Razumevanje otpornosti KPK: dugoročno istraživanje kineskog javnog mnjenja

Wikimedia Commons

Napomena: Ovaj rad je zaštićen autorskim pravima i ne može se reprodukovati ili ponovo koristiti bez prethodne dozvole (pa ni tabele ili grafici). U skladu sa politikom Centra o slobodnom pristupu, ovaj je dokument besplatno dostupan na adresi ash.harvard.edu. Shodno tome, sve tabele mogu se pronaći u okviru PDF dokumenta (dole), čiji je izvor direktno linkovan.

Click to access final_policy_brief_7.6.2020.pdf

 

Izveštaj o radu javne uprave u periodu od 2003. do 2016.

Ovaj kratki pregled kineske politike fokusirane na javnu upravu preispituje nalaze dosad najdužeg praćenja nivoa zadovoljstva kineskih građana učinkom vlade. Kina je danas druga najveća svetska ekonomija, a Komunistička partija Kine (KPK) vlada nekih sedamdeset godina. Ipak, dugotrajna, javno dostupna i nacionalno reprezentativna istraživanja u kontinentalnoj Kini toliko su retka da je bilo teško spoznati kako se, zapravo, obični kineski građani osećaju spram svoje vlade i učinka njenog upravljanja na lokalu.

Ovim izveštajem se otkriva  da je prvi put, od početka istraživanja 2003. godine, zadovoljstvo građana Kine vlašću praktično poraslo po svim pitanjima koja su bila predmet ankete. Po primeni mera centralne vlade u Pekingu i širokog uticaja njene nacionalne politike na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, kineski građani danas ocenjuju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikad pre. Interesantno je da je više onih koji pripadaju marginalizovanim grupama u siromašnijim regionima (naročito onim unutar provincija) a koji zapravo, spadaju u one koji relativno izglednije izražavaju veće zadovoljstvo među anketiranim građanima. Drugo, čini se da se uočava kako kineski građani reaguju (i pozitivno i negativno) na stvarne promene njihovog materijalnog položaja, što sugeriše da bi podrška mogla biti potkopana izazovima prouzokovanim opadanjem ekonomskog rasta i pogoršanjem uslova životne sredine.

Iako KPK naizgled nije pod neposrednom paskom usled mogućih narodnih previranja, ona ne može dobiti podršku svog naroda zdravo za gotovo. Iako su državna cenzura i propaganda široko rasprostranjeni, naše istraživanje (Harvardska škola javne uprave) otkriva da percepcija građana o državnom učinku najviše korespondira sa stvarnim, merljivim promenama u materijalnom blagostanju i položaju pojedinaca. Za vladine lidere ovo je mač sa dve oštrice, jer će građani koji su navikli na povećanje životnog standarda očekivati da se takva poboljšanja nastave, a građani koji pohvale vladine službenike za efikasne politike mogu im zaista i kriviti kada takvi propusti imaju neposrednog uticaja na njih ili članove njihovih porodica. Dok istraživanje troje harvardskih akademičara podupire narative otpornosti KPK-a, ti podaci ukazuju i na specifična područja u kojima bi zadovoljstvo građana moglo pasti, u današnjoj eri usporavanja ekonomskog rasta i stalne degradacije životne sredine.

Uvod: o autoritarnoj otpornosti

Teorija o vladavini režima dugo je zagovarala tezu da su autoritarni sistemi inherentno nestabilni zbog svog oslanjanja na prisilu, preveliku centralizaciju donošenja odluka i privilegija koje ličnu moć pretpostavljaju institucionalnoj. Vremenom, dolazi do toga da ovakve neefikasne prakse teže da oslabe legitimitet vlade, što dovodi do opštih nemira i nezadovoljstva građana. U Kini, čini se da je njen predsednik i generalni sekretar KPK, Si Đinping, odlučan da ovu teoriju stavi na test. Otkad je preuzeo vlast krajem 2012. godine, on je potkopao temelj onoga za šta su mnogi posmatrači tvrdili da je pokretačka snaga žilavosti i izdržljivosti KPK, naime: dalje produbljavanje institucionalnog stila upravljanja sistemom (odnosno, uspostavljanja konvencija i normi u organizaciji i kulturi kineskog sistema).

Vraćajući se trendovima koje su pokrenuli njegovi prethodnici, predsednik Si je uklonio nastale norme koje su kulminirale okončanjem ograničenja predsedničkog mandata. Reforme kadrovskog sistema osmišljene za jačanje meritokratije narušene su centralizacijom i nametanjem većeg ideološkog konformizma. Konačno, razmeštajući i vodeći ključne vodeće radne grupe, Si je efektivno stavio na stranu funkcionalne i profesionalne institucije stranke i države. Ipak, dok se KPK priprema za proslavu stogodišnjice od svog osnivanja, čini se da je Partija jaka kao što je i bila. Jedna dublja, utemeljenija otpornost (kineske vlade i sistema) je zasnovana na podršci politike režima. Dakle, pitanje koje intrigira glasi: s obzirom na sve centralizovaniji i nametljiviji Sijev stil upravljanja i urušavanje odnosno slabljenje institucija, postoji li opasnost da KPK izgubi legitimitet u očima svog naroda?

Budući da su dugoročna, javno dostupna i nacionalno reprezentativna istraživanja u kontinentalnoj Kini toliko retka, teško je realno spoznati kakvo je raspoloženje običnih kineskih građana prema svojoj upravljačkoj strukturi. Mnogi stručnjaci su pisali o ovoj temi, a neki posmatrači tvrde da su rastuća očekivanja, pogoršanje nejednakosti na prihodovnoj lestvici i pluralizacija izvora informacija stvorili platformu za „erupciju socijalnog vulkana“, gde bi kriza mogla pokrenuti masovne političke nemire. Neki drugi tvrde da kineski državljani pripisuju KPK-u zasluge za to što su decenijama imali brzi rast prihoda i, stoga, verovatno neće osporiti njen upravljački legitimitet – pod uslovom da njihov životni standard i dalje raste. Neki treći, pak, tvrde da je partijski opseg društvenog uređenja toliko moćan da čak i očigledan neuspeh rukovodstva verovatno neće uticati na odanost većine kineskih građana. Za zemlju koja upravlja petinom svetskog stanovništva i predstavlja više od 16% svetske ekonomije, Kina nam je i dalje „pokazna vežba“ za nekoliko sistemskih pristupa problemu, kao i načina na koji se razumevaju nivi zadovoljstva šire javnosti.

Cilj ove dugogodišnje istraživačke studije je analiza pitanja legitimiteta kineske vlade, koristeći se najobjektivnijim i kvantitativnim metode koje su trenutno dostupne. Ovo harvardsko istraživanje sadrži podatke iz osam zasebnih navrata u periodu između 2003. i 2016. godine, i beleži odgovore trideset jedne hiljade pojedinaca u urbanim i ruralnim sredinama. Kao takvo, ona predstavlja najdužu nezavisnu studiju koja je pratila (ne)odobravanje građana sa sva četiri nivoa kineske upravljačke strukture, u periodu od više godina (u rasponu od grada, okruga, pokrajine i napokon centralne vlade). Iako nijedno istraživanje ne može na adekvatan način odgovoriti na sve aspekte nivoa zadovoljstva grašana u Kini, ovaj kratki rezime identifikuje dva važna, mada upadljivo različita otkrića.

Prvo, zadovoljstvo kineskih građana vladom je od 2003. poraslo po svim pitanjima. Od uticaja koje sveobuhvatna nacionalna politika ima na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, kineski građani ocenjuju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikada pre. Zanimljivo je da je gro marginalizovanih grupa iz siromašnijih regiona izrazila relativno veće zadovoljstvo vladom i njenom javnom upravpm, bacajući sumnju da Kina sedi nad grotlom „socijalnog vulkana“ koji samo što ne ekslodira. Drugo, čini se da stavovi kineskih građana (pozitivni i negativni) imaju veze sa stvarnim promenama njihovog materijalnog stanja, što sugeriše da bi takva podrška mogla biti potkopana – kako izazovima proisteklim iz pada ekonomskog rasta tako i pogoršanjem kvaliteta životne sredine.

Ovaj izveštaj podeljen je u pet sekcija. Prva daje pregled ocene javnosti po pitanju efikasnosti kineske vlade i njenih zvaničnika, dok sledeća tri predstavljaju rezultate detaljnijeg ispitivanja javnog mnjenja u tri ključna područja politike: pružanju javnih usluga, korupciji i životnoj sredini. Završni odeljak nudi pogled na to kako bi kinesko javno mnjenje moglo nastaviti da se razvija u trenutnoj eri stagnirajućeg ekonomskog rasta i stalne degradacije životne sredine.

Najnoviji trendovi zadovoljstva građana upravljanjem

Najupečatljivija karakteristika dobijenih podataka iz ovog višegodišnjeg istraživanja započetog 2003. godine je gotovo univerzalno povećanje nivoa zadovoljstva kineskih građana koje se tiče sva četiri nivoa vlasti. Da bi procenili zadovoljstvo, ispitanici su zamoljeni da procene učinak vlade na skali od jedan do četiri pri čemu 1 ukazuje na „veoma nezadovoljne“; 2 „prilično nezadovoljne“; 3 „prilično zadovoljne“; i 4 „vrlo zadovoljne“. U svim iteracijama ankete, zadovoljstvo opada kako se vlada pčinje da se zbližava s ljudima, a lokalne vlasti okruga i gradova dosledno stvaraju slabije zadovoljstvo građana u odnosu na centralne ili regionalne vlade (one koje upravljaju provincijama. Ovo „hijerarhijsko zadovoljstvo“ posebno je uočljivo u uticaju sveobuhvatnih nacionalnih politika na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, pri čemu kineski građani ocenjuju svoju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikada pre.

Zanimljivo je da je relativno veća verovatnoća da će brojnije marginalizovane grupe u siromašnijim regionima unutrašnjosti pokazati veće zadovoljstvo, bacajući sumnju na teoriju da Kina „sedi na društvenom vulkanu koji samo što nije pokuljao“. Drugo, čini se da stavovi kineskih građana jesu odraz (i pozitivan i negativan) na stvarne promene u njihovom materijalnom blagostanju, što sugeriše da bi takva podrška mogla biti potkopana kako izazovima opadanja ekonomskog rasta tako i narušavanja prirodne sredine.

Ovo „zadovoljstvo hijerarhijskim delovanjem“ je posebno primetno, jer je suprotno trendu kojeg istraživači primećuju u Sjedinjenim Državama i mnogim drugim demokratijama, gde su lokalni politički lideri daleko popularniji od državnih ili saveznih lidera. Ipak, nedavnim rastom odobravanja javnosti počeo je da smanjuje taj jaz u „zadovoljstvu hijerarhijskog upravljanja“ u Kini (Tabela 1). Čak i 2003. godine, centralna vlada je dobila snažan nivo zadovoljstva građana, sa 86,1% koji su izrazili odobravanje upravljanjem, dok kod 8,9% anketiranih nije naišlo na odobravanje doskorašnjem upravljanjem. Ovaj visoki nivo zadovoljstva se još više povećao do 2016. godine, ali takav porast bio je minimalan, jer je zadovoljstvo javnosti u početku već bilo visoko. Suprotno tome, 2003. godine, vlasti na nivou gradova su imale prilično negativne stope zadovoljstva, a 44% ih je izrazilo odobravajući stav, dok kod 52% anketiranih nije naišao na odobravanje. Međutim, do 2016. ovi brojevi su dramatično promenjeni: 70% anketiranih je odobravajuće gledalo na upravljanje, a samo 26% njih nije odobravalo način vođenja.

Ova povećanja zadovoljstva kineskih građana nisu ograničena samo na ukupne procene vladinog učinka. Na pitanje o konkretnom ponašanju i osobinama onih na zvaničnici lokalne vlasti, sve veći broj kineskih građana smatra ih ljubaznim, obrazovanim i upućenim osobama, takođe efikasnim (Tabela 2). Na primer, 2003. godine je više od polovine ispitanika smatralo da lokalni zvaničnici „samo pričaju“ i da u praksi ne rešavaju probleme. Međutim, do 2016. godine je 55% anketiranih smatralo da zvaničnici rešavaju probleme u praksi, dok se samo njih 36% nije složilo. Slično tome, 2003. godine je procentualni udeo ispitanika koji su osećali da lokalni funkcioneri „zaduženi za interese bogatih“ bio duplo veći od procenta onih koji osećaju da su „zabrinuti zbog teškoća običnih ljudi“. Do 2016. godine ova se situacija preokrenula, a 52% anketiranih se složilo da lokalni zvaničnici daju prednost potrebama običnih ljudi, dok se samo 40% nih složilo da (vlasti) daju prednost onima koji spadaju u bogate.

Počev od 2004. godine, fokus istraživanja bio je na ličnim interakcijama ispitanika sa zvaničnicima lokalnih vlasti, kao i njihovom utisku o tim interakcijama. U svakoj ponovljenoj anketi bi otprilike 15% uzorka prijavilo interakcije sa vladinim zvaničnicima tokom prethodnih 12 meseci. Međutim, iako je stopa interakcije ostala relativno konstantna, utisci građana o reakcijama vlade nisu. Procenat ispitanih koji je tvrdio da njihova situacija “uopšte nije rešena” smanjio se sa 28% u 2004. na samo 7,6% u 2016. Nasuprot tome, procenat ispitanih koji je tvrdio da je njihova situacija “potpuno razrešena” porastao je sa 19,3% u 2004. godini na 55,9% u 2016. Posebno, stopa građana koja je 2004. bila zadovoljna eventualnim ishodom svojih interakcija bila je manja od polovine procenta onih koji su bili nezadovoljni, dok je u 2016. stopa zadovoljstva bila više nego trostruka u odnosu na procenat anketiranih koji su izrazili nezadovoljstvo.

Iako je jasno da se sveukupno zadovoljstvo vladinim performansama značajno povećalo između 2003. i 2016., manje je očigledno zašto su se ovi trendovi dogodili i jesu li oni održivi ili ne. Zbog toga, u naredna tri odeljka ovaj kratak prikaz detaljnije razmatra tri ključna pitanja kako bi se bolje razumeli.

Područje politike 1: pružanje usluga javnih službi – prelazak sa ekonomske na socijalnu politiku

World Economic Forum

Trenutni kineski BDP po glavi stanovnika je 60 puta veći nego što je bio u trenutku kada je 1978. započeo period „Reforme i otvaranja “ (gǎi gé kāi fàng, 改革开放). Iako je četrdeset godina brzog rasta doprinelo poboljšanju životnog standarda i izvlačenju iz siromaštva preko 800 miliona Kineza, dobici od reforme nisu raspodeljeni podjednako. Pod vođstvom Denga Sjaopinga a kasnije i Đijanga Cemina, KPK je načinila svesne napore u politici tipa „pustimo neka se prvi obogate“, podstičući tako izvozni model rasta koji je prvenstveno služio za podizanje kvaliteta i performansi gradskih luka duž istočne obale Kine. Stanovnici ruralnih, regiona u unutrašnjosti zemlje oslobođeni su opterećenja dotad kolektivizovane poljoprivrede, ali su i ostavljeni da se sami brinu o sebi. Istovremeno, tokom 1980-ih i 1990-ih je došlo do demontaže takozvane “gvozdene posude za pirinač”, sistema Maove podrške tipa od-kolevke-pa-do-groba, koji je građanima obezbeđivao poslove, krov nad glavom i osnovnu zdravstvenu zaštitu, obezbeđenih od strane države. Kako je ovaj sistem postupno ugašen, zadatak pružanja javnih usluga se uglavnom preneo na pojedine upravljačke strukture unutar okruga i gradova. Bez adekvatnih formalnih mera oporezivanja i fiskalnih transfera s viših nivoa vlasti, gradovi i sela koja nemaju dovoljno sreće da se nalaze u regionima visokog privrednog rasta imali su poteškoća da ispune svoje obaveze oko troškova vezanih za rashode, često pribegavajući vanbudžetskim porezima (parafiskalni nameti) i

Jedna načajna grupa unutar kineskog rukovodstva podelila je među sobom ove probleme, a nakon što su generalni sekretar Hu Đintao i premijer Ven Đijabao 2003. godine stupili na vlast, pokrenuvši niz političkih mera osmišljenih da osiguraju osnovnu mrežu socijalne sigurnosti za ugroženo stanovništvo u Kini. Iako su ove politike još uvek daleko od kompletnih, uz to pretrpevši brojne nedostatke i neefikasnosti, njihov značaj ne treba potceniti. Na primer, između 2006. i 2011. godine se procenat kineske populacije obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem udvostručio, sa 43% na 95%. Takođe, rashodi centralne vlade za ruralna i poljoprivredna pitanja do 2011. dostigli su skoro tri biliona juana ($428.5mlrd), što je deset puta više od iste potrošnje u 2004. Pored toga, postoje podaci da su pod trenutnim predsednikom Sijem Đinpingom nejednakosti između gradova i sela, kao i priobalja i unutrašnjosti na manje-više istom nivou koje su, možda, čak počele da se umanjuju.

Jedan od glavnih ciljeva istraživanja harvardskih akademaca  bio je merenje zadovoljstva pružanjem osnovnih javnih usluga na lokalnom nivou. Činjenica da je istraživanje započelo tačno u vreme (leto 2003.) kada su Hu i Ven počeli da sprovode svoje planove redistributivne promene predstavlja srećnu koincidenciju. Vreme ankete omogućava utvrđivanje: 1) da li su kineski građani zaista dobili veći pristup i veći kvalitet javnim uslugama kao što su zdravstvena zaštita, bolji prihodi i obrazovanje; i 2) Da li se zadovoljstvo vlade brže povećavalo u siromašnijim ruralnim i unutrašnjim regionima koji su bili cilj ovih politika redistribucije.

Tabela 4 pokazuje da su, između 2005. i 2011. godine, ispitanici izvestili o velikom porastu građana koji pristupaju različitim programima osiguranja i socijalne zaštite. Ova povećanja bila su naročito primetna u malim gradovima i selima koja su u 2005. imala daleko niže stope učešća u odnosu na velike gradove. Na primer, udeo seoskih stanovnika pokrivenih osnovnim medicinskim osiguranjem porastao je sa 32% u 2005. na 82,8% u 2011. godini, dok je udeo u osnovnim penzijskim planovima zaposlenika porastao sa 36,8% na 71,3%. Štaviše, broj stanovnika na selu koji nemaju pristup nijednom od šest navedenih programa smanjio se sa 58,3% u 2005. na samo 13,2% u 2011.

Pored efekata dohotka i regiona prikazanih u Tabeli 5, regresivne analize pokazuju da tri ključne ekonomske varijable na makro nivou (koje služe kao posrednici za nivo pružanja javnih usluga na određenom lokalu) takođe pokazuju značajan i pozitivan odnos prema zadovoljstvu vlade. Na primer, svi ostali jednaki, stanovnici na lokalu koji troše veći procenat lokalnog budžeta na obrazovanje, zdravstvo i blagostanje verovatnije će prijaviti veće stope zadovoljstva. Isto važi za stanovnike u oblastima sa boljom putnom infrastrukturom i nižim odnosima nejednakosti dohotka između gradova i sela. Štaviše, kada su ove tri makro-skalirane ekonomske promenljive kontrolisane, efekti prihoda u odnosu na položaj regiona navedeni u Tabeli 5 u velikoj meri nestaju, što sugeriše da je veliki deo opaženih razlika u relativnim promenama zadovoljstva posledica merljivih tokova državnih dobara i usluga.

Dakle, jasno je da je od 2003. godine porast zadovoljstva građana vladinim performansama nesrazmerno koncentrisan među onim stanovništvom koje je marginalizovanije, i koje je i bilo predmet Hu-Venovih redistribucijskih političkih reformi. Ova otkrića sugerišu da, daleko od toga što predstavlja opasan momenat socijalne i političke ogorčenosti, siromašni stanovnici Kine smatraju da je vlada sve efikasnija u pružanju osnovne zdravstvene zaštite, primanja i drugih javnih usluga. Na kraju, dok kineski građani i dalje identifikuju značajne probleme poput konstantne nejednakosti u dohotku i nesigurnosti posla, većina ih smatra da se stvari kreću u pozitivnom pravcu i taj napredak pripisuju vladi, koja je doprinela poboljšanju njihovog materijalnog statusa.

Područje politike 2: Korupcija – reaktivni uspeh

Kineski državljani korupciju često identifikuju kao jedan od najozbiljnijih problema s kojima se suočavaju. Stoga nije iznenađujuće da je od 20 merenih podataka o lokalnoj samoupravi koji su obuhvaćeni istraživanjem, zapravo, “kažnjavanje korupcije” na poslednjem mestu po prosečnom nivou zadovoljstva građana u periodu između 2003. i 2011. (Tabela 6).

Od 2007. godine, istraživanje je počelo da ispitanicima postavlja detaljnija pitanja o korupciji i primećen je očigledan pad zadovoljstva u poslednjim godinama Hu-Venove administracije. U 2007. i 2009. godini otprilike jednaki procenti ispitanika ocenili su napore vlade u borbi protiv korupcije kao „dobru“ i „lošu“. Međutim, do 2011. godine, stavovi javnosti postali su pretežno negativni, kada je samo 35,5% vladine napore ocenjivalo kao dobre, a 58,1% ih je ocenilo kao loše. Slično tome, između 2009. i 2011. godine, udeo ispitanika koji su kineske zvaničnike gledali kao “čiste” smanjio se sa 42,7% na 35,4% (Tabela 7).

Nekoliko događaja je potencijalno doprinelo ovoj „osornosti“ javnog mnjenja. U julu 2011. godine, samo dva meseca pre nego što je sprovedena anketa Kenedijeve škole za javnu upravu, katastrofa u vozu u Venžouu izazvala je sveopšte i žestoko negodovanje na društvenim medijima, a Ministarstvo saobraćaja je optuženo za nepristojno i loše pripremljeno usled nekoliko velikih korupcijskih incidenata. U leto 2011. godine, sistematski korupcijski prstenovi bili su percipirani u Narodnoj banci Kine i Kineskom Crvenom krstu, privlačeći značajnu negativnu medijsku pažnju. Ovi skandali poklopili su se s pojavom platformi za društvene medije kao što je Sina Veibo, koja je omogućila da se informacije o korupcijskim incidentima brzo šire po kanalima koje država ne kontroliše u potpunosti. Kao rezultat toga, do kraja Hu-Venove administracije, stav javnosti u vezi s korupcijom postao je izrazito negativan.

Si Đinping je stupanjem na funkciju predsednika (mart 2013.), pokrenuo najveću antikorupcijsku kampanju u savremenoj Kini, uhapsivši više od 120 stranačkih lidera na visokom nivou i preko 100.000 zvaničnika s nižih nivoa vlasti. Posmatrači su raspravljali o tome da li su Sijevi napori proistekli iz istinske želje za suzbijanjem korupcije ili su to bili samo lični pokušaji konsolidacije političke moći ili kombinacija obojeg. Ipak, prema ovom istraživanju, kineski građani su generalno podržavali Sijeve poteze. Iako je samo 35,5% ispitanika odobrilo napore vlade u borbi protiv korupcije u 2011. godini, taj broj se popeo na 71,5% do 2016. godine (Tabela 6). Isto tako, udeo građana koji su kineske vladine službenike gledali kao uglavnom “čiste” porastao je sa 35,4% u 2011. godini, na 44,2% u 2015. godini i 65,3% u 2016. godini (Tabela 7). Dakle, iako kineskoj javnosti možda svojevremeno nije bilo jasno o Sijevim preciznim političkim motivacijama, do 2016. godine većina ispitanika je smatrala da napori vlade za kontrolu korupcije imaju efekta i da se stvari kreću u pravom smeru.

Slučaj korupcije pokazuje da, čak i u periodima sve većeg porasta zadovoljstva, stavovi građana prema vladi koji se bave određenim pitanjima mogu značajno odstupiti. Do kraja Hu-Venove ere postojalo je opšte mišljenje da su, uprkos napretku u podsticanju ekonomskog razvoja i podizanju životnog standarda, napori ka unapređenju dobrog upravljanja zastali ili su čak unazađeni. Tek nakon što je centralna vlada najavila svoju posvećenost borbi protiv korupcije, pokrenuvši masovne kampanje sa realnim posledicama po moćne pojedince, raspoloženje javnog mnjenja je počelo da se menja u pozitivnijem smeru.

Područje politike 3: Okolina – informisano građanstvo usredsređeno na zdravlje i zdravstvo

Tokom prve tri decenije reformi, KPK je prioritetno postavila privredni rast uglavnom na štetu kineskog prirodnog okruženja. Danas samo zagađenje vazduha uzrokuje više od milion preuranjenih smrti Kineza godišnje, a u urbanim oblastima manje od 1% stanovništva udiše vazduh koji se po standardima Evropske unije smatra prihvatljivim i bezbednim. Na selu više od 300 miliona građana nema pristup čistoj vodi za piće, a više od jedne četvrtine glavnih reka u Kini klasifikovano je kao “neprikladno za ljudsku upotrebu”. Pored zagađenja vazduha i vode, Kina trpi i veliko zagađenje tla, krčenje šuma, opustušivanje i gubitak prirodnih staništa. Iako je kineska vlada poslednjih godina postigla stvarni napredak u kreiranju politika za rešavanje ovih problema, pitanja zaštite životne sredine su i dalje uzročnik značajnog broja žalbi građana i masovnijih protesta.3

Istraživanje iz 2016. godine otkriva da su kineski građani najzabrinutiji zbog zagađenja vazduha, a 34% ih je to označilo kao najvažnije ekološko pitanje. Sledi percipirana važnost zdravstvene bezbednosti hrane (19%), klimatske promene (16%) i zagađenje vode (12%). Gledano po mestu prebivališta, stanovnici gradova neproporcionalno gledaju na klimatske promene kao najozbiljnije pitanje životne sredine, dok je veća verovatnoća da je seosko stanovništvo zabrinuto zbog zagađenja vode (Tabela 8). Zanimljivo je da 75% svih ispitanika smatra da su klimatske promene stvarne i uzrokovane ljudskim ponašanjem, a dok skoro 70% njih podržava uvođenje nacionalnog poreza na emisiju štetnih gasova (CO2), što su daleko veći procenti od procenata zabeleženog među građanima u Sjedinjenim Državama.

Upitan da uporedi njihov trenutni kvalitet vazduha s onim od pre pet godina, 49% ih je odgovorilo da se pogoršao, 29% je reklo da je otprilike isti, dok ih samo 22% smatra da se poboljšao. Kineski građani mnogo su optimističniji kada gledaju pet godina unapred: 43% njih očekuje da će njihov „lokalni“ kvalitet vazduha biti bolji, 31% očekuje da će isti ostati isti, a samo 26% očekuje da će se pogoršati (Tabela 9).

Sveukupno, na skali od 1 do 10 (sa 10 kao najvišom ocenom), prosečna percepcija kvaliteta vazduha u lokalnim okvirima bila je 6,28. Međutim, sa standardnim odstupanjem od 1,74, došlo je do značajnih varijacija ovog proseka. Jedan od glavnih ciljeva istraživanja iz juna 2016. bio je proveriti mogu li se razlike u percipiranom lokalnom kvalitetu vazduha objasniti fluktuacijama u stvarnom, sondažno merenom kvalitetu vazduha na lokalnom nivou.

Da bi se to učinilo, dnevno zabeležene vrednosti AQI (indeksa kvaliteta vazduha) iz svakog grada upoređivani su sa opaženim podacima o kvalitetu vazduha koristeći tačan datum i lokaciju svakog anketiranog subjekta. Rezultati pokazuju jasnu povezanost između svakodnevno izmerenih AQI i percepcije građana o lokalnom kvalitetu vazduha istog dana, što ukazuje da subjektivne procene zagađenja vazduha u Kini imaju snažnu potporu u stvarnosti (slika 1). Izmereni AQI takođe je negativno povezan sa prijavljenim životnim zadovoljstvom, mada su u ovom slučaju odstupanja od prosečnog kvaliteta vazduha važnija od apsolutnih nivoa. Drugim rečima, kineski građani prijavljuju povećano zadovoljstvo životom u danima kada je lokalni kvalitet vazduha bolji od godišnjeg proseka, dok se njihovo zadovoljstvo smanjuje u danima kada je lokalni kvalitet vazduha lošiji od godišnjih proseka (Slika 2). Ovo sugeriše da, iako su građani Kine prilično precizni u proceni lokalnog kvaliteta vazduha, vremenom postaju naviknuti na zagađenje, pokazujući emocionalni odgovor tek kada izmereni kvalitet vazduha znatno odstupa od tipičnih nivoa.

Kod onih ispitanika koji su imali negativan stav o lokalnom kvalitetu vazduha takođe je bilo verovatnije da će vladi dati loše ocene za postupanje po pitanjima zaštite životne sredine. Logička (OLS) regresija pokazuje da, kontrolisanjem širokog spektra drugih promenljivih, pad od 1 poena u opaženom lokalnom kvalitetu vazduha (mereno na skali od 10) stvara pad zadovoljstva lokalnim upravljanjem životnom sredinom od 0.08 (mereno na skali od 4 tačke). Ovo otkriće ukazuje na to da obični građani Kine problem zagađenja (bar delimično) pripisuju specifičnim ljudskim faktorima i ne doživljavaju ga naprosto kao nekakav „slučajni hir prirode“ ili pak kao „neizbežnu cenu koju treba platiti da bi se postigao ekonomski napredak“. Na percepciju lokalnog stanovništva povodom kvaliteta vazduha u velikoj meri utiče ono što žitelji vide takoreći „kroz prozor“: sopstvenim očima i iz ličnog iskustva, a što otežava lokalnim zvaničnicima da preusmere odgovornost tako što će zabasati u politička mešetarenja i „štosove“, ili kontrolišući pristup informacijama.

Sam po sebi, loš kvalitet vazduha ne mora nužno dovesti do široko rasprostranjenih građanskih akcija. Iako je zagađenje vazduha povezano s negativnom percepcijom upravljanja životnom sredinom, ni objektivne ni percipirane mere preduzete zarad lokalnog kvaliteta vazduha direktno ne utiču na spremnost pojedinaca da podnesu žalbu povodom nekvaliteta životne sredine ili se uključe u proteste. Tabela 10 pokazuje da je samo oko 10% ispitanika ikada podnelo službenu žalbu ili molbu koja se odnosi na zagađenje vazduha, dok je dve trećine anketiranih izjavilo je da bi razmotrilo učešće u hipotetičkom protestu protiv zagađenja vazduha u svom gradu (20% reklo je da bi „po svemmu sudeći učestvovalo“, dok je još 47% reklo da bi „verovatno razmislili“ o protestima). Međutim, na ove stope nije direktno uticao stvarni ili percipirani kvalitet vazduha, pa su, umesto toga, više zavisili od drugih, individualizovanijih varijabli ličnog mišljenja (odnosno, od lične percepcije).

Konkretno,među ispitanicima je postojala mnogo veća verovatnoća za podnošenje žalbe ili angažman u građanskom protestu ukoliko osećaju da zagađenje vazduha negativno utiče na njihovo zdravlje ili zdravlje najbližih članova njihove porodice (otprilike 30% uzorka). Oslanjanje na vesti s interneta takođe je povezano sa većom spremnošću za angažovanje na protestima, što sugeriše da će pojedinci koji su češće „pri internetu“ i mobilnim komunikacijama imati više pristupa nezavisnim medijskim izvorima, te je verovatnije da upravo oni iniciraju promenu status kvoa i reše se na angažovaniji stav (žalbe, ili protesti).

Uzeti zajedno, ovi rezultati pružaju informacije značajne za zvaničnike lokalnih i centralnih vlasti, uz nadu da će podrška građana biti zadržana uprkos zamašnoj ekološkoj degradaciji sredine. S jedne strane, kineski građani su u stanju da tačno mere lokalno zagađenje vazduha, i obično su skloni da za stanje nižeg nivoa zadovoljstva životnim uslovima i standardom okrive upravljačke strukture. Međutim, oni takođe pokazuju da percepcija lošeg kvaliteta vazduha sama po sebi nije dovoljna da bi se kineski građani u kontinuitetu žalili ili protestovali, i da su takve akcije prvenstveno podstaknute percepcijom pojedinaca o neposrednim pretnjama po svoje kao i zdravlje članova uže porodice.

Zaključak: Konstantna otpornost kroz stečeni legitimitet

US – China Business Council

Iako Kina sigurno nije imuna na teške socijalne i ekonomske izazove, malo je dokaza i indikatora koji bi išli u prilog ideji da KPK gubi legitimitet u očima svog naroda. U stvari, istraživanje Ešovog centra pokazuje da je kineska vlada tokom 2016. godine, u širokom spektru metrika, bila popularnija nego u bilo kom trenutku tokom prethodne dve decenije. Kineski građani su u proseku izneli stav da je vladino pružanje primerene zdravstvene zaštite, rasta plata i standarda i drugih parametara u oblasti obezbeđivanja osnovnih javnih usluga bilo daleko bolje i pravičnije nego kada je 2003. godine otpočeto ovo istraživanj. Takođe, u pogledu korupcije, pad zadovoljstva između 2009. i 2011. je potpuno anuliran, dok je javnost je uglavnom podržavala Sijevu široko rasprostranjenu kampanju uperenu protiv korupcije.

Čak i po pitanju okruženja u vezi kojeg su brojni građani izrazili nezadovoljstvo, većina ispitanika izražava očekivanje da će se uslovi poboljšati u narednih nekoliko godina. Za svako od ovih pitanja, siromašniji stanovnici Kine koji ne pripadaju priobalnom pojasu već žive u unutrašnjosti izrazili su jednako (ako ne i veće) poverenje u akcije vlade u odnosu na „povlašćeni“ sloj stanovnika (one koji su više rangirani na društvenoj i platnoj lestvici). S obzirom na takvo stanje stvari, među glavnim demografskim grupama u Kini nije bilo nekih realnih naznaka rastućeg nezadovoljstva, čime se stavlja pod znak sumnje ideju da se ova zemlja suočava sa krizom političkog legitimiteta.

Sa pojavom Covid-19  te njom prouzrokovane ekonomske štete i socijalne dislokacije, istraživanje pokazuje da KPK ne može da dobije političku podršku svog naroda zdravo za gotovo. Iako su državna cenzura i propaganda široko rasprostranjeni, istraživanje otkriva da percepcija građana o učinku vlade najviše odgovara onim stvarnim indikatorima „na terenu“, merljivim promenama u materijalnom blagostanju pojedinca. Stoga se zadovoljstvo upravljanjem i podrška sistemu moraju stalno jačati. Za kineske lidere na svim nivoima, ovo je mač sa dve oštrice. Građani, koji su navikli na povećanje životnog standarda i dobar standard pružanja javnih usluga, očekivaće da se takva poboljšanja nastave, dok građani koji pohvale vladine službenike za efikasne politike, mogu te iste okriviti kada neuspesi jevnih politika počnu da neposredno utiču na njih ili članove njihovih porodica. Iako harvardsko istraživanje faktografski podupire podacima potkrepljen stav o otpornosti KPK-a i prirodi ove otpornosti, podaci iz ove dugogodišnje studije ukazuju i na specifične oblasti u kojima bi zadovoljstvo građana moglo pasti u današnjoj eri usporavanja ekonomskog rasta i degradacije životne sredine.

Edvard Kaningem je direktor Kineskog programa pri Ešovom Centru i predvodnik Azijske inicijative za energiku i održivost pri Kenedijevoj školi javne uprave na Harvardu. Takođe je gostujući predavač iz oblasti javnih politika, sa fokusom na trište energentima i javnu upravu, međunarodnu ekonomiju i konkurentnost, političku ekonomiju razvojnih privreda i kinesku globalnu integraciju. U poslednje vreme bavio se rastom kineskog privatnog bogatstva i filantropijom i kao savetnik privatnim i kompanijama koje su javno listirane na berzama, posebno onim u sektorima energetike, unapređenja životne sredine i finansijskih usluga.

Toni Sejč je direktor Centra za demokratsku upravu i inovacije pri Ešovom centru i profesor međunarodnih odnosa. Drži komparativne kurseve o političkim institucijama, demokratskom upravljanju i tranzicionim ekonomijama sa fokusom na Kinu. U svojstvu direktora centra, Sejč takođe predvodi Institut Radžavalijeve Fondacije za Aziju, drži katedru za Kineske programe, uz Azijski program za energetske lidere i Transfer liderstva u programu za Indoneziju, obezbeđujući programe obuke za nacionalne i lokalne zvaničnike iz Kine i Indije.

Džes Tarijel je postdoktorski stipendista u sektoru kineske energetike pri Ešovom centru. Njegovo istraživanje fokusira se na javno mnjenje, legitimitet vlade, aktivizam u okruženju i zagađenje na lokalnom nivou u Kini. Diplomirao je biologiju i geografiju na Univerzitetu u Sirakuzi, a na Bostonskom niverzitetu je doktorirao na temu globalne životne sredine. Pored toga, proveo je šest godina radeći s Ešovim Centrom u sprovođenju istraživanja kinesog javnog mnjenja.

O Eš centru

Centar za demokratsko upravljanje i inovacije Roja i Lile Eš podržava izvrsnost i inovacije u javnoj upravi i javnim politikama, obezbeđujući potporu za istraživanja, obrazovanje i javnu debatu. Osposobljavanjem najboljih rukovodilaca, razvijanjem novih i dobrih ideja, kao i širenjem inovativnih rešenja i institucionalnih reformi, cilj Centra je da se suoči sa dubokim izazovima sa kojima se suočavaju građani širom sveta. Fordova Fondacija je noseći osnivač Ešovog Centra. Dodatne informacije o centru dostupne su na adresi ash.harvard.edu.

Ovaj rad je zaštićen autorskim pravima i ne može se reprodukovati ili ponovo koristiti bez prethodne dozvole. U skladu sa politikom otvorenog pristupa Centra, ovaj je dokument besplatno dostupan na adresi ash.harvard.edu.

Ovaj istraživački rad jedan je u nizu koji je objavio Ešov centar za demokratsku upravu i inovacije pri Kenedijevoj školi u sklopu Harvardskog Univerziteta. Stavovi izraženi u odeljku političkih izveštaja autora (ili više njih) ne odražavaju nužno i stavove škole John F. Kennedy ili Harvarda. Radovi iz ove serije studija imaju za cilj da prikupe povratne informacije i podstaknu raspravu o važnim izazovima u oblasti javnih politika.

Click to access final_policy_brief_7.6.2020.pdf

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.