NBA zvezde i tajno društvo vinofila (2/3)


U desetinama intervjua sa igračima kao i onima iz vinarske industrije koji su komunicirali s njima – vinarima, kolekcionarima, master-somelijeima – jedno je jasno: ikone američkog basketa izrastaju u enofile. Ali, ako se pitate koja je ekipa u NBA ligi najopsednutija vinom, teško da ćete pobediti one čije su boje, kako i dolikuje, „vino i zlato“ (boje dresova Cleveland Cavaliers-a).

Isaiah Thomas, LeBron James

Nešto kao da je bilo propušteno u vezi „Kavsa“, kao da im je nešto stalno izmicalo – i ne, ne govorimo o ovih poslednjih nekoliko nedelja (tekst je objavljen januara ove godine).

Bio je februar 2014. godine, a Dejvid Grifin (David Griffin) upravo je imenovan za vršioca dužnosti generalnog direktora kluba. Ali, kada je počeo da ispituje i „opipava puls“ igrača, kakav je timski duh i određena „kultura“ uspostavljena među košarkašima i trenerima, otkriće da tu nešto nedostaje. Tražeći šta je to i kako da ga „popravi“, Grifin cepa stranicu bloka trenera Voriorsa, Stiva Kera (Steve Kerr), sa kojim je Grifin zajedno radio u front ofisu „Sansa“ (Phoenix Suns), i koji se zaklinje u moć koju imaju timske večere. I to ne samo bilo kakve, već one u kojima se jela uparuju s probranim vinima. A kada je reč o „vinima i svemu u vezi njih“, Grifin se obraća supruzi, Meredit.

Meredit se obučava za somelijerku i domaćin je seminara o vinu i velnesu, u sklopu svoje kompanije „decantU“. Ona veruje u pretpostavljene i javnosti već poznate benefite od umerene konzumacije vina: da je ono dobro za kardiovaskularni sistem, dobro za srce, i da – ako umete da ga cenite – nadahnjuje na povećanu pažnju i fokus na ostale, podstičući prisutnost u društvu. Ako počnete da primećujete šta „ona osoba“ preko stola miriše u čaši, tada ćete možda početi da na nju obraćate više pažnje.

Razmislite o prizoru od 28. decembra (2018), nakon posete poluspaljenom vinogradu Mayacamas u dolini Napa, dok „Kavaliri“ kreću u vinariju Brand, takođe u Napi, gde ručaju pre nego što se presele u njihovu prostoriju za fermentaciju – „soba“ za degustaciju mladih ali i starijih vina, u kojoj se proverava kako burad i proces fermentacije „rade“. Unutra je osam stolova, od kojih se za svakim nalaze po tri „Brendova“ vina: kaberne sovinjon, kaberne fran i pti verdo (Petit Verdot, „malo zelenkasto“, vrsta crvenog vina od grožđa sitnog zrna koje sazreva kasnije od ostalih sorti – otuda i njegov naziv „verdot“, rođak daleko poznatijeg „velikog zelenog“, Gros Verdot-a). Takođe, na stolu je i njegov „Brio“, kupaž od crvenih bordoških sorti.

LeBron James, Kyrie Irving

Uzgred, kupaža (fr. Coupage) je proces mešanja različitih vina, bez obzira da li su napravljena od istih sorti grožđa ili ne. Cilj samog postupka je stvaranje novog vina, boljeg od pojedinačnih vina korišćenih pri mešanju. Vrši se nakon fermentacije i završava se flaširanjem.

Kupaža menja pojedinačne karakteristike vina (ukus, boju, kiselost) i ne koristi se za poboljšavanje lošijih ili osrednjih vina, već samo da izvuče maksimalne osobine iz onih kvalitetnih.

Kupaže iz Bordoa decenijama slove kao najcenjenija vina u svetu. Sorte koje najčešće čine bordošku kupažu su merlo, kaberne sovinjon, kaberne fran, širaz, karmenere, pti verdo i malbek, a danas se gaje praktično svuda u svetu – kako bi se obezbedila „sirovina“ za kopiranje bordoških vina.

U bordoškoj kupaži, merlo daje nežne arome voća, maline, višnje, crne bobice, džem; kaberne sovinjon suve šljive, kupine, duvan, eukaliptus, ali i duboku boju, tanine i kompleksnost vinu; kaberne fran donosi ljubičice i začine, malbek pojačava boju, pti verdo „napumpava obraze“ vinu punoćom ukusa, začinima i crnim bobičastim voćem. Tu su, u podrumu, i obavezna bačva i barrique burad koja će zaokružiti svaku tipičnu bordošku kupažu.

Kevin Love, Channing Frye

Ovo predstavlja vežbu za izgradnju tima – daleko od suštinskog sastanka tima u svlačionici 25 dana kasnije i niza novih ugovora na isteku prelaznih rokova, kada će klub pustiti šest košarkaša da odu na neko drugo mesto; Kevsi su podeljeni među osam stolova, a igrači rade šta im je rečeno, naime: degustiraju kupaže, a onda nastoje da ih sami naprave: da ih smešaju sa delovima tri druga vina kako bi se uklopili u njihov dobar kupaž. Ne daju im se procenti tipa koliko-od-kog-vina-ide-u-kupažu; moraju ići samo po ukusu. Koristeći staklene izgradirane cilindre, igrači počinju da mešaju, beležeći količine svake sorte koju koriste u kupažu.

Formula za „Brio“: 65% kabernea sovinjon, 30% kabernea fran i 5% pti verdoa. Mnogi su se veoma približili tačnoj formuli, odnosno, propisanom odnosu u kupažu. Ali, kada se pregledaju rezultati, jedan igrač, koji je posetio ovu vinariju nekoliko meseci ranije, krajem avgusta, primakao se najbliže „idealnoj meri“.

“Imam ga, imam!”, ushićeno uzvikuje Kevin Lav (Kevin Love). I doista je blizu, veoma blizu, samo „kap više“ i za procentni poen bogatiji pti verdoom nego što je propisano za ovu vrstu kupaža. Nad njegovim stolom pljušte „petaci“, koje lupaju u znak odobravanja. Vlasnici vinarije obraćaju se Kevinu: “Sa nama je jedan budući vinar”, kažu. “Od svih priznanja u mojoj karijeri, ovo je najlaskavije”, šali se na svoj račun.

Kasnije te iste večeri, Grifin, koji sa suprugom sada živi u Sonomi, stiže u odmaralište u kojem borave Kavaliri, a Kevin Lav će Grifina primiti u medveđi zagrljaj.

“Jesu li vam rekli?”, pita ih. “Bio sam na samo procenat od savršenstva!”

Zamislimo još jedan prizor u svlačionici Cavs-a, nakon što su izgubili od „Kraljeva“ (109-95), drugog gubitka ekipe u onome što će postati gubitnički niz 7-13, a koji će 8. februara dovesti do hitne reorganizacije liste igrača. Sedeći pred svojim ormarićem, napadač Čening Fraj (Channing Frye), koji će biti među šest Kavalirsovih igrača kojima se trguje sa drugim klubovima, razgovara o vinu i njegovoj ulozi u timu. “Nije baš kao da pijete viski i neki sokić, kaže Fraj. “Jer, svaka boca vina je različita priča. Mislim da je stvar sa vinima samo slika nas samih i našeg međusobnog odnosa.”

Mnogi, poput Lebrona Džejmsa ili Dvejna Vejda obožavaju Napina velika, odvažna crvena vina. Fraj je preko leta u Oregonu i tamo uživa u lokalnoj vožnji; sada već u srednjim godinama, počinje da voli dobar pinot noir – kao i Kajl Korver (Kyle Korver). Ipak, Fraj se ne boji da proba ni jedan Tempraniljo (Tempranillo) kojeg mu je dao Hoze Kalderon, ili da i sam „uroni“ u vina Južne Amerike.

Ovaj “napitak od grožđa“ je uvek prisutan u avionu tima, gde se tokom leta „ocenjuje“ njegov kvalitet (igrači donose boce, a Fraj ih često dostavlja). To je bio poklon za putovanje tokom njihove najnovije „Secret Santa“ razmene (svako ima po flašu iznenađenja, sjajnog vina kao poklona saborcima iz tima). To možda nije dovoljno, samo po sebi, da bi spasao od „preokreta“ neke igrače sa spiska a oni ostali u redovima Kavsa. Ali, jedan menadžer restorana, zaposlen u hotelu Western Conference koji je ugostio Kavalire, primećuje da kada počne služenje vina, svi košarkaši prestaju sa svojim pričama i uključuju se u biranje „najboljih“. “Svi obraćaju pažnju i pričaju o boji, o nosu, i o bukeu i aromi vina”, kaže menadžer. “To je neverovatno.” Ali ko na ovim večerama naručuje najbolje vino? Fraj, koji još uvek sedi pred svojim ormarićem, naginje glavu napred, a potom je trzne malo unazad, i pravi pauzu dok ne oceni svojstva probanog vina.

“Verovatno Kevin”, kaže Čening Fraj nakon što je „prelomio“; Kevinu, koji sedi desno od Fraja s nogama potopljenim u kiblu s ledom (nakon što je odigrao 30 furioznih minuta protiv Kingsa), imponuje što ga je Fraj pomenuo. On je iz Oregona i ponosi se time što se nije opustio i prepustio nekom slatkom belom vinu već je, umesto toga, odabrao poznata crvena iz svoje države.

“(Kevin) Ima najjednostavniji ukus”, nastavlja Fraj, “ali on, takođe…”

“Najjednostavniji ukus ?!” Kevin Lav ih prekida, razrogačenih očiju, podignutih obrva i glave nagnute napred.

“Mislim na najjednostavnije sklonosti”, kaže Fraj. “Ućuti.”

“Najjednostavnije sklonosti?”, ponavlja u neverici Kevin Lav.

Novinar se ubacuje: “Elementaran, recimo?”

Fraj: “Ne, ne bih rekao elementaran.”

Lav: “Pa, šta onda?”

Fraj: “Baš je prosto: Uvek doneseš solidne boce vina.”

Lav: “Nisam hteo da dođem sa nečim ‘jednostavnim’. “

Fraj: “Koja je reč za to? Veoma solidno.”

Novinar: “Pouzdan?”

Frie: “Eto, baš to.”

Lav: “I sad ispada da ’jednostavno’ znači isto što i ’pouzdano’? E, pa, nije.”

Fraj: “Pouzdan, ukus koji je veoma pouzdan. J_bi se, Kevine.”

Kevin, i dalje strelja očima Fraja, pravi stanku, a onda još jednom ponavlja: “jednostavan?”

“Igram najbolji basket u svom životu a i prilično pijem vino, svakodnevno.” – LeBron Džejms (Dwight Eschliman/ ESPN)

U jutarnjim satima , pre njihovog poraza u Sakramentu, Vejd, koji je sedeo uz aut-liniju, otprilike šest nedelja pre nego što je prebačen u Majami, pita se ko u timu Kavsa najviše zna o vinima. Bez ustručavanja pokazuje na Džejmsa (Lebrona) koji stoji sa druge strane terena. “On zna mnogo. To je nešto što ne želi da deli sa drugima”, kaže Vejd. “Ali kad izađemo napolje na večeru, svi ga pitamo, ‘Hej Bron, kakvo vino večeras dobijamo?’. Pitajte većinu momaka iz tima koji vole i naručuju vino; svi mu prepuštamo da ga naruči umesto nas.”

I zaista, među Kavalirima je već prisutna legenda o Lebronovoj enofiliji i poznavanju vina.

Kako kaže Kevin Lav, kada je u pitanju vino, “Bron ima superkompjuter u mozgu.”

“LeBron”, kaže Grifin, “ima trenutni mentalni i senzorni odziv. Ako na odmoru slučajno prođe kraj polja lavande i još sedam drugih mirisa, LeBron je u stanju da tri godine kasnije bukvalno staviti nos u čašu vina i kaže: Miriše na lavandu. Identifikuje mirise i odlično ih primenjuje u veštini opisivanja vinskog bukea.”

I sada, dok  Džejms počinje da puca na koš sa lučne linije za „trojke“,  odjednom kao da je nešto čuo pa se naglo povlači u odbranu, zaustavljajući svoju rutinu kako bi uputio pogled ka Vejdu. “Eto, vidite”, kaže Vejd, “čuo je da je neko pomenuo ‘vino’, i zato je stao.”

Džejms se smeje. Vejd je u pravu. LeBron gleda ka nama, kao da smo mu zaista nešto dobacili. Vejd je takođe u pravu što se tiče vina; najveći svetski igrač je zbijen i “natučen” poput boce Šatoa Latur. Treba samo da posetite Džejmsov nalog na Instagramu da biste videli koliko je duboka njegova strast za vinima. Ali pitajte LeBrona danas o njegovom omiljenom vinu. Nema ga. Određeni region? Proizvođač? Nema ih. Ko najviše zna u njegovom timu? Bez komentara. A u ligi? Radije se ne bi izjašnjavao. Da li je bilo nekog određenog vina kojem se poradovao jer će ga probati na svom rođendanskom putovanju u Napu? “Da”, konačno kaže Džejms. “Sva do jednog. Radujem se svakoj boci.”

Priznaće da veruje u navodne fiziološke koristi od vina: „Čuo sam da je dobro za srce. Pazite, igram najbolju košarku u svom životu, i svakog dana pijem dosta vina. Šta god da je – uzeću ga.” Ipak, Džejms jako dobro zna da je on svetski brend. A otkrivanje određenih detalja može uticati na vinariju Brend s kojom i poslovno sarađuje. (“Znam koliko sam do kraja iskren u vezi s tim”, kaže Džejms, “samo ne pričam o tome.”). On je, ipak, spreman da „prospe nekoliko kapi“ svoje priče o poreklu svoje strasti za vinima.

Dvejn Vejd: pije sopstveno vino „sa notama sušenog duvana, tamne čokolade i pite od borovnica“ (Foto: Bob Metelius/ ESPN)

Kao što do pre nekoliko godina, Džejms, po sopstvenom priznanju, „nisam bio ljubitelj vina. Ja uopšte nisam pio vino“. Ali kada je napunio 30 godina, prevladala je njegova radoznalost – što je doprinelo da i njegov poslovni partner, Maverik Karter, takođe postane zaljubljenik u vina.

Tako je počeo da proba zanimljiva vina, učeći o vinovoj lozi, regionima, o crvenim i belim vinima ili mešavinama. Tokom posete vinariji Napa sa Krisom Polom prošlog avgusta, Džejms je povukao svoj pomični krov Tojote Land Cruiser iz 1980. godine, preuređenog u retro stilu da izgleda kao safari bagi, a onda su počeli da razgledaju imanja i vinogorja, pitajući se šta je to što Napu čini tako jedinstvenom, o tlu, sunčevoj svetlosti, ili kako znati koje grožđe posaditi na koje mesto. Džejmsa su posebno interesovali poslovni aspekti. Koliko to sve košta? Koliko vremena je potrebno da bi se vodila vinarija?

U jednom je trenutku on pušta svoju sada trogodišnju ćerku Zuri da mu dosipa vino vrhunskog kvaliteta. “Ooh, ima ukus poput kamena!” kaže mu ona. “Gadno.” (Iako je stenje, čisto usput, enološki ukusna nota, tako da je možda Zhuri James, zapravo, verovatno preblizu stavila svoj nos).

U još jednoj nedavnoj poseti vinariji iz Nape, Džejms je šetao kroz vinovu lozu, probajući grožđe i raspitujući se o poslovnoj strani vinarstva. Isprobao je dva kabernea sovinjon, nastalih od sorti grožđa uzgajanih u različitim oblastima, ali napravljenih od istog proizvođača. “Stvarno želim da znam zašto su različiti”, rekao je. Pokazali su mu zemljište na kojem je svaka od sorti uzgajana – jedna vrsta tla je imala više šljunka, druga više gvožđa. Rekli su mu da omiriše zemlju, a zatim da omiriše vino poniklo na njemu. To je i učinio – i odmah shvatio kako tle utiče na grožđe, a samim tim i na vino.

To je, barem, deo njegove priče o poreklu njegove radoznalosti za svet vina. Ali postoji još jedno poglavlje – ono koje se tiče već famoznog načina na koji se ovo „plutajuće voće“ naduvava, i kako su basketaši postali enofili: tu je priča poznata kao Banana Boat Team.

Evo u čemu je bila dilema: unajmili su jahtu i naručili hranu, ali još nemaju vina koja bi uparili s pomenutom hranom na pomenutoj jahti. To je sama definicija „neprijatnosti“ kojima su izloženi oni koji potiču iz Prvog sveta, onog najrazvijenijeg, a sve se odvija na Bahamima tokom odmora u julu 2015. godine. LeBron Džejms, Karmelo Entoni, Kris Pol i Dvejn Vejd moraju da odluče koje će vino piti ovom prilikom.

LeBron James, Carmelo Anthony, Chris Paul, Dwyane Wade (Associated Press)

U narednim nedeljama, mesecima i godinama, ovo popodne će ostati upamćeno po nečemu sasvim drukčijem: fotografiji Džejmsa, Vejda i Pola na banana-čamcu, zajedno sa Vejdovom suprugom, spisateljicom Gebrijel Junion (Gabrielle Union) – prizor koji je na internetu postao viralan, i posle kojeg više ništa za njih neće biti isto. Nije ni važno što je ideja potekla od Gabrijele. A i nema veze što sam Entoni nije bio tamo. Vejd, Džejms, Entoni i Pol postaće poznati kao Banana Boat Team, četiri ikone američkog basketa, koje će biti upamćene po tom prizoru iz 2015.

Ali, „iza kulisa“ ovog sada poznatog okupljanja pojaviće se još jedna fotografija, ona koja prikazuje sva četiri igrača na jahti, kako nazdravljaju čašama crvenog vina. Ova fotografija je snimljena na najvišoj palubi jahte, i to samo nekoliko sati nakon izleta „banana-čamcem“, dok je sunce padalo u okean pred nastupajuću noć. Ostalo je nejasno koje su vino ispijali; ono čega se Entoni seća je da je svojim prijateljima rekao da će doneti jedno od svojih; u ovom trenutku nije verovao šta je probao. Vejd se priseća da je naručio „Palmajer“ dok je prijateljima saopštavao vest kako je pristao da sarađuje sa vinarijom. Prisutni se slažu da je ova vest označila trenutak kada su se njihova lična vinska putovanja zaista preplela.

“To je za njih bio, pa, početak”, priseća se Entoni vinske boce koju su ispijali tog dana. “Plutali bi tako, ljuljuškajući se na vodi, i popili bi po čašu ovde, pa čašu onde. Ali to je definitivno bio početak pravog otvaranja za vinsko carstvo.”

“Sve je počelo odatle i zaista krenulo odatle”, kaže Vade.

 „Degustatorska ekipa“ sa banana-čamca je – otplovila.

 

∗  ∗  ∗

 

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (1/3)


„Priča iz boce“ o intenzivnoj ljubavnoj vezi između NBA zvezda i grožđa “sa pozlatom” – najskupljih vina koje košarkaški asovi kupuju; afinitet za dobra, najbolja vina, znak prestiža, ili, naprosto, zato što je uz vino najlepše slaviti pobedu. Verzija ove priče pojavljuje se u Gold Rush-u (espnW), i u saradnji sa ESPN Magazinom.

Zašto su neka vina 15 a neka hiljadu i po dolara?

Bujica crnih šatl-autobusa pokušava da se probije zakrčenim putem, s oštrim prekidima vožnje i zastancima, prelazeći s asfalta na kilometrima neravne trotoare, kojima šoferi voze u pokušaju da se kotrljaju dalje, dok je jedna od dve trake zakrčena. Uspinju se do podnožja guste hrastove šume, koja svojim granjem zaklanja jutarnju svetlost. Signal mobilnog telefona nestaje. Konačno se pojavljuju metalne kapije, veliko „M“ u njenom središtu, i ubrzo iz autobusa počinju da ispadaju „Klivlendski kavaljeri“ (Cleveland Cavaliers, kraće i od milošte – „Cavs“). Oko 60 članova ove franšize okupilo se kraj stolova prekrivenih belim stolnjacima, sedeći na kori kedrovih oblica razbacanih po nevelikoj čistini. Usledila je zdravica šampanjcem Dom Pérignon iz 2006. godine. U blizini, posvuda oko imanja do kraja horizonta, nalazi se ugljenisana zemlja. Izgorela brda, prekrivena crnim ostacima stabala drveća, podsećanje na stihije od letos (požari su u Kaliforniji besneli dve godine zaredom, 2017. i 2018).

Ovo je Majakamas (Mayacamas), jedna od najslavnijih vinarija kalifornijske doline Napa (Napa Valley). Ovde nije svraćalo previše „Kevsa“, ali Lebron Džejms (LeBron James) svakako jeste, i on odmah prepoznaje mesto gde sada stoji, tu malu čistinu koja je nekada pripadala zgradi koje više nema.

LeBron James (Foto: Forbes)

Kada je došla, vatra je gutala sa zapada, hraneći se isušenim žbunjem i šikarom dok je jeziv, glasan i oštar zvuk nadiranja vatrene stihije zahvatao obronke kalifornijskih brda. Vetrovi su zbrisali obodne delove vinograda Majakamas, a intenzivna vrelina plamena je pretila uspavanoj lozi sa koje je grožđe ubrano tek koji dan uoči požara. Radnici su se evakuisali dok je plamen pretio vinariji; osoblje nije znalo šta će – ako ništa drugo – preživeti… oni ili čokoti. Kada su se nedeljama kasnije vratili, zatekli su kako se plamen probio do samog ruba tri glavne zgrade na imanju, dok su plameni jezici „ispekli“ njihove strane, ostavljajući duboke crne paleže pri temelju. Pričinjena je milionska šteta, a naplata od osiguranja morala je da sačeka još neko vreme – kada na proleće postane jasno šta od loze još uvek može pustiti lišće i imati rod, a šta je od čokota nepovratno oštećeno vatrom. Međutim, na neki čudan i neobjašnjiv način, požar je progutao samo jednu zgradu, dvospratnu vilu u italijanskom stilu od 460 kvadrata, koja se koristila za primanje posetilaca i ručavanje.

“To je čudo”, kaže pomoćnik vinara u Majakamasu, Brejden Albreht.

Napa: zgarište na mestu vinarije Mayacamas (Peter DaSilva/Polaris, 11okt 2017)

Od te oktobarske stihije, Mayacamas nije ugostio nijednu grupu vinskih entuzijasta. Nijednu – sve do danas (početak 2018), do ovog vedrog i reskog  četvrtka krajem decembra 2017. – dva dana uoči Džejmsovog 33. rođendana – kada su Kavalirsi stigli u Napu u sredini sezone.

Organizatori poseta u Majakamasu su požurili da se pripreme za „kavaljere“, izvlačeći sa zgarišta spaljene ostatke u ogromnim kantama. Igrači su se, pošto su nazdravili šampanjcem, sada okupili pokraj rezervoara za fermentaciju (od nerđajućeg čelika a ne od drveta), pre no što se pomere do sledećih vrata gde je ulaz u prostranu dnevnu sobu, u kojoj ih na velikom masivnom stolu čekaju čaše šardonea iz 2015. i kabernea iz 2013. Raspoloženo i razigrano ispijaju više čaša vina. Džejms pokušava da iskuša novajliju, Sedija Osmana (Cedi Osman), koji, zajedno s ostalim novajlijama još uvek nije u vinu. “Popij me…” kaže mu Džejms, držeći čašu kraj Osmana, ali Osman odbija. “Njegov gubitak a ne moj”, rekao je Džejms kasnije. “Biće više za mene.”

Endi Erikson, glavni vinogradar u Majakamasu predstavlja šardone, opisujući koliko je ponosan što ovo „nije tipičan šardone iz doline Napa“, jer to ne može biti „kada je, kao ovaj, s puterastim notama u završnici“. Igrači pijuckaju dok ih pitaju za mišljenje. Bek u timu Kavalirsa, Džej Ar Smit (J. R. Smith), koji sedi na kauču do zida, podiže ruku. Šta mu pada na pamet dok ispija vino?

 „Pa, baš je nekako poput putera“, kaže Smit, smešeći se. Smeh je odjeknuo iz svih uglova prostorije; Klasični J.R.

Dwyane Wade, LeBron James

Igrači napokon silaze do podruma gde ih čekaju „postrojene“ hrastove bačve od po 1.200 galona (4.5 hiljade litara), napravljene još pre američke Prohibicije. U podrumu ih čekaju i čaše kabernea iz 2003. godine. Igrači „Kavalira“ borave u vinariji možda samo oko sat i po, ali dok im vinari korak po korak objašnjavaju kako nastaje vino, oni su dovoljno fokusirani da bi svojim domaćinima postavljali sijaset pitanja – o vinima proizvedenim na planinama i obroncima nasuprot onima od grožđa iz doline, koje su prakse najbolje za održavanje jednog dobrog vinskog podruma, koliko dugo određena vina ostaju u buradima do flaširanja, kako se rezervoari za fermentaciju čiste, zašto neka vina koštaju 15 a neka 1.500 dolara.

Niko ne postavlja ova pitanja (kao klivlendski košarkaši), pada na um Karisi Mondavi (Carissa Mondavi), vinogradarki koja pripada četvrtoj generaciji kompanije Continuum Estate i unuki kalifornijskog vinskog pionira Roberta Mondavija. Vinari vole kada njihovi gosti pokazuju radoznalost, kada posetioci istražuju dublje od nekih drugih. Ali, ovo sada – oseća da je sada „to nešto više“.

I evo, Mondavi već vidi krajnji ishod: NBA igrači su već po sebi „proizvod“ toliko neviđenih sati provedenih u usavršavanju toliko skrivenih detalja, što ih sve vodi na konačni trenutak, kada se lopta u prvoj sekundi baci u vazduh. Tako je i s vinom: napravljeno je u bezbrojnim varijantama – kombinaciji vremena i klime, tla, berbe, vrste rezervoara, bačvi i mešavina, delikatnoj alhemiji praktično „svega“ – sve dok se jednog dana iz boce ne izvuče plutani čep. Da bi i jedni i drugi zasjali – kako igrači tako i vino – potrebno je toliko posla i rada kojeg niko nikad neće imati prilike da vidi.

Bek Timbervulfsa Džimi Batler (Jimmy Buttler) putuje sa svojim vinskim koferom, onim kojeg je uzeo uoči Olimpijskih igara u Riju 2016. godine, noseći boce pino noara. Stiven Kari (Stephen Curry), ljubitelj Bordoa, izdvaja sat vremena za Napu da bi se relaksirao, iako bi želeo da je sve ovo s vinima započeo još pre devet godina, kada je stigao u Zalivsko područje, popularnu Bay Area (“Ne znam da li sam cenio ono što je sve vreme bilo pred mojim nogama, u mom dvorištu”, kaže Kari danas). Špic napadač „Voriors-a“ Kevin Durant još uvek procenjuje koja vina najbolje idu uz određenu hranu, i postojano pokazujući znatiželju o faktorima koji utiču na kvalitet vina – tlu i području na kojem se nalazi vinograd (teroir) – faktorima životne sredine. Ali on, u svakom slučaju, zna kakva je to stvar uz koju voli da se opusti, pogotovo posle utakmice: to je jedan bogatiji, puni ukus pino noara.

(Enofilija tj afinitet prema vinima polako ali sigurno hvata korene među vrhunskim košarkašima iz NBA lige – od jahting zabava nakon lupanja „banana“ na terenu, do timskih „zabranjenih“ poseta vinogradima. Foto: Dvejn Vejd)

Dvejn Vejd, bek u timu Majami Hit (Miami Heat) je svoju ljubav za vina počeo pre nekoliko godina uz čašu rizlinga, jedne večeri u restoranu „Prime 112“ u Majamiju… da bi danas bio u ljubavi sa kaberneom – i u partnerstvu s Napinim priznatim vinogradarima i njihov čuveni „Palmajer“ (Pahlmeyer), pokrenuvši sopstvenu etiketu „D Vade Cellars“, koja sadrži kupaž crvenih vina i kabernea sovinjon. Priča o ružici, vinu koje Dvejn Vejd ima u vidu u budućnosti.

Kris Pol je takođe započeo rizlingom pre nego što je, vremenom, prešao na crvena, a sada obožava pinot noir; sprijateljio se sa majstor-somelijeom od kojeg „kupi“ znanja i veštine, učestvujući u slepim degustacijama i obilazeći vinograde u vreme berbe. Tokom novembarske utakmice protiv Voriorsa 2015. godine, kada je Pol bio sa Klipersima, nosio je loptu na teren kad je nekome doviknuo: “Hej! Doneo si mi neko dobro vino?” Taj “neko” kome je dobacio pitanje bio je Huan Merkado (Juan Mercado), osnivač podruma „Realm“ u ​​Napi.

A tu je onda i napadač Oklahoma Siti Tandera, Karmelo Entoni.

Entoni je takođe prošao „rizling-fazu“, nedugo nakon što ga je 2007. zaintrigirao svet vina, još dok je igrao za „Nagete“ (Nuggets). Njegov odmor će uskoro započeti u regionima bogatim vinom – širom sveta. Pošao bi u nabavku vrsnih buteljki u jednoj vinoteci u Sakramentu, uživajući u ranim berbama Dominus-a. Probao je čuveni Petrus (berba ’86), Bordo vredan hiljade dolara, i, po njegovim rečima, „više se nije moglo nazad“ – ali tada ga je jedan prijatelj nagovorio da pruži šansu i burgundcu (vinu iz Burgonje, vinske regije koja je najljući rival Bordou), pa je Entoni odmah bio zaintrigiran, i uskoro je „pao“ i na njih. Sada ove sorte vina „naseljavaju“ Entonijev specialni šestougaoni vinski kofer od kojeg se ne odvaja tokom svojih putovanja za vreme američkog košarkaškog prvenstva.

Carmelo Anthony (Foto: Shareif Ziyadat/Getty Images)

Kako je Entoni sve dublje „uranjao“ u vina, tako je otpočeo da se bavi slepim degustacijama, degustirajući grupe (hrana i odgovarajuća vina). Postajao je sve ponosniji na sebe jer je bivao u stanju da uparuje svaku sortu vina sa bilo kojim jelom. Izveštio se u prepoznavanju vinskih nota tokom degustacija naslepo, probajući vina iz bilo koje čaše. “Ako majstor-somelijer dobije maksimalnih 12 od 12”, izjavljuje Entoni misleći na degustacije, “želim da dobijem tri.” I tako je nastavio da istražuje, razvijajući nepce, sve do danas. Kaže ponosno i sa ogromnim osmehom: „Mogu vam dati tri“.

Danas, Entoni pravi osvrt na NBA lige i primećuje trend procvata strasti za dobrim vinima, ali priznaje da bi neke igrače mogla da zastraši prostranost i veličina vinskog kosmosa. „Morate naći svoja nepca“, propoveda Entoni (misleći da morate formirati sopstveni ukus i afinitete). “To je poput umetnosti. Kao što nisu svi u stanju da kupuju Baskijate i Rembrante, velike komade. Tako gledam na vino, morate shvatiti šta je to što vam se sviđa.”

Kada je 2011. godine prešao u „Nikse“ (Knicks), Entoni je u Njujorku počeo da posećuje i organizuje „večere sa dve flaše“ u društvu eksperata-zaljubljenika: one čije se vinske kolekcije izražavaju u milionima dolara. Ustaljeno je pravilo da se na ovakve večere donose vrhunske boce.

“Evo priče”, započinje Entoni, sedeći u vežbaonici Oklahoma Siti Tandersa jednog prohladnog decembarskog jutra. Priča kako je pre nekoliko godina, možda 2014. godine, prisustvovao večeri u domu jednog od najvećih kolekcionara na Istočnoj obali, zajedno sa još 80-ak drugih ljudi koji su usput bili i vrsni poznavaoci vina, i svi su bili zamoljeni da donesu svoju najbolju bocu. O moj bože, pomislio je Entoni. Ne želim da budem “onaj momak”. Jer, naime, dobro znam da će ti momci doći s bocama iz 50-ih, 60-ih, 70-ih. Zadreće „duboko u svoje podrume“, kako bi iz njih izneli toplinu. Ono što ga je tada pogodilo kao grom bio je – šampanjac. Uvek klasičan, uvek sigurna opklada. Tako je doneo Dom Pérignon, Brut Rosé  upakovan u magnum (flaša od 1.5l), grožđe iz berbe s kraja 1990-ih.

Na kraju noći, odvijalo se takmičenje za izbor najbolje flaše. I? Entoni se sada osmehuje: te večeri je njegova boca šampanjca ušla među prve tri.

Poseta „Kavsa“ podrumu vinarije Mayacamas u Napi bila je posebno primećena jer su bili prva organizovana grupa koja je posetila ovu vinariju od kada su prošlogodišnji oktobarski požari uništili prostoriju za degustaciju vina (Foto: Mayacamas)

Glumica Gebrijel Vejd, koja je udata za Dvejna Vejda, seća se vremena pre samo nekoliko godina kada njen muž uopšte nije pio vino. Ali tada je ona krenula sa sopstvenom etiketom – „Vanilla Puddin“, kalifornijskom sortom šardonea – i poslovna šansa se ukazala. Vejd je još bio mlad i neiskusan u vinskoj priči, ali je verovao da bi relativno uskoro mogao ozbiljnije krenuti u tu priču, recimo, sa svojih 40 godina, nakon što se povuče.

Dogodilo se to mnogo pre. Leta 2014. je sedeo u hotelu Bardessono u Jountvilu, a društvo ispred njega su mu pravila tri crvena kupaža na bazi kabernea; svaki od ovih kupaža bio je Palmajerova specijalna mešavina, kreirana prema stilu kojeg je Vejd posebno zahtevao. Vejd je pio sva tri, ali u Goldilocks stilu, samo jedan je bio „onaj pravi“ – kupaž od 75% kabernea, 15% merloa, 7% kabernea frank, 2,5% petit verdot-a, 0,5% malbeka, koji sadrži note „tamne čokolade, sušenog duvana, kadulje i pite od borovnice“. Vejd se našao ozarenog lica dok je pio tu kombinaciju, da bi potom izjavio: „Osećam kao da sam konačno stigao (u svet vina). Sada imam svoje vino“.

Gebrijel Junion Union (Gabrielle Union), autorka memoara We’re Going to Need More Wine: Stories That Are Funny, Complicated, and True. „Kada su zaigrali u prvoj ligi… uz novi status došli su i nakit i automobili, životni stil nalik rok-zvezdama i, naravno, sve ono što uz to ide. Kako su postajali stariji i zasnivali svoje porodice, tako su se u njihovoj imovnoj karti našle kuće i sve očigledne vizuelne karakteristike bogatstva. A onda, dođe trenutak kada ljudi više nisu impresionirani vašim finansijskim portfeljem ili veličinom vaše kuće. Niko ne govori o kvadratnim metrima kuće. Niko ne govori o automobilima ili nakitu ili bilo čemu takvom. Priča se o tome ko bi na zajedničku večeru mogao doneti najbolju bocu vina.”

Filmovi za zaljubljenike u vina


Volite li filmove? Ili vino? Ili, možda, filmove o vinu? Ako je odgovor potvrdan, onda ste „sleteli“ na pravo mesto: veb-sajt za vrhunske somelijere “Sommeliers Choice Awards” donosi simpatičnu filmofilsko-enofilsku priču.

StyleCaster

Kakva je najbolja završnica jednog napornog dana? Lako je zamisliti, recimo, neke omiljene (zdrave) grickalice i omiljenu bocu vašeg vina, uz neki dobar film – zar to ne zvuči „skroz u redu“? Pa još i ako se film tiče vina… Ako je vaš odgovor potvrdan, ali niste sigurni koji film da odaberete, evo liste filmova za sve koji su u ljubavi kako sa kinematografijom tako i s vinima.

Uzgred, ovo nisu najbolji filmovi u istoriji kinematografije, ali – opet uzgred: koliko je i inače 90% onoga što gledamo (slika, skulptura, film, knjiga), baš toliko dobro da će “odjekivati u večnosti”?

vintagraph.com/Pinterest

Filmovi koje najčešće gledamo su – izvor zabave. Čak i oni nepojamno loši filmovi su ponekad – a, zapravo, ne tako retko – daleko zabavniji ukoliko se gledaju kroz “how low can you go” optiku (tako dragu jednom Tarantinu ili Rodrigezu).

Koliko smo loših filmova i loših filmskih priča ispratili samo zbog toga što su upravo to – očajno loši; jer nas uvek i nanovo “očarava” upravo taj “kvalitet”; ili zato što imamo, sasvim prirodno, omiljene glumce, ili replike koje volimo, iako je ostatak priče/filma “teško preživljiv”; ili pak režisere, kamermane koji su nam prirasli k srcu – ili ih, naprosto, gledamo jer su nam, čak, neki dragi ljudi “nekako povezani” s tom slikom ili knjigom-filmom-serijom, pa lako i poletno “”traćimo vreme” na sasvim “prijateljskoj osnovi” i bez ikakvog upuštanja u dublje i objektivnije uvide. Koliko filmova ste gledali neumorno i uvek ispočetka, samo zbog jedne scene od koje “padate u nesvest”, ili zbog društva s kojim ih gledate, ili dobre atmosfere “pre, za vreme i nakon projekcije”?

Filmovi s ove liste su pre svega zabavni (a dokumentarci, uz to, i informativni i zanimljivi), još zabavniji uz dobro društvo, a možda i – “nekakvo” dobro vino.

…Santé!

Dobra godina (A Good Year)

Elisabeth85

Veseli film koji pruža vedre, prekrasne poglede i naglašava lepote Francuske. Rasel Krou glumi britanskog investicionog bankara Maksa Skinera, radoholičara koji ne zna šta znači odmor. Nakon smrti ujaka, nasleđuje francusku vinariju, mesto u kome je proveo neke dane svog detinjstva. Kao odrasla osoba kojoj je bankarstvo u krvi, Maksu su pojmovi finansija i štednje dobro poznati, pa on na ovu situaciju gleda kao na priliku da unovči „s neba palu“ nekretninu. Živopisno selo i sezanovski blistava sunčeva svetlost prikazuju Provansu kao blaženo i čarobno mesto. Kada mu se ukaže prilika da živi ne toliko manijakalnim tempom, odjednom mu se grad i gradski stil više ne čine toliko sjajnim.

Hoće li Skiner brže-bolje prodati vinariju, ili će se još dugo baviti vinskim poslom?

Crvena opsesija (Red Obsession)

Fandango.com

Ovaj dokumentarac prati period velikih promena u globalnoj vinskoj industriji jer je novi član ušao na tržište vina, a novi član je – Kina. Dolazeći dominantni igrač u vinskom biznisu biće drugi najveći potrošač vina do 2020. godine. On pokazuje da Kina eksponencijalno povećava apetit za vinom, posebno onim iz Bordoa. Film čine dve celine, gde se prvi deo bavi vinogradima i regionom iz istorijske perspektive, dok se drugi fokusira na eksploziju interesovanja koje Kina i Kinezi imaju za francuska vina.

Šok boca (Bottle Shock)

IMDB

Davne 1976. godine, svet vina imao je uglavnom samo jednu zemlju na mapi – Francusku. Tihi Kalifornijci sami su pravili dobra vina koja ama baš niko, a posebno Francuzi, nisu primetili… Sve dok vlasnik britanske prodavnice vina i somelijer Stiven Sparijer (Steven Spurrier), koji živi u Parizu, ne odluči da otputuje u Napu kako bi testirao jedan skrajnuti i „autsajderski“ vinograd, u kojem otkriva tandem oca i sina, Džima i Boa Bareta (Jim Barrett, Bo Barrett). Džim vodi vinariju u Napi, Šato Montelena (Chateau Montelena). Bivši advokat za nekretnine opsednut je pravljenjem savršenog Šardonea, a kod banaka se zadužio ne bi li o(p)stao u vinarskom biznisu. Sparijer je, blago rečeno, zgranut kvalitetom američkih vina koja je probao. Zatim organizuje takmičenje „Judgment Of Paris“, i degustaciju naslepo, zapravo istinski „obračun“ između američkog i francuskog vina. Bo ovo smatra šansom da smisli način da Chateau Montelena pristupi takmičenju degustacija vina. Malo šta su znali tada, ali su bili na putu da revolucionišu vinarsku industriju i tako pruže potpuno novi svet mogućnosti za ljubitelje vina ma gde se oni nalazili.

Godina u Portu (A Year In Port)

ayearinport.com

Putovanje do portugalske doline Douro sa spektakularnim pogledom kako bi istražili misteriju i složenost sveta ove „lisabonske sestre“ i luke po kojoj je Portugal dobio svoje ime – jedan od najstarijih gradova u Evropi – Porto – jeste scena na kojoj se odvija razgovor s legendarnom pariskom vinarskom vedetom, Martinom Sonije (Martine Saunier), koja je još krajem 60-ih došla u Kaliforniju i tamo prva zasnovala butik-prodaju vrhunskih francuskih vina, da bi proširila asortiman i na evropska vina koja nisu francuskog porekla. Reditelj Dejvid Kenard kaže da je „Izuzetno teško ne voleti ljude iz Porta.“ Potencijalna zabava na vidiku za vikend večeri.

Mondovino

sfgate.com

Centralna tema ovog filma je „borba za opstanak duše vina.“ U režiji Džonatana Nositera (Jonathan Nossiter), ovaj dokumentarni film prikazuje kako je jačanje globalizacije uticalo na brojne aspekte savremenog sveta, uključujući priču o vinskoj industriju koja je neminovno uvezana sa krčenjem šuma, a tu je i politička napetost koja postoji između velikih kompanija i „indie“ tj. nezavisnih kompanija; ovo su ključne teme a i razlozi zbog kojih je Nositer odlučio da snimi ovaj film. Od gledaoca iziskuje samo malo više strpljenja, jer dokumentarac traje gotovo dva sata. Sastoji se od intervjua sa ljudima koji pripadaju svetu vina, vinarija i vinarskog biznisa.

Godina u Burgonji (A Year In Burgundy)

ayearinburgundy.com

Mnogi filmovi su imali „godinu“ u svom naslovu i onda bismo se pitali – zašto? Godine su presudno važni ciklusi u proizvodnji vina jer definišu čitav proces: od rasta i sazrevanja grožđa, do sazrevanja u buradima i flaširanja. Ovaj dokumentarni film istražuje rad nekoliko vinara u Burgonji, poznatoj francuskoj vinskoj regiji (odakle je i čuveni „burgundac“). Posle ovog filma ćete na vina možda gledati “malo drukčije”.

Somelijer: unutar boce (Somm: Into The Bottle)

cinemamontreal.com

„Somelije“ vodi gledaoca u “džet-set” avanturu, kako bi se našao odgovor na pitanje „šta je vino i zašto je ono važno“. Film je omnibus sastavljen od 10 mini-priča koje istražuju različite korene porekla vina, kao i njihov put od podruma do stola i čaša. Ovaj dokumentarni film više se fokusira na vinarije, tradiciju, dajući gledaocu zanimljiv pogled na svet vina. Ovaj film nastavak je filma “Somm” objavljenog 2012. godine u kojem četvoro ljubitelja vina pokušava da položi ispit za titulu majstor-somelijea.

Stranputice (Sideways)

IMDB

Road movie, filmska oda životu, prijateljstvu, krizama, ljubavima, otvaranju „savršene boce“ ali i opasnostima od ispijanja količine koja je „možda malo previše“. Ova klasična komedija priča priču o dvojici prijatelja Džeku i Majlsu, koji kreću na obilazak vinograda u okolini Santa Barbare. Ovaj film bi nekom bio i sasvim legitimno nadahnuće za putovanje u neku interesantnu vinsku regiju.

Godina u Šampanju (A Year In Champagne)

IMDB

Ovaj film vodi gledaoce iza kulisa, gde od samih vinara mogu čuti priče „kako se čarolija istače u bocu“. Živahni film koji prikazuje ljude i njihove bahusovske strast, mesta i, naravno – mehuriće koji se penušaju. Istorijat penušavog vina, šampanjca, poreklom iz Šampanja, vodi nas kroz priču o šest vinarskih kuća – od malih nezavisnih proizvođača, sve do veličanstvenih vinarija Gose i Bolanže (Gosset, Bollinger).

(A možda ga i pogledati uz čašu penušca – možda).

Opori plodovi (Sour Grapes)

 cinemaclock.com

“Opori plodovi“ je američki krimić o mladom čoveku koji je američko vinsko tržište preplavio lažnim vinima. Zabavni film koji govori o Rudiju Kurnijavanu (Rudy Kurniawan), falsifikatoru vina i njegovim slavnim žrtvama.

Nazad, ka Burgonji (Back To Burgundy)

nytimes.com

“Ljubav je kao vino, treba joj vremena…”

Ova otužno sladunjava replika potiče iz filma koji prikazuje neobičan odnos koji se uspostavlja između ljudi, tla i tradicionalnog procesa proizvodnje vina u koji se glavni akteri upuštaju (naziv mu je “Ono što nas vezuje”, Ce qui nous lie, radni naslov: Le Vin et le vent). Sestra i njena dva brata (Ana Girardot, François Civil, Pio Marmaï) se ponovo susreću u svom domu u Burgonji. Otac im je ostavio ogroman vinograd i moraju da odluče da li ga zadržati ili prodati imanje, što je emocionalno teška odluka za svo troje.

∗   ∗   ∗

SCA je jedno od vodećih vinskih takmičenja u kojem vina ocenjuju vrhunski svetski somelijeri, kupci vina koji se nalaze na lokaciji i vlasnici vinarija. Ako želite da prihvatite izazov „Sommeliers Choice Awards“, možete ostvariti velike uštede tako što ćete nam sada podneti svoja vina i iskoristiti „Super Early Bird“ ponudu. Morate biti brzi jer ova onuda važi samo do 30. avgusta 2019. godine.

 

SMC (Sommeliers Choice Awards)

Fantastična petorka iz Brisela. Svetski kuvari nagradili srpske proizvode


Foto: Beta

Foto: Beta

Pet srpskih kompanija primilo je prestižnu nagradu za prvoklasan ukus svojih proizvoda “Superior Taste Award” i imalo priliku da nauči više o promotivnim i poslovnim mogućnostima koje ova nagrada donosi: Agranela za suve šljive, Real Red Raspberry za namaz od malina, Ecovital za hladno ceđeno ulje od semena bundeve, Happy Honey za sirovi med sa liofilizovanom šljivom i Strela za cepkani ajvar. Stotine proizvođača hrane i pića iz celog sveta, kuvari, somelijeri, predstavnici maloprodajnih lanaca i medija, prisustvovali su svečanoj ceremoniji dodele nagrada u Briselu. Učešće u ovom takmičenju podržao je USAID-ov Projekat za konkurentnu privredu.

Foto: Beta

Foto: Beta

“Ovo je veliki uspeh za srpske proizvođače. Nagrada za prvoklasan ukus izdvaja ove proizvode koje su 100 vodećih svetskih i Mišelinovih kuvara probali i nagradili. Na taj način potrošač kupuje sa poverenjem ove proizvode i zna da dobija vrhunski kvalitet za utrošen novac”, izjavio je Alan Kokson, član žirija i domaćin ovogodišnje ceremonije Međunarodnog instituta za ukus.

Foto: Beta

Foto: Beta

Istog dana, povodom dodele nagrada srpskim premijum proizvodima održan je prijem u Ambasadi Republike Srbije u Briselu, u saradnji sa Misijom Srbije pri Evropskoj uniji. Događaju su prisustvovali predstavnici diplomatskog kora, belgijske kompanije i uvoznici prehrambenih proizvoda. Marina Jovićević, ambasador Republike Srbije u Kraljevini Belgiji, otvorila je skup i obratila se prisutnima: “Nemamo često priliku da se okupimo na ovako lepom događaju za koji je glavni povod čulo ukusa”. Ona je istakla da će ova nagrada našim proizvođačima otvoriti vrata za buduću poslovnu saradnju između Srbije i Belgije, ali i drugih EU zemalja. “Nadam se da će se ovaj trend nastaviti i u narednim godinama, zajedno sa našim napretkom na evropskom putu i naporima da se prilagodimo evropskim standardima i sertifikatima.”

Foto: Beta

Jasmina Debeljak Maljković, zamenica direktora USAID-ovog Projekta za konkurentnu privredu, ukazala je na značaj promocije srpskih visokokvalitetnih prehrambenih proizvoda na stranim tržištima, prevashodno na tržištu EU: “Ovaj događaj je upravo i način kako možemo da promovišemo srpsku visokokvalitetnu prehrambenu industriju. Danas smo se pridružili najboljim proizvodima iz sveta i pokazali da osim kvalitetne sirovinske baze voća i povrća, srpske kompanije imaju potencijala i kapacitete da naprave proizvode visoke vrednosti.”

 

beta.rs

16 naj-naprava po izboru poznatih kuvara


Gardijan predstavlja nekoliko kuhinjskih naprava koje su izabrali poznati britanski kuvari i gastro-pisci.

Difuzor pomaže boljem kuvanju pirinča, cedilo za čaj se udvostručuje u svojstvu cediljke za začine, a nož za puter je odličan za otvaranje školjki (Guardian/ Getty Images)

Uzevši u obzir jedan neograničen budžet, strastveni kuvar mogao bi da potroši desetine hiljada evra u opremanje kuhinje svojih snova. Pa ipak, često, čak i u najlepše sređenom radnom okruženju, najlepše se osećamo ako radimo s opremom čiju smo pouzdanost i korisnost proverili iskustvom – kako u kulinarstvu tako i u drugim zanimanjima. Neki od poznatih kuvara i kulinarskih spisatelja otkrivaju svoje afinitete prema kuhinjskoj opremi, kao i razloge zbog kojih im je baš neki komad opreme omiljeniji od ostalih i prirastao srcu.

Od difuzera za pripremu pirinča pa do 100 godina stare oklagije – vrhunski kuvari i pisci o hrani govore o opremi bez koje se nikada ne bi usudili da uđu u kuhinju.

01 Mašina za sladoled

Dajen Henri, pisac o hrani i autorka knjige “Kako jesti breskvu” (How to Eat a Peach)

„Ja baš nisam u svim tim gadžetima i spravama. Oprema mora da “zasluži” svoj prostor u mojoj kuhinji. Kada sam se udala, moja braća su mi pre 26 godina poklonila mašinu za sladoled: Gaggia Gelatiera danas je dobra kao što je bila i kada su je kupili – kao pre četvrt veka kada sam je dobila. Bela boja je požutela sa godinama dok su se, što je pomalo nezgodno, komadići karamele i oraha nataložili oko brojčanika – mada je ova mašina pravi radni konj. Nikada joj nisu zamenjeni delovi. Potpuno je pouzdana i omogućava vam da budete kreativni koliko god ste to u stanju. A to kuvarima toliko znači. Malo je glomazno zagrliti je tj obujmiti, ali je povremeno “potapšem” i razgovaram sa njom, što uradim onda kada sladoled izgleda kao da se ne može zamrznuti (u poslednje vreme, onda kada pravim ružičasti grejp sa bosiljkom ili tahini sa limetom). Tada je koštala 240 funti, ali je vredela svakog penija. Srce će mi se slomiti ako odapne.”

02 Avan

Vivek Sing, osnivač i glavni kuvar londonskog lanca Cinnamon Collection

“Moja najomiljenija spravica je mali, pohabani, prelepi mesingani avan i uz njega tučak, koje sam koristio pre nego što smo 2001. godine otvorili Cinnamon Club. Ovaj avan koristim za mlevenje svih začina potrebnih u restoranu. Ne treba vam tona kupljenih mlevenih začina. Pomešajte ucelo sve začine koji su vam potrebni, jer su takvi ukusi mnogo bolji od začina iz kesica. Mesing je odličan: inertan je i lak za čišćenje.”

03 Toplotni difuzor

Jotam Otolengi, pisac o hrani, restorater i autor čuvene knjige recepata Simple”

“Mada nije nešto preterano glamurozan, svoj difuzor toplote [ravan metalni disk izbušen rupicama] koristim svaki put kada pravim pirinač. Imao sam ga 10 godina – mislim da sam ga kupio u kuhinji-prodavnici u Klephemu, i to za oko tri funte: njegova drvena drška je odavno odslužila svoje, ali je stvarno toliko koristan kada kuvam u šerpici na maloj ringli, tako da je idealan za pirinač. Ringla malog prečnika ne širi toplotu ravnomerno na bokove posude, a tu onda strašno pomaže difuzor koji ravnomerno rasprostire toplotu u širem prečniku.”

Vivek Sing: „Alat koji mi u kuhinji donosi sreću je – avan.“ Fotografija: Suki Dhanda / Observer

04 Cediljka za čaj

Maša Rener, šefica kuhinje italo-restorana “Lina Stores”, London

„Ne mogu da boravim u kuhinji bez cediljke za čaj [sferični mrežasti infuzer], koja je bila među starom bakinom opremom koju sam od nje nasledila još dok je radila u svojoj pekari u Trstu. Na stranu moj dnevni čaj, nije samo u tome stvar: cediljka je izuzetno zgodna kada želim da ocedim vodu iz paste sa začinima, kao što su letnji majoran, majčina dušica ili limunova kora.”

05 Viljuška za pečenje

Set Bejnz, vlasnik restorana Sat Bains i šef kuhinje, Notingem

„Pre otprilike trideset godina sam u hotelu Ristorante La Gondola u Derbiju, gde sam radio, uzeo Sabatjeovu (Sabatier) ručno iskovanu viljušku za pečeno meso. La Gondola je bilo fenomenalno mesto, koje je kasnije postalo ozloglašeno – nakon što se pojavilo u emisiji Gordona Remzija “Kuhinjski košmari” (Kitchen Nightmares).” Voleo sam tu viljušku – dok bih je držao u rukama, osećao sam se kao čuveni Marko Pjer Vajt (Marco Pierre White). Bila je to tako čarobna alatka, a ja sam tada bio bez novca, pa sam je “prisvojio”. Kod kuće je koristim za pripremanje steka na roštilju, a pomaže mi i pri sečenju tj odvajanju pečenih zglobova na kosti. Danas je drvena ručka ove viljuške neotuđivo i beznadežno prljava – a i malko iskrivljena usled pada, mada je draž upravo u toj njenoj istoriji i priči koja stoji iza nje. Imam i šolju a la “Dennis the Menace” koju mi je dao tim La Gondole pri odlasku… današnje stvari više ne traju po 30 godina, za razliku od nekadašnjih.”

06 Džepni višenamenski alat

Ajvan Tisdal-Daunz, šef kuhinje restorana Native, London

„Moj Leatherman Wave (višenamenski alat sličan švajcarskom vojničkom nožu) držao je našu kuhinju na okupu; ima u sebi nož, testeru, otvarač limenih poklopaca i odvijač. Moj tata je stolar. Kupio mi je jedan za Božić pre 10 godina i još uvek je jak i solidan. Leatherman Wave je sjajan alat u svakoj kuhinji.”

07 Stoni sterling-nož za maslac

Džejms Kros, vlasnik-šef, Lake Road Kitchen, Kambrija

„Kada sam bio u restoranu Simpsonovi (Simpson’s) u Birmingemu, moj dobar prijatelj Pol Insli dao mi je stari srebrni (“sterling”) nož za maslac kojeg je koristio za otvaranje školjki (posebno kapica). Dugačak je, ravan, neverovatno jak i, za razliku od specijalnog noža za školjke, njegov zaobljeni kraj bez špica nikada ne kida meso kapice. Među nama govoreći, ovim sterlingom sam otvorio oko 110.000 školjki.”

08 Sev sancha – mašina za indijsku pastu

Ravinder Bogal, osnivač i glavni kuvar londonskog restorana Jikoni

“Odrastajući u Najrobiju, posetioci su redovno dolazili, a kuhinja je uvek bila puna žena koje su pripremale čaj i grickalice. “Naši gosti su naši bogovi”, bila je mantra moje bake. Ove grickalice su neizbežno podrazumevale sev: začinjeni rezanci brašna od grahama i(li) leblebija istiskivani su iz mesinganog cilindra u užareno ulje, u kojem bi se pržili dok ne postanu hrskavi. Baterija se nalazi u glavnom cilindru, na koji se ugrađuju diskovi različitih oblika, a zatim se ručno okreće osovina koja potiskuje bat unutar cilindra, a time i testo, ka dnu gde prolazi kroz limenu pločicu sa otvorima – modlom koja oblikuje rezance. Kao dete, poželeo sam ga kao igračku, a kasnije u životu, kao odrasla osoba sam ga prvo “ukrao” – ​​a onda sam je nasledio. Retko ga koristim, ali ga brižno čuvam. U njenoj patini je miris kokosovog ulja moje bake, njena duhovitost, njene priče sa milion digresija i njene lekcije iz velikodušnosti: ako možete podeliti svoje grickalice, možete podeliti sve.

09 Stoletna oklagija

Stousi Medi, šefica kuhinje restorana Parkers Arms, Lankašir

„Imamo drvenu oklagiju koja je stara više od 100 godina. Pripadala je baki Nolan, koja je bila baka moje poslovne partnerke Keti Smit. Potpuno je uglačana zato što je stalno koristimo i poliramo umesto da je operemo; ima gotovo prirodnu drvenu površinu koja se ne lepi. Nijedna nova oklagija ne bi izvukla iz testa tako ravnomerne kore za pitu od sira i luka. Keti i ja se stalno prepucavamo oko toga ko će je koristiti, ali ako je oklagija u blizini – Keti je ta koja će je prva i dobiti. Ova oklagija je naprosto nezamenjiva.”

 

10 Gjuto, japanski kuhinjski nož

Džejms Louv, osnivač i glavni kuvar londonskih restorana Lyle’s i Flor

„Japanski noževi su elegantni i napravljeni da traju takoreći večno (ili barem doživotno). U vreme dok sam bio glavni šef kuhinje u restoranu “St. John Bread & Wine”, čuo sam za proizvođača iz Kjota, Aritsugu, i zatražio od Kentea, našeg japanskog šefa pekarskog odeljenja, da mi kupi ručno napravljen gjuto [gyotu: tanji, oštriji ekvivalent zapadnog kuvarskog noža, sa špicem pod uglom). Jedanaest godina nakon što sam ga kupio, on je i dalje moj glavni nož, od pripreme povrća do rezanja ribe. Prelep je, ima težinu i veoma praktičan, a osećaj pri hvatanju drške je kao da je oblikovana za moju šaku. Ovaj gjotu sam platio oko 200 funti, dakle nije od onih verzija gjotua za koje vam treba džak para, mada je svojevremeno bio značajno skuplji u poređenju sa evropskim noževima.”

11 Vok

Sai Ditva, vlasnica-kuvarica restorana Buddha Belly, Birmingem

„Moja mama ima štand na straud-glosterskoj zelenoj pijaci za male proizvođače; kao mlad sam obožavala rezance iz njenog voka čije je dno bilo potpuno deformisano: ličilo je na vrh srca u centru, jer je tako često bio podizan i udaran ivicama o grejnu ploču: ivice i obod su ulegli od ovog uverziranog pokreta, a samo je centar voka bio izdignut; ispod i oko te izbočine u centru su se migoljile hrpe pečenih rezanaca. Ručka se baš nedavno rasklimala i baš uvrnuto kako smo se zbog toga rastužili. Počela sam da ga koristim pre šest godina, kada su mi ga kupili roditelji – sasvim jednostavan, kupljen je u najobičnijem kineskom supermarketu; ovom bih prilikom toplo preporučila lanac Wing Yip. Sada, nakon što je taj vok nahranio hiljade gostiju, i on se iskrivio poput onog maminog. I mada je njen vok “glavna fora”, ipak čuvam svoj i brinem se za njega.”

12 Flambadu – “polivalica” za pečenje na otvorenom plamenu

Džoš Overington, šef kuhinje i vlasnik restorana “Slepo prase” (Le Cochon Aveugle), Jork

„Tokom našeg istraživanja tradicionalne francuske kuhinje, naišli smo na flamboir a lard, odnosno flambadou, gvozdeni konus (levak) sa dugačkom ručkom koja se zagreva dok se ne užari – da bi se u nju brzo spustila mast koja se gotovo trenutno rastopi (a najveći se deo i zapali). Istorijski gledano, flambadou je korišćen za prelivanje onih delova pečenja koji oskudevaju u mesu, a to su obično zglobovi. Danas je flambadou izuzetno retka kuhinjska alatka. Imali smo jednu napravljenu za nas, i koristili smo je kako bismo jagnjećim lojem prelivali ostrige i langustine koje bismo grilovali na žaru. Mast koja se zapali kada se stavi u usijani flambadu daje školjkama poseban ukus, koji većina ljudi nikada pre nije imala prilike da proba.“

13 Mikro rende

Tom Kičin, vlasnik i šef kuhinje restorana The Kitchin, Edinburg

“Prvi put sam naišao na mikro rende kada sam 2003 radio za Alena Dukasea (Alain Ducasse) u Monte Karlu – i od tada ga zdušno koristim. Rešetka ovog malog grejtera je neverovatno fina i ne samo da je precizna (limunovu koru nariba daleko efikasnije od standardnih zestera i grejtera), već je i višestruko manja od staromodnog kutijastog rendeta – a zauzima tako malo prostora; vrhunska stvar i topla preporuka za svaku kuhinju.

14 Ručno napravljena pećnica

Nives Baragan Mohačo (Nieves Barragán Mohacho), šefica kuhinje restorana Sabor, London

“Jumaco & Maestro je španska porodična firma koja prodaje svoje ručno izrađene peći još od 1890. godine. Volela sam ih od kada sam ih videla u Segoviji pre mnogo godina, ali nisam mogla da je priuštim sve dok nisam došla u Sabor. Naša je visoki, kameni, drveni cilindar u kome se hrana lagano okreće. Za naše prasiće koje serviramo nema druge peći koja bi meso mogla da ispeče meso tako fino, dok ne postigne onu željenu hrskavost kožure. Ova rotirajuća peć je pravi dragulj naše kuhinje.”

15 Procesor hrane

Tom Keridž, vlasnik i šef kuhinje, restoran Hand & Flowers, Marlou

“Kada smo tek počeli da radimo, sve što smo imali od pribora je bilo polovno i vidljivo rabljeno, a naša kuhinja bila je tako mala da nismo mogli da u nju uklopimo ni mašinu za sladoled. Umesto toga kupili smo “Pekodžet” [Pacojet, high-end procesor hrane koji može da smrznute namirnice trenutno pretvori u pire]; pekodžet se lepo uklapa na našoj polici, ali košta tri puta više od naše peći. Sada ih imamo četiri i koristimo ih za pravljenje ne samo sladoleda već i najraznovrsnijih pirea, za ekstrahovanje biljnih ulja i vrlo finog parfea od pileće jetre. Nakon 15 godina, original je u “polu-penzionisanom” stanju u kutiji. Ali, svako malo se desi da moramo da ga “smorimo”, pa ga izvučemo iz kutije kako bi uradio posao na kojem je druga, novija oprema poklekla.”

16 Stimer od bambusa

Saifin Mur, suvlasnica i šef kuhinje lanca Rosa’s Thai Cafe i lokala Hoh Sek i Lao Cafe, London

„Na Tajlandu, roditelji svojim kćerima ručno pletu posuđe i stimere od bambusa, a moj tata je meni ispleo puno kuhinjskih stvari različite veličine – sve njih sam donela u Englesku. Neke imam kod kuće, a one veće sam stavila u Lao Cafe. Sećam se da sam kao devojčica jela lepljivi pirinač kuvan u sličnim posudama koje je imala moja mama, ali takođe koristim i naparivač (steamer) u kojem kuvam povrće, piletinu i ribu. Ova hrana ima ukus doma iz kojeg potičem. Volim suptilni miris bambusa i miris koji dobijate od stimera. Oni sve čine mirisnijim.”

 

Gardijan

Čuvarke tradicije belgijskog kraft piva


Foto: Brussels TimesFoto: Brussels Times

Belgija je dom veličanstvenog piva, to će vam reći svaki barmen širom ove zemlje. Ovo piće napaja Belgijance i žubori njihovim venama, natapajući kolektivnu svest o pivu kao sastavnom delu njihove kulture i tradicije – u meri da ga je 2016. UNESCO stavio na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Pa ipak, pivarskom scenom ove zemlje već duže od jednog stoleća dominira nekoliko poznatih imena i vrlo tradicionalna selekcija piva. Mali lokalni proizvođači svakodnevno nestaju kao pena sa krigle sjajne pivske pinte, donosi briselski Tajms.

Sumrak proizvodnje domaćeg,“zanatskog“ piva je počeo tokom dva Svetska rata, kada je metal, potreban za pivarsku opremu i proizvodnju, bio racionisan. Male pivare su se borile da ostanu na površini, ostavivši veće industrijske korporacije da dominiraju tržištem.

Dobrano nakon četrdesetih godina prošlog veka, nezavisni pivari su nastavili da bivaju istiskivani, pa je do kraja stoleća (do 1999. godine) u Belgiji je ostalo samo 100 pivara. U osvit 20. veka bilo ih je oko 3.200.

Dok je 80-ih i 90-ih SAD i Britaniju zahvatio talas revolucije pivarskog zanata, Belgija je zaostajala. Da li Belgija postaje bila-jednom-jedna-zemlja-koja-je-važila-za-najboljeg-proizvođača-piva-na-svetu, pa je danas samo tek neka „nekadašnja zemlja najboljeg piva“, inače bolje prilagođena muzejskim policama i ormanima nego barskim vitrinama i šankovima modernih vremena?

Bilje i začini preko hmelja

Upoznajte neke Belgijanke umešne u primeni svog pivarskog umeća: Izazovne, hrabre i sklone eksperiment.: Ove pivarke (“brewsters” drevni izraz za „ženskog pivara“), redefinišu ono na šta pomislimo kada pomenemo “belgijsko pivo”.

U jednom starom skladištu, u kojem su radnici iz Genta nekada obrađivali i štavili kožu smeštena je pivara Gruut, koju je 2009. osnovala Anik de Splenter (Annick de Splenter). Ova pivarka okreće leđa hmelju i umesto njega se vraća tradiciji i stoga se oslanja na neko drugo bilje kao osnovu svoje palete zanatskih piva. “Dok sam pohađala Gentsku školu piva, moji profesori su mi govorili da sam luda što pokušavam da pravim pivo bez hmelja, ubeđujući me da je to nemoguće”, smeje se De Splenter. “Znala sam da moram da im dokažem koliko su pogrešili.”

Slika gore: Pivarka Annick de Splenter inspirisana je receptima iz srednjeg veka, gdje hmelj često nije bio deo sastojaka, već je zamenjen biljem i začinima.

Ona koristi bilje poput vresa, ili pak začina kao što su cimet i đumbir ne bi li stvorila piva koja, za razliku od onih što nastaju vrenjem hmelja ili ječma, pivopije ne umrtvljuju već ih oživljavaju i “daju im krila”.

“Posebno je zanimljiv negativan efekat koji hmelj ima na očuvanje piva, dodaje de Splenter. “Ako bi se hmelj mogao eliminisati, pivo bi moglo duže trajati, a Belgija bi ga onda mogla izvoziti u većim količinama.”

Iako su njena botanička piva radikalno nova, njene recepture potiču iz ranog srednjeg veka, dakle – pre nego što je hmelj postao široko uzgajan. “Gruut znači bilje”, objašnjava ona. “Gent je u srednjem veku bio podeljen na dva dela: na nemačkoj strani reke koristili bi hmelj, dok je na francuskoj strani to je bilo zabranjeno, pa su umesto hmelja koristili lokalno bilje i začine.”

I dok je danas procenat alkohola u pivu taj koji se oporezuje, u srednjem veku je stvar koja se oporezivala bila upravo ovo bilje. “Svako mesto je imalo svoju specifičnu, unikatnu mešavinu, na koju bi se naplaćivao porez”, kaže De Splenter.

Ona je jedna od onih koje pripadaju narastajućoj generaciji ženskih „alko-alhemičarki“. Spomenimo i pivaru Brouwerij Dilewyns: Vensan Dilevins (Vincent Dilewyns) je sa svoje četiri kćeri stvorio nešto kao „pivarsku dinastiju“. Cilj ove porodične pivare je da ukus njihovog piva bude čist i drugim sastojcima „nezagađen“, pa ga stoga ne filtrira niti pasterizuje; zato i prkosi klasifikacijama, koje su uspostavile etablirane belgijske škole i stilovi piva.

“Moja peta baka je u našem gradu (Gentu) osnovala svoju pivaru još 1875. godine”, objašnjava An-Katrin Dilevins (Anne-Cathérine Dilewyns), koja nadgleda proizvodnju piva. “Ali, tokom Drugog svetskog rata Nemci su masovno pljačkali i tada su nam oteli sve bakarne kotlove za vrenje, tako da naša porodica nije bila u stanju da napravi pivo. Sto godina kasnije, vraćamo se porodičnoj tradiciji.”

Reč „pivo“ do sedamnaestog veka nije ni postojala jer je proizvodnja piva bila zanat u kojem su dominirale žene. Oživljavanje pivarstva u poslednjoj deceniji ponovo je predvođeno mnogim novim ženama-preduzetnicama i majstorkama u svojim pivarama.

Anne-Cathérine DilewynsAnne-Cathérine Dilewyns

Da li bi zaista trebalo da budemo iznenađeni činjenicom da su žene te koje predvode oživljavanje belgijskog pivarskog zanata? Osvrnemo li se na istorijske knjige, otkrićemo da nasleđe žena u pivarskoj veštini seže duboko u prošlost – dublje i dalje no što to možemo shvatiti – i da se proteže sve do srednjovjekovnih opatica koje su i začele belgijsku pivarsku tradiciju.

Prelazak sa izrade piva na zanat kojim dominiraju žene potiče iz srednjeg veka. I dok je crna smrt – kuga – doslovce brisala stanovnike Evrope s lica Zemlje, voda iz potoka i reka je postala toliko zagađena da su ljudi masovno počeli da piju pivo, što znači da spravljanje piva prestalo da važi za domaću aktivnost kojom su se isključivo bavile žene već je nekako prešla u nadležnosti velikih „muških“ radionica.

Od časnih sestara koje beru bilje i fermentiraju hmelj uzgajan na njihovim poljima, do velikih korporativnih lanaca koji izbacuju stotine hiljade boca dnevno, i, opet, do… da bismo napokon iscrtali pun krug – doduše uz nešto manje monaške odeće na sebi ili crnih „modnih detalja“.

Naravno, uvek postoje koraci koji treba preduzeti. Braserija de l’Abbaie des Rocs, kojom upravlja Natali Eloa (Nathalie Eloir), poznata je po svom penušavom napitku od hmelja koji je pivskim fanovima poznat kao „Planinski ćilibar“ (Montagnarde amber), koje se uopšte ne proizvodi sa šećerom – jednostavno idu kvasac, čisti slad, kockice hmelja, prirodno bilje i čista voda iz lokalnog bunara. Uz pomoć nove tehnologije, Eloa je takođe pionirka i u novom, održivijem načinu proizvodnje. Posebno dizajnirani ventilacioni sistem u svojoj pivari sa nultim otpadom smanjuje potrošnju energije ponovnom upotrebom pare koja se obično gubi pri hlađenju, dok se korišćeni slad pretvara u đubriv, kojim se obogaćuju okolna polja u blizini kraft-pivara.

Pivo i seksizam

Međutim, za Sofi Vanrafelgen (Sofie Vanrafelghem), izazov rušenja stereotipa o ženama i pivu ne završava se kada boce napuste njenu fabriku. “Do pre samo devet godina sam iz dna duše mrzela pivo i bila tipična ’bela vinska gadura’,”priznaje ova vodeća belgijska zagovornica žena u pivarskoj veštini i biznisu.

Sofi Vanrafelgem je napisala mnogo tekstova – pa čak i knjigu – na ovu temu, i uspešno vodi kampanje za promociju vidljivosti žena u spravljanju zanatskog piva. “Prisutno je tako mnogo predrasuda. I dalje čujete kako su ‘žene samo za slatko voćno pivo’ (poput sajdera, bez alkohola), jer ’nije elegantno kada žene piju pivo’ i slične stvari”, kaže ona. „Čak i marketing otuđuje žene. Mislim, za Boga miloga, slogan belgijske pivare Jupiter je glasio: ’Muškarci znaju zašto’. “

Vanrafelgem takođe aktivno zagovara i da pivo zauzme svoje dužno mesto pri otmenim gurmanskim prilikama, a 2012. je u Belgiji postala prva pivska somelijerka. U tom smislu, ona je domaćin redovnih degustacionih večera, na kojima je svaki od pet jelovnika uparen s različitim belgijskim pivom.

Sofie Vanrafelghem

„Belgijanci često imaju veoma konzervativne ideje o pivu: ko ga pije, kada i gde. Ljudi se hvataju brendova i stilova koje poznaju.” Ali, dodaje ona, stvari počinju da se menjaju. “Svake godine je sve više nezavisnih pivara, sve više zanimljivih vrsta, i sve više žena uključenih u pivarsku industriju.”

Njena treća knjiga se zove “Pivo: žene znaju zašto” – a nauka, izgleda, sugeriše da je možda u pravu. Studija koju je sprovela dr Debora Parker, stručnjakinja za pivsko somelijerstvo i senzorna istraživanja ukusa i kvaliteta, pokazala je da žene po prirodi bolje razlikuju ukuse od muškaraca, pa se,  stoga, među njima mogu javiti izvesno bolje somelijerke i ocenjivači u industriji piva i vina.

Od proizvodnje do profesionalne degustacije, ili pak jednostavnog uživanja u večeri: postoji mesto za svaku ženu u belgijskoj revoluciji proizvodnje zanatskog piva.

Meet the women on a mission to save craft beer in Belgium

Najbolji vinarski sajtovi u ovoj godini


Sajt VinBound marketing na svakih godinu ili dve predstavlja neke od najlepših, funkcionalnih i inspirativnih sajtova vinarija. Ovaj izvor ima za cilj da inspiriše ostale vinarije koja bi želele da izgrade novu veb stranicu, služeći kao referenca za moguće pravce pri dizajniranju vaših sjajnih veb-stranica. Evo nekoliko aktuelnih ključnih trendova u veb-dizajnu vinarskih stranica:

Slike i video-snimci preko celog ekrana: ovo nije novi trend u 2019, ali veb sajtovi vinarija nastavljaju da koriste slike koje vam „napune monitor“, prelepe slike ili video-zapise koji brzo prikazuju vino, vinograd i iskustvo degustacije. Rezultat je zadivljujuće prijatno vizuelno iskustvo, posebno na desktop ekranima.

Asimetrija: rigidna, predvidljiva struktura veb sajta zamenjena je sajtovima koji favorizuju asimetrični dizajn. Slike i tekst se prikazuju u više slučajnih, mozaičkih struktura, sa prostranim razmacima i umetničkim pozicioniranjem.

Jedinstveni fontovi: Google Fontovi i druge veb usluge sada dozvoljavaju brzo učitavanje; kreativni fontovi sada su među ključnim faktorima veb-dizajna. Najbolji sajtovi vinarija ne zaziru da prihvate jedinstvene fontove u svom dizajnu, a povremeno koriste veoma velike frontove za maksimalni učinak (videti ispod sajt vinarije Hannes Reeh).

Cuvaison

Cuvaisonov sajt je odmah primamljiv oku. Toliko je toga što na ovom sajtu dobro funkcioniše: neverovatna fotografija, topla šema boja, suptilne animacije za učitavanje, elegantni razmak sadržaja sa asimetrijom (ključni trend u dizajnu 2019. godine). Pozicioniranje menija sa strane sajta dobro funkcioniše, sa elegantnim izborom fonta. Definitivno jedan od naših omiljenih vinarskih sajtova.

Charbono (Matt Morris Wines)

Sajt za Charbono uopšte nije „vaš tradicionalni sajt“, već iskustvo pripovedanja sa odličnom upotrebom videa i fotografije. To je produkcija na jednoj stranici koja se više percipira kao “mini-dokumentarac” nego kao veb sajt…  Inače, svima nama je poznato da skrolovanje zadržava pažnju na priči, dok se detalji vinarije razvijaju u narativu a ne na više različitih stranica kao što je slučaj na tradicionalnim veb-sajtovima. Tako ovaj sajt koristi dugačke stranice a manje linkova koji vode na druge stranice. Ovaj sajt je takođe dokaz da ne morate da imate prelepo vinogradarsko imanje da bi video mogao efikasno da se učitava i funkcioniše – upravo te autentične slike vinograda, bez mnogo doterivanja, najbolje prenose autentičnost koja stoji iza brenda. Ovako definisane veb-stranice će se ubuduće češće viđati, i nismo mogli biti sretniji što je baš je ovakav trend u veb-dizajnu sve prisutniji.

Garden Creek

Veb sajt Garden Creek Vineyard nije u vrhu (samo) zbog odličnih slika i fontova (obe kategorije su sjajne), već zbog koncepta onoga što je napisano. Sajt je u potpunosti ispričan glasom vinara, kao narativ u stilu intervjua. To je osvežavajući dašak kreativnosti koji čini da se odmah osećate kao da već dugo vremena poznajete vinarski tandem Karinu i Džastina.

Hannes Reeh

Veb stranica austrijske vinarije Hannes Reeh nalazi se na samom vrhu trendova u dizajnu veb stranica: veliki, podebljani fontovi, „pljusak“ boja i asimetrični dizajn. To je impresivan sajt koji je takođe i umetničko delo.

Flâneur Wines

Veb lokacija oregonske vinarije Flâneur je dobro izvedena: video se „razliva“ ekranom, tu su interaktivne karte vinograda, prelepa fotografija i intuitivna navigacija. Ovaj sajt je izgrađen u WordPress-u.

Gallica Wine

Sajt za Gallicu je jednostavan i čist. Manji font ovde dobro funkcioniše, prenoseći eleganciju i ekskluzivnost. Vebsajtovi vinarija ne moraju biti ogromne uvertire u avangardno prezentovani sadržaj već mogu biti čisti, minimalistički i svedeni poput sajta Gallice, koji isto tako radi izvrsno. Izgrađen je na platformi Squarespace.

Zena Crown

Veb stranica Zena Crown se posebno ističe zahvaljujući vrlo intenzivnoj upotrebi boja i filtera. Sve slike su pokrenute kroz neznatno zrnast, smireniji filter (defused), koji doprinosi osobenom stilu sajta. Izbor boja je takođe odličan. Sajt pokazuje da ne morate da imate brda visoko doteranih fotografija: ako je izbor fotografije ograničen, stvaranjem jedinstva sa filterima i minimalizmom postići ćete pun pogodak.

Chamisal Vineyards

Sajt za Chamisal Vineyards je pravi  dragulj. Prisutna je velika upotreba belina, nepravilnih granica na gornjim slikama i video snimcima što daje dobar estetski efekat, sa elementima grafičkog dizajna koji topografski tematizuje i sadržajno ujedinjuje ceo sajt. Ovaj sajt je izgrađen na platformi WordPress.

 

VinBound Marketing

Best Winery Websites 2019