni pejzaž novih tehnologija. U Evropi, mnogi preduzetnici, političari i investitori – uključujući i mene, prvo u Skajpu (Skype) i onda u Atomiku (Atomico) – imaju za cilj da poboljšaju okruženje za sledeću generaciju osnivača ovakvih start-up preduzeća. Uveren sam da je sada najbolje vreme u istoriji da se bude evropski preduzetnik u oblasti tehnologija.

Sasvim je očigledno da Evropa neće nikada imati one osobine koje odlikuju Silikonsku dolinu, koja ostaje jedno od najznačajnijih mesta na planeti kad govorimo o novim tehnologijama. Niti će, što se toga tiče, moći da je zamene Kina, Japan, Brazil, ili bilo koja druga zemlja u kojima preduzetništvo cveta.

Ali, to što su naša igrališta nejednaka ne znači da se za jednu stranu može reći da ima prednost u odnosu na onu drugu. Baš kao što jedan okretan start-up može da pobedi giganta menjajući fokus i brzinu u svoju korist, isto tako vidimo da u određenim oblastima, evropski preduzetnici zapravo imaju prednost.

Prvu od ovih prednosti lako je zapaziti: to je vanredno brz i široko rasprostranjen razvoj evropskih tehnoloških čvorišta. Svaki od njih je domaćin širokom spektru različitih startapova, ali je takođe izrastao i u svetskog lidera u određenom sektoru, i često je povezan sa industrijama koje su istorijski jake u tim gradovima. Ako bih hteo da osnujem kompaniju koja se bavi igrama na mobilnim platformama moj prvi potez bi bio da rezervišem kartu u jednom pravcu do Helsinkija, ali ako bih se skoncentrisao na finansijski sektor, ostao bih tačno gde sam sada, u Londonu.

Ovi evropski gradovi su postali magneti za talente i kapital, ne slučajno, već zahvaljujući primerima koje su postavili preduzetnici-pioniri u ovim oblastima, koji su pokazali šta je sve moguće uraditi u branši za koju su se specijalizovali.
Zahvaljujući liderima kao što su Ilkka Paananen, osnivač gejming kompanije Supercell, nastala je generacija finskih privrednika koji sanjaju o tome da stvore ne neki novi Twitter već neki novi Supercell (koji je napravio Clash of Clans) ili Rovio (Angry Birds), i koji se ozbiljno bore da ostvare svoj san. Zvuči neobično ali je istinito – Švedska sada ima najveću koncentraciju kompanija na svetu, čija vrednost prelazi milijardu dolara, izvan Silikonske doline, ili 6.3 takve kompanije na milion ljudi.

o1Daniel Ek, Spotify

Druga prednost je suptilnija, ali ne manje značajna. Njeno poreklo nije u Evropi, već seže mnogo dalje. Teško je uopšte razumeti kolikom se brzinom internet proširio širom sveta, od Severne Amerike i Evrope do Azije, Bliskog Istoka, Afrike i Latinske Amerike. Kapacitet mobilne širokopojasne mreže je u porastu, dok su troškovi prenosa podataka u opadanju, čineći tako pristup mobilnim platformama pristupačnim za sve veći deo stanovništva. Istovremeno, smanjivanje cene smart telefona će uskoro staviti ovaj superkompjuter u 3 milijarde džepova. Ovi džepovi imaju i novac u njima. Prema podacima konsultantske firme Bain, Kina je postala najveće svetsko tržište za e-trgovinu još „davne“ 2013. godine.

Kombinacija ovih snaga dramatično povećava tržište za hiper-rast kompanija i menja način na koji se one takmiče. Kada se kompanije bore za korisnike na svakom kontinentu, pitanje „odakle si?“ odjednom postaje manje važno od pitanja „kuda si namerio?“. S obzirom na veličinu tržišta na kojima se jednoj kompaniji pruža mogućnost da uspe, pitanje domaćeg tržišta postaje znatno manje važno. Danas čak i veliki kineski titani kao što su Alibaba ili Tencent ulaze u međunarodne vode.

I ovde nailazimo na drugu prednost evropskih preduzetnika. Kada smo osnovali Skype, naš cilj nikada nije bio da izgradimo najbolji peer-to-peer komunikacijski servis u Švedskoj. Isto tako, Daniel Ek i Martin Lorentzon nisu imali nameru da naprave najbolji švedski muzički servis Spotify, niti su Ricardo Zacconi i njegovi suosnivači u King-u imali za cilj da stvore neverovatno dobre igre kojima bi se zanimali Šveđani. Bez luksuza ogromnog domaćeg tržišta, bili smo prinuđeni da mislimo u međunarodnim okvirima od prvog dana: da rešavamo globalne probleme, da radimo preskačući granice i da u tome budemo jako brzi.

Po prvi put imamo podatke koji mogu da podrže ovakve ciljeve. Ogromna većina internet kompanija – milijardera osnovana od 2003. godine morala je da izađe na međunarodno tržište da bi dostigla taj prag. Istraživanje Atomico-a pokazuje da je preduzetnicima iz zemalja sa populacijom manjom od 50 miliona ljudi trebalo u proseku oko 1,4 godina da se vinu na međunarodno tržište, što je više nego upola manje vremena potrebnog preduzetnicima u većim zemljama da učine to isto. I, što je zaista značajno, 15 kompanija sa vrednošću iznad milijardu dolara pojavilo se u tim manjim zemljama od 2013. godine na ovamo.

Ukratko, vidimo pojavu izuzetne grupe novih preduzeća: start-upove koji počinju u nekim od najmanjih domaćih tržišta na svetu, ali su u stanju, zahvaljujući svom izrazito međunarodnom pristupu, do dostignu globalne razmere u rekordnom roku.
Vremenom, to će postati značajan trend kao i istorijska koncentracija inovacija u Silikonskoj dolini, i igraće ključnu ulogu u evropskoj ekonomiji u decenijama koje dolaze.

Niklas Zennstrom, direktor kompanije Atomico, međunarodne tehnološke investicione firme sa sedištem u Londonu, i koosnivač Skajpa (Skype).