Ima li Kina demokratiju? (2/2)


Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom  nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Svetska banka: nova strategija za podršku privrednom rastu Srbije i njenom pridruživanju EU


U Vašingtonu je Odbor izvršnih direktora Grupe Svetska banka odobrio program podrške Srbiji (CPF, eng. Country Partnership Framework) kojim se predlaže davanje zajma Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD) u iznosu do 1,6 milijardi dolara i finansiranje Međunarodne finansijske korporacije (International Finance Corporation, IFC) u iznosu do 600 miliona dolara.

01

U narednih pet godina (u periodu od 2015. do 2019. kalendarske godine, odnosno fiskalne 2016-2020. godine), ovim sredstvima Svetska banka želi da podrži razvoj konkurentne i inkluzivne privrede u Srbiji i, kroz to, pridruživanje zemlje Evropskoj uniji (EU).

Odbor izvršnih direktora pozdravio je konstantan napredak Srbije u sprovođenju strukturnih reformi koje doprinose makro-ekonomskoj održivosti i stvaraju tržišnu privredu koja je konkurentna. Uočili su da postoji jaka posvećenost Vlade Republike Srbije tim reformama, koje je odavno trebalo sprovesti.

Strategija izneta u CPF je u skladu sa proklamovanim dvostrukim ciljevima Svetske banke o smanjenju siromaštva i bolji život za što veći broj građana. CPF je nastao na osnovu zaključaka analize koju je Svetska banka uradila o Srbiji (takozvana Sistematska analiza o Srbiji, SCD, eng. Systematic Country Diagnostic), u kojoj je istaknuta važnost vraćanja Srbije na put privrednog rasta: od privrednog rasta u Srbiji su tradicionalno najveće koristi imali siromašni i osetljive grupe. Kako bi se vratila na put privrednog rasta, Srbija mora da stvara izvozno-orijentisanu privredu i da u isto vreme omogući siromašnim i nekvalifikovanim ljudima da lakše nalaze posao.

U okviru ovog CPF programa, Svetska banka, Međunarodna finansijska korporacija (IFC) i Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) će se angažovati na slojevitom programu koji treba da pomogne Srbiji u privlačenju investicija neophodnih kako bi se omogućio privredni rast i otvaranje novih radnih mesta.

02

“Srbija ima istorijsku priliku da ubrza reforme i svoj put ka prosperitetu i integraciji sa EU. Verujemo da će sadašnja posvećenost reformama pomoći vraćanju privrednog rasta, koji je ključ smanjenja siromaštva, jer od njega u Srbiji najveće koristi imaju siromašni. Osim stvaranja uslova za privredni rast, mi verujemo da posebnu pažnju treba posvetiti kreiranju šansi za zapošljavanje marginalizovanih grupa i nekvalifikovanih radnika, kako bi i oni od rasta mogli da imaju koristi,” kaže Toni Verheijen, direktor Kancelarije Svetske banke u Srbiji. “Nova strategija Svetske banke predstavlja sveobuhvatan paket finansijske i savetodavne podrške koji treba da pomogne da se ostvare ti ciljevi kao i da pripreme zemlju da postane konkurentna članica Evropske unije.”

CPF će se usredsrediti na dva široko postavljena prioriteta. U prvom, koji se odnosi na upravljanje privredom i ulogu države, Svetska banka posebno će podržati napore na unapređenju efikasnosti u upravljanju javnim finansijama, zatim na unapređenju mogućnosti državne administracije da sprovede reforme i pruža javne usluge, te na pronalaženju rešenja za više od 500 državnih i društvenih preduzeća i bolje poslovanje komunalnih i preduzeća za puteve.

“Stvaranje efikasnog javnog sektora koji pomaže privatne investicije i pruža dobre usluge i firmama i građanima jeste ključni uslov za privredni rast i bolji život građana u Srbiji,” kaže Toni Verheijen, direktor Kancelarije Svetske banke u Srbiji. “Verujemo da će naši napori da pomognemo vladi da radi manje i da troši manje, ali da ima bolje rezultate, otvoriti prostor i priliku za razvoj privatnog sektora kako bi on stvorio visoko vredne poslove koji su potrebni Srbiji.”

Drugi prioritet je rast privatnog sektora i uključenje što većeg broja ljudi u rad privrede. U okviru toga Grupa Svetske banke podržaće napore vlade da se popravi poslovna klima, da se napravi transparentan i efikasan sistem koji se odnosi na zemljište i nekretnine i da se izgrade kvalitetne infrastrukturne mreže. IFC i MIGA će podržati razvoj privatnog sektora. Konačno, napori da se u rast uključe siromašni i ugrožene grupe obuhvatiće rad na propisima vezanim za tržište rada, bolju pomoć onima koji traže posao i razvoj veština potrebnih za rad.

06

“IFC će i dalje biti aktivan u sektorima koji povećavaju zaposlenost, uključujući i finansijski sektor koji podržava mala i srednja preduzeća, proizvodnju dobara visoke dodate vrednosti, obnovljive izvore energije, kao i ulaganje privatnog sektora u infrastrukturu kroz investicije i javno-privatno partnerstvo,” kaže Tomas Lubek, regionalni šef IFC-a za zapadni Balkan. “IFC će nastaviti da pomaže napore da se unapredi poslovna klima i da se privuku direktne strane investicije u Srbiju, kao i rešavanje pitanja nenaplativih kredita u Srbiji.”

Svetska banka je već dugo angažovana u jačanju finansijskog sektora u Srbiji. Imajući u vidu koliko je pristup finansijama važan za privredni rast i razvoj, Grupa Svetska banka nastaviće da bude aktivna u ovom sektoru, kroz aktivnosti IBRD, IFC i MIGA u saradnji sa drugim partnerima.

“MIGA će nastaviti da podržava Srbiju, čija je privreda pogođena globalnom finansijskom krizom,” kaže Den Biler, sektorski menadžer MIGA-e. “Naša podrška finansijskom sektoru posebno može da doprinese produbljivanju tržišta kredita koji podržavaju mala i srednja preduzeća, podstičući tako privredni rast i otvaranje novih radnih mesta. Nadamo se da ćemo ubuduće biti u mogućnosti da podržavamo i druge investicije, kao što su one u infrastrukturu, kako bismo doprineli razvoju Srbije.”

S obzirom da visok rizik od prirodnih katastrofa utiče na privredni rast i da klimatske promene posebno pogađaju siromašne, pitanje odgovora na klimatske promene i rizik od prirodnih katastrofa jeste tema koja će se provlačiti kroz oba prioriteta.
Svetska banka trenutno u Srbiji finansira osam projekata ukupne vrednosti 1,2 milijarde dolara, dok IFC ima portfolio vredan 417 miliona dolara za 25 projekata, a MIGA trenutno podržava 7 projekata u vrednosti od 860 miliona dolara.

 

SEEbiz