Tag Archives: gugl

Gugl i Fejs očekuju povratak u kancelarije u julu 2021… Mogu li to i ostali?

Planovi za nastavak uobičajenog poslovanja bi bili nerealni sve do sledećeg jula. Ipak, možda se nešto i može naučiti iz načina na koji to planiraju velike kompanije.

Ovog leta su mnoge poslovne zgrade ostale gotovo prazne, a izvršni direktori su se uhvatili u koštac sa pitanjem vraćanja izmeštenih zaposlenika u zajedničke radne prostorije; sada se, među kompanijama kao što su Google, Facebook i Uber pojavio nezvanični datum ponovnog otvaranja: jul 2021.

Organizatori velikih događaja uživo, poput filmskih premijera, koncerata pa čak i Olimpijskih igara 2020. su takođe najavili početak priprema za dobrodošlicu publici – sledećeg leta.

Iako stručnjaci upozoravaju vlasnike preduzeća da se ne oslanjaju previše na taj raspored, ovo je korisna vest; jer, više informacija o tome kako se ove kompanije pripremaju za naredno leto pruža i više alata za određivanje datuma povratka svih ostalih.

Zapamtite datum – ili, možda, nemojte

Na jednu stvar Gugl i Fejsbuk ne računaju: na široko rasprostranjenu vakcinu, pa čak ni na široko rasprostranjen povratak u „staru normalu“.

Tista Goš je epidemiološkinja američkog Centra za obaveštenja i prevenciju bolesti (CDC) i nekadašnja prva glava zdravstvene službe Kolorada, a sada viši medicinski direktor u kompaniji za digitalnu zdravstvenu zaštitu ‘Grand Rounds’. Ona misli da je planiranje povratka na uobičajeni način poslovanja do sledećeg jula „poželjan pravac razmišljanja“. I mada postoje velike šanse da će dotad biti odobrena prva vakcina protiv korone, ona misli da još uvek nije jasno kolika će biti efikasnost bilo koje od budućih vakcina, kao ni kojom će brzinom i lakoćom moći da se distribuira širom Sjedinjenih Država.

Ipak, korporacije poput Gugla angažuju konsultantske firme i epidemiologe kako bi im pomogle u prikupljanju i tumačenju velikih količina informacija o efektima Covid-19 na javno mnjenje. Fejsbuk je u javnim izjavama o ponovnom otvaranju sledećeg jula naveo „smernice zdravstvenih i vladinih stručnjaka“. Uz to, Međunarodni olimpijski komitet sarađuje sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i japanskom vladom na praćenju ove pandemije.

Velike kompanije se pozivaju na ovaj datum i raspored budućeg poslovanja na osnovu niza faktora, uključujući zapažanja o konkurentima, ankete kupaca, analizu trendova ponašanja i aktivnosti na društvenim mrežama. Prema Darenu Mahoniju, koosnivaču i glavnom analitičaru u CompassRed-u, ove kompanije čak prate kretanje ljudi putem objedinjenih podataka sa mobilnih telefona. Njegova agencija za analitiku podataka u Vilmingtonu, Delaver, pomaže velikim organizacijama poput profesionalnih sportskih liga i prodajnih lanaca da prouče i prognoziraju tržišne trendove; njegovi su klijenti tokom pandemije postali sve zainteresovaniji za praćenje brojnih anketa o zaposlenima, kupcima i drugim zainteresovanim stranama.

Kompanije koje procenjuju da bi svoje zaposlene mogle bezbedno vratiti “pod krov firme” i pre jula 2021. takođe ne bi trebalo obeshrabriti, smatra Mahoni. „Velike firme mogu sebi priuštiti da svoj raspored rada planiraju na zaista duge staze“, kaže on.

Štaviše, ‘gotovo da sebi ne mogu priuštiti a da to ne učine. Za kompanije čija je radna snaga mnogobrojna – i koju je, samim tim, i teže vratiti u kancelarije u kratkom roku – produžavanje politike daljinskog rada za još čitavu jednu godinu omogućava zaposlenima da bolje planiraju životni i radni raspored, posebno školsku godinu svoje dece, a pre no što se vrate za kancelarijski sto. Volstrit žurnal je objavio da su to faktori koji su izvršnog direktora Alfabeta, Sundara Pičaja naveli na odluku da Guglove kancelarije i nadalje ostanu zatvorene. Slično viđenje situacije izrazila je i portparolka Ubera. Ona je za San Francisko kronikl izjavila da „Kao kompanija potekla na fleksibilnom radu, želimo da našem timu pružimo fleksibilnost, izbor i dugoročnu jasnoću kako bi mogli da planiraju unapred“.

Drugim rečima, kada najavljuju povratak u julu 2021. godine, mnoge kompanije uzimaju u obzir vreme koje će njihovim radnicima trebati da se ponovo prilagode poslovnom životu, onoliko koliko uzimaju u obzir i verovatnoću za očekivanom pojavom prve vakcine.

Postoje i druge poslovne procene na duži rok, one zbog kojih bi jul 2021. za ove organizacije mogao biti rok neophodan za njihovo ponovno otvaranje, čak i ako Covid-19 tek treba da bude neutralizovan. Olimpijske igre su, recimo, jedinstveno takmičenje sa bezbroj zainteresovanih strana širom sveta, a održavaju se tek svake četvrte godine (ovog leta su izostale). Predsednik MOK-a Tomas Bah je u martu istakao da „otkazivanje Igara nije opcija“. Umesto toga, u saopštenju MOK-a o novim datumima je navedeno da će njihovo održavanje – tačno godinu dana od planiranog – obezbediti organizatorima „maksimalno vreme“ za suočavanje s efektima virusa, uz minimalizovanje poremećaja u međunarodnom sportskom kalendaru, uključujući Zimske olimpijske igre 2022. godine.

Nema jednog, univerzalnog rešenja za sve firme

Ponovno otvaranje kancelarija malo uoči ili malo nakon  jula 2021. u velikoj meri zavisi od vaših poslovnih ciljeva, kaže Patrik Kalahan, koosnivač i izvršni direktor kompanije CompassRed. Ako ste zabrinuti zbog odgovornosti ili vas pre brine održavanje vašeg poslovanja nego njegov rast, onda bi rad na daljinu mogao biti logičnije rešenje, kaže on. Sa druge strane – kada je reč o firmama koje svoje klijente moraju da sretnu licem u lice, ili se oslanjaju na okupljanje ljudi da bi podstakli inovacije, a samim tim i konkurentnost na tržištu – one bi, možda, bile spremnije da ponovo otvore svoje kancelarije. Mnoge kompanije vraćaju svoje radnike postepeno, umesto da rizikuju štetu koja bi mogla nastati prevremenim otvaranjem i ponovnim zatvaranjem.

Imaće smisla da se neka mala preduzeća odreknu svog poslovnog prostora, ostajući da u dogledno vreme rade isključivo onlajn, kaže Radž Kumar, predsednik, osnivač i glavni i odgovorni urednik Deveksa. Ova medijska kompanija obezbeđuje međunarodnim razvojnim organizacijama i velikim korporacijama da dobiju terensku pokrivenost kriza i katastrofa (medijsko pokrivanje prirodnih katastrofa i kriznih žarišta). Kumar u tu kategoriju svrstava svoju kompaniju koja ima stotinjak zaposlenih širom sveta. „Imali smo zakup na isteku, a (po izbijanju pandemije i karantinskih mera) nismo ga ni obnavljali“, dodaje on. „A zašto biste to i činili, i to baš sada, ako zaista nemate jasnu predstavu kada će stvari krenuti na bolje?“

Po mišljenju epidemiološkinje Triše Goš, dok američke male i srednje kompanije odmeravaju šire trendove na nivou čitave zemlje, one ujedno treba i da pomno prate podatke o zdravstvenom stanju na veoma lokalnom nivou. Ona kaže da bi, u cilju utvrđivanja roka za ponovno vraćanje radnika u kancelarije i na teren, vlasnici preduzeća trebalo da prate stopu zaraženosti i broj testiranog stanovništva u sopstvenim zajednicama, na mikro-planu; putem veb-lokacija lokalnih zdravstvenih odeljenja ili neprofitnih resursa poput ’Covid Act Now’ (sa kojim je njena kompanija u partnerstvu). Da biste dobili najsvežije informacije, ona preporučuje da direktno kontaktirate Dom zdravlja ili zdravstvenu ambulantu na lokalu, i pokušate da sa medicinskim osobljem uspostavite komunikaciju. „A onda preduzmite preporučene mere bezbednosti kako biste zaštitili zaposlene na radnom mestu.“

“Dosta se toga uči u hodu” kaže Goš, misleći na mehanizme širenja virusa SARS-CoV-2 kao i načine njegovog obuzdavanja; a kako vremenom bude priticalo sve više informacija, moguće je da će neke kompanije pomerati svoje unapred navedene termine otvaranja. A drugi će još uvek živeti sa određenom neizvesnošću o tačnom datumu ponovnog ulaska u kancelarije, pa će nastaviti postepeni povratak na radna mesta. „Želim da naglasim da je moguće ponovo otvoriti firmu na bezbedan način. Samo treba da pristupimo polagano i bez žurbe, metodično i postepeno.“

 

Inc.com

 

Iz radijusa:

 

How the post-COVID workplace will change business for the better

A New Normal: Touchless Offices In The Post-Pandemic World

Reopening: The Tech-Enabled Office In A Post-Covid World

How we’ll get back to the lab during COVID-19

Three Effective Ways to Improve Building Ventilation

In A Remote World, We Are Still Designing For Social Creatures

Applying a Holistic, Health-Focused Design Approach to Built Environments

5 Ways To Achieve A Healthier Work Space Now And After COVID-19

How to navigate the transition to remote work during the COVID-19 pandemic

Ren Žengfej: Kako se postaviti prema Sjedinjenim Državama?

Poslovni dnevnik Volstrit žurnal donosi priču o osnivaču kineskog visokotehnološkog giganta koji je rešio da “skine rukavice”, a što je, po njegovim rečima, “reakcija usled pritisaka koji Sjedinjene Države vrše na kompaniju Huawei”.

Osnivač kompanije Huawei Technologies Co. Ren Zhengfei  se decembra 2018. pripremao da okupi svoje najbolje rukovodioce u Argentini, kako bi razgovarali o velikoj reorganizaciji kineskog tehnološkog kolosa – trenutak kada je saznao da je njegova ćerka pritvorena tokom zaustavljanja u Vankuveru.

Njegova ćerka, gđa Meng Vanžu (Meng Wangzhou), takođe zaposlena u Huaveju na poziciji glavne finansijske direktorke je tražena od strane Sjedinjenih Država zbog navodnog pomaganja Huaveju da “izigra” sankcije koje je je međunarodna zajednica nametnula Iranu. Pozvala je oca kako bi mu rekla da je bolje da opozove svoje putovanje u Latinsku Ameriku. „Tata, krenuli su za tobom. Molim te da se paziš“, rekla je gospođa Meng u poruci koju je preneo njen suprug, nekada zaposlenik Huaveja.

Ren je ignorisao ćerkin savet. U pratnji trojice bliskih poslanika krenuo je nesmetano putem preko Dubaija i Brazila. Susrećući se u odmaralištu u podnožju Anda, rukovodioci su osmislili plan za decentralizaciju najvećeg svetskog proizvođača telekomunikacione opreme, počev od Argentine.

“Bilo je rizično, ali ako bih se ponašao kao da sam uplašen onda bi i svi ostali bili takvi, zar ne?”, rekao je Ren u intervjuu. “A ionako sam morao da neodložno otputujem (u Argentinu).”

Huavej je ovim Argentinskim samitom brzo postavio nove temelje, upravo kad su se Sjedinjene Države pripremale da ubrzaju kampanju u kojom bi osujetili poslovne planove kompanije koju je Ren osnovao pre 33 godine. Huaveijeva bitka sa Sjedinjenim Državama je ovog 75-godišnjeg preduzetnika, nekadašnjeg kineskog vojnog inženjera koji se izdigao iz komunističkog sistema razmišljanja, postavio na globalnu scenu, mesto koje je već tako dugo izbegavao.

U pitanju je globalna igra dominacije: da li će Kina ili SAD kontrolisati telekomunikacijske mreže nove generacije – osetljive i strateški značajne blokove koji podržavaju internet i savremene vidove komunikacije širom sveta. Američki zvaničnici upozoravaju da bi Peking mogao usmeriti Huavej na sabotažu ili špijuniranje putem 5G mreža, obećavajući čitavom svetu da će obezbediti velike brzine bežične razmene podataka za nove tehnologije kao što su, recimo, automobili sa automatskim upravljanjem.

Tehničar instalira novu Huawei 5G stanicu na poslovnoj zgradi u Pekingu. (Getty Images)

Huavej poriče da će ikada svoje telekomunikacione mreže koristiti za špijuniranje, a Peking kaže da ne raspolaže nikakvim pravilima, naredbama ili nalozima kojima bi „privoleo“ privatne kompanije poput Huaveja da to čine (to jest da koriste svoje bazne stanice za špijunažu u korist Kine).

Ren je uhodao u sedište kompanije Huaveija u Šenženu, crpeći veštine stečene tokom svog radnog veka provedenog u “vojnom režimu funkcionisanja”.

Usredsredivši se na američki kontranapad, g. Ren je oko sebe okupio savetodavnu grupu njemu bliskih pomoćnika a zatim otposlao kompanijske rukovodioce širom sveta, kako bi razvejao brige zabrinutih potencijalnih kupaca. jer, tužbe su presudni deo strategije, kao što je navedeno u memorandumima koje je objavio The Wall Street Journal.

Do kritičnog momenta prevage došlo je ove godine, kada je Britanija odbila Trampovu administraciju i oslobodila prostor Huaveju za izgradnju 5G mreža.

Još je, međutim, daleko od toga da će njegov „kontranapad“ imati konstantnu prevagu. SAD su tokom proteklih 18 meseci ispaljivale na Huavej salve napada – od krivičnih optužnica, preko stavljanja te kompanije na crnu listu dobavljača, uz ograničenja prodaje njenih proizvoda u Sjedinjenim Državama.

Kupci isprobavaju mobilne telefone serije P40 u glavnoj prodavnici kompanije Huavej u Hangdžou (Barcroft Media/Getty)

Protekli mesec je doneo neke nove probleme. Vašington je u maju sprečio Huavej da nabavi američke čipove, a Huavej je preteći najavio svoj plan o što je moguće manjem oslanjanjanju o SAD po bilo kojoj stavki – naročito onih koje se tiču visokotehnoloških komponenti. To je nagnalo britanske zvaničnike da razmotre poslovanje svojih telekom operatera, ne bi li ih “postavile” nešto podalje Huaveija, što je dovelo u pitanje njegovi tamošnji već postignut poslovni trijumf.

Ćerka g. Rena i dalje nije u mogućnosti da napusti Kanadu, jer se bori protiv izručenja Sjedinjenim Državama. I ona i Huavej negiraju bilo kakvo postojanje nekog krivičnog dela. Slučaj bi se mogao povlačiti godinama, nakon prošlonedeljne presude na vankuverskom sudu upodobljene baš po „ukusu“ i očekivanjima koje je, po ovom pitanju, američko pravosuđe zahtevalo od kanadskog.

Ćerka g. Rena, Meng Vanzhou napušta Vrhovni sud Britanske Kolumbije nakon prvog dana rasprave o ekstradiciji u Vankuveru. (AFP via Getty)

Rast neto dobiti u 2019. je usporen do svog najnižeg nivoa u poslednje tri godine, budući da je Huavejev “prekookeanski” i svaki drugi inostrani biznis bio „pritisnut“ – i u međuvremenu postajući se sve više oslanjajući na kupce kod kuće. Huavej je isključen sa 5G tržišta, uključujući Novi Zeland i Australiju. Odsečen od Guglovih popularnih aplikacija, ovaj vrhunski brend za pametne telefone gubi svoje poslovne teritorije u inostranstvu, dok je nekad snažan procvat i etabliranost među potrošačima predstavljalo više od polovine kompanijskih prihoda.

Prodaja Huaveijeve pametne telefonije je u porastu, čineći ga svetskim brendom br. 2 iako je njegov tržišni udeo ove godine u padu.

Ova priča o borbi koju g. Ren vodi protiv SAD tokom pretresnog postupka zasnovana je na desetinama intervjua sa sadašnjim i bivšim zaposlenima Huaveija, saradnicima gospodina Rena, internim dokumentima Huaveija i intervjuima sa Renom tokom prošlog novembra i u martu.

U Argentini su dani kompanijskih sastanaka i dogovora rezultirali planom restrukturiranja; u neke od strateških mera spada i prenošenje većeg broja ovlašćenja sa globalnih na regionalne šefove, koji su vodili Huaveijeve globalno razgranate terenske operacije u više od 170 zemalja. Novi plan uključuje smanjivanje nivoa rukovodstva u sedištu i pružanje veće lokalne autonomije, na primer, omogućavajući regionalnim šefovima da nezavisno zaključuju ugovore, navodi se u kopiji plana u koji je WSJ dobio uvid.

Ren je rekao da će za realizaciju čitave inicijative, zacrtane dogovorom pod Andima biti potrebno pet godina, dodajući da ga je za kreiranje ovakve poslovne strategije inspirisala hirovita filozofija američkog vojnog upravljanja.

“Ljudi dodeljeni Pentagonu po dužnosti ne moraju nužno imati svetlu budućnost, dok ljudi koji rade na terenu mogu brže napredovati”, rekao je Ren, objašnjavajući važnost koju pridaje radnoj snazi kompanije na prvim borbenim linijama, to jest na terenu. “U Huaveju će biti isto tako.”

U mesecima koji su usledili, Huavej je postao snažnije prisutan širom sveta, promovišući svoja gledišta nizom javnih događaja, uz agresivnije reagovanje na poteze Zapada.

Na svom terenu, kod kuće, Ren je u kompaniji održavao motivacione govore koji su se ticali „zbijanja sopstvenih redova“, kako bi motivisao osoblje, evocirajući svoju bogatu vojnu prošlost i zaleđinu, otposlavši snažna upozorenja o činiocima potrebnim za Huaveijev opstanak i nesmetano funkcionisanje.

Zaposlena u Huaveju, u sedištu kompanije u Šenženu (Noel Celis/AFP/GETTY)

Nešto više od mesec dana nakon hapšenja njegove ćerke, g. Ren je posetio istraživački i razvojni centar Huavej u Hangdžuu, naloživši zaposlenima da „uče od američkog tehnološkog giganta Gugla i “stalno napredujući, a tokom svog kretanja napred ubijajući praćenjem traga krvi”, (ovaj citat je po prepisu, koji su potvrdila dvojica rukovodilaca iz Huaveja).

U februaru u Huaveijevom kampusu u Vuhanu, Ren je okupljenim zaposlenima rekao da je “kompanija ušla u ratno stanje” (takođe citat prema autentičnom prepisu).

Gospodin Ren i dalje sa velikim poštovanjem govori o Sjedinjenim Državama, čak i kada je na ovoj poziciji koja mu nalaže da nadgleda borbu s Vašingtonom. Ren ostaje veliki poštovalac američke kulture i često upućuje pohvale predsedniku Trampu, ponekad se izražavajući pola u ironijskoj šali a pola u zbilji: Rekao je da je pozlaćena dvorana u novom Huaveijevom kampusu u Donguanu, u blizini Šenžena, nazvana “Trampovim koridorom”.

Huavej i dalje spada u najprodavaniju telekomunikacijsku opremu, osiguravši preko devedeset velikih 5G ugovora širom sveta. Tržišni udeo u globalnim prihodima od telekomunikacija.

Putovanja uzduž i popreko Sjedinjenih Država tokom 1990-ih su izvršnog direktora Huaveja „nanela“ i u Silicijumsku dolinu, gde je vodio beleške o svojim sastancima s tamošnjim rukovodiocima.

„Bio sam u Sjedinjenim Američkim Državama mnogo puta i tokom svake posete bih bio duboko impresioniran smelim, inovativnim duhom američkog naroda“, napisao je Ren u svom eseju iz 1998. godine pod nazivom „Šta možemo naučiti od američke nacije?”

„Kroz pozitivan uticaj različitih kultura imigranata tokom mnogih generacija, u Sjedinjenim Državama cveta i kultura inovacija.“ napisao je u svom putnom dnevniku.

Jugozapadna kineska provincija Guidžou u kojoj je 1944. rođen Ren, prekrivaju bujna brda isprekidana živopisnim selima. Dujun, gdje je Ren išao u srednju školu, ispresecan je modernim auto-putevima. Ovaj region je popularna destinacija za odmor kineskih turista i stovarišno-špeditersko čvorište tog dela Kine.

Gradilište Huavejevog Centra za agregiranje internet-podataka ‘Huawei Cloud’ u kineskoj provinciji Guidžou. (Ou Dongqu / Xinhua / Zuma Press 

Kada se gospodin Ren rodio, Guidžou je bio u zapećku i skrajnuta tačka Kine. Sin dva školska pedagoga, Ren i njegovih šestoro braće i sestara su preživeli Doba gladi pod Maovim katastrofalnim “Velikim skokom napred”, a Ren je često govorio o tome kako se izdržavao i snalazio se u siromaštvu.

Nakon što je završio fakultet sa diplomom inženjera, Ren se na kraju pridružio vojsci u svojoj struci – radeći kao inženjer. U svojim ranim 30-im se njegovo ime često pojavljivalo u naslovima državnih medija, bivajući zapažen po svojim poboljšanjima i pronalascima kojima je unapređivao proizvodne sisteme u fabrikama. Njegov doprinos su prepoznali i priznali donosioci odluka u Pekingu, i na kraju je 1982. dobio i “svoju stolicu” u Nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine.

Napustivši vojsku u času njene masovne razgradnje, Ren je 1987. postao koosnivač Huaveija, radeći iz svog stana u Šenženu kao uvoznik telekomunikacijskih sklopki – uređaja koji povezuju telefonske pozive i to iz – Hong Konga. Kompanija je počela da proizvodi i prodaje proizvode širom ruralnih oblasti duž obale i estuara Biserne reke, a potom proširivši svoj posao i  na gradove matične provincije Guangdong.

Iz Huaveja dodaju još i to da kineska vlada nikada nije imala udela (u ovoj kompaniji), iako je analiza WSJ-a  utvrdila da je godinama imala koristi od državne finansijske pomoći u iznosu od više desetina milijardi dolara. Huavej takođe tvrdi i da nikada nije primio ili imao bilo kakav „poseban tretman“ od strane države.

Kako je Huavej prekoračio domen domaćih telekomunikacijskih ugovora, tako je započeo i svoje poslovanje u inostranstvu: otvorio je svoju prvu inostranu filijalu u Rusiji, da bi se kasnije proširio na zapadnu Evropu. Njegovi su se prihodi tokom prve polovine 1990-ih iz godine u godinu udvostručavali.

Pokušaji Huaveija da uđu na tržište Sjedinjenih Država početkom 2000-ih su privukli pažnju zvaničnika u Vašingtonu. Jedan od zamenika g. Rena, Ken Hu je 2011. napisao otvoreno pismo u kojem je pozivao američke istražne organe da sprovedu istragu o „sumnjivim radnjama Huaveija“, ne bi li tako ova kompanija razrešila dugogodišnju zabrinutost američkih zvaničnika da je Huavej, korišćenjem svoje telekom-opreme, obezbeđivao i pristup špijunskoj mreži kineske vlade. Američki Komitet za obaveštajne delatnosti je prihvatio ovu ponudu Huaveja, koji je na dobrovoljnoj bazi obezbedio pristup američkoj istrazi  – da bi naredne (2012.) godine objavio izveštaj na 52 stranice u kome je upozoravao da se Huaveju i njegovom glavnom kineskom rivalu “ne može do kraja verovati da nisu pod uticajem Pekinga”. Od tada se ova kompanija uglavnom nalazi na „dugom štapu“ od strane iz Sjedinjenih Država.

Huavej je tokom narednih nekoliko godina prerastao u globalno dominirajućeg proizvođača telekom opreme – uprkos američkom stavu – a pozicija Vašingtona uperena protiv te kompanije se i naknadno učvrstila. Do 2019. godine, Ren se fokusirao na suprostavljanje sve intenzivnijem američkom napadu.

Ren Žengfej  je, u cilju što bolje defanzivne reakcije, sastavio listu osoba koje čine unutrašnji krug članova odbora Huaveja za stratešku koordinaciju. Među njima je i Ketrin Čen (Catherine Chen), Huaveijeva šefica za odnose s javnošću; Song Liuping, zadužen za pravna pitanja poslovanja, i Liang Hua, dugogodišnji izvršni direktor Huaveija koji ima i titulu predsednika upravnog odbora, i koji upravlja finansijama kompanije u odsustvu gđe Meng.

Song Liuping, Huaveijev direktor za pravna pitanja (levo), spada u Renov unutrašnji krug saradnika (Hector Retamal / AFP / Getty)

Ketrin Čen je u memorandumu na 14 stranica od oktobra 2019. iznela dalju kompanijsku strategiju, koju je saopštio Ren Žengfej. U ovom dopisu, čiji sadržaj ranije nije objavljen, predstavljen je ‘trokraki plan’ uzvratnih mera: 1. angažovanje stranih medija, 2. borba na pravnom frontu, i 3. ulaganje u tehnologiju.

Prema beleškama gospođe Čen, g. Ren je strategiju javnog angažmana kompanije opisao kao “Kampanju Žele-zeke“, trudeći se da nastupa isključivo dobrodušno, i imajući „meki“ (Marshmellow) pristup prema svakom pokušaju napada i optužbi. Huavej je želeo da preokrene javne sumnje u kompaniju „šarmiranjem“ i udovoljavanjem medijima 8po svaku cenu), pa je ovaj „softi“ pristup primenjivao na sve napade, optužbe i uvrede. Strategijom je upravljao g. Ren, koji do tog trenutka jedva da je ikada davao intervjue stranim medijima ili govorio na globalnoj medijskoj sceni.

„Ne guramo prejako, mada (ovakav meki pristup) i dalje čine naše poruke lepšim“, bio je opis strategije koji je dala gđa Čen. Ona je dodala da je „Ren ukazao pravi put za nas, a to je da usvojimo zapadnjački način razmišljanja za rešavanje problema sa kojima se susrećemo na zapadnom tržištu.”

Ren je u zadnje vreme dao na desetine intervjua, često se smejući i preuzimajući na sebe pozornost svetske javnosti i „svetla reflektora“ na način koji za njegove saradnike predstavljao pravo iznenađenje.

Jedan kasniji dopis je citirao Rena, u kojem je opisivao pobedu kompanije pošto je uspela da uveri Britaniju da Kini dozvoli gradnju 5G mreže „što ravno uspehu Staljingradske bitke, prekretnice koja je promenila globalnu sliku sveta“.

Huaveijeva kontra-ofanziva je marta 2019. ušla u novu fazu. Ren Žengfej je duže vremena upozoravao da bi Huavej trebalo da odloži vreme za poslovanje, i još malo popričeka na rešavanje postojećih problema sa SAD, ali mu je napokon „dosadilo da američki zvaničnici budu jedini glas koji se čuje u sobi“. Kompanija je, stoga, odlučila da podnese tužbu, stavljajući na iskušenje Američki odbrambeni ukaz, kojim su federalne agencije SAD odvraćale potencijalne američke ugovarače od kupovine opreme i proizvoda kompanije Huavej.

U cilju najave ove tužbe, Huavej je organizovao konferenciju za štampu u Šenženu. Nasmejani kompanijski rukovodioci u odelima su pozirali pred stotinama novinara, govoreći o zakonskoj odredbi Sjedinjenih Država koja se zove „Akt prisvajanja-konfiskacije i ukidanja građanskih prava“, a zapravo, po pravnicima koji brane ovu telekomunikacionu kompaniju, neustavno delovanje primenjeno na Huavej, koje je ovakvim američkim zakonodavstvom osuđen kao entitet koji je počinio krivično delo.

Na konferenciji za novinare nije bilo navedeno niti pak do kraja jasno da li su se članovi vašingtonske filijale ove kompanije usprotivili Huavejevoj tužbi ili su je podržali. U e-poruci gospođi Čen, pre nego što je podneta, nazvali su tajming „velikom greškom“ koja će označiti zastoj u naporima za saradnjom s američkim zvaničnicima. “Pokretanje sudskog postupka protiv zakonskih odredbi druge zemlje će verovatno ohladiti ili u potpunosti eliminisati bilo kakvu spremnost američkih vladinih agencija da sarađuju sa Huaveijem”, napisali su rukovodioci američke filijale Huaveja.

Ren je rekao da nema internog neslaganja oko odluke po pitanju tužbe On je još rekao i da je ona neophodna i nuždom iznuđena protivmera usled američkog nemilosrdnog napada na Huavej.

Kompanija je 5. decembra 2019.  podnela drugu tužbu u Sjedinjenim Državama, ovaj put optužujući američku Saveznu komisiju za komunikacije da krši sopstvena zakonska prava koja bi trebalo da imaju američki građani, a zbog odluke kojom je kupcima iz ruralnih područja zabranjeno da koriste subvencije za kupovinu Huavejeve opreme. Teksaški sudija je odbacio prvu tužbu, dok drugi postupak čeka pred apelacionim sudom u Nju Orleansu.

“Činjenica je da smo bili prisiljeni da progovorimo, i da ustanemo i branimo svoju poziciju”, rekao je g. Ren u jednom intervjuu. „Amerika nam maše štapom pa nakon udarca sleva ne možemo naprosto čekati da naredni usledi zdesna.“

Ren veruje da se njegov agresivniji pristup pokazao uspešnim – a prema nekim procenama je u pravu. Huavej nastavlja da sklapa nove ugovore o izgradnji 5G mreža, kojih ima više od devedeset. Čak i sada, dok se Britanija još uvek koleba, druge evropske zemlje poput Nemačke su najavile da planiraju da uđu u posao sa Huaveijem, a kineske diplomate su pripretile da će smanjiti uvoz iz nekih zemalja koje ovoj kompaniji zabranjuju pristup njihovom telekom tržištu.

„SAD je moćna zemlja i ima moćnu upravljačku strukturu, tako da ljudi uglavnom veruju onome što im kažu (u američkim medijima)“, rekao je g. Ren. „Kako vreme prolazi, sve više i više činjenica izlazi na videlo, a boja neba se menja iz crne u tamno sivu, u neku svetliju i neutralniju sivu – i nadamo se, uskoro, u jedan svetliji ton.“

Huavej je prošle godine kupio velike količine američke tehnologije uprkos tome što je na „crnoj listi“ – neki od dobavljača koji su osigurali licence od službenika Ministarstva trgovine, poput MicrosoftCorp-a i drugih, naime, preko formalno-pravne tehnikalije odnosno “rupe u zakonu” kojom se od zabrane izuzimaju one američke komponente proizvedene u međunarodnim (offshore) vodama – naloživši ogromno povećanje kineskih troškova u buduća istraživanja i razvoj (R&D), ne bi li na taj način popunila praznine u svom lancu snabdevanja.

Ipak, izbijaju i neki novi požari. Tužioci s februara ove godine proširili postojeću optužnicu protiv Huaveija, i u nju uključili navode o krađi tehnologije i reketiranju – optužbi koja se tradicionalno koristi za progon osoba i entiteta koji pripadaju organizovanom kriminalu. Zvaničnici Trampove administracije otkrili su planove o ograničavanju pristupa Huaveju tajvanskom proizvođaču svojih čipova, dovodeći u pitanje sposobnost ove kineske kompanije da nabavi napredne procesore i otvori vrata prema njenim rivalima – kao što je to, recimo, švedska kompanija Ericsson AB. prošle sedmice je najveći kanadski telekom operater izjavio da se za isporuku 5G opreme ipak okreće Eriksonu, sporazumom koji će umanjiti zavisnost Kanade od Huaveija.

Ren je 2013. rekao rukovodiocima novozelandskog telekom operatera i izglednom kupcu Huavej tehnologije da bi želeo da se, po povlačenju sa funkcije, nastani u ovoj pacifičkoj ostrvskoj zemlji i u njoj otvori – kafe bar. Sada se ova ideja o penzionisanju čini dalekom – rekao je on u jednom prošlogodišnjem intervjuu, i da ju je odložio kako bi se pre svega fokusirao na krizu u Huaveju.

Ren, ipak, ima razloga za optimizam. Eksplozija u radu na daljinu povećava potražnju za mrežnim uslugama ove kompanije. Potražnja za laptopovima, tabletima i drugim uređajima Huaveja naglo raste, rekao je on. Huavej je donirao sanitetski materijal područjima teško pogođenim koronom – „zaradivši“, u znak zahvalnosti, neobičan tvit od njujorškog guvernera Endrjua Kuoma. Kada pandemija jednom bude okončana, Ren kaže „da ćemo onda, zapravo, imati brigu da možda nećemo biti u stanju da proizvedemo dovoljno [telekom] opreme kako bismo udovoljili tim potrebama“.

Iako se neće obavezati za naslednika, niti ga proglašavati, Ren je ove godine drastično umanjio svoje javne nastupe. Pandemija je onemogućila prijem narudžbina kupaca i posetilaca iz inostranstva, a Ren je već imao nekoliko direktnih sastanaka licem u lice. Nakon kratkog razgovora sa istoričarem Juvalom Noom Hararijem (Yuval Noah Harari) na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu prošlog januara, Ren je ostao u Šenženu, s entuzijazmom održavajući ohrabrujuće, poletne rezgovore s onima koji su bili na prvim linijama fronta protiv pandemije, međusobno komunicirajući preko softvera za video-konferencije.

Renov govor na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu januara 2020 (Thierry Falise / LightRocket / Getty Images)

On je nedavno podstakao osoblje svoje kompanije da promovišu video-snimak članova šangajskog baleta koji vežbaju Labudovo jezero dok na sceni nose hirurške maske. Na zvaničnom Tviter nalogu, kompanije Huavej, on se dotakao „duha preživljavanja“ koji postoji među plesačima.

Dok se naša kompanija penje naviše, ja ću postepeno odstupati zbog svog fizičkog stanja, i neću biti u mogućnosti da se penjem dalje sa kompanijom“, rekao je Ren. „Sada znamo gde su naše neuralgične tačke i gde bi trebalo da se poboljšamo.“

 

WSJ

 

U prolazu:

Back to the future: are drive-in theaters the future of safe cinema trips?

What Is Social Distancing? Here Are 10 Ways To Keep The Coronavirus Away

Social Distancing 101 For COVID-19 Coronavirus: Here Are The Dos And Don’ts

Life after lockdown: How has coronavirus changed the movie industry as we know it?

Keeping your distance to stay safe

N.Y.C. Reopens 100 Days After First Virus Case

How to Practice Social Distancing

France vows ‘zero tolerance’ of police racism after wave of protests

Ethical algorithm design should guide technology regulation

Artificial Intelligence and Emerging Technology Initiative

Sony World Photography Awards 2020 winners announced

Brookings Institution: Policy 2020

Kina: i dalje “najveća globalna fabrika”

Usled aktuelne američko-kineske trgovinske “bitke carinskim nametima”, neki proizvođači žele da napuste Kinu i zamene je za Vijetnam. Ipak, uprkos svojim nastojanjima, smatraju da je to za sada neizvodljivo, donosi Wall Street Journal.

SCMP

Globalne kompanije užurbano traže alternativna uporišta, samo da bi naknadno shvatile kako se čak i tako obećavajuće zemlje poput Vijetnama ne uklapaju u ideju zamene Kine za neku drugu azijsku destinaciju.

Usled zategnutih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, koji su eskalirali u prilično neprijatan trgovinski okršaj, trebalo bi da dođe trenutak da nastupi – Vijetnam. Ipak, umesto toga, postaje sve je jasnije da će proći godine – ako ikada i dođe taj trenutak – pre no što ova zemlja jugoistočne Azije postane potpuno operativna da odmeni jedan deo kineskih biznisa. To važi i za druge „pretendente“ u funkciji proizvodnih destinacija u „prvom komšiluku“, koje bi spremno odmenile Kinu u ulozi „najveće svetske fabrike“.

Specijalizovani lanci snabdevanja zbog kojih je Kina postala proizvodna snaga za pametne telefone ili, recimo – aluminijumske merdevine, usisivače i trpezarijske stolove – nigde se nisu tako razvili kao u Vijetnamu. Fabrike sa bezbednosnim sertifikatima usmerenim na SAD i kapitalno intenzivne mašine nije tako lako pronaći.

A Vijetnam, čiji broj stanovnika nije ni desetina kineskog već ima problema sa radnom snagom, dok svetski proizvođači žure da svoju prodaju postave u toj zemlji, ne bi li tako izbegli američke „ratne“ tarife.

“Početak (savremene) kineske proizvodnje ima 15-godišnji istorijat – šta god poželite, neko će vam to napraviti”, rekao je Ving Šu, operativni direktor Omnidex grupe, koja se u sklopu pensilvanijske korporacije Meklenehen bavi proizvodnjom velikih industrijskih pumpi.

Omnideks je nešto od svoje proizvodnje pomerio u Vijetnam, ali se ispostavilo da su, za više od 80 delova za jednu pumpu koja se koristi u rudarstvu, vijetnamske fabrike uspele da otpočnu rad na samo 20 komponenti, jer se kalupi moraju stvoriti ispočetka, od nule.

 „Ne možete tek tako da izmestite posao u Vijetnam i očekujete da ćete tamo pronaći ono što tražite“, rekla je.

Poslovni lideri kažu da se pripremaju za dugu borbu začetu između dve najveće svetske ekonomije. Malo je kompanija koje odista planiraju da uopšte napuste Kinu, premda one koje su snažno grupisale proizvodnju u zemlji hitno žele da je diverzifikuju (tj. da jedan deo ipak izmeste iz Kine u neku obližnju zemlju).

Neke kompanije premeštaju delove svojih proizvodnih linija u zemlje jugoistočne Azije ili negde drugde, a nastavljaju da proizvode u Kini za kinesko i tržište van Sjedinjenih Država, strategiju koju nazivaju „Kina + 1“. Drugi igrači sa ugovorenim ogromnim narudžbinama nadaju se da će nagnati svoje kineske dobavljače da izmeste svoje poslovne operacije iz Kine u Vijetnam.

Kao rezultat toga, tvrde rukovodioci kompanije, počinje da se oblikuje jedan novi globalni proizvodni pejzaž. Proizvodnja koja napušta Kinu postaje sve prisutnija među zemljama u razvoju, dok mali deo nje kreće ka SAD „na krilima“ automatizacije. Sveže prekomponovan redosled lanca snabdevanja verovatno će unekoliko umanjiti „Kinesku izvoznu pitu“, mada će taj udeo još uvek biti značajan.

Stvaranje novih industrijskih klastera neće se dogoditi preko noći. Vijetnam nudi jeftinu radnu snagu, ali njegovih 100 miliona stanovnika je malo u poređenju sa 1,3 milijarde žitelja Kine, a njegovi putevi i luke već su „zapušeni“ trenutnim brodskim saobraćajem. Indija ima radnu snagu ali joj nedostaju viši nivoi određenih veština, dok je regulativa za inostrane proizvođače relativno restriktivna.

„Pitanje koje svi postavljaju je: „Pa, kuda da odemo? “Rekao je Gijang Le, strateški analitičar konsultantske firme Control Risks sa sedištem u Singapuru. “Odgovor nije očigledan.”

GoPro Inc, proizvođač kamera sa sedištem u Kaliforniji premešta većinu svoje američke proizvodnje u Gvadalaharu u Meksiku, zadržavajući svoje poslovanje u Kini za druga tržišta. Universal Electronics Inc., sa sedištem u Arizoni koja se bavi proizvodnjom kućnih „pametnih tehnologija“, ima novog partnera na Filipinima a takođe proširuje poslovanje na Monterej (onaj u Meksiku, a ne Kaliforniji).

Techtronic Industries Co. Ltd. iz Hong Konga, firma koja proizvodi Huver usisivače, postaviće svoje novo postrojenje u Vijetnam, uz dodavanje kapaciteta svojim operacijama u Misisipiju. Ova kompanija je saopštila da će jedan deo proizvodnje zadržati u Kini još najmanje deceniju.

Kineski model tokom poslednjih 20 godina uspevao je iz razloga što su dobavljači bili bliski jedni drugima, čineći proizvodnju bržom, jeftinijom i efikasnijom. Sada, kako operacije postaju sve fragmentarnije tj. usitnjenije, izbija pretnja od povećanja troškova proizvodnje, produžavanja rokova isporuke i izloženosti kompanija višestrukim poreskim režimima, uz pitanje o radnim uslovima za zaposlene.

Kompanije počinju da se fokusiraju na zamršena pravila koja regulišu koliko proizvoda treba da se proizvede u nekoj zemlji, recimo u Vijetnamu, da bi se taj artikl smatrao „proizvedenim u Vijetnamu“, rekao je Villi Ših (Willy C. Shih), ekonomista specijalizovan za proizvodnu oblast sa Harvardske poslovne škole. “Era benignog trgovinskog okruženja je okončana”, rekao je Ših.

WSJ

Ovaj je potres bio ona prilika koju je Vijetnam čekao. Intenzivna proizvodnja patika i džempera je ovde premeštena pre nekoliko godina, kao odgovor na skok kineskih zarada. Južnokorejski gigant Samsung Electronics Co. je uložio milijarde dolara u svoje vijetnamske pogone. Hanoj je željan daljeg širenja elektronske i inženjerske industrije koja je visoko u lancu vrednosti (to jest, sa visokom profitnom marginom).

Industrijski parkovi su preplavljeni onima koji su u potrazi za „zgodnom“ proizvodnom lokacijom. BW Industrial Development, uz podršku američke privatne kompanije Warburg Pincus je prošle godine ​​započeo izgradnju „fabrika za iznajmljivanje“ – rezervacije za ove proizvodne prostore urađene su do decembra. Šef marketinga Majkl Čen rekao je da neki od trenutnih „stanara“ to jest zakupaca žure, i to veoma: od trenutka posete lokaciji pa do potpisivanja ugovora prođe tek nedelju dana.

Vijetnamska firma Hanel PT, koja proizvodi elektroniku za protivpožarne alarme i senzore kretanja, kaže da pregovara o svom dosad najvećem postignutom sporazumu, u vrednosti koja iznosi polovinu njegovih trenutnih ugovora. Ovaj 20-godišnji proizvođač računa na to da će velike japanske kompanije postati njegovi klijenti, rekao je direktor Tran Thu Trang, ali su američke firme tek nedavno stupile u kontakt s njim.

WSJ

Seditex Co., sa sedištem u Ho Ši Minu, koji povezuje strane firme sa lokalnim fabrikama, počeo je da prima 20 zahteva nedeljno nakon što su cene povećane prošlog septembra, u odnosu na 20 mesečno. Strane kompanije su želele da više saznaju o izradi različitih proizvoda, uključujući ruksake, klješta, Bluetooth zvučnike, navlake za čamce, točkiće za kofere i plakare za odeću.

Osnivač Frank Vossen rekao je da se kompanije koje su navikle da posluju u Kini teško prilagođavaju na Vijetnam. „U Vijetnamu nema gotovih rešenja, i to je trenutno stanje stvari“, rekao je on.

Radnike je već teško naći. Lokalni vijetnamski izvoznik cevi i creva preplavljen je narudžbinama za proizvode koji podležu američkim tarifama, ali uspeo je da zaposli tek trideset od 100 radnika koji su mu potrebni. Japanski proizvođač nameštaja marke Muji rekao je da od januara ima kašnjenje u proizvodnji – usled nestašice radne snage.

Jotaro Kanamori, menadžer za planiranje tokijske firme Generation Pass Co. Ltd., rekao je da ta firma sada iznajmljuje fabriku umesto da se oslanja na rad pod ugovorom. On se trudi da svojim vijetnamskim dobavljačima objasni zašto donja strana ploče od stola mora biti isto tako dobro napravljena kao i gornja.

WSJ

Proizvodni pomak prema Vijetnamu traje već duže vremena. Sredinom devedesetih godina prošlog veka počela je prodaja obuće iz vijetnamskih fabrika kao što je Nike Inc. Kako su minimalne zarade u Kini rasle, sve se više narudžbina za odeću, igračke i obuću premeštalo na jeftinije destinacije – one u Bangladešu, Mjanmaru i Vijetnamu.

Japanska multinacionalna kompanija Canon Inc je 2012. počela da pravi štampače u severnom Vijetnamu. Ali, lanci snabdevanja za proizvode poput štampača i foto-aparata su ogromni, i stoga je teško nanovo ih stvoriti ni iz čega. Od Kanonove mreže koju je činilo 175 dobavljača u Vijetnamu, samo njih 20 su lokalne kompanije, rekao je viši menadžer Dao Thi Thu Huyen. Uglavnom proizvode plastične komponente i ambalažu.

Skoro sve elektronske komponente dolaze iz Japana, Kine i Tajvana, rekla je ona.

Tempo kojim su kompanije selile svoje proizvodne linije iz Kine u Vijetnam počeo je da dobija na ubrzanju prošle godine, pošto su rukovodioci koji su odmeravali potencijal zemlje odlučili da se povuku.

Kristofer Deveroz (Christopher Devereux) je početkom 2000-tih osnovao kompaniju nazvanu ChinaSavvy, koja je preuzimala narudžbine zapadnih firmi za složene metalne proizvode, radeći i sa fabrikama u Kini kako bi ih pripremili za ono što se nekada zvalo „tipovanjem na kineske (niske) cene“. Krajem 2018. godine, nakon što su Sjedinjene Države uvele tarife, njegovi klijenti su počeli da postavljaju pitanja: Koliko brzo možete da se iselite iz Kine (u Vijetnam)?

WSJ

Deveroz je pregledao desetine fabrika u Vijetnamu – ponekad bi posetio i šest pogona u jednom danu – a onda je preoblikovao tj rebrendirao svoju kompaniju „Omnidex“ kako bi istakao svoj globalni profil.

Premeštanje proizvodnje svojih rudarskih pumpi iz Kine u Vijetnam iziskuje od pensilvanijske korporacije McLanahan još neke poteze. Pumpe se sastoje od preko osamdeset delova, koji se moraju precizno izliti kako ne bi došlo do curenja usled loših livova. Deveroz je prvi testirao vode praveći sitne delove u fabrikama u blizini Ho Ši Mina. Čak ni to nije bilo lako, rekao je menadžer ove kompanije u Vijetnamu, Truong Khac Long.

DuPont-ova boja u prahu za plastifikaciju metala bila je krupan zalogaj. U Vijetnamu nije postojalo toliko kvalifikovanih radionica koje bi se mogle angažovati, a one koje proizvode za domaće tržište nisu uvek imale stručnjake za kontrolu kvaliteta. Stoga su inženjeri iz Kine morali da neprekidno putuju do Vijetnama i natrag: u Vijetnamu su morali da kontrolišu dobavljače, koji su pravili uzorke iznova i iznova – ne bi li postigli identičan kvalitet i osobine.

Rukovodioci su odlučili da se proizvodnja većih delova ne može pomerati. Stoga bi se ova pumpa proizvodila u dve zemlje, pa bi proizvođač bio u nemogućnosti da u potpunosti izbegne tarife.

Do proleća 2019. godine, Peter Zhao, koji je bio zadužen za proizvodnju artikala za kompaniju ECM Industries sa sedištem u Viskonsinu, je još i gajio nekakvu nadu – sve do ovog proleća – ali sada ne gaji ikakve iluzije da će se trgovinski rat završiti u skorije vreme. Zato se okrenuo Guglu, kako bi potražio agente u jugoistočnoj Aziji, a onda i kontaktirao posrednika iz Vijetnama, angažovanog za kompaniju Seditex.

WSJ

Zhao ih je uputio na vijetnamsku fabriku s iskustvom u izradi multimetara, koji mere napon, a koji se trenutno proizvode u Kini. Agenti Seditexa su pregledali njihove nabavne mreže, ali nisu uspeli da izaberu jednu koja bi im odgovarala. Najbolje se tu snašla firma pod nazivom Viettronics, specijalizovana za proizvodnju televizora i drugih kućnih uređaja.

U njihovoj kancelariji, ekspert za istraživanje i razvoj u Viettronicsu demontirao je multimetar za uzorke koje je Peter Zhao poslao. Njegov zaključak je bio sledeći: Kompanija bi mogla pronaći lokalne dobavljače za plastična kućišta i kablove instrumenata, mogla bi i da sastavlja multimetre u svojoj fabrici – međutim, neke od ključnih komponenti, poput integrisanog kola, trebalo bi i dalje uvoziti (iz Kine).

Za njega je to bio problem. Bio je naviknut da u Kini kupuje/nabavlja gotovo sve, otkad se proizvodnja multimetara pre desetak godina preselila tamo sa Tajvana. Vremenom su kineske fabrike kreirale sopstveni model, podešenu i prilagođenu verziju, koja se oslanjala na kapacitete njihovih dobro razvijenih mreža za snabdevanje.

Zhao se nije bavio rešavanjem dizajnerskih pitanja ili pronalaženjem komponenti, već se fokusirao isključivo na gotov proizvod i konačnu cenu. Intenzivno je komunicirao s glavnim dobavljačem mada ne i sa dobavljačima na nižim nivoima, održavajući nekako ovu ne previše izglednu operaciju.

Wikipedia

Po njegovim rečima, da bi proizvodnju preselio u Vijetnam, moraće da od nule razvije prekogranični lanac snabdevanja, da identifikuje fabrike u Kini za one komponente koje Vijetnamci ne mogu da prave, uz pregovore i usaglašavanja o standardima kvaliteta, kompatibilnosti i cenama. “Nisam imao ni snage a ni budžeta za takvu varijantu”, rekao je on.

On, međutim, i dalje razmišlja o pronalaženju partnera kako bi se ključne kineske komponente mogle upakovati u finalni proizvod  – u plastične poklopce izrađene u Vijetnamu, uz sklapanje multimetara u vijetnamskoj fabrici. Uprkos najlepšim željama, on izražava brigu da će, ukoliko nešto pođe po zlu, njegovi kineski i vijetnamski dobavljači početi da se međusobno optužuju.

Kina je, osim toga, izuzimajući svoje raspoložive stručne resurse, gotovo 30 puta veća od Vijetnama (9.6 milliona km², dok se Vijetnam prostire na 331, 210km²). Stoga je više nego lako uočiti ko ima prednost u logistici, transportu i širenju sigurne mreže dobavljača.

“Ovo je posao skopčan s rizicima”, rekao je Zhao. “Možda neće sasvim profunkcionisati, a i troškovi bi mogli biti previsoki.”

 

Wall Street Journal

Guglovi telefoni i računari kao „trojanci“ za AI

Fokus velike Guglove hardverske prisutnosti među android telefonima uopšte se ne tiče razvoja hardvera; u pitanju je razvoj veštački inteligentnog „digitalnog pomoćnika“ koji je zadužen za svaki vaš naum kao i nadgledanje svake vaše interakcije.

Asistent je nevidljiv, u smislu dizajnerskog žargona. Sveobuhvatni „savetodavac“ neprestano radi u pozadini, predviđa vaše potrebe, obrađuje vaše zahteve i nudi uredno raspoređene odgovore na vaša pitanja. Nikada ne uočavate da „pod haubom“ ima nekih „zupčanika“ koji u pozadini funkcionišu, samo unosite (ili izgovarate) komandu i čitate (ili slušate) prilagođavajuće reakcije koje vam asistent ispostavlja na ekranu ili preko zvučnika.

Ovo zahteva nešto više od pametnog telefona, što objašnjava gadžete koje je Gugl ubacio na tržište. Ali, kako u Guglu vole da kažu, ovo je tek početak bavljenjem sistemom sa više portala koji uključuje njihove mobilne uređaje tipa Pixel, ali i Amazonov uređaj kao što je Echo. “Da smo pre nekoliko godina, pričali o ovome, bili bismo ubeđeni da će telefon biti interfejs za sve”, kaže Alen Blek, naučni saradnik pri Institutu za jezičke tehnologije Univerziteta Karnegi Melon.

To, međutim, više nije slučaj. Gugl želi svoj nematerijalni interfejs gde god da ste, što zahteva da ga imate svuda – u vašem džepu, u vašem automobilu, u svojoj kuhinji i tako dalje – tako da sama oprema može „naučiti“ sve o vama i pružiti vam osećaj kako je prilagođena isključivo vama (tzv „personalno iskustvo“). Do sada je Google se dosad samo površno bavio uređajima, oslanjajući se uglavnom na kompanije poput Samsunga, HTC-a i Motorole kako bi obezbedio hardver koji pokreće njihov softver.

A veštačka inteligencija će početi da radi za vas tek ukoliko je „utelovite“ u hardver.

U tom smislu, ukoliko Gugl želi da napravi sopstveni nevidljivi AI mejnstrim, on za to mora da proizvede sopstvenu opremu. Dva uređaja su tu od posebne važnosti: Pixel (koji veoma podseća na Eplov iPhone), i Guglov kućni asisten „Home“ koji podseća na Amazonov „Echo“ (i čiji oblik pomalo podseća na Glejdov osveživač vazduha). Ovi portali (Epl, Amazon) su za Gugl Asistenta privlačni, ali se tu ne radi ni o čemu spektakularnom. “Nema ničeg što bi ‘zatreslo Zemlju’ u vezi njih, a telefon je samo parče aluminijuma”, kaže Mark Hang, analitičar u istraživačkoj kompaniji Gartner. “Ono što jeste važno je činjenica da ste u mogućnosti da ih jednostavno upotrebite i da pri tom fnkcioniše besprekorno kao konverzacijski interfejs.”

Uređaji, drugim rečima, postoje samo kao „posuda“ u koju stavljate „ono glavno“. Rik Osterloh, rukovodilac Google-ove grupe za razvoj novih uređaja nagovestio je ovo dok je govorio o Guglovoj odluci da pravi hardver na način da kompanija može “obaviti mnoštvo stvari bez brige o osnovnoj tehnologiji koja je ’pod haubom’ “. U ovom slučaju, “obaviti stvari” znači obezbediti korisniku bogato personalno AI iskustvo – oblast na koju je Google potrošio bolji deo svog postojanja, pripremajući se za ovaj trenutak.

Razmislite o Guglovoj banci podataka, pod nazivom Knowledge Graph, koja je poboljšala rezultate vaše pretrage od 2012. godine. Ovo skladište informacija danas sadrži više od 70 milijardi činjenica. Vaš AI mobilni asistent u Guglovom telefonu može na dodir da pristupi ovom spremištu, a njegov korisnički interfejs (UI) će se poboljšati samo ukoliko bude „gledao“ – i „saznavao“ – kada i kako mu pristupamo mi, ljudi – korisnici.

Ovo objašnjava zašto Google predlaže da njegov „Home“ smestite u svaku prostoriju vašeg doma. “AI ’ će biti maksimalno pripravan i koristan, to jest konstantno ‘ispred vas’ samo ukoliko ga ugradimo u našu opremu (koja je u vašem stanu)”, kaže Džon Men, dizajner sektora za razvoj interakcije korisničkih interfejsa u Artefact-u. “Potrebne su vam pristupne tačke tako da biste veštaćku opremu osećali sveprisutnom i korisnom na svakom vašem koraku.” Danas je vaša primarna pristupna tačka verovatno vaš telefon, a vaš dom je među onim retkim mestima u kojima AI možda nije na vašoj strani. Ako Google bude u stanju da vas ubedi da ‘posejete’ pristupne tačke (zapravo Guglove ’Home’ personalne asistente) svuda oko vas, i tek onda ćemo biti u mogućnosti da vas obučimo kako da pozivate „Home“ asistenta odakle god želite, za šta god želite i kad god želite.

Prestrojavanje korisnika ka interakcijama koje su proizvod vaših namera – koje će Guglov lični pomoćnik gotovo unapred predviđati i usmeravati ka tačno ciljanim korisnim informacijama – jeste ključno za rad veštačke inteligencije. Uzmite ovu tipičnu interakciju Spotify: Otvorite telefon, otvorite Spotify, kliknite na pretragu i otkucajte ono što želite čuti. Ako samo slušate na telefonu, završili ste. Za sve ostalo, trebaće malo više posla. “Ako ne želim da muziku slušam samo na telefonu već da je preusmerim na zvučnike u mojoj dnevnoj sobi, to podrazumeva da ću vam napraviti aplikaciju koja će računati na više koraka koje moram da preduzmem, naime, kako bi aplikacija uspešno otkrivala kontaktne tačke u prostorijama vašeg doma”, kaže Men. Naši dizajneri puno su mozgali kako da aplikacija uspešno mapira ove kontaktne tačke, obezbeđujući vam da dobijate kontrolisane količine informacija po logičnom redosledu. AI je u stanju da sve ovo obrađuje. Hoćete muziku? Jednostavno recite: “Pusti SubRosa.” Što je lakši pristup kućnim asistentima u vašem okruženju – odnosno, što je veći broj AI uređaja u prostorijama – tim više od njih možete zahtevati i zauzvrat dobiti.

Ovde je Guglov model Be Everywhere postao zanimljiv. Što se sa više portala okružite, više će saznanja dobiti i vaš kućni asistent, koji onda može saznati ne samo kako tražite da vam se pomogne, već i gde, i u kom kontekstu. “Ako će vaši budući AI asistenti biti u stanju da vam aktivno i efikasno pronalaze odgovore, onda će to biti prilično revolucionarno”, kaže Hang. Zapravo, Google već razmišlja o tome kako je najbolje interaktivno raditi sa vama u okruženju sa više portala; ako postavite pitanje naglas i više kućnih uređaja čuje vaš zahtev, najbliže „čvorište“ tj „portal“ odosno tačka interakcije će vam dati odgovor.

Lako je zamisliti kako će ova vrsta kontekstualne svesti uneti dodatnu dimenziju veštačkoj inteligenciji vašeg kućnog pomoćnika, čineći ga zaista korisnim. Ovo je od suštinskog značaja za ispunjavanje – ali i nadmašivanje – naših očekivanja kao korisnika. “Mislim da se sada krećemo ka fazi gde ćemo očekivati da u bilo kom trenutku dobijemo audio-odgovor od našeg govornog interfejsa”, kaže Blek. Odluka Google-a da svoj AI utka u mrežu (svojih) uređaja koji zajedno funkcionišu svakako ukazuje na to.

Brian Barrett, Andy Greenberg, Jordan Mcmahon, David Pierce, Margaret Rhodes, Robbie Gonzalez, Elizabeth Stinson, wired.com

Koliko IT giganti plaćaju AI talente?

Gotovo sve velike tehnološke kompanije imaju sopstvene projekte razvoja veštačke inteligencije i spremni su da stručnjacima iz ove oblasti daju višemilionska godišnja primanja ne bi li ih privoleli za sebe.

Start-up kompanije iz Silicijumske doline  oduvek su imale prednost regrutovanja u odnosu na industrijske gigante: iskoristite priliku i mi ćemo vam dati vlasnički udeo, koji bi vas mogao učiniti bogatim ako kompanija uspe.

Trenutna trka u tehnološkim industrijama koje obuhvataju veštačku inteligenciju mogla bi da ovo pitanje prednosti i najboljih olakša – ili će, ako ništa drugo, to olakšati za barem nekoliko potencijalnih zaposlenih koji puno toga znaju o veštačkoj inteligenciji.

Najveće tehnološke kompanije ulažu ogromne svote u razvoj veštačke inteligencije, unovčavajući svoje znanje na šarolike načine – od skeniranja lica na pametnim telefonima i „pričljivih“ gedžeta za kafu do kompjuterizovane zdravstvene zaštite i autonomnih vozila bez ljudske podrške. Budući da su u potrazi za budućnošću, AI ekspertima danas nude plate koje su zapanjujuće čak i u industriji koja se nikada, zapravo, i nije ustezala da zasipa bogatstvom vrhunske informatičke talente.

MIT Review je intervjuisao devet eksperata iz oblasti veštačke inteligencije kao i „dubokog učenja“, sada veoma aktuelne uže discipline unutar AI. Svi su oni, iz razumljivih razloga, tražili da ostanu anonimni. Tipični A.I. stručnjaci – uključujući one koji su sa upravo izašli iz škola sa informatičkim doktoratima pod miškom, ali i one sa nižim obrazovanjem i samo nekoliko godina iskustva, mogu biti plaćeni od $300.000  do pola miliona dolara godišnje ili više – u kešu ili u deonicama firme koja ih angažuje. Ovim stručnjacima, takođe, razne kompanije nude vrtoglave cifre samo kako bi prešli pod njihovo okrilje.

Poznata imena na polju veštačke inteligencije primaju nadoknadu kroz plate ili kompanijske akcije koje iznose jednocifrenu ili dvocifrenu brojku u milionima dolara u periodu od četiri ili pet godina. U određenom trenutku, ovi ugovori se obnavljaju ili se pregovara o novom ugovoru, što veoma podseća na način na koji profesionalni sportisti potpisuju svoje ugovore.

Na samom vrhu su rukovodioci sa iskustvom, koji i sami upravljaju A.I. projektima. Gugl je prošle godine podneo sudsku tužbu protiv svog dugogodišnjeg zaposlenika, Entonija Levandovskog (Anthony Levandowski), doskorašnjeg šefa Guglovog AI odeljenja za razvoj autonomne vožnje. Levandovski je 2007. započeo svoju karijeru u Guglu, i tokom deset godina (sve do 2017.) ukupno zaradio 120 miliona dolara, pre nego što se prošle godine pridružio Uber-u, tako što je ova firma preuzela veoma izgledni start-up čiji je on bio koosnivač. Ovaj slučaj privukao je obe kompanije u sudsku arenu na okršaj u kojem je ulog više nego dragocena intelektualna svojina Levandovskog, za koju obe firme smatraju da polažu prava.

Plate informatičara a pre svega talentovanih poznavalaca veštačke inteligencije toliko vrtoglavo rastu da postoji šala po kojoj je tehnološkoj industriji, da bi privukla vrhunske stručnjake, potreban budžet koji NFL i sponzori daju najvećim zvezdama američkog ragbija. “Ovo će olakšati stvari”, rekao je Kristofer Fernandez, jedan od Majkrosoftovih menadžera za zapošljavanje novih kadrova. “I to umnogome.”

Nekoliko je „katalizatora“ tj razloga koji su doprineli naglom ubrzavanju trenda udeljivanja astronomskih plata nadarenim informatičarima. Auto-industrija se sa Silicijumskom dolinom već neko vreme nadmeće za iste stručnjake, koji im mogu pomoći u izgradnji autonomno navodećih vozila. Velike tehnološke kompanije kao što su Facebook i Google takođe imaju puno novca za bacanje na probleme čije rešenje i ključ, kako misle, leži u razvoju veštačke inteligencije, poput izgradnje digitalnih asistenata za pametne telefone i kućne uređaje, kao i otkrivanje neprimerenih i uvredljivih sadržaja.

Od svega, ipak, najviše nedostaju novi talenti, a velike kompanije pokušavaju da ih uvrste u svoje redove onoliko koliko je to za sada moguće. Rešavanje teških A.I. problema nije isto što i pravljenje mobilne aplikacije koja je „hit sezone“. Po podacima jedne nezavisne montrealske AI laboratorije („Element AI“), danas u celom svetu nema ni 10.000 ljudi koji poseduju veštine potrebne za suočavanje s komplikovanim AI istraživanjima.

“Svedoci smo epohe u kojoj razvoj AI ne mora biti nužno dobar i po društvo, ali takvo je racionalno ponašanje ovih kompanija”, rekao je Endrju Mur, dekan računarstva na Univerzitetu Karnegi Melon (Carnegie Mellon), koji je nekada radio u Guglu. “Svako od njih grozničavo i sa strepnjom nastoji da za sebe obezbedi tu malu grupu ljudi koja je u stanju da radi na ovoj tehnologiji“.

Troškovi akvizicije A.I. laboratorije „DeepMind“, koju je Gugl 2014. kupio za 650 miliona dolara i pritom zaposlio oko 50 ljudi, dobro ilustruje o čemu je ovde reč. Prema raspoloživim podacima, “troškovi osoblja” ove britanske laboratorije, čiji je broj narastao na 400 zaposlenih, iznosio je u 2016. godini 138 miliona dolara. To znači da je svaki zaposleni u proseku dobio 345.000 dolara.

“Teško je nadmetati se sa gigantima, pogotovo ako spadate u manje kompanije”, rekla je Džesika Kataneo, izvršna regruterka firme CyberCoders, koja se bavi regrutacijom informatičkih talenata.

Najnaprednija istraživanja veštačke inteligencije bazirana su na skupu matematičkih tehnika koje se zovu duboke neuronske mreže. Ove mreže su matematički algoritmi koji su u stanju da, analizom podataka, sami odrede svoje zadatke. Tragajući za obrascima u milionima slika pasa, na primer, neuronska mreža može naučiti da prepozna određenog psa. Ova matematička ideja datira iz pedesetih godina prošlog veka, ali je sve do pre pet-šest godina tavorila na marginama kako industrije tako i akademskih rasprava.

Do 2013. godine Google, Facebook i još nekoliko kompanija zapošljavali su relativno mali broj istraživača specijalizovanih za ove tehnike. Neuronske mreže sada pomažu pri prepoznavanju lica na fotografijama postavljenim na Fejsbuku, identifikuju komande koje naložimo uređajima zvanim „digitalni asistenti“, i koji se već nalaze u našim dnevnim sobama (kao što je, recimo, Amazon Echo), a trenutno u riltajmu prevode strane jezike na Majkrosoftovom telefonskom servisu Skajp.

Koristeći se istim matematičkim tehnikama, istraživači unapređuju autonomna vozila i razvijaju bolničke usluge koje mogu identifikovati bolesti tokom procesa skeniranja, a tu su i malopre pomenuti digitalni pomoćnici koji ne samo što prepoznaju izgovorene reči već ih i shvataju; tu su i automatizovani sistemi za trgovanje akcijama, kao i roboti koji pokreću objekte koje nikada ranije nisu videli.

Sa tako malo dostupnih stručnjaka u oblasti veštačke inteligencije, velike tehnološke kompanije zapošljavaju najbolje i najsjajnije akademske građane. U tom procesu, oni na raspolaganju imaju ograničen broj profesora sposobnih da svoje studente podučavaju tajnama ovakvih tehnologija.

Kompanija Uber angažovala je 40 stručnjaka iz revolucionarnog A.I. programa univerziteta Carnegie Mellon iz 2015, kako bi ih zaposlila na projektu autonomno navodećih vozila. Tokom poslednjih nekoliko godina, četiri najpoznatija univerzitetska A.I. istraživača napustilo je amfiteatre, sale za predavanja i svoje profesure na Univerzitetu Stenford. Na Univerzitetu u Vašingtonu, šest od 20 profesora za veštačku inteligenciju sada je na odsustvu ili delimičnom odsustvu jer je angažovano za spoljne kompanije.

“Prisutno je ogromno usisavanje akademskih profesora, koje IT industrija prosto posrče”, kaže Oren Ecioni, koji odsustvuje s mesta profesora na Univerzitetu u Vašingtonu kako bi nadgledao „Allen“, neprofitni institut za veštačku inteligenciju.

Neki profesori pronalaze način za pravljenje kompromisa. Luk Zetlmojer (Luke Zettlemoyer) sa Univerziteta u Vašingtonu odbio je poziciju u laboratoriji u Sijetlu, za koju mu je Google nudio platu trostruko veću od dosadašnje (oko 180.000 dolara, prema izvorima dostupnim javnosti). Umesto toga, izabrao je mesto u Institutu Allen, položaj koji mu omogućava da nastavi s podučavanjem mladih informatičara.

“U Americi je brojno nastavno osoblje koje postupa na sličan način, razdvajajući vreme na ono koje provede u  komercijalnoj industriji i ono tokom kojeg predaje u okviru akademske zajednice”, rekao je Zetlmojer. “Nije za poređenje koliko su plate veće u industriji, pa profesori nemaju drugog razloga da ostanu na univerzitetu osim ukoliko zaista brinu o tome da budu deo akademske zajednice, unutar koje će moći da svoje znanje prenesu novim generacijama.”

U pokušaju da privuku nove A.I. inženjere, kompanije poput Gugla i Fejsbuka sačinile su nastavne programe sa ciljem da postojeće zaposlene podučavaju “dubokom učenju” i srodnim tehnikama. I neprofitne organizacije kao što su Fast.ai ili Deeplearning.ai, čiji je osnivač bivši profesor Stenforda koji je pomogao pri stvaranju laboratorije Google Brain, nude onlajn kurseve dubokog učenja.

Osnovni koncepti dubokog učenja nisu teški za razumevanje, i zahtevaju tek nešto malo više od srednjoškolske matematike. Pa ipak, zaista osvojiti ovu struku zahteva više značajnijih matematičkih i intuitivnih talenata koje neki zovu “mračnom umetnošću” (dark art). Potrebno je, uz to, i posebno znanje za polja kao što su autonomno navodeća vozila, robotika i zdravstvena zaštita.

Kako bi održale korak, manje kompanije traže talente na neobičnim mestima. Neki angažuju fizičare i astronome koji imaju neophodne matematičke veštine. Neke druge američke start-up kompanije tragaju za talentima u Aziji, Istočnoj Evropi i drugim mestima na kojima su plate daleko manje nego u Sjedinjenim Državama – pa je, samim tim, lakše da za svoju firmu pridobiju nekog briljantnog Kazahtanca nego „momka iz komšiluka“, koji je poreklom iz Kalifornije.

“Ne mogu se takmičiti sa Guglom, a i ne želim”, rekao je Kris Nikolson, izvršni direktor i koosnivač startup kompanije Skymind iz San Franciska koji je za sebe pridobio AI inženjere iz osam zemalja. “Tako da nudim vrlo primamljive plate stručnjacima doskora angažovanim u zemljama u kojima je inženjerski talenat finansijski potcenjen.”

Ali, i giganti u IT industriji rade to isto. Google, Facebook, Microsoft i drugi otvorili su A.I. laboratorije u Torontu i Montrealu, gde se se obavlja većina istraživanja koja nisu na teritoriji Sjedinjenih Država. Google, takođe, zapošljava i talente u Kini, gde je Microsoft već dugo prisutan.

Stoga i nije iznenađujuće što mnogi smatraju kako se nedostatak talenata iz ovih informatičkih oblasti neće ublažiti još dugi niz godina.

“Naravno, potražnja prevazilazi ponudu, i taj se sled stvari u dogledno vreme neće promeniti” kaže Jošua Bengio (Yoshua Bengio), profesor na Univerzitetu u Montrealu i istaknuti istraživač na polju veštačke inteligencije. “Potrebno je mnogo godina da biste diplomce pretvorili u doktore iz ovih naučnih oblasti.”

 

New York Times

 

“Iaora, Tahiti…”

…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)

U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali “Google efektom“, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, “veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Monzo, izgledna budućnost bankarstva

Bankovni račun samo na pametnom telefonu izvanredno je brzo izgradio gotovo kultni status među mlađim generacijama.

Ovih dana, pre tačno deset godina, hiljade ljudi sjatilo se ispred britanske banke Northern Rock ne bi nekako iz nje izvukli svoj novac. Ova je banka 2008. nacionalizovana a deceniju kasnije, to jest baš ovih dana, u redovima stoji 25.000 ljudi kako bi svoj stavilo novac u ovu “banku” – zapravo mobilnu aplikaciju – koja je, kako izgleda, zadobila gotovo kultni status među mladima.

Svako ko ne poseduje pametni telefon (pa čak i većina onih sa „samo“ jednim mobilnim uređajem) – ili svi oni stariji od 40 godina – verovatno neće ni biti svesni fenomena Monzo. Takvo je neopisivo uzbuđenje koje mlade generacije odraslih ljudi imaju u vezi ovog novog bankovnog računa (upravo tako: mladi ljudi – uzbuđeni zbog bankovnog računa) da se doslovce plaše da čak i da pristupe svetu (bilo kakvog!) bankarstva.

Oko 400.000 njih je već to učinilo, srećno ispovrtevši depozit od 100 funti, a ne uzimajući popust od 100 funti koje druge banke izdaju novim kupcima, dok dodatnih 25 000 čeka da uđe na vrata. U međuvremenu, 32-godišnjak koji ovu banku vodi, Tom Blomfield, predviđa sigurnih milijardu klijenata u roku od narednih pet godina, jer Monzo ili neka slična banka nalik njoj postaje “kontrolni centar” za sve vaše finansijske aranžmane: od ušteda do potrošnje, od kontrole tekućih računa do plaćanja komunalnih usluga. I da, Blomfild je rekao milijardu klijenata, a ne milion, kao i da očekuje da njegov model postane u sektoru finansija ono što su u svojim oblastima postigli jedan Gugl il Fejsbuk.

Iznureni svojim finansijskim „poduhvatima“ sumnjive lucidnosti, od prvog trenutka kada se Monzo lansirao (dobio je svoju punu bankarsku licencu tek u aprilu) ljudi su neretko reagovali u stilu “pa šta”. Još jedna „izazovna“ banka. Još jedan onlajn provajder. Još jedan igrač baziran na mobilnim aplikacijama. Izgleda da je Monzo uhvatio Zeitgeist, i da sada jaše na talasu trenutnog raspoloženja među klijentima širom sveta.

S obzirom na to, Monzo ima ograničenu izazovnost, naročito protiv igrača kao što su Nationwide ili First Direct. Nema naknade za podešavanja ili korišćenje, a troškovi za transfere novca u inostranstvu su – nula. takođe nema filijala niti hipoteke ili štednih računa – samo prepaid MasterCard.

Ali, Tom Blomfield tvrdi da za ljude koji svoje živote provode na svojim pametnim telefonima ova opcija predstavlja daleko više od konvencionalne banke. “Mnogo je emotivnije. Mnogo mladih ljudi oseća uznemirenost i stres zbog novca. Izgubili su uvid u svoju potrošnju, uz određena plaćanja koja traju tri ili četiri dana da bi se pojavila na konačnom stanju računa, tako da često prevazilaze dozvoljeno prekoračenje minusa. Ono što Monzo radi je automatsko budžetiranje umesto vas. Ono vam govori koliko trošite, recimo, na hranu. Stvarno je lako slati i primati novac – tako da je, ako vas je četvorica u restoranu, moguće da odmah izdvojite vaš račun.

“Preći ćemo na kompanije za energente ili električnu energiju – imaćemo pametni softver koji optimizuje vašu potrošnju. Nekako znaš da bi trebalo da se prebaciš ovde i tamo i nekako iznađeš najbolju stvar, ali – život stoji na putu. Sa Monzom automatski prelazimo na najbolji dil. Mi, na primer, nemamo u ponudi naše štedne račune – samo ćemo staviti [vaš novac] na najbolji lični štedni račun ili na štednju, za vas.” Iz Monza poručuju da će koristiti nova pravila otvorenog bankarstva, koja će delovati kao centar, čvorište za sve vaše račune. Monzo nema svoje račune, niti kod njega možete staviti uštedu, već on na najbolji način „hendluje“ tj upravlja vašim već postojećim računima i štednjom.

Entuzijazam za ovu ideju je naprosto izvanredan. Jedna 26-godišnjakinja koja se gurala pred Monzom kaže kako ga “svi moji prijatelji imaju. Oni ga obožavaju. Monzo vam odmah, za tren, govori koliko novca smete da potrošite i na čemu ste previše trošili.” Ova devojka savršeno odgovara profilu jednog idealnog korisnika Monza: diplomirala na univerzitetu, zaposlena, radi u Londonu u internet-firmi u kojoj gotovo niko nije preko 40 godina. Ali ona to još nije imala. Ona se, dakle, sasvim uklapa u idealni profil osobe koja će zdušno koristiti usluge ovog novog vida sajber-bankarstva.

Kristofer Tiodoru (Christopher Theodorou, 34), koji živi u severnom Londonu, prijavio se za Monzo u januaru 2017. I on je  veliki poklonik Monza. “Koristim ga već dobrih sedam-osam meseci i stvarno mi se dopada. Od maja sam, u suštini,  počeo da realizujem sva svoja svakodnevna plaćanja koristeći Monzo. “Krisu se izuzetno dopada način na koji aplikacija omogućava da čuvate i koristite tabove vezane za potrošnju novca, kao i činjenicu da, čim je novac skinut s vaše kartice, na vaš mobilni uređaj odmah stiže odmah obaveštenje o toj transakciji.

Ali , Monzo je u julu prijavio gubitke od gotovo 7 miliona funti. Blomfield neusiljeno i neformalno priznaje da će sigurno proći kroz još mnogo muka pre no što počne da pravi profit. Monzo, trenutno najveći hit mobilnog bankarstva, mogao bi se srušiti kao kula od karata i nestati poput nebrojeno drugih tehnoloških startap firmi. Ili će, kao što je to nekada pošlo za rukom Guglu, dograbiti jedan lavovski, neprocenjivi deo finansijskog kolača budućnosti.

Ili, možda, zaista prisustvujemo rađanju nove vrste bankarstva.

Patrik Kolinson, Gardijan

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)

Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Ne dozvolite fejsbuku da vas unizi

Evo i zvanične vesti: Naučnici su analizirali podatke, potvrdivši ono što smo već znali u našim srcima. Društveni mediji čine da se osećamo bedno i uniženo. Za Njujork tajms piše ekonomista Set Stivens-Davidovic, autor knjige “Everybody Lies: Big Data, New Data, and What the Internet Can Tell Us About Who We Really Are”.

Svi smo mi nejasno svesni kako je nemoguće da su “svi ostali” iz kruga naših “prijatelja sa fejsa” uspešni, bogati, privlačni, opušteni i da iz njih isijavaju radost i intelektualna superirornost. Pa ipak, i pored tog saznanja, ne možemo se odupreti sili koja nas tera da poredimo svoj unutarnji život sa onim koji, barem na fejsbuku, vode naši FB prijatelji.

Koliko je stvarni svet drukčiji od onog kojeg gledamo u virtuelnom kosmosu – na društvenim medijima? U stvarnom svetu, nedeljni magazin National Enquirer svake godine proda gotovo tri puta više primeraka od mesečnika The Atlantic. Na fejsbuku, Atlantik je 45 puta popularniji.

Amerikanci troše oko šest puta više svog vremena perući posuđe nego igrajući golf. Postoji, međutim, gotovo dvostruko više tvitova koji nas izveštavaju da “upravo igramo golf”, nego onih koji nas obaveštavaju da “upravo peremo posuđe”.

Hotel Circus Circus, koji spada u jeftinije, i luksuzni Hotel Bellagio, oba u Las Vegasu, godišnje primaju otprilike isti broj gostiju. Bellagio, međutim, na fejsbuku ima oko tri puta više lajkova i komentara.

Pretraga onlajn statusa vaših “prijatelja” ima za ishod neke neobične obrte. Kompanija koja Zakerbergu prikuplja podatke o realnom broju vozila koje vlasnici FB imaju u svom posedu došla je do zabavnih rezultata (Fejsbuk, takođe, skuplja i podatke o automobilima povezanim sa FB korisnicima, koji postavljaju njihove fotografije ili ih lajkuju).

Šanse da vlasnici luksuznih automobila poput BMW-a ili Mercedesa objave na fejsu fotografiju svog vozila su dva i po puta veće nego što to učine vlasnici “običnih” marki i modela.

U Sjedinjenim Američkim Državama, želja da se prikaže i preuveliča sopstveno bogatstvo već je odavno opšti društveni fenomen. Šanse da će belci, Amerikanci azijskog porekla, Afroamerikanci i “čikanosi” (tj. Hispanoamerikanci) okačiti na svoj profil luksuzni model u svom posedu dva su do tri puta veće nego kada bi posedovali neki sasvim običan automobil.

Ali, različiti ljudi na različitim mestima mogu imati različite pojmove o tome šta je to na fejsu “kul” a šta je neprijatno. Uzmimo, recimo, muzičke ukuse. Prema podacima sajta Spotify iz 2014. godine, ono što zapravo slušaju kako muškarci tako i žene sugeriše da oba pola imaju slične ukuse; 29 od 40 muzičara ili grupa koje slušaju žene najčešće su zastupljeni i među muškarcima.

Na Facebooku, međutim, izgleda kao da muškarci potcenjuju svoju zainteresovanost za ženske umetnike. Na primer, na sajtu Spotify, Keti Peri je 10. po redu najslušanija umetnica među muškarcima, prednjačeći po slušanosti ispred Boba Marlija, Kanje Vesta, Kendrika Lamara i Viz Kalife. Međutim, potpuno je fascinantno da ovi muški izvođači imaju više muških lajkova na fejsbuku.

Sveopšti pritisak kako bismo se prikazivali na određeni, po okolinu što prihvatljiviji način može imati dalekosežnije posledice nego što je tek naša deformisana predstava o tome šta je to što drugi “na fejsu” vole da slušaju.

Oboleli od raznih bolesti sve više koriste društvene medije za povezivanje sa drugima, kao i za podizanje svesti o tim bolestima. Ali, ukoliko se dogodi da je takva osoba u kritičnom ili teškom stanju, ili je u terminalnoj fazi, tada su daleko manje šanse da će njihovi “prijatelji” iz fb ekosistema želeti da se javno povežu s njom.

Sindrom iritabilnog creva (IBS) i migrene zastupljeni su u relativno istom obimu, a svako od ovih oboljenja utiče na oko 10 odsto američke populacije. Pa ipak, grupe za podršku onima koji pate od migrene su dva i po puta veće nego što ih imaju oboleli id IBS-a.

Iako poprima različite forme, nijedan od ovih tipova ponašanja nije tako nov i nepoznat. Prijatelji su oduvek voleli da se jedni drugima prikazuju u što boljem svetlu. Čovek je od svog postanka oduvek imao problem kako da u životu pronađe makar kakvo zrno utehe: jedan od načina je da se podseti kako i ostali, poput njega, možda-verovatno-po svoj prilici ne poseduju baš sve to, kao što na društvenim mrežama tvrde i prikazuju drugima.

Razmislimo na tren o izjavi tako rado citiranoj među članovima društava anonimnih alkoholičara: “Ono što leži u vama ne poredite sa spoljnim utiskom koji ostavljaju drugi”. Naravno da je ovaj savet teško slediti. Jer, mi, zapravo, nikada i ne vidimo kakav je ko iznutra, u svojoj duši.

Pisac ovih redaka, ekonomista Set Stivens-Davidovic je, zapravo, “poslednjih pet godina svog života proveo zavirujući u čovekovu unutrašnjost. Proučavao sam smisao objedinjenih podataka, pokušavajući da artikulišem šta nam sve o ljudskoj prirodi kazuju statistički podaci nastali Google pretragom. Sami pred ekranom, u anonimnosti, ljudi imaju tendenciju da Guglu ‘kažu’ stvari koje ne otkrivaju u društvenim medijima; oni će mu, čak, ‘reći’ stvari koje ne govore nikome drugom. Gugl im nudi ‘digitalni serum istine’. Reči koje kucamo u našim internet-pretraživačima nude veću iskrenost od slika koje nas predstavljaju na Fejsbuku il Instagramu.

Ponekad kontrasti, razlike nastale pri poređenju različitih izvora podataka oduzimaju dah. Uzmimo samo kako žene govore o svojim supruzima na društvenim mrežama.

Na društvenim medijima, najčešći opisi kojima žene završavaju rečenicu “Moj muž je…” jesu “najbolji”, “moj najbolji prijatelj”, “neverovatan”, “najveći” i “tako sladak”. Na Guglu, jedan od najčešćih pet načina za završavanje te fraze je takođe jedan od malopređašnjih prideva: “neverovatan”. Ovo se, dakle, poklapa.

A koja su ostala četiri?  Pa… to su “kreten”, “dosadan”, “gej” i “zao”.

I dok sam za pet godina zurenja u monitor računara doznao nešto o najčudnijim i najmračnijim mislima ljudskih bića – periodu koji većina ljudi na mom mestu ne bi doživela kao preterano lep i dobar – istovremeno sam otkrio da ovakvi neispolirani, sirovi i realistični podaci poseduju nešto iznenađujuće utešno. Prateći ovakvu “poraznu statistiku” kod drugih, osećao sam se sve manje usamljenim u svojoj izloženosti i nesigurnostima, strahovima i nemirima, borbama i željama, piše Stivens-Davidovic.

“Jednom kada bacite pogled na dovoljnu količinu zbirnih podataka s pretraživača, teško je preozbiljno uzeti ulepšanog i doteranog sebe na društvenim medijima. Ili, kako volim da u najkraćem sažmem ono čemu su me podučili Google podaci: Svi smo mi u totalnoj zbrci i haosu.”

Možda niste stručnjak za analizu ovakvih agregatnih podataka koje nam nudi internet. Možda ne znate programski jezik “R” kojim se analiziraju i vizuelizuju podaci sa interneta; a možda ne znate ni da izračunate interval poverenja (confidence interval). I dalje, međutim, možete iskoristiti big datu i “digitalni serum istine” kako biste konačno stavili tačku na zlobu, zavidljivost i ljubomoru – ili ih, barem, uzeti u obzir kada sledeći put budete na društvenim mrežama.

Svaki put kada se osetite nelagodno i loše nakon posete fejsbuku, idite na Gugl i počnite da kucate stvari u polju za pretragu. Guglova funkcija “Autocomplete” će vam reći kakve pretrage prave drugi ljudi. Ukucajte, recimo “Uvek…” i u nastavku ove fraze možete videti sugestije koje izlaze, zasnovane na tuđim pretragama, recimo, “uvek sam umoran”, ili “uvek dobijem proliv”. Ovakvi podaci su u oštroj suprotnosti prema onima koje sami sebi, kao korisnici društvenih medija, serviramo, naime, da tamo na fejsu svi “uvek” deluju kao da se odmaraju na Karibima.

S obzirom da su naši životi sve više okrenuti svetskoj računarskoj mreži, Set Stivens-Davidovic predlaže novu mantru za samopomoć u 21. veku. Umesto izreke“Ono što leži u vama ne poredite sa spoljnim utiskom koji drugi ostavljaju na vas”, evo jedne nastale zahvaljujući surovoj realnosti koju nam pruža Big data: Ne poredite vaše Google pretrage sa tuđim Facebook porukama.

 

Seth Stephens-Davidowitz, www.nytimes. 06.05. 2017