Hajlend: Zašto bi Škoti da im pašnjaci izrastu u kosmodrom?

Oct13

Stanovnici udaljenog škotskog poluostrva suočeni su sa mogućnošću da njihov “atar” preraste u svemirsku luku. Londonski Gardijan piše ko je od tamošnjeg stanovništva tom idejom oduševljen, a ko nešto manje, i zašto.

Žiteljka poluostrva Moin, Doroti Pričard, zagovornica je izgradnje svemirske luke

Ukoliko se vlasti saglase i stigne zvanična dozvola, poluostrvo Moin (A’ Mhòine) u okrugu Saterlend u škotskim Visijama biće prva britanska kosmička rampa.

U naredne dve godine, hiljade turista i svemirskih entuzijasta bi se moglo okupljati na krajnjem severu Škotske da bi promatralo za njih jedinstven događaj: prvi let britanske rakete koja će biti ispaljena sa škotskih tresetišta, na kojima obično pasu jeleni i ovce.

Poluostrvo Moin u Saterlendu, pusto tresetište ispresecano močvarama i sićušnim jezerima koja gledaju na živopisni tesnac Pentlend Firt je izabrano za jedno od najizglednijih lokacija za izgradnju prve britanske svemirske luke – pod uslovom da dobije konačno odobrenje od Uprave za civilno vazduhoplovstvo.

Podržavaoci gradnje ove lansirne baze nadomak moreuza Pentlend Firt nadaju se da će 2023. male škotske rakete – izgrađene od ugljeničnih vlakana i grafena, sa motorima napravljenim najnovijim 3D štampačima – uspostaviti rutinu ispaljivanja iz svemirske luke Moin. Ovo bi bila jedna vrsta prethodnice rastuće svemirske industrije, posebno grane koja se bavi lansiranjem mikrosatelita. kada je o Saterlendu reč, ti će sateliti biti lansirani u polarnu orbitu iznad Zemlje.

Vekovima su na tlu ovog veoma pitoresknog dela škotskih visija šetale i pasle ovce u vlasništvu lokalnih sitnih farmera. Pejzaž je to koji nudi pogled na Orkni koji se prostire na istoku i arhipelag manjih ostrva bližih obalskom pojasu. Na jugu, izvan plimnog ušća i talasastog prostranstva tresetišta, leže impozantni vrhovi i grebeni Ben Loyal i Ben Hope.

Predlog za izgradnju svemirske luke potiče od škotske Agencije za regionalni razvoj, posebno program razvoja lokalnih zajednica (Highlands & Islands Enterprise, HIE); ovaj predlog – uredba u najavi – zatekao je sve lokalne meštane, pokrenuvši među njima intenzivnu debatu o pozitivnim i negativnim aspektima ovog plana, o mogućnostima za razvoj novih poslova ali i o mogućim rizicima koji se mogu isprečiti već postojećim poslovima – onim koje već vekovima imaju „krofteri“ – sitni stočari i farmeri.

“Zastao nam je dah od iznenađenja”, rekla je Doroti Pričard, majordomka imanja Melness, koje je inače i vlasnik poluostrva Moin u ime 59 kroftera.

„Svi smo održali sastanak, i onda smo pomislili ‘U redu, za to smo, uzbudljivo je, ali ne po svaku cenu’, i to je bila naša mantra“, rekla je Pričard. „Pregovarali smo čitavu večnost. Mislim da smo ljude iz razvojne agencije (HIE) doterali do ivice ludila. Želeli smo da zaštitimo prava lokalnih poljoprivrednih proizvođača.“

Nakon dugog i povremeno vatrenog nadmetanja između konkurentskih lokalnih kampanja – kako onih koji su za tako i onih koji su protiv izgradnje svemirske baze na pašnjacima i močvarama što se prostiru u nedogled – ovaj projekat vredan 17 miliona funti je u junu 2020. dobio građevinsku dozvolu od Saveta Hajlenda (Highland council), koji je za sada odobrio 12 lansiranja godišnje sa ove lokacije.

Odbornici ovog Saveta su podigli rampu za izgradnju lansirnog centra kao i pristupnih puteva, kontrolne sobe i zgrada za pohranjivanje raketa, okruženih damper-zonom širine 3,6 km. Za prva lansiranja, Pričard očekuje “navalu” izletnika-poklonika svemirskih dogodovština, i dodaje da „To ipak nije rt Kanaveral, mada ćete ovde imati one (posetioce) koji su stvarno zainteresovani za lansiranje raketa. Mislim da će ljudi doći da to gledaju, naročito u početku. Definitivno.“

Na iznenađenje svojih oponenata, građevinska dozvola nije dobijena zahvaljujući bilo kakvoj intervenciji od strane škotskih ministara, iako je njegova budućnost daleko od zagarantovane, i zavisi od lokalaca (koji su gotovo listom za građenje lansirne rampe).

HIE prvo treba da dobije odobrenje škotskog Suda za zemljišna pitanja (Land court), tela koje donosi odluku o promenama u nameni zemljišta koje je zakonski već opredeljeno, a radi dobijanja dozvole za izgradnju na određenoj lokaciji. To bi trebalo da bude formalnost, mada se čini da se nekoliko kroftera izostalih sa javne debate usprotivilo stavu većine.

Džon Vilijems, protivnik izgradnje; iza njega je lokacija buduće svemirske luke Saterlend

HIE takođe treba da finalizuje svoj ugovor sa Orbeksom, raketaškom kompanijom sa sedištem u Foresu blizu Invernesa, koja je usko povezana sa projektom. Ova firma gradi male rakete visine do 19 metara. HIE se nada da će desetine mikrosatelita biti lansirano iz Moina, i da će ove rakete biti na biopropan, ekološki veoma pogodno gorivo sa izrazito malim ugljeničnim tragom.

Ser Martin Sviting, predsednik poverenika Nacionalnog svemirskog centra u Lesteru i stručnjak za male satelite je rekao da će severna i priobalna mesta poput Moina ovog igrati centralnu ulogu u britanskoj brzoširećoj industriji mikrosatelita. Mikrosateliti se uglavnom koriste za komunikaciju ili, recimo, pružanja usluga pokrivenosti Internetom ili GPS-om.

Oni osiguravaju sigurno lansiranje daleko od naseljenih područja, i mnogo su bliži polarnim orbitama koje će sateliti koristiti kao svoje putanje. „Nema sumnje da postoji nagli porast interesovanja za uslugama lansiranja malih raketa (usled zaostale potražnje u proteklom periodu)“, rekao je Sviting. „Ima još dosta posla, ali je zasigurno izvodljivo i svakako vredno truda.“

Izvođač koji na kraju upravlja ovom svemirskom lukom mora da se kod britanskog CAA prijavi za dobijanje licence lansirnog operatera: britanska vlada, međutim, tek treba da donese zakonske propise o komercijalnim letovima u svemir, a ovi propisi bi trebalo da budu na snazi do sledećeg leta.

Zbog svojih retkih i ugroženih divljih vrsta flore i faune, Moin je uvršten u jedan od najosetljivijih prirodnih rezervata u Britaniji i područje je pod posebnom zaštitom; očekuje se da će postavljanje lansirne rampe za rakete pokrenuti novu bitku sa zagovornicima zaštite životne sredine – bitke o smislenosti ove lokacije. Anders Povlsen, danski milijarder koji poseduje zemljište u blizini, takođe razmatra šanse za vođenje pravne bitke protiv “zvezdanih planova” škotskih vlasti.

Moin i Saterlend su zaštićeni Ramsarskom konvencijom, međunarodnim ugovorom koji je Ujedinjeno Kraljevstvo ratifikovalo 1976. godine i koji pokriva međunarodno močvarne predele od globalne ekološke važnosti. Poluostrvo uključuje dva posebna mesta od naučnog značaja (SSSI) koja je odredila britanska vlada i nalazi se unutar područja posebne zaštite prirode (SPA), koje je odredila EU.

Smešten na severozapadnoj granici Flou kantrija, ogromnog močvarnog prostranstva koje pokriva veći deo Kajtnesa i Saterlenda, njegovo stanište štiti ptice poput sivih gusaka, zlatnih orlova i crnotrbih sprutki; njegove retke biljne vrste, koje zavise od vode, patuljasto grmlje i alpski vres; njegova geologija, ali i sama tresetišta.

Džon Vilijems, predsjedavajući kampanje protiv svemirske luke ‘Zaštitite Moin’ (Protect the Mhoine), veruje da postupak izdavanja dozvola raketnim operaterima daje kritičarima još jednu šansu da zaustave gradnju. On je dodao da „Bitka još uvek nije gotova, a kamoli izgubljena“.

Villijems, penzionisani nastavnik fizike koji se iz Kenta preselio u to područje pre šest godina, veruje da je projekat izgradnje svemirske luke ima prevelike ekološke troškove: izgradnju pristupnih puteva, zgrada i lansirne rampe degradiraće tresetište, oslobađajući tim zarobljeni ugljenik u vazduh.

Povećani saobraćaj će, uz to, preopteretiti lokalne puteve i mostove koji su već preopterećeni ogromnim porastom turizma u Saterlendu; jer, od pokretanja automobilske rute ’North Coast 500’ preko koje je dosad prešlo desetine hiljada dodatnih, vanlokalnih putovanja automobilima, motociklima i kamperskim vozilima.

Vilijems, takođe, osporava verovanje škotske razvojne agencije HIE da će raketna luka privući nova visokotehnološka radna mesta u Saterlend. „Mislim da neće postati „beli slon biznisa“: to je već beli slon. Ako se budu pridržavali ograničenja koja im nameću dozvole za planiranje malih raketa i 12 lansiranja godišnje, ne verujem da će svemirska luka dati neke značajnije ekonomske rezultate“, rekao je.

Pričard je uporna u zastupanju stava da je ovom području potreban svemirski centar. Poput mnogih izolovanih brdskih i ostrvskih zajednica, i njihova stari i opada, kako ekonomski tako i demografski. Lokalna škola, nekada puna đaka, sada ima samo 18 učenika. Renta od svemirske luke, i deo njenih prihoda, namenjeni su sitnim farmerima Melnesa, kojima će taj novac pomoći da obnove svoje tresetište i ulože u poslove lokalne zajednice, rekla je ona.

„Ne želimo štetu i ne želimo gubitke. Dugo smo i naporno pregovarali oko toga“, rekla je Pričard.

Gardijan

Pandemija i urbanizam: priprema za veliki povratak grada

Sep4

Vizionarski odgovori na katastrofe su menjali život gradova nabolje.

Šesnaestog decembra 1835. godine, reke Njujorka pretvorile su se u led a Donji Menhetn je planuo. Dim se prvo probio kroz prozore petospratnog skladišta u blizini južnog kraka Menhetna. Ledene oluje su duvale u fasade obližnjih zgrada, i za nekoliko sati je centralna poslovno-trgovačka oblast postala gradska lomača, uočljiva sa preko sto pedeset kilometara.

Vatrogasci su bili nemoćni. U bunarima i cisternama je bilo malo vode koja je doticala, a reke su se tokom noći zamrzle – momenat kada su temperature, po jednom izveštaju, pale na 17 stepeni ispod nule. Požar je obuzdan tek pošto je gradonačelnik Kornelijus Lorens naredio gradskim vlastima da miniraju objekte u neposrednoj blizini požara, suspregnuvši plamen kontrolisanim eksplozijama.

A onda je iz ruševina izrastao jedan novi Menhetn: sazdan od kamena a ne od drveta, sa širim ulicama i višim zgradama. Najvažnija inovacija je, međutim, ležala izvan grada. Šezdeset pet kilometara severnije, njujorški zvaničnici su u okrugu Vestčester kupili veliko parče zemljišta koje se protezalo sa obe strane reke Kroton. Izgradili su branu na reci da bi stvorili jezero od 400 jutara (1.6km²) , kao i sistem podzemnih tunela za dotok pitke vode do svakog kutka Njujorka.

Inženjerski trijumf poznat kao ‘Krotonov akvadukt’ je otvoren 1842. Ovaj vodeni put je vatrogascima obezbedio obilne zalihe tekuće vode, čak i zimi. Što je još važnije, obezbedio je dotok čiste vode za građane, koji su prethodnih godina patili od jedne vrste epidemije izazvane zagađenom vodom; ova katastrofa je pokrenula revoluciju u higijeni. Tokom naredne četiri decenije stanovništvo Njujorka se učetvorostručilo, skočivši na 1,2 miliona – grad je bio na putu da postane jedna sasvim moderna metropola.

Grad 21. veka je „dete katastrofe“. Današnji komfor i infrastruktura koju uzimamo zdravo za gotovo iznedreni su iz viševekovnih nevolja: vatre, poplave i kuge. Visoke zgrade, podzemna železnica i podzemni kanali, sistemi za dovod pitke i odvođenje otpadnih voda, građevinska regulativa i propisi o javnom zdravstvu – sve je ovo iskovano tek nakon gradskih katastrofa, od strane vizionara i onih koji su taj grad vodili. Prirodne, uz one katastrofe koje je proizveo čovek su milenijumima oblikovali naše najveće gradove, ali i naše ideje o ljudskom napretku.

Nekada veoma praktični i korisni, drevni akvadukti Rima više nisu funkcionisali – prvo su ih oštetili osvajači, da bi ih zatim opustošili – gradsko stanovništvo se smanjilo na nekoliko desetina hiljada, ponovo oživljavajući tek tokom Renesanse, kada su inženjeri obnovili kontrolisani protok pitkih i otpadnih voda. Posledice Lisabonskog zemljotresa su se 1755. pokazale toliko poražavajućima da je prosvetiteljske filozofe poput Žan-Žaka Rusoa nagnao da se upitaju o realnim dometima gradske civilizacije, pozivajući na povratak u „prvobitno stanje“ odnosno, u “svet prirode i njenih iskonskih početaka”. Ipak, ovakve kataklizme su dovele i do rođenja jednog novog inženjerstva, onog koje je evoluiralo do tačke kada se čovek izveštio u građenju otpornijih objekata, posebno u večito trusnim područjima poput San Franciska i Tokija, ali i nebrojeno drugim urbanim naseobinama.

Američki površni i tragičarski odgovor na pandemiju je učinio da Amerika pre liči na devastiranu nego li najbogatiju zemlju u istoriji. Prelistavajući ovogodišnje sudbinsko-morbidne naslove, lako bi se moglo poverovati da smo izgubili sposobnost efikasnog odgovora na krizu. A možda i jesmo. Pa ipak, velika kriza uvek nađe način da razotkrije gde je nastupio lom, pružajući šansu novoj generaciji lidera da izgrade nešto bolje. A ponekad su efekti njihovih izbora dalekosežniji nego što se može i pomisliti.

Izum javnog zdravstva

I, kako je već Čarls Dikens opisao u jednom svom poznatom osvrtu, britanski gradovi su tokom prvih godina industrijske revolucije bili mračni i kužni. London, Birmingem, Mančester, Lids nisu patili od pojedinačnih epidemija koliko od preklapanja neprekidnih epidemijskih talasa: gripa, tifusne groznice, tifusa i tuberkuloze. Takođe su bili pretrpani otpacima, koji su se gomilali u podrumima, izlivajući se iz oluka, truleći na ulicama i začepljujući reke i kanale. U Notingemu – rodnom mestu Luditskog pokreta, koji je nastao u znak protesta protiv automatizacije tekstilne industrije – jedan galon rečne vode (oko 3.7l) je sadržavao 45 grama čvrstog otpada. Samo zamislite trećinu jedne šolje nepatvorene kanalizacije u jednom galonskom bokalu.

Nijedna epidemija tokom ere industrijalizacije nije toliko šokirala britansko društvo kao epidemija kolere 1832. godine. Prosečni životni vek pri rođenju je u zajednicama od sto i više hiljada žitelja pao na samo 26 godina. Kao odgovor na to, mladi vladin zvaničnik po imenu Edvin Čedvik, član nove Komisije za siromašne (preteča današnjeg Ministarstva za socijalna pitanja) je sproveo inspekciju gradske sanitarne infrastrukture. Ne baš elegantan i atraktivan, poznat po uvrnutom humoru ali i kao briljantni štićenik utilitarnog filozofa Džeremija Bentema, Čedvik je za vladu i strukture upravljanja imao možda previše dalekovide ideje. One su uključivale skraćenje radne satnice, prebacivanje troškova održavanja zatvora na „preventivni rad policije“ i ustanovljavanje vladinih penzija. U saradnji sa vladinim timom istraživača, Čedvik je pokrenuo jednu od najranijih studija javnog zdravstva u istoriji – mešavinu izrađivanja mapa, popisa stanovništva i „ronjenja“ po kontejnerima. Posmatrali su kanalizaciju, deponije i vodotokove. Intervjuisali su policajce, fabričke inspektore i mnoge druge dok su istraživali vezu između načina na koji je koncipiran grad i širenja epidemijskih bolesti.

Konačni izveštaj iz 1842. pod nazivom „Higijenski uslovi življenja britanskog radništva“ je izazvao revoluciju. Uobičajena onovremska mudrost je pretpostavljala da je bolest uglavnom rezultat individualnih moralnih nedostataka. Čedvik je pokazao da su bolesti prouzrokovane propustima u razvoju gradske sredine. Bolesti u gradovima su u Britaniji, po njegovom proračunu, svake decenije prouzrokovale preko milion nove siročadi, dece čiji su roditelji umirali od gradskih epidemija. Broj onih koji su umirali od siromaštva i bolesti u britanskim gradovima bilo koje godine tokom 1830-ih, kako je utvrdio, premašivao je godišnji broj poginulih u bilo kom vojnom sukobu u istoriji Britanskog carstva. Izbijanje kolere bio je glavni događaj koji je primorao britansku vladu da računa sa troškovima industrijskog kapitalizma. Isto tako, taj proračun i ocena bi izmenili i način na koji su zapadni gradovi razmišljali o ulozi države pri obezbeđivanju javnog zdravlja.

Šta je bio izvor problema u slučaju kolere? Sva ta prljava voda. Čedvik je preporučio britanskoj vladi da poboljša sisteme odvoda otpadnih voda i stvori lokalne savete koji će uklanjati smeće i „smetnje“ iz domova i sa ulica – ljudski i životinjski otpad. Njegova ispitivanja su 1848. inspirisala definisanje dve ključne tačke britanskog nacionalnog zakonodavstva: Zakon o javnom zdravstvu i Zakon o uklanjanju smetnji i sprečavanju bolesti. Novi nacionalni zdravstveni odbor je konstantno održavao pritisak na javne uprave. Plodovi inženjerstva (popločavanje ulica, uvođenje čiste i odvođenje otpadnih voda) i nauke (bolje razumevanje bolesti) doprineli su zdravijem i dužem životu stanovništva. Očekivani životni vek je 1880. u Engleskoj i Velsu dostigao do četrdesete godine, da bi 1940. premašio šezdesetu.

Čedvikovo nasleđe je išlo dalje od puke statistike dugovečnosti; Iako se ne spominje često kao Karl Marks ili Fridrih Engels, njegov rad je imao ključnu ulogu u pokretanju jedne postepene revolucije u javnoj upravi Zapada. Zdravstvena zaštita i prihodovna podrška države (institucionalizacija socijalne politike), koji čine većinu troškova gotovo svake razvijene ekonomije u 21. veku, iznedreni su iz Čedvikovih izveštaja i nalaza. Dejvid Rosner, profesor istorije i javnog zdravlja sa njujorškog Univerziteta Kolumbija je to opisao jednostavno i upečatljivo: „Kada bih morao da odaberem samo jednu osobu koja je istinski promenila svet i epidemijske krize gradova, onda bi to bio Edvin Čedvik. Njegov populacioni pristup epidemijama iz 1830-ih je razvio potpuno novi način razmišljanja o bolestima u narednih pola veka. Čedvik je izmislio čitav savremeni etos javnog zdravstva Zapada“.

Zašto imamo nebodere

Svi znaju priču: U noći 8. oktobra 1871. godine je na jugozapadu Čikaga izbio požar u štali čiji su vlasnici bili Patrik i Ketrin Oliri. Legenda je za to okrivila kravu koja je prevrnula fenjer. Bez obzira na uzrok, olujni vetrovi su poterali vatru na severoistok, prema jezeru Mičigen. U zaostaloj, rastrošnoj eri 19. veka koji je simbolizovao gradsku ekspanziju, dve trećine čikaških građevina je bilo sazdano od drveta, što je grad učinilo savršenom potpalom. Požar je tokom naredna tri dana progutao dvadeset hiljada zgrada, dok je 300 ljudi skončalo u ovoj “kutiji šibica”. Trećina grada je ostala bez krova nad glavom. Čitava poslovna oblast – gotovo osam kvadratnih kilometara – pretvorena je u zgarište.

Čikago tribjun je 11. oktobra, dok je grad tinjao, objavio uvodnik s velikim naslovom: „Oraspoložite se“. Novine su potom nastavljale: „Usred katastrofe kojoj nema ravne u svetskoj istoriji, gledajući zgarišta kuća podizanih tokom tri decenije, žitelji ovog nekada lepog grada rešili su da ponovo podignu Čikago.“ A to im je, zapanjujućom brzinom, i uspelo. Do 1875. godine, turisti koji su pristizali u Čikago tražeći ostatke i tragove ovog požara žalili su se jer se, eto, „malo šta može videti“. Stanovništvo ovog grada se u narednih dvadeset godina utrostručilo, dostižući milion žitelja. Do kraja XIX veka su na zgarištu poslovnog kvarta nikle brojne zgrade, više od bilo koje druge slične vrste. Njihova dotad neviđena visina im je podarila i novo ime: neboderi.

Požar u Čikagu je omogućio uspon nebodera i visokogradnje na tri načina. Prvo, obezbedio je zemljište za podizanje novih zgrada. Požar je možda uništio poslovnu četvrt, ali je železnički sistem ostao netaknut, stvarajući idealne uslove za novogradnju. U Čikago se slilo toliko kapitala da su cene nekretnina u centru grada zapravo porasle u prvih 12 meseci nakon požara. „Požar iz 1871. je uništio bogato poslovno srce grada, tako da je bilo puno novca i motiva za hitnu obnovu“, rekao mi je Džulijus L. Džons, pomoćnik kustosa Čikaškom istorijskom muzeju. „A moglo je ispasti i drukčije: da je vatra uništila samo siromašna područja, poštedevši banke i poslovne kancelarije.“ Štaviše, rekao je prof. Dejvid Rosner, grad je iskoristio ostatke i “repove” požara kako bi „produžio“ svoju obalu do jezera Mičigen, jer je vatrena stihija obezbedila još više građevinskog zemljišta.

Drugo, kombinacija regulatornog i tehnološkog razvoja promenila je ono sa čega je Čikago ponikao. Osiguravajuće kompanije i gradske vlade su naložile izgradnju vatrootporne konstrukcije. Prvo je Čikago obnovljen ciglom, kamenom i gvožđem. Ali, vremenom, nagon za stvaranjem vatrootpornog grada u okruženju je dovelo do rasta cena nekretnina, što je, pak, podstaklo arhitekte i građevince da eksperimentišu sa čelikom – materijalom koji je tek tada postajao pristupačan za primenu u ondašnjim građevinskim novacijama. Ramovi čeličnih skeleta ne samo što su pružali bolju zaštitu od vatre već su, takođe, bili u stanju da izdrže veći teret, omogućavajući zgradama da rastu uvis.

Nevolja prisiljava ljude da postavljaju osnovna pitanja: čemu služi zajednica i kako se ona sastavlja? Koje su njene osnovne potrebe i kako da ih obezbedimo?

Treće, i najvažnije; rekonstrukcija nakon požara je bila povod za okupljanje mladih arhitekata koji su se, na kraju, međusobno utrkivali ko će od njih projektovati višu zgradu. U najjednostavnijoj verziji ove priče, vizionar i arhitekta Viljem Le Baron Dženi je vodio izgradnju prvog nebodera u istoriji, 42 metra visoke zgrade otvorene 1885. Izum nebodera je, međutim, bio rezultat timskog napora, sa Dženijem koji je ostalim projektantima služio kao neka vrsta igrača-trenera. 1882. Dženijev učenik, Danijel Barnem je u saradnji sa Džonom Rutom, koncipirao ove „četrdesetometarke“, s naglaskom na zgradu ‘Montauk’, koja je bila prva čelična visokogradnja u Čikagu. Još jedan Dženijev štićenik, Luis Saliven, zajedno sa Dankmarom Adlerom je projektovao 41 metar visoki ‘Vejnrajt’, prvi neboder u Sent Luisu. Rusko-američka spisateljica Ajn Rend je decenijama potom, u svom romanu „Veličanstveni izvor“ (The Fountainhead, 1943) utemeljila svoj lik mladog arhitekte Hauarda Rorka na izmišljenoj verziji Salivena i njegovog štićenika, Frenka Lojda Rajta. Lažni je narativ da su „Saliven i Rajt prikazani kao usamljeni orlovi, paragoni robusnog individualizma“, napisao je Edvard Glejzer u ‘Trijumfu grada’, dodajući da „Oni to nisu bili. Bili su sjajni arhitekti duboko uronjeni u lanac urbanističkih inovacija. “

Nemoguće je steći uvid u broj gradova koji su imali koristi od ovih uspešnih čikaških eksperimenata u podizanju visokih čeličnih konstrukcija. Omogućavajući građevincima da u visokogradnji pridodaju velike podne površine – bez potrebe za eksploatacijom dodatne površine zemljišta u širinu – neboder je, takođe, podstakao veću gustinu naseljenosti. Pronalaženje načina za bezbedno uklapanje većeg broja ljudi u gradove je dovelo do bržeg tempa inovacija, značajnijih eksperimenata u maloprodaji i širenje palete mogućnosti za porodice sa srednjim i niskim prihodima, omogućavajući im da se nastane u blizini poslovnih centara. Ljudi u gusto naseljenim oblastima takođe poseduju manje automobila, i zato svaki vlasnik vozila svake godine sagori stotine galona benzina manje od onih koji žive u vangradskim oblastima. Ekološki i ekonomski, kao i u pogledu jednakosti i mogućnosti, neboder – iskovan u arhitektonskom miljeu Čikaga nakon požara – predstavlja jedan od trijumfalnijih izuma u istoriji savremenog urbanizma.

Kroćenje parne džungle

U Njujorku se desetog marta 1888. godine „dogodilo“ jedno divno subotnje popodne. Volt Vitmen, „službeni pesnik“ njujorškog ‘Herald tribjuna’ je iskoristio taj vikend da obeleži kraj zime: “Forth from its sunny nook of shelter’d grass—innocent, golden, calm as the dawn / The spring’s first dandelion shows its trustful face.” Te subote uveče je gradski meteorolog, u lokalnim novinama od srca prepoznat kao „vremenski prorok“, predvideo „lepše vreme praćeno kišom“. A onda je meteo-mag otišao kući i uzeo slobodnu nedelju.

U međuvremenu su se dve oluje spojile u jednu. Iz Meksičkog zaliva se ka severu valjao sloj tamnih oblaka punih vode, dok je iz pravca Velikih jezera nastupao hladni vazdušni front koji je Minesotu već zasipao snegom, kotrljajući se dalje na istok. Ova dva fronta su se sudarila i spojila iznad Njujorka.

U ponedeljak, na dan kada je objavljena Vitmenova pesma, stanovnici su se probudili usred najgore mećave u istoriji SAD. Do četvrtka ujutro, oluja je u severoistočne delove države Njujork nanela sloj snega dubok preko 130 centimetara. Snežni nanosi su obrazovali formacije visoke i preko pet metara. Dostava hrane je bila obustavljena, a majkama je nedostajalo mleka. Stotine ih umrlo od gladi i izloženosti hladnoći. Kao i Lisabonski zemljotres, koji se dogodio pre više od jednog veka, tako i njujorška mećava iz 1888. godine nije bila samo prirodna katastrofa; bio je to i psihološki udarac. Velika njujorška mašinerija je ukočila i zaćutala. Gradska elektro-mreža, tada još u povojima, zamrla je. Poslovi i privreda su prestali da funkcionišu. Njujorški Weekly Tribune je 14. marta izvestio da su se „Nadzemna i izdignuta železnica kompletno pokvarili“:

Od automobila na ulicama nije bilo nikakve vajde, a prigradska železnica je blokirana smetovima; prekinute su telegrafske veze; berze nisu radile a gradonačelnik nije dolazio u svoju kancelariju; grad je bio ostavljen da funkcioniše hotimično i neplanski; vladao je haos.

Njujork, koji je sada bio zatrpan snegom, podsećao je na džunglu parnih mašina. Infrastruktura izdignute železnice je sablasno zveckala kvartovima kroz koje se protezala; žice i kablovi elektro-mreže duž ulica su se upetljali i visili sa hiljada stubova. Ipak, dve decenije nakon oluje, vozovi i žice su uglavnom nestali – barem onoliko koliko je neko iznad tla to mogao da vidi. Njujorški čelnici su shvatili da će – ukoliko žele da zaštite najvažnije elemente svoje infrastrukture od vremenskih nepogoda – morati da je stave pod zemlju.

Nakon nezapamćene mećave, prvo što je Njujork učinio bilo je ukopavanje kablova i žica. Početkom 1889. godine, telegrafska, telefonska i komunalna preduzeća dobila su rok od 90 dana da se oslobode sve svoje dotad vidljive infrastrukture. Industrijska „šuma komunalnih stabala“, odnosno, šarolikih namenskih stubova je počišćena, što je nekim stanovnicima omogućilo da po prvi put vide ulicu ispred svojih prozora. Pokazalo se da su podzemni vodovi jeftiniji za održavanje i da bi mogli ući u veću širinu opsega – što je na kraju značilo više telefona i više električne energije.

Drugo, i još važnije: Njujork je ukopavanjem svoje nadzemne železnice stvorio najpoznatiji metro-sistem u SAD. „Podzemni sistem brzog tranzita učinio je ono što izdignuta železnica nije mogla“, pisao je Njujork tajms u danima nakon snežne oluje, stavljajući akcenat na „neadekvatnost povišenog železničkog sistema u takvoj nuždi“. Čak i bez mećave – što prikazuje i Doug Most u svojoj „hronici nauke o podzemnoj železnici“, knjizi ‘The Race Underground’ – ulice Njujorka su postale neprohodne usled gužve pešaka, kolica, konja i kočija. Godinu uoči mećave, nadzemna železnica je zabeležila porast od 13 miliona putnika. Potreba za nekim alternativnim – verovatno podzemnim – vidom prevoza je bila očigledna. London je otvorio prvi deo svog metroa nekoliko decenija ranije. U Njujorku je ova mećava bila okidač za ubrzanu gradnju metro-sistema.

„Njujork je ponikao na katastrofama“, rekao je nedavno Mičel L. Mos, profesor urbanističke politike i planiranja na Njujorškom univerzitetu. „Tu je požar iz 1835. godine i izgradnja ‘Krotonovog akvadukta’. Tu je snežna oluja iz 1888. godine i izgradnja podzemne železnice. Tu je požar u fabrici košulja ‘Triangle Shirtwaist’ (1911), koji je na Menhetnu ubio 146 radnika. Frensis Perkins bi rekla: „Sporazum o novom poslovanju (Nju dil) je, zapravo, začet ovim fabričkim požarom, jer je katastrofa dovela do pojave njujorške državne komisije za uslove rada koja je, zauzvrat, doprinela uvođenju osmočasovnog radnog dana. Na sve ove katastrofe, Njujork je odgovarao promenama nabolje.“

Oktobra 1904. godine, nakon dugogodišnjih političkih borbi, pregovora sa dobavljačima i inženjerskih izazova, otvorena je prva njujorška metro-linija. Tlocrt ove trase (gore desno) bio je „gromolik“, jer je podsećao na izlomljenu strelicu; vodio je severno od gradske kuće do Velike centralne stanice (Grand Central Station), kačeći na zapadu 42. ulicu, a zatim ponovo skrećući ka severu i Tajms skveru, vodeći sve do 145. ulice i Brodveja, do Harlema. Linija podzemne železnice sa 28 stajališta, kojom je upravljala kompanija Interborough Rapid Transit je bila poznata kao IRT. Nekoliko meseci kasnije, Njujork se suočio sa presudnim testom: još jednom velikom zimskom olujom. I dok je mećava besnela, donosioci odluka u kompaniji IRT su izvestili o „446.000 prevezenih putnika“, rekordnom dnevnom maksimumu postignutom „bez ijedne nezgode“.

Pronaći našeg “unutarnjeg Čedvika”

Ne prizivaju sve nesreće bolje anđele naše prirode. Kompletno istraživanje urbanih katastrofa moglo bi pokazati nešto što je bliže suprotnom stanju stvari: kontrast uvrežen u večiti status kvo, „sklonost nepromenjenom stanju“, koji se može pokazati snažnijim od potrebe za hitnim promenama. Kako su proizvodna radna mesta opadala u drugoj polovini 20. veka, tako su gradovi poput Detroita i Jangstauna u Ohaju počeli da propadaju jer njihovi lideri nisu bili u stanju da predvide šta će sve zahtevati tranzicija u postindustrijsku budućnost. Jednom kada se unište poslovne oblasti – kao što je to zadesilo Čikago 1871. godine – priliv svežeg kapitala može postati spas iz takve situacije. Ali, kada su gradske žrtve isključivo siromašni ili pripadnici manjina, obnova nakon krize može teći sporo, ako se uopšte i dogodi. Uragan Katrina je 2005. poplavio Nju Orleans, raselivši nebrojeno mnogo svojih žitelja s niskim primanjima; mnogi od njih se više nikada nisu vratili u jedan od najlepših američkih gradova. Neke kataklizme se ne tiču toliko štete na objektima koliko nejednakosti i nepravde. „Prirodne katastrofe same po sebi ne čine ništa u zaustavljanju društvene nepravde“, primećuje Keanga-Jamahta Tejlor, profesorka afroameričkih studija na Prinstonu. „Bez društvenih kretanja ili društvenih preokreta, priznavanje nejednakosti nikada ne napreduje dalje od priznanja da je ’pred nama još dug put’.“

Njujork 1888. nije reagovao na mećavu gomilanjem lopata za sneg. Stvorio je čitavu infrastrukturu podzemne elektro-mreže i tranzita.

Ipak, katastrofe mogu da naše duhove usredsrede na zajedničku krizu, sruše političke i regulatorne barijere koje stoje na putu napretka i podstaknu tehnološke skokove, spajajući talente i novac u rešenje za velike probleme. „Katastrofe samo razotkrivaju već postojeće problematične tačke, i time stvaraju priliku da se malo vratite nazad i učinite ono što je trebalo učiniti u prvom mahu“, rekao je Mičel Mos. Njujork 1835. godine nije morao da pretrpi jedan toliko razoran požar da bi postao svestan potrebe za kaptivacijom i kanalisanjem izvora slatke vode. Pa ipak, tek je požar na Donjem Menhetnu “inspirisao” gradske čelnike da preduzmu konkretne korake.

Uobičajena odnosno „normalna“ vremena nisu zgodna za neko sporije, promišljenije preispitivanje prirodnih katastrofa. Kada bacimo pogled na svet oko sebe – na zastarelu ili raspadajuću infrastrukturu, neadekvatnu zdravstvenu zaštitu, rasizam i siromaštvo – isuviše je lako gajiti stav površne rezignacije tipa “upravo je sve onako kako je oduvek i bilo”. Nevolja nas može prodrmati iz transa samozadovoljstva i prisiliti nas da postavljamo prvobitna pitanja o svetu: Čemu služi zajednica i kako se ona sastavlja? Koje su njene osnovne potrebe i kako da ih obezbedimo?

To su pitanja koja bi trebalo da postavljamo o svom svetu dok se suočavamo sa pandemijom korone, usput razmišljajući o tome šta bi trebalo da usledi nakon nje. Najvažnije promene po okončanju ranijih katastrofa su prevazilazile samu katastrofu: One su u potpunosti objašnjavale uočene probleme ali i rešenja za njih. Njujork nije reagovao na mećavu 1888. gomilanjem lopata za sneg. Stvorio je čitavu infrastrukturu podzemne elektro-mreže i tranzita koji su grad učinili čistijim, pravednijim i efikasnijim.

Kao i u prošlosti, odgovor na kovid-19 bi na sličan način mogao biti dalekosežan. Najveća pouka se možda nalazi u saznanju da su, što se tiče opšte zdravstvene zaštite, moderni gradovi neadekvatno koncipirani – i to ne samo neadekvatno u odnosu na aktuelnu pandemiju već i u odnosu na druge vidove zaraznih bolesti i uslova u kojima se urbana sredina nalazi, poput zagađenja (koje doprinosi poboljevanju), ili prenaseljenosti (koje doprinosi širenju bolesti). Šta ako bismo osmislili gradove zasnovane na jednoj drukčijoj, svesnijoj odbrani od svih pretnji po naše zdravlje?

Odgovor na to bi mogao započeti garancijom univerzalne zdravstvene zaštite, bez obzira na specifični mehanizam. Kovid-19 je pokazao da je naše preživljavanje neraskidivo povezano sa zdravljem stranaca, “onih koji dolaze spolja”. Usled nejednakog pristupa zdravstvenoj zaštiti, između ostalog, mnogi građani – posebno Amerikanci sa niskim primanjima i nebeli Amerikanci – bili su nesrazmerno teže pogođeni pandemijom. Bilo je verovatnije da oni sa niskim primanjima žive u višegeneracijskim domaćinstvima, čineći puteve prenosa raznovrsnijim. Onima koji već žive u takvim kritičnim, prethodno postojećim uslovima, često nije bio dostupan rutinski pristup preventivnoj nezi – a među ljudima koji potiču iz takvih sredina je, tim sledom, i stopa smrtnosti od korone bila veća. Što se tiče zaraznih bolesti, rizik po bilo kog pojedinca predstavlja rizik po sve. U međuvremenu, usled svoje veličine, gustine i izloženosti stranim putnicima, najveći teret ove pandemije su isprva snosili ljudi iz gradova. Stoga, nema razloga za stav i razmišljanje da će se ovaj obrazac promeniti. U doba pandemija, univerzalna zdravstvena zaštita nije samo zaštitna mreža već je i stvar koja se tiče nacionalne bezbednosti.

Dva su načina na koje bi gradski čelnici mogli rekoncipirati gradove kako bi spasli živote građana. Prvo, mogli bi da zaustave motorni saobraćaj. Iako se može učiniti da je problem saobraćaja izmešten podalje od trenutnog problema s pandemijom, studija iz 2013. je otkrila da dugoročno izlaganje zagađenju automobila i kamiona u SAD prouzrokuje 50.000 prevremenih smrtnih slučajeva na godišnjem nivou. Respiratorni uslovi otežani zagađenjem mogu povećati ranjivost na druge bolesti, uključujući i one zarazne. Globalni karantin usled pandemije nam je ukazao kako bi mogla izgledati alternativna budućnost urbanih konglomerata. Gradovi bi mogli ukloniti većinu automobila iz gradskih područja i „vratiti“ ulice građanima. Kratkoročno, ovo bi pomoglo našim naporima u borbi protiv pandemije, dajući restoranima i barovima više otvorenog prostora. Dugoročno, to bi nabolje transformisalo gradove – bilo bi dodato znatno više prostora za šetače i biciklističke staze, a urbani način življenja bi ih učinio zdravijim i atraktivnijim.

Drugo, gradovi bi mogli da iz temelja preispitaju svoj dizajn, kao i namenu modernih zgrada. Buduće pandemije izazvane virusima koji se prenose vazduhom su neizbežne – istočna Azija ih je u ovom veku već imala nekoliko; pa ipak previše modernih zgrada postiže energetsku efikasnost – sprečavanjem protoka svežeg vazduha koji pritiče spolja, urbane sredine se „zapečate“ – stvarajući tako savršenu Petrijevu posudu za bilo koju bolest koja uspeva u neprovetravanim enterijerima. Gradske vlasti bi trebalo da osavremene standarde ventilacije kako bi kancelarije postale manje rizična mesta. Zatim, uzimajući u obzir da sve više Amerikanaca radi na daljinu kako bi izbeglo prenatrpane vozove i loše provetrene kancelarije, lokalne vlasti bi isto tako trebalo da podstaknu građevinske preduzimače da prazne zgrade pretvore u stambene komplekse, donošenjem novih zakona o zoniranju ali i poreskim olakšicama. Pretvaranje praznih kancelarija u stanove bi povećalo broj stambenih jedinica u bogatijim gradskim sredinama, koje i inače pate od nedostatka pristupačnih mesta za život; proširilo bi, takođe, poresku osnovicu ali i dodatno smanjilo vožnju do posla, dopuštajući većem broju porodica da imaju domove u centru grada.

Sve u svemu, ovo je vizija prepravljenog grada 21. veka, koji uzima u obzir javno zdravlje, i ujedno postižući fini trik da istovremeno bude naseljeniji a i prostraniji. Urbano okruženje sa upola manje automobila bi predstavljao, zapravo, trijumf. Vrednost zatvorenih kancelarijskih i maloprodajnih prostora bi se umanjila, dok bi oni otvoreni postali sve važniji, a gradske ulice bi bile vraćene ljudima.

„Trenutno, uz sveprisutnu koronu, svi polažemo nade u jedno – jedan lek, jednu vakcinu – i to govori koliko je naša vizija društva postala sužena“, kaže Rosner, istoričar javnog zdravlja sa univerziteta Kolumbija. Njegov heroj, Čedvik, otišao je korak dalje. Koristio je egzistencijalnu krizu kako bi prepisao preventivna pravila modernog upravljanja. Oblikovao je naše razmišljanje o odgovornosti države prema siromašnima onoliko koliko je preoblikovao savremeni grad. Trebalo bi gajiti nadu da će naš odgovor na ovogodišnju pandemiju biti „čedvikovski“ – po svojoj sposobnosti da nam pomogne u sagledavanju postojeće nepravde, koju je ova pandemija potpuno ogolila.

Jednog dana, kada korona bude tek bleda uspomena, neki istoričar gradskih katastrofa bi, gledajući zapise ovog našeg trenutka, mogao zapaziti da su ljudi nakon požara gledali u nebo; da su im pogledi nakon mećave bili uprti nadole, u tle; a da su se, posle kuge, napokon, osvrnuli oko sebe, susrevši jedni druge.

∗ ∗ ∗

Ovaj članak će se pojaviti u štampanom izdanju oktobarskog “Atlantika”, pod naslovom „Kako je katastrofa oblikovala savremeni grad“ (How Disaster Shaped the Modern City).

* Ilustracije: Mark Harris; slike kompanije Interborough Rapid Transit; Nacionalna meteorološka služba; Wiley & Putnam / Artokoloro / Britanska biblioteka / Alamy; Thomas Kelly /Američka Kongresna biblioteka

* Derek Tompson za magazin Atlantik piše o ekonomiji, tehnologiji i medijima. Autor je „Hit Mejkera“ i voditelj podkasta Crazy/ Genius.

Leto u Evropi 2020: 20 top-destinacija

Jul7

Tekst je preuzet s portala poslovnog magazina The Forbes, pod naslovom “Leto u Evropi: 20 najbezbednijih odredišta za post-pandemijski turizam”.

S obzirom da zemlje širom Evrope smanjuju svoja ograničenja nametnuta koronom, otvaraju granice i stvaraju nove načine da se posetiocima obezbede sigurna putovanja, letnji odmori u Evropi prerastaju i u realnu mogućnost za putnike i turiste, naročito one evropske, koji traže tradicionalni letnji predah „negde-na-moru-ili-tu-negde“.

Uz kreativne koncepte kao što su „vazdušni mostovi“, „putni mehurovi“ i „putni koridori“ između zemalja koje su zvanično izašle iz pandemijske krize (i ne treba im karantin za posetioce), vlade, međunarodne institucije i specijalizovane turističke organizacije kreiraju nove inicijative i protokole najpre da bi se omogućio nastavak prekograničnih putovanja radi godišnjih odmora, a zatim tokom nekoliko nedelja međunarodnih putovanja u jeku letnje sezone.

Letnji odmori u Evropi bi se mogli vratiti u julu preko “vazdušnih koridora”, prenosi The Sun.

„Mnoge evropske zemlje otvaraju svoje granice, a letovi i hoteli se takođe ponovo otvaraju“, objašnjava Evropska organizacija za najbolja odredišta (European Best Destinations Organization, EBD) koja spada pod mrežu EDEN u nadležnosti Evropske komisije (“European Destinations of Excellence“, Evropske destinacije izvrsnosti), radeći na promociji održivog turizma evropskog kontinenta.

Da bi pomogao putnicima koji „nakon sedmica provedenih u izolaciji žele da otputuju negde u granicama Evrope, ali ne znaju gde i koje se mere bezbednosti preduzimaju u zemljama i regionima“, EBD je otkrio spisak od 20 destinacija koje pandemija najmanje pogađa (definisano kao i do 600 puta manje slučajeva Covid-19 poređeno sa prosecima).

Ove destinacije imaju koristi od blizine lokalnih klinika i bolnica, a na raspolaganju im je veći broj bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja, primenjujući vrlo specifične protokole koji se tiču higijene u smeštaju, restoranima i prodavnicama, uz uvođenje mera poput promena filtera za klimatizaciju između svaka dva termina boravka turista u obektima/pansionima/sobama), uz široku dostupnost maski i vođenje računa o držanju propisanog međusobnog rastojanja.

Pre no što otputujete na bilo koje od dole navedenih mesta sa ove liste, EBD preporučuje da „Budete na oprezu i ne zaboravite da se poslužite već poznatim i uvreženim gestovima koji su „podsetnik“ okolini, uz držanje propisanog rastojanja (2-2.5m) i obavezno nošenje maski, onda kada je to moguće ili se za to ukaže potreba;

Izbegavajte putovanje ukoliko ste lošeg zdravlja;

Osobe starije od 70 godina, oni koji kubure s viškom kilograma ili s respiratornim problemima trebalo bi da budu posebno oprezni;

Na putnicima i turistima je glavna odgovornost, te su stoga u obavezi da štite one iz najranjivijih grupa i njima najbliskije, kao i one koji im ukazuju gostoprimstvo u zemljama koje posećuju – da pokažu brigu prema svojim domaćinima.

01: Tbilisi, Gruzija

Foto: Vjaseleva Elena (European Best Destinations Organization, EBD)

Tbilisi je prestonica Gruzije, jedne od zemalja koje su proteklih meseci bile pod najmanjim uticajem korone. Gruzija je na ovu pandemiju vrlo hitro reagovala primenom mera, kojima su održavale epidemiju na izuzetno niskom nivou stope zaraženosti. U Gruziji ima do 260 puta manje slučajeva obolelih od kovida-19 nego u evropskim državama koje su koronom bile najviše pogođene.

Ova zemlja ponovo je otvorila svoje granice 1. jula i sprovodi zdravstvene mere kako bi zaštitila putnike i njene građane, sa ciljem njihove zdravstvene bezbednosti i bezbrižnog odmora.

Tbilisi je destinacija čiji su građani otvoreni i bez predrasuda prema strancima, mesto u kojem su prošlost, sadašnjost i budućnost savršeno utkani, bogate kulture i ležerne atmosfere. Više no ikad u trendu, ovaj grad je već neko vreme idealno odredište za uživanje u istočnjačkoj kulturi, gastronomiji, nacionalnoj, verskoj i kulturnoj raznolikosti, i veoma interesantne arhitekture. Uzdah prijatnog iznenađenja pri prvom susretu je zagarantovan.

Veličanstvene Hausmanovske građevine stapaju se s arhitekturom srednjeg veka, neoklasičnom, sovjetskom i izuzetno modernom.

Gruzija ima više bolničkih kreveta na hiljadu stanovnika od Švedske i Danske, a Tbilisi je do pet puta sigurniji (stopa kriminala) od Pariza ili Londona.

Grad ima veliku ponudu turističkih apartmana za kojima ovog leta vlada prava turistička pomama, kao i za malim „butik hotelima“ i pansionima.

„Treba li vam i dodatni argument? Boravak u hotelu sa pet zvezdica ili u privatnoj vili u Tbilisiju koštaće vas do četiri puta manje nego u istom hotelu iz iste grupe u nekoj drugoj prestonici Evrope“, poručuje EBD.

02: Krf, Grčka

Foto: Marcin Kžizak, EBD – Najbolje evropske destinacije

„Ovo grčko ostrvo ‘izašlo iz Raja’ je savršeno odredište za ponovno ’punjenje baterija’ nakon stresnog perioda opšte izolacije“, piše EBD o Krfu.

Grčka je jedna od evropskih država najmanje zahvaćenih korona virusom (do 50 puta manje zaraženih nego u najugroženijim evropskim zemljama). Grčki zdravstveni sistem nikada nije pokazivao znakove preopterećenosti tokom aktuelne zdravstvene krize. Štaviše, zemlja ima više bolničkih kreveta po glavi stanovnika od mnogih evropskih zemalja.

Krf je kombinacija opuštenosti, sunca i prirode.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a preventivni karantin nije uveden.

03: Cavtat, Hrvatska

EBD

Cavtat je omiljen među slavnim ličnostima, ali i je ujedno i sjajno mesto za porodični dolazak, ljubitelje gastronomije, kulture, prirode i vodenih sportova.

Hrvatska spada u evropske zemlje najmanje zahvaćene koronavirusom ,sa čak 20 puta manje zaraženih na milion stanovnika nego u ostalim evropskim zemljama.

Hrvatska je takođe jedna od evropskih zemalja sa najvećim brojem bolničkih kreveta po stanovniku. Bolnica u Dubrovniku je udaljena 20 minuta vožnje od Cavtata, a aerodrom Ćilipi je udaljen samo 10 minuta.

U turističkoj infrastrukturi Cavtata je veliki izbor privatnih vila, turističkih apartmana i malih porodičnih hotela (izabranih kao omiljena destinacija od strane putnika koji će se tamo zateći ovog leta). Pored toga, Hrvatska je sprovela higijenske i sanitarne mere u svim većim hotelima.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula. Karantin se ne zahteva (iako ovi podaci variraju od zemlje do zemlje, menjajući se u zavisnosti od trenutne situacije).

04: Azorska ostrva, Portugal

RavenEye, EBD

Ako je Portugal bio primetno manje zahvaćen korona virusom, Azorska ostrva – poput portugalske regije Algarve – bili su u još većoj izolaciji: prevashodno geografski (usred Atlantika), a onda, shodno takvoj poziciji, i bezbedni od naleta pandemije.

Azorski arhipelag se nalazi usred Atlantskog okeana i čini ga devet ostrva sa prirodom koja je „poput foto-tapeta“, u svom najčistijem vidu. Ova ostrva jesu jedno od najvećih svratišta za brojne vrste koje pripadaju morskom svetu.

„Savršeno odredište ako vam je potrebno ponovno povezivanje sa prirodom“, piše EBD. “Ukoliko volite planinarenje, floru i faunu, da uživate gledajući delfine i kitove, sigurno probate lokalne proizvode, doživite nešto zaista autentično, Azori su savršeno mesto za odmor.”

Azori imaju veliku ponudu privatnih vila, turističkih apartmana i malih porodičnih hotela.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez zahteva vlasti za sprovođenjem karantina.

05: Preveza, Grčka

Preveza. EBD

Sunce, bezbrojne plaže (uključujući jednu od najdužih u Evropi), mediteranska kuhinja, marina ispunjena jahtama; Preveza se nalazi na petom mestu liste najsigurnijih mesta za post-pandemijski odmor u Evropi.

Smeštena na ušću Ambrakijskog zaliva u Jonskom moru, Preveza je svojevrsno „ostrvo na kopnu“ u Epiru, na severozapadu Grčke.

Grčka je jedna od evropskih država najmanje zahvaćenih pandemijom (do 50 puta manje zaraženih nego u najugroženijim evropskim zemljama). Sanitarne mere su preduzete veoma rano u Prevezi (minimalnih četiri metra razmaka između suncobrana na plažama, filteri za klimatizaciju menjaju se između svake promene gostiju u hotelskim sobama, koje se stalno i svakodnevno dezinfikuju).

U Prevezi se nalaze tri bolnice (od kojih je jedna na univerzitetu), i na samo je 10 minuta vožnje od aerodroma Aktion. Grčka ima više bolničkih kreveta po glavi stanovnika od Britanije ili Kanade.

Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula, ulazak u Grčku bez preventivnog karantina.

06: Alentežo, Portugal

Vitalij Fedotov, EBD

Portugal je bio relativno pošteđen od korone, sa čak 40 puta manje zaraženih nego bilo gde u Evropi. Neke regije poput Alenteža su dosad gotovo sasvim „lišene kovida -19“, sa samo jednim fatalnim ishodom uzrokovanom koronom.

Alentežo je omeđen Atlantskim okeanom na jugu Portugala. Nalazi se na pola sata vožnje automobilom iz Lisabona, a i inače je i ranije izuzetno privlačna destinacija za svetske turiste, ovog leta posebno zanimljiv i onima u potrazi za jednostavnošću uživanja u netaknutoj prirodi.

EBD preporučuje da ne propustite posetu Evori, a možda i degustaciju vina (koja spadaju među najpoznatijim u Evropi); napravite sebi plezir jednim putovanjem duž obale, od Komporta do Odešaiša.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez obaveze prethodnog odlaska u darantin.

07: Batumi (Adžara, Gruzija)

Griša Bruev, EBD

Gruzija je, kao što je već navedeno, jedna od zemalja najmanje zahvaćenih koronom. Zemlja je reagovala vrlo brzo merama koje su održavale epidemiju na izuzetno niskom nivou. U Gruziji ima do 260 puta manje slučajeva Covid-19 nego u najviše pogođenim evropskim državama.

Batumi, smešten na obali Crnog mora, u podnožju Kavkaza na jugozapadu Gruzije je ujedno i glavni grad Autonomne Republike Adžara i drugi po veličini gruzijski grad.

Batumi je poznat i kao “Crnomorski Las Vegas” kako ga opisuje EBD. Ovaj grad krasi sjajna kombinacija izuzetnih pejzaža, žive i dinamične kulture i legendarnog gostoprimstva. Izuzetno lep i prijatan, poziva vas da iskusite kontrast istorijskih drevnih lokaliteta kao i njegovog modernog načina života.”

Batumi nije samo jedno od zdravstveno najsigurnijih evropskih odredišta već i najbezbednijih, sa stopom kriminala i do pet puta nižom u poređenju s većinom evropskih prestonica.

„Regija koju zahvata Adžar odlikuje se zadivljujućim raznolikostima i kontrastima: obale sa dugim plažama koje se pružaju podno obronaka visokih planina u neposrednoj blizini; u Batumiju se nalaze brojni spomenici kulture, manastiri, zamašni i arhitektonski zanimljivi lučni mostovi, prelepa jezera i autentična sela. Ovde ćete probati domaća vina i neotkrivenu kuhinju, osetiti snagu izvornog eko-turizma, srdačno ugošćeni od domaćina širokog srca. Okolne planine, „smeštene pokraj neba“, učiniće da se osetite skladno s prirodom, koja je sinonim ne samo Batumija već čitave Gruzije.

„Batumi je, takođe, savršen u jesen: Temperature u septembru i oktobru su veoma prijatne.”

U Batumiju ima preko 30 bolnica, uključujući univerzitetske klinike koje od početka zdravstvene krize ni u jednom trenutku nisu bile prenatrpane, niti su oskudevale u opremi i materijalu.

Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula, ulazak moguć bez preventivnog karantina.

08: Zagreb, Hrvatska

EBD

Zagreb je među omiljenim mestima za posetu na listama EBD-a, koji za hrvatsku prestonicu kaže da je „omiljeno odredište putnika“, i da je „idealna destinacija za kratke city-break posete“, ali i sjajna polazišna tačka ukoliko se odlučite za proputovanje Hrvatskom; uz to je, po EDB-u, „romantična destinacija“ tokom čitave godine, a već više godina zaredom i jedna od najinteresantnijih božićnih destinacija (u vreme Adventa), s najlepšim božićnim vašarom u Evropi tokom tri uzastopne godine (2015-2018).

Bogate istorije koja datira još od starorimskih vremena, Zagreb je prestonica i najveći grad u zemlji, smešten na severozapadu, tik uz reku Savu, u podnožju južnih padina Medvednice.

Hrvatska je u priličnoj meri bila pošteđena korone, sa u proseku čak 20 puta manje zaraženih nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Dobro opremljen kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, takođe ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja i prestonica.

EBD vas poziva da dođete tokom leta i uživate u hiljadama njenih šarolikih i sjajno sređenih padina: sa platoima i kaskadama čiji se vlasnici (već generacijama!) nadmeću u „estetskom ugođaju“ svojih dvorišta, nacifranih poput razglednica; idealno područje za mestimično ali često iščitavanje novina (takoreći lokalni sport i tradicija), ili se opustite uz gledanje utakmica (u Hrvata je fudbalska strast jedna od primarnih emocija); posetite neke od mnogobrojnih prekrasnih parkova, uz arhitektonske „bisere“ i istorijske spomenike. Sve je ovo, takođe, idealna lokacija i „scena“ za sve koji vole fotografiju uvezanu u društvene mreže; ukratko, Hrvatska je izuzetno „Instagramatična“.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula. Karantin se ne zahteva (mada je za građane Srbije, po trenutnim informacijama, još uvek na snazi).

09: Algarve, Portugal

EBD

Portugal je jedna od zemalja najmanje zahvaćenih koronom, sa 40 puta manje zaraženih u poređenju sa ostalim evropskim zemljama. Neki regioni su skoro u potpunosti pošteđeni, uključujući, recimo, Algarve i Alentežo, a neke od najpopularnijih destinacija za putnike, poput Lagoša, dosad nisu zabeležile nijedan smrtni slučaj uzrokovan Kovidom-19.

Algarve je najjužnija regija kontinentalnog Portugala i posebno na ceni među putnicima koji upražnjavaju porodični turizam. Duge peščane plaže, uokvirene zlatnim liticama u suncu, malim uvalama zaklonjenih stenama, plus okean u svakoj izmaštanoj nijansi plave koji je, uglavnom, miran i topao.

U planinama nadomak Algarvea meštani održavaju tradiciju (koju vole da podele i sa onima koji nisu lokalci), a gradove i varoši odlikuje poseban, prepoznatljiv šarm: Silveš čuva ostatke svoje arapske prošlosti; Lagoš je pun znamenja i artefakata koja datiraju iz vremena pomorskih otkrića; Tavira je prava „pokazna vežba“ tradicionalne arhitekture dok Faro, „kapija“ na ulazu u ovu regiju, poseduje više nego lep istorijski centar.

Za razliku od drugih turističkih destinacija u Evropi, 60% turističkog smeštaja u Algarveu čine privatne vile sa bazenima, apartmanima, pansionima ili malim hotelima. Turistički zvaničnici su za veće portugalske hotele ustanovili zvaničnu oznaku “Safe and Clean“ (Sigurno i čisto) kako bi putnicima pružili garanciju za sanitarnu bezbednost i čistoću.

Portugalski zvaničnici brzo su reagovali, pa je i inače zamašna industrija odeće u zemlji mogla da već u najranijoj fazi proizvede dovoljan broj maski, pa čak i da ih izvozi u inostranstvo. „Sa stotinama kilometara svojih neponovljivih plaža, Portugal je savršena destinacija za leto“, piše u osvrtu EBD-a.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a zvaničnici ne zahtevaju da putnici prolaze kroz karantin.

10: Sibiu, Rumunija

(Balate Dorin, EDB)

Sibiu je veoma lep grad bogatog istorijskog nasleđa. Smešten je u Transilvaniji, severozapadno od Bukurešta, glavnog grada Rumunije.

Zapljuskivan talasima Cibina, i s nadimkom „Grad s očima“ (na rumunskom Ochii Sibiului). Sibiu je i domaćim a i stranim posetiocima odavno poznata turistička destinacija. Naziv potiče od za taj grad tipičnih prozorskih okana u potkrovljima, koji s ulice neodoljivo podsećaju na oči pod veđama.

UNESCO je 2004. proglasio staro gradsko jezgro Sibijua za svetsku baštinu, dok je 2007. godine proglašen evropskom prestonicom kulture. Godinu dana kasnije ga je magazin Forbs svrstao u “idilično mesto br. 8 za život u Evropi”. Sibiu je prošle godine proglašen Evropskom regijom vrsne gastronomije, a ove ga je EBD proglasio „šestom najboljom evropskom turističkom destinacijom“.

Sibiu je odnegovao brojne zelene površine u gradu, ali i „meku pokretljivost“: idealan je za ekološke vidove prevoza – pešake, bicikle, rolere, skejtove i trotinete, s puno prostora za slobodno vreme i parkove, smatrajući se jednom od evropskih destinacija s najboljim kvalitetom života.

Uporedo sa drugim regionima, uključujući portugalska Azorska ostrva, Sibiu se pridržava stroge politike borbe protiv globalnog zagrevanja, trudeći se da što je moguće više zaštiti svoju životnu sredinu.

Takođe se zalaže za održivi razvoj turizma zasnovanog na poštovanju prirode i ljudi.

U Rumuniji je bilo 15 puta manje slučajeva obolelih od kovida-19 nego u najugroženijim evropskim zemljama. Neke destinacije poput oblasti koju zahvata Sibiu nisu uopšte imale smrtnih slučajeva povezanih sa pandemijom.

Rumunija ima više raspoloživih bolničkih kreveta po stanovniku od jedne Belgije, Švajcarske ili Holandije.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a od stranaca se ne očekuje da prolaze kroz preventivni karantin.

11: Kotor, Crna Gora

(Foto: EBD)

Osamljen u Kotorskom zalivu, ovaj primorski grad u Crnoj Gori EBD definiše kao „jedno od najlepših odredišta u Evropi za istinske zaljubljenike putovanja, hranu, prirodu, utočište mira idealno za provod u prirodi, planinarenje, šetnju ili vožnju biciklom.”

Kotor, stara mediteranska luka koja datira iz vremena pre antike okružena je utvrđenim zidinama sagrađenim od Mletaka tokom venecijanskog perioda, dok se sam zaliv smatra jednim od najuvučenijih tačaka Jadrana. Neki su ga prozvali „najjužnijim fjordom u Evropi“, iako je to, zapravo, deo rečnog kanjona čija slatkovodna struja, kao teža, protiče ispod morske, s kojom se u ovom zalivu meša.

Uz krečnjačke klisure Orjen i Lovćen, nadvijenih nad samim gradom u čijoj je senci veći deo dana i godine, Kotor i okolina predstavljaju impresivan pejzaž.

U Kotoru je odnedavno došlo do naglog porasta broja turista, privučenih nepatvorenim prirodnim okruženjem Zaliva i zaista jedinstvenim Starim gradom (staro jezgro, okruženo srednjovekovnim zidinama). Kotor je deo svetske baštine, a status je zaslužio zbog svoje netaknute prirode i bogatog kulturno-istorijskog nasleđa (Natural and Culturo-Historical Region of Kotor); ovaj utvrđeni grad je UNESCO stavio na svoju listu svetske baštine, kao „dela venecijanskog odbrambenog sistema u periodu između 15. i 17. veka“.

Iako je u Crnoj Gori bilo vrlo malo slučajeva korone (60 puta manje nego u zemljama koje su bile najviše pogođene), Kotor je tokom krize ostao zelena zona, u kojem nije otkriven nijedan slučaj obolelih od korone.

Crna Gora ima više dostupnih bolničkih kreveta po glavi stanovnika od, recimo, Irske ili Kanade.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a ulazak je moguć bez karantina (poželjno je poneti nalaz testa na Covid-19).

12: Rijeka, Hrvatska

EBD

Glavna luka i treći grad po veličini u Hrvatskoj nakon Zagreba i Splita nalazi se u županiji Primorskoj-Gorski Kotar. „Ukotvljena“ je u Kvarnerskom zalivu, široko izlazeći na Jadransko more.

Istorijski, grad je zbog svog strateškog položaja i dubokovodne luke bio meta žestokih okršaja, posebno između Italije, Mađarske i Hrvatske, tokom vekova mnogo puta menjajući ruke i gospodare.

Odabrana je za evropsku prestonicu kulture, dok ga je EBD proglasio najboljom evropskom destinacijom 2020., Rijeka je savršeno mesto za bezbedno turističko putovanje unutar Evrope, a ovog leta će, po svemu sudeći, biti jedna od top-destinacija za odmor i provod. „Hrvati vole bašte kafea i brojne plaže sa kristalno čistom vodom nadomak Rijeke.“

Hrvatska je pošteđena najgoreg naleta korone, sa 20 puta manje zaraženih nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Zdravstvo je sistemski i dobro opremljeno, a takođe ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez karantina.

13: Varšava, Poljska

Foto:Roman Babakin, EBD

Njegova prošlost predstavlja istoriju ljudi sposobnih da se suoče sa bilo kojom situacijom, da se oporave i krenu napred. Suočena sa koronom, poruka Poljaka je dosad uvek bila vrlo jasna: „Varšava je preživela dva Svetska rata. Proći ćemo i kroz ovaj. Vidimo se uskoro!”

Glavni i najveći u Poljskoj, Varšava je „alfa-grad“ u svetskim okvirima i velika međunarodna turistička destinacija, značajno kulturno, političko i ekonomsko središte, sa svojim Starim gradom kojeg je UNESCO proglasio svetskom baštinom.

„Varšava je veoma bogata i odiše mentalitetom njenih građana, kao, uostalom, i mnogi drugi poljski gradovi; njegovi stanovnici pokazuju veliko poštovanje prema tradiciji, ali i prema mladima, sa mondenskim kafićima i barovima na svakom uglu, letnjim koncertima na otvorenom, efemernim prodavnicama, sjajnim muzejima, Starim gradom obnovljenim po okončanju Drugog svetskog rata i mnogim mestima koje bi trebalo da možda pre svega otkrivaju ljubitelji klasične muzike, i posebno Šopena“, piše u preporuci EBD-a.

Uz Portugal i Grčku, Poljska spada u one evropske države koje si bile najmanje zahvaćene koronom. Stopa infekcije je bila i do 20 puta manja od one u najugroženijim zemljama Zapadne Evrope. Nijedna bolnica nije prenatrpana, a poljski zdravstveni sistem ima više bolničkih kreveta po stanovniku nego Holandija ili Švajcarska.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez zahtevanih mera preventivnog karantina.

14: Beč, Austrija

(Foto: EBD)

Beč posećuju ljubitelji istorije, parovi i porodice koji tokom cele godine žele i u njemu nalaze sigurno i mirno utočište.

„Beč veoma često biva izabran iz tog razloga, što nije samo neki lični i iracionalni osećaj, već i realnost: Stopa krivičnih dela je u glavnom gradu Austrije tri puta niža nego od stope bilo koje druge evropskevprestonice“, navodi EBD.

Sa brojnim parkovima i ekološkim prevoznim sredstvima, Beč je jedan od gradova sa najboljim kvalitetom života u Evropi. Predstavlja dobar izbor za kratke city-break posete kao i sve ljubitelje prirode.

Austrija je bila manje pogođena od ostalih evropskih zemalja, sa 10 puta manje inficiranih od zapadnoevropskog proseka.

Ili biste, možda, radije još malo pričekali, ne žureći da odmah rezervišete svoj odmor. Nema problema: Otkrijte Beč na početku zime: bečki božićni vašar i ulični štandovi su austrijsku prestonicu svrstali među najzabavnije evropske destinacije u vreme najradosnijeg hrišćanskog praznika.

Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula. Pre tog datuma je pri ulasku bilo potrebno zdravstveno uverenje, u kome se navodi da putnik nije zaražen.

15: Bohinj, Slovenija

Tomas Kodidek,EBD

Sa aspekta održivosti, Evropska komisija prepoznala je Bohinj kao jednu od najsolidnijih i najodrživijih turističkih destinacija u Evropi. Ovo mesto je utočište mira za ljubitelje prirode, sportova na otvorenom, planinarenja, lokalnih proizvoda, zanata i stvarnih a ne virtuelnih ugođaja.

Smešten u kotlini pod Julijskim Alpima u regiji Gorenjske (Gornje ili Alta Karniole) na severozapadu Slovenije, poznat je kao jedan od „zelenih rajeva Evrope“ i „zelenih pluća Slovenije“ (zemlja koja je po tradiciji i mentalitetu veoma orijentisana prema prirodi).

Slovenija je bila malo pogođena koronom (10 puta manje kontaminirana od zemalja koje su bile najviše pogođene), sa više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja.

Bohinj je na samo 40 minuta od aerodroma i ljubljanskih bolnica.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, mere preventivne izolacije se ne zahtevaju.

16: Malta

EBD

Turizam na Malti predstavlja 15% društvenog bruto proizvoda.

Pored tirkizne mediteranske vode koja ga zapljuskuje, ovo ostrvo poseduje prebogatu istoriju i kulturno nasleđe.

„Otkrijte blaga i bogatstva jedne od najlepših destinacija u Evropi“, piše EBD. „Položite peškir na plažu Zalivske rivijere (Riviera Bay) ili na neku od mnogih drugih malteških plaža. Ukoliko ovog leta zaista želite da se distancirate od gomile, možete rezervisati i svoj boravak u Gozu. Ovo je manje od glavnog ostrva i idealno je za ljubitelje prirode, izletnike, hajkere ili ronioce. “

Na Malti je bilo čak 55 puta manje slučajeva korona virusa nego u zemljama koje su bile najviše na udaru pandemije. Malta ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na Finsku, Irsku ili Britaniju, a njene bolnice nisu pretrpane i sposobne su da, ukoliko se ukaže potreba, prihvate turiste koji su možda inficirani koronom.

Hoteli su iznova otvoreni 1. juna, dok je turistička sezona ponovo započinje 1. jula.

17: Gdanjsk, Poljska

EBD

Poljska je jedna od najmodernijih evropskih zemalja, a Gdanjsk, koji se nalazi na južnom obodu Gdanjskog zaliva u Baltičkom moru jedan je od njenih turističkih bisera. Ovaj priobalni grad takođe nosi i lep nadimak, “Biser Baltika”.

Grad u svom centru ima kvart star 1.000 godina (kao i Krakov, čije utvrđene zidine datiraju iz još ranijeg perioda), pa ga krasi retko viđena lepota. Jednom kada se u to uverite, sve što treba da učinite je da se zapitate: „Vredi li u njemu ostati samo dan-dva?“ Odgovor je: ‘da!’ “, Piše EBD.

Poljska je bila 20 puta manje pogođena od ostalih evropskih zemalja i ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja; štaviše, primenjene su sanitarne mere za doček putnika u hotelima, restoranima i radnjama.

Gdanjsk takođe možete posetiti tokom zimskih praznika: Gdanjska božićna pijaca svrstana je među najlepše u Evropi.

Ponovno otvaranje za turističke posete 1. jula, karantin nije neophodan.

18: Viljnus, Litvanija

EBD

Smešten na jugoistoku Litvanije, Viljnus je glavni i najveći grad ove zemlje. Arhitektonska zdanja Starog gradskog jezgra nalaze se pod zaštitom UNESCO-a.

Viljnus je do Drugog svetskog rata bio jedan od najvećih centara jevrejske dijaspore u Evropi, što je i dovelo i do njegovog nadimka, “Jerusalim Litvanije”.

Prema EBD-u, Viljnus je savršeno odredište za porodični odmor, parove ili solo putnike, uz to je i “dvostruko sigurniji od većine evropskih prestonica.”

„Viljnus ima mnogo lica: Stari grad je pravi lavirint, dok je njegov poslovni kvart doteran i uglađen, centar mu je elegantan, uz brojne trgove i parkove, dok su i predgrađa bogate istorije i kulture. Svi se ovi delovi Viljnusa stapaju, proizvodeći jedan jedinstveni opažaj sklada – izgled i osećaj su dobri sa koje god strane da je osmotren.”

Čuveni Stari grad smešten je u živopisnoj dolini između Viljnije i Nerisa, koje protiču netom podno tvrđave, i čije su zidine u prošlosti čuvale Viljnuski dvorac.

Još se niste usudili da putujete nakon globalnog (evropskog) karantina? Razmislite o Viljnusu, i to baš na Božić, ako već ne možete ovog leta. Božićna pijaca i štandovi pojedinačnih prodavaca spadaju među najlepše u Evropi, dok je gradsko Božićno drvce proglašeno za najlepše u Evropi.

Sa 20 puta manje ljudi zaraženih koronom nego u najugroženijim evropskim zemljama, Litvanija takođe ima visok prosek bolničkih kreveta po stanovniku (U Evropi samo Nemačka i Austrija prednjače u odnosu na Litvaniju).

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, nema mera karantina.

19: Riga, Letonija

Ross Helen, EBD

Najveća metropola Baltika, Riga spaja bezvremenu tradiciju i vrhunsku modernost. „Nordijska plavuša vatrenog srca“ (citat EBD kataloga naveden u ovom članku), Riga iza sebe ima 800 godina burne istorije, od nemačkih vitezova do švedskih kraljeva i sovjetskih komesara, koji su u kulturnoj baštini grada ostavili svog traga.

Danas je glavni grad Letonije uzbudljiva evropska metropola na razmeđi istočne i severne Evrope.

„Sa rekom Daugavom i Rimskim zalivom, grad je oduvek živeo u bliskoj vezi sa prirodom“, navodi EBD. „Riga ima puno javnih parkova, šuma, trgova, jezera, gradskih kanala, brda, ostrva i plaža.“

Sa 50 puta manje zaraženih nego u nekim evropskim zemljama, Letonija je jedno od odredišta koje je bilo ponajmanje pogođeno koronom. Takođe, bolnice nisu bile prenatrpane usled pandemije.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez mera preventivnog karantina.

20: Tajga (Finska)

(Foto: Sergej Urijadnikov, European Best Destinations Organization)

Finska tajga predstavlja ultimativnu destinaciju za “turistički eskapizam“. U srcu rezervata prirode Kainuu, oblasti oko istoimenog arktičkog jezera, finski deo tajge je sinonim za jedinstvene šume, netaknutu zemlju, bistra jezera i brzake: poziv na autentična prirodna iskustva i retku priliku za planinarenje kroz netaknutu prirodu koja je „kao na razglednici“; mesto je idealno za fotografisanje divljih vrsta – a možete uživati i u lokalnim kulturnim aktivnostima.

Divlja tajga, koju je Evropska komisija u svojoj klasifikaciji označila kao „EDEN“ je savršeno odredište za održivi turizam. “Ima toliko aktivnosti u kojima je moguća kvalitetna relaksacija: hodanje, vožnja kanuom, plivanje u jezeru, posmatranje ptica, cveća, ali i krupne divljači (naročito medveda) u svom prirodnom okruženju. Finska tajga je najbolji dar prirode kojim možete obradovati sebe i svoju decu“, piše EBD.

Sa 15 puta manje slučajeva korone nego u nekim evropskim državama, Finska spada u odredišta najmanje pogođenih ovim oboljenjem.

Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez mera preventivnog karantina.

The Forbes (Editors’ Picks)

Priča o pričama:

What’s the secret behind Dublin’s storytelling magic?

We Irish are a nation of storytellers, and here’s how it’s done

Top 10 Literary Cities

Ekologija vs. pandemija

Apr8

Nastojeći da zaustavi napredovanje epidemije, koju je Svetska zdravstvena organizacija opisala kao „Pandemiju 3/11“, nekoliko zemalja, uključujući Italiju, Španiju i Francusku počele su da primenjuju drastične mere zaštite, onako kako je to učinio Peking pre nekog vremena, a nakon pojave korone na kineskom tlu (videti pregled aprilskog izdanja „Covid-19 i život okrenut naglavce“). Tekst je objavljen 17. marta u mesečniku Le Monde diplomatique (koji, uzgred, nema nikakve veze sa dnevnim listom Le Monde).

Kirsten Stolle. — « VI-2 », de la série « Virus Illumination », 2013 Tracey Morgan Gallery, Asheville – Nome Gallery, Berlin (Le Monde diplomatique)

Čak se u 21. veku kineskim vlastima čini da su stari lekovi najbolji način za borbu protiv epidemije korona virusa. Samoizolacija, ograničavanje kretanja pojedinca, zarad opšteg dobra. Kažu da stotine miliona ljudi živi u režimu ograničenog kretanja. Nije li vreme da se zapitamo zašto pandemije prate jedna drugu sve bržim tempom?

Da li je to bio pangolin, neki ljuskavac? Ili, možda, neki slepi miš? Ili je uzrok bila neka zmija, kao što smo neko vreme slušali, pre nego što je odbačena ta hipoteza? Ko će prvi okriviti neku divlju životinju, žigošući je kao uzročnika ovog tipa korona virusa, zvanično nazvanog SARS-CoV-2 (1), koji je u svoju zamku uhvatio nekoliko stotina miliona ljudi, smeštajući ih u karantine ili ih postavljajući u blokadu, iza linija sanitarnog kordona, kao što je bilo u Kini i još nekim zemljama? Iako je ključno da razotkrijemo ovu misteriju, takve spekulacije sprečavaju nas da uočimo kako naša rastuća ranjivost na pandemije ima jedan dublji uzrok: ubrzano uništavanje prirodnih staništa životinja.

Od 1940. godine do danas, na stotine patogena pojavilo se ili bi se u talasima iznova razbuktavalo u područjima gde, ponekad, nikada dotad nisu registrovani. To je slučaj i sa virusom koji prouzrokuje gubljenje imunteta (HIV), sa Ebolom u zapadnoj Africi i Zikom na američkom kontinentu. Većina njih (60%) je životinjskog porekla. Neki potiču od domaćih ili divljih ali uzgajanih životinja, ali većina (više od dve trećine) njih potiče od divljih životinja.

Potonji nemaju nikakve veze s tim. Uprkos člancima koji, uz propratne fotografije ukazuju na divljinu kao polazišnu tačku razornih epidemija (2), pogrešno je verovanje da su ove životinje posebno zaražene smrtonosnim patogenima spremnim da kontaminiraju i nas, ljude. U stvarnosti, većina njihovih mikroba živi u tim životinjima, kao njihovim domaćinima, a da im ne našteti. Problem je negde drugde: u agresivnom krčenju šuma, urbanizaciji i industrijalizaciji, čime smo obezbedili da ovi mikrobi dopru do ljudskog tela i u njemu se adaptiraju.

Uništavanje staništa preti izumiranjem mnogih vrsta (3), uključujući lekovito bilje i životinje na kojima je naša farmakopeja oduvek počivala. Što se tiče životinja koje prežive uništavanje njihovih staništa, one nemaju drugog izbora nego da se vrate na smanjene teritorije svojih nekadašnjih staništa – onoliko koliko su im ostavila ljudska naselja. Ovo rezultira povećanom verovatnoćom bliskog i ponovljenog kontakta sa ljudima, što mikrobima omogućava da uđu u naša tela, kada iz svoje dotad dobroćudne forme prerastaju u smrtonosne patogene.

Ebola to dobro ilustruje. Studija iz 2017. otkrila je da epidemije virusa, čiji je izvor lokalizovan u različitim vrstama slepih miševa, češće izbijaju u oblastima zapadne i centralne Afrike, koje su nedavno pretrpele velika krčenja šuma. Kad sečemo njihove šume, onda rasterujemo životinje kojima je ta šuma bila dom – u ovom slučaju, razjurili smo slepe miševe – nagoneći ih da se veru o drveće u našim baštama i farmama. Stoga je lako zamisliti šta se dalje dešava: čovek guta pljuvačku voćnog slepog miša, a biva inficiran prilikom zagriza voćke prekrivene salivom ovog letećeg sisara; ili, dok, recimo, pokušava da ulovi i ubije dotičnog nepoželjnog posetioca, izlažući se pritom mikrobima koji su našli utočište u njegovim tkivima. Ovakvo mnoštvo virusa poteklih od slepog miša – ali koji ostaju potpuno bezopasni u samom nosiocu – uspeva da prodre u ljudsku populaciju. Navedimo kao primer već pomenutu Ebolu, ali i Nipu, infektivnu upalu mozga (posebno u Maleziji ili Bangladešu, sa smrtnim ishodom u 70% slučajeva), ili Marburšku hemoragičnu groznicu (smrtonosnu u 88% slučajeva, posebno u Istočnoj Africi). Taj fenomen se naziva „prelazak barijere među vrstama“. Dokle god se bude učestalo javljao, može omogućiti životinjskim mikrobima da se prilagode na naša tela, i evoluiraju do tačke kada postaju patogene.

Isto se odnosi i na bolesti koje prenose komarci, pošto je uspostavljena veza između pojave epidemija i krčenja šuma (4) – osim što je ovde manje pitanje gubitka staništa a više njihovih transformacija. Kod drveća nestaju slojevi mrtvog lišća i korenja. Voda i sediment se lakše prelivaju po ovom ogoljenom tlu, sada bez senke drveća i obasjanim suncem, upijajući njegovu toplotu i tako obrazujući prirodne inkubatore: bazene pogodne za razmnožavanje komaraca koji prenose malariju. Istraživanje sprovedeno u dvanaest zemalja je otkrilo prisutnost dvostruko većeg broja komaraca koji prenose ljudske patogene u pošumljenim područjima nego u netaknutim šumama.

Opasnosti fabričkog uzgoja

Change.org

Uništavanje staništa takođe deluje na promenu broja različitih životinjskih vrsta, kao što su detlići ili ždralovke, čime se povećava rizik od širenja patogena. Primer: virus Zapadnog Nila, kojeg prenose ptice selice. U Severnoj Americi populacija ptica je u poslednjih 50 godina opala za više od 25% (nestalo je tri milijarde ptica), što je rezultat gubitka njihovih staništa i drugih načina njihove devastacije (5). Ipak, nisu sve vrste pogođene na isti način. Takozvane posebne ili endemske vrste ptica, tzv specijalisti (stanarice), poput detlića i ždralovki odnosno barskih koka, pogođene su snažnije od generalista poput crvendaća ili gavrana (Procenjuje se da se godišnje seli oko 50 milijardi ptica). Dok su prve vrste (stanarice) slabi vektori to jest prenosioci virusa Zapadnog Nila, druge – invazivne to jest generalisti – spadaju u izvrsne prenosioce. Otuda snažna prisutnost virusa među domaćim pticama u regionu, ali i sve veća verovatnoća da će komarac ujesti zaraženu pticu, a potom i čoveka (6).

Isto je i kada se radi o bolestima koje prenose krpelji. Postepenim krčenjem šuma američkog severoistoka, urbani razvoj pogađa životinje poput oposuma, koje doprinose regulisanju populacije krpelja, dok istovremeno dozvoljavaju procvat vrstama koje su mnogo manje efikasne u ovom području, poput belonogog miša i jelena. Kao rezultat ovog procesa, dolazi do lakšeg širenja bolesti koje prenose krpelji. Među njima je i lajmska bolest, koja se prvi put pojavila u Sjedinjenim Državama 1975. Tokom proteklih dvadeset godina identifikovano je sedam novih krvnih patogena (7).

Rizik od pojave bolesti ne povećava se samo gubitkom staništa već i načinom na koji se ona zamenjuju. Da bi zadovoljio svoj mesožderski apetit, čovek je uništio prirodna područja ekvivalentna teritoriji afričkog kontinenta (8), a sve to kako bi se prehranio i odgajao životinje za klanje – u cilju sopstvene ishrane. Neke od tih (divljih vrsta) životinja se po krčenju njihovih staništa prenose ilegalnim trgovinskim kanalima, ili se direktno prodaju na životinjskim pijacama (tzv. „mokre pijace“). Tamo se životinjske vrste koje se verovatno nikada ne bi pomešale u prirodi nađu u kavezima jedna pored druge, a mikrobi onda mogu „veselo skakutati“ odnosno prelaziti iz jedne u drugu. Ova vrsta razvoja epidemije, koja je već generisana tokom 2002. i 2003. godine – bio je to korona virus odgovoran za epidemiju teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS) – možda predstavlja izvorno žarište ove danas nepoznate verzije korona virusa, koji nas upravo opseda.

Međutim, postoji mnogo više životinja koje se razvijaju unutar našeg sistema industrijske poljoprivrede. Tu su stotine hiljada životinja natrpanih jedna na drugu, čekajući da ih odvedu u klanicu: ovo su idealni uslovi za transformaciju mikroba u smrtonosne patogene. Na primer, virus ptičjeg gripa, podstaknut plovkama i patkama, seju pustoš na farmama ispunjenim pilićima u zatočeništvu, gde mutiraju i postaju virulentniji – proces toliko predvidljiv da se može reprodukovati u laboratoriji. Jedan od njihovih sojeva prenosi se na ljude i pritom ubija više od polovine zaraženih. Tokom 2014. godine je u Severnoj Americi moralo biti ubijeno na desetine miliona živine kako bi se zaustavilo širenje druge verzije ovih sojeva (9).

Planine izmeta koje proizvodi naša stoka pružaju i druge „sjajne“ mogućnosti da ljudi budu zaraženi životinjskim mikrobima. Pošto ima neuporedivo više organskog otpada (izmeta) nego što se može apsorbovati sa poljoprivrednog zemljišta u obliku đubriva, taj izmet koji nije stigao da bude pretvoren u kompost često završi u nezapečaćenim jamama – utočištu Ešerihije koli. Više od polovine životinja zatvorenih u američkim hranilištima su potencijalni prenosnici, ali Ešerihija tamo tavori i boravi kao bezopasan mikroorganizam (10). Međutim, kod nas ljudi, E. coli izaziva krvavu dijareju, temperaturu ili akutnu blokadu rada bubrega. A nije retkost da se životinjski otpad na volšebne načine izliva i dopire u našu pitku vodu i hranu, što je način na koji se svake godine zarazi 90 hiljada Amerikanaca.

The Ecology of Disease (Olaf Hajek)

Iako se ovaj fenomen mutacije životinjskih mikroba u ljudske patogene ubrzava, ovo nije neka novost. Njegova pojava datira još od „civilizacijske revolucije“ u doba neolita, kada su ljudi počeli da uništavaju divlja staništa ne bi li tako proširili svoje obradive površine, uz pripitomljavanje životinja kako bi ih, potom, razmnožavao u zarobljenštvu. Zauzvrat, životinje su nam darovale otrovne poklone: kravama treba da zahvalimo za naše ospice i tuberkulozu, svinjama za veliki kašalj, dok su za grip bile zaslužne patke.

Proces se nastavio tokom evropske kolonijalne ekspanzije. U Kongu su železnice i gradovi koje su podigli belgijski kolonisti omogućili razvoj soja Lenti virusa u koji spada i HIV, a koji uništava imunološki limfo-sistem čoveka; soja kojeg su kao domaćini „ugostili“ regionalni makaki majmuni, omogućivši mu da prodru u organizam čoveka i u njemu se izvrsno adaptiraju.

U Bengalu, Britanci su posegli za ogromnim močvarnim područjima Sundarbansa kako bi u njima razvili uzgajanje pirinča, izlažući tamošnje stanovništvo bakterijama koje se nalaze u ovoj čime-sve-ne-zagađenoj stajaćoj vodi. Pandemije izazvane tim kolonijalnim upadima ostale su aktuelne do današnjeg dana. Makakijev Lenti virus postao je – HIV. Bakterije iz Sundarbanskih baruština – danas su poznate kao kolera; ovi mikroorganizmi su do danas izazvali sedam pandemija, od kojih je poslednja buknula na Haitiju.

Srećom, s obzirom da nismo bili tek pasivne žrtve ovog procesa, takođe možemo učiniti mnogo toga kako bismo smanjili rizik od pojave ovih mikroba u našem organizmu. Divlja staništa možemo zaštititi kako bismo bili sigurni da će životinje čuvati svoje mikrobe unutar svog domicilnog područja, umesto da ih prenose na nas; ovom zaštitom se bavi, recimo, pokret ‘One Health’ (11).

Isto tako, možemo uspostaviti strogi nadzor nad okruženjem u kojem se životinjski mikrobi najverovatnije transformišu u ljudske patogene, pokušavajući tako da eliminišemo one koji pokazuju sklonost ka prilagođavanju našem organizmu pre nego što ovi pokrenu epidemije. Upravo to rade istraživači programa ’Predict’ kojeg poslednjih deset godina finansira američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID). Oni su već identifikovali više od devet stotina novih virusa povezanih sa širenjem efekata ljudskog delovanja na planeti, uključujući dosad nepoznate sojeve korona virusa koji su uporedivi sa virusom SARS (12).

Danas nam preti nova pandemija, i to ne ova prouzrokovana Kovidom-19. Delovanje Trampove administracije, zaposlene ukidanjem propisa koji se tiču ekstraktivne (sirovinske) industrije i svih industrijskih aktivnosti, što neminovno vodi ka uništavanju životne sredine i gubitku staništa, dodatno poboljšava šanse da mikrobi pređu sa životinja na ljude. Istovremeno, američka administracija umanjuje naše šanse da uočimo neku buduću pandemiju pre no što bude izbila: vlada SAD je oktobra 2019. odlučila da prekine program ‘Predict’. Konačno, početkom februara 2020, najavljena je i namera Sjedinjenih Država da svoj doprinos budžetu Svetske zdravstvene organizacije umanji za 53%.

Kao što je rekao epidemiolog Leri Brilijent (Larry Brilliant), “pojava virusa je ta koja je neizbežna, a ne epidemije.” Međutim, od ovog potonjeg nećemo biti pošteđeni ukoliko ne pokažemo odlučnost da menjamo politiku koja šteti prirodi i životu životinja.

Inače, do 2050. će od raznih oblika virusa zbirno umreti 10 miliona ljudi, tendencija koja će se uporedo razvijati s usponom velikih epidemija i infektivnih bolesti iz prošlih stoleća, koje će, po svemu sudeći, povratiti svoju nekadašnju snagu.

∗ ∗ ∗

(1) Et non pas Covid-19, qui est le nom de la maladie, comme indiqué par erreur dans la version imprimée.

(2) Kai Kupferschmidt, « This bat species may be the source of the Ebola epidemic that killed more than 11,000 people in West Africa », Science Magazine, Washington, DC – Cambridge, 24 janvier 2019.

(3) Jonathan Watts, « Habitat loss threatens all our futures, world leaders warned », The Guardian, Londres, 17 novembre 2018.

(4) Katarina Zimmer, « Deforestation tied to changes in disease dynamics », The Scientist, New York, 29 janvier 2019.

(5) Carl Zimmer, « Birds are vanishing from North America », The New York Times, 19 septembre 2019.

(6) BirdLife International, « Diversity of birds buffer against West Nile virus », ScienceDaily, 6 mars 2009.

(7) « Lyme and other tickborne diseases increasing », Centers for Disease Control and Prevention, 22 avril 2019.

(8) George Monbiot, « There’s a population crisis all right. But probably not the one you think », The Guardian, 19 novembre 2015.

(9) « What you get when you mix chickens, China and climate change », The New York Times, 5 février 2016. En France, la grippe aviaire a touché les élevages durant l’hiver 2015-2016, et le ministère de l’agriculture estime qu’un risque existe cet hiver pour les volatiles en provenance de Pologne.

(10) Cristina Venegas-Vargas et al., « Factors associated with Shiga toxin-producing Escherichia coli shedding by dairy and beef cattle », Applied and Environmental Microbiology, vol. 82, n° 16, Washington, DC, août 2016.

(11) Predict Consortium, « One Health in action », EcoHealth Alliance, New York, octobre 2016.

(12) « What we’ve found », One Health Institute.

Lire aussi le courrier des lecteurs dans notre édition d’avril 2020.

Le Monde diplomatique

∗ ∗ ∗

Brzo prelistavanje neta:

How sewage could reveal true scale of coronavirus outbreak

Coronavirus exit strategies: How do we get out of lockdown?

COVID-19 Vaccine Frontrunners

Traffic jams mapped using contagion model

The pandemic in pictures: how coronavirus is changing the world

Covid-19, le solutionnisme n’est pas la solution

Silicon circus

L’hôpital, le jour d’après

Covid-19 expanded telemedicine measures that we’ve needed for years

5 things that won’t change in the post-coronavirus economy

Chinese communities built a donation pipeline for Covid-19 supplies to US hospitals

What do we know about how COVID-19 is transmitted?

Superbugs are on track to kill 10 million people by 2050 if things don’t change—fast

Anatomy of a heatwave

Novel diagnostics for point-of-care bacterial detection and identification

Masked debate and data dumps

What Gen Z wants

Every expert opinion you’ve heard about wearing masks is right

For birds, innovation is survival

The borderless nature of gaming is allowing e-sports to thrive during coronavirus

The new coronavirus emerged from the global wildlife trade – and may be devastating enough to end it

Coronavirus: Life in lockdown around the world

Paris bans daytime jogging in bid to slow spread of coronavirus

LitHub

“A jedan poziv menja sve…”

Apr23

Ili: Kako je CEO Amazona Džef Bezos bio nesrećan nakon 4,5 minuta čekanja na liniji korisničkog servisa – svoje kompanije.

Pre nekoliko godina, tokom sastanka svojih „egzekutivaca“ , izvršni direktor Amazona Jeff Bezos je u jednom trenutku telefonom pozvao operatere korisničkog servisa svoje firme – Amazona – i bio ostavljen na čekanju četiri i po minuta, prema izvodu iz knjige Breda Stouna, „Prodavnica svega: Džef Bezos i epoha Amazona” (The Everything Store: Jeff Bezos i Age of Amazon, Brad Stone).

Nakon što je Bil Prajs, zamenik direktora Amazonovog globalnog korisničkog servisa tvrdio da kupci čekaju na vezi manje od jednog minuta, Bezos je rešio da i sam testira svoj korisnički servis – besneći sve više kako su minuti prolazili.

Oko 30 rukovodilaca njegove kompanije gledalo je kako Bezos „stiče korisnička iskustva čekanja na vezi“ dok mu se neko od operatera, nakon 4.5 minuta, konačno nije javio.

A Džef Bezos uzima za ozbiljno svoj korisnički servis.

Ovo je, prema Stounovoj knjizi, lekcija koju je pre nekoliko godina uživo i „unplugged“ dobio Bil Prajs, nekadašnji potpredsednik globalne korisničke službe na sastanku 30 rukovodilaca Amazona.

Kada je Bezos postavio pitanje koliko se dugo čeka na telefonu kada se pozove njegova tele-operaterska služba namenjena kupcima, i to posebno u špicu, tj u vreme praznika i odmora, Prajs je, bez ikakvih dokaza za svoju tvrdnju odgovorio da se „čeka manje od jednog minuta“, tako da je Bezos odlučio da proveri ovu „činjenicu“.

“Stvarno?” upitao je Džef. “Hajde da vidimo.”

Bezos je pozvao Amazonov broj 800 na spikerfon u sobi za sastanke, a svih 30 rukovodilaca je čekalo više od četiri brutalna minuta, slušajući veseli muzički sadržaj sa automata. Bezos se, kako su minuti prolazili, postajao sve uznemireniji, Prajs se nespretno poigravao telefonom, a ostali su se već uzvrpoljili dok se sa druge strane konačno neko nije javio, a Bezos mu rekao: “Samo zovem da proverim”, treskom zalupivši slušalicu.

Prema brojnim izjavama onih koji su ovom sastanku prisustvovali, od kojih su neki ovu zgodu potvrdili Stounu, bilo je potrebno oko četiri i po minuta pre nego što je neko odgovorio, mada je, kako su rekli “to čekanje delovalo beskonačno”.

Priroda samog sastanka trebalo je da Prajsu javno razjasni suštinu (ne)efikasnosti službe koja je u njegovoj nadležnosti: Ovo je svakodnevna pojava tokom sezone praznika, održana isključivo za razmatranje problema na relaciji kompanija-kupac, i nazvana je “salom za ratne operacije” (War room). Ovaj sastanak bio sam početak jednog u nizu sličnih skupova koji su, napokon, priveli kraju Prajsovu karijeru u svojstvu potpredsednika Amazonovog odeljenja korisničkog tele-servisa; njegova je ostavka usledila nakon manje od godinu dana od ovog događaja.

Business Insider

Tehnologija: sluškinja koja nas okiva

Aug9

Tehnologija nam pruža život sa obiljem slobodnog vremena u budućnosti. Pa ipak, je li to ono što zaista želimo?

U jednoj od epizoda američkog animiranog sitkoma „Džetsonovi“ (Jetsons), Džordž Džetson se požalio na težak rad i kulučenje. Bila je to izjava koja bi početkom 60-tih godina prošlog stoleća izmamila smeh gledaocima, ali i osećaj uzbuđenja za ono što čoveka i njegov rad očekuje u budućnosti. Čitav Džordžov zadatak sastojao se u tome da dvaput nedeljno pritiska neko dugme u periodu od jedan sat. Produkcija Hane i Barbere je sa Džetsonovima napravila veoma uspešan spoj „šmeka“ svoje legendarne „Porodice kremenko“ i otkačenih „futurističkih“ vizija (recept kojeg su producenti crtanog serijala „Simpsonovi“ kasnije pokušali da primene u „Futurami“, prim. prev.). Džetsonovi su pre šest i po decenija obećavali „hleba i igara“ a bez teškog i dugotrajnog rada.

A ispalo je… pa, tako nekako – mada ne baš smešno i veselo po nas.

Naša utopistička vizija budućnosti, budimo iskreni, uvek je veoma nalikovala onoj koja nam se nudi u Džetsonovima: to je zamisao po kojoj će u svetu budućnosti biti daleko više tehnologije a daleko manje ljudskog rada. Više vremena za našu porodicu, prijatelje i zadovoljavanje naših strasti. Ali, da li je to ono što zaista želimo? Možemo li kao društvo da se prebacimo na stil življenja koji podrazumeva mnogo više slobodnog vremena? U trenutku kada stojimo na raskršću dve epohe, i kada mnogi vodeći glasovi u Silikonskoj dolini zagovaraju budućnost u kojoj je uspostavljen univerzalni osnovni dohodak – a bez adekvatnih nivoa zaposlenosti onih s punim radnim vremenom – postavlja se pitanje: da li je naša poslovna, politička i društvena kultura u stanju da se prilagodi situaciji u kojoj će ljudi imati daleko manje posla a daleko više slobodnog vremena?

Avi Reichental, CEO XponentialWorks™

“Intelektualno, verujem da je ovo nešto što Amerikanci žele”, kaže Avi Rajhental (Avi Reichental) kada ga upitaju da li čovek želi tehnološku asistenciju mašina u tolikoj meri da može povećati svoje slobodno vreme. Rajhental, koji je osnivač i predsednik kompanije XponentialWorks™ primećuje da ima uvid u konvergenciju tehnoloških trendova. Avi je futurista koji se nalazi u Odboru za inovacije Fondacije XPRIZE i redovno govori o pravcima i perspektivama kretanja savremenog društva. “Smatramo da je u toku dalje koncipiranje ljudske prirode”, nastavlja Reichental, “u želji za sveprisutnom produktivnošću i lakšim pristupom povezanosti (s ljudima i tehnologijama)”.

Velika ironija našeg tehnološkog napretka je što se mnogi od nas, 2017. godine, nalazimo kompletno preopterećeni. Zar danas ne bi trebalo da imamo više slobodnog vremena? Ovo danas je u suprotnosti sa načinom na koji generalno zamišljamo namenu i svrhu tehnološkog napretka: kako bismo sebi olakšali život. Trenutno, baš i ne živomo život Džordža Džetsona iz crtaća 1962…

Zašto je to tako? Postoje li neki drugi razlozi zašto radimo (u zapadnim kulturama, naročito Americi) toliko koliko radimo danas?

Često je u Americi slučaj da smo mi ono što je naša karijera. Naše karijere nisu samo visina naše plate već i pružanje osećaja svrhe i identiteta. Prisutna je i zabrinutost da, u pogledu Univerzalnog osnovnog dohotka to što ovaj koncept možda u potpunosti ne uzima u obzir ljudsko stanje i osećaj identiteta koji je snažno povezan s onim što radimo. Kako bismo se zapravo prilagodili budućnosti kada bismo imali manji fokus na karijeru?

“Stoga se rad percipira ne samo kao prosto obezbeđivanje prihoda već i kao davanje društvenog legitimiteta našim životima. Za mnoge to može biti glavni izvor ličnog identiteta: posredstvom osećanja da je ono što smo po vokaciji neophodno za lično samopoštovanje. Profesija ili trgovina daruju nam takođe i identitet – nas kao doktora, nastavnika, inženjera, mehaničara, sekretara, električara i tako dalje. Neki specifičan posao, nezavisno od profesije ili trgovine, može nam dati identitet – kao konsultanta, menadžera, direktora, supervizora, vođe radnog tima, ili naprosto možemo dobiti osećaj identiteta kao radnici, ili ako učestvujemo u nekom poslu, ukoliko aktivno doprinosimo nekoj stvari; razumljivo je da oni koji ne mogu da rade ili ne mogu da pronađu posao u našem društvu mogu zavideti onima koji imaju taj (ne samo) profesionalni identitet. ” – odlomak iz studije Toma Frajersa, „Rad, identitet i zdravlje“, objavljen u „Kliničkoj praksi i epidemiologiji mentalnog zdravlja“)

Naš osećaj identiteta i svrhe često je umotan u naš profesionalni život. Da li smo, sada kada i ovo imamo na umu, i dalje spremni za potencijalnu budućnost sa manjim fokusom na našu karijeru?

Ulaskom u društvenu komunikaciju, prvo pitanje koje nam drugi obično postavljaju je: “Pa, šta radite, čime se bavite?” Osoba koja postavlja pitanje verovatno neće želeti da sluša priče o velikom američkom romanu na kome radite, o vašim strastima, hobijima ili onome čemu težite. Ovo pitanje, naravno, predstavlja usmeren način kategorizacije zasnovanog na vašoj karijeri. Ako ekspanzija visokih tehnologija već narušava našu sposobnost povezivanja našeg identiteta sa našom karijerom, moramo se zapitati da li bismo mi, kao društvo, bili sposobni da sprovedemo ovakvu tranziciju ka ukidanju ili značajnom redukovanju profesionalnog identiteta. I dok nam se, s jedne strane, identitet spojen sa profesionalnom strašću i emocijama čini i dalje poželjnim (pod uslovom da nam tehnologija obezbedi značajne količine našeg slobodnog vremena), razvoj tehnologije odvija se protiv naših usađenih kulturnih normi.

“Mislim da će se ovakav proces odvijati još generacijama, tokom dužeg vremenskog perioda”, kaže Rajhental dok govori o potencijalnom predstojećem pomaku ka društvu sa manje ljudskog rada. “Ono što će biti potrebno je da to uradimo na miran način, kako bismo mogli da obavimo prelazak na način koji je manje traumatičan. Tehnologija neće promeniti ljudsku prirodu”.

Rajhental s jedne strane spominje svoj optimistički pogled uspostavljanja tehnologije kao društva koje stvara bogatstvo resursa, ali i kako su u nas duboko ugrađeni aspekti ljudske prirode koji se teško mogu promeniti. “Neke od ovih vrednosti, kao i mesto gde zadobijamo ekonomsku povezanost stvoriće bogatstvo na način koji omogućava svima koji učestvuju u ekosistemu da dobro žive”, kaže on. “To, međutim, ne znači da ćemo biti u stanju da se oslobodimo naših strahova i nemira”.

U budućnosti bi efikasnost i bogatstvo nastalo tehnologijom mogli dovesti do toga da imamo mnogo više slobodnog vremena. To vreme koje imamo na raspolaganju kako bismo se pozabavili bavimo našim strastima i češće viđali naše prijatelje i porodicu. Ovo je udaljavanje fokusa od današnje percepcije identiteta, po kojoj karijere predstavlja naš identitet.

Sad je samo potrebno da vidimo je li to budućnost koju zaista želimo ili koju bismo čak bili u stanju da tu “lagodnost dokolice” ponesemo na svojim plećima.

Big Think

Treba li da nas brinu grčke banke?

Mar2

Foto: Deutsche Welle

Početkom februara došlo je do sukoba između Međunarodnog Monetarnog Fonda i evropskih institucija. Priroda sukoba ticala se postavljanja uslova za održivost plana otplate grčkog duga. Jedan od ključnih razloga za ovo neslaganje je, po svemu sudeći, razlika u procenama zdravlja grčkih banaka. Iz tog razdora izrodilo se logično pitanje: čijoj proceni treba verovati, i postoje li realni razlozi za zabrinutost, pita se ekonomska analitičarka Silvija Merler na portalu Bruegel.org.

Oni koji profesionalno prate krize u evrozoni već su navikli na činjenicu da se Grčka, s vremena na vreme, vraća u žižu pažnje. A onda, kada se to desi, obično je praćena oživljavanjem neslaganja između MMF-a i evropskih institucija. To se dogodilo i početkom ovog februara: dve strane sukobile su se oko uslova za održivost grčkog duga, a jedan od glavnih izvora neslaganja, izgleda, leži u evaluaciji zdravlja grčkih banaka.

Banke su, počev od 2010. godine, prošle tri kruga dokapitalizacije – od kojih je poslednji realizovan 2015. godine – i to za ukupno 43 milijarde evra. Analiza MMF-a o održivosti duga (Debt Sustainability Analysis, DSA), međutim, zastupa pretpostavku da tampon od oko 10 milijardi evra – otprilike polovina iznosa dugova prema ukupnoj imovini (Debt to Total Assets, DTA) u bilansu stanja grčkih banaka – treba izdvojiti za pokriće potencijalnih dodatnih troškova za podršku potreba banaka. Evropska DSA, umesto toga, ne snosi nikakve dodatne troškove budućih potreba banaka za dokapitalizacijom. Banka Grčke, s druge strane, tvrdi da su grčke banke postavljene tako da mogu održavati visoke koeficijente kapitala čak i u scenariju o štetnosti, nedavno objavljenom u analizi osetljivosti grčkih bankarskih struktura (Tabela 1).

Nenaplativa potraživanja banaka predstavljaju materijalna potraživanja u čijoj otplati dužnici kasne više od 90 dana, ili ona za koje postoji ocena da ih dužnik neće platiti u celosti, bez realizacije kolaterala – bez obzira na to koliki je još iznos ostao za plaćanje, ili koliko dana kasni sa uplatom. Definicija IFSR NPL obuhvata samo one kredite koji kasne više od 90 dana.

Ovu svoju predostrožnost MMF opravdava tvrdnjom da je situacija oko bilansa grčkih banaka i dalje osetljiva. Tabela 1 pokazuje da je nivo nenaplativih kredita (NPE) i dalje veoma visok, iznad 40% ukupnih kredita za sve četiri banke o kojima je reč, i više od 50% za dve od njih. Racio nekvalitetnih kredita je manji ali ipak blizu 40% za one banke koje izveštavaju o ovom pokazatelju.

Grčke banke su se složile s planom smanjenja NPE tokom perioda od tri godine, sa kvartalnim targetima i ciljajući na smanjenje sistemski neprihodujućih plasmana (NPE, non-performing exposures) sa 50% na 34% do 2019., a problematičnih kredita (NPL, non-performing loans) sa 37% na 20%. Očekuje se da će ovo smanjenje biti vođeno uglavnom poboljšanjem otplate kredita kao i njihovim otpisom, i, u manjoj meri, likvidacijama, boljom naplatom i prodajom potraživanja. Dosledno sa planom, ta otpisivanja su se krajem 2016. godine ubrzala, dostigavši rekordne 2,5 milijarde evra za godinu dana (Slika 1).

Izvor: Centralna banka Grčke

Dnevni list Kathimerini, međutim, donosi da su januara 2017. novi NPL-ovi skočili na skoro milijardu evra, vraćajući se na silaznu putanju krajem 2016. godine, a očigledno su nastavili da rastu i tokom februara 2017. Istraživanje koje je sproveo Asimakopoulos et al. u Grčkoj Banci nalazi da jedna od šest firmi sa teško naplativim ili problematičnim kreditima predstavlja strateškog neplatišu (difoltera), kao i da su strateški dužnici u pozitivnoj korelaciji prema preostalom dugu i ekonomskoj neizvesnosti.

Izvori na koje se oslanjala vest u dnevnom listu Katimerini izgleda da potvrđuju ovaj sud, pripisujući nedavni porast neizvesnosti sa drugom po redu proverom doslednosti sprovođenja paketa spasavanja, ali i činjenicom da veliki broj dužnika ne bi sarađivao u postizanju sporazuma o restrukturiranju, nadajući se da bi vladino uvođenje vansudskog postizanja kompromisa moglo dovesti do boljih uslova i mogućnosti za smanjenje duga.

Ukoliko i nadalje budu žilavi, ovi faktori mogu i te kako zakomplikovati ostvarivanje ciljeva smanjenja NPE. NPL tržište je 2015. liberalizovano, verovatno sa ciljem da se privuku strani investitori, ali je malo verovatno da će se ovo i dogoditi ukoliko ekonomska neizvesnost i dalje bude visila nad glavama Grka. Sadašnju strategiju za postizanje ciljeva zacrtanih Paketom spasavanja uglavnom vode banke. MMF u svom članu IV tvrdi da alternativa može biti osnivanje kompanija za upravljanje sredstvima (AMC, Asset Management Company), iako to u Grčkoj može da bude teško izvodljivo jer je potražnja za privatnim AMC-om mala, dok bi javni AMC mogli biti izloženi problemima vezanim za upravljanje i podnošenje rizika, s obzirom na stroga evropska pravila koja bi mogla izazvati bejl-in (Bail-in), ukoliko postoji potreba za dodatnim kapitalom u kratkom roku.

(Bail-in: spasavanje finansijskih institucija koje su na rubu propasti preuzimanjem gubitaka od strane njihovih poverilaca i štediša. Bail-in je suprotan od bail-outa, koji podrazumeva spasavanje finansijskih institucija pomoću spoljnih aktera; najčešće su to vlade, koje koriste novac poreskih obveznika. Tipično je da je bejl-aut daleko češći finansijski instrument nego bejl-in, ali u poslednjih nekoliko godina, nakon masovnih bejl-autova, neke vlade sada zahtevaju da investitori i štediše u banci preuzmu potencijalne gubitke, a ne poreski obveznici).

Drugi problem koji je pomenut u pregledu MMF-a tiče se odloženih poreskih sredstava i kredita (DTA/ DTC). Pisac ovih redaka, Silvija Merler, već je u jednom ranijem tekstu za Bruegel pisala o odloženim poreskim sredstvima; u suštini, DTC su finasijski instrumenti koji mogu da se računaju kao kapital, bez obzira na to da li banka ima profit ili gubitak, a zavisno od toga koliko je bilo planirano, mogu zahtevati potencijalnu odgovornost države. Ovi instrumenti su još uvek relevantni za grčke banke (tabela 1), što može smanjiti kvalitet njihovog kapitala.

Čijoj, dakle, proceni treba verovati kada su u pitanju grčke banke? Kao i uvek, sve procene mogu biti ili ispravne ili pogrešne – u zavisnosti od okolnosti. Veoma je teško sačiniti predviđanja kako će se stvari razvijati, posebno zato što se sudbina banaka nikada ne razdvaja od zemlje u kojoj se one nalaze, a za Grčku je ekonomska neizvesnost dosad već postala norma. Ta dva pitanja razmatrana u ovom tekstu su, međutim, dodatni su izvor potencijalne zabrinutosti.

Silvia Merler, Bruegel.org

Lov na mafiju na Istoku: Trijade nikad ne spavaju

Feb15

Foto: Vice.com

Trijade dugo postoje u Hong Kongu, imaju stare krijumčarske kanale – Kinezi rade sve preko veze, neko uvek nekog zna, donosi portal Vice.com

Patrik Vong i Džefri Herbert, stara garda Hong Konga, prate pripadnike Trijada od jedne do druge hotelske sobe. Njihovi klijenti uglavnom žele pomoć u slučajevima krijumčarenja i falsifikovanja; od jedne do druge mušterije, Vong i Herbert sve obaveštajne operacije organizuju u hodu. Problem je, kažu oni, što kriminal nikad ne spava.

Ova igra mačke i miša proteže se unazad do carskih dinastija, ali danas se igra nešto drugačije. Tehnološki osposobljene kriminalne organizacije konstantno menjaju svoje metode, a paralelno evoluiraju i kontramere koje se primenjuju protiv ovih grupa – poznatih kao Trijada. Pitanje je samo da li će ikakve mere biti dovoljne da im se stane u kraj.

Centinel je ime firme koju vode Vong i Herbert, uz nekoliko mlađih operativaca. Vlasnici su dugo radili kao inspektori u policiji Hong Konga. Centinel uglavnom prati rad Trijada, a baš time su se Vong i Herbert bavili u policiji, praktično od prvog do poslednjeg dana. Današnji policajci retko uspevaju da isprate operacije kriminalnih sindikata, ali Centinel je jedna samo par kompanija u čitavom svetu koja zna kako posluju kineske Trijade (italijanska mafija je, takođe, vrsta “kriminalnog sindikata”, a način funkcionisanja je donekle sličan).

Tokom osamdesetih kad su Vong i Herbert bili policajci, u Hong Kongu bi akcija protiv Trijada značila pokušaj da se prekine ceremonija koju sprovode „Zmajeve glave”, odnosno vođe bandi. Na skrivenim lokacijama, savetnici glavešina – „Bele lepeze” i „Slamne sandale” – bi uz članove nižeg ranga – „Crvene stubove” sprovodili tajnu inicijaciju u vidu drevnih rituala za izbor vođe. Oko njih bi stražarile stotine uličnih vojnika Trijada – „Četrdeset devetki”.

Ali to slavno doba uličnih obračuna je prošlost u Hong Kongu, gde su Trijade odavno postale deo gradskog kulturnog identiteta. Prošle godine kada smo intervjuisali Vonga i Herberta, oni su se upravo vratili sa puta u Maleziju gde su za klijenta ispitali obaveštajne navode po kojima je izvesna kineska banda falsifikovala određeni prehrambeni proizvod.

„Trijade, kao i sve druge organizacije, moraju da se prilagode ili da odumru”, kaže Herbert. Kriminalni sindikati su se svakako prilagodili, i to na donekle neobičan način. U skladu sa ekonomskim čudom zvanim Hong Kong, blistavih solitera, kvalitetnih usluga, i neosporne bezbednosti, Trijade se danas bave mekšom vrstom kriminala.

„Danas su im najveći problemi kadrovski,” priča Herbert. „Nema više krajeva u kojima su obično regrutovali, nema rikši, radnika u tranzitu, građevinaca, kulija, perača kose – ceo taj sloj društva je praktično nestao. Sad se bave isplativijim poslovima, gde je rizik manji. Trijadama nikako ne odgovara da im operativac zaglavi 25 godina robije.”

Kako Trijade već stotinama godina evoluiraju, adaptacija na 21. vek nije im teško pala.

Kada su prva tajna društva kasnije poznata kao Trijade bila osnovana u 18. veku, pod vladavinom dinastije Ćing, cilj im je bila smena vlasti. Posle Drugog svetskog rata proširili su članstvo kako se ukazalo više prilike za kriminalno delovanje. Pošto je par godina kasnije Mao Cedung uspostavio kontrolu nad celim kineskim kopnom i počeo da suzbija kriminal, sedište su uspostavili u Hong Kongu. Danas ova divlja metropola otežava život Trijadama, posebno zato što onemogućuje tradicionalne metode regrutacije na koje se oslanjala njihova centralizovana struktura – sindikat je privlačio mahom obespravljene mlade ljude.

„Posle Drugog svetskog rata, broj stanovnika Hong Konga se naglo povećao pa mnoge društvene potrebe nisu bile zadovoljene – što su Trijade koristile”, kaže Vong. Posleratni Hong Kong imao je velikih problema sa stambenom situacijom, sa transportom i sa obrazovanjem, a ekonomija je bila pred kolapsom. „Sve je to izazvalo frustraciju među mladima, ali kako se ekonomska situacija popravljala, ostajalo je sve manje i manje prilika za Trijade.”

„Ribarski brodovi u Hong Kongu, to je jedna velika crna rupa.”

Lokalni propisi, u sklopu zakona za borbu protiv Trijada, zabranjuju ritualne ceremonije inicijacije. Da bi se prilagodila modernom Hong Kongu, kriminalna organizacija mahom je odustala od starog, porodičnog, hijerarhijskog ustrojstva i traži nove načine da opstane.

Danas je, objašnjava Vong, struktura Trijada decentralizovana. Novi regruti i nisko rangirani operativci komuniciraju preko četa, retko se uživo sreću. Tradicionalnu hijerarhiju zamenio je pojednostavljen, linearan sistem „zaštitnika”. Svaki regrut dobije starijeg zaštitnika, koji iznad sebe ima svog zaštitnika, koji ima svog, i tako dalje.

Regrutacija je ipak sve teža. „Uz internet i društvene mreže, mladi kojima ne ide u školi ipak ostaju kod kuće”, kaže Vong. Ranije bi ponavljači i delikventi postajali uličari i tako nailazili na kriminalne regrutere.

Moderne Trijade oduvek su profitirale od nelegalne trgovine, ali priroda te trgovine se izmenila baš kao i struktura. Od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, Trijade su u Hong Kongu kontrolisale i uvoz i izvoz oružja. Čak do osamdesetih, držali su crnu berzu kineskog srebrnog metalnog novca.

Krijumčarenje narkotika takođe je bio izvor ogromnih prihoda, ali prostora za ovu vrstu trgovine je sve manje. Sinaloa kartel iz Meksika preuzeo je primat u prodaji kokaina koja je nekada išla preko Hong Konga. Heroin danas koristi tek 0.5 odsto stanovništva, pa se Trijadama ne isplati da rizikuju drakonske kazne trgujući ovom drogom.

Prostitucija je takođe bila unosan posao za Trijade: dugo se u gradu znalo da je svaki makro njihov. Držali su celu industriju seksa, čak i zastupali seksualne radnice – uveli su praksu poznatu kao shi gong kojom bi pripadnik Trijada morao da isproba usluge koje prostitutka nudi pre nego što je ritualno uvede u posao. Sve ovo je praktično zamrlo u dvadeset prvom veku; prihoda je i sa te strane sve manje. Mlade žene koriste nove tehnologije i same reklamiraju sopstvene usluge preko interneta.

Posao je potpuno drugačiji danas. Pošto se kineskim bandama više ne isplati da se bave seksom, drogama i oružjem, otkrili su novu priliku u krijumčarenju morske hrane.

Riba Napoleon (Cheilinus undulatus) u Sai Kungu. Ova ugrožena riba je navedena na CITES spisku, potrebna je dozvola za prodaju, ali u Hong Kong se mahom ilegalno uvozi. Svaki primerak ove retke vrste ugine ako se ne proda za samo par nedelja. Većina prodavaca nudi Napoleona samo po narudžbi. Fotografija: Vice.com, Ivon Sadovi

Hong Kong je neprestano gladan tropskih riba, što je neočekivano omogućilo Trijadama da umešaju prste i u ovaj posao. Država malo toga radi da bi zaustavila ilegalni uvoz hiljada primeraka ove ugrožene vrste iz stranih voda, bez dozvole i bez carine.

„Trijade dugo postoje u Hong Kongu, imaju stare krijumčarske kanale – Kinezi rade sve preko veze, neko uvek nekog zna”, kaže Herbert.

Ivon Sadovi, biolog sa Univerziteta Hong Kong, odlučila je da empirijski pokaže kako se nezakonite operacije trgovine ribom otela svakoj kontroli. Njen izveštaj fokusira se na uvoz ribe Napoleona, vrlo popularne u restoranima širom Hong Konga.

Stanište ove tropske ribe nalazi se u teritorijalnim vodama Filipina i Indonezije. Po zakonu Hong Konga, zabranjeno je preneti je preko granice bez dozvole. Tokom 2015. godine, Sadovi je izbrojala preko 1,000 Napoleona u ribnjacima širom Hong Konga, iako zvanični dokumenti tvrde da ni jedan primerak ove ribe nije bio uvezen.

„Trebalo bi da postoje carinski zapisi o leganom uvozu, ali situacija je takva da na stotine riba prelazi granicu ilegalno”, kaže Sadovi. Njen tim nastavlja sa radom, i uskoro treba da objavi svoj predlog izmene zakona. Ustanovljeno je da ribarski brodovi obično ne prolaze kroz carinu jer im zakon to ne nalaže. „Ribari u Hong Kongu, to je jedna velika crna rupa”, izjavila je Sadovi.

„Ne znam čak ni koji procenat njih ima dozvolu za rad. Ne znaju se ni vlasnici – cela operacija je u potpunoj tajnosti.”

Sadovi je takođe otkrila rupu u zakonu preko koje ribari radeći za Trijade ilegalno uvoze ribu u Hong Kong – prave se veliki plovni ribnjaci na pučini. Krijumčari drže ove “obore” za retku tropsku ribu van zona u kojima država dozvoljava ribarenje.

„U pitanju je sistem ponude i potražnje, a tržište je prezasićeno,” objašnjava Sadovi. Kad god prodavcima zatreba tropska riba, brodovima samo skoknu do ilegalnih ribnjaka na moru i pokupe ono što žele.

Trijade ovako zaobilaze zakonska ograničenja koja važe za prodaju riba na veliko – država izdaje dozvole za ovu vrstu posla. Bez dozvole Trijade retko mogu da prodaju na otvorenim tržnicama, oni prikupljenu ribu drže živu u skrivenim morskim ribnjacima dok se ne proda drugim kanalima.

„Znamo da se riba uvozi ilegalno, brodovima, pa umesto u ribarnicama završi u ribnjacima u vodama Hong Konga”, kaže Herbert. „Država je još tokom osamdesetih zabranila prodaju riba bez dozvole – tržnice drže pod kontrolom da bi sprečili kriminalne manipulacije.”

Sadovi je svesna da manjak dozvola ne sprečava trgovinu ribom na crno. „Ne znam čak ni koji procenat njih ima dozvolu za rad. Ne znaju se ni vlasnici – cela operacija je u potpunoj tajnosti”, kaže ona. „Plaćaju li ovi prodavci porez? Nikakvih zapisa nema, niko ne zna koliko se uvozi ni šta rade.”

OCTB hapšenje pripadnika jedne od kriminalnih organizacija u Hong Kongu. Lica su pokrivena da bi se zaštitio identitet uhapšenika. Fotografija: Vice.com, Jacques Langevin/Sygma/Sygma via Getty Images

Centinel je takođe otkrio da se riba nelegalno uvežena u Hong Kong dalje transportuje na kontinent bez plaćanja carine. Kina jeste reagovala kad je Australija izvezla jastoge u vrednosti pola milijarde u Šangaj preko Hong Konga, ali Herbert kaže da kineske bande „i dalje krijumčare morsku hranu širom sveta – Hong Kong je jedan od centara preko kog se roba nelegalno uvozi da bi se dalje nesmetano distribuirala u druge zemlje.”

Nameće se pitanje zašto država ne pooštri propise kada je nezakonita trgovina ribom – po podacima Sentinela jedan od najvećih izvora prihoda Trijada – više nego očigledna. Sadovoj i Herbert slažu se da ovo pitanje nije visokog prioriteta za Kinu. „Komplikovano je to, vlast bi radije da održi dobre odnose sa svim trgovcima.”

Motherboard se obratio Carinskoj službi Hong Konga sa pitanjima o manjku podataka o uvozu Napoleona tokom 2015. iako je ova riba bila prisutna na tržištu, kao i o izuzeću ribarskih brodova iz carinske kontrole. Odgovor na ova pitanja nismo dobili.

„Carinska služba Hong Konga kontroliše putnike, teret, pošiljke, i isporuke na raznim graničnim prelazima, kako kopnenim tako i morskim. Da bi se rizik sveo na minimum, koriste se obaveštajne radnje sa drugim domaćim i stranim službama koje sprečavaju i zaustavljaju nelegalan uvoz ili izvoz svih proizvoda koji podležu zakonima Posebnog administrativnog regiona Hong Kong”, rekao je portparol službe.

Trijade se danas ne finansiraju samo od trgovine ribom. U dobu interneta usmerili su se i na digitalnu trgovinu falsifikovane robe, posebno na kineskom sajtu Taobao ali i na sajtovima kao što su eBay i Amazon, ustanovio je Centinel.

„Falsifikovati osnovne proizvode na internetu je lako i neisplativo, kazne su velike ako se na tome padne,” kaže Herbert. „Novac leži u lažnim antikvitetima, lekovima, i odeći”. Krajem prošle godine, SAD su vratile Taobao na crnu listu onlajn tržnica jer se ovim putem masovno prodaje falsifikovana roba.

Centinel otkriva da Trijade trguju i privatnim podacima prikupljenim iz baza podataka velikih kompanija. Herbert i Vong kažu da se ovde radi o milijardama dolara; nameravaju da svoju kompaniju usmere na digitalnu forenziku.
Trijade ipak i dalje trguju tradicionalno, na ulici. Cigarete, na primer, u Hong Kong stižu sa kontinenta. Centinel tvrdi da samo od ovog ilegalnog uvoza Trijade zarade oko 300 miliona dolara godišnje. Procene kažu da je svaka treća cigareta popušena u Hong Kongu krijumčarena.

„Uvozne tarife rastu širom sveta, što ovaj posao čini izuzetno unosnim. Carinicima je sve teže”, kaže Herbert i dodaje da je rizik minimalan u Hong Kongu jer Trijade prodaju krijumčarene cigarete isključivo po preporuci.

Kriminalni sindikat takođe zarađuje od takozvane „crvene nafte” – goriva koje u Hong Kong stiže sa kontinenta bez carine, često u autobusima koji u grad dovode kineske turiste. Centinel podaci pokazuju da se gorivo na crno obično drži u ruralnim skladištima ili napuštenim fabrikama, pod stražom.

Evoluciju Trijada moguće je zaustaviti, smatra Vong, ranom intervencijom – uz pomoć adolescenata koje kriminalci regrutuju. Tokom svog višedecenijskog iskustva, došao je do zaključka da se regrut koji pređe osamnaestu više ne može vratiti na stranu zakona. Upravo zato se on trudio da pomogne mlađim ugroženim kriminalcima.

Uspostaviti pozitivan sistem vrednosti – iz pomoć socijalnih radnika, učitelja i lekara – efikasno sprečava proces regrutacije i obara Trijade u temelju. Vong je 1999. pomogao da se uspostavi Youth Carenet, program za smeštaj i rehabilitaciju mladih zavisnika.

Trijade još uvek evoluiraju, prateći svoju večno promenljivu metropolu. Centinel ističe da je pred njima dug put, od jedne hotelske sobe do druge, jer kineske kriminalne grupe uvek nađu nov izvor prihoda, novu tehnologiju – a država ih nekako ne zaustavlja.

Vong kaže da za borce protiv kriminalnih sindikata postoji samo jedan aksiom: „Rat protiv Trijada je kao šahovska partija – cilj je ona konačna pobeda.”

Vice.com

Fibonačijevi magični brojevi

Feb8

Leonardo Bigollo (Leonardo Pisano ili de Piza; Leonardo Pizanski, Leonardo od Pize) bio je matematičar koji je živeo u Italiji na prelazu između 12. i 13. stoleća (1170-1240), ličnost koja je prva okrenula leđa sistemu rimskih brojeva koji su u njegovo vreme prevladavali. Leonardo je u istoriji bio poznat po nadimku Fibonacci, što je derivat dve reči (fillius + bonnacci, što na latinskom i italijanskom u miksu dobija značenje “sin dobronamernog”. Očigledno da je Leonardov otac Guljelmo (Guglielmo) bio poznat kao dobra osoba i znameniti trgovac koji je često putovao po Severnoj Africi. Tamo je, tokom svojih putovanja s ocem, njegov sin Leonardo i otkrio magiju arapskih brojeva i matematike.

Hindu-arapski sistem brojanja prešao je iz Indije u Persiju a potom na Bliski Istok i u Severnu Afriku, odakle je „doskočio“ i na evropsko tle, pre svega zahvaljujući između ostalih i Fibonačiju. Pizanova ideja korišćenja arapskih brojeva sadržavala je mogućnost rada sa celim brojevima ili razlomcima, deljenje brojeva na proste činioce, kvadratni koren, itd. Uprkos brojnim prednostima i velikoj praktičnosti, usvojiti ovaj sistem nije bilo lako. Krstaški ratovi protiv islama koji su se u to vreme odigravali stavljali su pod sumnju što je bilo označeno kao “arapsko”. Arapski brojevi su 1299. u Firenci čak bili i zabranjeni, uz obrazloženje da ih je „lakše falsifikovati nego rimske brojeve”.

Zahvaljujući očevom poslu, Leonardu Fibonačiju je pružena prilika da se susreće s velikim matematičarima koji su se nalazili izvan tzv. „istočnog kruga“ (Egipat, Sirija, Alžir, Grčka, itd), i s kojima je njegov otac svakodnevno dolazio u kontakt tokom dugih putovanja kroz arapske zemlje i Mediteran. Kasnije se vratio u Italiju, a kada mu je bilo 32 godine objavio je knjigu Liber Abaci (1202), u kojoj je objasnio značaj arapskog sistema numerisanja i njihovu primenu na najrazličitije svakodnevne situacije tokom trgovine i trgovačkog računanja. Ovim je, zapravo, želeo da dokaže da bi Evropljanima bilo nepojamno praktičnije ukoliko bi počeli da se koriste arapskim a ne rimskim numeričkim sistemom: Arapski sistem bio je nenadmašan u radu sa stranim valutama, vođenju trgovačkih knjiga (tj današnjem računovodstvu), pri merenju i pretvaranju težinskih mera, itd. Četvrt veka kasnije (1227), objavio je drugo izdanje iste knjige koja je danas postala referentna verzija “Liber abaćija” jer ručno pisane kopije prvog izdanja iz 1202. ne postoje (naslov znači “Knjiga računanja”, mada je neki pogrešno prevode kao “Knjiga abakusa”; “abaci” ili “abacci” je talijanska reč za arapsku računaljku koja je u to vreme bila pojam za računske operacije. Danas postoji samo II izdanje iz 1227. dok su primerci prvog izdanja u celosti izgubljeni).

Federiko Drugi Hohenštaufenski (Federico II de Hohenstaufen, 1194-1250) bio je Sveti rimski car u trenutku kada je doznao za Fibonačijev rad, sve to zahvaljujući korespondenciji koju je po svom povratku u Italiju ovaj matematičar održavao s nekim od članova carevog Suda. Među njima je bio i Majkl Skot (Michael Scotus), astrolog kojem se Pizano divio i kome je posvetio drugo izdanje svoje i danas poznate knjige. Johan Palermski (Johnanes of Palermo) je pred tim Sudom postavio Fibonačiju jedan matematički problem koji će mu zauvek urezati mesto u istoriji.

Čovek stavi dva zeca u prostor okružen zidom sa svih strana. Koliko je parova zečeva moguće proizvesti iz ovog para za godinu dana, ako svakog meseca svaki par novih zečeva na svet donese još jedan par, koji se može reprodukovati svakog drugog meseca?

Fibonači je prihvatio izazov; rešio je taj problem, a rešenje objavio u radu pod nazivom “Flos” (1225). Tom prilikom razvio je numerički niz koji će u istoriji biti usvojen kao Fibonačijev niz. Ovaj niz brojeva počinje sa 0 i 1, a odatle je svaki element – ili Fibonačijev broj – zbir prethodna dva.

Fibonačijev niz predstavlja niz brojeva u kome zbir prethodna dva broja u nizu daju vrednost narednog člana niza. Indeksiranje članova ovog niza počinje od nule, a prva dva člana su mu 0 i 1.

To jest, nakon dve početne vrednosti, svaki sledeći broj je zbir dvaju prethodnih. Prvi Fibonačijevi brojevi takođe su označeni kao Fn, za n = 0, 1, … , pa su:

0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, ….

Ponekad se za ovaj niz smatra da počinje na F1 = 1, ali uobičajenije je uključiti F0 = 0.

Fibonačijevi brojevi, a u stvari celokupan matematički princip – u zapadnoj matematici predstavljeni kao konstanta fi (∅), i to po čuvenom vajaru Fidiji koji se u izgradnji grčkog Panteona i skulptura ovog hrama koje su se u koristio proporcijom 1 : 1.6. Dakle, konstanta „fi“ nije dobila svoj naziv po Fibonačiju. Uz to, treba reći i da je dokazano kako je ova konstanta bila daleko ranije opisana, i to u Indiji.

I tako je Leonardo uspešno predstavio reproduktivni ciklus kod zečeva, iako je to veštački model u slučaju ovih životinja (a biološki gledano, to i nije sasvim tačno), savršeno se po tome uklapajući sa reproduktivnim modelom pčela. U košnici, samo je kraljica ta koja ima moć reprodukcije: Ona je jedina koja polaže jaja.

Ako su oplođene, rađaju se ženke, sa 50% genetskog materijala kojeg pruža majka („Kraljica“), i sa drugih 50% koji potiču s očeve strane. Trutovi ili muške pčele nastaju od neoplođenih jaja. Zbog toga,ženske pčele radilice imaju dva roditelja, dok trutovi imati jednog: 100% njihove genetske informacije obezbeđuje majka.

Pčele nisu jedini izuzetak, a ovi brojevi, kao matematički princip, stoje iza mnogovrsnih fenomena prirode: Fibonačijev niz nalazi se u rasporedu cvetnih latica, u nastanku uragana itd.

Fibonačijev niz se često nazivaju i “Božanskom razmerom”. Uzmemo li jedan deo Fibonačijevog niza (2, 3, 5, 8), i podelimo li svaki sledeći broj s njemu prethodnim, dobićemo uvek broj približan broju 1,618(2/3=1,5; 3/5=1,66; 5/8=1,6). Broj 1,618 jeste broj fi. Odnosi mera kod biljaka, životinja i ljudi, sa zapanjujućom preciznošću se približavaju broju fi.

Sledi nekoliko primera broja fi i njegove povezanosti sa Fibonačijem i prirodom:

U pčelinjoj zajednici, košnici, uvek je manji broj mužjaka pčela nego ženki pčela. Kada bi podelili broj ženki sa brojem mužjaka pčela, uvek bi dobili broj fi.

Nautilus (glavonožac), u svojoj konstrukciji ima spirale. Kada bismo izračunali odnos svakog spiralnog segmenta i njegovih razmera u odnosu prema narednom segmentu, dobili bismo broj fi.

Seme suncokreta raste u suprotnim spiralama. Međusobni odnosi promera rotacije je broj fi.

Izmerimo li čovečju dužinu od vrha glave do poda, a zatim to podelimo s dužinom od pupka do poda – dobijamo broj fi.

Kako je to moguće? Jesu li ovi slučajevi plod „abrakadabra“ kombinacije u matematici? Misterija koja leži iza ovog niza brojeva kojem je, izgleda, predodređeno da bude upisan u matematičke osnove svega što nas okružuje (ili barem u mnogim stvarima koje postoje oko nas) uvek nanovo fasciniraju stručnjake iz raznih oblasti nauke, a tu su čak i publikacije specijalizovane za pronalaženje novih oblasti i problema povezanih sa ovim nizom i konstantom fi.

Čak i nekoliko vekova kasnije, Johan Kepler (1571-1630) je bio trajno fasciniran istraživanjima ovog niza da bi, stolećima kasnije, razvio koncept koji je u istoriju matematike ušao kao “Božanska konstanta”, zapisana u njegovoj knjizi “Strena Seu de Nive Sexangula” (1611).

Ali koliko “magije” ima u čuvenom Fibonačijevom nizu? U kom trenutku je Pizanac ovaj princip opisao kao svoju „ekskluzivu“, kao i proporcije među brojevima koje ih dovode u međusobni odnos? Istorija je ostavila tragove o prethodnim referencama koje se odnose na njegovu kasniju formulu, kao što je slučaj s nekolikim indijskim matematičarima: Gopalom (1135) i Hemačandrom (1150), koji su ovaj „Božanski odnos“ već pominjali u svojim spisima – i to nekoliko decenija pre nego što je Fibonači bio rođen.

Kepler je otkrio ovaj redosled koristeći se odnosom koji već postoji među postojećim uzastopnim članovima niza. Dva je prema broju 3 je ono što je 3 za 5, a petica za osmicu, i tako dalje sa svim elementima. Prema tome, postoji udeo-odnos-proporcija (Božanska konstanta: proporcija koja je zdušno korišćena u renesansnoj umetnosti kao „Zlatni presek“); ovaj niz se stalno održava tokom deljenja brojeva: bitno je da je proporcija izražena konstantom „fi“ ista u svakom slučaju, bez obzira da li je zdanje građeno po principima Zlatnog preseka gigantska ili je minijaturnih razmera. Ova proporcija je predstavljena brojem fi (u čast grčkog vajara Fidije, da ponovimo – a ne Fibonačija!): φ = 1.618.

Zlatni presek se javlja kao proporcija rastućih oblika u prirodi i vekovima je privlačio pažnju matematičara i umetnika. Odnos Zlatnog preseka se dobija ako se jedna duž podeli na takav način da je odnos većeg dela prema celom isti kao i odnos manjeg dela prema većem: 0.6180339887…

Neprekidnu podelu zlatnog preseka zapažamo u samoj prirodi na mnoštvu biljaka, koliko u opštem sklopu toliko i u njihovim delovima, cvetovima, listovima (npr ljutić, rastavić, itd) a u zapanjujućem savršenstvu u ljušturama morskih puževa kao što je npr Nautilus). Zlatni presek se jasno manifestuje u sklopu ljudskog tela. Proporcionisanje čovečje figure sastoji se u što tačnijoj konstrukciji Zlatnog preseka u neprekidnom odmeravanju minora na majoru, kao i u primeni ovako dobijenih mera na odgovarajuće delove i dimenzije tela.

Danas je opšte prihvaćeno mišljenje da je grčki arhitekta primenjivao zlatni presek kao najlepšu proporciju za najprikladnije oblike arhitekture. Proporcija Zlatnog preseka je traženi zakon lepote koji se nalazi u skladnosti i srazmernosti između pojedinih delova kao i delova u celini. Kroz istoriju je pravougaonik čiji je odnos među susednim stranicama u odnosu Φ=1.618033988749895… smatran najprijatnijim za oči. Grčki vajar Fidija izgradio je Partenon i mnoge figure na njemu u proporciji Zlatnog preseka.

Zlatni presek primenjen je na najlepšim grčkim hramovima, posebno dorskim, na celom gabaritu i detaljima.

Platon je pisao “da se dve stvari na lep način sjedine bez nečeg trećeg. Između njih mora nastati veza koja ih sjedinjuje. To se može najbolje izvršiti proporcijom. Ako se od bilo koja tri broja onaj srednji odnosi prema najmanjem kao najveći prema srednjem i obrnuto, najmanji prema srednjem kao srednji prema najvećem, onda će poslednje i prvo biti srednje, a srednje prvo i poslednje, sve je dakle, nužno isto, a budući da je isto čini jedno jedino.”

Opis pristaje, kao što se uočava, pojmu zlatnog preseka. Zlatni presek, kao proporcijski ili sistem srazmera, korišćen je u praksi i na istoku i na zapadu, nekada tačno a ponekad s izvesnim odstupanjem. Keopsova piramida, gotske katedrale i mnoge druge poznate građevine sadrže u sebi proporciju Zlatnog preseka.

I ovde se priča o Fibonačiju završava – da bi se opet, u beskrajnom nizu, potvrđivala i trajala kao Zakon Prirode.

U svojoj knjizi “Strena Seu de Nive Sexangula” („O šestougaonoj pahulji“, 1611.) Kepler je definisao značaj ove proporcije i niza koji se, prema njegovim rečima, na sličan način razvija u reproduktivnom procesu i koji se može uspešno održavati. Ideja Keplera o biološkom auto-replikativnom (tj. samoobnavljajućem, ili samooplođujućem) procesu koji se odvija po Fibonačijevom nizu je do ne tako davno ignorisan od strane biologa, kada je raspored listova filotaksisa (Phyllotaxis) na stablu i naučno učvrstio ovu teoriju. .

Međutim, kako god da je došlo do ovog naučnog uvida, njegovo otkriće numeričkog niza – kojim je uzdigao ideju o Božanskim proporcijama – bila je više nego dovoljna za Fibonačijevu besmrtnost u „reci vremena“, baš kao i u sećanju njegovih kolega matematičara. U Pizi je u 19. veku podignuta statua u njegovu čast, a može se danas posetiti na Gradskom groblju, na Trgu čuda (Piazza dei Miracoli). Ne postoji mnogo informacija o poznom dobu njegovog života, iako je dekretom Pizanske republike 1240. Leonardu odobrena doživotna plata, u znak priznanja stečenog na funkciji gradskog savetnika za računovodstvo i finansije.

BBVA OpenMind

Čarolija brojeva: lepota skrivena u matematici

Nov30

Koncept lepote u nauci i matematičkim formulama pojava je koju su zapazili još prvi matematičari. Lepotu i nauku, recimo, jako lepo ilustruje metod pomoću kojeg matematičari rešavaju kvantnu teoriju ili opisuju gravitaciju. Od formule E = mc² do teorije struna, matematička lepota je hiljadama godina inspirisala fizičare da sastave neke od najzanimljivijih opisa stvarnosti. “Lepota je baklja koju držite u uverenju da će vas napokon dovesti do istine”, kaže ser Majkl Atijah (Michael Atiyah).

Francuski fizičar Pol Dirak

Pol Dirak (Paul Dirac) je imao oko za lepotu. U jednom eseju iz maja 1963. ovaj britanski nobelovac je devet puta pomenuo lepotu. To je učinio u četiri maha, i to u četiri uzastopne rečenice, dakle „s predumišljajem“. U tom članku, Dirak je predstavio način na koji fizičari vide prirodu. Rečju „lepota“, međutim, nikada nije definisan jedan zalazak sunca, niti jedan cvet, ili priroda u bilo kom tradicionalnom smislu. Dirak je govorio o kvantnoj teoriji i gravitaciji. Lepota leži u matematici.

Šta to u matematici znači „biti lep“? Ne radi se o izgledu simbola na stranici. To je, u najboljem slučaju, od sekundarne važnosti. Matematika postaje lepa snagom i elegancijom svojih argumenata i formulama; kroz mostove koje gradi između prethodno nepovezanih svetova. Onda kada iznenađuje. Za one koji uče jezik, matematika ima isti kapacitet za lepotu kao umetnosti, muzika, nebo ispunjeno zvezdama u najtamnijoj noći.

“Lagani razvoj Mocartovog koncerta za klarinet je zaista divno muzičko delo, ali ne bismo zbog toga otštampali stranicu s notama i stavili je na zid. Ne radi se o tome da delo nije lepo: Radi se o muzici i idejama, kao i o emocionalnoj reakciji”, kaže Viki Nil (Vicky Neale), matematičarka sa Univerziteta u Oksfordu. “Ista je stvar i s jednim matematičkim delom. Nije u pitanju kako ono vizuelno izgleda, već je u osnovi svega estetika misaonih procesa.”

Skeniranje mozga matematičara pokazuje da njihovo posmatranje formula koje smatraju lepima izaziva u njima aktivnost u istoj emocionalnoj regiji mozga kao i kada se uživa u nekom velikom umetničkom ili muzičkom delu. Što je formula lepša, to je veća aktivnost u medijalnom orbito-frontalnom korteksu. “Što se tiče reakcije našeg mozga, matematika za njega ima istu lepotu kao i umetnosti. Postoji zajednička neurofiziološka osnova”, kaže ser Majkl Atijah (Michael Atiyah), počasni profesor matematike univerziteta u Edinburgu.

Pitajte matematičare o najlepšoj jednačini: veoma često bi vam kao iz topa mnogi od njih dali isti odgovor: nju je u 18. veku napisao švajcarski matematičar Leonard Ojler (Leonhard Euler). Ona je kratka i jednostavna: eiπ+1=0. Ona je po mnogim matematičarima savršen uzor urednosti i kompaktnosti, a to je čak i za oko laika koji se ne razume u brojeve i matematičke nauke. Njena lepota, međutim, dolazi iz dubljeg razumevanja postavljenih odnosa: ovde je pet najvažnijih matematičkih konstanti zajedno uvezano u jednu. Ojlerova formula spaja svet kružnica, imaginarne brojeve i eksponencijale.

Lepota zapretena u drugim formulama može biti i očiglednija. Svojom epohalnom formulom E=mc2, Albert Ajnštajn izgradio je most između energije i mase, dva koncepta koja su ranije bila Odvojeni Svetovi. Kosmolog Megi Ejdrin-Pokok (Maggie Aderin-Pocock), ju je prozvala ’najlepšom’. “Zašto je tako lepa? Jer je u pitanju sasvim životna stvar. Od ove formule pa ubuduće, energija će imati masu, a masa se može pretvoriti u energiju. Ova četiri simbola karakterišu čitav Svet i Svemir. Teško je zamisliti kraću formulu koja poseduje više snage”, kaže Robbert Dijkgraaf, direktor Instituta za napredne studije u Prinstonu, gde je, uzgred, i Ajnštajn takođe predavao, i to među prvima u svojoj oblasti.

Ajnštajn je bio, takođe, možda i najveći pobornik lepote i estetike matematičkih i fizičkih formula. Večito u sukobu s „kvantašima“, tj pobornicima kvantne fizike, jedan od njegovih argumenata kojeg je neprekidno ponavljao je i taj da „formule kvantnih fizičara nisu lepe“. A to je već po sebi, po njegovom ubeđenju, bio indikator njihove netačnosti (ispostavilo se da nije bio u pravu).

Jedan od razloga za postojanje gotovo objektivne lepote u matematici jeste i to što koristimo reč „lepo“ kako bismo takođe ukazali na njenu sirovu snagu u ideju. Jednačine ili rezultate proizašle iz matematike koji se smatraju lepim, skoro su kao napisane pesme. Snaga svake varijable (tj. promenljive) nešto je što je deo iskustva. Ukoliko se osvrnemo na matematiku ili, recimo, na prirodu, one se po pravilu opisuju sa samo nekoliko simbola – a upravo im to daje grandiozni osećaj elegancije i lepote”, dodaje Dijkgraaf. “Drugi element je osećaj da njena lepota odražava stvarnost. Ona je odraz osećaja za red i uređenost koji su deo zakona prirode. “

Moć jedne jednačine da poveže domene matematike koji nam izgledaju potpuno neuklopivo i nepovezano je prilično česta pojava. Profesor Markus Du Sotoj (Marcus Du Sautoy) koji na Univerzitetu Oksford predaje matematiku gaji veliki sentiment za Rimanovu formulu koja mu je „slaba tačka“. Bernhard Riman (Bernhard Riemann) je 1859. (iste godine kada je Čarls Darvin zapanjio svet svojom knjigom „O poreklu vrsta“, u kojoj je izložio svoju teoriju evolucije), objavio formulu koja otkriva koliko prostih brojeva (tzv. prim-brojeva ili primova) postoji unutar skupa prirodnih brojeva, gde su primovi celi brojevi deljivi samo sa samim sobom i jedinicom (kao što su 2 , 3, 5, 7 i 11). Dok jedna strana jednačine opisuje proste brojeve, druga je kontrolisana nulom (tj. nulama).“Ova formula pretvara ove nedeljive proste brojeve, u nešto sasvim drugo”, kaže Du Sotoj. “S jedne strane, imate te nedeljive proste brojeve i onda te Riman vodi na taj svoj put koji vas odvodi negde potpuno neočekivano, do onih stvari koje danas zovemo Rimanovim nulama. Svaka od ovih nula dovodi do zapisa – i to je, onda, kombinacija svih ovih zapisa zajedno, koja nam kazuje kako su prosti sa druge strane raspoređeni po svim brojevima “.

Pre više od 2.000 godina, drevni grčki matematičar Euklid rešio je numeričku zagonetku na tako divan način da i danas izmamljuje osmeh divljenja – recimo matematičarki Viki Nil, i to svaki put kad joj ova Euklidova padne na pamet. “Kada mislim o lepoti u matematici, moje prve misli nisu vezane za jednačine. Za mene je to mnogo više od prostog argumenta; to je način razmišljanja, specifičan, jedinstveni način na koji se neki dokaz izvodi”, dodaje ona.

Euklid je dokazao da postoji beskonačno mnogo prostih brojeva. Kako je to postigao? Počeo je tako što je zamišljao univerzum u kojem količina prostih brojeva nije beskonačna (kada bi, dakle, postojala dovoljno velika tabla, oni bi svi mogli da se popišu kredom).

On se, potom, upitao šta bi se desilo kada bi se svi ovi prosti brojevi zajedno pomnožili: 2x3x5, i tako dalje, sve do kraja liste, a rezultat bi pridodao na broj 1. Ovaj ogroman novi broj nam daje odgovor. Ili je on već sam po sebi prost broj – pa bi tako i inicijalna lista prostih brojeva bila nepotpuna – ili je deljiv sa manjim prostim brojem. Ali, ukoliko Euklidov broj podelimo bilo kojim primom koji je zabeležen na ogromnoj-a-konačnoj-tabli, uvek bi preostala jedinica. Ovaj broj nije deljiv s bilo kojim primom s liste. “Ispostavilo se da u ovoj kalulaciji stvar doterujete do apsurda, kontradikcije”, kaže Nilova. Dakle, početna pretpostavka – da je količina prostih brojeva konačna – mora biti pogrešna.

“Ovaj je dokaz za mene stvarno predivan.Potrebno je samo malko više porazmisliti kako biste se udubili u suštinu, ali, zapravo, ne podrazumeva niti iziskuje godine proučavanja nekih teških matematičkih koncepata. Iznenađujuće je da možeš da dokažeš nešto tako teško na ovako elegantan način”, dodaje Nilova.

Evo tog briljantnog Euklidovog rezonovanja samo na blago „zafelširan“ način:

Uzmimo, na primer, da smo se uzjogunili i tvrdimo da su 3 i 5 “jedini prosti brojevi”. OK, kaže Euklid, pomnožimo onda 3 i 5 i rezultatu dodajmo jedinicu, tj., 3×5+1=16. Ha, broj 16 nije deljiv sa 3 ili 5, ali je deljiv sa 2, a 2 nije deljiv nijednim drugim brojem osim samim sobom, dakle prost je. Sada moramo popustiti i priznati da naš novi skup prostih brojeva mora da sadrži i dvojku, tj. prosti brojevi su sada 2, 3 i 5.

Odlično, pomnožimo sada sve te proste brojeve i dodajmo rezultatu jedinicu, tj., 2x3x5+1=31. Aha, 31 je broj koji je deljiv jedino samim sobom, prema tome prost je. Naš skup “jedinih prostih brojeva” mora da uključi i broj 31, tj. on sada sadrži brojeve 2, 3, 5 i 31. Ovakvim postupkom možemo od bilo kog konačnog skupa prostih brojeva generisati nove i nove proste brojeve i to tako da je, množenjem “svih prostih brojeva” i dodavanjem jedinice, dobijen ili novi prost broj (kao što je broj 31 u gornjem primeru) ili složen broj koji je deljiv nekim prostim brojem koji se ne nalazi u našem polaznom skupu (kao što je bio slučaj sa brojem 2 u gornjem primeru). I tako do beskonačnosti. Dakle, prostih brojeva ima beskonačno mnogo. Koliko god daleko išli po brojnoj osi, uveć ćemo naići na neki prost broj. Phew.

Da pogledamo ponovo našu listu prostih brojeva manjih od sto: 2, 3, 5, 7, 11, 13, 17, 19, 23, 29, 31, 37, 41, 43, 47, 53, 59, 61, 67, 71, 73, 79, 83, 89, 97… Primetimo odmah da prostih brojeva manjih od 100 ima manje nego prirodnih brojeva manjih od 100, te da se “razređuju” na neki način: recimo, u dekadi od 10 do 20 ima ih četiri (11, 13, 17, 19), dok ih u dekadi od 20 do 30 ima samo dva (23 i 29), itd. Bez obzira što su prosti brojevi “ređi” od prirodnih brojeva – ili od parnih brojeva, svejedno – njih ipak ima podjednako “beskonačno mnogo” koliko i prirodnih brojeva.

Ipak, postoji beskonačno i postoji beskonačno. Na primer stepena broja 2 ima takođe beskonačno mnogo na brojnoj osi, ali između brojeva 1 i 1000 njih ima tačno deset: 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64, 128, 256, 512. Prostih brojeva u istom intervalu ima 72 komada.

U teoriji brojeva, i u matematici uopšte, prosti brojevi su izuzetno značajni zbog sledeće ognjene teoreme: Svaki prirodan broj može da se na jedinstven način napiše kao proizvod prostih brojeva. Fundamentalna stvar. Imam bilo koji broj i on može da se jednoznačno razloži na proizvod svojih faktora. Na primer, 15=3×5, ili 60=2x2x3x5, itd.

Iza estetski izuzetno prijatnih tj lepih procesa nalazi se izuzetno lepa matematika. Pa, barem ponekad, ako ništa drugo. Hana Fraj (Hannah Fry), predavačica egzotičnog predmeta pod nazivom „matematika gradova“ na UCL godinama je kvarila vid zureći u Navje-Stouksove jednačine (Navier-Stokes). “One su jedna posebna matematička rečenica koja je u stanju da opiše čudesno lepo i raznoliko ponašanje gotovo svih tečnosti na planeti Zemlji”, kaže ona. Shvatanjem ove formule, možemo potom razumeti ponašanje svih fluida, svih elemenata u tečnom agregatnom stanju: protok krvi u telu, kako brodovi klize kroz vodu, ili kako da napravimo sjajne čokoladne prelive.

U svom eseju iz 1963. godine, Dirak je uzdigao lepotu sa estetskog nivoa na nešto daleko više (ili, možda, dublje): na put ka Istini. “Daleko je važnije imati lepotu u jednoj jednačini nego je primeniti u eksperimentu”, napisao je on, nastavljajući: “Čini se da, ako se deluje i razmišlja sa stanovišta kreiranja lepote u jednačinama, i ukoliko se sluša sopstveni unutarnji glas, onda tu sigurno postoji linija napretka.” Na prvi pogled šokantna izjava, Dirak je njom definisao ono što je danas postalo uobičajeno matematičko razmišljanje: kada neka lepa jednačina izgleda u suprotnosti sa prirodom, krivica leži ne na matematici već na njenoj primeni na pogrešni aspekt prirode.

“Istina i lepota su usko povezani, ali nisu isto”, kaže Atijah. “Nikada niste sigurni da li imate istinu „u rukavu“. Sve što možemo da učinimo je da neprekidno težimo ka sve boljim i savršenijim istinama, a svetlost koja vas na tom putu vodi je – lepota. Lepota je baklja koju držite pred sobom i pratite stazu koju ona osvetljava, u uverenju da će vas napokon dovesti do istine.”

Nešto što je blisko veri u matematičkoj lepoti je fizičare konačno dovelo do osmišljavanja dva najzanimljivija opisa stvarnosti: prvi je supersimetrija, a drugi teorija struna (a potom na nju nadograđena i teorija superstruna). U Supersimetričnom svemiru, svaki poznati tip čestice ima svog težeg, nevidljivog blizanca. Po teoriji struna, realnost ima 10 dimenzija, ali je njih šest „sklupčano“ tako čvrsto da su (za sada) skriveni od nas i naše tehnologije. Matematika koja stoji iza obe teorije se veoma često opisuje kao lepa, ali uopšte nije jasno da li je to tačno – u svakom slučaju, ima mnogo onih koji misle da ove teorije poseduju ogromnu matematičku lepotu.Ovde matematičare neprekidno vreba opasnost. Lepota je nepouzdan vodič. “Možete, bukvalno, biti zavedeni nečim što nije tačno. I to je rizik koji preuzimate”, kaže Dijkgraaf koji radi u institutu čiji je moto “Istina i lepota”, dok su na grbu iscrtane jedna naga i jedna obučena žena. “Ponekad pomislim da fizičari, kao nekada Odisej, moraju da se privežu za brodski jarbol kako ih ne bi zavele zavodljive sirene matematike.”

Može biti da su matematičari i naučnici još jedini koji bez oklevanja koriste reč “lepo”. Nju retko koriste i književni, umetnički ili muzički kritičari, koji možda strahuju da će zvučati previše „prostosrdačno“, odnosno da će ovaj pojam biti shvaćen kao površan, ili, čak, kao – kič.

“Veoma sam ponosan što je u matematici i nauci još uvek prisutan koncept lepote. Mislim da je to neverovatno važan koncept u našim životima”, kaže Dijkgraaf. “Osećaj lepote koji doživljavamo u matematici i nauci je višedimenzionalni osećaj lepote. Ne razmišljamo da li je u bilo kakvom sukobu s onim što je duboko, ili zanimljivo, ili moćno, ili značajno i sa smislom. Za matematičara, sve je obuhvaćeno ovom jednom rečju: lepota.”

Gardijan

Pavle Bašić 帕夫莱·巴希奇

The Wor(l)d of Pavle!

Tag Archives: priroda

Hajlend: Zašto bi Škoti da im pašnjaci izrastu u kosmodrom?

Like this:

Pandemija i urbanizam: priprema za veliki povratak grada

Like this:

Leto u Evropi 2020: 20 top-destinacija

Like this:

Ekologija vs. pandemija

Like this:

“A jedan poziv menja sve…”

Like this:

Tehnologija: sluškinja koja nas okiva

Like this:

Treba li da nas brinu grčke banke?

Like this:

Lov na mafiju na Istoku: Trijade nikad ne spavaju

Like this:

Fibonačijevi magični brojevi

Like this:

Čarolija brojeva: lepota skrivena u matematici

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this: