Tvorac vakcine protiv Ebole nada se jenjavanju pandemije virusa Kovid-19, dok će probne vakcine za neke ranjive grupe, recimo, za stariju populaciju, biti spremne za manje od godinu dana; a do tada, treba se pridržavati kontrolnih mera koje usporavaju širenje bolesti.
Geri Kobinger u kanadskoj mobilnoj laboratoriji u Mveki, Kongo, 28. sept 2007. (Christopher Black/World Health Organization/AP/ Wired)
Kada je 2015. legendarni novinar Bob Sajmon pravio jednosatni intervju sa Gerijem Kobingerom, ovaj virusolog uglavnom nije izlazio iz svog “svemirskog odela”, radeći u specijalnoj, sterilizovanoj sobi iza neprobojnog stakla. “Moj posao je da sprečim smrt”, rekao je u jednom intervjuu. U nekom drugom razgovoru sa novinarima je izjavio da “mere izolacije sprovodim čitave svoje karijere, radeći na virusima daleko opasnijim od Kovida-19. Čim otvorim vrata, okačim sve stvari na čiviluk i izujem se, što i nije mnogo neobično mada razumem kako je ova rutina pomalo strana mnogima. A potom operem ruke. Takav je moj posao. Ali ukoliko želite da se pridržavate potpuno profesionalne procedure zaštite vaših ukućana, vašeg doma i sebe, verujte mi da je to – iako vrlo jednostavno – pakleno za savladavanje i primenu… teško je od profesionalne virusološke zaštite stvoriti vašu uobičajenu rutinu.”
U to vreme (2015) bio je renomirani virusolog u kanadskoj Nacionalnoj laboratoriji za mikrobiologiju, gde je postao ključna figura u razvoju rane vakcine protiv Ebole, ZMapp. Sajmon je danas direktor Centra za istraživanje infektivnih bolesti Univerziteta Laval u svom rodnom Kvebek sitiju. Njegova laboratorija je 2017. značajno doprinela u ranom razvoju vakcine protiv virusa Zika, koju je proizvela farmaceutska kompanija ‘Inovio Pharmaceuticals’.
Danas je Kobinger jedan od stotina naučnika širom sveta angažovanih na potencijalnim Covid-19 vakcinama; sarađuje sa farmaceutskim kućama Inovio i Medicago, još jednom kompanijom za proizvodnju lekova. Magazin Wired je prošle sedmice telefonski intervjuisao Kobingera. Razgovor je sažet i redigovan.
WIRED: Tokom čitave svoje karijere ste se susretali s epidemijama širom sveta, pomažući u suzbijanju istih. Kako se Covid-19 može uporediti sa, recimo, epidemijom Ebole?
GARI KOBINGER: Pa, naravno da je korona virus na globalnom nivou, tako da je raširenija od Ebole. Ali je takođe važno imati na umu da ovaj virus ima smrtnost manju od pet procenata, nasuprot 80 procenata za Ebolu pre pojave vakcine. Podaci američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti govore da je u Zapadnoj Africi tokom izbijanja epidemije 2014-2016. godine bilo 28.652 slučajeva Ebole, od kojih 11.310 sa smrtnim ishodom. Prema podacima Univerziteta Džons Hopkins, trenutno postoji više od 775.000 slučajeva Covid-19 (u momentu pravljenja ovog intervjua, dok sada ima preko milion obolelih; U trenutku objavljivanja ovog teksta, virus je usmrtio više od 37.000 ljudi, a uoči objavljivanja ovog posta, ta brojka je premašila 50 hiljada).
Ali, pandemije su toliko međusobno slične i po načinu na koji društva reaguju.
Boravio sam u mnogim afričkim zemljama zbog epidemije Ebole. A često su i nas optuživali kako unosimo virus i smišljeno inficiramo lokalno stanovništvo. Istu stvar imamo i danas, gde vlade nekih zemalja pričaju da je to „iscurelo iz nekog vojnog programa“, ili da se radi o tajnom planu Ministarstva odbrane – ili čega god drugog što je bilo u stanju da ovaj virus „izveze“ dalje.
Takođe, vidimo ista kašnjenja-odlaganja pravovremene reakcije. Tu je i urođeni prirodni optimizam nekih društava, u kojima vlada stav da virus neće doći do njih, a onda se na kraju suočavate sa potpuno istom hitnošću potreba za nekim stvarima (PPE, personal protective equipment; pre svega za ličnom zaštitnom opremom, poput maski, rukavica, naočara, vizira i plašteva). Kina je imala probleme sa obezbeđivanjem ove opreme sredinom januara. Dakle, može se s razlogom reći da je pripremu trebalo planirati i izvesti ranije. Umesto toga, sada kukamo kao da nikako nismo mogli uočiti da ovaj virus nailazi.
Ono što pandemiju ove verzije korone razlikuje od prethodnih je to što Covid-19 pogađa tolike zemlje, praktično čitav svet; prisutno je daleko više osećaja za hitnost razvijanja protivmera – vakcina, metoda lečenja, bolje opremljenosti za negu bolesnika, recimo, nabavke većeg broja ventilatora. Uporedite to sa situacijom da se nađete usred tropske šume u Africi, kao što smo se mi zatekli sa Ebolom. Želeli bismo, naravno, da na takvom i sličnim pandemijskim žarištima imamo svu tu fantastičnu opremu. Međutim, ljude nije toliko interesovalo šta mi radimo i čime se bavimo. Za Covid-19 su mi se obratili svi nivoi kanadske vlade: „Geri, ako ti nešto treba, javi nam. Tu smo da pomognemo.” Nikada u karijeri nisam imao ovakvu podršku kao danas.
Desetine laboratorija širom sveta radi na vakcini Covid-19, uključujući i vašu. Da li je to dobra stvar, ili bi trebalo da se bolje koordiniramo-fokusiramo na što brže dobijanje vakcine?
To je dobra stvar. Zapravo je važno testirati veći broj vakcina. Ne želimo da sva naša jaja stavljamo u jednu korpu, da bismo na kraju razvili jednu jedinu vakcinu – koja će možda pasti u kliničkim ispitivanjima. Kada bismo, recimo, imali pet vakcina koje su bezbedne i delotvorne, a istovremeno i snažne – to bi bilo mnogo bolje. Takođe, razgranatija ispitivanja smanjuju šanse za stvaranje uskih grla. Uz, recimo, pet proizvedenih vakcina bismo možda uspeli da obezbedimo da ih ima dovoljno za sve stanovnike planete. Međutim, ako računamo samo sa jednim proizvođačem, mislim da to neće biti izvodljivo – a ni poželjno.
To se, ipak, mora učiniti na pravi način. Ako razvijete vakcinu koja nije dovoljno jaka za borbu protiv virusa, to zaista može otežati lečenje infekcije. Ono što možete u tom slučaju iskusiti jesu ljudi koji postaju podložniji infekciji i ozbiljnim bolestima. To je nešto o čemu treba voditi računa.
∗ ∗ ∗
“Važno je testirati veći broj novih vakcina.” Geri Kobinger
∗ ∗ ∗
Ono što je jasno jeste da će razvoj ovih vakcina protiv korone biti veoma skup. Da smo ovaj posao uradili ranije, mogli smo to da ostvarimo po ceni od 500 do 800 miliona dolara. A sada trošimo milijarde dolara jer smo u žurbi, usled hitnosti slučaja. Kada se virus prvi put pojavio u Kini, rekao sam da ovaj slučaj ima potencijal da nam pokaže koliki je zaista nivo naše spremnosti. Verovatno ćemo shvatiti da nismo baš najspremniji za ovakvu vrstu događaja.
Postoji li neki način da se ubrza razvoj vakcine, koji bi po trenutnim prognozama trebalo da traje najmanje 18 meseci? To je dosta vremena.
Da. Uz malo koordinacije vlasti i pravih propisa, možemo primeniti vakcinu i za manje od 12 meseci – ne na čitavom stanovništvu planete već, možda, pre svega na prioritetnoj ciljnoj populaciji, kao što su to zdravstveni radnici. Takođe možete ciljati na ranjivu populaciju u koju spadaju starije osobe, ili oni sa pridruženim obolenjima (tzv. komorbiditetima), radeći analizu rizika za svaku od tih populacija. Put kojim sada koračamo – sa vakcinom koja bi na svima trebalo da deluje bez štetnih nuspojava – jeste sporiji put. Videćemo. Kod Ebole u zapadnoj Africi smo videli da naučni razvoj može napredovati gigantskim koracima – ukoliko lekari i naučnici angažovani na istom problemu budu radili zajedno sve dok valjano ne urade posao, odnosno, iznađu vakcinu – što bi bilo bez presedana. Nadam se da svi sada doživljavamo jedan takav trenutak.
Šta je sa terapijama? Ako bismo Covid-19 učinili manje smrtonosnim, to bi moglo da radi posao i bude delotvorno gotovo koliko i vakcina, pružajući olakšanje mnogo brže.
Potrebno vam je oboje – razviti i terapije i vakcine. Terapije su važne, ali morate biti razumni u svojim očekivanjima. Morate biti veoma oprezni u gajenju lažnih nada sa terapijama. S jedne strane, ako nemate slučajne testove, teško je tvrditi bilo šta što bi se ticalo njihove efikasnosti. Istovremeno, važno je slušati zdravstvene radnike koji koriste te lekove na prvim linijama fronta. Ovi lekari imaju vrlo dobar osećaj šta je to što bi moglo biti vredno daljeg razvoja, a šta ne, čak i ako to ne koriste u nasumičnim probama. Dakle, sa lekovima kao što su hlorokvin i azitromicin koji su već odobreni, hajde da ih pustimo u kliniku što je pre moguće i ujedno osmislimo najbolju moguću kliničku studiju.
“Situacija će prvo ići na gore pre nego što krene nabolje, mada su se brojne kontrolne mere pokazale kao delotvorne.”
Ipak, krajnji cilj je pronaći vakcinu koja će učiniti da ljudi uopšte ne zakače ovaj virus. Ponekad pacijenti koji ga dobiju ostaju s neizlečivim oštećenjima pluća. Čak i ako se virus povuče, može se vratiti na još gori način. Španski grip je u proleće 1918. predstavljao veoma blag talas, a onda se na jesen osvetnički povratio.
Postoje li druge potencijalne terapije?
Prenos krvne plazme iz organizma koji je preležao koronu u telo obolelog. Mislim da to već rade, gde uzimate krv od nekoga ko se oporavio, izolujete antitela, a zatim ih možete transfuzijom preneti na druge koji su zaraženi. Ovo je stara tehnologija koja datira iz 18. veka, a u klinikama vrlo dobro upravljaju propratnim nusefektima. Nije bilo dobro protiv Ebole, jer nismo mogli dovoljno da je koncentrišemo. Trebalo je da bude 20 puta koncentrisanija i da je njen efekat bio neizmerno bolji od onog kojeg smo na kraju imali. Bilo vam je potrebno 20 donatora za jednog primaoca. Obično imate dva ili tri donatora po primaocu. Kad bih morao da uložim novac za nešto što bi najviše pomoglo, to bi bilo to. Nije da kažemo kako drugi lekovi koje isprobavamo neće uspeti. Ali ne bih očekivao čuda, jer bismo već znali da li ona zaista funkcionišu.
Kako pandemija utiče na vaš radni dan?
Škole su zatvorene, a puno onih koji rade u laboratorijama imaju decu, pa neki moraju da tokom dana ostanu kod kuće. To ometa normalne laboratorijske aktivnosti. Moramo da radimo u smenama, tako da oni koji nemaju brigu o deci mogu raditi kada je supružnik ili partner kod kuće sa decom.
Da li ste zabrinuti?
Ne. Moji roditelji spadaju u rizičnu grupu, pa se brinem za njih. Ali ukoliko se stvari sagledaju pravilno, iz perspektive koja obuhvata sve aspekte, kada posmatrate koronu i uporedite je sa drugim zaraznim bolestima, ovo nije tako alarmantno (u odnosu na, recimo, Ebolu). Stvari će se i dalje pogoršavati, i do jedne tačke bivaće sve gore – pre no što napokon krene nabolje, premda brojne kontrolne mere već sada deluju. One možda neće smanjiti konačni broj infekcija, ali će ih odložiti. Njihovim odgađanjem postižemo da što veći broj ljudi preživi, jer će više njih imati pristup unapređenim merama nege.
Da, poravnanje epidemijske krivulje može biti jedan od najtežih koncepata za razumevanje, posebno za mlade ljude. Imate li poruku za njih?
Pa, nije baš u redu da se ponašaju na način: “Ma, ionako se neću razboleti.” Postoje podaci iz jugoistočne Azije koji sugerišu da su mladi inficirani u 30 do 40 odsto slučajeva. Zato mladi moraju preuzeti više odgovornosti kako bi bili sigurni da nisu epidemijski vektori, odnosno prenosioci korone.
Interesantna priča iz istog medija i na istu temu tiče se Matematike prognoziranja razvoja korone,
A jedna prilično praktična objašnjava i Kako očistiti i dezinfikovati sebe, svoje domaćinstvo i stvari