…Italijanska poslovica, ujedno i preporuka: Eleanor Park iz poslovnog dnevnika Wall Street Journal spušta zavesu na 2019. savetom enofilima da za novogodišnju noć ne smetnu s uma stari dobri – špricer.
Verujete da je vino za špricer nekako ispod vašeg nivoa. Okej. „Pa, deluje tako neprivlačno obično. Tako ‘bezbedno’. Tako ‘prigradski’. Tako nemaštovito“, napisao je Krejg Lejn (Craig Lane), glavni barmen i menadžer u lokalu ’Bar Agricole’ u San Francisku, u nedavnoj razmeni e-mailova. “Možda smo takođe apsorbovali neke podsvesne pristranosti iz vremena kada su Bartles & Jaimes u ponudi imali svoje prethodno flaširane vinske špricere.”
Njemu i svoj njegovoj braći i sestrama iza šanka bih imala da dojavim nešto važno: kada je vinska ponuda i „miksologija“ u pitanju – živnite malko i razmrdajte se.
Bar Agricole je bilo mesto za zabavu uz piće dobrodošlice noć uoči svog nedavnog venčanja – i mesto gde je u meni buknuo novi respekt za špricer: belo, presečeno silovitim mlazom soda-vode iz sifona. Kad je prijatelj samouvereno naručio „belo za špricer“, njegovu narudžbinu pratili su i svi oni dovoljno mudri da shvate kako im špricer sutradan neće „pokloniti“ mamurluk – uključujući, definitivno, i mene. Živahni, bezalkoholni ili niskoalkoholni napici na kraju su te večeri nadmašili raznovrsne šarolike koktele u ponudi. “Nije se uživalo u belom za špricer više od 20 godina – sve do mog venčanja – ali je tog dana on zadobio svoj smisao”.
Vino za špricer, naravno ne mora da podražava flaširane stvari „nečije nestale mladosti“, niti da služi kao pokrivka ili maska lošim vinima. Da bi dobio svoj laki, okrepljujući aperitiv, Lejn je ušpricao Selcer u svoje belo s notama sočnog grejpfruta i citrusnog voća. „Dobro spravljen špricer, u pravoj prilici i s pravim vinom, može biti otkrovenje“, rekao je. Usudio bih se i da tvrdim kako nema bolje situacije za njegovu konzumaciju od sezone praznika i posebno novogodišnje noći, kada svi zaigramo „dugu igru“, tražeći piće koje nas neće srušiti već u devet uveče.
U receptu ispod, Lejn zagovara Garciarévalo Casamaro Verdejo, mada će i bilo koje lako belo savršeno odraditi posao. I dok vrhunski koktel program u Baru Agrikol uglavnom od barmena i barmenki zahteva ručno sečene kocke leda (ili „nagrebene“ nožem za led), Lejn je primetio da špricer predstavlja izuzetak: “Ovo je jedan od retkih slučajeva gde mislim da ‘fensi’ nagrebeni ili ručno sečeni led ne bi ovo piće napravilo boljim nego što već jeste.“
U čašu vina koja se – ipak – puni velikodušnom količinom leda, sipajte 5 unci belog vina (150ml), kao što je ’Garciarévalo Casamaro Verdejo’. Prelijte sa dve unce (60ml) gazirane ili soda-vode. Razmera vode i vina u špriceru je, prema ovoj recepturi, 2:5.
Svaka Nova godina je, na neki način, kolektivni rođendan svih nas i “stvarno stvarna stvar”, kada napokon dođe trenutak za predah od “vožnje”.
Želimo vam ugodnu i uspešnu, a pre svega zdravu, bezbednu i vedru 2020.
Na osnovu studije iz 2013. godine, koju je uradio portal “Vinski pregled” , tipični potrošač uvoznog vina u Kini je muškarac između 30 i 39 godina koji živi u Šangaju i pripada srednjoj ili višim klasama, a zarađuje više od 10 000 renminbija mesečno (1.300 evra). On je neko ko voli da otkriva i konzumira nove varijante vina, naročito crvenih, uglavnom zbog njegovih pozitivnih zdravstvenih aspekata (u veoma umerenom obimu konzumacije). Obično bi za bocu bio spreman da izdvoji između 100 i 300 RMB (10 do 35 evra).
Profili potrošnje vrlo se razlikuju prema starosnom profilu konzumenata. Sledeće starosno segmentiranje potrošača vina u Kini pružiće ideju proizvođačima vina o njihovom ciljnom tržištu.
∗ ∗ ∗
Mladi između 20 i 30 godina ne ustručavaju se da otkrivaju nove proizvode. To su vrste vina koje nude „opojnost“ odnosno opijenost koju obezbeđuje sadržaj alkohola u vinima, a pritom se konzumiraju u svečanim, neformalnim ili prijateljskim prilikama, uz „usku“ budžetsku marginu od 60 do 100 RMB po boci (7 do 12 evra);
Kineski potrošači uzrasta od 30 do 45 godina imaju veću kupovnu moć i radije redovno konzumiraju crno vino, uključujući i restorane odnosno posetioce ugostiteljskih objekata;
Potrošači stariji od 45 godina uglavnom su poznavaoci i ljubitelji vina. Vino konzumiraju uglavnom radi prestiža i imidža koji iz njega proističu. Oni iz ove kategorije ne ustručavaju se da za jednu bocu izdvoje pravo malo bogatstvo. Prosečni budžet za vina koja se konzumiraju kod kuće je 179 RMB (21 evro) po boci/ Off Trade (prodavnice vina), i 219 RMB (26 evra) po boci / On-Trade (CHR). Ovaj prosečni iznos može u velikoj meri biti „izuvijan“ cenama vina iz starijih berbi i, nekako već po tradiciji, biti znatno zastupljen u posebnim prilikama – ili tokom poslovnih susreta za trpezom.
Izveštaj koji je Wine Intelligence dao u svom odeljku China Portraits 2019 identifikovao je različite grupe potrošača, sa zanimljivim karakteristikama koje odražavaju profile već viđene na razvijenim tržištima vina. U prvi plan je izbilo nekoliko potrošačkih profila:
Vinski konzumenti tipa „Gutljaj zdravlja“ pripadaju onoj vrsti kupaca koji ga piju zbog njegovih lekovitih svojstava.
U grupu neformalnih ljubitelja tipa „Mainstream Casuals“ spadaju oni vinski sladokusci koji ga konzumiraju iz jedne „opuštenije perspektive“, usvojivši jednu ležerniju kulturu ispijanja.
U grupu „Tradicionalista u potrazi za prestižom” spadaju oni koji su doskora pili uglavnom ’crnjak’ a koji njegovu visoku cenu izjednačavaju sa kvalitetom, dok se, potom – u svojoj „renoviranoj“ formi“ – taj sloj kupaca sada više izjednačava sa „Angažovanim istraživačima“, novootkrivenim profilom u osvrtu koji je Wine Intelligence napravio u odeljku „China Portraits“ za 2019. godinu; ovo je sloj konzumenata koji i dalje izdvaja značajne sume po boci, mada se češće odlučuje na istraživanje i voli da proba vina koja ne spadaju u tradicionalne kategorije.
Potrošači vina tipa „U potrazi za statusom“ jesu oni koji ovaj napitak konzumiraju kako bi pokazali svoj društveni status, i stoga troše više novca po boci vina kako bi „pojačali“ impresije o tom statusu (neki su iz ove grupe malopre pomenuti „Angažovani tragači za prestižom“ koji pokušavaju da „doskoče“ jedan stepenik iznad, do statusnog sloja).
„Novajlije u visokom društvu“ piju različita vina u raznim intervalima iz želje za eksperimentisanjem, što im pomaže da pronađu vina koja im se najviše dopadaju (a i kao tema tokom prigodnih okupljanja).
U „Povremene skromnije slučajeve“ spadaju oni koji retko kad piju, odnosno „samo kada je cena ‘prava’ “.
Što se tiče kriterijuma kupovine, poreklo i cena vina su glavna osnova. Štaviše, u zavisnosti od konsultantskih firmi, razmotreni kriterijumi se zasnivaju na imenu, brendu, nalepnici i obliku boce. Po značaju, najpoznatije sorte vina za potrošače su, pre svega, 1. Kaberne sovinjon i 2. Pino Noar, a slede ih 3. Merlo i 4. Širaz, dok je peto mesto tržišne popularnosti zauzeo Šardone.
Na margini predstavljenih profila, zanimljivo je primetiti još jedno potpuno špekulativno ponašanje u kupovini, naime, ono koje se odnosi samo na grand cru vina (ona iz najbolje, prve berbe). Veb lokaciju Liv-exa, sada smeštenu u Londonu su pre nekoliko godina stvorila dva bankara iz Hong Konga. Klasifikacija odličnih vina predstavljena je berzanskim indeksima. Kada neki ugledni eno-kritičar dobro oceni neko vino, kineski potrošači masovno ulažu u njih, što tim vinima brzo povećava cene. Ovo je tržište visokog rizika čije cene veoma brzo variraju.
Sever-Jug: Različite navike konzumiranja vina u različitim regionima Kine
Uprkos brojnim specifičnostima potrošnje vina u različitim regionima, Kina je i dalje – opšte uzev – izdašan i zainteresovan potrošač vina koji kupuje s entuzijazmom. Vino se najčešće konzumira u velikim gradovima smeštenim u severnom delu zemlje (predvođenog Pekingom), istočnom primorskom (Šangaj) i južnom (Kanton, Hong Kong) regionu Kine. Ove oblasti i tržišta su u kontrastu sa drugim oblastima, manjim gradovima i zapadom Kine, gde se ulažu napori za uspostavljanjem tržišta.
U Pekingu, potrošnja među srednjom klasom doskora da gotovo nije ni postojala. To je zato što su zvaničnici i vojska nekada bili jedini koji su navikli da vino kupuju i konzumiraju.
Kanton i Šangaj su karakteristično ekonomičniji i imaju veliku zajednicu iseljenika. Oni su mesto savremenih mega-gradova u kojima pojedinci iz srednje klase redovno konzumiraju vino. Klima je u tim regionima zimi mnogo toplija, ali, isto tako, i „neodrživa“ tokom leta, sa temperaturama blizu 40°C. Region je, shodno tome, zainteresovaniji za konzumiranje belih i svežih voćnih vina. Tržište vinima u ovim regionima i dalje raste. Pića poput Armanjaka (Armagnac) su, recimo, cenjenija na kineskom jugu.
Kako privući kineskog potrošača
Primer: Rebrendiranje vina iz Bordoa za kinesko tržište
Kao vinar ili prodavac, vi ujedno utičete i na to koji biste „marketinški miks“ predložili kako biste se prilagodili kineskom tržištu. Studija koju je sprovela SOPEXA mogla bi biti od velike pomoći. Prema tom istraživanju, oblik boce je bio ključni element: Boce koje su po obliku bordoškog tipa, po mogućnosti, moraju imati veoma visoko ili visoko „rame“, dok boce šampanjca svojom formom treba da su sinonim prestiža i kvaliteta, i potrošači ih veoma cene (šampanjske boce su bez oštrog „ramena“ i blago izdužene, ujedno i prve vinske boce u istoriji jer su ih staklari najlakše izlivali, za razliku od bordoških boca koja imaju „rame“. Oblik boce nam govori da je dizajnirana tako da uhvati vinski sediment u svoja „ramena“ prilikom sipanja vina u čašu, ili je dizajn išao u tom smeru kako bi omogućio lakše skladištenje boce u horizontalnom položaju).
Što se tiče etikete, preporučljivo je da budu jednostavne, tradicionalnog dizajna, moraju jasno da pokazuju poreklo, znakove kvaliteta (AOC) i sve primljene nagrade. Kinezi cene tipografiju u kaligrafskom stilu sa crvenim i pozlaćenim profilima. Bordoška vina su tačan primer takvog označavanja. (Ilustruje grafičku obradu koju je SOPEXA napravila za domen Bordoa). Neki proizvođači odlučuju da im se brend prevede na kineski jezik kako bi bio privlačniji, ali to, međutim, nije i garancija uspeha. Iz regulatorne perspektive, etikete se u svakom slučaju moraju prevesti na kineski jezik.
Nadalje, imajući u vidu da je kultura poklanjanja među Kinezima i te kako ukorenjena, poželjno je ozbiljno razmotriti ambalažu. Element za razmatranje je drvena ambalaža za gajbe, posebno vrhunskih brendova. Takođe je pametno uzeti u obzir da kineski potrošači cene slatkoću, ali ne podržavaju gorčinu (tanine) u vinima. Zato je pametno pretpostaviti u trgovini pre svega voćna crvena vina. Crvena vina proizvedena termičkom obradom izgledaju savršeno prilagođena kineskom ciljnom tržištu. Primer vina koje obuhvata ovaj senzorni profil je crveno vino „Tarani“, koje se u Kini najviše prodaje u lancu prodavnica Casal.
Da biste saznali više o azijskim ukusima i bukeima, pogledajte knjigu Dženi Čo Li „Azijsko nepce“ (Jeannie Cho Lee, „Asian Palate“, veb-lokacija autora: asianpalate.com) koja sadrži informacije o tome kako odabrati vino na osnovu ukusa azijske kuhinje: slatko, kiselo, slano, gorko i umami. A možda će vas zanimati i čitanje o tome kako u Kini zaštititi svoj vinski brend od lažnih vina (uključujući i vaš).
Koja su uvozna vina najprodavanija?
S više od 80% tržišnog udela, kineska domaća vina su vodeća u prodaji ove zemlje. Velike grupe kao što su Changyu i Great Wall-COFCO prodaju više od 30 miliona boca iz svoje prve berbe, koja se plasira na tržištu po ceni od oko 60 RMB (sedam evra). Što se tiče uvezenih vina, Privredna komora Francuske u Kini (CCIFC) je sprovela istraživanje na uvoznicima i distributerima, obezbedivši podatke o top pet najprodavanijih uvezenih vina.
Najboljih pet uvoznih vina u Kini
1: Roche Mazet – Castel Group (IGP Pays d’Oc). Ovo vino plasirano je u preko sedam miliona boca i imalo je ogroman uspeh na kineskom tržištu. Uvozi ga kompanija C&D, koja je posedovala monopol na delu tržišta koji je imala država i državne službe.
2: Legend R – Baron de Rothschild (AOP Bordeaux). Ovaj cuvée plasiran je u preko pet miliona boca a uvozi ga isključivo kompanija ASC Fine Vines. Saga, kao i Sheep-Cadet, pripadaju brendovima koji su takođe veoma zastupljeni na kineskom tržištu. Nakon ulaska ovih kupaža na kinesko tržište s likom Barona de Rotšilda na etiketi, usledile su oštre kazne zbog prodaje Castle Lafitte Rothschild. Kompanija Baron de Rothschild SA je 2007. godine uzela 10% udela u prihodima distributerskog lanca Torres China.
3: Torres – Sangre de Torro (Španija). Ova grupa prodala je prošle godine oko šest miliona boca svog ikoničkog crvenog vina. Torres je u Kini već dugi niz godina i u potpunosti kontroliše distribuciju preko filijale Torres China, stvorene 1997. Ova grupa je, takođe, u posedu prodajnog lanca „Everwines“ u svim većim gradovima zemlje.
4: Rawson Retreat – Penfolds – Cabernet Sauvignon (Australija). Nakon efikasne kampanje reklamiranja na nacionalnom i regionalnom nivou, australijska grupa nedavno je postigla veliki uspeh u Kini sa više od tri miliona boca njenog Kabernea. Pomalo je čudno što australijski Penfolds, baš kao i Jacob’s Creek, imaju prodaju i zaradu kroz upotrebu modela bordoških vina i ne izlažu svoj Širaz, koji je vodeća australijska sorta.
5: Jacob’s Creek – Merlot (Australija). Među referencama dostupnim na kineskom tržištu (Merlot, Cabernet Sauvignon, Cabernet-Shiraz), ovaj australijski merlo je na prvom mestu, sa nešto više od dva miliona prodatih boca.
Nakon jučerašnjeg posta o bezbednosnim rizicima (i pitanja na tu temu koja su stigla u inbox), jedini odgovor na njih je: “hocus-focus”: Nedostatak pažnje čest je slučaj (lični primer nije naodmet). Za neupućene i pre svega neusredsređene, poenta je u bezbednosnim rizicima koje (svi mi)obični građani osećamo kada je u pitanju cyber bezbednost (tema br.1 u epohi koja nam je nagovestila dokle idu sredstva masovne prismotre). “Zavere” su, pretpostavljamo, jedino intrigantne i zabavne onima koji su skloni takvom modelu razmišljanja – pa se na njemu i stalno zadržavaju.
Ne manje važno, na ovom mestu, već izvestan broj godina, izlazi poneki “web-roto-triler” sličnog “špijunskog” tipa i na sličnu temu. Za neupućene, naravno, i informacija da što se upućenosti u temu tiče – ne dobacujemo dalje od tog teksta… a koga nešto više, dublje i detaljnije interesuje – tu je “čika Google” pa će vam javiti, kao što je i nama…
Nakon “bezbednosne” priče o privatnosti i “čerupanju” podataka od strane država i korporacija, evo jednog bezbednog posta – o vinima… (za neupućene u spektar tema na ovom mestu). Neka od njih, nažalost, retko ko da će ikada videti u radnji, a kamoli probati. Priču i fotografije donosi portal Bloomberg.
Pred kraj svake godine, a uoči naredne, dođe i trenutak za rekapitulacije, osvrte i ocene onoga što nam je donela (ili odnela). Liste su raznovrsne: bezbrojne muzičke, književne, filmske, sportske, finansijske. A tu su i enološke, osvrti na to šta je tokom 2019. neko dobro popio “s kraja na kraj sveta”. Na Blumbergovoj ovogodišnjoj listi prisutna su vina iz Francuske, Nemačke i – šampanjac iz Japana.
Vinska kritičarka Elin Mekoj (Elin McCoy) je ove godine probala više od četiri hiljade vina (!), a njena omiljena kreću se od već legendarnih berbi (koje su dostigle vrhunac) do nepoznatih, mahom regionalnih „malih“ sorti iz regiona koje se piju uglavnom „na lokalu“ a sa kojima se nikada ranije nije susrela (uz napomenu da retko šta može oraspoložiti kao enološki opisi vinskog bukea, koji su književni žanr za sebe: “Raskošno zlatne boje, zavodljive arome meda i čaja Earl Grey, začinjenih aromom kajsije, i dovoljno kiselkasto prijatnog ukusa kao kontrast neverovatnoj slatkoći”, ili, recimo, “duboki, suptilni, mineralni ukus, uz intenzivne arome zemlje i belog cveća”. Naravno, verovali ili ne – ovakva vrsta “poezije” za nekog ima i te kakvog smisla, naročito među poznavaocima i vinskim poklonicima.
∗ ∗ ∗
Pregled mog najupečatljivijeg iskustva s vinom zahteva dva sata listanja kroz beleške o ovogodišnjim degustacijama.
Nikad nije lako odabrati moju godišnju listu 10 najboljih od najboljih, a posebno je bila naporna 2019. Probala sam više od 4.000 crvenih, belih i penušavih, iz vinogorja koja su „poletela“ i izdvojila se od ostalih – kao što su to bila vina u Japanu.
Ove godine je zaista obeležilo mnoštvo iznenađujućih buteljki – i to od nekih novih sorti grožđa, iz novih regiona, pa čak i zemalja. Neka nova zadovoljstva sam ove godine našla i u ponovo otkrivenim „klasicima“, uključujući kabernee iz kalifornijskih vinarija koji slave 40. i 50. godišnjicu. Stare berbe finog Bordoa susretale su se sa sjajnim uzorcima vina u buradima iz 2018. godine, i predvidljivo neverovatnom prvom (nezvaničnom) degustacijom jedne burgundske zvezde na NoMad-u, čuvenog Domaine de la Romanee-Conti’s.
Sva su me zadivila, ali vina koja mi najviše ostaju u sećanju jesu ona čiji su me buke, ukus i priča inspirisali da vina gledam u novom svetlu.
Mojih 10 istaknutih kreće se u rasponu od legendarnog bordoa, preko kvalitetnog šampanjca iz Japana i sasvim vanvremenog kabernea iz Nape, do jednog od najboljih – i najređih – slatkih vina koje sam ikad probala. Sva odražavaju ono što je novo i važno u današnjem svetu vina, kao i svetske trendove među vinarima.
(Odnosi se na 10 najboljih vina 2019. iz Francuske, Nemačke i Japana. Izvor: prodavci)
2015 Domaines Lupier La Dama ($42)
Svoj ovogodišnji „vinski bingo“ pronašla sam na njujorškom vinskom sajmu New York Matter of Taste kojeg su organizovali Robertparker.com i sada njegov jedini vlasnik, Mišlenov vodič. Elisa Ucar sa svojim suprugom je u vinogorju španske regije Navara, na obroncima Pirineja, spravila ovaj baršunasto lagani crveni grenaš (garnacha). Ovaj par je objedinio 27 sitnih parcela stare organske loze za svoja dva kuvea (kupažna vina od najboljih sorti iz prve berbe), od kojih jedan ima snagu, čistoću, kao i živost svežeg bobičastog voća i opojne arome ljubičice i bilja. A sada pravo pitanje: zašto je grenaš toliko potcenjen?
2014 Grace Blanc de Blancs Extra Brut ($ 65, 700 jena u Japanu, 540 evra)
Tokom posete japanskom vinskom regionu Jamanaši sam probala svoje iznenađenje godine: ovaj impresivni penušac spravljen je tradicionalnom metodom i recepturom po kojoj se dobija svaki šampanjac. Iako je to područje poznato po domaćem grožđu koshu, ovaj je u potpunosti nalik šardoneu. Sveže pečeni brioš i citrusne arome, uz nežne mineralno-zemljane ukuse, podseća na finog proizvođača šampanjca. Probala sam ga u društvu vlasnika, Šigekazua Misave (Shigekazu Misava) i njegove ćerke-vinarke, Ajane na njihovom imanju u Akenou.
2011 Tement Sudsteiermark Sauvignon Blanc Ried Zieregg GSTK ($71)
Nisam bila upoznata sa vinima iz Štajermarka, austrijskog dinamičnog vinskog regiona na granici sa Slovenijom, pa je moj boravak na Njujorškoj master-klasi od 18 vrhunskih vina bila otkriće. Ovaj sovinjon blan zagasito žute boje, sa puno zemljanog karaktera i „vulkanskim“ tonovima, predstavlja najbolji izdanak prve berbe (GSTK) u vinarskoj hijerarhiji regiona – i dokaz je da su boce najboljeg austrijskog sovinjona u samom svetskom vrhu.
2017 Kistlerov šardone “Kistler Vineyards” (oko 160 dolara, još nije u prodaji)
Po osnivanju vinarije u Sonomi, Kistlerov šardone je danas prerastao u pravi mali kult. Uživala sam u berbi 2017. (svih 11 varijeteta šardonea koje ovaj vinograd ima!), u društvu vinara Džejsona Kesnera, malo uoči groznih požara koji su zadesili ovaj vinarski kraj. Probajući ih, otkriju se i njihove različite “ličnosti” i osobenosti. Ovaj, sa prvog Kistlerovog imanja u okrugu Mona Mauntin, očarao me svojim dubokim, suptilnim, mineralnim ukusom i intenzivnim aromama zemlje i belog cveća. Kada je o kvalitetu reč, najbolji kalifornijski šardonei, već po tradiciji, zaista mogu biti rivali francuskim belim burguncima.
2011 Joseph Drouhin Montrachet Marquis de Laguiche ($700)
Svaki zaljubljenik u Burgonju i burgundac zna šta je Montraše – Mont Everest među šardoneima. Poznata porodica Druan od 1947. godine proizvodi svoje grand cru vino od loze ponikle u vinogradima Marquis de Laguiche. Dosad nisam imala prilike da probam klasičnu berbu iz 2011. godine, a ova boca me nije razočarala. Arome pečenog badema i slatka od limuna, bogata tekstura i moćna aroma bili su savršeni sa žutorepom tunjevinom i fuagraom (guščjom džigericom) u njujorškom Le Bernardinu.
(Odnosi se na 10 najboljih vina 2019. iz Francuske, Nemačke i Japana. Izvor: prodavci)
2012 Georges Laval Les Longues Violes Champagne ($740)
Vinska godina u državi Njujork je obeležena raskošnim degustacijama, a „La Fete du Champagne“ je oduvek bila prilika da se probaju sjajni mehurići najboljih proizvođača. Ove godine su me zaveli uzbudljivi, neverovatno čisti kuvei Žorža Lavala, jednog malog proizvođača i uzgajivača sa samo 2,5 hektara sertifikovane organske loze. Živopisan, intenzivan, kremast, složen i sofisticiran, ovaj prirodni šampanjac pripada prvoj berbi iz potpuno novog, jedinstvenog vinograda; vino je kupaž nastao od pinoa noar i pinoa monje (pinot meunier).
2016 Masseto ($790)
Šansa da uporedim pet berbi bogatog toskanskog merloa, u Italiji poznatog kao Petrus, sa vinarom Akselom Hajncom bila je prilika koja se nije smela propustiti. Nakon prve degustacije Masetina u njujorškom restoranu Per Se, novom (jeftinijem ili, bolje rečeno, manje skupom) drugom vinskom super-proizvođaču „Masseto“, pozabavili smo se berbama grand vin-a, jednog od italijanskih prepoznatljivih brendova. Bila sam raspeta i u nedoumici između čiste, živahne berbe iz 2010. i mirisne, raskošne 2016., i konačno sam dala prednost ovom drugom; „modernom klasiku“.
2011 Egon Muller Scharzhofberger Riesling Trockenbeerenauslese (oko 8.500 USD za bocu od 750 ml)
Raskošno zlatne boje, zavodljive arome meda i čaja Earl Grey, začinjenih aromom kajsije, i dovoljno kiselkasto prijatnog ukusa kao kontrast neverovatnoj slatkoći: To je moj utisak nakon što sam probala ovo retko slatko vino iz Mozela, nemačke vinske regije, i od ručno ubranih zrna. Pitala sam za druge berbe. Nema problema: Egon Miler mi je doneo magnum bocu svog rizlinga, otvorene tokom svečanog ručka sa Primum Familiae Vini, grupom od 12 vodećih evropskih vinskih porodica, koje su sve donele podjednako sjajna vina. Zašto ljudi ne piju više slatkih vina?
Chateau Lafite Rothschild iz 1959. godine (nedavna aukcijska cena: 24.000 do 27.000 dolara po boci)
Večera u privatnoj trpezariji zamka uz mramorno poprsje osnivača Džejmsa Rotšilda bilo je posebno iskustvo. U sećanje mi se još više urezao trenutak kada je otvorena jedna od boca vina nastalog od grožđa iz berbe legendarne 1959. godine – bio je to najfiniji Lafit koji sam ikad probala. Osećala sam miris kedra, mente, tartufa i duvana koji su se pretvorili u zadivljujuću mešavinu. Dodajte tome njegove duboke slojeve ukusa i svilenkasto bogatu teksturu. Ovo savršeno zrelo vino stiglo je pravo iz podruma Lafite, podsećanje na to koliko je za proizvodnju dobrih vina važno poreklo.
1979 Smith-Madrone Cabernet Sauvignon (još nije u prodaji- neprocenjivo!)
Braća Stu i Čarli Smit – koji još od 1970-ih proizvode vino u svom „ambaru“ obraslom u bršljan na obroncima Spring Mauntina, blizu auto-puta 29 na izlazu iz doline Napa: Nikad nisu odustali od svoje posvećenosti struktuiranim, uravnoteženim kaberneima koje prodaju po povoljnim cenama. Poseta njima me je podsetila na jednu raniju eru u dolini Nape, pre nego što su se pojavili blještavi izveštačeni glamur, Ferariji i „kultna vina“ od 800 dolara. Probali smo petnaestogodišnju „retrospektivu“ njihovih izvrsnih planinskih kabernea, za stolom postavljenim među buradima. Ovo 40-godišnje vino, druga po redu berba iz vinograda Smith-Madrone, i dalje je jedinstvenog ukusa, sa živahnim aromama i notama slatkog voća, začina, metvice i zemlje.
Kako se potrošači sve više brinu šta jedu i piju, i konzumiranje i proizvodnja organskih vina pokazuje impresivan rast. Tržište stalno zahteva organske proizvode i taj će se trend nastaviti i u godinama koje dolaze. Do 2022. godine se širom sveta očekuje konzumiranje više od milijardu boca organskog vina. [1]
U pet godina od 2012. do 2017. godine, potrošnja organskog vina širom sveta gotovo se udvostručila, sa 349 miliona boca na 676 miliona boca. Veliki deo tog rasta bio je usmeren na Evropu, za koju se predviđa da će predstavljati 78% svetskog tržišta organskog vina do 2020.Potrošači u skandinavskim zemljama su ekološki najsavesniji [tu je i već u Evropi prepoznata izložba organskih alkoholnih napitaka “Čista pića” (Naked Drinks), održana polovinom novembra u Malmeu, u sklopu Sajma organske hrane]. U Finskoj i Danskoj, gotovo 5% kupljenih vina je organsko. U Norveškoj je više od 10% vina koje se prodaju u zemlji ekološko. Međutim pravi lider u potrošnji organskih vina je Švedska, gde je preko 20% konzumiranog vina u 2018. godini klasifikovano kao organsko. [2]Međutim, velika potražnja za organskim vinima u Švedskoj nije samo odraz aktuelnog trenda zdrave ishrane, već je mnogo više rezultat promocije švedskog društva i sistema ka ekološkoj konzumaciji vina.
Uviđajući popularnost organskih vina i sve veću spremnost potrošača da više potroše na ekološki održiva pića, proizvođači ulažu u širenje organskih vinograda. Globalno uzev, između 2007. i 2017. godine, ukupne organske površine pod vinovom lozom više su nego udvostručene. Samo u Španiji, površina koju zauzimaju organski vinogradi povećala se za više od 5 puta.
Najveće zemlje proizvođača u svetu su Italija, Francuska i Španija, koje zajedno čine 79% svetske proizvodnje organskog vina. Ali, u budućnosti se očekuje da Kina postane pravi konkurent. Razvoj organskog grožđa u Kini pokazuje stalni rast od 2004. godine, a zemlja sada ima 2,9% grožđa koje je sertifikovano kao organsko, sa značajnim učešćem svojih vinograda u konverziji (ka ekološkoj proizvodnji). [3]
U 2018. godini, kada je Briselski svetski konkurs vina održan u Kini, preko trećine svih prijavljenih na kineskom takmičenju bila su organska i biodinamička vina. Iako se u 2019. njihov broj neznatno smanjio, još uvek je među kineskim kandidatima za ovaj konkurs bilo gotovo 20% organskih vina.
U pogledu uvoza, organska vina imaju najveći potencijal u Norveškoj, Švedskoj, Finskoj, Danskoj, Nemačkoj, Britaniji, Švajcarskoj, Austriji i zemljama Beneluksa. Nemačka je vodeći svetski uvoznik organskog vina sa godišnjim obimom od oko 30 miliona boca, od kojih veliki deo potiče iz Španije i Italije. [4]
Fabula Riserva 2015, vinarije Azienda Agricola Montebelli
Trend proizvodnje organskog vina ogleda se u količini unosa organskih proizvoda na Briselskom svetskom konkursu (Concours Mondial de Bruxelles). Tokom poslednjih pet godina, broj konkurentskih organskih i bio-dinamičkih vina porastao je za preko 80%. Većina organskih vina koja su se prijavila na Konkurs u 2019. godini potiče iz Italije (182), Španije (151), Francuske (121) i Kine (53). Ove godine je ukupno 24 zemlje su ušlo u zonu i status proizvođača organskih vina.
Sedam Velikih Zlatnih medalja među organskim vinima odneli su Francuska (3), Italija (3) i Kina (2). Dobitnica Međunarodne nagrade za organsko vino za otkriće 2019. godine je Fabula Riserva 2015, vinarije Azienda Agricola Montebelli.
Uzgred, treba li dodati da su najbolja ona vina koja isključivo vama najviše prijaju?
Tokom protekle decenije, vina iz centralne i istočne Evrope ušla su u trku i sada su neka od njih već stekla svoje mesto u „globalnoj vinariji“. Počela su da se pojavljuju na vinskim kartama i policama širom Evrope i ostatka sveta, a ljubitelji vina brzo su prepoznali kvalitet, ceneći njihov jedinstveni karakter.
Ono što bi mnoge moglo iznenaditi je to da ovaj region u velikoj meri doprinosi globalnoj proizvodnji vina. U 2018. godini, Rumunija je zauzela šesto mesto u Evropskoj uniji po proizvodnji vina, a sledi je Mađarska. Jedna mala zemlja poput Moldavije je šesti po veličini izvoznik vina u Evropi [1].
Vina iz srednje i istočne Evrope su stilski i estetski sve modernija, i privlače sve veći broj potrošača. Upravo sada, više nego ikad, ljubitelji vina željni su otkrivanja novih vina iz malo poznatih mesta, što otvara put za ove skrivene istočnoevropske dragulje. Povrh toga, oni se često prodaju po vrlo povoljnim cenama, što ih čini pristupačnijim nego što su ikada bili.
Pojava vina iz istočnoevropskih zemalja jasno se može uočiti u porastu njihovog učešća na Svetskom takmičenju u Briselu (Concours Mondial de Bruxelles, CMB) tokom poslednjih 10 godina. Njihov broj se gotovo udvostručio, sa 326 u 2010. na 703 u 2019. U konkurenciji na poslednjem izdanju CMB-a našlo se 147 proizvođača iz 14 zemalja centralne i istočne Evrope.
Međunarodni takmičarski panel je prepoznao kvalitet vina iz ovog regiona Evrope, dodelivši 113 srebrnih, 69 zlatnih i 10 Grand Gold medalja. Prvih pet zemalja istočne Evrope po broju priznanja u 2019. godini bile su Moldavija (142), Rumunija (135), Bugarska (106), Češka (102) i Slovačka (101).
I premda vina autohtonih sorti grožđa kao što su to Saperavi iz Gruzije, Fetească Neagră iz Rumunije, bugarski Mavrud ili mađarski Bikavér sve više dobijaju na popularnosti, većina Velikih zlatnih medalja dodeljena je vinima tradicionalnih internacionalnih sorti kao što su Kaberne frank, Kaberne sovinjon, Merlo i Sovinjon blan.
Sledi 10 najbolje ocenjenih vina iz srednje i istočne Evrope sa dotičnog konkursa Mondial de Bruxelles 2019. godine:
[1] OIV: 2019 Statistical Report on Vitiviniculture
Svaki ljubitelj vina verovatno je upoznat sa par detalja o Šatou Lafit Rotšild (La Fite, porodično prezime) čuvene porodice koja, uz mnoge druge stvari, važi i za najveće i najstarije vinare na svetu. Ovde je pridev “najveći” tesno povezan sa odnosom kvalitet-cena. Ne postoji boca Šatoa Lafit koja ide ispod 800-900 dolara (jeftinije “pučke” verzije).
Chateau Lafite Rothschild smešten je na levoj obali reke Žironde, na šljunkovitom tlu apelacije Pojak (Pauillac) u oblasti Medok (Medoc), u severozapadnom delu Bordoa. Ova vinarija i njeno vino spadaju verovatno u sam vrh svetskog vinarstva, a prosečna cena jedne boce je nešto ispod hiljadu dolara (dok ima boca koje na aukcijama dostižu nestvarne cifre od nekoliko stotina hiljada dolara).Ova “boca ekonomski prilagođena kineskom kupcu” košta 300 dolara, i zaista je od francuske loze – iz Kine.
Na imanju Rotšilda u provinciji Šandong prošlog meseca je obavljena prva berba. Pre toga je ovo vinogorje u nastanku pripremano 10 godina.
Domaine de Long Dai, kinesko vinarsko imanje čiji vlasnici u Francuskoj drže čuveni Šato Lafit Rotšild (Château Lafite Rothschild) su pre deceniju odlučili da francusku lozu i školu gajenja prenesu na Daleki istok (Foto: Giulia Marchi za Njujork tajms)
U Kini su priče o Šato Lafit Rotšildu opštepoznate koliko su to i priče o vinima iz Bordoa, već „pretočenima“ u legendu.
Postoje priče – često ponavljane, nikada potvrđene – o bogatim kineskim biznismenima koji ovaj Šato Lafit , čija prosečna cena za bocu od 0.75l ide preko 900 dolara, mućkaju sa Sprajtom. Ili onda kada je jedan kineski zvaničnik rekao da je bar polovina prodatih Lafita u Kini – lažno. U novije vreme je vlada te zemlje sprečila inače posvuda čest način korupcije – bocom dobrog pića. Ta se korupcija, u rukama lokalnih zvaničnika i moćnika, transformisala iz novca u ogromne zalihe vina, vredne desetine hiljada dolara.
Poslednje poglavlje sage o Lafitu je, međutim, nešto sasvim drugo: Kompanija koja stoji iza poznatog imena Domaines Barons de Rothschild (Lafite) sada je proizvođač vina svetske klase – koje se u potpunosti proizvodi u Kini.
Long Dai je prošlog meseca završio prvu berbu (Giulia Marchi/NYT)
Lafit je u oktobru imao svoju prvu berbu grožđa uzgajanog u Domaine de Long Dai, vinskom imanju Rotšildovih u provinciji Šandong. Ova stolećima stara francuska vinarija tvrdi da je, na svoj rizik, u stanju da zaustavi kinesko usporavanje ekonomije kao i da „nacionalističke vetrove“ preusmeri u svoju korist – s jednim svojim lokalnim proizvodom.
Vino se od grožđa pravilo u Kini vekovima unazad, ali nikada nije bilo tako popularno kao ostala pića, pa, samim tim, ni ova zemlja nije bila poznata po svom vinarstvu. Tek su odnedavno domaći proizvođači počeli da teže većem kvalitetu, onom koji bi bio dovoljno visok da se dopadne enofilima, uglavnom u vidu proizvodnje malog obima.
„Kada sam počela da intenzivnije posećujem (Šandong), mnogi kolekcionari vina vrhunskog kvaliteta su mi govorili kako „Ne, nikada nećemo piti kinesko vino“, rekla je Saskija de Rotšild, koja je prošlog meseca nasledila svog oca u ulozi predsednice Lafitovog borda. “To je zaista bila opklada koju smo prihvatili: da napravimo vrhunsko kinesko vino kojim će se Kinezi ponositi.”
Ipak, vinari kompanije Lafit započeli su da rade u teškom trenutku, čiji se efekat odrazio na sve zapadne kompanije koje se bave proizvodnjom luksuzne robe čiji su kupci, uglavnom, pripadali kineskoj eliti.
Kampanja predsednika Sija Đinpinga protiv korupcije godinama je suzbijala ekstravagantnu potrošnju, a prodaja vina – omiljeni poklon među političkim i poslovnim liderima – pogodio je i Lafit, i to posebno snažno. Prošle godine je po prvi put u pet godina opao uvozni kontigent vina, navodi se u izveštaju Wine Intelligence, analitičke firme iz Londona.
Slika: Saskia de Rothschild, predsedavajuća Lafita, u vinogradima Long Dai. Suve prolećne sezone u regiji i letnje monsunske kiše su pravi izazov za vinare (Giulia Marchi/NYT)
Za strane kompanije, drugi veliki izazov je rastuće nacionalno raspoloženje među kineskim potrošačima. Nacionalni košarkaški savez nedavno se našao u centru „požara“ gnevnih Kineza, nakon što je generalni direktor Hjuston Roketsa na Tviteru objavio podršku protestima u Hong Kongu, koje Kinezi naširoko doživljavaju kao separatistički pokret. Coach, Givenchy i Versace su se izvinili nakon što su primili žestoke kritike zbog majica za koje se smatralo da su narušile suverenitet Kine, identifikujući poluautonomne oblasti Hong Konga i Makaoa kao odvojene zemlje.
Ali, Lafit želi da se uklopi u taj “patriotski sentiment”, nudeći vino koje je u Kini proizvela uglavnom kineska ekipa.
„Tokom godina smo imali prilike da uočimo kako se kineski potrošači menjaju, a „Made in China“ je, zapravo, postalo nešto čime se ljudi ponose“, rekla je Saskija Rotšild, inače nekadašnja novinarka koja je pisala za Njujork tajms.
Rotšildova je govorila o novom vinarskom imanju smeštenom među vinogradima i voćnjacima s jabukama u primorskoj provinciji Šandong. Tokom posete njenoj vinariji sredinom septembra, uoči službenog predstavljanja, vožnju kroz terasaste vinograde do imanja prekidale su uočljive jarkocrvene parole, koje su veličale Komunističku partiju Kine.
Berba 2017. iz oblasti Long Dai je spoj Kabernea sovinjon, Kabernea frank i marselanskog grožđa. Marselan je sorta dobijena ukrštanjem Kabernea sovinjon i Grenaša, i popularna je među kineskim ljubiteljima vina.
Žang Peng, upravnik ovog vinograda sa Žilijet Kuderk, tehničkom rukovoditeljkom, i Olivijeom Tregoaom, tehničkim direktorom Lafitovih vinarskih poseda u okolini Bordoa (Giulia Marchi/NYT)
U julskom pregledu prve berbe (koja po pravilu važi za najreprezentativniju i najkvalitetniju), Britanka Džensis Robinson (Jancis Robinson), koja je specijalizovana za pisanje o vinima (s redovnom kolumnom u Fajnenšel tajmsu), nazvala je taj poduhvat „zaista dobrim debitantskim pregnućem“.
“Što se tiče vina, njegove odlike uklapaju se u ono što Lafite i inače čini posebnim”, napisala je na svojoj veb stranici, dodavši da je “suvoća Lafita iz oblasti Long Dai identična onoj koju daju prve berbe Lafita iz Bordoa: krajnje tačan po odlikama – ako ne i apsolutno zapanjujući.”
Sa 74 hektara vinograda u Long Daju, proizvodnja na novom imanju se uzima za „skromnu“. Samo će 2.500 boca berbe iz 2017. biti prodato, uglavnom u Kini, u poređenju sa 16.000 boca bordoškog Šatoa Lafit Rotšilda, koliko se u proseku proizvodi na godišnjem nivou.
Svaka boca, zahvaljujući posebnoj tehnologiji, ima ugrađen čip u ambalažu radi zaštite od falsifikovanja, što je za Lafite u Kini godinama predstavljao veliki problem.
Boca sa imanja Long Dai je 2017. godine koštala 2.388 renminbija, odnosno oko 335 dolara To je uporedivo sa bocom vrhunskog Baižijua (tradicionalnog kineskog alkoholnog pića koje se spravlja od šećerne trske, žita, pirinča, ječma ili prosa) mada daleko manje konkurentno u odnosu na neke od starijih berbi Šatoa Lafit, koje se danas komotno mogu prodati za stotine hiljada dolara.
Plavo popodnevno nebo u Mulangou; tek na nekoliko koraka od Long Daija meštani štedro dele pohvale imanju Lafit zbog poslova koje im je ovo imanje donelo, kao i podele poklona lokalnom stanovništvu tokom praznika.
Ali na pitanje da li će piti vino iz vinograda Long Dai, Huang Čuanđun (70), inače okoreli pivopija, zatresao je glavom.
“Skuplje je od zlata!”, kaže Huang, koji je sa sobom nosio vrč sojinog sosa. „Ne bih potrošio ni 100 renminbija na to. Ionako ne mogu da utvrdim razliku (između tog i sasvim običnog vina).”
Vino proizvedeno od grožđa berbe 2017. je ostvareni cilj projekta koji je započeo pre 10 godina, kada je marka Lafite bila na vrhuncu svoje popularnosti u Kini. “Lafite” se koristi u nazivima kineskih apartmanskih kompleksa, pa čak i pečenjara, rekao je Džim Bojs, osnivač kineskog bloga o domaćim vinima, Grape Wall of China (igra reči, koja referira na „Great Wall“)..
“To sveprisutno lepljenje etiketa ‘Lafite’ je povezano s idejom kvaliteta životnog stila”, izjavio je Bojs.
Ipak, tokom poslednje decenije su se pojavila brojna kineska vina vrhunskog kvaliteta, uključujući jedno zaista jedinstveno, Legacy Peak, poreklom iz oblasti Ningsja na severozapadu Kine, ali i Ao Yun, spravljen od grožđa poteklog iz vinogorja u podnožju tibetskih planina, čiji je vlasnik Luj Viton (LVMH Moët Hennessy Louis Vuitton), najveće svetske grupe za proizvodnju i prodaju luksuzne robe.
“Tajming mi se čini pomalo čudnim”, rekao je Bojs tokom lansiranja vina iz prve berbe Long Daija. „Oseća se kao deo trenda koji je već imao svoj trenutak.“
Za Lafit, imanje u Šandongu takođe nudi uporište na rastućem kineskom tržištu skupih vina. Na imanju je sagrađen centar za posetioce i takozvana učionica za edukaciju o vinu, prvenstveno za potrebe imanja Lafit ali i kao način za promovisanje prodaje drugih vina ove kompanije koja prevazilaze svoje kineske konkurente.
Upućivanja na porodicu Rotšild koja Lafite poseduje više od 150 godina pojavljuju se svuda. U Centru za posetioce se emituje film Saskije Rotšild, koji je prikazuje u razgovoru s ocem, baronom Erikom de Rotšildom. Na zidovima objekata okačene su slike njene majke, umetnice (Maria-Beatrice Caracciolo Di Forino), kao i kopije uljanih portreta Rotšilda iz 19. veka.
Kompanija je odabrala primorsku regiju Šandong zbog umerenih zima i blizine transportnih čvorišta, time ujedno utirući trend ostalim proizvođačima vina koji gravitiraju zapadnim regionima Kine.
Ipak, samo imanje je bilo suočeno za različitim izazovima. Vinari su morali da nađu ravnotežu između jakih monsunskih kiša, tipičnih za letnje sezone, i suvih prolećnih sezona. Takođe su se neumorno ponavljale krađe grožđa od strane lokalnih meštana. Sada pet čuvara noću bdi nad Rotšildovim vinogradima.
I, kao što je to čest slučaj sa stranim kompanijama u Kini, upravljanje odnosima sa zvaničnom kineskom vladom i njenim predstavnicima je ponekad bilo komplikovano. Strpljenje i preciznost, obe ključne za pravljenje odličnog vina, mogu biti anatema i „prokletstvo“ bačeno na lokalne zvaničnike, koji često imaju kratkoročne ciljeve rasta i koji bi voleli da sve bude gotovo „za juče“.
Velike se nade polažu u oblast Penglai – da će vinarija podstaći razvoj vinskom turizma tog područja, nalik onom koji postoji u kalifornijskoj dolini Napa. Već je niz projekata (uključujući objekat nalik starorimskom Koloseumu), skup građevina koje se zovu „Selo Napa“, uz zamak nadahnut onim francuskim, nastao u okolini Domaine de Long Dai.
“Imali smo veliki pritisak lokalnih zvaničnika da ga otvorimo”, rekao je Olivier Tregoat, tehnički direktor Lafitovih imanja u regiji Bordoa. “Definitivno bih malo sačekao.”
Istorijat Chateau Lafite su pratile mnoge priče i legende, a jedna istinita priča iz novije istorije kaže da je Chateau Lafite i zvanično najskuplja flaša vina ikad prodata. Naime, radi se o flaši iz 1787. godine koja je pripadala Tomasu Džefersonu, a koja je prodata na aukciji u aukcijskoj kući Christie za neverovatnih 160.000 dolara.
Vinograd je jedan od najvećih u Medocu i prostire se na površini od oko jednog kvadratnog kilometra. Sortna zastupljenost je: 70% Cabernet Sauvignon, 25% Merlot, 3% Cabernet Franc i 2% Petit Verdot. Prosečna godišnja proizvodnja varira i kreće se u rasponu od 30.000 do 35.000 sanduka, od čega je 15.000 do 25.000 sanduka njihovo prvo vino,Chateau Lafite Rothschild.
Uobičajen sortni sastav vina Chateau Lafite Rothschild je oko 80-95% Cabernet Sauvignon, osim u retkim godinama kao što je bila 1961, kada je sastav vina bio 100% Cabernet Sauvignon. Fermentacija se odvija u drvenim buradima, a vino odležava u novim hrastovim buradima oko trideset meseci.
Osim prvog vina Chateau Lafite Rothschild, u vinariji se proizvodi i drugo vino, Carruades de Lafite.
Vino Chateau Lafite Rothschild je tamne, rubin crvene boje, a krase ga izuzetna elegancija, plemenitost i snaga, kao i veliki potencijal starenja. Karakterišu ga arome zrelih crvenih ribizli, ljubičice, vanile, začina i hrasta na finišu.
A Tiffany store in Hong Kong.Anthony Wallace/Agence France-Presse — Getty Images
Redakcijia magazina Wine Spectator je objavila svoju listu najboljih sto 100 vina u 2019. godini. Svake godine, urednici redakcije ovog specijalizovanog magazina ocenjuju vina koja su u prethodnih 12 meseci najviše privuklia njihovu pažnju i nepca, da bi potom odabrali svojih najboljih sto – na osnovu kvaliteta, vrednosti, dostupnosti i uzbuđenja – pozitivnih reakcija koje proizvodi. Ova godišnja lista odaje počast uspešnim vinarima, regionima i berbama širom sveta.
Ovde ćete pronaći sve Top 100 liste od 2019. pa do debitantske godine 1988. (kada je lista prvi put objavljena). Od tada su se na listi pojavile nove regije, grožđe i stilovi, ali klasika je i dalje stameno postojana. Uživajte u pregledu više od 30 godina vrhunskih svetskih vina.
Za detaljne profile tipova 2019. pogledajte kompletan paket Top 100 vina 2019, dok na samoj veb-stranici klikom na “expand all” polje dobijate detaljan uvid u svako od ovih 100 najbolje rangiranih. U predstojećem Wine Spectatoru koji izlazi 31. decembra, na kioscima će prethodno izdanje biti 3. decembra ili ga naknadno kupite u štampanoj formi. Tu je i digitalno izdanje, onda kada postane dostupno.
Napomena: 1998. neka vina imaju isti rang i dele istu poziciju, jer je lista podeljena na vrhunska crvena, bela i desertna vina. Druga napomena, uz samu listu: provereno su uvek najbolja ona vina koja se vama lično najviše dopadaju, ona čije vam je ispijanje najprijatnije).
Poznati francuski kuvar Mark Vejra (Marc Veyrat, na slici gore) tuži Mišlenov vodič jer je njegov restoran „potpuno nepravedno“ izgubio jednu od tri zvezdice „zato što je u tradicionalni francuski sufle sa sirom stavio čedar“.
Ovaj francuski šef je „zaprepašćen“ i kaže da osoblje koje radi na Mišlenovom vodiču – inače višedecenijskom standardu i simbolu vrhunske kuhinje – „ne shvata šta radi“, i da „ne razume razliku između šafrana i čedara“, pošto je bez objašnjenja „ali zbog čedara“ izgubio jednu od tri njihove zvezdice, simbola vrhunskog gastronomskog kvaliteta jela kao i restorana koji ih poslužuju. Vejraov advokat je u utorak (24. septembar), izjavio da je jedan od njegovih restorana degradiran za jednu zvezdicu zato što je, navodno, „koristio jedan tradicionalni engleski sir u tradicionalno francuskom sufleu“. Ovaj komičan slučaj je francuska javnost nazvala Cheddargate.
Mark Vejra, koji vodi prestižni restoran “La Maison des Bois” u Gornjoj Savoji u francuskim Alpima saznao je početkom 2019. godine da je izgubio jednu od svoje tri zvezdice – što je maksimalna ocena koja se može dodeliti nekom restoranu, i koje je Vejra zaradio godinu dana ranije – kada je, početkom ove godine, objavljeno 110. izdanje ovog uglednog gastronomskog vodiča.
Vejra tvrdi da je do skidanja jedne zvezdice došlo nakon što je jedan Mišlenov inspektor pogrešno pomislio da je „oskrnavio“ francuski sufle od sira stavljajući u njega engleski čedar, umesto da koristi autohtone francuske sorte sireva, Reblošo, Bofor i Tom (Reblochon, Beaufort, Tomme de Savoie).
“Stavio sam u njega šafran, a gospodin koji je došao mislio je da je to čedar, jer je žut. I to je ono što zovete poznavanjem jednog mesta (restorana)? To je naprosto šašavo”, rekao je Vejra za radio France Inter.
Ovaj poznati francuski kuvar je saznao da je degradiran „bez ikakvog obaveštenja ili prethodnog upozorenja“, izjavio je njegov pravni savetnik Emanuel Ravanas (Emmanuel Ravanas), koji je u ponedeljak dao saopštenje francuskim medijima.
“Mark Vejra je već decenijama naviknut da bude „pod lupom“, kao i da njegova kuhinja bude predmet stručnih ocena, vrednovanja i upoređivanja. On je više nego svestan činjenice da to što Mišlenovi kritičari dodeljuju restoranima zvezdice za kvalitet ne znači automatski i da su one dodeljene „doživotno”, rekao je Ravanas i dodao: “(Mišlenovi ocenjivači) mogu ga kritikovati, pod uslovom da je kritika – tačna.”
Advokat je dodao da je Vejra ljubazno tražio detaljno objašnjenje koje stoji iza ove odluke, „koja je uticala na njega, kako lično tako i profesionalno“, ali je bio suočen samo sa nejasnim odgovorima, uključujući optužbu da je u francuskom sufleu od sira posluživao i čedar.
“Od početka karijere, on strastveno radi na usavršavanju regionalne savojske kuhinje, koristeći isključivo namirnice iz te francuske regije”, izjavio je advokat u sklopu objašnjenja Vejraovog načina rada.
Sasvim je legitimno da vrhunski kuvari koji rade u restoranima „obasjanim“ Mišlenovim zvezdicama svakodnevno prave modifikacije, i da koriste više sastojaka sa strane kako bi „obogatili kulinarsku priču“. Ali, ono što im je zajedničko je to da je svaki deo njihove gastronomske priče potpuno autentičan i nesumnjivo kvalitetan. Slobodno se može reći i da Mišlenov vodič nagrađuje hrabrost imaginacije, kreativnost i inovativnost u primeni postojećih sastojaka. Vejra stoga postavlja pitanje: kako je moguće da je šafran u njegovom sufleu postao razlog za degradaciju njegovog lokala? Postavlja se i pitanje i da li Mišlenov vodič, inače tako otvorenih shvatanja i prijemčiv na eklektičnu kuhinju, ima jedan aršin kada ocenjuje restorane širom sveta, a da su pravila na „domaćem terenu malo drugačija“. Ovo nije prvi put da inovativnost francuskih „mišlenovaca“ bude sankcionisana, jer izgleda da postoji osetljivost na „kreativne ispade“ koji se tiču francuske tradicionalne kuhinje. Nije mali broj onih koji misle da iza svega stoji „nacionalni ponos“, koji ne dozvoljava da se skrnavi jedan Anri-Pol Pelaprat čije su knjige bukvar svakog školovanog kuvara. Šta, uz to, još treba reći i o elitnoj pariskoj školi kulinarstva, „Plavoj traci“ (Cordon Bleu).
Rezigniran saznanjem da je izgubio jednu zvezdicu, Vejra je tražio da se njegov lokal povuče sa liste restorana predstavljenih u Mišlenovom vodiču, premda je njegov advokat rekao da taj zahtev „još uvek nije ispunjen“.
U razgovoru za France Info, ovaj poznati kuvar je rekao da je “obeščašćen ovom degradacijom, koja se pojavila u najnovijem izdanju Mišlenovog vodiča”.
Kažu da je zbog ove Mišlenove odluke Mark Vejra već mesecima u stanju krajnjeg očaja.
“Ovo je gore od uvrede. Ovo je duboko, suštinski uvredljivo. Ta bezobzirna odluka učinila je da već mesecima ne mogu da se izborim sa depresijom. Video sam kako ljudi iz moj tima plaču, ova nepravda im tera suze na oči. Svima je sve preselo, a za mene je ova šteta nepopravljiva“, rekao je on, napomenuvši da bi voleo da Mišlenov vodič detaljnije objasni svoje obrazloženje koje stoji iza degradacije, uz pružanje dokumentovanog dokaza o tome šta je dovelo do ovakve odluke.
Šešir Savojca, tužno nakrivljen…
Ovaj vremešni gastro-mag (69) je svoje ime stekao takozvanom “botaničkom” kuhinjom, jer u svoja jela rado dodaje divlje bilje ubrano na livadama i planinskim obroncima svog rodnog kraja, odmah pokraj svojih restorana, u Gornjoj Savoji (Haute Savoie).
Mišlen je 2018. njegovom restoranu La Maison du Bois dodelio tri zvezdice, čime je krunisan njegov povratak, pošto je pre deset godina bio prisiljen da odustane od kuvanja nakon jedne ozbiljne nezgode tokom skijanja.
Prethodno su još dva njegova restorana osvojila po tri Mišlenove zvezdice.
Kuvar, koji je u Francuskoj trenutno prepoznatljiv po svom crnom savojskom šeširu sa širokim obodom i zatamnjenim naočarama, pokušao je da „privoli“ osoblje crvenog „Mišlenovog vodiča“ da mu na uvid daju beleške „inspektora“ ili barem fiskalne račune koji dokazuju da su Mišlenovi ljudi zaista obedovali u njegovom lokalu.
Veyrat je takođe tvrdio kako je „nova generacija urednika na čelu ovog gastronomskog vodiča pokušavala da sebi preko noći stvori reputaciju napadanjem nosećih stubova francuske kuhinje“.
Burleska se nastavlja zvaničnim pismenim odgovorom koji su iz Mišlenovog vodiča dali AFP-u.
U njemu se napominje da Vejra traži informacije koje će mu pomoći da potkrepi svoju tužbu. “Ovaj put naglašava činjenicu da u vreme kada je bio optužen, nije imao nijedan dokaz i do danas ne poseduje bilo kakve dokaze te vrste (da nije koristio čedar)”, saopšteno je iz Mišlena.
„Ja, koji sam čitavog života u svom meniju ponosno isticao Reblošo, Bofor i Tom, da mi neko prikači kako sam za francuski sufle koristio recept za čedar“, na ivici je suza Vejra.
Treba primetiti da je ovakva vrsta „melanholičnih ispada“ potpuno uobičajena za znamenite kuvare koji „paradiraju“ kroz Mišlenov vodič. Svih ovih decenija, početkom svake godine, našao bi se neki uvređeni šef kuhinje da se žali na „mišlenovce“ uz uobičajeno pitanje: zašto mu je neka od zvezdica „skinuta“. Ne treba zaboraviti da je Gordon Remzi 2013. doslovce plakao kao dete kada su Mišlenovi inspektori skinuli zvezdice njegovom njujorškom restoranu „London“, iako ga je, treba i to reći, prethodno prodao. Drugim rečima – on nije jedini koji je bio zadužen za taj restoran nakon njegovog preuzimanja. „To vam je kao kad izgubite devojku“, rekao je pre 6 godina Remzi, čiji su neki od njegovih brojnih lokala i danas okićeni sa po tri Mišlenove zvezdice.
Isto tako, sasvim je uobičajena pojava i da, nakon nekog vremena, isti lokal ponovo zadobije zvezdice koje je prethodno izgubio.
Ali, Vejraovi prigovori samo su vrh ledenog brega. Veoma je veliki broj svetski priznatih kulinarskih magova koji ne žele da se njihovi restorani uopšte nađu u ovom francuskom vodiču – koji, zapravo, insistiraju da njihovi lokali budu ikada predmet Mišlenovih procena i kritike.
Hulio Bjoska (Julio Biosca) je 2013. vratio svoj “čvarak” tj zvezdicu koju je nosio njegov katalonski restoran Casa Julio u Valensiji – „ne zato što prezirem Mišlen, već zato što želim da radim s manje komplikovanim jelima, na osnovu kojih sam i zaslužio zvezdicu, kaže Bjoska. Naredne godine, belgijanac Fredrik Duge (Frederick Dhooge) iz istočne Flandrije je takođe vratio svoju zvezdicu kojom je bio okićen njegov ” ‘t Huis van Lede” iz Kruishoutema. Dhooge je napomenuo da želi da “bude slobodan” u svojoj kuhinji, a ne vezan onim što klijenti očekuju od mesta sa Mišlenovim zvezdicama. Francuski restoran “Le Lisita” je iz istog razloga 2011. vratio svoju zvezdicu, da bi se ponovo otvorio kao konceptualno opuštenija braserija. Iako je Sébastien Bras prethodno insistirao da ne bude ponovo listiran u Mišlenovom vodiču jer je “njihova lista ravna diktaturi”, on se ponovo našao u Mišlenovom vodiču.
Radi se o moći i uticaju Mišlenovog gastronomskog vodiča. On je razlog zbog kojeg vrhunske šefove kuhinja širom sveta trese groznica i šest meseci uoči objavljivanja. Svim je šefovima elitnih lokala već pomalo preko glave „ova suluda trka bez cilja“ , ali nijedan ne želi da bilo šta javno komentariše.
Paklena pozicija u koju Mišlen stavlja svoje listirane restorane i kuvare više nije nimalo privlačna. Ko još želi da se obaveže nekim zvezdicama i “nalazima inspektora” ali i njihovih zahteva? Diran se pita i “da li je dobitniku Gonkurove nagrade dozvoljeno da je više nikada ne dobije, ili fudbalerima koji jednom osvoje Svetski šampionat?” On navodi kako je to sasvim normalna stvar, “da je pisanje stvar inspiracije (kao i fudbal), ali da se zato od zvezdanih kuvara iz Mišlena neprekidno očekuje da budu van svake klase”. To je, dodaje on, i razlog što su neke kulinarske veličine zahtevale da vrate zvezdice koje im je Mišlen dodelio (Olivier Roellinger je to učinio 2008, Sébastien Bras 2017, a skoro i Cyril Lignac). Ovaj “Dow Jones vrsne gastronomije“ priznaje da lokali, njihove kuhinje i osoblje u njima naprosto ne mogu svakodnevno imati vrhunsko nadahnuće i rezultate – „ili, barem ne u svih 500 obroka dnevno“, koje je Sébastien Bras pominjao u svom obrazloženju zbog čega se odriče Mišlenovih “zvezdanih počasti”.
Taj Damoklov mač visi nad svima, a ja ne želim da budem pod pritiskom, izjavio je on za La Depeche. Ne poričem kvalitet vodiča, ali on ne pripada meni, kao što ni ja nisam njegovo vlasništvo. Treba napomenuti i to da je u trenutku kada je Sebastjen podneo molbu da ga uklone iz vodiča (20sept 2017), njegov restoran imao tri Mišlenove zvezdice (doduše, napisao je da „ni po cenu života“ ne želi da se više pojavljuje u njemu). Godinu dana kasnije, ponovo se pojavio u Mišlenovom vodiču ali sa – jednom zvezdicom manje. Sebastjen za La Depeche kaže da je njegova odluka o povlačenju uzrokovala da na neki način bude „kažnjen“, i da je to bio cilj oduzimanja jedne zvezdice. Benžamen Žirar kaže da je činom degradacije poslata poruka drugim kuvarima, da će isto proći ukoliko zažele da istupe sa Mišlenove liste najprestižnijih gastro-destinacija. „Permanentno rivalstvo nije moja igra. Svi koji žele da budu u vodiču jako dobro osećaju kakav je pritisak održavati i ispunjavati nečija očekivanja“, kaže on.
Urednik Mišlenovog vodiča Gwendal Poullennec (inače Britanac) izjavio je povodom slučaja Marka Vejraa da “zvezdice ne pripadaju kuvarima, pa (zato oni) i ne mogu da ih vrate na svoj zahtev”. Ova se izjava odnosi, zapravo, i na sve one šefove kuhinja koji su pokazali želju da budu izbrisani iz njihovog vodiča.
Neki prigovaraju da se Mišlenova lista top-restorana “može satima iščitavati, i da je uočljivo kako je homocentrična, ali i previše upućena na zapadno kulinarstvo. Postavljaju se pitanja krize identiteta i oportunizma. Majkl Elis iz Mišlena je svojevremeno priznao da se ne može zanemariti azijsko tržište, prepuno turista od kojih takođe živi i Mišlenov vodič, i da mesta poput Južne Koreje, Tajlanda itd zaslužuju daleko veću zastupljenost. Ipak, oportunizam zarad profita odražava se i u nebrojeno puta napravljenom osvrtu, naime: zar nije tako “ljupko” dodeliti jednu zvezdicu prodavcu pečene piletine sa kolica u Singapuru… ali je, usput, i ne dodeliti nekom zaista vrhunskom restoranu na zapadu?
Ali, naravno, iskušenje je ne primetiti i to da kuvari ne pripadaju nikakvim Vodičima, listama i metodama rangiranja, kao ni kupcima dotičnih vodiča čija prodaja cveta, konstatuje Žeki Diran iz Liberasjona (Marc Veyrat, otage de sa propre renommée, Mark Vejra, talac sopstvenog renomea).
“Lepo su me sredili. Koristio sam, čini se po njihovoj oceni, recept koji je destabilizovao kuću, recept za cheddar. Ja, koji sam čitavog života branio Tomme de Savoie, Reblochon, Beaufort. U svoj preliv za sufle stavljam šafran. Gospodin koji je došao mislio je da je to cheddar, jer je žut. I vi takvog inspektora treba da nazovete poznavaocem odlika jedne oblasti, onoga što je terroir? Sve se okrenulo naglavce…
Iz Mišlena još dodaju da „niko ne dovodi u pitanje njegov (Vejraov) talenat“, premda je, poručuju iz Vodiča, „glavni zadatak ovog francuskog vodiča da informiše potrošače“.
“Pažljivo ćemo razmotriti njegove zahteve i u staloženom maniru odgovoriti na njih”, rekli su u Mišlenu.
Slučaj po Vejraovoj tužbi će 27. novembra biti razmotren na sudu u Nanteru, obodnoj oblasti na zapadu Pariza.
Fakat je da Vejra insistira na autentičnosti sastojaka, „kako god da ih je kombinovao“. Fakat je i da vrhunski kuvari imaju sve manju želju da budu zastupljeni u Vodiču. Fakat je i da se jedan Gordon Remzi iz sve snage obrušio na one koji se odriču Mišlenovih zvezdica, komentarišući takav njihov „licemeran“ stav kao „živo s_anje“ (bullshit).
Gde je tu istina? da li vrhunski šefovi mogu da iskoriste svoje „pravo da budu zaboravljeni“ od strane vrhunskog gastro-vodiča, i ko je uopšte nominovao „te ljude“ da kuvare i restorane stavlja u trku koju ne žele.
Da li je ova rezignacija prisutna među vrhunskim šefovima „ozvezdanih“ restorana principijelna ili je njen uzrok povređena sujeta? I, napokon, imaju li vrhunski kuvari pravo da sebe opozovu na sopstveni zahtev, zahtev kojeg stalno nanovo upućuju?
I šta ako kuvari, zapravo, jedino žele da rade svoj posao – bez ikakve medijske reklame i bez ikakve larme, bez “inspekcije” i rivalstava, bez navijača ili kritizera?
Poznato je da su neki vrhunski kuvari, u trenutku kada bi saznali da je njihov lokal izgubio Mišlenovu zvezdicu, to veoma teško primali k srcu. Tu je i skorašnji primer francuskog šefa Benoa Vjolijea (Benoît Violier), čiji je „Restaurant de l’Hôtel de Ville“ u Krisjeu kod Lozane svojevremeno degradiran (Benoa je, saznavši za odluku, stavio cev svog lovačkog karabina u usta i presudio sebi).
Za kraj ove priče o objektivnosti ocena koje dodeljuju Mišlenovi inspektori, ali i stavovima onih kuvara i restorana o kojima Vodič piše, treba završiti Sebastjenovim rečima. Najbolji restorani nisu oni o kojima čitate u Mišlenovom vodiču, i koji se nalaze na njihovoj čuvenoj „La Liste“: To su oni koje vi obožavate, dobro znajući razloge zbog kojih ih volite.
Uskoro će ponoć 25. oktobra kada Lebron Džejms, Dvejn Vejd i Ajsajah Tomas (Isaiah Thomas) ulaze u jedan ugodan restoran u njujorškom Grinič Vilidžu, nakon što su od Netsa izgubili s pet poena razlike. Zidovi od cigle na jednoj strani trpezarijske sale, zajedno sa srednjovekovnim dekorom i tirkiznim pločicama – lokal odiše suptilnom tropskom vibracijom; čitav zid iza bara je prekriven klasičnim staklenim čašama. Iako se u ovaj restoran može udobno smestiti tek oko 14-15 ljudi, večeras će ih biti blizu 25, zahvaljujući njihovim prijateljima i saradnicima.
Uskoro pred njih „ateriraju“ obilne porcije italijanskih specijaliteta; crveni sos, začinjeni rigatoni, piletina u sosu od parmezana. A šta bi popili? Pa, restoran je poznat po svojim „kraft“ koktelima, tako da jedan od poslužitelja očekuje da za njihov sto donese bocu tekile „Don Julio 1942“, i to će biti to… Ali – ne baš. Naručen je jedan oregonski pinot noir sa menija kuće, a jedan od njih trojice na večerašnjoj zabavi otkriva boce starog „Barola“ iz svog privatnog podruma. Tokom naredna tri sata možda se otvori barem pet-šest flaša, i svaki put kada bi se otvorila neka nova, atmosfera postaje ozbiljnija: Igrači okreću čaše, mirišu vino, pijuckajući ga i raspravljajući o svojstvima. Vade mobilne i prave fotose na kojima se vide vinske etikete – one koje su upravo probali – a onda se prijavljuju na nešto što se zove „Vivino“.
Vivino, danska aplikacija lansirana 2011. godine kreirana je kako bi pomogla onima koji vole vina ali se profesionalno ne bave njima da se kreću bezbedno i ugodno u „zastrašujućem svemiru vina“, uglavnom omogućavajući korisnicima da slikaju etiketu i da im se omogući trenutni uvid: napomene za degustaciju, uparivanje vina i hrane, ili kolika je njihova prosečna maloprodajna cena.
Smatrajući se najvećom vinskom zajednicom na svetu, Vivino omogućava korisnicima da kupuju vino – a ako uživate u boci, nudi preporuke i za neke druge, koje biste takođe mogli voleti. Godinama najpopularnija aplikacija za ljubitelje vina svih nivoa znanja i upućenosti u ista – ali takođe i najveća onlajn “pijaca” za trgovinu vinima – Vivino danas ima bazu podataka o vinima koja sadrži više od 10 miliona različitih vina i ima 35 miliona korisnika.
“Respekt za moju Vivino aplikaciju”, kaže Kari (Curry). Kao što Kevin Love kaže, “To je kao Netflix za vina.” Za Si-Džej Koluma, beka Portland Trejl Blejzersa, Vivino je „aplikacija koja ti promeni život“.
Sve što je potrebno je da držite objektiv mobilnog na15-ak centimetara od flaše i okinete, a Vivino će vam obezbediti povratnu informaciju-ocenu kvaliteta vinske etikete koju ste upravo uslikali; ocena je zasnovana na desetinama hiljada mišljenja korisnika aplikacije (i isto tolikog broja ljubitelja vina). Aplikacija „smisleno organizuje“ vaša skenirana vina, kreirajući grafikone i statističke „pite“ koje prikazuju profil ukusa korisnika. Korisnici mogu pratiti „vinske pasoše“ svojih prijatelja i proučavati njihove vinske odabire – prijatelja poput, recimo onih koji pripadaju „degustatorskoj grupi sa banana-čamca“ (Banana Boat Tasting Group), NBA basketaša koji su pritom i pasionirani enofili. Ali, ukoliko se sticajem okolnosti dogodi da su korisnici aplikacije Vivino uz to vrhunski NBA košarkaši, i to oni popularni u čitavom svetu, onda korisnici mogu pronaći nemerljivo više informacija o vinima ako ih zaprate tj obrate pažnju na njihov izbor.
Vezni igrač „Jastrebova iz Atlante“, Kent Bejzmor (Atlanta Hawks, Kent Bazemore) ima, kako kaže, pre svega da zahvali supruzi koja ga je uputila u prva saznanja o svetu vina, uvodeći ga najpre u crvena vina, naime, bio je to jedan pinot noir, ali takođe hvali veterane sa kojima je sarađivao: Korvera, Pola Milsapa, Ričarda Džefersona (Paul Millsap, Richard Jefferson). “Glatko je (bez opore note), a mamurluka nema”, kaže on. “Pomaže vam da se opustite pre spavanja.”
Večita dilema talijanskog Pijemonta: Barbaresco sa finesom ili žustri Barolo?
Rajan „Twin Towers“ Anderson, navalni igrač hjustonskih „Raketa“ (Ryan Anderson, Huston Rockets) i njegova supruga su prošlog avgusta za svoj medeni mesec otišli na Novi Zeland – samo zato što Anderson toliko uživa u lokalnom ostrvskom sovinjonu.
Bek filadelfijskih „Seventi-siksersa“ Džej-Džej Redik (76-ers, J.J. Redick) je vina počeo da pije tokom rane faze svoje NBA karijere, kada su ga najviše interesovali kaberne i šardone. Danas više voli boce nekog „Baroloa“ i burgundca, a supruga mu je za rođendan nabavila bocu koja spada u klasiku vinskog panteona: Domaine de la Romanée-Conti, ili „di-ar-si“ (“DRC”), kako ga prepoznaju u vinskom sazvežđu. Rediku su, kad su ga 2006. draftovali, u vidokrugu najčešće bili, recimo, neka boca votke, ili konjaka Hennessey, ili pakovanje „dvanaestica“ Coors Light-a koji bi se ispijali tokom klupskih letova – i to je u osnovi bilo to. A danas? Redik kaže: “To su gotovo isključivo vina.” (Barolo, italijansko vino za koga mnogi kažu da je „vino kraljeva i kralj vina“. Proizvodi se u provinciji Kuneo, u jugozapadnoj Albi u Pijemonteu. Barolo je, zapravo, selo po kome je vino dobilo ime. Zajedno sa svojim komšijom, Barbareskom, daju neka od najkvalitetnijih vina koja se prave od sorte grožđa Nebiolo, nastao od reči „nebia“ (magla). Pijemont je na severu Italije, na završetku Alpa, sa vinogradima u kotlinama koji su često zavijeni jutarnjom maglom; otuda je potekao i naziv ove sorte grožđa).
Džej-Džej Redik
Za Luola Lenga, napadača Lejkersa, ulazak u carstvo vina dogodio se 2013. godine kada su Čikago Bulsi (s kojima je tada bio) igrali predsezonske mečeve u Brazilu. Izašao je sa Batlerom, Nazr Mohamedom i Hoakimom Noahom, kada im se ulučila prilika da uživaju u jednom argentinskom malbeku.
Ni Šon Livingston (Shaun Livingston) nije ulazio u „vinski zabran“ pre no što je ušao u NBA, ali je svoje prve godine u vrhunskoj košarkaškoj areni proveo sa Klipersima, družeći se s napadačem-veteranom Eltonom Brendom i bekom Kutinjom Moblijem, “velikim poznavaocima vina”, kako kaže Livingston – a danas je „u ljubavi prema kaberneu. Više voćnog bukea, smelog, malo starijeg”, kaže on. Teško da je Livingston jedini od NBA igrača koji stanuje na manje od sat vremena vožnje od jednog od velikih vinskih regiona sveta; u vinima, kao i on, uživaju i Kari, Durant, Nik Jang i Drejmond Grin (Curry, Durant, Nick Young, Draymond Green).
Onda je tu i Mekolum (McCollum), koji danas voli pre svega pinot noir („Večeras ćemo imati puno pinoa!“, izjavio je nakon nastupa u januaru kada je za svoj tim obezbedio 50 poena u meču); on ima podrum u kojem se nalazi 500 boca. Njegov suparnik i „kolega po basketari“, Demijen Lilard (Damian Lillard) uživa u dobrom rizlingu. Napadač Evan Tarner je takav obožavalac da, kako kaže Mekolum, provodi dane i dane u lokalnim vinarijama. “Nisam ni znao”, kaže Mekolum. “Kazao mi je, a ja sam mu rekao: ‘To s vinima radiš čitavu godinu, i još uvek mi nisi rekao?’ To me je ‘malo’ i uzrujalo.”
Trener San Antonio Spurs-a Greg Popovič je, mora se reći, cenjen u svetu vina, s prijavljenim podrumom od 3.000 boca, kako je istaknuto u magazinu za vinsku kulturu, Wine Spectator. Pop, međutim, ima prednost u odnosu na mnoge igrače koji su novajlije u „pozlaćenom grožđu“; pa, ko je među njima sada najveći znalac? Odgovori se razlikuju, osim ako ne pitate Entonija. „Verovatno bih (ja) bio taj momak“, kaže on ponosno i bez oklevanja.
Ali šta je sa Kobijem “Vino” Brajantom? Ikona Lejkersa (i veliki posvećenik u jogu, baš kao i LeBron) ne zadovoljava uslove za svoj „sobriquet“ to jest nadimak (Vino) kojeg je prihvatio 2013. godine (ali ne zbog naklonosti prema vinima!), nakon što je čuo da „njegova igra, kako vreme prolazi, stari na isti način (kao i vina). “Usput, nešto sam načuo da crvena vina idu bolje uz biftek”, kaže Brajant uz smeh. “To je otprilike sve što znam o njima.”
Kada Brajant i Entoni izađu na večeru, Brajant prebaci vinsku kartu preko stola: “Melo”, kaže on. “Hajde ti” (Do your thing).
Džimi Batler je na Olimpijske igre 2016. doneo boce pinoa noar u svom vinskom koferu (Dwight Eschliman/ ESPN)
Jul je 2015. godine, a Kris Miler (Chris Miller) je na svom uobičajenom dnevnom poslu u skladištu tehnološke firme u centru Los Anđelesa, gde su se okolnosti slučile tako da Kris Pol bude takođe tu, kako bi snimio reklamu u sklopu dobrotvorne akcije.
Neko je Polovoj ženi napomenuo da je Miler takođe majstor-somelije – „izvanredno ekskluzivna titula“ (Uzmimo u obzir da je 279 trenera i igrača ušlo u Kuću slavnih košarkaša; od njih, 236 su majstori somelijei). “O moj Bože, Kris voli vino”, kaže Miler, objašnjavajući da su imali vrlo dobru bocu samo noć pre. Okreće se supruzi. „Pokaži mu svoju aplikaciju.“ Pol otvara Vivino i pokazuje Mileru fotografiju „sinoćnjeg“ vina.
Miler kaže da mu se takve stvari događaju s vremena na vreme, i da obično imaju slabog efekta. Zamislite da ste šahovski velemajstor, a da je neko ko je tek slučajno pored vas za tablom želeo da porazgovara s vama o šahovskoj strategiji. Tako je to. Ali tada se učitava slika koju je napravio CP3 (nadimak Krisa Pola) – a to je „Domaine Marquis d’Angerville Volnay Taillepieds“.
Miler je tu napravio stanku. Vrhunski crveni burgundac, gladak i blagonaklon, graciozan, ali teško ga je naći (proizveo ga je mali proizvođač koji nije baš neko zvučno ime i „na prvu loptu“; vino za koje neki somelijeri koje Miler poznaje čak nisu ni čuli. Ali je izvrsno; vino koje biste pili samo ako biste zaista znali o kakvoj je boci i vinu reč).
“Niko ne govori o automobilima ili nakitu. Samo o tome ko može da donese najbolju bocu vina.”
U svetu enofila postoji klasa bogatih konzumenata koji se najbolje mogu klasifikovati kao “lovci na trofeje”: oni koji tragaju samo za bocama zbog kojih, da biste ih kupili, morate da opljačkate banku. Takva vina su, recimo, Domaine de la Romanée-Conti ili Screaming Eagle; ali, ovakve bogate vinofile baš i ne zanima priča, informacije o tim dragocenim bocama; oni se, inače, slabo razumeju u vina. Ali, kako je već Miler komentarisao bocu koju je doneo Pol: “To (skupo vino) nije nikakav trofej. To je nešto što istinski ljubitelj vina pije jer je vrsnog ukusa, a ne zato da bi se pokazivao pred drugima.”
Ako je Miler impresioniran Polom, onda je Pol još više impresioniran Milerom (“Jeste li ikad videli film ’Somm?’ Pol u jednom trenutku kreće da traži ovaj dokumentarac o gotovo nadljudskom naporu četiri vinska aspiranta da polože ozloglašeno brutalni majstorski ispit za somelijera, sa prolaznom stopom manjom od 10 procenata. “Bila je to jedna od najluđih stvari koje sam ikada video”). Tako se Pol kreće kroz aplikaciju, omogućavajući Mileru da vidi izbore koje je napravila „Banana Boat“ degustatorska grupa sačinjena od NBA ikona, od kojih je svako njihovo vino iz selekcije izvrsno i s razlogom odabrano.
Tokom naredne godine, Pol i Miler ostaju u kontaktu. Miler pomaže u organizaciji jubilarne degustacije vina u Santa Barbari za Pola i njegovu ženu. Pol zatim zove Milera u jesen 2016. “Hej, jesi li u Napi ovog vikenda?” pita ga.
“Oh, trebalo bi da krenem gore večeras”, laže ga Miler koji je do guše u voskiranim čepovima vinarije u kojoj takođe radi, u Marini.
“Zašto ne dođete da večerate sa nama?”, pita Milera a ovaj, naravno, u trenutku „zaboravlja“ sve tekuće obaveze i kreće u trosatnu vožnju od Marine ka dolini Napa, kako bi se sreo sa Polom; mesto susreta je restoran „Press “ u Sent Heleni, gde ga na ulazu dočekuje generalni menadžer.
Menadžer ispituje njegov „facijalni pejzaž“, pokušavajući da na Milerovom licu „pročita“ da li je i on deo privatne žurke ili ne, ali ne želeći da odustane od informacija ko je na toj zabavi. Uskoro su u restoran ušetali i Pol… a i LeBron Džejms. Idu ka privatnoj sali restorana koja prima do osam ljudi, uključujući Džejmsa, Pola i njihove supruge.
Tokom sledećih nekoliko sati raskošne večere otvaraju pet-šest boca u cenovnom rasponu od pedeset do hiljadu dolara, od kojih se o svakoj buteljki diskutovalo i u njoj, naravno, uživalo. “Bio sam nekako oduvan u stranu”, kaže Miler. “Mislim, njihova širina znanja i kako su srasli s vinima bila je veća nego što sam uočio i među nekim velikim vinskim kolekcionarima.”
Jer ste vi, na kraju krajeva, kompanija (po sebi) koju vodite…
“Znam da me ne poznajete”, započinje telefonski poziv, “ali imam grupu momaka koje vodim po celoj zemlji, a vaše ime se pojavilo i želeli bismo da priredimo večeru u vašem vinskom podrumu.”
Devinder Batja (Devinder Bhatia), kardiohirurg iz Hjustona nije nimalo iznenađen. I ranije je primao ovakve pozive. Njegov podrum – predstavljen u magazinu Wine Spectator – ima 7.500 boca vrhunskog kvaliteta čija se vrednost ispisuje sa sedam cifara i u kojem, između ostalih, ima i vina iz 1898. Podrum koji je stekao slavu ugostio je dva guvernera Teksasa, bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulianija, teksaškog senatora Teda Kruza, legende NFL-a Džima Brauna i Ronija Lota (Jim Brown, Ronnie Lott), poznatu kulinarsku zvezdu Volfganga Puka i repera Ludacris-a. Na drugom kraju žice, jula 2016. godine, nalazi se Kamal Hočandani (Kamal Hotchandani), generalni direktor Haute Living-a, luksuzne medijske platforme i kontakt-mesta za nekoliko NBA zvezda, gde oni kupuju luksuznu robu, uključujući vina, satove, egzotične automobile i još mnogo toga.
I tako, mesec dana kasnije, prvog avgusta u pola deset uveče, Kevin Durant, DeAndre Džordan i Karmelo Entoni stižu u Batjin dom, kuću u viktorijanskom stilu smeštenu u Muzejskom kvartu u Hjustonu (Museum District).
Sva trojica su u američkoj reprezentaciji, koja je te noći potukla do nogu Nigeriju, uz svoj reprezentativni egzibicioni rekord od 5-0. Za nekoliko dana, ovaj nacionalni američki tim će se uputiti na Olimpijske igre u Riju, ali, pre toga, Entoni želi da poseti Devendrin podrum.
Vino je postala Batjina strast 1990. godine, kada se jedan „Chateauneuf-du-Pape“ iz 1989. godine savršeno upario s njegovim odreskom. Tada je otpočela njegova „fiksacija“ koja će mu u daljem životu poslužiti kao predah, način na koji se oslobađa pritiska nakon posla, pri čemu je njegova profesija, kako kaže, “takve prirode da, ukoliko promašite za milimetar, neko umire” (da podsetimo, Batja je kardiolog).
Večeras niko neće umreti. U stvari, nije bilo tako kasno kada su Durant, Džordan i Entoni otišli do kućice pokraj bazena, spustivši se drvenim stepeništem a potom kroz zakrivljeni kameni svod i prostoriju u kojoj se oseća svežina: u njoj je temperatura vazduha 55 Farenhajta (12.8 Celzijusa), a temperaturu i vlažnost kontroliše aplikacija na Batjinom telefonu. Unutar prostora veličine od 30 sa 35 stopa (2.8m sa 3.25m) nalaze se niše duboke za dužinu dve boce, uz ručno rađene police od mahagonija u koje se može smestiti do 14 hiljada flaša. Kroz drugi kameni ulaz nazire se deo podruma u kojem se Entoni divi bocama s etiketom „Domaine de la Romanee-Conti“: vina koje se smatra jednim od najtraženijih na svetu – iz raznih berbi. Pred njima je dvestotinak buteljki ovog vina: samo ta kolekcija vredi više od pola miliona dolara (dakle, svaka od tih 200 boca vredi u proseku više od 2.500 hiljade dolara).
U narednih nekoliko sati, tokom večere uz koju je bilo posluženo pet vina – sa dva vina po jelu na zabavi za njih, evo, već dvadesetak zvanica – igrači razgovaraju o karakteristikama svakog vina. Durant i Džordan, relativno novi u vinu, favorizuju kalifornijska vina, ali Entoni je svoju ljubav prema bocama usmerio ka „Starom svetu“, to jest Evropi: on pre svega preferira burgunce i bordoe, između ostalih ezoteričnih vina. “Razume se u njih”, dodaje Batja. “Zaista se razume.”
Igrači ostaju do ranog jutra, pucajući na obruče nameštene na Batjinom auto-prilazu, a društvo im pravi Batjin 14-godišnji sin Drejk… sada je negde oko 3 sata ujutro. A sledeći put kada Niksi budu u Hjustonu, za novogodišnji meč protiv Rokitsa, Batja će biti na svom uobičajenom mestu – na sredini terena, odmah iza vlasnika „Raketa“, nekoliko redova od parketa: to su „prajm“ sedišta za koja ima četiri sezonske karte. Dok Entoni istrčava na zagrevanje, zaustavlja se i kreće ka Batji.
“Hej! Dolazim posle utakmice”, kaže Entoni. “Srknućemo malo vina.”
Nakon igre, Entoni odlazi ali ne sa Niksima već s jednim od najpoznatijih teksaških kolekcionara vina.
Vinogorja Pijemonta, regija iz koje potiču Barolo i Barbaresco
Jutro nakon što su Kavsi napravili vinsku turu kroz dolinu Nape, okupljaju se na treningu u obližnjoj srednjoj školi „Sent Helena“ pre nego što krenu za Solt Lejk Siti. Sedeći sa strane teretane, Džejms je vidljivo veseo. “Imali smo (sinoć) jedan dobar momenat,” kaže on maloj grupi novinara. Zahvaljuje lokalnim vinarima na gostoprimstvu – jer su “bukvalno otvarali boce za ovu priliku, za mene”. Sredinom oktobra, kada su požari minuli, Lebron Džejms je objavio video u kojem izražava svoje saučešće, i moleći se za sve one koji su bili pogođeni stihijom. Ovih dana spomenite vinarima iz Nape ove NBA momke, i taj će se video odmah pojaviti. “To nam tako mnogo znači”, kaže Roberts, “svima nama.”
Roberts, inače takođe majstor-somelijer je takođe i COO podruma Colgin u Sent Heleni, i mada vinarija nije otvorena za javne obilaske i posete Džejms ju je letos posetio sa prijateljima. Kada je stigao, Džejms je na mobilnom proučavao snimke Majkla Džordana. Roberts je komentarisao ovaj prizor: najveći košarkaš koji korača Zemljom, a pored svega još i nezadovoljan, i dalje se fokusira na to da postane „veći i od Džordana“, gledajući na svom telefonu igrača koji je tu titulu držao pre njega.
Tokom dvočasovne posete, Džejms je pokušavao da razume svaki element onoga što je bilo pre njega, i kako se sve to prevelo u – bocu. A Roberts je dostigao svojevrsno Bogojavljenje: Džejms ga je podsetio na druge koji su bili na vrhu svojih fah-oblasti: svi fascinirani, ako ne i opsednuti visokim performansama. “Kada pogledate LeBrona i Krisa Pola i mnoge druge (iz NBA lige )”, kaže Roberts, “proveli su hiljade sati ne samo žrtvujući telo, već i um. I zato je vinski svet baš njima, po mom mišljenju, nešto što je fascinantno.”
Vinogradi Colgin, Napa
I tako, na Colgin-u mogu da sa imanja na obronku posmatraju 20 hektara vinograda zasađenih čokotoma kabernea sovinjon, tako pažljivo uzgajanom da deluje kao da se radi o vrtu sa bonsaijem. Sjajan panoramski pogled sa popločanog dela, gde se dešavaju degustacije sa sjajnim pregledom preko jezera Henesi (Hennessey), koje je nacionalni park. Mogu uživati u Napinom upečatljivo plavom nebu. Mogu se diviti raskošnoj nebeskoj svetlosti poznatoj svima koji znaju Napu, i, što je još bolje od svega, uzgajati neke od najboljih svetskih sorti grožđa. Mogu koračati kroz vinovu lozu, berući grožđe, pitajući se o sunčevoj svetlosti i zemljištu, probijajući se još dublje, možda razumejući bolje od većine ostalih kako se odgaja i kako se stvara nešto divno.
U susret još jednoj berbi i trenutku kada se rađaju nova vina, ovom vinskom sagom nas je zabavio
U desetinama intervjua sa igračima kao i onima iz vinarske industrije koji su komunicirali s njima – vinarima, kolekcionarima, master-somelijeima – jedno je jasno: ikone američkog basketa izrastaju u enofile. Ali, ako se pitate koja je ekipa u NBA ligi najopsednutija vinom, teško da ćete pobediti one čije su boje, kako i dolikuje, „vino i zlato“ (boje dresova Cleveland Cavaliers-a).
Isaiah Thomas, LeBron James
Nešto kao da je bilo propušteno u vezi „Kavsa“, kao da im je nešto stalno izmicalo – i ne, ne govorimo o ovih poslednjih nekoliko nedelja (tekst je objavljen 13. februara 2018. godine).
Bio je februar 2014. godine, a Dejvid Grifin (David Griffin) upravo je imenovan za vršioca dužnosti generalnog direktora kluba. Ali, kada je počeo da ispituje i „opipava puls“ igrača, kakav je timski duh i određena „kultura“ uspostavljena među košarkašima i trenerima, otkriće da tu nešto nedostaje. Tražeći šta je to i kako da ga „popravi“, Grifin cepa stranicu bloka trenera Voriorsa, Stiva Kera (Steve Kerr), sa kojim je Grifin zajedno radio u front ofisu „Sansa“ (Phoenix Suns), i koji se zaklinje u moć koju imaju timske večere. I to ne samo bilo kakve, već one u kojima se jela uparuju s probranim vinima. A kada je reč o „vinima i svemu u vezi njih“, Grifin se obraća supruzi, Meredit.
Meredit se obučava za somelijerku i domaćin je seminara o vinu i velnesu, u sklopu svoje kompanije „decantU“. Ona veruje u pretpostavljene i javnosti već poznate benefite od umerene konzumacije vina: da je ono dobro za kardiovaskularni sistem, dobro za srce, i da – ako umete da ga cenite – nadahnjuje na povećanu pažnju i fokus na ostale, podstičući prisutnost u društvu. Ako počnete da primećujete šta „ona osoba“ preko stola miriše u čaši, tada ćete možda početi da na nju obraćate više pažnje.
Razmislite o prizoru od 28. decembra (2018), nakon posete poluspaljenom vinogradu Mayacamas u dolini Napa, dok „Kavaliri“ kreću u vinariju Brand, takođe u Napi, gde ručaju pre nego što se presele u njihovu prostoriju za fermentaciju – „soba“ za degustaciju mladih ali i starijih vina, u kojoj se proverava kako burad i proces fermentacije „rade“. Unutra je osam stolova, od kojih se za svakim nalaze po tri „Brendova“ vina: kaberne sovinjon, kaberne fran i pti verdo (Petit Verdot, „malo zelenkasto“, vrsta crvenog vina od grožđa sitnog zrna koje sazreva kasnije od ostalih sorti – otuda i njegov naziv „verdot“, rođak daleko poznatijeg „velikog zelenog“, Gros Verdot-a). Takođe, na stolu je i njegov „Brio“, kupaž od crvenih bordoških sorti.
LeBron James, Kyrie Irving
Uzgred, kupaža (fr. Coupage) je proces mešanja različitih vina, bez obzira da li su napravljena od istih sorti grožđa ili ne. Cilj samog postupka je stvaranje novog vina, boljeg od pojedinačnih vina korišćenih pri mešanju. Vrši se nakon fermentacije i završava se flaširanjem.
Kupaža menja pojedinačne karakteristike vina (ukus, boju, kiselost) i ne koristi se za poboljšavanje lošijih ili osrednjih vina, već samo da izvuče maksimalne osobine iz onih kvalitetnih.
Kupaže iz Bordoa decenijama slove kao najcenjenija vina u svetu. Sorte koje najčešće čine bordošku kupažu su merlo, kaberne sovinjon, kaberne fran, širaz, karmenere, pti verdo i malbek, a danas se gaje praktično svuda u svetu – kako bi se obezbedila „sirovina“ za kopiranje bordoških vina.
U bordoškoj kupaži, merlo daje nežne arome voća, maline, višnje, crne bobice, džem; kaberne sovinjon suve šljive, kupine, duvan, eukaliptus, ali i duboku boju, tanine i kompleksnost vinu; kaberne fran donosi ljubičice i začine, malbek pojačava boju, pti verdo „napumpava obraze“ vinu punoćom ukusa, začinima i crnim bobičastim voćem. Tu su, u podrumu, i obavezna bačva i barrique burad koja će zaokružiti svaku tipičnu bordošku kupažu.
Ovo predstavlja vežbu za izgradnju tima – daleko od suštinskog sastanka tima u svlačionici 25 dana kasnije i niza novih ugovora na isteku prelaznih rokova, kada će klub pustiti šest košarkaša da odu na neko drugo mesto; Kevsi su podeljeni među osam stolova, a igrači rade šta im je rečeno, naime: degustiraju kupaže, a onda nastoje da ih sami naprave: da ih smešaju sa delovima tri druga vina kako bi se uklopili u njihov dobar kupaž. Ne daju im se procenti tipa koliko-od-kog-vina-ide-u-kupažu; moraju ići samo po ukusu. Koristeći staklene izgradirane cilindre, igrači počinju da mešaju, beležeći količine svake sorte koju koriste u kupažu.
Formula za „Brio“: 65% kabernea sovinjon, 30% kabernea fran i 5% pti verdoa. Mnogi su se veoma približili tačnoj formuli, odnosno, propisanom odnosu u kupažu. Ali, kada se pregledaju rezultati, jedan igrač, koji je posetio ovu vinariju nekoliko meseci ranije, krajem avgusta, primakao se najbliže „idealnoj meri“.
“Imam ga, imam!”, ushićeno uzvikuje Kevin Lav (Kevin Love). I doista je blizu, veoma blizu, samo „kap više“ i za procentni poen bogatiji pti verdoom nego što je propisano za ovu vrstu kupaža. Nad njegovim stolom pljušte „petaci“, koje lupaju u znak odobravanja. Vlasnici vinarije obraćaju se Kevinu: “Sa nama je jedan budući vinar”, kažu. “Od svih priznanja u mojoj karijeri, ovo je najlaskavije”, šali se na svoj račun.
Kasnije te iste večeri, Grifin, koji sa suprugom sada živi u Sonomi, stiže u odmaralište u kojem borave Kavaliri, a Kevin Lav će Grifina primiti u medveđi zagrljaj.
“Jesu li vam rekli?”, pita ih. “Bio sam na samo procenat od savršenstva!”
Zamislimo još jedan prizor u svlačionici Cavs-a, nakon što su izgubili od „Kraljeva“ (109-95), drugog gubitka ekipe u onome što će postati gubitnički niz 7-13, a koji će 8. februara dovesti do hitne reorganizacije liste igrača. Sedeći pred svojim ormarićem, napadač Čening Fraj (Channing Frye), koji će biti među šest Kavalirovih igrača kojima se trguje sa drugim klubovima, razgovara o vinu i njegovoj ulozi u timu. “Nije baš kao da pijete viski i neki sokić, kaže Fraj. “Jer, svaka boca vina je različita priča. Mislim da je stvar sa vinima samo slika nas samih i našeg međusobnog odnosa.”
Mnogi, poput Lebrona Džejmsa ili Dvejna Vejda obožavaju Napina velika, odvažna crvena vina. Fraj je preko leta u Oregonu i tamo uživa u lokalnoj vožnji; sada već u srednjim godinama, počinje da voli dobar pinot noir – kao i Kajl Korver (Kyle Korver). Ipak, Fraj se ne boji da proba ni jedan Tempraniljo (Tempranillo) kojeg mu je dao Hoze Kalderon, ili da i sam „uroni“ u vina Južne Amerike.
Ovaj “napitak od grožđa“ je uvek prisutan u avionu tima, gde se tokom leta „ocenjuje“ njegov kvalitet (igrači donose boce, a Fraj ih često dostavlja). To je bio poklon za putovanje tokom njihove najnovije „Secret Santa“ razmene (svako ima po flašu iznenađenja, sjajnog vina kao poklona saborcima iz tima). To možda nije dovoljno, samo po sebi, da bi spasao od „preokreta“ neke igrače sa spiska a oni ostali u redovima Kavsa. Ali, jedan menadžer restorana, zaposlen u hotelu Western Conference koji je ugostio Kavalire, primećuje da kada počne služenje vina, svi košarkaši prestaju sa svojim pričama i uključuju se u biranje „najboljih“. “Svi obraćaju pažnju i pričaju o boji, o nosu, i o bukeu i aromi vina”, kaže menadžer. “To je neverovatno.” Ali ko na ovim večerama naručuje najbolje vino? Fraj, koji još uvek sedi pred svojim ormarićem, naginje glavu napred, a potom je trzne malo unazad, i pravi pauzu dok ne oceni svojstva probanog vina.
“Verovatno Kevin”, kaže Čening Fraj nakon što je „prelomio“; Kevinu, koji sedi desno od Fraja s nogama potopljenim u kiblu s ledom (nakon što je odigrao 30 furioznih minuta protiv Kingsa), imponuje što ga je Fraj pomenuo. On je iz Oregona i ponosi se time što se nije opustio i prepustio nekom slatkom belom vinu već je, umesto toga, odabrao poznata crvena iz svoje države.
“(Kevin) Ima najjednostavniji ukus”, nastavlja Fraj, “ali on, takođe…”
“Najjednostavniji ukus ?!” Kevin Lav ih prekida, razrogačenih očiju, podignutih obrva i glave nagnute napred.
“Mislim na najjednostavnije sklonosti”, kaže Fraj. “Ućuti.”
“Najjednostavnije sklonosti?”, ponavlja u neverici Kevin Lav.
Novinar se ubacuje: “Elementaran, recimo?”
Fraj: “Ne, ne bih rekao elementaran.”
Lav: “Pa, šta onda?”
Fraj: “Baš je prosto: Uvek doneseš solidne boce vina.”
Lav: “Nisam hteo da dođem sa nečim ‘jednostavnim’. “
Fraj: “Koja je reč za to? Veoma solidno.”
Novinar: “Pouzdan?”
Frie: “Eto, baš to.”
Lav: “I sad ispada da ’jednostavno’ znači isto što i ’pouzdano’? E, pa, nije.”
Fraj: “Pouzdan, ukus koji je veoma pouzdan. J_bi se, Kevine.”
Kevin, i dalje strelja očima Fraja, pravi stanku, a onda još jednom ponavlja: “jednostavan?”
“Igram najbolji basket u svom životu a i prilično pijem vino, svakodnevno.” – LeBron Džejms (Dwight Eschliman/ ESPN)
U jutarnjim satima , pre njihovog poraza u Sakramentu, Vejd, koji je sedeo uz aut-liniju, otprilike šest nedelja pre nego što je prebačen u Majami, pita se ko u timu Kavsa najviše zna o vinima. Bez ustručavanja pokazuje na Džejmsa (Lebrona) koji stoji sa druge strane terena. “On zna mnogo. To je nešto što ne želi da deli sa drugima”, kaže Vejd. “Ali kad izađemo napolje na večeru, svi ga pitamo, ‘Hej Bron, kakvo vino večeras dobijamo?’. Pitajte većinu momaka iz tima koji vole i naručuju vino; svi mu prepuštamo da ga naruči umesto nas.”
I zaista, među Kavalirima je već prisutna legenda o Lebronovoj enofiliji i poznavanju vina.
Kako kaže Kevin Lav, kada je u pitanju vino, “Bron ima superkompjuter u mozgu.”
“LeBron”, kaže Grifin, “ima trenutni mentalni i senzorni odziv. Ako na odmoru slučajno prođe kraj polja lavande i još sedam drugih mirisa, LeBron je u stanju da tri godine kasnije bukvalno staviti nos u čašu vina i kaže: Miriše na lavandu. Identifikuje mirise i odlično ih primenjuje u veštini opisivanja vinskog bukea.”
I sada, dok Džejms počinje da puca na koš sa lučne linije za „trojke“, odjednom kao da je nešto čuo pa se naglo povlači u odbranu, zaustavljajući svoju rutinu kako bi uputio pogled ka Vejdu. “Eto, vidite”, kaže Vejd, “čuo je da je neko pomenuo ‘vino’, i zato je stao.”
Džejms se smeje. Vejd je u pravu. LeBron gleda ka nama, kao da smo mu zaista nešto dobacili. Vejd je takođe u pravu što se tiče vina; najveći svetski igrač je zbijen i “natučen” poput boce Šatoa Latur. Treba samo da posetite Džejmsov nalog na Instagramu da biste videli koliko je duboka njegova strast za vinima. Ali pitajte LeBrona danas o njegovom omiljenom vinu. Nema ga. Određeni region? Proizvođač? Nema ih. Ko najviše zna u njegovom timu? Bez komentara. A u ligi? Radije se ne bi izjašnjavao. Da li je bilo nekog određenog vina kojem se poradovao jer će ga probati na svom rođendanskom putovanju u Napu? “Da”, konačno kaže Džejms. “Sva do jednog. Radujem se svakoj boci.”
Priznaće da veruje u navodne fiziološke koristi od vina: „Čuo sam da je dobro za srce. Pazite, igram najbolju košarku u svom životu, i svakog dana pijem dosta vina. Šta god da je – uzeću ga.” Ipak, Džejms jako dobro zna da je on svetski brend. A otkrivanje određenih detalja može uticati na vinariju Brend s kojom i poslovno sarađuje. (“Znam koliko sam do kraja iskren u vezi s tim”, kaže Džejms, “samo ne pričam o tome.”). On je, ipak, spreman da „prospe nekoliko kapi“ svoje priče o poreklu svoje strasti za vinima.
Dvejn Vejd: pije sopstveno vino „sa notama sušenog duvana, tamne čokolade i pite od borovnica“ (Foto: Bob Metelius/ ESPN)
Kao što do pre nekoliko godina, Džejms, po sopstvenom priznanju, „nisam bio ljubitelj vina. Ja uopšte nisam pio vino“. Ali kada je napunio 30 godina, prevladala je njegova radoznalost – što je doprinelo da i njegov poslovni partner, Maverik Karter, takođe postane zaljubljenik u vina.
Tako je počeo da proba zanimljiva vina, učeći o vinovoj lozi, regionima, o crvenim i belim vinima ili mešavinama. Tokom posete vinariji Napa sa Krisom Polom prošlog avgusta, Džejms je povukao svoj pomični krov Tojote Land Cruiser iz 1980. godine, preuređenog u retro stilu da izgleda kao safari bagi, a onda su počeli da razgledaju imanja i vinogorja, pitajući se šta je to što Napu čini tako jedinstvenom, o tlu, sunčevoj svetlosti, ili kako znati koje grožđe posaditi na koje mesto. Džejmsa su posebno interesovali poslovni aspekti. Koliko to sve košta? Koliko vremena je potrebno da bi se vodila vinarija?
U jednom je trenutku on pušta svoju sada trogodišnju ćerku Zuri da mu dosipa vino vrhunskog kvaliteta. “Ooh, ima ukus poput kamena!” kaže mu ona. “Gadno.” (Iako je stenje, čisto usput, enološki ukusna nota, tako da je možda Zhuri James, zapravo, verovatno preblizu stavila svoj nos).
U još jednoj nedavnoj poseti vinariji iz Nape, Džejms je šetao kroz vinovu lozu, probajući grožđe i raspitujući se o poslovnoj strani vinarstva. Isprobao je dva kabernea sovinjon, nastalih od sorti grožđa uzgajanih u različitim oblastima, ali napravljenih od istog proizvođača. “Stvarno želim da znam zašto su različiti”, rekao je. Pokazali su mu zemljište na kojem je svaka od sorti uzgajana – jedna vrsta tla je imala više šljunka, druga više gvožđa. Rekli su mu da omiriše zemlju, a zatim da omiriše vino poniklo na njemu. To je i učinio – i odmah shvatio kako tle utiče na grožđe, a samim tim i na vino.
To je, barem, deo njegove priče o poreklu njegove radoznalosti za svet vina. Ali postoji još jedno poglavlje – ono koje se tiče već famoznog načina na koji se „plutajuće južno voće“ naduvava, i kako su basketaši postali enofili: tu je priča poznata kao Banana Boat Team.
Evo u čemu je bila dilema: unajmili su jahtu i naručili hranu, ali još nemaju vina koja bi uparili s pomenutom hranom na pomenutoj jahti. To je sama definicija „neprijatnosti“ kojima su izloženi oni koji potiču iz Prvog sveta, onog najrazvijenijeg, a sve se odvija na Bahamima tokom odmora u julu 2015. godine. LeBron Džejms, Karmelo Entoni, Kris Pol i Dvejn Vejd moraju da odluče koje će vino piti ovom prilikom.
U narednim nedeljama, mesecima i godinama, ovo popodne će ostati upamćeno po nečemu sasvim drukčijem: fotografiji Džejmsa, Vejda i Pola na banana-čamcu, zajedno sa Vejdovom suprugom, spisateljicom Gebrijel Junion (Gabrielle Union) – prizor koji je na internetu postao viralan, i posle kojeg više ništa za njih neće biti isto. Nije ni važno što je ideja potekla od Gabrijele. A i nema veze što sam Entoni nije bio tamo. Vejd, Džejms, Entoni i Pol postaće poznati kao Banana Boat Team, četiri ikone američkog basketa, koje će biti upamćene po tom prizoru iz 2015.
Ali, „iza kulisa“ ovog sada poznatog okupljanja pojaviće se još jedna fotografija, ona koja prikazuje sva četiri igrača na jahti, kako nazdravljaju čašama crvenog vina. Ova fotografija je snimljena na najvišoj palubi jahte, i to samo nekoliko sati nakon izleta „banana-čamcem“, dok je sunce padalo u okean pred nastupajuću noć. Ostalo je nejasno koje su vino ispijali; ono čega se Entoni seća je da je svojim prijateljima rekao da će doneti jedno od svojih; u ovom trenutku nije verovao šta je probao. Vejd se priseća da je naručio „Palmajer“ dok je prijateljima saopštavao vest kako je pristao da sarađuje sa vinarijom. Prisutni se slažu da je ova vest označila trenutak kada su se njihova lična vinska putovanja zaista preplela.
“To je za njih bio, pa, početak”, priseća se Entoni vinske boce koju su ispijali tog dana. “Plutali bi tako, ljuljuškajući se na vodi, i popili bi po čašu ovde, pa čašu onde. Ali to je definitivno bio početak pravog otvaranja za vinsko carstvo.”
“Sve je počelo odatle i zaista krenulo odatle”, kaže Vade.
„Degustatorska ekipa“ sa banana-čamca je – isplovila.
„Priča iz boce“ o intenzivnoj ljubavnoj vezi između NBA zvezda i grožđa “sa pozlatom” – najskupljih vina koje košarkaški asovi kupuju; afinitet za dobra, najbolja vina, znak prestiža, ili, naprosto, zato što je uz vino najlepše slaviti pobedu. Verzija ove priče pojavljuje se u Gold Rush-u (espnW), i u saradnji sa ESPN Magazinom.
Zašto su neka vina 15 a neka hiljadu i po dolara?
Bujica crnih šatl-autobusa pokušava da se probije zakrčenim putem, s oštrim prekidima vožnje i zastancima, prelazeći s asfalta na kilometrima neravne trotoare, kojima šoferi voze u pokušaju da se kotrljaju dalje, dok je jedna od dve trake zakrčena. Uspinju se do podnožja guste hrastove šume, koja svojim granjem zaklanja jutarnju svetlost. Signal mobilnog telefona nestaje. Konačno se pojavljuju metalne kapije, veliko „M“ u njenom središtu, i ubrzo iz autobusa počinju da ispadaju „Klivlendski kavaljeri“ (Cleveland Cavaliers, kraće i od milošte – „Cavs“). Oko 60 članova ove franšize okupilo se kraj stolova prekrivenih belim stolnjacima, sedeći na kori kedrovih oblica razbacanih po nevelikoj čistini. Usledila je zdravica šampanjcem Dom Pérignon iz 2006. godine. U blizini, posvuda oko imanja do kraja horizonta, nalazi se ugljenisana zemlja. Izgorela brda, prekrivena crnim ostacima stabala drveća, podsećanje na stihije od letos (požari su u Kaliforniji besneli dve godine zaredom, 2017. i 2018).
Ovo je Majakamas (Mayacamas), jedna od najslavnijih vinarija kalifornijske doline Napa (Napa Valley). Ovde nije svraćalo previše „Kevsa“, ali Lebron Džejms (LeBron James) svakako jeste, i on odmah prepoznaje mesto gde sada stoji, tu malu čistinu koja je nekada pripadala zgradi koje više nema.
Kada je došla, vatra je gutala sa zapada, hraneći se isušenim žbunjem i šikarom dok je jeziv, glasan i oštar zvuk nadiranja vatrene stihije zahvatao obronke kalifornijskih brda. Vetrovi su zbrisali obodne delove vinograda Majakamas, a intenzivna vrelina plamena je pretila uspavanoj lozi sa koje je grožđe ubrano tek koji dan uoči požara. Radnici su se evakuisali dok je plamen pretio vinariji; osoblje nije znalo šta će – ako ništa drugo – preživeti… oni ili čokoti. Kada su se nedeljama kasnije vratili, zatekli su kako se plamen probio do samog ruba tri glavne zgrade na imanju, dok su plameni jezici „ispekli“ njihove strane, ostavljajući duboke crne paleže pri temelju. Pričinjena je milionska šteta, a naplata od osiguranja morala je da sačeka još neko vreme – kada na proleće postane jasno šta od loze još uvek može pustiti lišće i imati rod, a šta je od čokota nepovratno oštećeno vatrom. Međutim, na neki čudan i neobjašnjiv način, požar je progutao samo jednu zgradu, dvospratnu vilu u italijanskom stilu od 460 kvadrata, koja se koristila za primanje posetilaca i ručavanje.
“To je čudo”, kaže pomoćnik vinara u Majakamasu, Brejden Albreht.
Od te oktobarske stihije, Mayacamas nije ugostio nijednu grupu vinskih entuzijasta. Nijednu – sve do danas (početak 2018), do ovog vedrog i reskog četvrtka krajem decembra 2017. – dva dana uoči Džejmsovog 33. rođendana – kada su Kavalirsi stigli u Napu u sredini sezone.
Organizatori poseta u Majakamasu su požurili da se pripreme za „kavaljere“, izvlačeći sa zgarišta spaljene ostatke u ogromnim kantama. Igrači su se, pošto su nazdravili šampanjcem, sada okupili pokraj rezervoara za fermentaciju (od nerđajućeg čelika a ne od drveta), pre no što se pomere do sledećih vrata gde je ulaz u prostranu dnevnu sobu, u kojoj ih na velikom masivnom stolu čekaju čaše šardonea iz 2015. i kabernea iz 2013. Raspoloženo i razigrano ispijaju više čaša vina. Džejms pokušava da iskuša novajliju, Sedija Osmana (Cedi Osman), koji, zajedno s ostalim novajlijama još uvek nije u vinu. “Popij me…” kaže mu Džejms, držeći čašu kraj Osmana, ali Osman odbija. “Njegov gubitak a ne moj”, rekao je Džejms kasnije. “Biće više za mene.”
Endi Erikson, glavni vinogradar u Majakamasu predstavlja šardone, opisujući koliko je ponosan što ovo „nije tipičan šardone iz doline Napa“, jer to ne može biti „kada je, kao ovaj, s puterastim notama u završnici“. Igrači pijuckaju dok ih pitaju za mišljenje. Bek u timu Kavalirsa, Džej Ar Smit (J. R. Smith), koji sedi na kauču do zida, podiže ruku. Šta mu pada na pamet dok ispija vino?
„Pa, baš je nekako poput putera“, kaže Smit, smešeći se. Smeh je odjeknuo iz svih uglova prostorije; Klasični J.R.
Igrači napokon silaze do podruma gde ih čekaju „postrojene“ hrastove bačve od po 1.200 galona (4.5 hiljade litara), napravljene još pre američke Prohibicije. U podrumu ih čekaju i čaše kabernea iz 2003. godine. Igrači „Kavalira“ borave u vinariji možda samo oko sat i po, ali dok im vinari korak po korak objašnjavaju kako nastaje vino, oni su dovoljno fokusirani da bi svojim domaćinima postavljali sijaset pitanja – o vinima proizvedenim na planinama i obroncima nasuprot onima od grožđa iz doline, koje su prakse najbolje za održavanje jednog dobrog vinskog podruma, koliko dugo određena vina ostaju u buradima do flaširanja, kako se rezervoari za fermentaciju čiste, zašto neka vina koštaju 15 a neka 1.500 dolara.
Niko ne postavlja ova pitanja (kao klivlendski košarkaši), pada na um Karisi Mondavi (Carissa Mondavi), vinogradarki koja pripada četvrtoj generaciji kompanije Continuum Estate i unuki kalifornijskog vinskog pionira Roberta Mondavija. Vinari vole kada njihovi gosti pokazuju radoznalost, kada posetioci istražuju dublje od nekih drugih. Ali, ovo sada – oseća da je sada „to nešto više“.
I evo, Mondavi već vidi krajnji ishod: NBA igrači su već po sebi „proizvod“ toliko neviđenih sati provedenih u usavršavanju toliko skrivenih detalja, što ih sve vodi na konačni trenutak, kada se lopta u prvoj sekundi baci u vazduh. Tako je i s vinom: napravljeno je u bezbrojnim varijantama – kombinaciji vremena i klime, tla, berbe, vrste rezervoara, bačvi i mešavina, delikatnoj alhemiji praktično „svega“ – sve dok se jednog dana iz boce ne izvuče plutani čep. Da bi i jedni i drugi zasjali – kako igrači tako i vino – potrebno je toliko posla i rada kojeg niko nikad neće imati prilike da vidi.
Bek Timbervulfsa Džimi Batler (Jimmy Buttler) putuje sa svojim vinskim koferom, onim kojeg je uzeo uoči Olimpijskih igara u Riju 2016. godine, noseći boce pino noara. Stiven Kari (Stephen Curry), ljubitelj Bordoa, izdvaja sat vremena za Napu da bi se relaksirao, iako bi želeo da je sve ovo s vinima započeo još pre devet godina, kada je stigao u Zalivsko područje, popularnu Bay Area (“Ne znam da li sam cenio ono što je sve vreme bilo pred mojim nogama, u mom dvorištu”, kaže Kari danas). Špic napadač „Voriors-a“ Kevin Durant još uvek procenjuje koja vina najbolje idu uz određenu hranu, i postojano pokazujući znatiželju o faktorima koji utiču na kvalitet vina – tlu i području na kojem se nalazi vinograd (teroir) – faktorima životne sredine. Ali on, u svakom slučaju, zna kakva je to stvar uz koju voli da se opusti, pogotovo posle utakmice: to je jedan bogatiji, puni ukus pino noara.
(Enofilija tj afinitet prema vinima polako ali sigurno hvata korene među vrhunskim košarkašima iz NBA lige – od jahting zabava nakon lupanja „banana“ na terenu, do timskih „zabranjenih“ poseta vinogradima. Foto: Dvejn Vejd)
Dvejn Vejd, bek u timu Majami Hit (Miami Heat) je svoju ljubav za vina počeo pre nekoliko godina uz čašu rizlinga, jedne večeri u restoranu „Prime 112“ u Majamiju… da bi danas bio u ljubavi sa kaberneom – i u partnerstvu s Napinim priznatim vinogradarima i njihov čuveni „Palmajer“ (Pahlmeyer), pokrenuvši sopstvenu etiketu „D Vade Cellars“, koja sadrži kupaž crvenih vina i kabernea sovinjon. Priča o ružici, vinu koje Dvejn Vejd ima u vidu u budućnosti.
Kris Pol je takođe započeo rizlingom pre nego što je, vremenom, prešao na crvena, a sada obožava pinot noir; sprijateljio se sa majstor-somelijeom od kojeg „kupi“ znanja i veštine, učestvujući u slepim degustacijama i obilazeći vinograde u vreme berbe. Tokom novembarske utakmice protiv Voriorsa 2015. godine, kada je Pol bio sa Klipersima, nosio je loptu na teren kad je nekome doviknuo: “Hej! Doneo si mi neko dobro vino?” Taj “neko” kome je dobacio pitanje bio je Huan Merkado (Juan Mercado), osnivač podruma „Realm“ u Napi.
A tu je onda i napadač Oklahoma Siti Tandera, Karmelo Entoni.
Entoni je takođe prošao „rizling-fazu“, nedugo nakon što ga je 2007. zaintrigirao svet vina, još dok je igrao za „Nagete“ (Nuggets). Njegov odmor će uskoro započeti u regionima bogatim vinom – širom sveta. Pošao bi u nabavku vrsnih buteljki u jednoj vinoteci u Sakramentu, uživajući u ranim berbama Dominus-a. Probao je čuveni Petrus (berba ’86), Bordo vredan hiljade dolara, i, po njegovim rečima, „više se nije moglo nazad“ – ali tada ga je jedan prijatelj nagovorio da pruži šansu i burgundcu (vinu iz Burgonje, vinske regije koja je najljući rival Bordou), pa je Entoni odmah bio zaintrigiran, i uskoro je „pao“ i na njih. Sada ove sorte vina „naseljavaju“ Entonijev specialni šestougaoni vinski kofer od kojeg se ne odvaja tokom svojih putovanja za vreme američkog košarkaškog prvenstva.
Kako je Entoni sve dublje „uranjao“ u vina, tako je otpočeo da se bavi slepim degustacijama, degustirajući grupe (hrana i odgovarajuća vina). Postajao je sve ponosniji na sebe jer je bivao u stanju da uparuje svaku sortu vina sa bilo kojim jelom. Izveštio se u prepoznavanju vinskih nota tokom degustacija naslepo, probajući vina iz bilo koje čaše. “Ako majstor-somelijer dobije maksimalnih 12 od 12”, izjavljuje Entoni misleći na degustacije, “želim da dobijem tri.” I tako je nastavio da istražuje, razvijajući nepce, sve do danas. Kaže ponosno i sa ogromnim osmehom: „Mogu vam dati tri“.
Danas, Entoni pravi osvrt na NBA lige i primećuje trend procvata strasti za dobrim vinima, ali priznaje da bi neke igrače mogla da zastraši prostranost i veličina vinskog kosmosa. „Morate naći svoja nepca“, propoveda Entoni (misleći da morate formirati sopstveni ukus i afinitete). “To je poput umetnosti. Kao što nisu svi u stanju da kupuju Baskijate i Rembrante, velike komade. Tako gledam na vino, morate shvatiti šta je to što vam se sviđa.”
Kada je 2011. godine prešao u „Nikse“ (Knicks), Entoni je u Njujorku počeo da posećuje i organizuje „večere sa dve flaše“ u društvu eksperata-zaljubljenika: one čije se vinske kolekcije izražavaju u milionima dolara. Ustaljeno je pravilo da se na ovakve večere donose vrhunske boce.
“Evo priče”, započinje Entoni, sedeći u vežbaonici Oklahoma Siti Tandersa jednog prohladnog decembarskog jutra. Priča kako je pre nekoliko godina, možda 2014. godine, prisustvovao večeri u domu jednog od najvećih kolekcionara na Istočnoj obali, zajedno sa još 80-ak drugih ljudi koji su usput bili i vrsni poznavaoci vina, i svi su bili zamoljeni da donesu svoju najbolju bocu. O moj bože, pomislio je Entoni. Ne želim da budem “onaj momak”. Jer, naime, dobro znam da će ti momci doći s bocama iz 50-ih, 60-ih, 70-ih. Zadreće „duboko u svoje podrume“, kako bi iz njih izneli toplinu. Ono što ga je tada pogodilo kao grom bio je – šampanjac. Uvek klasičan, uvek sigurna opklada. Tako je doneo Dom Pérignon, Brut Rosé upakovan u magnum (flaša od 1.5l), grožđe iz berbe s kraja 1990-ih.
Na kraju noći, odvijalo se takmičenje za izbor najbolje flaše. I? Entoni se sada osmehuje: te večeri je njegova boca šampanjca ušla među prve tri.
Poseta „Kavsa“ podrumu vinarije Mayacamas u Napi bila je posebno primećena jer su bili prva organizovana grupa koja je posetila ovu vinariju od kada su prošlogodišnji oktobarski požari uništili prostoriju za degustaciju vina (Foto: Mayacamas)
Glumica Gebrijel Vejd, koja je udata za Dvejna Vejda, seća se vremena pre samo nekoliko godina kada njen muž uopšte nije pio vino. Ali tada je ona krenula sa sopstvenom etiketom – „Vanilla Puddin“, kalifornijskom sortom šardonea – i poslovna šansa se ukazala. Vejd je još bio mlad i neiskusan u vinskoj priči, ali je verovao da bi relativno uskoro mogao ozbiljnije krenuti u tu priču, recimo, sa svojih 40 godina, nakon što se povuče.
Dogodilo se to mnogo pre. Leta 2014. je sedeo u hotelu Bardessono u Jountvilu, a društvo ispred njega su mu pravila tri crvena kupaža na bazi kabernea; svaki od ovih kupaža bio je Palmajerova specijalna mešavina, kreirana prema stilu kojeg je Vejd posebno zahtevao. Vejd je pio sva tri, ali u Goldilocks stilu, samo jedan je bio „onaj pravi“ – kupaž od 75% kabernea, 15% merloa, 7% kabernea frank, 2,5% petit verdot-a, 0,5% malbeka, koji sadrži note „tamne čokolade, sušenog duvana, kadulje i pite od borovnice“. Vejd se našao ozarenog lica dok je pio tu kombinaciju, da bi potom izjavio: „Osećam kao da sam konačno stigao (u svet vina). Sada imam svoje vino“.
Gebrijel Junion Union (Gabrielle Union), autorka memoara We’re Going to Need More Wine: Stories That Are Funny, Complicated, and True. „Kada su zaigrali u prvoj ligi… uz novi status došli su i nakit i automobili, životni stil nalik rok-zvezdama i, naravno, sve ono što uz to ide. Kako su postajali stariji i zasnivali svoje porodice, tako su se u njihovoj imovnoj karti našle kuće i sve očigledne vizuelne karakteristike bogatstva. A onda, dođe trenutak kada ljudi više nisu impresionirani vašim finansijskim portfeljem ili veličinom vaše kuće. Niko ne govori o kvadratnim metrima kuće. Niko ne govori o automobilima ili nakitu ili bilo čemu takvom. Priča se o tome ko bi na zajedničku večeru mogao doneti najbolju bocu vina.”
I
