SAD i Kina potpisale sporazum o ublažavanju trgovinskih tenzija

Sporazum ima za cilj naglo povećanje prodaje američke robe i usluga u Kini, uz doprinos zaštiti intelektualne svojine i dodatno otvaranje kineskih tržišta.

Sjedinjene Države i Kina su potpisale sporazum kojim se obeležava primirje u trgovinskom ratu između ove dve nacije, pri čemu je predsednik Tramp rekao kako je ovaj trgovinski sporazum “važan korak” ka budućnosti “poštene i recipročne trgovine”.

Sjedinjene Države i Kina potpisale su značajan sporazum kojim će se naglo povećati prodaja američke robe i usluga u Kini i pomoći kompanijama koje posluju u toj zemlji tako što će bolje zaštititi njihovu intelektualnu svojinu i dalje se otvoriti za kinesko tržište, naročito u pogledu finansijskih usluga.

Ovaj osmodelni sporazum deluje kao „prekid vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu koji je ukočio tržišta širom sveta, presekavši globalni rast. Kao uslov Pekinga da potpiše sporazum, Sjedinjene Države su se složile da smanje carine na 120 milijardi dolara na kinesku robu – za pola, to jest na do 7,5% kao i da odustanu od drugih planiranih tarifa. Mnoštvo teških pitanja koja su bila srž trgovinskog spora, uključujući kineske subvencije domaćim kompanijama i ponašanje kineskih državnih firmi su „gurnuti“ u kasniju rundu razgovora, za koje se očekuje da će se završiti ne pre okončanja američkih predsedničkih izbora koji su, po tradiciji, u novembru.

Predsednik Tramp, obraćajući se u sredu u prepunoj Istočnoj sobi Bele kuće u Vašingtonu je ovaj sporazum nazvao “važnim korakom – onim koji nikad pre nije učinjen sa Kinom – (korakom) prema budućnosti poštene i recipročne trgovine.” On je rekao i da planira da poseti Kinu “u ne tako dalekoj budućnosti” i susretne se sa kineskim liderom Sijem Đinpingom, kojeg je nazvao “mojim veoma, veoma dobrim prijateljem”.

Vicepremijer Kine, Liu He, koji je potpisao sporazum u ime Pekinga, izrazio je potrebu da obe zemlje deluju zajedno u borbi protiv izazova poput terorizma, starenja stanovništva i zaštite životne sredine.

“Kina je uspostavila politički sistem i ekonomski razvojni model koji odgovara njenim sopstvenim karakteristikama”, rekao je Liu. „Ali to ne znači da Kina i Sjedinjene Države ne mogu da zajedno rade.“

Iako sporazum sadrži dobitke za Sjedinjene Države, činjenica da će većina tarifa ostati na kineskom uvozu baca senku na obećavajući rast poslovnih ulaganja između dve zemlje, rekao je Džon Frizbi, stručnjak za Kinu iz trgovačke konsultantske firme Hills & Co.

On je rekao da „Ukupna nesigurnost nije značajnije umanjena jer nema uklanjanja postojećih tarifa kao ni rešavanja pitanja može li Kina kupiti tolike količine robe i usluga koje američka administracija želi“.


Trgovinski sporazum između SAD i Kine deluje kao „obustava vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu, iako ostavlja na snazi američke tarife na oko 370 milijardi dolara kineske robe, odnosno na oko tri četvrtine kineskog uvoza u SAD.

Američke berze su doživele rast akcija otkako su ove dve zemlje izjavile da se približavaju sporazumu, a Dow Jones Industrial Average se u sredu po prvi put zatvorio iznad 29000. Međutim, reakcija tržišta na aktuelno potpisivanje bila je prigušena, što sugeriše da su investitori videli malo toga iznenađujućeg u tekstu ovog sporazuma.

“U osnovi, više puta smo slušali priče kako je ovaj sporazum sklopljen”, rekao je Majk O’rurk (Mike O’Rourke), glavni tržišni strateg u kompaniji JonesTrading.

Aktuelni američki predsednik iz redova republikanaca smatra da je trgovinski sporazum „pobeda“ koja će se politički „preliti“ u novembarske izbore. Predsednik Tramp se može pohvaliti sporazumom i tvrditi kako je on jedini koji može uspešno da pritisne Peking kako bi „izboksovao“ više ustupaka u korist SAD. “Predsednik Tramp je uočio priliku za unapređenje američkog pozicioniranja u vreme kada Kinezi doživljavaju velike političke i ekonomske turbulencije”, rekao je Džejson Miler (Jason Miller), nekadašnji portparol Trampove kampanje.

Planirane kupovine

Kina se složila da poveća američki uvoz za oko 200 milijardi tokom naredne dve godine. Predloženo je povećanje uvoza po kategorijama:

Izvor: Američki trgovinski sporazum

U razgovoru sa novinarima u Beloj kući, predsednikov savetnik za ekonomiju Leri Kadlou (Larry Kudlow) je ovaj sporazum nazvao „najboljim ugovorom koji su dve zemlje ikada postigle“. Takođe je rekao da sa Kinom još uvek nema razumevanja o budućim sniženjima carinskih stopa, dodajući da je Peking već imao prilike da uoči značajne (američke) olakšice.

Ali, nekadašnji potpredsednik Džo Bajden (Joe Biden), koji se ispred američkih Demokrata kandiduje za predsedničku nominaciju je kritikovao brojne odredbe pakta kao „nejasne, slabe ili pokrivene prethodnim najavama i postojećim sporazumima“. Ovaj Sporazum je, inače, veoma usredsređen na zabrinutost Sjedinjenih Država zbog toga što kineska vlada i kompanije prisiljavaju američke kompanije da svoju tehnologiju predaju rivalima. U odeljku na dve stranice, obe zemlje su se složile sa brojnim odredbama čiji je cilj sprečavanje nelegalnog preuzimanja tehnologija.

Složili su se da „nijedna strana ne zahteva niti vrši pritisak na ljudstvo“ da prenose dragocenu tehnologiju kako bi dobili „ulaznicu“ za poslovanje u Kini, ili pak da dobiju regulatorna odobrenja. Oni su takođe zabranili „formalni ili neformalni“ pritisak na kompanije da koriste određenu tehnologiju da bi dobile licencu.

Budući da su Peking i Vašington sklopili sporazum o trgovinskom paktu u prvoj fazi, američki poljoprivrednici su optimistični u pogledu njihove budućnosti. Neki se eksperti, ipak, pitaju hoće li predanost Kine ovom sporazumu ispuniti očekivanja Bele kuće.

Čvrsta obećanja su umnogome detaljnija od onih uslova na koje je Peking pristao u prošlosti. Međutim, ovim odeljkom sporazuma se od Kine ne zahteva da promeni bilo koji zakon ili propis kako bi ispunila svoje obaveze. Raniji nacrt sporazuma, koji se izjalovio u maju 2019., zahtevao je desetine promena u kineskom zakonu. Najviši zvaničnici u Pekingu su taj dogovor tada obustavili.

Tramp se rukuje s kineskim vicepremijerom, Lijuom Heom, nakon potpisivanja “faze jedan” američko-kineskog Trgovinskog sporazuma u Istočnoj sobi Bele kuće, (Jan15, 2020. REUTERS/Kevin Lamarque)

Što se tiče ostalih delova sporazuma, Kina je pristala da pojača zaštitu poslovnih tajni kao i primenjuje krivične kazne za „namernu proneveru poslovne tajne“. Povećanje kazne bio je prioritet Trampove administracije.

Odredbe sporazuma podležu mehanizmu izvršenja koji zahteva nekoliko rundi konsultacija. Ako dve strane ne postignu sporazum, strana koja se žali mogla bi preduzeti „mere sanacije na proporcionalan način“ – trgovačka fraza kojom se označava vraćanje tarifa u igru. U praksi, Sjedinjene Države bi verovatno bila ona strana koja podnosi žalbu, jer je Kina ta koja sporazumom obećava da će sprovesti promene i povećati kupovinu američkih proizvoda.

Sve dok je uvođenje carinskih tarifa u dobroj veri, Peking se složio da se neće svetiti ili uzvraćati nekom odmazdom. Ipak, i napokon, zahtevi proizašli iz dobre vere i proporcionalnosti pružaju Kini puno prostora za delovanje. Umesto da uzvrati odmazdom zbog američkih carina, u sporazumu se kaže da bi se strana, čija je radnja dovela do žalbe, mogla povući iz sporazuma.

Najveći deo posla odnosi se na kupovinu u Kini. Peking se obavezao da će u naredne dve godine kupiti dodatnih 200 milijardi dolara robe i usluga u proizvedenoj robi, u oblastima poljoprivrede, energetike kao i u sektoru usluga. Ugovor je dao dolarske iznose-kvote za široke kategorije izvoza, ali nije pružio detaljne planove kupovine.

Kina je takođe pristala da izvrši regulatorne promene koje pokrivaju brojne poljoprivredne proizvode, uključujući živinu i govedinu, što bi moglo dalje olakšati put ka dodatnoj, još većoj prodaji.

Američko-kineski trgovinski sporazum u najvažnijim crtama

Procenat uvoza iz Kine pokriven svakom tranšom tarifa:

* Uključuje hranu, minerale, optičke proizvode, muzičke instrumente, itd. Napomena: Kategorije mogu obuhvatati gotove proizvode, komponente i sirovine. Izvori: Američki statistički biro (za vrednost izvoza); Američko trgovinsko predstavništvo (za podatke o tarifama)

Evo onoga što je najvažnije, a što bi trebalo znati o potpisanoj i usaglašenoj prvoj fazi trgovinskog sporazuma, koji je stao na oko 90 stranica:

Kupovina američke robe i usluga: Peking će povećati kupovinu američke robe i usluga za 200 milijardi dolara tokom naredne dve godine, koristeći 2017. godinu kao merilo. Ovo uključuje povećanje kupovine proizvedene robe za 77,7 milijardi dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Očekuje se da će kvota u kategoriji tehnoloških usluga, koja uključuje naknade za usluge povezane sa biznisom u klaud-računarstvu i upotrebu intelektualne svojine, porasti za 37,9 milijardi dolara. Kupovina proizvoda-usluga u oblasti energetike će se povećati za 52,4 milijarde dolara u okviru ovog najnovijeg sporazuma.

Otkup poljoprivredne robe: Otkup poljoprivrednih proizvoda, o kojem se toliko komentarisalo i diskutovalo u svetskim medijima, imaju postavljene manje ciljeve zarad postizanja veće trgovine u okviru sporazuma, i to više nego što je dogovoreno u oblasti energetike, proizvodnje i usluga, uz povećanje od 32 milijarde dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Pored zacrtanih ciljeva kupovine američkih proizvoda i usluga, Kina je, međutim, pristala na korake koji joj omogućavaju veći pristup tržištu mlečnih proizvoda u Sjedinjenim Državama, živine, govedine, ribe, pirinča, pa čak i hrane za kućne ljubimce.

Trgovinske tajne: Dogovor uključuje jak, decidan jezik povezan sa sprečavanjem/kažnjavanjem počinilaca zbog krađe trgovinskih tajni. Ovaj sporazum olakšava američkim preduzećima da ubede i aktiviraju kineske vlasti kako bi pokrenule krivične istrage u Kini. Pored toga, u sporazumu se kaže da bi američkim kompanijama koje posluju u Kini trebalo da bude omogućeno da rade „otvoreno i slobodno“, bez pritiska da svoju tehnologiju prenose na strane poslovne partnere. Deljenje tehnoloških nacrta „mora se zasnivati na tržišnim uslovima koji su dobrovoljni i odražavaju međusobni dogovor“, rečeno je u sporazumu.

Finansijske usluge: Ovaj sporazum uklanja barijere, kako bi se pomoglo američkim bankarskim institucijama, osiguravajućim i drugim kompanijama za pružanje finansijskih usluga da se šire na kineskom tržištu. Ovo uključuje i brzo preispitivanje zahteva za licencu od kompanija koje izdaju kreditne kartice i američke usluge kreditnog rejtingovanja. Ugovorom je postavljen rok od pet meseci da Kina dozvoli filijalama američkih finansijskih institucija da pružaju usluge čuvanja investicionog fonda koji se bavi hartijama od vrednosti.

Rešavanje poslovnih sporova: Sporazumom se zahteva stvaranje kancelarije za rešavanje sporova, koji bi rešavao dugogodišnje žalbe američke poslovne zajednice i njihovih nesuglasica s kineskim partnerima, koje nisu rešene na fer način. Sporazumom je službenicima u Sjedinjenim Državama i Kini postavljen okvir razgovora, komunikacija i dogovora o tome kako primeniti ovaj mehanizam, uključujući kako razmenu informacija tako i žalbeni proces.

Rešenje o tarifama: Sjedinjene Države su se pre ovog dogovora složile da smanje carinsku stopu na 7,5%, sa prethodnih 15% za troškove koje je uvela za oko 120 milijardi dolara vredne kineske proizvode. Sjedinjene Države su, takođe, odustale od carina od 15% na oko 156 milijardi dolara vredne američke potrošačke proizvode, uključujući pametne telefone, koji bi trebalo da stupe na snagu u decembru. Ovaj dogovor ne menja taj prethodni sporazum. Predsednik Tramp je u sredu (15jan) rekao da će ukinuti tarife ukoliko i sledeća runda pregovora bude uspešna.

Manipulacija valutom: Kina se obavezuje da neće vršiti devalvaciju svoje valute niti će vršiti neprekidne intervencije na svom valutnom tržištu. Kina se, takođe, obavezuje na redovno objavljivanje podataka u vezi sa svojim deviznim udelima.

 

Katy Stech Ferek, Bob Davis, Lingling Wei, WSJ

Mark Deman: veština krađe i prodaje insajderskih informacija

Svedok u slučaju trgovine poverljivim poslovnim informacijama Mark Deman-Debi (Marc Demane-Debih), opisao je na američkom sudu ovu dalekosežnu šemu. Berzanski trgovac švajcarskog porekla je istražiocima rekao kako je trgovina insajderskim poslovnim podacima „sport međunarodnih razmera“.

Suđenje se održava u federalnom okružnom sudu na Menhetnu (Micah B. Rubin/ WSJ)

Pošto ga je Srbija prošlog maja izručila Sjedinjenim Državama, Mark Deman se obreo kao „stanovnik“ američkog zatvora, a saveznim agentima u avionu ka SAD je rekao da je „neverovatan“ broj ljudi učestvovao u trgovini poverljivim poslovnim informacijama. Prema istražnom dosijeu predstavljenom na sudu, Deman je izjavio da je to bio “međunarodni sport”. On je dodao kako je u stanju da navede određena imena.

U najmanje 19 intervjua sa federalnim vlastima i nakon nekoliko sati svedočenja u sudnici na Menhetnu, Deman, koji je sada svedok-saradnik, učinio je upravo to.

U svedočenju koje je daleko prevazilazilo navode koji su ga teretili u konkretnom slučaju, on je predstavio globalnu mrežu trgovanja osetljivim poslovnim informacijama, čiji su članovi – od kojih većinu njih američke vlasti nikada nisu optuživale – „požnjeli“ desetine miliona informacija „pokupljenih“ od mnogobrojnih kompanija listiranih na berzi.

Deman je imenovao francuskog kolekcionara umetničkim delima, kome je platio više od 12 miliona dolara za savete koji potiču od „unutrašnjih izvora“. Imenovao je i investicione bankare iz Londona, za koje je rekao da su „emitovali“ informacije o njihovim klijentima; imenovao je i trgovce deonicama iz Izraela, Grčke i Švajcarske za koje je rekao da su mu platili za informacije. Identifikovao je i jednu osobu koja se kretala u visokim društvenim krugovima Londona, potom jednog grčkog fotografa i novinare iz kanadskih i američkih medija kojima je, po njegovom iskazu, davao priče na osnovu kojih bi se „pomerale“ cene akcija izvesnih kompanija.

Deman je svedočio na još uvek aktuelnom suđenju Telemaku Lavidasu (Telemaque Lavidas), njujorškom biznismenu optuženom zbog svoje uloge u navodnoj mreži trgovine poslovnim podacima. Tužioci iz advokatske kancelarije na Menhetnu kažu da je Lavidas jednom grčkom trgovcu preneo informacije o jednoj javno listiranoj biotehnološkoj kompaniji, koji je te podatke prosledio Demanu i drugima, da bi ih ovi potom prodali za visoku sumu.

U uvodnom izlaganju, pomoćnik američkog tužioca Danijel Trejser nazvao je navodnu šemu “jednostavnom pričom o pohlepi i korupciji”, rekavši da je gospodin Lavidas “kritična veza u tom koruptivnom lancu”. Lavidas (39) se izjasnio da nije kriv po sedam tačaka optužnice, uključujući zaveru i prevaru u poslovanju sa hartijama od vrednosti.

Njegovi advokati kažu da njihov klijent nije bio izvor informacija „iznutra“, kao i da nije bio upoznat s navodnim krugom ljudi  koji su se bavili trgovinom insajderskim podacima.

Jedan od Lavidasovih advokata, Džonatan Striter je želeo da „kontrastrira nepremostive razlike“ između gospodina Lavidasa – američkog državljanina i diplomca sa univerziteta Kolumbija – i gospodina Demana, trgovca koji se „bavio umetnošću obmane“, a sada „očajnički pokušavajući“ da ublaži moguću zatvorsku kaznu.

Deman, koji je uhapšen u Srbiji 2018. godine a onda izručen Sjedinjenim Državama je igrao centralnu ulogu u navodnom krugu ljudi koji su trgovali poslovnim tajnama – on je svedočio da je insajderskim trgovanjem zaradio oko 70 miliona dolara. U oktobru je priznao krivicu po optužnici od 38 tačaka, istakavši se u slučajevima proizašlim kao rezultat dugogodišnje istrage američke vlade, uključujući i optužnicu protiv gospodina Lavidasa.

Advokat gospodina Demana nije odgovorio na zahtev za komentar.

Stojeći na mestu na kojem svedoci daju svoj iskaz, gospodin Deman nije previše toga rekao o gospodinu Lavidasu – njih dvojica su se sreli samo jednom, na večeri 2011. na Menhetnu, da bi posle toga imali minimalnu komunikaciju. Dimejn je rekao da nikada nije dobijao insajderske informacije direktno od gospodina Lavidasa.

Umesto toga, gospodin Deman je svedočio da mu je grčki trgovac Georgios Nikas rekao da može pribaviti osetljive informacije o kompaniji Ariad Pharmaceuticals Inc., i to od gospodina Lavidasa i njegovog oca, člana upravnog odbora Ariada. Tokom svog svedočenja, gospodin Deman je u više navrata opisao događaje iz 2013. i 2015., kada je gospodin Nikas pružio dragocene smernice o Ariadu, rekavši da su one poticale od gospodina Lavidasa.

Protiv oca gospodina Lavidasa nije podignuta optužba. Gospodin Nikas optužen je po istoj optužnici kao i gospodin Lavidas, ali ostaje na slobodi, kao i drugi koji su optuženi u povezanim optužnicama otpečaćenim prošle jeseni.

Advokat gospodina Nikasa odbio je da komentariše.

Odeven u tamno plavi zatvorski kombinezon i govoreći s oštrim naglaskom, gospodin Deman je rekao poroti da je počeo da trguje informacijama otprilike 2005., u vreme dok je poslovao iz Ženeve. U početku je, kako kaže, trgovao uglavnom na osnovu glasina koje bi pokupio od drugih trgovaca, koji su imali prave izvore. Deman je rekao poroti da je tada počeo da uviđa načine na koje trgovci sakrivaju poreklo izvora svojih „saveta“, na primer, angažujući analitičare da smišljaju izveštaje koji opravdavaju pozicije akcija određenih kompanija, u čiju je korist trgovac insajderskim informacijama trebalo da tipuje.

Deman je u Londonu, 2008. godine dobio svoj prvi izvor: investicionog bankara zaposlenog u banci u JP Morgan, koji mu je davao informacije vezane za jednu rudarsku kompaniju. On je informacije prosledio prijatelju – sigurnije je ne trgovati podacima koji potiču od sopstvenog izvora, objasnio je poroti.

Negde tokom 2010. godine, Deman je „otuđio“ informacije od svoje tadašnje devojke, londonske investicione bankarke zaposlene u banci Goldman Sachs. On je saznanja o nekoliko njenih klijenata, rudarskih kompanija, prosledio gospodinu Nikasu.

U Londonu je gospodin Deman održavao i druge izvore, uključujući još jednog bankara iz Goldman Saksa, Brajana Koena, kome je plaćao informacije koje bi potom prosledio prijateljima, ili onima kojima trguju preko fonda koji su osnovali on i gospodin Nikas. Gospodin Koen uhapšen je u oktobru u vezi sa tim slučajem, priznavši krivicu po tački zavere.

Deman je svedočio da se 2012. upoznao sa Džonom Dodlanom (John Dodeland), francuskim kolekcionarom umetničkih dela. Gospodin Dodlan je tvrdio da ima svoje izvore u investicionim bankama, od kojih je Deman na kraju identifikovao dve: „Moelis & Co.“ i „Centerview Partners LLC“.

Dvojica bivših bankara u Moelisu i Sentervjuu optuženi su za navodno učestvovanje u ovom insajderskom krugu, iako ostaju na slobodi.

Gospodin Deman je svedočio da mu je gospodin Dodlan dao informacije o preko 15 ugovora, koji su se uglavnom ticali korporativnih preuzimanja. U zamenu za ove podatke, po rečima gospodina Demana, platio je Dodlanu više od 12 miliona dolara.

Prema osobi upoznatoj sa istragom, gospodin Dodlan nije optužen, već je pomenut kao „neimenovani saučesnik“ u optužnicama podnetim u oktobru. Gospodin Dodlan, čiji vebsajt navodi poslovnu adresu u Tbilisiju u Gruziji, nije bio dostupan za komentar.

Vlada je u četvrtak (9. jan) završila sa iskazima svedoka. Očekuje se da će odbrana pauzirati do početka ove sedmice.

 

Wall Street Journal

Izgledna budućnost Sporazuma o otvorenom svemiru

Predsednik Tramp je 18. juna 2018. godine u Vašingtonu D.C. najavio razvoj američkih svemirskih snaga kako bi “osigurale američku dominaciju u svemiru”. Pod zvaničnim nazivom „Svemirske snage“ (Space Force, SF), on je formirao šesti ogranak američke vojske. Istog dana je u Ženevi otpočela manifestacija UNISPACE+50; njeni učesnici su obeležili pola veka od nastanka UNISPACE-a, Konferencije UN-a o istraživanju i mirnodopskoj upotrebi otvorenog svemira.

UNISPACE je prvi put održan u Beču 1968. godine, nakon što je 1967. u UN-u usvojen Ugovor o otvorenom (slobodnom) svemiru (Outer Space Treaty, OST), Ugovor o principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i korišćenju otvorenog svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela (pun naziv: Principles Governing the Activities of States in the Exploration and Use of Outer Space, Including the Moon and Other Celestial Bodies).

U UN-u postoji čitavo telo posvećeno radu na zakonima koji se tiču upotrebe i korišćenja svemirskog prostranstva – kako ljudi mogu da koriste Univerzum izvan Zemljine atmosfere. Telo je nastalo i razvilo se upravo tokom Hladnog rata i na startu globalne svemirske trke 50-tih i 60-tih, a u kritičnom kulturnom momentu preispitivanja održivosti rata, demokratije i kolonijalizma. Već u prvim redovima teksta ovog Ugovora, njegovi potpisnici navode “velike mogućnosti koje se stavljaju pred čovečanstvo, a kao rezultat čovekovog prodora u svemir”, uz “zajednički interes čitavog čovečanstva za napredak u istraživanju i korišćenju svemira u mirnodopske svrhe”. Cilj ugovora je da obezbedi “istraživanje i korišćenje svemira koje treba da se obavlja u korist svih naroda, bez obzira na stepen njihovog ekonomskog ili naučnog razvoja”.

Danas, u 2018. godini, šta bi taj Ugovor o otvorenom svemiru (OST) mogao učiniti za mir na Zemlji? Sasvim je izvesno da, s jedne strane, postoji neko kao što je „građanka-astronaut“ Namira Salim koja radi sa UNOOSA-om (United Nations Office for Outer Space Affairs) kako bi se do 2030. godine održao prvi Mirovni samit  u – svemiru. Sa druge strane, predsednik Tramp stvara Svemirske snage kako bi „zaštitio američke interese širom Univerzuma“. U tom kontekstu, zahtevi za organizovanjem „nebeskog mirenja“ izgledaju prilično drukčije nego što su se to činili pre 50 godina. Mnoge od ključnih pretpostavki svemirske diplomatije iz prošlog veka – npr. suverenitet država, globalna zabrana oružja za masovno uništenje, sloboda istraživanja svemira i sprečavanje štetnog zagađenja nebeskih tela – sada su poljuljane.

Richard Branson i Namira Salim

Richard Branson i Namira Salim

Šta predstavlja “mirnodopsko korišćenje”?

Godine 1997, na 30. godišnjicu potpisivanja Ugovora, Shannon K. Orr,  ekspert u oblasti primene nauke u javnim politikama istakla je da “gotovo svako korišćenje svemira ima potencijalnu vojnu i/ ili konfliktnu primenu, dok vojne službe imaju mnogovrsne koristi od miroljubivih istraživanja i aktivnosti.” I zaista, rasprava o “miroljubivoj upotrebi svemira” je nekoliko godina prethodila OST Ugovoru, ostavši prisutna da bi se i dalje razmišljalo o njoj. U vreme potpisivanja Ugovora, pravni ekspert (a kasnije i ugledni diplomata) Edvard R. Finč Junior je detaljno proučio Ugovor kako bi protumačio značenje izraza “miroljubive svrhe”, na način kako se koristi u tom dokumentu. Finč je izjavio da, iako se “miroljubive svrhe” jasno mogu smatrati “neagresivnim”, upotreba termina “nije sprečila upotrebu vojnog osoblja za istraživanje svemira”, naročito ako se u vidu ima i to da su vodeće države UN ugovornice OST-a Britanija, SSSR i, naravno, Sjedinjene Države.

Na taj način bi “mirna upotreba”, a prema Ugovoru o spoljnjem prostoru i drugim instrumentima svemirskog prava, podrazumevala “neagresivnu, a vojno-prijateljsku” upotrebu svemira. U okviru ove paradigme, mirna upotreba svemira ne isključuje u potpunosti eksploataciju kosmosa u vojne svrhe, iako je bilo malo njih koji su ometala donošenje međunarodnih zakona o kosmičkom prostoru. Ovi zakoni i njihove interpretacije, takođe, ne isključuju interese van teritorija država – to jest – privatnih preduzeća.

Ranije je bio slučaj a i pravilo da samo državno preduzeće koje finansiraju vlade mogu koristiti otvoreni svemir za istraživanja, dok se sada sve više i više podstiče privatni kapital. Vašington Post je u februaru ove godine objavio da Trampova administracija planira da do 2024. godine Međunarodna svemirska stanica bude potpuno privatizovana. Istovremeno, svemir postaje naseljen novim komercijalnim igračima, uključujući i brojne start-up firme koje će ponuditi svemirski turizam, satelitske veze i klimatski nadzor – a da ne spominjemo asteroidno rudarstvo. Predstavnički dom Sjedinjenih Američkih Država je u martu usvojio predlog Zakona o slobodnom preduzetnom svemiru, dok republikanski senator Ted Kruz radi na sopstvenom instrumentu za povećanje obima svemirske trgovine. Trampove „Svemirske jedinice“ biće, samim tim, formirane usred ovog „hrabrog novog sveta“ i interakcije između čoveka i svemira.

Dakle, u ovoj 2018. godini, postavlja se pitanje koliko su održivi mirni ciljevi UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru? Stručnjaci za svemirsku politiku Hao Liu i Fabio Tronchetti upozoravaju da pomenuti Predlog zakona o slobodnom preduzetništvu “predviđa da svemir nije globalna zajednica”. U njemu se, zapravo, kaže da “Predlog uvodi novo tumačenje Ugovora o slobodnom svemiru, koji nesporno opovrgava način na koji se OST Ugovor do sada razumeo i primenjivao. Iz tog razloga, ukoliko se usvoji u svojoj sadašnjoj verziji, verovatno da će Zakon imati uticaja koji doseže daleko izvan granica američke jurisdikcije. U konkretnom smislu, zakon navodi da „1) građani SAD imaju pravo da istražuju i koriste otvoreni svemir, uključujući i njegove resurse, bez uslova; 2) nisu sve odredbe Ugovora o slobodnom svemiru pripisane privatnim entitetima u SAD.”

Istovremeno, POLITICO izveštava o zabrinutosti koju brojni stručnjaci za OST gaje kada se radi o Povelji o slobodnom preduzetništvu (Free Enterprise Bill) i oružanim svemirskim snagama. Jedna od njih je i Kasandra Stir (Cassandra Steer) iz Centra za etiku i vladavinu prava na Univerzitetu u Pensilvaniji. Stirova beleži da je došlo do “vidljivog pomaka u međunarodnoj retorici” oko mogućnosti oružanog sukoba u svemiru. Možda je ovo zbog toga što je nedavna sednica Komisije UN za razoružanje po prvi put u svoje uredbe i zakone unela i sprečavanje svemirske nuklearne trke i kosmičkog naoružanja.

Gbenga Oduntan, tumač međunarodnog trgovačkog prava na Univerzitetu u Kentu, takođe se protivi Trampovim planovima za osnivanje američkih (i bilo kojih drugih) svemirskih snaga. U svom članku za nedeljnik Njuzvik, on kaže da “nije jasno kako bi se (kosmičke oružane snage) mogle uklapati u postojeće međunarodne pravne okvire.”

Je li “mirnodopska upotreba svemira” ikada bila realistična opcija?

I dok Ugovor o spoljnjem prostoru nalaže da se svemir koristi samo u miroljubive svrhe, i po nekim drugim zakonima o pravu na korišćenje kosmičkog prostora zabranjuje se postavljanje nuklearnog oružja i/ ili oružja za masovno uništenje u svemiru – ovo nije zaustavilo trend da se razvoj oružja i svemirska industrija razvijaju zajedno; a to su često činili upravo – državni izvođači. Kompanije kao što su Boeing, BAE Systems i Lockheed Martin proizvode i prodaju satelite i svemirske brodove, kao i rakete i bombardere. Tu u igru stupa jedan naučni argument, naime, da dokle god se otvoreni (tj slobodni) svemir percipira kroz prizmu modernih međunarodnih odnosa i diplomatije, dotle ćemo mi „Zemljani“ posmatrati svemir kao stratešku teritoriju. U zapadnoevropskoj tradiciji, koja i dalje dominira međunarodnim političkim okvirima, nacije su teritorije koje “prirodno” traže ekspanziju kroz sukob. Po ovoj logici, pošto svemir postaje sve pristupačniji, vrlo je verovatno da se začinje trend dominantno motivisan nacionalnim i nacionalističkim pobudama – iz optike i interesa pojedinačnih zemalja, a ne povinujući se krovnim UN zakonima o svemiru, koji bi poštovale sve zemlje sveta.

Rajan Fejt, istraživački analitičar u Vašingtonskoj svemirskoj fondaciji, kaže:

Ono što se često ignoriše u pravno-lingvističkim komitetima koji se bave zakonskim artikulisanjem mirnog korišćenja svemira jeste to što je usitnjavanje interesa za svemirsku eksploataciju „glavna magistrala“ za sprovođenje uzajamno opasnih vojnih pretnji sigurnim uništenjem potencijalnog protivnika. Svemir je, takođe, poligon i stecište brojnog oružja i opreme neophodne za bilo kakve moderne vojne sukobe u cilju prevazilaženja „ovozemaljskog“, konvencionalnog rata.

Ono što ovu udaljenu u negostoljubivu „kosmičku nekretninu“ čini toliko vrednom je to što ona – taktički i strateški – ima najbolji pogled na naš svet.

Možda će mirovni potencijal Ugovora o slobodnom svemirskom prostoru uvek biti ograničen od strane namera njegovih glavni protagonista, tj. vojnih lidera pojedinačnih država koji su u savremenom međunarodnom redu zaduženi za nagledanje teritorije „odozgo“. Tokom 50 godina stvaranja naučne literature o OST  Ugovoru i drugim aspektima međunarodne svemirske saradnje, redovno je na površinu izbijala zabrinutost za sposobnosti svemirske diplomatije da radi u interesu čovečanstva, naročito kako se tehnologija oružja razvija zajedno sa tehnologijama za istraživanje i nadzor.

Pa opet, postoje i oni koji insistiraju na prepoznavanju i nastavku unapređenja mirnodopske upotrebe svemira – izgradnje zasnovane na optimističkim i miroljubivim impulsima koji su bili prisutni i pre pola veka, pri stvaranju UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru. U saradnji sa UNOOSA-om, liderka kompanije Space Trust Namira Salim obezbedila je podršku iskusnih diplomata. Među njima su Laura Kinkila, bivša predsednica (i prva ženska predsednica) Kostarike kao i H.E. Luis Alberto Lasalje Herera, bivši predsednik Urugvaja. U intervjuu iz 2018. godine, Namira Salim predlaže da vanzemaljski pogled na našu planetu iz Međunarodne svemirske stanice – poput onog koji ona predlaže za Kosmički mirovni samit 2030. godine – obezbediće neophodna najšira, „vanzemaljska“ perspektiva i razmišljanje o izgradnja mira između naroda kroz miroljubivu upotrebu kosmičkog prostranstva. “Moramo, zapravo, da se uputimo u svemir kako bismo (u njemu) uspostavili mir”, rekla je Salim. “Moramo da se samo malo odmaknemo sa ove naše Zemlje i osmotrimo je iz svemira… i da, inspirisani tim nesvakidašnjim prizorom, budemo inspirisani da makar u kosmosu delujemo svi zajedno u miru i za mir – izvan zemaljskih političkih granica”.

U svom govoru koji se tiče međunarodnog Ugovora o korišćenju otvorenog svemira (Outer Space Treaty), mnogovoljeni i širom sveta omiljeni astrofizičar i popularizator nauke Nil Degras Tajson (Neil DeGrasse Tyson) je rekao: “Ovaj UN-ov Ugovor kaže da bi u svemiru svi mi trebalo da budemo podjednako lepo tretirani, ali – ako to uspe – zašto, onda, već dosad nismo postigli primenu opšteg svetskog Sporazuma upotrebi Zemlje u mirnodopske svrhe (Earth Treaty)?!?” Nade u mir u galaksiji kroz UN-ov mirnodopski Sporazum o otvorenom svemiru mogu biti isto toliko teške za sprovođenje kao što je to i Sporazum o sprovođenju mira na Zemlji.

Pa ipak, možda je ovo tek početak napora o globanom shvatanju nužnosti mira – kako na Zemlji tako i u svemiru.

(JSTOR je digitalna biblioteka za naučne radnike, istraživače i studente. Na veb-sajtu JSTOR čitaoci mogu da besplatno pristupe originalnim istraživanjima)

Ann Deslandes, daily.jstor.org (1.avg, 2018)

Koliko IT giganti plaćaju AI talente?

Gotovo sve velike tehnološke kompanije imaju sopstvene projekte razvoja veštačke inteligencije i spremni su da stručnjacima iz ove oblasti daju višemilionska godišnja primanja ne bi li ih privoleli za sebe.

Start-up kompanije iz Silicijumske doline  oduvek su imale prednost regrutovanja u odnosu na industrijske gigante: iskoristite priliku i mi ćemo vam dati vlasnički udeo, koji bi vas mogao učiniti bogatim ako kompanija uspe.

Trenutna trka u tehnološkim industrijama koje obuhvataju veštačku inteligenciju mogla bi da ovo pitanje prednosti i najboljih olakša – ili će, ako ništa drugo, to olakšati za barem nekoliko potencijalnih zaposlenih koji puno toga znaju o veštačkoj inteligenciji.

Najveće tehnološke kompanije ulažu ogromne svote u razvoj veštačke inteligencije, unovčavajući svoje znanje na šarolike načine – od skeniranja lica na pametnim telefonima i „pričljivih“ gedžeta za kafu do kompjuterizovane zdravstvene zaštite i autonomnih vozila bez ljudske podrške. Budući da su u potrazi za budućnošću, AI ekspertima danas nude plate koje su zapanjujuće čak i u industriji koja se nikada, zapravo, i nije ustezala da zasipa bogatstvom vrhunske informatičke talente.

MIT Review je intervjuisao devet eksperata iz oblasti veštačke inteligencije kao i „dubokog učenja“, sada veoma aktuelne uže discipline unutar AI. Svi su oni, iz razumljivih razloga, tražili da ostanu anonimni. Tipični A.I. stručnjaci – uključujući one koji su sa upravo izašli iz škola sa informatičkim doktoratima pod miškom, ali i one sa nižim obrazovanjem i samo nekoliko godina iskustva, mogu biti plaćeni od $300.000  do pola miliona dolara godišnje ili više – u kešu ili u deonicama firme koja ih angažuje. Ovim stručnjacima, takođe, razne kompanije nude vrtoglave cifre samo kako bi prešli pod njihovo okrilje.

Poznata imena na polju veštačke inteligencije primaju nadoknadu kroz plate ili kompanijske akcije koje iznose jednocifrenu ili dvocifrenu brojku u milionima dolara u periodu od četiri ili pet godina. U određenom trenutku, ovi ugovori se obnavljaju ili se pregovara o novom ugovoru, što veoma podseća na način na koji profesionalni sportisti potpisuju svoje ugovore.

Na samom vrhu su rukovodioci sa iskustvom, koji i sami upravljaju A.I. projektima. Gugl je prošle godine podneo sudsku tužbu protiv svog dugogodišnjeg zaposlenika, Entonija Levandovskog (Anthony Levandowski), doskorašnjeg šefa Guglovog AI odeljenja za razvoj autonomne vožnje. Levandovski je 2007. započeo svoju karijeru u Guglu, i tokom deset godina (sve do 2017.) ukupno zaradio 120 miliona dolara, pre nego što se prošle godine pridružio Uber-u, tako što je ova firma preuzela veoma izgledni start-up čiji je on bio koosnivač. Ovaj slučaj privukao je obe kompanije u sudsku arenu na okršaj u kojem je ulog više nego dragocena intelektualna svojina Levandovskog, za koju obe firme smatraju da polažu prava.

Plate informatičara a pre svega talentovanih poznavalaca veštačke inteligencije toliko vrtoglavo rastu da postoji šala po kojoj je tehnološkoj industriji, da bi privukla vrhunske stručnjake, potreban budžet koji NFL i sponzori daju najvećim zvezdama američkog ragbija. “Ovo će olakšati stvari”, rekao je Kristofer Fernandez, jedan od Majkrosoftovih menadžera za zapošljavanje novih kadrova. “I to umnogome.”

Nekoliko je „katalizatora“ tj razloga koji su doprineli naglom ubrzavanju trenda udeljivanja astronomskih plata nadarenim informatičarima. Auto-industrija se sa Silicijumskom dolinom već neko vreme nadmeće za iste stručnjake, koji im mogu pomoći u izgradnji autonomno navodećih vozila. Velike tehnološke kompanije kao što su Facebook i Google takođe imaju puno novca za bacanje na probleme čije rešenje i ključ, kako misle, leži u razvoju veštačke inteligencije, poput izgradnje digitalnih asistenata za pametne telefone i kućne uređaje, kao i otkrivanje neprimerenih i uvredljivih sadržaja.

Od svega, ipak, najviše nedostaju novi talenti, a velike kompanije pokušavaju da ih uvrste u svoje redove onoliko koliko je to za sada moguće. Rešavanje teških A.I. problema nije isto što i pravljenje mobilne aplikacije koja je „hit sezone“. Po podacima jedne nezavisne montrealske AI laboratorije („Element AI“), danas u celom svetu nema ni 10.000 ljudi koji poseduju veštine potrebne za suočavanje s komplikovanim AI istraživanjima.

“Svedoci smo epohe u kojoj razvoj AI ne mora biti nužno dobar i po društvo, ali takvo je racionalno ponašanje ovih kompanija”, rekao je Endrju Mur, dekan računarstva na Univerzitetu Karnegi Melon (Carnegie Mellon), koji je nekada radio u Guglu. “Svako od njih grozničavo i sa strepnjom nastoji da za sebe obezbedi tu malu grupu ljudi koja je u stanju da radi na ovoj tehnologiji“.

Troškovi akvizicije A.I. laboratorije „DeepMind“, koju je Gugl 2014. kupio za 650 miliona dolara i pritom zaposlio oko 50 ljudi, dobro ilustruje o čemu je ovde reč. Prema raspoloživim podacima, “troškovi osoblja” ove britanske laboratorije, čiji je broj narastao na 400 zaposlenih, iznosio je u 2016. godini 138 miliona dolara. To znači da je svaki zaposleni u proseku dobio 345.000 dolara.

“Teško je nadmetati se sa gigantima, pogotovo ako spadate u manje kompanije”, rekla je Džesika Kataneo, izvršna regruterka firme CyberCoders, koja se bavi regrutacijom informatičkih talenata.

Najnaprednija istraživanja veštačke inteligencije bazirana su na skupu matematičkih tehnika koje se zovu duboke neuronske mreže. Ove mreže su matematički algoritmi koji su u stanju da, analizom podataka, sami odrede svoje zadatke. Tragajući za obrascima u milionima slika pasa, na primer, neuronska mreža može naučiti da prepozna određenog psa. Ova matematička ideja datira iz pedesetih godina prošlog veka, ali je sve do pre pet-šest godina tavorila na marginama kako industrije tako i akademskih rasprava.

Do 2013. godine Google, Facebook i još nekoliko kompanija zapošljavali su relativno mali broj istraživača specijalizovanih za ove tehnike. Neuronske mreže sada pomažu pri prepoznavanju lica na fotografijama postavljenim na Fejsbuku, identifikuju komande koje naložimo uređajima zvanim „digitalni asistenti“, i koji se već nalaze u našim dnevnim sobama (kao što je, recimo, Amazon Echo), a trenutno u riltajmu prevode strane jezike na Majkrosoftovom telefonskom servisu Skajp.

Koristeći se istim matematičkim tehnikama, istraživači unapređuju autonomna vozila i razvijaju bolničke usluge koje mogu identifikovati bolesti tokom procesa skeniranja, a tu su i malopre pomenuti digitalni pomoćnici koji ne samo što prepoznaju izgovorene reči već ih i shvataju; tu su i automatizovani sistemi za trgovanje akcijama, kao i roboti koji pokreću objekte koje nikada ranije nisu videli.

Sa tako malo dostupnih stručnjaka u oblasti veštačke inteligencije, velike tehnološke kompanije zapošljavaju najbolje i najsjajnije akademske građane. U tom procesu, oni na raspolaganju imaju ograničen broj profesora sposobnih da svoje studente podučavaju tajnama ovakvih tehnologija.

Kompanija Uber angažovala je 40 stručnjaka iz revolucionarnog A.I. programa univerziteta Carnegie Mellon iz 2015, kako bi ih zaposlila na projektu autonomno navodećih vozila. Tokom poslednjih nekoliko godina, četiri najpoznatija univerzitetska A.I. istraživača napustilo je amfiteatre, sale za predavanja i svoje profesure na Univerzitetu Stenford. Na Univerzitetu u Vašingtonu, šest od 20 profesora za veštačku inteligenciju sada je na odsustvu ili delimičnom odsustvu jer je angažovano za spoljne kompanije.

“Prisutno je ogromno usisavanje akademskih profesora, koje IT industrija prosto posrče”, kaže Oren Ecioni, koji odsustvuje s mesta profesora na Univerzitetu u Vašingtonu kako bi nadgledao „Allen“, neprofitni institut za veštačku inteligenciju.

Neki profesori pronalaze način za pravljenje kompromisa. Luk Zetlmojer (Luke Zettlemoyer) sa Univerziteta u Vašingtonu odbio je poziciju u laboratoriji u Sijetlu, za koju mu je Google nudio platu trostruko veću od dosadašnje (oko 180.000 dolara, prema izvorima dostupnim javnosti). Umesto toga, izabrao je mesto u Institutu Allen, položaj koji mu omogućava da nastavi s podučavanjem mladih informatičara.

“U Americi je brojno nastavno osoblje koje postupa na sličan način, razdvajajući vreme na ono koje provede u  komercijalnoj industriji i ono tokom kojeg predaje u okviru akademske zajednice”, rekao je Zetlmojer. “Nije za poređenje koliko su plate veće u industriji, pa profesori nemaju drugog razloga da ostanu na univerzitetu osim ukoliko zaista brinu o tome da budu deo akademske zajednice, unutar koje će moći da svoje znanje prenesu novim generacijama.”

U pokušaju da privuku nove A.I. inženjere, kompanije poput Gugla i Fejsbuka sačinile su nastavne programe sa ciljem da postojeće zaposlene podučavaju “dubokom učenju” i srodnim tehnikama. I neprofitne organizacije kao što su Fast.ai ili Deeplearning.ai, čiji je osnivač bivši profesor Stenforda koji je pomogao pri stvaranju laboratorije Google Brain, nude onlajn kurseve dubokog učenja.

Osnovni koncepti dubokog učenja nisu teški za razumevanje, i zahtevaju tek nešto malo više od srednjoškolske matematike. Pa ipak, zaista osvojiti ovu struku zahteva više značajnijih matematičkih i intuitivnih talenata koje neki zovu “mračnom umetnošću” (dark art). Potrebno je, uz to, i posebno znanje za polja kao što su autonomno navodeća vozila, robotika i zdravstvena zaštita.

Kako bi održale korak, manje kompanije traže talente na neobičnim mestima. Neki angažuju fizičare i astronome koji imaju neophodne matematičke veštine. Neke druge američke start-up kompanije tragaju za talentima u Aziji, Istočnoj Evropi i drugim mestima na kojima su plate daleko manje nego u Sjedinjenim Državama – pa je, samim tim, lakše da za svoju firmu pridobiju nekog briljantnog Kazahtanca nego „momka iz komšiluka“, koji je poreklom iz Kalifornije.

“Ne mogu se takmičiti sa Guglom, a i ne želim”, rekao je Kris Nikolson, izvršni direktor i koosnivač startup kompanije Skymind iz San Franciska koji je za sebe pridobio AI inženjere iz osam zemalja. “Tako da nudim vrlo primamljive plate stručnjacima doskora angažovanim u zemljama u kojima je inženjerski talenat finansijski potcenjen.”

Ali, i giganti u IT industriji rade to isto. Google, Facebook, Microsoft i drugi otvorili su A.I. laboratorije u Torontu i Montrealu, gde se se obavlja većina istraživanja koja nisu na teritoriji Sjedinjenih Država. Google, takođe, zapošljava i talente u Kini, gde je Microsoft već dugo prisutan.

Stoga i nije iznenađujuće što mnogi smatraju kako se nedostatak talenata iz ovih informatičkih oblasti neće ublažiti još dugi niz godina.

“Naravno, potražnja prevazilazi ponudu, i taj se sled stvari u dogledno vreme neće promeniti” kaže Jošua Bengio (Yoshua Bengio), profesor na Univerzitetu u Montrealu i istaknuti istraživač na polju veštačke inteligencije. “Potrebno je mnogo godina da biste diplomce pretvorili u doktore iz ovih naučnih oblasti.”

 

New York Times

 

Da li je engleski dostigao svoj maksimum?

Britanska premijerka Tereza Mej je prošlog meseca u Kini prisustvovala lansiranju kampanje Britanskog saveta pod nazivom „Engleski je sjajan“ sa namerom da se u svetu podstiče dalja zainteresovanost za engleski jezik i stiču znanja o istom. Ovo bi moglo da zazvuči poput Trampove krilatice, “Učinimo Ameriku opet sjajnom”, mada, u stvari, dolazi sa jače pozicije. Van je svake sumnje da je upotreba engleskog veća i raširenija no ikada, a on daleko rasprostranjeniji od bilo kog drugog jezika. Sve svetske sile koje ne govore engleski u ovom našem globalizovanom svetu prepoznaju ga kao prvi strani jezik nužan da se nauči; on je, što je takođe jedinstveno, u praktičnoj upotrebi širom sveta. Britanski savet procenjuje da engleski danas govori oko 1,75 milijardi ljudi, što je četvrtina svetske populacije. Osnove engleskog podučavaju se u svim kineskim školama; to je i radni jezik čitave Evropske unije.

U informativnom servisu kanala France 24, engleski se koristi očigledno češće nego maternji francuski. Upotreba engleskog je obaveza svih pilota aviona i kontrolnih tornjeva, i to 24/7. Engleski se uočava i kao suštinska osnova za dalji napredak na nekim neverovatnim mestima: na primer, pre 14 godina, premijer Mongolije – zemlje koja nema istorijske veze s engleskim govornim područjem – odlučio je da bi engleski trebalo da odmeni ruski u svim školama, kao deo njegove težnje da Ulanbator postane centar za usluge telefonskih operatera. Jedan od šest Rusa tvrdi da ga govori. Engleski je očigledno jezik kojeg biraju oni koji imaju globalne aspiracije, bez obzira kakav je njihov politički stav prema anglosaksonskim silama.

Ovo globalno prihvatanje engleskog jezika, danas poprilično odmaknuto od zona uticaja nekadašnje britanske imperije a podalje i od „zadnjeg dvorišta“ Sjedinjenih Država, uspešno je narastalo tokom samo jednog veka –  uredno i, što je pomalo paradoksalno – počev od Versajskog sporazuma iz 1919. godine. U znak poštovanja prema Sjedinjenim Državama, ovo je bio prvi međunarodni ugovor napisan na engleskom (poznat i kao Pariska mirovna konferencija 1919); tada se, međutim, takođe ispostavilo da je ovaj datum obeležio početak pada najveće svetske institucije za protežiranje engleskog jezika, britanske imperije. Međutim, sa aspekta jezika, britanske vlasti imale su tu sreću da je anglofonski uticaj Britanije u svetu nasledio „rođak“ iz Severne Amerike, tako da je uobičajeno istorijsko zaostajanje bilo prikriveno, uzevši prividno drugu formu. Britanska politička komanda i linija doveli su i do jezičke imitacije koju su, zajedno s politikom, Amerikanci uvezli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Čak i u momentu kada je Britanija počela da ekonomski opada, njena već dobro utemeljena pozicija u svetu odražavala se kroz snažnije tretiranje engleskog kao jezika kojeg treba učiti u globalnim okvirima.

Međutim, tokom čitavog ovog perioda, naročito od 1920-ih do 90-tih godina prošlog veka, menjao se i fokus američke ekspanzije koji se pomakao od Severne Amerike ka svetu, što je dovelo do uticaja na trgovinu, inženjerstvo, telekomunikacije, rudarstvo, medije, nauku i finansije, dok je američki dolar u međuvremenu zamenio funtu sterling u ulozi svetske rezervne valute. Potom je 90-tih usledila digitalna informatička revolucija, stvarajući nova bogatstva čije je stecište bilo u Silicijumskoj dolini, na razmeđi iz dvadesetog u 21. vek. Sve su to bile za svet pozitivne uloge engleskog jezika u globalnim okvirima (uloga koju je uspostavila Britanija), mada je trebalo očekivati da ovaj vrhunac dostigne nešto kasnije, u periodu porasta njene „meke moći“ (soft power) i sve veće popularnosti američke kulture.

Tu se radi upravo o tom zaostajanju rasta engleskog jezika – on  odražava dosadašnji uticaj Sjedinjenih Država koji sada doživljavamo. Pa ipak, sve ovo dešava se u 21. veku – kada ostale nacije u usponu, posebno u Aziji ali i u Južnoj Americi i Africi, daleko nadmašuju SAD (a da ne pominjemo Britaniju i Evropsku uniju) u stopama ekonomskog rasta. Ovo je neverovatan spoj i stanje stvari u dosadašnjoj svetskoj istoriji. I sada se pojavljuju dva pitanja. Da li je položaj engleskog realno preimućstvo za one zemlje u kojima je on maternji jezik? I kolika je verovatnoća da će engleski zadržati ovu poziciju na neograničen rok?

Imajući u vidu ovu početnu prednost engleskog kao maternjeg jezika, koju građani nekih zemalja imaju za svoju sretnu sudbinu datu rođenjem, očigledno da su neke neposredne prednosti nesporne. Ovaj jezik pruža direktan pristup glavnom medijumu svetske komunikacije: dobro je imati unutrašnji uvid u “informacije koje možemo iskoristiti”, kao i olakšan pristup koji dobro obrazovani anglofoni imaju prilikom konkurisanja za dobre i uticajne poslove/pozicije. Engleski je, takođe, omogućio anglofonim zemljama da „naplaćuju“ neku vrstu „zakupa“ za omogućavanje prijema ostalih (ne-anglofonih) u ovu jezičku elitu: anglofone nacije svake godine ubiraju ogromne zarade od kurseva i podučavanja engleskog kao stranog jezika (samo u Britaniji danas zarada je preko 2.24 milijardi evra godišnje, uz predviđanje da će do 2020. dostići 3.35 milijardi evra), uz dominaciju globalnim izdavačkim tržištem na engleskom jeziku (preko 1,5 milijardi evra izvoza u 2015. godini). Ovo je još jedan spin-off iz nedavne istorije britanske dominacije, kao što je nekad to bio i položaj Griničovog meridijana (koji je neka vrsta „nule“ u koordinatnom sistemu tj centra koordinata globalne orijentacije), svakodnevno obezbeđujući dobre prilike i pogodnosti za globalnu trgovinu između Azije i Amerike, ili pogodnosti za združena ulaganja, a time i razvoj globalnih finansija, sa londonskim „Sitijem“ kao njihovim centrom (barem je to bio slučaj sve donedavno).

Ali, posebno poznavanje jezika predstavlja prednost koja se prebrzo umanjila onda kada je engleski postao globalna svojina. „Globalni engleski“ otada ima samo istorijsku vezu sa Britanijom ili SAD, dok dobro poznavanje ovog jezika više nije isključiva ekskluziva onih kojima je engleski maternji. Čak i kratkoročne, iznenadne i nepredviđene prednosti išle su pod ruku sa svojim moralnim dilemama. Pretpostavka o „ekskluzivnom pravu“ može čak izazvati samozadovoljstvo kod kuće, u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i nezadovoljstvo u inostranstvu – što je očigledno bio slučaj tokom aktuelnih pregovora o “razvodu” između Britanije i Evrope.

Teško je naglasiti ranjivost jezika kao što je engleski – koji se širio planetom, ne bivajući zabranjivan a ni „hotimičan“, već s namerom proučavan – i to daleko od svoje domovine, a čak ga je bio glas kako je to “jezik slobode”. Ipak, ovo samo po sebi nije ništa novo. Transnacionalni „lingva franka(lingua franca, izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori), koji su nekada uspostavljeni, uvek odišu osećajem trajnosti. Ipak, kada se okolnosti menjaju, i ovakvi širom planete uspostavljeni jezici padaju. Padaju onako kako padaju i imperije. A promena je, sada sasvim uočljivo, na pomolu.

Tako je, prirodno, za očekivati da nakon što se nove sile poput Kine, Indije ili Brazila uspostave ekonomski i politički (a verovatno i vojno), tako će se globalno osetiti i njihov jezički i kulturni uticaj među onima koji žele da se bave ovim zemljama (pre svega u biznisu, ali i u domenu kulture), a takođe i između samih novouspostavljenih sila. Ali kao i kod svih novih dominantnih jezika, postojaće jedna zadrška i zaostajanje. Upotreba drugih jezika neće biti toliko dobar odraz ekonomske moći novih sila, već će njihov globalni  jezički uticaj kaskati.

Ako se fokus stavi na Kinu, recimo, svet može imati manje entuzijazma za “skrivenu ruku” slobodnih tržišta Adama Smita. Ukoliko se pojave drugi centri, rezultat će možda biti jedna polivalentna mešavina koja će sadržavati lokalne islamske, budističke ili hinduističke tradicije. Razvijanje tehnologija prevođenja može učiniti da jezici u velikoj meri postanu smenjivi i zamenljivi, stavljajući kulturu nacija iz kojih potiču u zadnji plan. Bez obzira na to, neće biti nikakvog posebnog odstupanja od trenutne tradicije globalnog komuniciranja, koje se danas obavlja mahom na engleskom.

Ovakvo šta se, uostalom, već desilo u 17. veku kada je nova globalna sila, Francuska, preuzela vodeću ulogu, a francuski postao zajednički jezik civilizovane Evrope. Francuski – sa jakim prosvetiteljskim implikacijama – zamenio je latinski jezik koji je imao ulogu lingva franke tokom čitavih 15 vekova. Na jedan drukčiji način to se dogodilo i u 19. veku, kada su imperijalne „mirođije u svakoj čorbi“ – u svakom slučaju uljezi i neželjeni – Rusija i Britanija – ukinuli Farsi na svojim azijskim teritorijama uticaja. Pre toga, Farsi je bio predominantan 800 godina kao jezik muslimanske kulture, trgovine i politike.

Prema tome, kada je o engleskom jeziku reč, verovatno je da će njegov trenutni vrhunac biti i nadalje dobar kao i dosada, mada je njegova slava kao svetskog jezika trajala svega nekoliko vekova: gotovo iznenadni i kratak uspeh koji se ne ponavlja, i koji još uvek nije uporediv sa onim uspehom koji su imali njegovi prethodnici – latinski ili farsi.

Čak i u sadašnjoj formi, njegov pad će se verovatno poklopiti sa najnovijim usponom Kine, čija je (dokumentovana) istorija trajala tri hiljade godina (a verovatno i mnogo duže, računajući ono vreme koje nije dokumentovano).

Kineski je, takođe, sjajan.

The Guardian

 

Kina vidi novi svetski poredak sa naftnim standardom i zlatnom podlogom

Ugovori koji će se zaključivati isključivo u juanima omogućiće izvoznicima koji plasiraju svoju naftu (i drugu robu) da zaobiđu američki dolar. Da li će petro-juan dovesti do dedolarizacije globalnog tržišta energentima?

Očekuje se da će Kina uskoro lansirati ugovore o naftnim fjučerima izraženim u juanima, a koje je moguće pretvoriti u zlato – ovaj trend analitičari opisuju kao promenu pravila igre koju je globalna industrija energenata dosad imala.

Ugovor bi mogao postati najvažniji benčmark za azijsku sirovu naftu, s obzirom da je Kina najveći uvoznik nafte na svetu. Vrednost sirove nafte se obično procenjuje u odnosu na Brent ili Intermedijarne fjučere Zapadnog Teksasa (West Texas Intermediate futures), oba denominovana u američkim dolarima.

Ovaj kineski potez će omogućiti izvoznicima poput Rusije i Irana da zaobiđu sankcije Sjedinjenih Država tako što će – trgovati u juanima. Kako bi se dodatno podstakla trgovina u juanima, Kina kaže da će njena valuta biti potpuno konvertibilna, tj pretvoriva u zlato na berzama u Šangaju i Hong Kongu.

“Pravila globalne naftne igre bi se u velikoj meri mogla izmeniti, i to u izuzetno skoroj budućnosti“, rekao je Luke Gromen, osnivač kompanije za makroekonomske studije (FFTT) sa sedištem u SAD.

Šangajska međunarodna berza energentima počela je da obučava svoje potencijalne korisnike i klijente, i u tom smislu sprovodi sistemske testove nakon značajnih priprema koje će uslediti u junu i julu 2018. Ovo će biti prvi kineski ugovor o fjučersima koji je otvoren za inostrane kompanije poput investicionih fondova, kuća koje se bave trgovinom, kao i naftnih kompanija.

Većina kineskog uvoza sirove nafte, koji je u 2016. godini iznosio oko 7,6 miliona barela dnevno, kupuje se kroz dugoročne ugovore između najvećih kineskih naftnih kompanija i stranih nacionalnih naftnih kompanija. Ponude se takođe odvijaju i između kineskih mejdžora i nezavisnih kineskih rafinerija, te između stranih velikih kompanija za naftu i globalnih trgovinskih kompanija.

Alan Banister, direktor za S&P Global Platts, firma koja se bavi prikupljanjem i analizom informacija vezanih za energetiku, rekao je da je aktivno uključivanje kineskih nezavisnih rafinerista u poslednjih nekoliko godina “stvorilo raznovrsnije tržište za sve potencijalne učesnike na domaćem tržištu Kine, kreirajući okruženje u kojem ugovor o fjučerima sirove nafte ima daleko veće šanse da uspe.”

Kina već dugo vremena želi da smanji dominaciju američkog dolara na robnim tržištima. Na Šangajskoj berzi zlata se još od aprila 2016. trguje fjučerima zlata denominovanim u juan, a ovaj proizvod je krajem 2017. lansiran na berzi u Budimpešti.

Ugovori za trgovinu zlatom denominovani u juan takođe su lansirani u Hong Kongu prošlog jula – nakon dva prethodno neuspešna pokušaja – dok, za to vreme, Kina pokušava da internacionalizuje svoju valutu. Ugovori su bili umereno uspešni.

Postojanje juana podržanog fjučerima nafte i zlata znači da će korisnici ove trgovinske usluge imati mogućnost da budu plaćani u fizičkom zlatu, izjavio je Alisder Mekleod, šef istraživanja u kanadskoj firmi Goldmoney, specijalizovanoj za finansijske usluge u zlatu. “To je mehanizam koji će verovatno privući proizvođače one nafte koji preferiraju da izbegavaju korišćenje dolara ali, ujedno, nisu spremni ni da prihvate kao dobru ideju to da za svoju naftu prodatu Kini budu plaćani u juanima (usled velikog valutog rizika)”, rekao je Mekleod.

Ugovori za kupovinu zlata denominovanih u juane već imaju značajne implikacije, posebno po zemlje kao što su Rusija i Irana, ili Katara i Venecuela, izjavio je Luj-Vensan Gave, izvršni direktor Gavekal Research, kompanije za finansijsko istraživanje iz Hong Konga.

Ove zemlje bi u slučaju trgovine podržane juanom bile manje ranjive usled upotrebe američkog dolara kao “mekog oružja” koje koristi Vašington, naročito ukoliko bi se dogodilo da padnu u nemilost od strane donosilaca spoljnopolitičkih odluka SAD, rekao je on. “Kreiranjem „zlatnog ugovora“ kojim se sve rešava kroz renminbi (alternativno ime za juan), Rusija sada može prodati naftu Kini za renminbi, a zatim da za svaki svoj višak tj profit kupi zlato u Hong Kongu. Kao rezultat toga, Rusija ne mora da kupuje kinesku aktivu ili prebacuje svoj prihod u dolare”, rekao je Gave.

Grant Vilijems, savetnik kompanije Vulpes Investment Management, singapurskog finansijera hedž fondova rekao je da očekuje da većina proizvođača nafte bude zadovoljna razmenom svojih rezervi nafte za zlato. “To je prenos držanja njihove aktive iz crne tečnosti u žuti metal, što je strateško pomeranje tokom koje se nafta razmenjuje tj trampi za zlato, a ne za američke trezorske vrednosne hartije: (Amerikanci) mogu svoje dolare neočekivano i niotkud („out of thin air“) naštampati i razbacivati svetom bez ikakve finansijske osnove, bez ikakve vrednosne podloge”, rekao je on.

Tržišni udeo

Kina je tako pokazala proizvođačima nafte da oni koji budu sretni jer im Kinezi kupuju naftu za juane imati još više koristi od svog poslovanja s njima. Proizvođači koji pak ne žele da prodaju Kini naftu za juane izgubiće svoj dosadašnji tržišni udeo.

Saudijska Arabija, američki saveznik, predstavlja poseban slučaj i presedan. Prema kineskim medijima, „Azijski tigar“ je krajem prošlog jula predložio Saudijskoj Arabiji cenu nafte u juanu. Nije jasno da li će se Saudijska Arabija privoleti uslovima njenog najvećeg kupca (a po svemu sudeći – hoće), ali je Peking smanjio udeo saudijske nafte u svom ukupnom uvozu, koji je pao sa 25% u 2008. na 15% u 2016. godini.

Kineski uvoz nafte je u prvoj polovini 2017. porastao za 13,8 odsto u odnosu na isti period godine u proteklom periodu (do 2017), ali je isporuka iz Saudijske Arabije, i pored ovako pojačanog kineskog uvoza, bila uvećana tek za neznatnih 1% u odnosu na 2016. U istom vremenskom roku, ruske isporuke nafte skočile su za 11%, čineći Rusiju trenutno najvećim snabdevačem Kine. Angola, koja je 2015. ozvaničila juan kao svoju drugu zakonsku valutu, preusmerila je Saudijsku Arabiju na drugo mesto, sa porastom izvoza Kini od 22% u istom periodu.

Gave kaže da, ukoliko Saudijska Arabija prihvati pogodbu za kupovinu u juanu, “Vašington primiti ovu vest veoma bolno, jer bi američki trezor gledao na ovaj potez Kine i zemalja kao pretnju po hegemoniju dolara… i malo je verovatno da će SAD nastaviti da odobrava prodaju savremenog oružja Saudijcima, uskraćujući kraljevskoj kući Sauda kao vladajućoj porodici dosad traicionalno ustanovljenu zaštitu  koja je išla uz naftni aranžman.”

Za Saudijsku Arabiju je podjednako nepoželjna i alternativa. “Izbacivanje sa kineskog tržišta će sve odmah značiti da taj „višak“ zaliha nafte treba prodati na nekoj drugoj strani, na globalnoj sceni, čime bi se osigurala jedna održivo niska (i dugoročna) cena nafte”, rekao je Gave.

Ali, kraljevstvo pronalazi druge načine da uđe u posao sa Kinom. 24. avgusta 2017, Saudijski pomoćnik ministra za ekonomiju i planiranje, Mohamed al-Tuvajdžri, rekao je na konferenciji u Džedi da vlada razmatra mogućnost izdavanja obveznica u saudijskim dinarima. Saudijska Arabija i Kina takođe su se složili da uspostave zajednički investicioni fond težak 20 milijardi dolara.

Osim toga, dve zemlje bi mogle zacementirati i dugoročno utvrditi svoj međusobni odnos ukoliko bi Kina preuzela 5% akcija saudijske kraljevine u inicijalnoj javnoj ponudi za Saudi Aramco, nacionalnu naftnu kompaniju Saudijske Arabije. Očekuje se da će IPO biti veći nego ikada dosad, iako su detalji o mestu unosa i proceni još uvek jedva oskudni i gotovo neadekvatni.

Ako bi Kina kupila 5% akcija saudijske državne kompanije, cene nafte u Saudijskoj Arabiji mogle bi da pređu iz američkog dolara u juan, rekao je Mekleod. A u svemu ovome je najvažnije da “Ukoliko Kina bude u stanju da se poveže sa Saudi Aramkom, sa Rusijom, Iranom i drugim proizvođačima, onda će imati uticaj na gotovo 40% globalne proizvodnje nafte pa će, shodno tome, moći i da napreduje u svojoj želji da isključi dolar i umesto njih uvede juan”, rekao je on.

“Ono što je interesantno je to da je kinesko rukovodstvo prvobitno planiralo da 2018. ’očisti’ tržišta od dolarske dominacije, ali je počela da aktivno radi na tome već tokom leta 2017. Jedno tumačenje za ovako brzu i efikasnu promenu strategije je to što su odlučili o datumu tj danu od koga će naftu svojih dobavljača početi da plaćaju juanima”, rekao je Sajmon Hant, strateški savetnik međunarodnih investitora u oblasti kineskoj ekonomiji i geopolitici.

Kina takođe pokušava da odredi uslove i standarde trgovine i to ne samo naftom već i drugom robom, kao što su gas i bakar. Razlog ovome je nastojanje Pekinga da svoj juan transformiše u sveprisutnu valutu u trgovini na području Azije i novih tržišta.

Očekuje se da će juanski naftni fjučeri za trgovinu naftnim derivatima privući interesovanje investitora i fondova, dok će državni preduzetnici kao što su PetroChina i China Petroleum & Chemical (Sinopec) obezbediti likvidnost kako bi osigurali trgovinu. Lokalno registrovani poslovni subjekti u Kini, kao što su JPMorgan, američke banke ali i švajcarska UBS, među prvima su dobili odobrenje za trgovanje kroz ovakav juanski model ugovora (to jest juanskim fjučerima, koji su dugoročni ugovori sa malim fluktuacijama u ceni). I pored toga što su juanski fjučeri prvo ponuđeni njima, svet biznisa shvatio je da će (kinesko) tržište biti otvoreno i za male investitore.

Asia Nikkei

Džek Ma vs. Vašington (runda 2018)

Početkom prošlog januara, Džek Ma, osnivač kineske kompanije za elektronsku trgovinu pokušao je da napravi “prečicu” ka Trampovoj kuli u Njujorku kako bi izgradio most dobre volje sa čovekom čija su javna zapažanja uglavnom oslikavala Kinu kao kradljivca radnih mesta kojem ne treba verovati. Dve nedelje nakon posete, Maov Ant Financial Services – firma koja je 16 puta veća od PayPala – najavila je dogovor o kupovini remitera za transfer novca MoneyGram, čije je sedište u Teksasu.

Dve kompanije su drugog januara prošle godine rekle da su okončani pokušaji Ant-a da kupi MoneyGram, nakon što ova kineska firma nije dobila odobrenje od američkih zvaničnika. Očaravajući šarm kojim je Džek Ma pokušao da početkom 2017. osvoji tek izabranog Donalda Trampa nastavili su se tokom čitave prošle godine, ali ovaj pokušaj „omekšavanja“ kursa američke administracije očigledno nije doprineo razbijanju nepoverenja prema Kini koje je prisutno u Vašingtonu – a izgleda da će se to nepoverenje produbiti tokom ove godine.

Maovi napori uključivali su i pojačano lobiranje i obećanja koja su direktno išla na razuveravanje Trampa da je Kina faktor koji treba da zabrine Amerikance. Nakon što je Ma prošlog januara obećao da će svojim poslovanjem stvoriti hiljade radnih mesta u Sjedinjenim Državama, u maju je Alibaba, poslovna grupa koja se sastoji od preduzeća kao što su platforme za e-trgovinu TMall i Taobao, bila domaćin velike konferencije u Detroitu, čiji je cilj pomaganje malim preduzećima u onlajn biznisu, tj pri prodaji na internetu u Kini. U prošloj 2017. godini, prema vebsajtu OpenSecrets.org, koji prati lobiranje potrošnje sve javnog obelodanjivanja, Alibabino lobiranje u SAD je dostiglo cifru od 1,4 miliona dolara, u odnosu na milion dolara u 2016. godini i oko 400,000 dolara godišnje između 2012. i 2015. godine. Prošlogodišnje lobiranje je kao temu za diskusiju imalo “predloženu akviziciju i strane direktne investicije”, kao i problem falsifikovanja i zaštite autorskih prava vlasnika.

Ali, kako je izjavio direktor kompanije MoneyGram Aleks Holms u izjavi od 2. januara, “geopolitičko okruženje se značajno promenilo otkako smo pre gotovo godinu dana najavili predloženu transakciju sa Ant Financial. Uprkos našim maksimalnim naporima da sarađujemo sa vladom Sjedinjenih Država, postalo je jasno da Komitet za strana ulaganja u Sjedinjenim Državama (CFIUS) neće odobriti ovo spajanje.”

CFIUS, odnosno Komitet za strana ulaganja u Sjedinjenim Državama jeste međuagencijski odbor kojim predsedava Odeljenje za trezor i koji ispituje predložene poslove sa stanovišta nacionalne bezbednosti. Neuspeh ugovora kineskog Ant-a usledio je nakon što je Tramp prošlog septembra blokirao kupovinu američkog proizvođača čipova Lattice Semiconductor „zbog problema koji se tiču nacionalne bezbednosti“. Zbog, za ovu administraciju ključnih razloga, ovaj blok šalje signal o “zamrzavanju” koji je snažniji od poruke poslate objavom namere o kupovini kompanije za proizvodnju poluprovodnika Lattice.

U slučaju Lattice, sredstva koja se usmeravaju ka akviziciji mogla bi se vratiti u kinesku državnu firmu koja je javno izjavila da je jedan od njenih ciljeva bio unapređivanje kineske nacionalne sigurnosti. Osim toga, postalo je očigledno da ova vrsta tehnologije ima potencijal za vojnu primenu. Alibaba i njemu pridružene firme, poput Anta, uglavnom se smatraju privatnim kompanijama. U Kini, međutim, linije između državnih i privatnih poslova i vlasništva često mogu biti zamućene: Ant-ova finansijska runda dokapitalizacije tokom 2016. u iznosu od 4,5 milijarde dolara predvodila su preduzeća pod kontrolom države. Prošle godine je Alibaba – baš kao i druge velike kineske firme – uložila značajna finansijska sredstva u inicijative koje su zastupale vladine ciljeve, poput pretvaranja Kine u globalnog lidera u veštačkoj inteligenciji.

Republikanski predstavnici, Robert Pittenger i Chris Smith aludiraju na te zamućene linije, izražavajući strahovanja zbog ugovora MoneyGram-a u autorskom tekstu napisanom prošle godine za Wall Street Journal: “Ant Financial je, kako se izveštava, tražio način kako da pristupi banci od 2,4 milijarde mobilnih korisničkih naloga koji su u posedu MoneyGrama. Kineska vlada je značajan akcionar Ant Financiala, sa oko 15% udela. Ukoliko bi ova transakcija bila odobrena, kineska vlada bi stekla značajan pristup, kao i informacije, koje se tiču finansijskih tržišta i specifičnih međunarodnih tokova novca potrošača.”

Obe kompanije, kako teksaški MoneyGram tako i kineski Ant Financial, insistiraju da je neuspeh u postizanju dogovora o kupovini – čiji je ceh napuštanja sporazuma Ant (po svemu sudeći nepravedno) platio 30 miliona dolara – ne znači da su jednom za svagda osujećeni njihovi napori da rade zajedno. Ove firme sada planiraju “stratešku saradnju”, sa fokusom na Kinu, Indiju i Filipine, destinacije na koje mnogi radnici šalju novac.

Takve firme, koje žele da se međusobno povežu, bolje neka počnu da se navikavaju na razvoj obrta koji vodi ka rešenjima. U toku je dvostranački napor, i republikanaca i demokrata, na usvajanju zakona koji će dalje jačati CFIUS kako bi se rešila pitanja sigurnosti u sklopu kineskih i drugih akvizicija. Između 2013. i 2015. godine, Kina je činila petinu transakcija obuhvaćenih CFIUS-om, većom zastupljenošću od bilo koje zemlje. Stoga, Amerikanci drže do stava da bi jedan jači zakon verovatno značio veći broj provera i ocena budućih preuzimanja američkih firmi od strane inostranih investitora – a posebno Kineza.

Quartz, The Atlantic (2. jan 2018)

A year on, Jack Ma’s US charm offensive isn’t working in Washington

 

Kinezi će graditi toplodalekovod Obrenovac-Novi Beograd

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali potpisao je u Budimpešti, na Samitu Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja, kao i ugovor o projektu izgradnje toplodalekovoda Obrenovac-Novi Beograd, saopšteno je iz gradske uprave a prenosi portal RTS-a.

Mali je ukazao da je reč o istorijskim ugovorima za grad Beograd, s obzirom da se na te projekte čeka decenijama unazad, te da su pored Vinče bili postavljeni kao ključni u oblasti ekologije i komunalne infrastrukture.

On je podsetio da je za Vinču potpisan ugovor sa japansko-francuskim konzorcijumom “Suez – Itoču”, te da će u drugoj polovini sledeće godine krenuti da se gradi postrojenje za preradu komunalnog otpada.

“Kada je reč o otpadnim vodama, one u potpunosti idu u Savu i Dunav, što je potpuno neprihvatljivo. Zahvaljujući ovom ugovoru, njena izgradnja će početi u drugoj polovini sledeće godine”, rekao je on, navodeći da ugovor podrazumeva i završetak izgradnje interceptora, o kome se govori još od 1980. godine.

Kako kaže, njegov značaj je u podizanju nivoa komunalnog standarda grada i higijensko-sanitarnih uslova grada, a ukupna vrednost projekta je 260 miliona evra.

Govoreći o ugovoru koji se odnosi na izgradnju toplodalekovoda, Mali je rekao da će ovaj projekat doneti velike uštede “Beogradskim elektranama”.

“Zahvaljujući ovom projektu, mi ćemo toplu vodu koju proizvodi TENT u Obrenovcu koristiti za grejanje građana u Beogradu. Na taj način ćemo godišnje uštedeti 40 miliona evra, a projekat se isplati u roku od pet godina”, objasnio je Mali.

Prema njegovim rečima, na taj način ne samo da se smanjuje “zavisnost” grada i republike od nabavke gasa već se i domaćinstvima u Beogradu daje mogućnost da se stabilno i kontinuirano greju energijom koja dolazi iz TENT-a.

“I na ovom projektu očekujemo početak radova u drugoj polovini 2018. godine. Vrednost projekta je 190 miliona evra”, istakao je Mali i dodao da ova dva projekta ukupno vrede 450 miliona evra.

Gradonačelnik je zaključio da su ovo radovi koje Beograđani “ne vide”, ali su ključni za kvalitet njihovih života, navodeći da će na taj način komunalna infrastruktura u gradu biti kao u svim metropolama.

Ugovor za toplodalekovod Mali je potpisao sa predstavnikom kompanije “Power construction corporation of China” Jangom Fanom, dok je Sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja potpisao sa Kineskom inženjerskom mašinskom korporacijom.

Kinezi će graditi toplodalekovod Obrenovac-Novi Beograd

Toplovod će biti dug 26 kilometara, a ugovor je vredan 190 miliona evra.

Ugovor je u ime Beogradskih elektrana potpisao direktor Goran Aleksić i u ime kineske kompanije Jang Fan, a prisustvovali su premijerka Srbije Ana Brnabić i ministar energetike Aleksandar Antić.

Korišćenjem tople vode iz TENT-a za grejanje Novog Beograda godišnje će se uštedeti 43 miliona evra na uvozu gasa koji koriste Beogradske toplane.

Toplovod je počeo da se gradi 1995. godine, a 1997. je izgradnja zaustavljena. Cevi su izvađene, a kanali zatrpani i 2002. godine od tog projekta se bilo odustalo.

Mali je rekao da je to važan projekat za Beograđane, pošto će toplodalekovodom biti povezan TENT u Obrenovcu sa Beogradskim elektranama.

“To je ostvarenje višedecenijskog sna da se toplom vodom iz Obrenovca greju domaćinstva u Beogradu i da ne zavisimo od uvoznog gasa. To je veliki projekat vredan skoro 200 miliona evra”, rekao je on.

Mali je, takođe, potpisao sa kineskim partnerima Sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja.

Sporazum je potpisan sa Kineskom inženjerskom mašinskom korporacijom. Sporazum je potpisao zastupnik korporacije Li Ksukjang.

“Drugi projekat, završetak primarne kanalizacije i izgradnja fabrike za preradu otpadnih voda u Velikom Selu, koji je vredan oko 250 miliona evra”, naveo je Mali.

Ta dva projekta, zajedno sa već potpisanim projektom o sređivanju deponije Vinča od 300 miliona evra, koji će raditi francusko- japanskim konzorcijumom, vrede oko 750 miliona evra, naglasio je Mali.

Istakao je da će Beograd po pitanju komunalne infrastrukture i ekologije biti rame uz rame sa svim ostalim velikim metropolama koje su te velike sisteme napravili odavno.

Predviđeno je da realizacija sva tri projekta počne krajem naredne godine.

Mali je naveo da je cilj da svako domaćinstvo u gradu ima priključak na kanalizaciju i da podsetio da je dat rok od 10 godina da se to sprovede.

Kaže da Beograd ima na stotine malih izliva kanalizacije u Savu i Dunav po čemu smo trenutno možda i jedini grad u Evropi koji to radi i u savu i uduvav kanalizacionih, i beograd je možda jedini u Evropi koji svoju kalizaciju izliva u te reke.

On je zahvalio Vladi Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću na podršci za te projekte.

Ministar rudarstva i energetike i nacionalni koordinator za Mehnizam saradnje “16+1” Aleksandar Antić rekao je Tanjugu da bi izgradnja toplodalekovoda, koji je važan projekat za ukupnu energetsku stabilnost naše zemlje, mogla da bude završena do 2020. godine.

“Reč je o projektu koji povećava eneretsku bezbednost naše zemlje, jer substituiše upotrebu uvoznog gasa energijom koju sami proizvodimo.

Kaže da je to projekat o kojem se priča već više od 20 godina i da je to jedan najboljih energetskih projekata u našoj zemlji.

Antić ističe da će povraćaj investicije biti za oko sedam godina, da će projekat obuhvatiti priključno postrojenje u TENT-u, toplovod dug 26 kilometara sa priljičnim postrojenjima na Beogradske elektrane i pratećim sistemom da se očuva toplota.

“Taj projekat će promeniti naš energetski šitem,substituše nekoliko stotina miliona metara kubnih uvoznog gasa ili 43 miliona evra godišnje je uštede koja će Beogradskim elektranama obezbediti da same vrate čitav kredit”, kaže on.

Kaže da će početak izgradnje biti definisan ugovorom i da će se to znati kada budu završeni pregovori oko finansijskog zajma sa “Eksim bankom” Kine.

“Očekivano je da u narednih godinu dana, od trenutka kada se zakljiči sporazum o finasiranju, rok za izvođenje radova bude 24 meseca. Očekujem da 2020. a po svim parametrima projekat bude zaključen”, rekao je Antić Tanjugu.

 

RTS.rs

Katalonija i pitanje otcepljenja

Ekonomista Vladimir Gligorov je za portal Peščanik.net izneo svoj pogled na Kataloniju i njeno otcepljenje od Španije, upoređujući sličnosti i razlike ovog slučaja sa raspadom Jugoslavije.

– Otcepljenje unutar EU podrazumeva fiskalnu devoluciju, to jest prenos fiskalnih nadležnosti naniže

Španija je već sada fiskalno visoko decentralizovana, pa otcepljenje Katalonije u tom smislu ne bi imalo ozbiljnije posledice

– S obzirom na snažno protivljenje centralnih vlasti, otcepljenje Katalonije, ukoliko se dogodi, bilo bi jednostrano, a ne sporazumno

– Ako ishod referenduma bude pozitivan i ako vlada Katalonije odluči da odluku sprovede, to će verovatno dovesti do ispita ili krize legitimiteta, tačnije do sukoba centralne i secesionističke vlasti

– Secesija je dugotrajan proces i ustavna rešenja su uvek moguća, osim ako zahtev za secesijom ne dovede do represije i sukoba sa dugoročnim posledicama

Katalonija će na referendumu odlučiti da li da se odvoji od Španije. Nameće se poređenje s pokušajem Kvebeka da napusti Kanadu. Međutim, za razliku od Španije, gde je vrhovni sud referendum o otcepljenju proglasio neustavnim, u Kanadi je vrhovni sud objavio da je savezna vlada dužna da poštuje odlučno izraženu demokratsku odluku Kvebeka i uđe u pregovore o odvajanju, iako Kvebek ni po kanadskom ni po međunarodnom pravu nema pravo na otcepljenje. Slučaj Katalonije razlikuje se i od slučaja Škotske koja ima ustavno pravo da se otcepi ukoliko tako odluči. Katalonski scenario nije blizak ni odluci Britanije da napusti EU, jer Ugovor o EU dopušta takvu odluku. Uz volju i pravo na otcepljenje, moraju biti zadovoljena još tri najšire prihvaćena kriterijuma: odluka ne sme biti doneta preko noći; ona mora biti rezultat čina samoopredeljenja, bez intervencija spolja; u državi koja se osamostaljuje ne sme doći do sužavanja postojećih građanskih prava ni u jednom segmentu populacije.

Šta se dešava ako se – kao što je slučaj s Katalonijom – savezna vlada protivi otcepljenju, a najviši sud odluči da je secesija u suprotnosti sa zakonom, to jest da je ustav ne dopušta? U tom slučaju secesija se mora sprovoditi suprotno volji savezne vlade i suprotno zakonu. Na koji način se to može izvesti?

Proteklih decenija dogodilo se nekoliko postupaka otcepljenja. Neki od njih su protekli pod nadzorom Saveta bezbednosti, a neki pod nadzorom Međunarodnog suda pravde ili međunarodnih savetodavnih komisija (poput Badinterove komisije). Neka otcepljenja su obavljena uz posredovanje Ujedinjenih nacija ili Evropske unije (uloga Martija Ahtisarija na Kosovu i Miroslava Lajčaka u Crnoj Gori najznačajniji su primeri te dve vrste posredništva), dok su druga – u onim slučajevima kad se nije radilo o aneksiji (kao što se dogodilo na Krimu) – bila unilateralna. U slučaju Katalonije je malo verovatno međunarodno učešće, tako da će Katalonci i njihova vlada, ako to odluče, morati da sprovedu jednostrano otcepljenje. Na koji način bi to mogli da učine?

Pogledajmo primer otcepljenja Slovenije, u to vreme republike u okviru Jugoslavije. Jugoslovenski vrhovni sud bio je protiv otcepljenja i jugoslovenska vlada poslala je vojsku da spreči slovenačke vlasti u preuzimanju kontrole nad državnim granicama. Slovenačke vlasti prestale su da plaćaju poreze, zapravo doprinose saveznim vlastima. Badinterova komisija, koja je osnovana da bi savetovala Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), dala je mišljenje da je otcepljenje zasnovano na referendumu opravdano ukoliko se država, u ovom slučaju savezna država Jugoslavija, nalazi u poodmaklom stadijumu raspadanja. Referendum je bio prvi korak ka izgradnji slovenačke države i osnova za njeno priznanje od strane EEZ, a kasnije EU.

Države su stvarni entiteti, a ne pravne tvorevine – to je prihvaćeno tumačenje međunarodnog prava koje je Međunarodni sud pravde potvrdio u slučaju Kosova. Drugim rečima – unutrašnji suverenitet prethodi spoljašnjem, a ne obrnuto.

I Crna Gora se odlučila za jednostrano preuzimanje fiskalnih nadležnosti, ali obrnutim redosledom (Jugoslavija je tada već bila federacija samo dve države – Srbije i Crne Gore). U prvom koraku Crna Gora je stekla finansijsku nezavisnost, to jest nije više slala doprinose u savezni budžet niti je iz njega primala sredstva; umesto toga je živela od sopstvenog novca. Olakšavajuća okolnost je bilo to što se savezna vlada nije protivila: primanja Crne Gore iz saveznog budžeta bila su veća od njenih doprinosa. U sledećem koraku Crna Gora je kao valutu usvojila nemačku marku, uz objašnjenje da je jugoslovenski (srpski) dinar inflatoran i da je praktično fiskalni instrument savezne vlasti. Tek tada – uz posredovanje i nadzor EU – Crna Gora je održala referendum i postala samostalna država.

U više slučajeva – ne samo u Jugoslaviji – otcepljenja su bila praćena teritorijalnim sukobima. Otcepljenje Makedonije je bilo izuzetak, jer niko nije osporavao njene teritorije. Makedonija je napravila dogovor sa krnjom Jugoslavijom (nakon secesije Slovenije i Hrvatske) o izmirenju nerešenih imovinskih sporova, prvenstveno u vezi sa imovinom Jugoslovenske narodne armije, nakon čega je usledio pun prenos fiskalne i monetarne vlasti. U drugim slučajevima – u Jugoslaviji i drugde – dolazilo je do sukoba oko teritorija. Zbog vojnih i civilnih sukoba i nasilja, međunarodna zajednica je u većini takvih slučajeva bila primorana da se umeša. U većini takvih slučajeva, kao u slučaju Krima i istočne Ukrajine, dolazi do spoljnog mešanja, naročito vojnog, što često za rezultat ima legitimisanje secesije koju takva intervencija treba da spreči i delegitimisanja spoljne aneksije.

Slučaj Španije uporediv je sa slučajem Jugoslavije zbog asimetričnog federalizma dve države. Za razliku od binarnih federacija kao što su bile Čehoslovačka ili državna unija Srbije i Crne Gore, otcepljenje Katalonije dovodi u pitanje ustavni poredak i stabilnost preostalog dela federalne Španije. Jugoslavija nije bila u stanju da se nosi sa otcepljenjem Slovenije, a da se pritom ne raspadne. To brine i centralnu špansku vlast – da će otcepljenje Katalonije voditi drugim otcepljenjima i potencijalnom raspadu Španije.

Posebno je zanimljiv slučaj otcepljenja Kosova od Srbije gde je 1991. godine sproveden referendum o otcepljenju koji je vrhovni sud Srbije proglasio nezakonitim. Nakon što je ubedljiva većina građana glasala za otcepljenje, kosovske vlasti su se fiskalno odvojile od Srbije i upravljale Kosovom kao paralelnom državom, iz senke. Srbija je na to odgovorila proglašavanjem vanrednog stanja u pokrajini. Naposletku je došlo do nasilne pobune i međunarodne vojne intervencije. Savet bezbednosti je dobio zadatak da nadzire proces izgradnje države, kontroliše granice i nadgleda pravni sistem. Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a Međunarodni sud pravde je 2010. presudio da u tom procesu nije bilo kršenja zakona.

Finansijska nezavisnost i kontrola nad teritorijom ključni su u svim slučajevima otcepljenja, dok međunarodna zajednica zahteva ispunjenje prethodno navedenih dodatnih uslova. U slučaju Katalonije, kao i u slučajevima Kvebeka i Škotske, granice su jasne i neupitne, a pitanje kontrole nad teritorijom je rešeno. Preostaje pitanje ko će tom teritorijom upravljati.

To je pravno pitanje, i pre svega pitanje ko ubira poreze i pruža javne usluge. Nakon otcepljenja u okviru EU pravni standardi ne bi smeli da se pogoršaju. Spoljna intervencija je malo verovatna i ne igra važnu ulogu u slučaju Katalonije. Dakle, ključno je pitanje fiskalnog otcepljenja, posebno s obzirom na članstvo u evropskoj monetarnoj uniji.

Zapravo, unutar EU secesija se svodi na potpuno preuzimanje fiskalne vlasti na lokalnom nivou, sa izuzetkom fiskalnih obaveza prema Evropskoj uniji. Dobar primer za to je raspad Čehoslovačke koji se dogodio dok je država bila van Evropske unije, ali se očekivalo da će se u budućnosti pridružiti Uniji. Sve što je preostalo da se uradi bilo je da dve države naslednice stvore zasebne fiskalne sisteme.

Kontrola granica sa zemljama van EU je značajna; ona predstavlja tačku u kojoj se može otvoriti pitanje o kontroli nad teritorijom. Ako Katalonija izlaskom iz Španije izlazi i iz EU, ona onda mora uspostaviti kontrolu nad svim svojim granicama, uključujući i onu prema Španiji. To nije moguće bez saglasnosti Španije i EU, ukoliko se žele izbeći sukobi oko granica, to jest oko kontrole nad teritorijom. Šta preostaje Kataloniji ako taj pristanak izostane?

Katalonija se može odlučiti na preuzimanje fiskalne vlasti. To je uobičajena strategija otcepljenja – uspostavljanje unutrašnjeg suvereniteta pre osvajanja spoljašnjeg.

Španija je već fiskalno decentralizovana, i to na asimetričan način. Provincije, poput Katalonije, ubiru većinu poreza i šalju ih centralnim vlastima. Katalonski doprinos španskom budžetu veći je od primanja iz budžeta. Centralna vlast ubira i socijalne i zdravstvene doprinose, kao i doprinose za fond za nezaposlene. U slučaju Jugoslavije, socijalni fondovi su bili lokalni (kao i u EU). Za razliku od Španije, u Jugoslaviji nisu postojale službe i korporacije pod kontrolom centralnih vlasti, osim u slučaju proizvodnje oružja i municije. Federalnu vlast činile su vojska, centralna banka i zaposleni u federalnoj vladi (međusobne obaveze u pogledu zajedničkog duga prema inostranstvu bile su dogovorene nekoliko godina pre raspada države).

Katalonska zakonodavna tela morala bi da ustanove fiskalni sistem nove države. Španija bi prestala da prima poreze i doprinose iz Katalonije. To bi najverovatnije dovelo do konfrontacije zato što centralna vlast očigledno namerava da nastavi s pravnim i ostalim merama u pokušaju da opovrgne odluke katalonske vlade. Vrlo je verovatno da će centralna vlast direktno preuzeti neke od fiskalnih i budžetskih nadležnosti, a malo je verovatno da će Katalonija stvarati paralelnu državu, kao što je to učinilo Kosovo nakon što je centralna vlast osujetila zahtev za otcepljenjem.

Razlika između jugoslovenskih država i većine drugih slučajeva otcepljenja je u tome što se savezni budžet Jugoslavije, kao i budžet EU, uglavnom oslanjao na doprinose iz republika, a ne na porez (sa izuzetkom carina). Ni socijalno osiguranje nije bilo centralizovano. Zato su jugoslovenske republike mogle da se otcepe na način koji je sličan britanskom odvajanju od EU. Stvari stoje drugačije s federalnom državom sa centralizovanim sistemom poreza i socijalnog osiguranja. Da bi postala zaista fiskalno nezavisna, država koja želi otcepljenje mora preuzeti fiskalnu vlast i sistem socijalnog osiguranja.

Za razliku od EU, Jugoslavija je imala zajedničku vojsku. Španija takođe ima vojsku, kao i centralnu upravu nad policijom i drugim službama bezbednosti. Centralna vlast ih može iskoristiti da nametne svoju volju provincijama. To može dovesti do krize legitimiteta i ispita legitimnosti ne samo centralne vlasti nego i države koja se otcepljuje. U velikom broju istorijskih slučajeva, upravo je to bio uzrok nasilnih sukoba za kontrolu nad teritorijom otcepljene države.

Ukoliko se ispit legitimiteta – tačnije, utvrđivanje prava na prinudu i prava na upravljanje Katalonijom – ne može izbeći, za centralnu vlast bi bilo povoljnije da proizvede utisak da sledi oštar, dugotrajan i skup pravni i fizički sukob nego da u takav sukob zaista uđe. Efekat odvraćanja proizveden konkretnim ispoljavanjem sile nestaje ako se kosi sa osećajem za pravdu onih koji su podvrgnuti prinudi. Međutim, bez obzira na pretnje sukobom, secesionisti prvo moraju održati referendum da bi uopšte izazvali krizu legitimiteta. Prenos fiskalne vlasti, pogotovo kada je postepen, umanjuje budući rizik za centralnu vlast: kada jednom dođe do pravog ispita legitimiteta, država će se manje oslanjati na upotrebu sile da bi odnela prevagu.

Iako je Španija decentralizovana i predstavlja, slično Kanadi, labavu federaciju, Katalonija bi o otcepljenju prvo morala da pregovara sa španskim centralnim vlastima, da bi izgradila sopstveni budžet i fondove socijalnog osiguranja. Nije lako sprovesti unilateralno preuzimanje fiskalne vlasti ukoliko joj se centralna vlast snažno protivi. Legalitet centralne vlasti teže je osporiti kada njene intervencije nisu nasilne već su administrativne prirode. Da bi se ostatak Španije ubedio da dozvoli Kataloniji da se postepeno otcepi, potrebna je dugoročna i nepokolebljiva posvećenost Katalonije ostvarivanju samostalnosti. Ta posvećenost zavisi od dugoročnih prednosti koje samostalnost ima u odnosu na savez sa Španijom – prednosti koje možda i ne postoje.

Secesije su uglavnom dugotrajni procesi. U slučaju Jugoslavije, može se tvrditi da je kampanja za samostalnost Hrvatske počela osnivanjem Jugoslavije. Čak i kada postoji dugotrajna politička volja za samostalnošću, to ne znači da je otcepljenje neizbežno. U nekim slučajevima, poput već pomenutog Kvebeka, demokratska i ustavna rešenja mogu zaustaviti secesionističke trendove. Federalizacija Španije izvršena posle Frankove diktature otvara mogućnost za takvo rešenje. Članstvo u EU takođe bi trebalo da doprinese stabilnosti država članica, kao što je bio slučaj u velikom broju centralnoevropskih i balkanskih zemalja, s brojnim unutrašnjim etničkim i ostalim podelama. Dakle, u većini slučajeva se može pronaći ustavno rešenje koje će oslabiti podršku ideji otcepljenja. Pravo pitanje je kako pronaći takvo rešenje onda kada je država već stavljena na ispit legitimiteta secesionističkim referendumom.

Tekst na engleskom

Peščanik.net, 06.10.2017.

Srodni link:

Knjiga Vladimira Gligorova „Zašto se zemlje raspadaju – slučaj Jugoslavija“

Globalizacija: niko nije savršen

000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.