Čedargejt: 100% šala (i prstohvat zvezdica)


„Jedina zemlja u kojoj je sasvim nemoguće živeti je ona u kojoj je zabranjena čak i šala na svoj račun.“

 “Kako upravljati zemljom koja ima 246 vrsta sira?” (Šarl de Gol)

Foto: Slate

Poznati francuski kuvar Mark Vejra (Marc Veyrat, na slici gore) tuži Mišlenov vodič jer je njegov restoran „potpuno nepravedno“ izgubio jednu od tri zvezdice „zato što je u tradicionalni francuski sufle sa sirom stavio čedar“.

Ovaj francuski šef je „zaprepašćen“ i kaže da osoblje koje radi na Mišlenovom vodiču – inače višedecenijskom standardu i simbolu vrhunske kuhinje – „ne shvata šta radi“, i da „ne razume razliku između šafrana i čedara“, pošto je bez objašnjenja „ali zbog čedara“ izgubio jednu od tri njihove zvezdice, simbola vrhunskog gastronomskog kvaliteta jela kao i restorana koji ih poslužuju. Vejraov advokat je u utorak (24. septembar), izjavio da je jedan od njegovih restorana degradiran za jednu zvezdicu zato što je, navodno, „koristio jedan tradicionalni engleski sir u tradicionalno francuskom sufleu“. Ovaj komičan slučaj je francuska javnost nazvala Cheddargate.

Mark Vejra, koji vodi prestižni restoran “La Maison des Bois” u Gornjoj Savoji u francuskim Alpima saznao je početkom 2019. godine da je izgubio jednu od svoje tri zvezdice – što je maksimalna ocena koja se može dodeliti nekom restoranu, i koje je Vejra zaradio godinu dana ranije – kada je, početkom ove godine, objavljeno 110. izdanje ovog uglednog gastronomskog vodiča.

Vejra tvrdi da je do skidanja jedne zvezdice došlo nakon što je jedan Mišlenov inspektor pogrešno pomislio da je „oskrnavio“ francuski sufle od sira stavljajući u njega engleski čedar, umesto da koristi autohtone francuske sorte sireva, Reblošo, Bofor i Tom (Reblochon, Beaufort, Tomme de Savoie).

“Stavio sam u njega šafran, a gospodin koji je došao mislio je da je to čedar, jer je žut. I to je ono što zovete poznavanjem jednog mesta (restorana)? To je naprosto šašavo”, rekao je Vejra za radio France Inter.

Foto: EauGalleCheese

Ovaj poznati francuski kuvar je saznao da je degradiran „bez ikakvog obaveštenja ili prethodnog upozorenja“, izjavio je njegov pravni savetnik Emanuel Ravanas (Emmanuel Ravanas), koji je u ponedeljak dao saopštenje francuskim medijima.

“Mark Vejra je već decenijama naviknut da bude „pod lupom“, kao i da njegova kuhinja bude predmet stručnih ocena, vrednovanja i upoređivanja. On je više nego svestan činjenice da to što Mišlenovi kritičari dodeljuju restoranima zvezdice za kvalitet ne znači automatski i da su one dodeljene „doživotno”, rekao je Ravanas i dodao: “(Mišlenovi ocenjivači) mogu ga kritikovati, pod uslovom da je kritika – tačna.”

Advokat je dodao da je Vejra ljubazno tražio detaljno objašnjenje koje stoji iza ove odluke, „koja je uticala na njega, kako lično tako i profesionalno“, ali je bio suočen samo sa nejasnim odgovorima, uključujući optužbu da je u francuskom sufleu od sira posluživao i čedar.

“Od početka karijere, on strastveno radi na usavršavanju regionalne savojske kuhinje, koristeći isključivo namirnice iz te francuske regije”, izjavio je advokat u sklopu objašnjenja Vejraovog načina rada.

Sasvim je legitimno da vrhunski kuvari koji rade u restoranima „obasjanim“ Mišlenovim zvezdicama svakodnevno prave modifikacije, i da koriste više sastojaka sa strane kako bi „obogatili kulinarsku priču“. Ali, ono što im je zajedničko je to da je svaki deo njihove gastronomske priče potpuno autentičan i nesumnjivo kvalitetan. Slobodno se može reći i da Mišlenov vodič nagrađuje hrabrost imaginacije, kreativnost i inovativnost u primeni postojećih sastojaka. Vejra stoga postavlja pitanje: kako je moguće da je šafran u njegovom sufleu postao razlog za degradaciju njegovog lokala? Postavlja se i pitanje i da li Mišlenov vodič, inače tako otvorenih shvatanja i prijemčiv na eklektičnu kuhinju, ima jedan aršin kada ocenjuje restorane širom sveta, a da su pravila na „domaćem terenu malo drugačija“. Ovo nije prvi put da inovativnost francuskih „mišlenovaca“ bude sankcionisana, jer izgleda da postoji osetljivost na „kreativne ispade“ koji se tiču francuske tradicionalne kuhinje. Nije mali broj onih koji misle da iza svega stoji „nacionalni ponos“, koji ne dozvoljava da se skrnavi jedan Anri-Pol Pelaprat čije su knjige bukvar svakog školovanog kuvara. Šta, uz to, još treba reći i o elitnoj pariskoj školi kulinarstva, „Plavoj traci“ (Cordon Bleu).

Rezigniran saznanjem da je izgubio jednu zvezdicu, Vejra je tražio da se njegov lokal povuče sa liste restorana predstavljenih u Mišlenovom vodiču, premda je njegov advokat rekao da taj zahtev „još uvek nije ispunjen“.

U razgovoru za France Info, ovaj poznati kuvar je rekao da je “obeščašćen ovom degradacijom, koja se pojavila u najnovijem izdanju Mišlenovog vodiča”.

Kažu da je zbog ove Mišlenove odluke Mark Vejra već mesecima u stanju krajnjeg očaja.

“Ovo je gore od uvrede. Ovo je duboko, suštinski uvredljivo. Ta bezobzirna odluka učinila je da već mesecima ne mogu da se izborim sa depresijom. Video sam kako ljudi iz moj tima plaču, ova nepravda im tera suze na oči. Svima je sve preselo, a za mene je ova šteta nepopravljiva“, rekao je on, napomenuvši da bi voleo da Mišlenov vodič detaljnije objasni svoje obrazloženje koje stoji iza degradacije, uz pružanje dokumentovanog dokaza o tome šta je dovelo do ovakve odluke.

Šešir Savojca, tužno nakrivljen…

Ovaj vremešni gastro-mag (69) je svoje ime stekao takozvanom “botaničkom” kuhinjom, jer u svoja jela rado dodaje divlje bilje ubrano na livadama i planinskim obroncima svog rodnog kraja, odmah pokraj svojih restorana, u Gornjoj Savoji (Haute Savoie).

Mišlen je 2018. njegovom restoranu La Maison du Bois dodelio tri zvezdice, čime je krunisan njegov povratak,  pošto je pre deset godina bio prisiljen da odustane od kuvanja nakon jedne ozbiljne nezgode tokom skijanja.

Prethodno su još dva njegova restorana osvojila po tri Mišlenove zvezdice.

Kuvar, koji je u Francuskoj trenutno prepoznatljiv po svom crnom savojskom šeširu sa širokim obodom i zatamnjenim naočarama, pokušao je da „privoli“ osoblje crvenog „Mišlenovog vodiča“ da mu na uvid daju beleške „inspektora“ ili barem fiskalne račune koji dokazuju da su Mišlenovi ljudi zaista obedovali u njegovom lokalu.

Veyrat je takođe tvrdio kako je „nova generacija urednika na čelu ovog gastronomskog vodiča pokušavala da sebi preko noći stvori reputaciju napadanjem nosećih stubova francuske kuhinje“.

Burleska se nastavlja zvaničnim pismenim odgovorom koji su iz Mišlenovog vodiča dali AFP-u.

Vejraov restoran “La Maison des Bois” (Yonder)

U njemu se napominje da Vejra traži informacije koje će mu pomoći da potkrepi svoju tužbu. “Ovaj put naglašava činjenicu da u vreme kada je bio optužen, nije imao nijedan dokaz i do danas ne poseduje bilo kakve dokaze te vrste (da nije koristio čedar)”, saopšteno je iz Mišlena.

„Ja, koji sam čitavog života u svom meniju ponosno isticao Reblošo, Bofor i Tom, da mi neko prikači kako sam za francuski sufle koristio recept za čedar“, na ivici je suza Vejra.

Treba primetiti da je ovakva vrsta „melanholičnih ispada“ potpuno uobičajena za znamenite kuvare koji „paradiraju“ kroz Mišlenov vodič. Svih ovih decenija, početkom svake godine, našao bi se neki uvređeni šef kuhinje da se žali na „mišlenovce“ uz uobičajeno pitanje: zašto mu je neka od zvezdica „skinuta“. Ne treba zaboraviti da je Gordon Remzi 2013. doslovce plakao kao dete kada su Mišlenovi inspektori skinuli zvezdice njegovom njujorškom restoranu „London“, iako ga je, treba i to reći, prethodno prodao. Drugim rečima – on nije jedini koji je bio zadužen za taj restoran nakon njegovog preuzimanja. „To vam je kao kad izgubite devojku“, rekao je pre 6 godina Remzi, čiji su neki od njegovih brojnih lokala i danas okićeni sa po tri Mišlenove zvezdice.

Isto tako, sasvim je uobičajena pojava i da, nakon nekog vremena, isti lokal ponovo zadobije zvezdice koje je prethodno izgubio.

Ali, Vejraovi prigovori samo su vrh ledenog brega. Veoma je veliki broj svetski priznatih kulinarskih magova koji ne žele da se njihovi restorani uopšte nađu u ovom francuskom vodiču – koji, zapravo, insistiraju da njihovi lokali budu ikada predmet Mišlenovih procena i kritike.

Foto: Lyon Capitale

Hulio Bjoska (Julio Biosca) je 2013. vratio svoj “čvarak” tj zvezdicu koju je nosio njegov katalonski restoran Casa Julio u Valensiji – „ne zato što prezirem Mišlen, već zato što želim da radim s manje komplikovanim jelima, na osnovu kojih sam i zaslužio zvezdicu, kaže Bjoska. Naredne godine, belgijanac Fredrik Duge (Frederick Dhooge) iz istočne Flandrije je takođe vratio svoju zvezdicu kojom je bio okićen njegov ” ‘t Huis van Lede” iz Kruishoutema. Dhooge je napomenuo da želi da “bude slobodan” u svojoj kuhinji, a ne vezan onim što klijenti očekuju od mesta sa Mišlenovim zvezdicama. Francuski restoran “Le Lisita” je iz istog razloga 2011. vratio svoju zvezdicu, da bi se ponovo otvorio kao konceptualno opuštenija braserija. Iako je Sébastien Bras prethodno insistirao da ne bude ponovo listiran u Mišlenovom vodiču jer je “njihova lista ravna diktaturi”, on se ponovo našao u Mišlenovom vodiču.

Radi se o moći i uticaju Mišlenovog gastronomskog vodiča. On je razlog zbog kojeg vrhunske šefove kuhinja širom sveta trese groznica i šest meseci uoči objavljivanja. Svim je šefovima elitnih lokala već pomalo preko glave „ova suluda trka bez cilja“ , ali nijedan ne želi da bilo šta javno komentariše.

Paklena pozicija u koju Mišlen stavlja svoje listirane restorane i kuvare  više nije nimalo privlačna. Ko još želi da se obaveže nekim zvezdicama i “nalazima inspektora” ali i njihovih zahteva? Diran se pita i “da li je dobitniku Gonkurove nagrade dozvoljeno da je više nikada ne dobije, ili fudbalerima koji jednom osvoje Svetski šampionat?” On navodi kako je to sasvim normalna stvar,  “da je pisanje stvar inspiracije (kao i fudbal), ali da se zato od zvezdanih kuvara iz Mišlena neprekidno očekuje da budu van svake klase”. To je, dodaje on, i razlog što su neke kulinarske veličine zahtevale da vrate zvezdice koje im je Mišlen dodelio (Olivier Roellinger je to učinio 2008, Sébastien Bras 2017, a skoro i Cyril Lignac). Ovaj “Dow Jones vrsne gastronomije“ priznaje da lokali, njihove kuhinje i osoblje u njima naprosto ne mogu svakodnevno imati vrhunsko nadahnuće i rezultate – „ili, barem ne u svih 500 obroka dnevno“, koje je Sébastien Bras pominjao u svom obrazloženju zbog čega se odriče Mišlenovih “zvezdanih počasti”.

Taj Damoklov mač visi nad svima, a ja ne želim da budem pod pritiskom, izjavio je on za La Depeche. Ne poričem kvalitet vodiča, ali on ne pripada meni, kao što ni ja nisam njegovo vlasništvo. Treba napomenuti i to da je u trenutku kada je Sebastjen podneo molbu da ga uklone iz vodiča (20sept 2017), njegov restoran imao tri Mišlenove zvezdice (doduše, napisao je da „ni po cenu života“ ne želi da se više pojavljuje u njemu). Godinu dana kasnije, ponovo se pojavio u Mišlenovom vodiču ali sa – jednom zvezdicom manje. Sebastjen za La Depeche kaže da je njegova odluka o povlačenju uzrokovala da na neki način bude „kažnjen“, i da je to bio cilj oduzimanja jedne zvezdice. Benžamen Žirar kaže da je činom degradacije poslata poruka drugim kuvarima, da će isto proći ukoliko zažele da istupe sa Mišlenove liste najprestižnijih gastro-destinacija. „Permanentno rivalstvo nije moja igra. Svi koji žele da budu u vodiču jako dobro osećaju kakav je pritisak održavati i ispunjavati nečija očekivanja“, kaže on.

Urednik Mišlenovog vodiča Gwendal Poullennec (inače Britanac) izjavio je povodom slučaja Marka Vejraa da “zvezdice ne pripadaju kuvarima, pa (zato oni) i ne mogu da ih vrate na svoj zahtev”. Ova se izjava odnosi, zapravo, i na sve one šefove kuhinja koji su pokazali želju da budu izbrisani iz njihovog vodiča.

Neki prigovaraju da se Mišlenova lista top-restorana “može satima iščitavati, i da je uočljivo kako je homocentrična, ali i previše upućena na zapadno kulinarstvo. Postavljaju se pitanja krize identiteta i oportunizma. Majkl Elis iz Mišlena je svojevremeno priznao da se ne može zanemariti azijsko tržište, prepuno turista od kojih takođe živi i Mišlenov vodič, i da mesta poput Južne Koreje, Tajlanda itd zaslužuju daleko veću zastupljenost. Ipak, oportunizam zarad profita odražava se i u nebrojeno puta napravljenom osvrtu, naime: zar nije tako “ljupko” dodeliti jednu zvezdicu prodavcu pečene piletine sa kolica u Singapuru… ali je, usput, i ne dodeliti nekom zaista vrhunskom restoranu na zapadu?

Ali, naravno, iskušenje je ne primetiti i to da kuvari ne pripadaju nikakvim Vodičima, listama i metodama rangiranja, kao ni kupcima dotičnih vodiča čija prodaja cveta, konstatuje Žeki Diran iz Liberasjona (Marc Veyrat, otage de sa propre renommée, Mark Vejra, talac sopstvenog renomea).

“Lepo su me sredili. Koristio sam, čini se po njihovoj oceni, recept koji je destabilizovao kuću, recept za cheddar. Ja, koji sam čitavog života branio Tomme de Savoie, Reblochon, Beaufort. U svoj preliv za sufle stavljam šafran. Gospodin koji je došao mislio je da je to cheddar, jer je žut. I vi takvog inspektora treba da nazovete poznavaocem odlika jedne oblasti, onoga što je terroir? Sve se okrenulo naglavce…

Iz Mišlena još dodaju da „niko ne dovodi u pitanje njegov (Vejraov) talenat“, premda je, poručuju iz Vodiča, „glavni zadatak ovog francuskog vodiča da informiše potrošače“.

“Pažljivo ćemo razmotriti njegove zahteve i u staloženom maniru odgovoriti na njih”, rekli su u Mišlenu.

Slučaj po Vejraovoj tužbi će 27. novembra biti razmotren na sudu u Nanteru, obodnoj oblasti na zapadu Pariza.

Fakat je da Vejra insistira na autentičnosti sastojaka, „kako god da ih je kombinovao“. Fakat je i da vrhunski kuvari imaju sve manju želju da budu zastupljeni u Vodiču. Fakat je i da se jedan Gordon Remzi iz sve snage obrušio na one koji se odriču Mišlenovih zvezdica, komentarišući takav njihov „licemeran“ stav kao „živo s_anje“ (bullshit).

Gde je tu istina? da li vrhunski šefovi mogu da iskoriste svoje „pravo da budu zaboravljeni“ od strane vrhunskog gastro-vodiča, i ko je uopšte nominovao „te ljude“ da kuvare i restorane stavlja u trku koju ne žele.

Da li je ova rezignacija prisutna među vrhunskim šefovima „ozvezdanih“ restorana principijelna ili je njen uzrok povređena sujeta? I, napokon, imaju li vrhunski kuvari pravo da sebe opozovu na sopstveni zahtev, zahtev kojeg stalno nanovo upućuju?

I šta ako kuvari, zapravo, jedino žele da rade svoj posao – bez ikakve medijske reklame i bez ikakve larme, bez “inspekcije” i rivalstava, bez navijača ili kritizera?

Poznato je da su neki vrhunski kuvari, u trenutku kada bi saznali da je njihov lokal izgubio Mišlenovu zvezdicu, to veoma teško primali k srcu. Tu je i skorašnji primer francuskog šefa Benoa Vjolijea (Benoît Violier), čiji je „Restaurant de l’Hôtel de Ville“ u Krisjeu kod Lozane svojevremeno degradiran (Benoa je, saznavši za odluku, stavio cev svog lovačkog karabina u usta i presudio sebi).

Za kraj ove priče o objektivnosti ocena koje dodeljuju Mišlenovi inspektori, ali i stavovima onih kuvara i restorana o kojima Vodič piše, treba završiti Sebastjenovim rečima. Najbolji restorani nisu oni o kojima čitate u Mišlenovom vodiču, i koji se nalaze na njihovoj čuvenoj „La Liste“: To su oni koje vi obožavate, dobro znajući razloge zbog kojih ih volite.

 

Linkovi 1, 2, 3, 4, 5, 6

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (3/3)


WineNews.it

Uskoro će ponoć 25. oktobra kada Lebron Džejms, Dvejn Vejd i Ajsajah Tomas (Isaiah Thomas) ulaze u jedan ugodan restoran u njujorškom Grinič Vilidžu, nakon što su od Netsa izgubili s pet poena razlike. Zidovi od cigle na jednoj strani trpezarijske sale, zajedno sa srednjovekovnim dekorom i tirkiznim pločicama – lokal odiše suptilnom tropskom vibracijom; čitav zid iza bara je prekriven klasičnim staklenim čašama. Iako se u ovaj restoran može udobno smestiti tek oko 14-15 ljudi, večeras će ih biti blizu 25, zahvaljujući njihovim prijateljima i saradnicima.

Uskoro pred njih „ateriraju“ obilne porcije italijanskih specijaliteta; crveni sos, začinjeni rigatoni, piletina u sosu od parmezana. A šta bi popili? Pa, restoran je poznat po svojim „kraft“ koktelima, tako da jedan od poslužitelja očekuje da za njihov sto donese bocu tekile „Don Julio 1942“, i to će biti to… Ali – ne baš. Naručen je jedan oregonski pinot noir sa menija kuće, a jedan od njih trojice na večerašnjoj zabavi otkriva boce starog „Barola“ iz svog privatnog podruma. Tokom naredna tri sata možda se otvori barem pet-šest flaša, i svaki put kada bi se otvorila neka nova, atmosfera postaje ozbiljnija: Igrači okreću čaše, mirišu vino, pijuckajući ga i raspravljajući o svojstvima. Vade mobilne i prave fotose na kojima se vide vinske etikete – one koje su upravo probali – a onda se prijavljuju na nešto što se zove „Vivino“.

Christie’s

Vivino, danska aplikacija lansirana 2011. godine kreirana je kako bi pomogla onima koji vole vina ali se profesionalno ne bave njima da se kreću bezbedno i ugodno u „zastrašujućem svemiru vina“, uglavnom omogućavajući korisnicima da slikaju etiketu i da im se omogući trenutni uvid: napomene za degustaciju, uparivanje vina i hrane, ili kolika je njihova prosečna maloprodajna cena.

Smatrajući se najvećom vinskom zajednicom na svetu, Vivino omogućava korisnicima da kupuju vino – a ako uživate u boci, nudi preporuke i za neke druge, koje biste takođe mogli voleti. Godinama najpopularnija aplikacija za ljubitelje vina svih nivoa znanja i upućenosti u ista – ali takođe i najveća onlajn “pijaca” za trgovinu vinima – Vivino danas ima bazu podataka o vinima koja sadrži više od 10 miliona različitih vina i ima 35 miliona korisnika.

“Respekt za moju Vivino aplikaciju”, kaže Kari (Curry). Kao što Kevin Love kaže, “To je kao Netflix za vina.” Za Si-Džej Koluma, beka Portland Trejl Blejzersa, Vivino je „aplikacija koja ti promeni život“.

LinkedIn

Sve što je potrebno je da držite objektiv mobilnog na15-ak centimetara od flaše i okinete, a Vivino će vam obezbediti povratnu informaciju-ocenu kvaliteta vinske etikete koju ste upravo uslikali; ocena je zasnovana na desetinama hiljada mišljenja korisnika aplikacije (i isto tolikog broja ljubitelja vina). Aplikacija „smisleno organizuje“ vaša skenirana vina, kreirajući grafikone i statističke „pite“ koje prikazuju profil ukusa korisnika. Korisnici mogu pratiti „vinske pasoše“ svojih prijatelja i proučavati njihove vinske odabire – prijatelja poput, recimo onih koji pripadaju „degustatorskoj grupi sa banana-čamca“ (Banana Boat Tasting Group), NBA basketaša koji su pritom i pasionirani enofili. Ali, ukoliko se sticajem okolnosti dogodi da su korisnici aplikacije Vivino uz to vrhunski NBA košarkaši, i to oni popularni u čitavom svetu, onda korisnici mogu pronaći nemerljivo više informacija o vinima ako ih zaprate tj obrate pažnju na njihov izbor.

Vezni igrač „Jastrebova iz Atlante“, Kent Bejzmor (Atlanta Hawks, Kent Bazemore) ima, kako kaže, pre svega da zahvali supruzi koja ga je uputila u prva saznanja o svetu vina, uvodeći ga najpre u crvena vina, naime, bio je to jedan pinot noir, ali takođe hvali veterane sa kojima je sarađivao: Korvera, Pola Milsapa, Ričarda Džefersona (Paul Millsap, Richard Jefferson). “Glatko je (bez opore note), a mamurluka nema”, kaže on. “Pomaže vam da se opustite pre spavanja.”

Večita dilema talijanskog Pijemonta: Barbaresco sa finesom ili žustri Barolo?

Rajan „Twin Towers“ Anderson, navalni igrač hjustonskih „Raketa“ (Ryan Anderson, Huston Rockets) i njegova supruga su prošlog avgusta za svoj medeni mesec otišli na Novi Zeland – samo zato što Anderson toliko uživa u lokalnom ostrvskom sovinjonu.

Bek filadelfijskih „Seventi-siksersa“ Džej-Džej Redik (76-ers, J.J. Redick) je vina počeo da pije tokom rane faze svoje NBA karijere, kada su ga najviše interesovali kaberne i šardone. Danas više voli boce nekog „Baroloa“ i burgundca, a supruga mu je za rođendan nabavila bocu koja spada u klasiku vinskog panteona: Domaine de la Romanée-Conti, ili „di-ar-si“ (“DRC”), kako ga prepoznaju u vinskom sazvežđu. Rediku su, kad su ga 2006. draftovali, u vidokrugu najčešće bili, recimo, neka boca votke, ili konjaka Hennessey, ili pakovanje „dvanaestica“ Coors Light-a koji bi se ispijali tokom klupskih letova – i to je u osnovi bilo to. A danas? Redik kaže: “To su gotovo isključivo vina.” (Barolo, italijansko vino za koga mnogi kažu da je „vino kraljeva i kralj vina“. Proizvodi se u provinciji Kuneo, u jugozapadnoj Albi u Pijemonteu. Barolo je, zapravo, selo po kome je vino dobilo ime. Zajedno sa svojim komšijom, Barbareskom, daju neka od najkvalitetnijih vina koja se prave od sorte grožđa Nebiolo, nastao od reči „nebia“ (magla). Pijemont je na severu Italije, na završetku Alpa, sa vinogradima u kotlinama koji su često zavijeni jutarnjom maglom; otuda je potekao i naziv ove sorte grožđa).

Džej-Džej Redik

Za Luola Lenga, napadača Lejkersa, ulazak u carstvo vina dogodio se 2013. godine kada su Čikago Bulsi (s kojima je tada bio) igrali predsezonske mečeve u Brazilu. Izašao je sa Batlerom, Nazr Mohamedom i Hoakimom Noahom, kada im se ulučila prilika da uživaju u jednom argentinskom malbeku.

Ni Šon Livingston (Shaun Livingston) nije ulazio u „vinski zabran“ pre no što je ušao u NBA, ali je svoje prve godine u vrhunskoj košarkaškoj areni proveo sa Klipersima, družeći se s napadačem-veteranom Eltonom Brendom i bekom Kutinjom Moblijem, “velikim poznavaocima vina”, kako kaže Livingston – a danas je „u ljubavi prema kaberneu. Više voćnog bukea, smelog, malo starijeg”, kaže on. Teško da je Livingston jedini od NBA igrača koji stanuje na manje od sat vremena vožnje od jednog od velikih vinskih regiona sveta; u vinima, kao i on, uživaju i Kari, Durant, Nik Jang i Drejmond Grin (Curry, Durant, Nick Young, Draymond Green).

Onda je tu i Mekolum (McCollum), koji danas voli pre svega pinot noir („Večeras ćemo imati puno pinoa!“, izjavio je nakon nastupa u januaru kada je za svoj tim obezbedio 50 poena u meču); on ima podrum u kojem se nalazi 500 boca. Njegov suparnik i „kolega po basketari“, Demijen Lilard (Damian Lillard) uživa u dobrom rizlingu. Napadač Evan Tarner je takav obožavalac da, kako kaže Mekolum, provodi dane i dane u lokalnim vinarijama. “Nisam ni znao”, kaže Mekolum. “Kazao mi je, a ja sam mu rekao: ‘To s vinima radiš čitavu godinu, i još uvek mi nisi rekao?’ To me je ‘malo’ i uzrujalo.”

Trener San Antonio Spurs-a Greg Popovič je, mora se reći, cenjen u svetu vina, s prijavljenim podrumom od 3.000 boca, kako je istaknuto u magazinu za vinsku kulturu, Wine Spectator. Pop, međutim, ima prednost u odnosu na mnoge igrače koji su novajlije u „pozlaćenom grožđu“; pa, ko je među njima sada najveći znalac? Odgovori se razlikuju, osim ako ne pitate Entonija. „Verovatno bih (ja) bio taj momak“, kaže on ponosno i bez oklevanja.

Ali šta je sa Kobijem “Vino” Brajantom? Ikona Lejkersa (i veliki posvećenik u jogu, baš kao i LeBron) ne zadovoljava uslove za svoj „sobriquet“ to jest nadimak (Vino) kojeg je prihvatio 2013. godine (ali ne zbog naklonosti prema vinima!), nakon što je čuo da „njegova igra, kako vreme prolazi, stari na isti način (kao i vina). “Usput, nešto sam načuo da crvena vina idu bolje uz biftek”, kaže Brajant uz smeh. “To je otprilike sve što znam o njima.”

Kada Brajant i Entoni izađu na večeru, Brajant prebaci vinsku kartu preko stola: “Melo”, kaže on. “Hajde ti” (Do your thing).

Džimi Batler je na Olimpijske igre 2016. doneo boce pinoa noar u svom vinskom koferu (Dwight Eschliman/ ESPN)

Jul je 2015. godine, a Kris Miler (Chris Miller) je na svom uobičajenom dnevnom poslu u skladištu tehnološke firme u centru Los Anđelesa, gde su se okolnosti slučile tako da Kris Pol bude takođe tu, kako bi snimio reklamu u sklopu dobrotvorne akcije.

Neko je Polovoj ženi napomenuo da je Miler takođe majstor-somelije – „izvanredno ekskluzivna titula“ (Uzmimo u obzir da je 279 trenera i igrača ušlo u Kuću slavnih košarkaša; od njih, 236 su majstori somelijei). “O moj Bože, Kris voli vino”, kaže Miler, objašnjavajući da su imali vrlo dobru bocu samo noć pre. Okreće se supruzi. „Pokaži mu svoju aplikaciju.“ Pol otvara Vivino i pokazuje Mileru fotografiju „sinoćnjeg“ vina.

Miler kaže da mu se takve stvari događaju s vremena na vreme, i da obično imaju slabog efekta. Zamislite da ste šahovski velemajstor, a da je neko ko je tek slučajno pored vas za tablom želeo da porazgovara s vama o šahovskoj strategiji. Tako je to. Ali tada se učitava slika koju je napravio CP3 (nadimak Krisa Pola) – a to je „Domaine Marquis d’Angerville Volnay Taillepieds“.

Miler je tu napravio stanku. Vrhunski crveni burgundac, gladak i blagonaklon, graciozan, ali teško ga je naći (proizveo ga je mali proizvođač koji nije baš neko zvučno ime i „na prvu loptu“; vino za koje neki somelijeri koje Miler poznaje čak nisu ni čuli. Ali je izvrsno; vino koje biste pili samo ako biste zaista znali o kakvoj je boci i vinu reč).

“Niko ne govori o automobilima ili nakitu. Samo o tome ko može da donese najbolju bocu vina.”

U svetu enofila postoji klasa bogatih konzumenata koji se najbolje mogu klasifikovati kao “lovci na trofeje”: oni koji tragaju samo za bocama zbog kojih, da biste ih kupili, morate da opljačkate banku. Takva vina su, recimo, Domaine de la Romanée-Conti ili Screaming Eagle; ali, ovakve bogate vinofile baš i ne zanima priča, informacije o tim dragocenim bocama; oni se, inače, slabo razumeju u vina. Ali, kako je već Miler komentarisao bocu koju je doneo Pol: “To (skupo vino) nije nikakav trofej. To je nešto što istinski ljubitelj vina pije jer je vrsnog ukusa, a ne zato da bi se pokazivao pred drugima.”

Ako je Miler impresioniran Polom, onda je Pol još više impresioniran Milerom (“Jeste li ikad videli film ’Somm?’ Pol u jednom trenutku kreće da traži ovaj dokumentarac o gotovo nadljudskom naporu četiri vinska aspiranta da polože ozloglašeno brutalni majstorski ispit za somelijera, sa prolaznom stopom manjom od 10 procenata. “Bila je to jedna od najluđih stvari koje sam ikada video”). Tako se Pol kreće kroz aplikaciju, omogućavajući Mileru da vidi izbore koje je napravila „Banana Boat“ degustatorska grupa sačinjena od NBA ikona, od kojih je svako njihovo vino iz selekcije izvrsno i s razlogom odabrano.

Tokom naredne godine, Pol i Miler ostaju u kontaktu. Miler pomaže u organizaciji jubilarne degustacije vina u Santa Barbari za Pola i njegovu ženu. Pol zatim zove Milera u jesen 2016. “Hej, jesi li u Napi ovog vikenda?” pita ga.

“Oh, trebalo bi da krenem gore večeras”, laže ga Miler koji je do guše u voskiranim čepovima vinarije u kojoj takođe radi, u Marini.

“Zašto ne dođete da večerate sa nama?”, pita Milera a ovaj, naravno, u trenutku „zaboravlja“ sve tekuće obaveze i kreće u trosatnu vožnju od Marine ka dolini Napa, kako bi se sreo sa Polom; mesto susreta je restoran „Press “ u Sent Heleni, gde ga na ulazu dočekuje generalni menadžer.

Vinski podrum restorana “Press”, Sent Helena, Napa, Kalifornija

“Šta radiš ovde? Nisam te video godinu dana.”

“Oh, treba da se vidim s prijateljima na večeri.”

Menadžer ispituje njegov „facijalni pejzaž“, pokušavajući da na Milerovom licu „pročita“ da li je i on deo privatne žurke ili ne, ali ne želeći da odustane od informacija ko je na toj zabavi. Uskoro su u restoran ušetali i Pol… a i LeBron Džejms. Idu ka privatnoj sali restorana koja prima do osam ljudi, uključujući Džejmsa, Pola i njihove supruge.

Tokom sledećih nekoliko sati raskošne večere otvaraju pet-šest boca u cenovnom rasponu od pedeset do hiljadu dolara, od kojih se o svakoj buteljki diskutovalo i u njoj, naravno, uživalo. “Bio sam nekako oduvan u stranu”, kaže Miler. “Mislim, njihova širina znanja i kako su srasli s vinima bila je veća nego što sam uočio i među nekim velikim vinskim kolekcionarima.”

Jer ste vi, na kraju krajeva, kompanija (po sebi) koju vodite…

“Znam da me ne poznajete”, započinje telefonski poziv, “ali imam grupu momaka koje vodim po celoj zemlji, a vaše ime se pojavilo i želeli bismo da priredimo večeru u vašem vinskom podrumu.”

Devinder Batja (Devinder Bhatia), kardiohirurg iz Hjustona nije nimalo iznenađen. I ranije je primao ovakve pozive. Njegov podrum – predstavljen u magazinu Wine Spectator – ima 7.500 boca vrhunskog kvaliteta čija se vrednost ispisuje sa sedam cifara i u kojem, između ostalih, ima i vina iz 1898. Podrum koji je stekao slavu ugostio je dva guvernera Teksasa, bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulianija, teksaškog senatora Teda Kruza, legende NFL-a Džima Brauna i Ronija Lota (Jim Brown, Ronnie Lott), poznatu kulinarsku zvezdu Volfganga Puka i repera Ludacris-a. Na drugom kraju žice, jula 2016. godine, nalazi se Kamal Hočandani (Kamal Hotchandani), generalni direktor Haute Living-a, luksuzne medijske platforme i kontakt-mesta za nekoliko NBA zvezda, gde oni kupuju luksuznu robu, uključujući vina, satove, egzotične automobile i još mnogo toga.

I tako, mesec dana kasnije, prvog avgusta u pola deset uveče, Kevin Durant, DeAndre Džordan i Karmelo Entoni stižu u Batjin dom, kuću u viktorijanskom stilu smeštenu u Muzejskom kvartu u Hjustonu (Museum District).

Sva trojica su u američkoj reprezentaciji, koja je te noći potukla do nogu Nigeriju, uz svoj reprezentativni egzibicioni rekord od  5-0. Za nekoliko dana, ovaj nacionalni američki tim će se uputiti na Olimpijske igre u Riju, ali, pre toga, Entoni želi da poseti Devendrin podrum.

St. Helena Blog

Vino je postala Batjina strast 1990. godine, kada se jedan „Chateauneuf-du-Pape“ iz 1989. godine savršeno upario s njegovim odreskom. Tada je otpočela njegova „fiksacija“ koja će mu u daljem životu poslužiti kao predah, način na koji se oslobađa pritiska nakon posla, pri čemu je njegova profesija, kako kaže, “takve prirode da, ukoliko promašite za milimetar, neko umire” (da podsetimo, Batja je kardiolog).

Večeras niko neće umreti. U stvari, nije bilo tako kasno kada su Durant, Džordan i Entoni otišli do kućice pokraj bazena, spustivši se drvenim stepeništem a potom kroz zakrivljeni kameni svod i prostoriju u kojoj se oseća svežina: u njoj je temperatura vazduha 55 Farenhajta (12.8 Celzijusa), a temperaturu i vlažnost kontroliše aplikacija na Batjinom telefonu. Unutar prostora veličine od 30 sa 35 stopa (2.8m sa 3.25m) nalaze se niše duboke za dužinu dve boce, uz ručno rađene police od mahagonija u koje se može smestiti do 14 hiljada flaša. Kroz drugi kameni ulaz nazire se deo podruma u kojem se Entoni divi bocama s etiketom „Domaine de la Romanee-Conti“: vina koje se smatra jednim od najtraženijih na svetu – iz raznih berbi. Pred njima je dvestotinak buteljki ovog vina: samo ta kolekcija vredi više od pola miliona dolara (dakle, svaka od tih 200 boca vredi u proseku više od 2.500 hiljade dolara).

U narednih nekoliko sati, tokom večere uz koju je bilo posluženo pet vina – sa dva vina po jelu na zabavi za njih, evo, već dvadesetak zvanica – igrači razgovaraju o karakteristikama svakog vina. Durant i Džordan, relativno novi u vinu, favorizuju kalifornijska vina, ali Entoni je svoju ljubav prema bocama usmerio ka „Starom svetu“, to jest Evropi: on pre svega preferira burgunce i bordoe, između ostalih ezoteričnih vina. “Razume se u njih”, dodaje Batja. “Zaista se razume.”

Igrači ostaju do ranog jutra, pucajući na obruče nameštene na Batjinom auto-prilazu, a društvo im pravi Batjin 14-godišnji sin Drejk… sada je negde oko 3 sata ujutro. A sledeći put kada Niksi budu u Hjustonu, za novogodišnji meč protiv Rokitsa, Batja će biti na svom uobičajenom mestu – na sredini terena, odmah iza vlasnika „Raketa“, nekoliko redova od parketa: to su „prajm“ sedišta za koja ima četiri sezonske karte. Dok Entoni istrčava na zagrevanje, zaustavlja se i kreće ka Batji.

“Hej! Dolazim posle utakmice”, kaže Entoni. “Srknućemo malo vina.”

Nakon igre, Entoni odlazi ali ne sa Niksima već s jednim od najpoznatijih teksaških kolekcionara vina.

Vinogorja Pijemonta, regija iz koje potiču Barolo i Barbaresco 

Jutro nakon što su Kavsi napravili vinsku turu kroz dolinu Nape, okupljaju se na treningu u obližnjoj srednjoj školi „Sent Helena“ pre nego što krenu za Solt Lejk Siti. Sedeći sa strane teretane, Džejms je vidljivo veseo. “Imali smo (sinoć) jedan dobar momenat,” kaže on maloj grupi novinara. Zahvaljuje lokalnim vinarima na gostoprimstvu – jer su “bukvalno otvarali boce za ovu priliku, za mene”. Sredinom oktobra, kada su požari minuli, Lebron Džejms je objavio video u kojem izražava svoje saučešće, i moleći se za sve one koji su bili pogođeni stihijom. Ovih dana spomenite vinarima iz Nape ove NBA momke, i taj će se video odmah pojaviti. “To nam tako mnogo znači”, kaže Roberts, “svima nama.”

Roberts, inače takođe majstor-somelijer je takođe i COO podruma Colgin u Sent Heleni, i mada vinarija nije otvorena za javne obilaske i posete Džejms ju je letos posetio sa prijateljima. Kada je stigao, Džejms je na mobilnom proučavao snimke Majkla Džordana. Roberts je komentarisao ovaj prizor: najveći košarkaš koji korača Zemljom, a pored svega još i nezadovoljan, i dalje se fokusira na to da postane „veći i od Džordana“, gledajući na svom telefonu igrača koji je tu titulu držao pre njega.

Tokom dvočasovne posete, Džejms je pokušavao da razume svaki element onoga što je bilo pre njega, i kako se sve to prevelo u – bocu. A Roberts je dostigao svojevrsno Bogojavljenje: Džejms ga je podsetio na druge koji su bili na vrhu svojih fah-oblasti: svi fascinirani, ako ne i opsednuti visokim performansama. “Kada pogledate LeBrona i Krisa Pola i mnoge druge (iz NBA lige )”, kaže Roberts, “proveli su hiljade sati ne samo žrtvujući telo, već i um. I zato je vinski svet baš njima, po mom mišljenju, nešto što je fascinantno.”

Vinogradi Colgin, Napa

I tako, na Colgin-u mogu da sa imanja na obronku posmatraju 20 hektara vinograda zasađenih čokotoma kabernea sovinjon, tako pažljivo uzgajanom da deluje kao da se radi o vrtu sa bonsaijem. Sjajan panoramski pogled sa popločanog dela, gde se dešavaju degustacije sa sjajnim pregledom preko jezera Henesi (Hennessey), koje je nacionalni park. Mogu uživati u Napinom upečatljivo plavom nebu. Mogu se diviti raskošnoj nebeskoj svetlosti poznatoj svima koji znaju Napu, i, što je još bolje od svega, uzgajati neke od najboljih svetskih sorti grožđa. Mogu koračati kroz vinovu lozu, berući grožđe, pitajući se o sunčevoj svetlosti i zemljištu, probijajući se još dublje, možda razumejući bolje od većine ostalih kako se odgaja i kako se stvara nešto divno.

 

U susret još jednoj berbi i trenutku kada se rađaju nova vina, ovom vinskom sagom nas je zabavio 

Baxter Holmes, ESPN.com

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (2/3)


U desetinama intervjua sa igračima kao i onima iz vinarske industrije koji su komunicirali s njima – vinarima, kolekcionarima, master-somelijeima – jedno je jasno: ikone američkog basketa izrastaju u enofile. Ali, ako se pitate koja je ekipa u NBA ligi najopsednutija vinom, teško da ćete pobediti one čije su boje, kako i dolikuje, „vino i zlato“ (boje dresova Cleveland Cavaliers-a).

Isaiah Thomas, LeBron James

Nešto kao da je bilo propušteno u vezi „Kavsa“, kao da im je nešto stalno izmicalo – i ne, ne govorimo o ovih poslednjih nekoliko nedelja (tekst je objavljen 13. februara 2018. godine).

Bio je februar 2014. godine, a Dejvid Grifin (David Griffin) upravo je imenovan za vršioca dužnosti generalnog direktora kluba. Ali, kada je počeo da ispituje i „opipava puls“ igrača, kakav je timski duh i određena „kultura“ uspostavljena među košarkašima i trenerima, otkriće da tu nešto nedostaje. Tražeći šta je to i kako da ga „popravi“, Grifin cepa stranicu bloka trenera Voriorsa, Stiva Kera (Steve Kerr), sa kojim je Grifin zajedno radio u front ofisu „Sansa“ (Phoenix Suns), i koji se zaklinje u moć koju imaju timske večere. I to ne samo bilo kakve, već one u kojima se jela uparuju s probranim vinima. A kada je reč o „vinima i svemu u vezi njih“, Grifin se obraća supruzi, Meredit.

Meredit se obučava za somelijerku i domaćin je seminara o vinu i velnesu, u sklopu svoje kompanije „decantU“. Ona veruje u pretpostavljene i javnosti već poznate benefite od umerene konzumacije vina: da je ono dobro za kardiovaskularni sistem, dobro za srce, i da – ako umete da ga cenite – nadahnjuje na povećanu pažnju i fokus na ostale, podstičući prisutnost u društvu. Ako počnete da primećujete šta „ona osoba“ preko stola miriše u čaši, tada ćete možda početi da na nju obraćate više pažnje.

Razmislite o prizoru od 28. decembra (2018), nakon posete poluspaljenom vinogradu Mayacamas u dolini Napa, dok „Kavaliri“ kreću u vinariju Brand, takođe u Napi, gde ručaju pre nego što se presele u njihovu prostoriju za fermentaciju – „soba“ za degustaciju mladih ali i starijih vina, u kojoj se proverava kako burad i proces fermentacije „rade“. Unutra je osam stolova, od kojih se za svakim nalaze po tri „Brendova“ vina: kaberne sovinjon, kaberne fran i pti verdo (Petit Verdot, „malo zelenkasto“, vrsta crvenog vina od grožđa sitnog zrna koje sazreva kasnije od ostalih sorti – otuda i njegov naziv „verdot“, rođak daleko poznatijeg „velikog zelenog“, Gros Verdot-a). Takođe, na stolu je i njegov „Brio“, kupaž od crvenih bordoških sorti.

LeBron James, Kyrie Irving

Uzgred, kupaža (fr. Coupage) je proces mešanja različitih vina, bez obzira da li su napravljena od istih sorti grožđa ili ne. Cilj samog postupka je stvaranje novog vina, boljeg od pojedinačnih vina korišćenih pri mešanju. Vrši se nakon fermentacije i završava se flaširanjem.

Kupaža menja pojedinačne karakteristike vina (ukus, boju, kiselost) i ne koristi se za poboljšavanje lošijih ili osrednjih vina, već samo da izvuče maksimalne osobine iz onih kvalitetnih.

Kupaže iz Bordoa decenijama slove kao najcenjenija vina u svetu. Sorte koje najčešće čine bordošku kupažu su merlo, kaberne sovinjon, kaberne fran, širaz, karmenere, pti verdo i malbek, a danas se gaje praktično svuda u svetu – kako bi se obezbedila „sirovina“ za kopiranje bordoških vina.

U bordoškoj kupaži, merlo daje nežne arome voća, maline, višnje, crne bobice, džem; kaberne sovinjon suve šljive, kupine, duvan, eukaliptus, ali i duboku boju, tanine i kompleksnost vinu; kaberne fran donosi ljubičice i začine, malbek pojačava boju, pti verdo „napumpava obraze“ vinu punoćom ukusa, začinima i crnim bobičastim voćem. Tu su, u podrumu, i obavezna bačva i barrique burad koja će zaokružiti svaku tipičnu bordošku kupažu.

Kevin Love, Channing Frye

Ovo predstavlja vežbu za izgradnju tima – daleko od suštinskog sastanka tima u svlačionici 25 dana kasnije i niza novih ugovora na isteku prelaznih rokova, kada će klub pustiti šest košarkaša da odu na neko drugo mesto; Kevsi su podeljeni među osam stolova, a igrači rade šta im je rečeno, naime: degustiraju kupaže, a onda nastoje da ih sami naprave: da ih smešaju sa delovima tri druga vina kako bi se uklopili u njihov dobar kupaž. Ne daju im se procenti tipa koliko-od-kog-vina-ide-u-kupažu; moraju ići samo po ukusu. Koristeći staklene izgradirane cilindre, igrači počinju da mešaju, beležeći količine svake sorte koju koriste u kupažu.

Formula za „Brio“: 65% kabernea sovinjon, 30% kabernea fran i 5% pti verdoa. Mnogi su se veoma približili tačnoj formuli, odnosno, propisanom odnosu u kupažu. Ali, kada se pregledaju rezultati, jedan igrač, koji je posetio ovu vinariju nekoliko meseci ranije, krajem avgusta, primakao se najbliže „idealnoj meri“.

“Imam ga, imam!”, ushićeno uzvikuje Kevin Lav (Kevin Love). I doista je blizu, veoma blizu, samo „kap više“ i za procentni poen bogatiji pti verdoom nego što je propisano za ovu vrstu kupaža. Nad njegovim stolom pljušte „petaci“, koje lupaju u znak odobravanja. Vlasnici vinarije obraćaju se Kevinu: “Sa nama je jedan budući vinar”, kažu. “Od svih priznanja u mojoj karijeri, ovo je najlaskavije”, šali se na svoj račun.

Kasnije te iste večeri, Grifin, koji sa suprugom sada živi u Sonomi, stiže u odmaralište u kojem borave Kavaliri, a Kevin Lav će Grifina primiti u medveđi zagrljaj.

“Jesu li vam rekli?”, pita ih. “Bio sam na samo procenat od savršenstva!”

Zamislimo još jedan prizor u svlačionici Cavs-a, nakon što su izgubili od „Kraljeva“ (109-95), drugog gubitka ekipe u onome što će postati gubitnički niz 7-13, a koji će 8. februara dovesti do hitne reorganizacije liste igrača. Sedeći pred svojim ormarićem, napadač Čening Fraj (Channing Frye), koji će biti među šest Kavalirovih igrača kojima se trguje sa drugim klubovima, razgovara o vinu i njegovoj ulozi u timu. “Nije baš kao da pijete viski i neki sokić, kaže Fraj. “Jer, svaka boca vina je različita priča. Mislim da je stvar sa vinima samo slika nas samih i našeg međusobnog odnosa.”

Mnogi, poput Lebrona Džejmsa ili Dvejna Vejda obožavaju Napina velika, odvažna crvena vina. Fraj je preko leta u Oregonu i tamo uživa u lokalnoj vožnji; sada već u srednjim godinama, počinje da voli dobar pinot noir – kao i Kajl Korver (Kyle Korver). Ipak, Fraj se ne boji da proba ni jedan Tempraniljo (Tempranillo) kojeg mu je dao Hoze Kalderon, ili da i sam „uroni“ u vina Južne Amerike.

Ovaj “napitak od grožđa“ je uvek prisutan u avionu tima, gde se tokom leta „ocenjuje“ njegov kvalitet (igrači donose boce, a Fraj ih često dostavlja). To je bio poklon za putovanje tokom njihove najnovije „Secret Santa“ razmene (svako ima po flašu iznenađenja, sjajnog vina kao poklona saborcima iz tima). To možda nije dovoljno, samo po sebi, da bi spasao od „preokreta“ neke igrače sa spiska a oni ostali u redovima Kavsa. Ali, jedan menadžer restorana, zaposlen u hotelu Western Conference koji je ugostio Kavalire, primećuje da kada počne služenje vina, svi košarkaši prestaju sa svojim pričama i uključuju se u biranje „najboljih“. “Svi obraćaju pažnju i pričaju o boji, o nosu, i o bukeu i aromi vina”, kaže menadžer. “To je neverovatno.” Ali ko na ovim večerama naručuje najbolje vino? Fraj, koji još uvek sedi pred svojim ormarićem, naginje glavu napred, a potom je trzne malo unazad, i pravi pauzu dok ne oceni svojstva probanog vina.

“Verovatno Kevin”, kaže Čening Fraj nakon što je „prelomio“; Kevinu, koji sedi desno od Fraja s nogama potopljenim u kiblu s ledom (nakon što je odigrao 30 furioznih minuta protiv Kingsa), imponuje što ga je Fraj pomenuo. On je iz Oregona i ponosi se time što se nije opustio i prepustio nekom slatkom belom vinu već je, umesto toga, odabrao poznata crvena iz svoje države.

“(Kevin) Ima najjednostavniji ukus”, nastavlja Fraj, “ali on, takođe…”

“Najjednostavniji ukus ?!” Kevin Lav ih prekida, razrogačenih očiju, podignutih obrva i glave nagnute napred.

“Mislim na najjednostavnije sklonosti”, kaže Fraj. “Ućuti.”

“Najjednostavnije sklonosti?”, ponavlja u neverici Kevin Lav.

Novinar se ubacuje: “Elementaran, recimo?”

Fraj: “Ne, ne bih rekao elementaran.”

Lav: “Pa, šta onda?”

Fraj: “Baš je prosto: Uvek doneseš solidne boce vina.”

Lav: “Nisam hteo da dođem sa nečim ‘jednostavnim’. “

Fraj: “Koja je reč za to? Veoma solidno.”

Novinar: “Pouzdan?”

Frie: “Eto, baš to.”

Lav: “I sad ispada da ’jednostavno’ znači isto što i ’pouzdano’? E, pa, nije.”

Fraj: “Pouzdan, ukus koji je veoma pouzdan. J_bi se, Kevine.”

Kevin, i dalje strelja očima Fraja, pravi stanku, a onda još jednom ponavlja: “jednostavan?”

“Igram najbolji basket u svom životu a i prilično pijem vino, svakodnevno.” – LeBron Džejms (Dwight Eschliman/ ESPN)

U jutarnjim satima , pre njihovog poraza u Sakramentu, Vejd, koji je sedeo uz aut-liniju, otprilike šest nedelja pre nego što je prebačen u Majami, pita se ko u timu Kavsa najviše zna o vinima. Bez ustručavanja pokazuje na Džejmsa (Lebrona) koji stoji sa druge strane terena. “On zna mnogo. To je nešto što ne želi da deli sa drugima”, kaže Vejd. “Ali kad izađemo napolje na večeru, svi ga pitamo, ‘Hej Bron, kakvo vino večeras dobijamo?’. Pitajte većinu momaka iz tima koji vole i naručuju vino; svi mu prepuštamo da ga naruči umesto nas.”

I zaista, među Kavalirima je već prisutna legenda o Lebronovoj enofiliji i poznavanju vina.

Kako kaže Kevin Lav, kada je u pitanju vino, “Bron ima superkompjuter u mozgu.”

“LeBron”, kaže Grifin, “ima trenutni mentalni i senzorni odziv. Ako na odmoru slučajno prođe kraj polja lavande i još sedam drugih mirisa, LeBron je u stanju da tri godine kasnije bukvalno staviti nos u čašu vina i kaže: Miriše na lavandu. Identifikuje mirise i odlično ih primenjuje u veštini opisivanja vinskog bukea.”

I sada, dok  Džejms počinje da puca na koš sa lučne linije za „trojke“,  odjednom kao da je nešto čuo pa se naglo povlači u odbranu, zaustavljajući svoju rutinu kako bi uputio pogled ka Vejdu. “Eto, vidite”, kaže Vejd, “čuo je da je neko pomenuo ‘vino’, i zato je stao.”

Džejms se smeje. Vejd je u pravu. LeBron gleda ka nama, kao da smo mu zaista nešto dobacili. Vejd je takođe u pravu što se tiče vina; najveći svetski igrač je zbijen i “natučen” poput boce Šatoa Latur. Treba samo da posetite Džejmsov nalog na Instagramu da biste videli koliko je duboka njegova strast za vinima. Ali pitajte LeBrona danas o njegovom omiljenom vinu. Nema ga. Određeni region? Proizvođač? Nema ih. Ko najviše zna u njegovom timu? Bez komentara. A u ligi? Radije se ne bi izjašnjavao. Da li je bilo nekog određenog vina kojem se poradovao jer će ga probati na svom rođendanskom putovanju u Napu? “Da”, konačno kaže Džejms. “Sva do jednog. Radujem se svakoj boci.”

Priznaće da veruje u navodne fiziološke koristi od vina: „Čuo sam da je dobro za srce. Pazite, igram najbolju košarku u svom životu, i svakog dana pijem dosta vina. Šta god da je – uzeću ga.” Ipak, Džejms jako dobro zna da je on svetski brend. A otkrivanje određenih detalja može uticati na vinariju Brend s kojom i poslovno sarađuje. (“Znam koliko sam do kraja iskren u vezi s tim”, kaže Džejms, “samo ne pričam o tome.”). On je, ipak, spreman da „prospe nekoliko kapi“ svoje priče o poreklu svoje strasti za vinima.

Dvejn Vejd: pije sopstveno vino „sa notama sušenog duvana, tamne čokolade i pite od borovnica“ (Foto: Bob Metelius/ ESPN)

Kao što do pre nekoliko godina, Džejms, po sopstvenom priznanju, „nisam bio ljubitelj vina. Ja uopšte nisam pio vino“. Ali kada je napunio 30 godina, prevladala je njegova radoznalost – što je doprinelo da i njegov poslovni partner, Maverik Karter, takođe postane zaljubljenik u vina.

Tako je počeo da proba zanimljiva vina, učeći o vinovoj lozi, regionima, o crvenim i belim vinima ili mešavinama. Tokom posete vinariji Napa sa Krisom Polom prošlog avgusta, Džejms je povukao svoj pomični krov Tojote Land Cruiser iz 1980. godine, preuređenog u retro stilu da izgleda kao safari bagi, a onda su počeli da razgledaju imanja i vinogorja, pitajući se šta je to što Napu čini tako jedinstvenom, o tlu, sunčevoj svetlosti, ili kako znati koje grožđe posaditi na koje mesto. Džejmsa su posebno interesovali poslovni aspekti. Koliko to sve košta? Koliko vremena je potrebno da bi se vodila vinarija?

U jednom je trenutku on pušta svoju sada trogodišnju ćerku Zuri da mu dosipa vino vrhunskog kvaliteta. “Ooh, ima ukus poput kamena!” kaže mu ona. “Gadno.” (Iako je stenje, čisto usput, enološki ukusna nota, tako da je možda Zhuri James, zapravo, verovatno preblizu stavila svoj nos).

U još jednoj nedavnoj poseti vinariji iz Nape, Džejms je šetao kroz vinovu lozu, probajući grožđe i raspitujući se o poslovnoj strani vinarstva. Isprobao je dva kabernea sovinjon, nastalih od sorti grožđa uzgajanih u različitim oblastima, ali napravljenih od istog proizvođača. “Stvarno želim da znam zašto su različiti”, rekao je. Pokazali su mu zemljište na kojem je svaka od sorti uzgajana – jedna vrsta tla je imala više šljunka, druga više gvožđa. Rekli su mu da omiriše zemlju, a zatim da omiriše vino poniklo na njemu. To je i učinio – i odmah shvatio kako tle utiče na grožđe, a samim tim i na vino.

To je, barem, deo njegove priče o poreklu njegove radoznalosti za svet vina. Ali postoji još jedno poglavlje – ono koje se tiče već famoznog načina na koji se „plutajuće južno voće“ naduvava, i kako su basketaši postali enofili: tu je priča poznata kao Banana Boat Team.

Evo u čemu je bila dilema: unajmili su jahtu i naručili hranu, ali još nemaju vina koja bi uparili s pomenutom hranom na pomenutoj jahti. To je sama definicija „neprijatnosti“ kojima su izloženi oni koji potiču iz Prvog sveta, onog najrazvijenijeg, a sve se odvija na Bahamima tokom odmora u julu 2015. godine. LeBron Džejms, Karmelo Entoni, Kris Pol i Dvejn Vejd moraju da odluče koje će vino piti ovom prilikom.

LeBron James, Carmelo Anthony, Chris Paul, Dwyane Wade (Associated Press)

U narednim nedeljama, mesecima i godinama, ovo popodne će ostati upamćeno po nečemu sasvim drukčijem: fotografiji Džejmsa, Vejda i Pola na banana-čamcu, zajedno sa Vejdovom suprugom, spisateljicom Gebrijel Junion (Gabrielle Union) – prizor koji je na internetu postao viralan, i posle kojeg više ništa za njih neće biti isto. Nije ni važno što je ideja potekla od Gabrijele. A i nema veze što sam Entoni nije bio tamo. Vejd, Džejms, Entoni i Pol postaće poznati kao Banana Boat Team, četiri ikone američkog basketa, koje će biti upamćene po tom prizoru iz 2015.

Ali, „iza kulisa“ ovog sada poznatog okupljanja pojaviće se još jedna fotografija, ona koja prikazuje sva četiri igrača na jahti, kako nazdravljaju čašama crvenog vina. Ova fotografija je snimljena na najvišoj palubi jahte, i to samo nekoliko sati nakon izleta „banana-čamcem“, dok je sunce padalo u okean pred nastupajuću noć. Ostalo je nejasno koje su vino ispijali; ono čega se Entoni seća je da je svojim prijateljima rekao da će doneti jedno od svojih; u ovom trenutku nije verovao šta je probao. Vejd se priseća da je naručio „Palmajer“ dok je prijateljima saopštavao vest kako je pristao da sarađuje sa vinarijom. Prisutni se slažu da je ova vest označila trenutak kada su se njihova lična vinska putovanja zaista preplela.

“To je za njih bio, pa, početak”, priseća se Entoni vinske boce koju su ispijali tog dana. “Plutali bi tako, ljuljuškajući se na vodi, i popili bi po čašu ovde, pa čašu onde. Ali to je definitivno bio početak pravog otvaranja za vinsko carstvo.”

“Sve je počelo odatle i zaista krenulo odatle”, kaže Vade.

 „Degustatorska ekipa“ sa banana-čamca je – isplovila.

 

∗  ∗  ∗

 

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (1/3)


„Priča iz boce“ o intenzivnoj ljubavnoj vezi između NBA zvezda i grožđa “sa pozlatom” – najskupljih vina koje košarkaški asovi kupuju; afinitet za dobra, najbolja vina, znak prestiža, ili, naprosto, zato što je uz vino najlepše slaviti pobedu. Verzija ove priče pojavljuje se u Gold Rush-u (espnW), i u saradnji sa ESPN Magazinom.

Zašto su neka vina 15 a neka hiljadu i po dolara?

Bujica crnih šatl-autobusa pokušava da se probije zakrčenim putem, s oštrim prekidima vožnje i zastancima, prelazeći s asfalta na kilometrima neravne trotoare, kojima šoferi voze u pokušaju da se kotrljaju dalje, dok je jedna od dve trake zakrčena. Uspinju se do podnožja guste hrastove šume, koja svojim granjem zaklanja jutarnju svetlost. Signal mobilnog telefona nestaje. Konačno se pojavljuju metalne kapije, veliko „M“ u njenom središtu, i ubrzo iz autobusa počinju da ispadaju „Klivlendski kavaljeri“ (Cleveland Cavaliers, kraće i od milošte – „Cavs“). Oko 60 članova ove franšize okupilo se kraj stolova prekrivenih belim stolnjacima, sedeći na kori kedrovih oblica razbacanih po nevelikoj čistini. Usledila je zdravica šampanjcem Dom Pérignon iz 2006. godine. U blizini, posvuda oko imanja do kraja horizonta, nalazi se ugljenisana zemlja. Izgorela brda, prekrivena crnim ostacima stabala drveća, podsećanje na stihije od letos (požari su u Kaliforniji besneli dve godine zaredom, 2017. i 2018).

Ovo je Majakamas (Mayacamas), jedna od najslavnijih vinarija kalifornijske doline Napa (Napa Valley). Ovde nije svraćalo previše „Kevsa“, ali Lebron Džejms (LeBron James) svakako jeste, i on odmah prepoznaje mesto gde sada stoji, tu malu čistinu koja je nekada pripadala zgradi koje više nema.

LeBron James (Foto: Forbes)

Kada je došla, vatra je gutala sa zapada, hraneći se isušenim žbunjem i šikarom dok je jeziv, glasan i oštar zvuk nadiranja vatrene stihije zahvatao obronke kalifornijskih brda. Vetrovi su zbrisali obodne delove vinograda Majakamas, a intenzivna vrelina plamena je pretila uspavanoj lozi sa koje je grožđe ubrano tek koji dan uoči požara. Radnici su se evakuisali dok je plamen pretio vinariji; osoblje nije znalo šta će – ako ništa drugo – preživeti… oni ili čokoti. Kada su se nedeljama kasnije vratili, zatekli su kako se plamen probio do samog ruba tri glavne zgrade na imanju, dok su plameni jezici „ispekli“ njihove strane, ostavljajući duboke crne paleže pri temelju. Pričinjena je milionska šteta, a naplata od osiguranja morala je da sačeka još neko vreme – kada na proleće postane jasno šta od loze još uvek može pustiti lišće i imati rod, a šta je od čokota nepovratno oštećeno vatrom. Međutim, na neki čudan i neobjašnjiv način, požar je progutao samo jednu zgradu, dvospratnu vilu u italijanskom stilu od 460 kvadrata, koja se koristila za primanje posetilaca i ručavanje.

“To je čudo”, kaže pomoćnik vinara u Majakamasu, Brejden Albreht.

Napa: zgarište na mestu vinarije Mayacamas (Peter DaSilva/Polaris, 11okt 2017)

Od te oktobarske stihije, Mayacamas nije ugostio nijednu grupu vinskih entuzijasta. Nijednu – sve do danas (početak 2018), do ovog vedrog i reskog  četvrtka krajem decembra 2017. – dva dana uoči Džejmsovog 33. rođendana – kada su Kavalirsi stigli u Napu u sredini sezone.

Organizatori poseta u Majakamasu su požurili da se pripreme za „kavaljere“, izvlačeći sa zgarišta spaljene ostatke u ogromnim kantama. Igrači su se, pošto su nazdravili šampanjcem, sada okupili pokraj rezervoara za fermentaciju (od nerđajućeg čelika a ne od drveta), pre no što se pomere do sledećih vrata gde je ulaz u prostranu dnevnu sobu, u kojoj ih na velikom masivnom stolu čekaju čaše šardonea iz 2015. i kabernea iz 2013. Raspoloženo i razigrano ispijaju više čaša vina. Džejms pokušava da iskuša novajliju, Sedija Osmana (Cedi Osman), koji, zajedno s ostalim novajlijama još uvek nije u vinu. “Popij me…” kaže mu Džejms, držeći čašu kraj Osmana, ali Osman odbija. “Njegov gubitak a ne moj”, rekao je Džejms kasnije. “Biće više za mene.”

Endi Erikson, glavni vinogradar u Majakamasu predstavlja šardone, opisujući koliko je ponosan što ovo „nije tipičan šardone iz doline Napa“, jer to ne može biti „kada je, kao ovaj, s puterastim notama u završnici“. Igrači pijuckaju dok ih pitaju za mišljenje. Bek u timu Kavalirsa, Džej Ar Smit (J. R. Smith), koji sedi na kauču do zida, podiže ruku. Šta mu pada na pamet dok ispija vino?

 „Pa, baš je nekako poput putera“, kaže Smit, smešeći se. Smeh je odjeknuo iz svih uglova prostorije; Klasični J.R.

Dwyane Wade, LeBron James

Igrači napokon silaze do podruma gde ih čekaju „postrojene“ hrastove bačve od po 1.200 galona (4.5 hiljade litara), napravljene još pre američke Prohibicije. U podrumu ih čekaju i čaše kabernea iz 2003. godine. Igrači „Kavalira“ borave u vinariji možda samo oko sat i po, ali dok im vinari korak po korak objašnjavaju kako nastaje vino, oni su dovoljno fokusirani da bi svojim domaćinima postavljali sijaset pitanja – o vinima proizvedenim na planinama i obroncima nasuprot onima od grožđa iz doline, koje su prakse najbolje za održavanje jednog dobrog vinskog podruma, koliko dugo određena vina ostaju u buradima do flaširanja, kako se rezervoari za fermentaciju čiste, zašto neka vina koštaju 15 a neka 1.500 dolara.

Niko ne postavlja ova pitanja (kao klivlendski košarkaši), pada na um Karisi Mondavi (Carissa Mondavi), vinogradarki koja pripada četvrtoj generaciji kompanije Continuum Estate i unuki kalifornijskog vinskog pionira Roberta Mondavija. Vinari vole kada njihovi gosti pokazuju radoznalost, kada posetioci istražuju dublje od nekih drugih. Ali, ovo sada – oseća da je sada „to nešto više“.

I evo, Mondavi već vidi krajnji ishod: NBA igrači su već po sebi „proizvod“ toliko neviđenih sati provedenih u usavršavanju toliko skrivenih detalja, što ih sve vodi na konačni trenutak, kada se lopta u prvoj sekundi baci u vazduh. Tako je i s vinom: napravljeno je u bezbrojnim varijantama – kombinaciji vremena i klime, tla, berbe, vrste rezervoara, bačvi i mešavina, delikatnoj alhemiji praktično „svega“ – sve dok se jednog dana iz boce ne izvuče plutani čep. Da bi i jedni i drugi zasjali – kako igrači tako i vino – potrebno je toliko posla i rada kojeg niko nikad neće imati prilike da vidi.

Bek Timbervulfsa Džimi Batler (Jimmy Buttler) putuje sa svojim vinskim koferom, onim kojeg je uzeo uoči Olimpijskih igara u Riju 2016. godine, noseći boce pino noara. Stiven Kari (Stephen Curry), ljubitelj Bordoa, izdvaja sat vremena za Napu da bi se relaksirao, iako bi želeo da je sve ovo s vinima započeo još pre devet godina, kada je stigao u Zalivsko područje, popularnu Bay Area (“Ne znam da li sam cenio ono što je sve vreme bilo pred mojim nogama, u mom dvorištu”, kaže Kari danas). Špic napadač „Voriors-a“ Kevin Durant još uvek procenjuje koja vina najbolje idu uz određenu hranu, i postojano pokazujući znatiželju o faktorima koji utiču na kvalitet vina – tlu i području na kojem se nalazi vinograd (teroir) – faktorima životne sredine. Ali on, u svakom slučaju, zna kakva je to stvar uz koju voli da se opusti, pogotovo posle utakmice: to je jedan bogatiji, puni ukus pino noara.

(Enofilija tj afinitet prema vinima polako ali sigurno hvata korene među vrhunskim košarkašima iz NBA lige – od jahting zabava nakon lupanja „banana“ na terenu, do timskih „zabranjenih“ poseta vinogradima. Foto: Dvejn Vejd)

Dvejn Vejd, bek u timu Majami Hit (Miami Heat) je svoju ljubav za vina počeo pre nekoliko godina uz čašu rizlinga, jedne večeri u restoranu „Prime 112“ u Majamiju… da bi danas bio u ljubavi sa kaberneom – i u partnerstvu s Napinim priznatim vinogradarima i njihov čuveni „Palmajer“ (Pahlmeyer), pokrenuvši sopstvenu etiketu „D Vade Cellars“, koja sadrži kupaž crvenih vina i kabernea sovinjon. Priča o ružici, vinu koje Dvejn Vejd ima u vidu u budućnosti.

Kris Pol je takođe započeo rizlingom pre nego što je, vremenom, prešao na crvena, a sada obožava pinot noir; sprijateljio se sa majstor-somelijeom od kojeg „kupi“ znanja i veštine, učestvujući u slepim degustacijama i obilazeći vinograde u vreme berbe. Tokom novembarske utakmice protiv Voriorsa 2015. godine, kada je Pol bio sa Klipersima, nosio je loptu na teren kad je nekome doviknuo: “Hej! Doneo si mi neko dobro vino?” Taj “neko” kome je dobacio pitanje bio je Huan Merkado (Juan Mercado), osnivač podruma „Realm“ u ​​Napi.

A tu je onda i napadač Oklahoma Siti Tandera, Karmelo Entoni.

Entoni je takođe prošao „rizling-fazu“, nedugo nakon što ga je 2007. zaintrigirao svet vina, još dok je igrao za „Nagete“ (Nuggets). Njegov odmor će uskoro započeti u regionima bogatim vinom – širom sveta. Pošao bi u nabavku vrsnih buteljki u jednoj vinoteci u Sakramentu, uživajući u ranim berbama Dominus-a. Probao je čuveni Petrus (berba ’86), Bordo vredan hiljade dolara, i, po njegovim rečima, „više se nije moglo nazad“ – ali tada ga je jedan prijatelj nagovorio da pruži šansu i burgundcu (vinu iz Burgonje, vinske regije koja je najljući rival Bordou), pa je Entoni odmah bio zaintrigiran, i uskoro je „pao“ i na njih. Sada ove sorte vina „naseljavaju“ Entonijev specialni šestougaoni vinski kofer od kojeg se ne odvaja tokom svojih putovanja za vreme američkog košarkaškog prvenstva.

Carmelo Anthony (Foto: Shareif Ziyadat/Getty Images)

Kako je Entoni sve dublje „uranjao“ u vina, tako je otpočeo da se bavi slepim degustacijama, degustirajući grupe (hrana i odgovarajuća vina). Postajao je sve ponosniji na sebe jer je bivao u stanju da uparuje svaku sortu vina sa bilo kojim jelom. Izveštio se u prepoznavanju vinskih nota tokom degustacija naslepo, probajući vina iz bilo koje čaše. “Ako majstor-somelijer dobije maksimalnih 12 od 12”, izjavljuje Entoni misleći na degustacije, “želim da dobijem tri.” I tako je nastavio da istražuje, razvijajući nepce, sve do danas. Kaže ponosno i sa ogromnim osmehom: „Mogu vam dati tri“.

Danas, Entoni pravi osvrt na NBA lige i primećuje trend procvata strasti za dobrim vinima, ali priznaje da bi neke igrače mogla da zastraši prostranost i veličina vinskog kosmosa. „Morate naći svoja nepca“, propoveda Entoni (misleći da morate formirati sopstveni ukus i afinitete). “To je poput umetnosti. Kao što nisu svi u stanju da kupuju Baskijate i Rembrante, velike komade. Tako gledam na vino, morate shvatiti šta je to što vam se sviđa.”

Kada je 2011. godine prešao u „Nikse“ (Knicks), Entoni je u Njujorku počeo da posećuje i organizuje „večere sa dve flaše“ u društvu eksperata-zaljubljenika: one čije se vinske kolekcije izražavaju u milionima dolara. Ustaljeno je pravilo da se na ovakve večere donose vrhunske boce.

“Evo priče”, započinje Entoni, sedeći u vežbaonici Oklahoma Siti Tandersa jednog prohladnog decembarskog jutra. Priča kako je pre nekoliko godina, možda 2014. godine, prisustvovao večeri u domu jednog od najvećih kolekcionara na Istočnoj obali, zajedno sa još 80-ak drugih ljudi koji su usput bili i vrsni poznavaoci vina, i svi su bili zamoljeni da donesu svoju najbolju bocu. O moj bože, pomislio je Entoni. Ne želim da budem “onaj momak”. Jer, naime, dobro znam da će ti momci doći s bocama iz 50-ih, 60-ih, 70-ih. Zadreće „duboko u svoje podrume“, kako bi iz njih izneli toplinu. Ono što ga je tada pogodilo kao grom bio je – šampanjac. Uvek klasičan, uvek sigurna opklada. Tako je doneo Dom Pérignon, Brut Rosé  upakovan u magnum (flaša od 1.5l), grožđe iz berbe s kraja 1990-ih.

Na kraju noći, odvijalo se takmičenje za izbor najbolje flaše. I? Entoni se sada osmehuje: te večeri je njegova boca šampanjca ušla među prve tri.

Poseta „Kavsa“ podrumu vinarije Mayacamas u Napi bila je posebno primećena jer su bili prva organizovana grupa koja je posetila ovu vinariju od kada su prošlogodišnji oktobarski požari uništili prostoriju za degustaciju vina (Foto: Mayacamas)

Glumica Gebrijel Vejd, koja je udata za Dvejna Vejda, seća se vremena pre samo nekoliko godina kada njen muž uopšte nije pio vino. Ali tada je ona krenula sa sopstvenom etiketom – „Vanilla Puddin“, kalifornijskom sortom šardonea – i poslovna šansa se ukazala. Vejd je još bio mlad i neiskusan u vinskoj priči, ali je verovao da bi relativno uskoro mogao ozbiljnije krenuti u tu priču, recimo, sa svojih 40 godina, nakon što se povuče.

Dogodilo se to mnogo pre. Leta 2014. je sedeo u hotelu Bardessono u Jountvilu, a društvo ispred njega su mu pravila tri crvena kupaža na bazi kabernea; svaki od ovih kupaža bio je Palmajerova specijalna mešavina, kreirana prema stilu kojeg je Vejd posebno zahtevao. Vejd je pio sva tri, ali u Goldilocks stilu, samo jedan je bio „onaj pravi“ – kupaž od 75% kabernea, 15% merloa, 7% kabernea frank, 2,5% petit verdot-a, 0,5% malbeka, koji sadrži note „tamne čokolade, sušenog duvana, kadulje i pite od borovnice“. Vejd se našao ozarenog lica dok je pio tu kombinaciju, da bi potom izjavio: „Osećam kao da sam konačno stigao (u svet vina). Sada imam svoje vino“.

Gebrijel Junion Union (Gabrielle Union), autorka memoara We’re Going to Need More Wine: Stories That Are Funny, Complicated, and True. „Kada su zaigrali u prvoj ligi… uz novi status došli su i nakit i automobili, životni stil nalik rok-zvezdama i, naravno, sve ono što uz to ide. Kako su postajali stariji i zasnivali svoje porodice, tako su se u njihovoj imovnoj karti našle kuće i sve očigledne vizuelne karakteristike bogatstva. A onda, dođe trenutak kada ljudi više nisu impresionirani vašim finansijskim portfeljem ili veličinom vaše kuće. Niko ne govori o kvadratnim metrima kuće. Niko ne govori o automobilima ili nakitu ili bilo čemu takvom. Priča se o tome ko bi na zajedničku večeru mogao doneti najbolju bocu vina.”

Filmovi za zaljubljenike u vina


Volite li filmove? Ili vino? Ili, možda, filmove o vinu? Ako je odgovor potvrdan, onda ste „sleteli“ na pravo mesto: veb-sajt za vrhunske somelijere “Sommeliers Choice Awards” donosi simpatičnu filmofilsko-enofilsku priču.

StyleCaster

Kakva je najbolja završnica jednog napornog dana? Lako je zamisliti, recimo, neke omiljene (zdrave) grickalice i omiljenu bocu vašeg vina, uz neki dobar film – zar to ne zvuči „skroz u redu“? Pa još i ako se film tiče vina… Ako je vaš odgovor potvrdan, ali niste sigurni koji film da odaberete, evo liste filmova za sve koji su u ljubavi kako sa kinematografijom tako i s vinima.

Uzgred, ovo nisu najbolji filmovi u istoriji kinematografije, ali – opet uzgred: koliko je i inače 90% onoga što gledamo (slika, skulptura, film, knjiga), baš toliko dobro da će “odjekivati u večnosti”?

vintagraph.com/Pinterest

Filmovi koje najčešće gledamo su – izvor zabave. Čak i oni nepojamno loši filmovi su ponekad – a, zapravo, ne tako retko – daleko zabavniji ukoliko se gledaju kroz “how low can you go” optiku (tako dragu jednom Tarantinu ili Rodrigezu).

Koliko smo loših filmova i loših filmskih priča ispratili samo zbog toga što su upravo to – očajno loši; jer nas uvek i nanovo “očarava” upravo taj “kvalitet”; ili zato što imamo, sasvim prirodno, omiljene glumce, ili replike koje volimo, iako je ostatak priče/filma “teško preživljiv”; ili pak režisere, kamermane koji su nam prirasli k srcu – ili ih, naprosto, gledamo jer su nam, čak, neki dragi ljudi “nekako povezani” s tom slikom ili knjigom-filmom-serijom, pa lako i poletno “”traćimo vreme” na sasvim “prijateljskoj osnovi” i bez ikakvog upuštanja u dublje i objektivnije uvide. Koliko filmova ste gledali neumorno i uvek ispočetka, samo zbog jedne scene od koje “padate u nesvest”, ili zbog društva s kojim ih gledate, ili dobre atmosfere “pre, za vreme i nakon projekcije”?

Filmovi s ove liste su pre svega zabavni (a dokumentarci, uz to, i informativni i zanimljivi), još zabavniji uz dobro društvo, a možda i – “nekakvo” dobro vino.

…Santé!

Dobra godina (A Good Year)

Elisabeth85

Veseli film koji pruža vedre, prekrasne poglede i naglašava lepote Francuske. Rasel Krou glumi britanskog investicionog bankara Maksa Skinera, radoholičara koji ne zna šta znači odmor. Nakon smrti ujaka, nasleđuje francusku vinariju, mesto u kome je proveo neke dane svog detinjstva. Kao odrasla osoba kojoj je bankarstvo u krvi, Maksu su pojmovi finansija i štednje dobro poznati, pa on na ovu situaciju gleda kao na priliku da unovči „s neba palu“ nekretninu. Živopisno selo i sezanovski blistava sunčeva svetlost prikazuju Provansu kao blaženo i čarobno mesto. Kada mu se ukaže prilika da živi ne toliko manijakalnim tempom, odjednom mu se grad i gradski stil više ne čine toliko sjajnim.

Hoće li Skiner brže-bolje prodati vinariju, ili će se još dugo baviti vinskim poslom?

Crvena opsesija (Red Obsession)

Fandango.com

Ovaj dokumentarac prati period velikih promena u globalnoj vinskoj industriji jer je novi član ušao na tržište vina, a novi član je – Kina. Dolazeći dominantni igrač u vinskom biznisu biće drugi najveći potrošač vina do 2020. godine. On pokazuje da Kina eksponencijalno povećava apetit za vinom, posebno onim iz Bordoa. Film čine dve celine, gde se prvi deo bavi vinogradima i regionom iz istorijske perspektive, dok se drugi fokusira na eksploziju interesovanja koje Kina i Kinezi imaju za francuska vina.

Šok boca (Bottle Shock)

IMDB

Davne 1976. godine, svet vina imao je uglavnom samo jednu zemlju na mapi – Francusku. Tihi Kalifornijci sami su pravili dobra vina koja ama baš niko, a posebno Francuzi, nisu primetili… Sve dok vlasnik britanske prodavnice vina i somelijer Stiven Sparijer (Steven Spurrier), koji živi u Parizu, ne odluči da otputuje u Napu kako bi testirao jedan skrajnuti i „autsajderski“ vinograd, u kojem otkriva tandem oca i sina, Džima i Boa Bareta (Jim Barrett, Bo Barrett). Džim vodi vinariju u Napi, Šato Montelena (Chateau Montelena). Bivši advokat za nekretnine opsednut je pravljenjem savršenog Šardonea, a kod banaka se zadužio ne bi li o(p)stao u vinarskom biznisu. Sparijer je, blago rečeno, zgranut kvalitetom američkih vina koja je probao. Zatim organizuje takmičenje „Judgment Of Paris“, i degustaciju naslepo, zapravo istinski „obračun“ između američkog i francuskog vina. Bo ovo smatra šansom da smisli način da Chateau Montelena pristupi takmičenju degustacija vina. Malo šta su znali tada, ali su bili na putu da revolucionišu vinarsku industriju i tako pruže potpuno novi svet mogućnosti za ljubitelje vina ma gde se oni nalazili.

Godina u Portu (A Year In Port)

ayearinport.com

Putovanje do portugalske doline Douro sa spektakularnim pogledom kako bi istražili misteriju i složenost sveta ove „lisabonske sestre“ i luke po kojoj je Portugal dobio svoje ime – jedan od najstarijih gradova u Evropi – Porto – jeste scena na kojoj se odvija razgovor s legendarnom pariskom vinarskom vedetom, Martinom Sonije (Martine Saunier), koja je još krajem 60-ih došla u Kaliforniju i tamo prva zasnovala butik-prodaju vrhunskih francuskih vina, da bi proširila asortiman i na evropska vina koja nisu francuskog porekla. Reditelj Dejvid Kenard kaže da je „Izuzetno teško ne voleti ljude iz Porta.“ Potencijalna zabava na vidiku za vikend večeri.

Mondovino

sfgate.com

Centralna tema ovog filma je „borba za opstanak duše vina.“ U režiji Džonatana Nositera (Jonathan Nossiter), ovaj dokumentarni film prikazuje kako je jačanje globalizacije uticalo na brojne aspekte savremenog sveta, uključujući priču o vinskoj industriju koja je neminovno uvezana sa krčenjem šuma, a tu je i politička napetost koja postoji između velikih kompanija i „indie“ tj. nezavisnih kompanija; ovo su ključne teme a i razlozi zbog kojih je Nositer odlučio da snimi ovaj film. Od gledaoca iziskuje samo malo više strpljenja, jer dokumentarac traje gotovo dva sata. Sastoji se od intervjua sa ljudima koji pripadaju svetu vina, vinarija i vinarskog biznisa.

Godina u Burgonji (A Year In Burgundy)

ayearinburgundy.com

Mnogi filmovi su imali „godinu“ u svom naslovu i onda bismo se pitali – zašto? Godine su presudno važni ciklusi u proizvodnji vina jer definišu čitav proces: od rasta i sazrevanja grožđa, do sazrevanja u buradima i flaširanja. Ovaj dokumentarni film istražuje rad nekoliko vinara u Burgonji, poznatoj francuskoj vinskoj regiji (odakle je i čuveni „burgundac“). Posle ovog filma ćete na vina možda gledati “malo drukčije”.

Somelijer: unutar boce (Somm: Into The Bottle)

cinemamontreal.com

„Somelije“ vodi gledaoca u “džet-set” avanturu, kako bi se našao odgovor na pitanje „šta je vino i zašto je ono važno“. Film je omnibus sastavljen od 10 mini-priča koje istražuju različite korene porekla vina, kao i njihov put od podruma do stola i čaša. Ovaj dokumentarni film više se fokusira na vinarije, tradiciju, dajući gledaocu zanimljiv pogled na svet vina. Ovaj film nastavak je filma “Somm” objavljenog 2012. godine u kojem četvoro ljubitelja vina pokušava da položi ispit za titulu majstor-somelijea.

Stranputice (Sideways)

IMDB

Road movie, filmska oda životu, prijateljstvu, krizama, ljubavima, otvaranju „savršene boce“ ali i opasnostima od ispijanja količine koja je „možda malo previše“. Ova klasična komedija priča priču o dvojici prijatelja Džeku i Majlsu, koji kreću na obilazak vinograda u okolini Santa Barbare. Ovaj film bi nekom bio i sasvim legitimno nadahnuće za putovanje u neku interesantnu vinsku regiju.

Godina u Šampanju (A Year In Champagne)

IMDB

Ovaj film vodi gledaoce iza kulisa, gde od samih vinara mogu čuti priče „kako se čarolija istače u bocu“. Živahni film koji prikazuje ljude i njihove bahusovske strast, mesta i, naravno – mehuriće koji se penušaju. Istorijat penušavog vina, šampanjca, poreklom iz Šampanja, vodi nas kroz priču o šest vinarskih kuća – od malih nezavisnih proizvođača, sve do veličanstvenih vinarija Gose i Bolanže (Gosset, Bollinger).

(A možda ga i pogledati uz čašu penušca – možda).

Opori plodovi (Sour Grapes)

 cinemaclock.com

“Opori plodovi“ je američki krimić o mladom čoveku koji je američko vinsko tržište preplavio lažnim vinima. Zabavni film koji govori o Rudiju Kurnijavanu (Rudy Kurniawan), falsifikatoru vina i njegovim slavnim žrtvama.

Nazad, ka Burgonji (Back To Burgundy)

nytimes.com

“Ljubav je kao vino, treba joj vremena…”

Ova otužno sladunjava replika potiče iz filma koji prikazuje neobičan odnos koji se uspostavlja između ljudi, tla i tradicionalnog procesa proizvodnje vina u koji se glavni akteri upuštaju (naziv mu je “Ono što nas vezuje”, Ce qui nous lie, radni naslov: Le Vin et le vent). Sestra i njena dva brata (Ana Girardot, François Civil, Pio Marmaï) se ponovo susreću u svom domu u Burgonji. Otac im je ostavio ogroman vinograd i moraju da odluče da li ga zadržati ili prodati imanje, što je emocionalno teška odluka za svo troje.

∗   ∗   ∗

SCA je jedno od vodećih vinskih takmičenja u kojem vina ocenjuju vrhunski svetski somelijeri, kupci vina koji se nalaze na lokaciji i vlasnici vinarija. Ako želite da prihvatite izazov „Sommeliers Choice Awards“, možete ostvariti velike uštede tako što ćete nam sada podneti svoja vina i iskoristiti „Super Early Bird“ ponudu. Morate biti brzi jer ova onuda važi samo do 30. avgusta 2019. godine.

 

SMC (Sommeliers Choice Awards)

Fantastična petorka iz Brisela. Svetski kuvari nagradili srpske proizvode


Foto: Beta

Foto: Beta

Pet srpskih kompanija primilo je prestižnu nagradu za prvoklasan ukus svojih proizvoda “Superior Taste Award” i imalo priliku da nauči više o promotivnim i poslovnim mogućnostima koje ova nagrada donosi: Agranela za suve šljive, Real Red Raspberry za namaz od malina, Ecovital za hladno ceđeno ulje od semena bundeve, Happy Honey za sirovi med sa liofilizovanom šljivom i Strela za cepkani ajvar. Stotine proizvođača hrane i pića iz celog sveta, kuvari, somelijeri, predstavnici maloprodajnih lanaca i medija, prisustvovali su svečanoj ceremoniji dodele nagrada u Briselu. Učešće u ovom takmičenju podržao je USAID-ov Projekat za konkurentnu privredu.

Foto: Beta

Foto: Beta

“Ovo je veliki uspeh za srpske proizvođače. Nagrada za prvoklasan ukus izdvaja ove proizvode koje su 100 vodećih svetskih i Mišelinovih kuvara probali i nagradili. Na taj način potrošač kupuje sa poverenjem ove proizvode i zna da dobija vrhunski kvalitet za utrošen novac”, izjavio je Alan Kokson, član žirija i domaćin ovogodišnje ceremonije Međunarodnog instituta za ukus.

Foto: Beta

Foto: Beta

Istog dana, povodom dodele nagrada srpskim premijum proizvodima održan je prijem u Ambasadi Republike Srbije u Briselu, u saradnji sa Misijom Srbije pri Evropskoj uniji. Događaju su prisustvovali predstavnici diplomatskog kora, belgijske kompanije i uvoznici prehrambenih proizvoda. Marina Jovićević, ambasador Republike Srbije u Kraljevini Belgiji, otvorila je skup i obratila se prisutnima: “Nemamo često priliku da se okupimo na ovako lepom događaju za koji je glavni povod čulo ukusa”. Ona je istakla da će ova nagrada našim proizvođačima otvoriti vrata za buduću poslovnu saradnju između Srbije i Belgije, ali i drugih EU zemalja. “Nadam se da će se ovaj trend nastaviti i u narednim godinama, zajedno sa našim napretkom na evropskom putu i naporima da se prilagodimo evropskim standardima i sertifikatima.”

Foto: Beta

Jasmina Debeljak Maljković, zamenica direktora USAID-ovog Projekta za konkurentnu privredu, ukazala je na značaj promocije srpskih visokokvalitetnih prehrambenih proizvoda na stranim tržištima, prevashodno na tržištu EU: “Ovaj događaj je upravo i način kako možemo da promovišemo srpsku visokokvalitetnu prehrambenu industriju. Danas smo se pridružili najboljim proizvodima iz sveta i pokazali da osim kvalitetne sirovinske baze voća i povrća, srpske kompanije imaju potencijala i kapacitete da naprave proizvode visoke vrednosti.”

 

beta.rs

16 naj-naprava po izboru poznatih kuvara


Gardijan predstavlja nekoliko kuhinjskih naprava koje su izabrali poznati britanski kuvari i gastro-pisci.

Difuzor pomaže boljem kuvanju pirinča, cedilo za čaj se udvostručuje u svojstvu cediljke za začine, a nož za puter je odličan za otvaranje školjki (Guardian/ Getty Images)

Uzevši u obzir jedan neograničen budžet, strastveni kuvar mogao bi da potroši desetine hiljada evra u opremanje kuhinje svojih snova. Pa ipak, često, čak i u najlepše sređenom radnom okruženju, najlepše se osećamo ako radimo s opremom čiju smo pouzdanost i korisnost proverili iskustvom – kako u kulinarstvu tako i u drugim zanimanjima. Neki od poznatih kuvara i kulinarskih spisatelja otkrivaju svoje afinitete prema kuhinjskoj opremi, kao i razloge zbog kojih im je baš neki komad opreme omiljeniji od ostalih i prirastao srcu.

Od difuzera za pripremu pirinča pa do 100 godina stare oklagije – vrhunski kuvari i pisci o hrani govore o opremi bez koje se nikada ne bi usudili da uđu u kuhinju.

01 Mašina za sladoled

Dajen Henri, pisac o hrani i autorka knjige “Kako jesti breskvu” (How to Eat a Peach)

„Ja baš nisam u svim tim gadžetima i spravama. Oprema mora da “zasluži” svoj prostor u mojoj kuhinji. Kada sam se udala, moja braća su mi pre 26 godina poklonila mašinu za sladoled: Gaggia Gelatiera danas je dobra kao što je bila i kada su je kupili – kao pre četvrt veka kada sam je dobila. Bela boja je požutela sa godinama dok su se, što je pomalo nezgodno, komadići karamele i oraha nataložili oko brojčanika – mada je ova mašina pravi radni konj. Nikada joj nisu zamenjeni delovi. Potpuno je pouzdana i omogućava vam da budete kreativni koliko god ste to u stanju. A to kuvarima toliko znači. Malo je glomazno zagrliti je tj obujmiti, ali je povremeno “potapšem” i razgovaram sa njom, što uradim onda kada sladoled izgleda kao da se ne može zamrznuti (u poslednje vreme, onda kada pravim ružičasti grejp sa bosiljkom ili tahini sa limetom). Tada je koštala 240 funti, ali je vredela svakog penija. Srce će mi se slomiti ako odapne.”

02 Avan

Vivek Sing, osnivač i glavni kuvar londonskog lanca Cinnamon Collection

“Moja najomiljenija spravica je mali, pohabani, prelepi mesingani avan i uz njega tučak, koje sam koristio pre nego što smo 2001. godine otvorili Cinnamon Club. Ovaj avan koristim za mlevenje svih začina potrebnih u restoranu. Ne treba vam tona kupljenih mlevenih začina. Pomešajte ucelo sve začine koji su vam potrebni, jer su takvi ukusi mnogo bolji od začina iz kesica. Mesing je odličan: inertan je i lak za čišćenje.”

03 Toplotni difuzor

Jotam Otolengi, pisac o hrani, restorater i autor čuvene knjige recepata Simple”

“Mada nije nešto preterano glamurozan, svoj difuzor toplote [ravan metalni disk izbušen rupicama] koristim svaki put kada pravim pirinač. Imao sam ga 10 godina – mislim da sam ga kupio u kuhinji-prodavnici u Klephemu, i to za oko tri funte: njegova drvena drška je odavno odslužila svoje, ali je stvarno toliko koristan kada kuvam u šerpici na maloj ringli, tako da je idealan za pirinač. Ringla malog prečnika ne širi toplotu ravnomerno na bokove posude, a tu onda strašno pomaže difuzor koji ravnomerno rasprostire toplotu u širem prečniku.”

Vivek Sing: „Alat koji mi u kuhinji donosi sreću je – avan.“ Fotografija: Suki Dhanda / Observer

04 Cediljka za čaj

Maša Rener, šefica kuhinje italo-restorana “Lina Stores”, London

„Ne mogu da boravim u kuhinji bez cediljke za čaj [sferični mrežasti infuzer], koja je bila među starom bakinom opremom koju sam od nje nasledila još dok je radila u svojoj pekari u Trstu. Na stranu moj dnevni čaj, nije samo u tome stvar: cediljka je izuzetno zgodna kada želim da ocedim vodu iz paste sa začinima, kao što su letnji majoran, majčina dušica ili limunova kora.”

05 Viljuška za pečenje

Set Bejnz, vlasnik restorana Sat Bains i šef kuhinje, Notingem

„Pre otprilike trideset godina sam u hotelu Ristorante La Gondola u Derbiju, gde sam radio, uzeo Sabatjeovu (Sabatier) ručno iskovanu viljušku za pečeno meso. La Gondola je bilo fenomenalno mesto, koje je kasnije postalo ozloglašeno – nakon što se pojavilo u emisiji Gordona Remzija “Kuhinjski košmari” (Kitchen Nightmares).” Voleo sam tu viljušku – dok bih je držao u rukama, osećao sam se kao čuveni Marko Pjer Vajt (Marco Pierre White). Bila je to tako čarobna alatka, a ja sam tada bio bez novca, pa sam je “prisvojio”. Kod kuće je koristim za pripremanje steka na roštilju, a pomaže mi i pri sečenju tj odvajanju pečenih zglobova na kosti. Danas je drvena ručka ove viljuške neotuđivo i beznadežno prljava – a i malko iskrivljena usled pada, mada je draž upravo u toj njenoj istoriji i priči koja stoji iza nje. Imam i šolju a la “Dennis the Menace” koju mi je dao tim La Gondole pri odlasku… današnje stvari više ne traju po 30 godina, za razliku od nekadašnjih.”

06 Džepni višenamenski alat

Ajvan Tisdal-Daunz, šef kuhinje restorana Native, London

„Moj Leatherman Wave (višenamenski alat sličan švajcarskom vojničkom nožu) držao je našu kuhinju na okupu; ima u sebi nož, testeru, otvarač limenih poklopaca i odvijač. Moj tata je stolar. Kupio mi je jedan za Božić pre 10 godina i još uvek je jak i solidan. Leatherman Wave je sjajan alat u svakoj kuhinji.”

07 Stoni sterling-nož za maslac

Džejms Kros, vlasnik-šef, Lake Road Kitchen, Kambrija

„Kada sam bio u restoranu Simpsonovi (Simpson’s) u Birmingemu, moj dobar prijatelj Pol Insli dao mi je stari srebrni (“sterling”) nož za maslac kojeg je koristio za otvaranje školjki (posebno kapica). Dugačak je, ravan, neverovatno jak i, za razliku od specijalnog noža za školjke, njegov zaobljeni kraj bez špica nikada ne kida meso kapice. Među nama govoreći, ovim sterlingom sam otvorio oko 110.000 školjki.”

08 Sev sancha – mašina za indijsku pastu

Ravinder Bogal, osnivač i glavni kuvar londonskog restorana Jikoni

“Odrastajući u Najrobiju, posetioci su redovno dolazili, a kuhinja je uvek bila puna žena koje su pripremale čaj i grickalice. “Naši gosti su naši bogovi”, bila je mantra moje bake. Ove grickalice su neizbežno podrazumevale sev: začinjeni rezanci brašna od grahama i(li) leblebija istiskivani su iz mesinganog cilindra u užareno ulje, u kojem bi se pržili dok ne postanu hrskavi. Baterija se nalazi u glavnom cilindru, na koji se ugrađuju diskovi različitih oblika, a zatim se ručno okreće osovina koja potiskuje bat unutar cilindra, a time i testo, ka dnu gde prolazi kroz limenu pločicu sa otvorima – modlom koja oblikuje rezance. Kao dete, poželeo sam ga kao igračku, a kasnije u životu, kao odrasla osoba sam ga prvo “ukrao” – ​​a onda sam je nasledio. Retko ga koristim, ali ga brižno čuvam. U njenoj patini je miris kokosovog ulja moje bake, njena duhovitost, njene priče sa milion digresija i njene lekcije iz velikodušnosti: ako možete podeliti svoje grickalice, možete podeliti sve.

09 Stoletna oklagija

Stousi Medi, šefica kuhinje restorana Parkers Arms, Lankašir

„Imamo drvenu oklagiju koja je stara više od 100 godina. Pripadala je baki Nolan, koja je bila baka moje poslovne partnerke Keti Smit. Potpuno je uglačana zato što je stalno koristimo i poliramo umesto da je operemo; ima gotovo prirodnu drvenu površinu koja se ne lepi. Nijedna nova oklagija ne bi izvukla iz testa tako ravnomerne kore za pitu od sira i luka. Keti i ja se stalno prepucavamo oko toga ko će je koristiti, ali ako je oklagija u blizini – Keti je ta koja će je prva i dobiti. Ova oklagija je naprosto nezamenjiva.”

 

10 Gjuto, japanski kuhinjski nož

Džejms Louv, osnivač i glavni kuvar londonskih restorana Lyle’s i Flor

„Japanski noževi su elegantni i napravljeni da traju takoreći večno (ili barem doživotno). U vreme dok sam bio glavni šef kuhinje u restoranu “St. John Bread & Wine”, čuo sam za proizvođača iz Kjota, Aritsugu, i zatražio od Kentea, našeg japanskog šefa pekarskog odeljenja, da mi kupi ručno napravljen gjuto [gyotu: tanji, oštriji ekvivalent zapadnog kuvarskog noža, sa špicem pod uglom). Jedanaest godina nakon što sam ga kupio, on je i dalje moj glavni nož, od pripreme povrća do rezanja ribe. Prelep je, ima težinu i veoma praktičan, a osećaj pri hvatanju drške je kao da je oblikovana za moju šaku. Ovaj gjotu sam platio oko 200 funti, dakle nije od onih verzija gjotua za koje vam treba džak para, mada je svojevremeno bio značajno skuplji u poređenju sa evropskim noževima.”

11 Vok

Sai Ditva, vlasnica-kuvarica restorana Buddha Belly, Birmingem

„Moja mama ima štand na straud-glosterskoj zelenoj pijaci za male proizvođače; kao mlad sam obožavala rezance iz njenog voka čije je dno bilo potpuno deformisano: ličilo je na vrh srca u centru, jer je tako često bio podizan i udaran ivicama o grejnu ploču: ivice i obod su ulegli od ovog uverziranog pokreta, a samo je centar voka bio izdignut; ispod i oko te izbočine u centru su se migoljile hrpe pečenih rezanaca. Ručka se baš nedavno rasklimala i baš uvrnuto kako smo se zbog toga rastužili. Počela sam da ga koristim pre šest godina, kada su mi ga kupili roditelji – sasvim jednostavan, kupljen je u najobičnijem kineskom supermarketu; ovom bih prilikom toplo preporučila lanac Wing Yip. Sada, nakon što je taj vok nahranio hiljade gostiju, i on se iskrivio poput onog maminog. I mada je njen vok “glavna fora”, ipak čuvam svoj i brinem se za njega.”

12 Flambadu – “polivalica” za pečenje na otvorenom plamenu

Džoš Overington, šef kuhinje i vlasnik restorana “Slepo prase” (Le Cochon Aveugle), Jork

„Tokom našeg istraživanja tradicionalne francuske kuhinje, naišli smo na flamboir a lard, odnosno flambadou, gvozdeni konus (levak) sa dugačkom ručkom koja se zagreva dok se ne užari – da bi se u nju brzo spustila mast koja se gotovo trenutno rastopi (a najveći se deo i zapali). Istorijski gledano, flambadou je korišćen za prelivanje onih delova pečenja koji oskudevaju u mesu, a to su obično zglobovi. Danas je flambadou izuzetno retka kuhinjska alatka. Imali smo jednu napravljenu za nas, i koristili smo je kako bismo jagnjećim lojem prelivali ostrige i langustine koje bismo grilovali na žaru. Mast koja se zapali kada se stavi u usijani flambadu daje školjkama poseban ukus, koji većina ljudi nikada pre nije imala prilike da proba.“

13 Mikro rende

Tom Kičin, vlasnik i šef kuhinje restorana The Kitchin, Edinburg

“Prvi put sam naišao na mikro rende kada sam 2003 radio za Alena Dukasea (Alain Ducasse) u Monte Karlu – i od tada ga zdušno koristim. Rešetka ovog malog grejtera je neverovatno fina i ne samo da je precizna (limunovu koru nariba daleko efikasnije od standardnih zestera i grejtera), već je i višestruko manja od staromodnog kutijastog rendeta – a zauzima tako malo prostora; vrhunska stvar i topla preporuka za svaku kuhinju.

14 Ručno napravljena pećnica

Nives Baragan Mohačo (Nieves Barragán Mohacho), šefica kuhinje restorana Sabor, London

“Jumaco & Maestro je španska porodična firma koja prodaje svoje ručno izrađene peći još od 1890. godine. Volela sam ih od kada sam ih videla u Segoviji pre mnogo godina, ali nisam mogla da je priuštim sve dok nisam došla u Sabor. Naša je visoki, kameni, drveni cilindar u kome se hrana lagano okreće. Za naše prasiće koje serviramo nema druge peći koja bi meso mogla da ispeče meso tako fino, dok ne postigne onu željenu hrskavost kožure. Ova rotirajuća peć je pravi dragulj naše kuhinje.”

15 Procesor hrane

Tom Keridž, vlasnik i šef kuhinje, restoran Hand & Flowers, Marlou

“Kada smo tek počeli da radimo, sve što smo imali od pribora je bilo polovno i vidljivo rabljeno, a naša kuhinja bila je tako mala da nismo mogli da u nju uklopimo ni mašinu za sladoled. Umesto toga kupili smo “Pekodžet” [Pacojet, high-end procesor hrane koji može da smrznute namirnice trenutno pretvori u pire]; pekodžet se lepo uklapa na našoj polici, ali košta tri puta više od naše peći. Sada ih imamo četiri i koristimo ih za pravljenje ne samo sladoleda već i najraznovrsnijih pirea, za ekstrahovanje biljnih ulja i vrlo finog parfea od pileće jetre. Nakon 15 godina, original je u “polu-penzionisanom” stanju u kutiji. Ali, svako malo se desi da moramo da ga “smorimo”, pa ga izvučemo iz kutije kako bi uradio posao na kojem je druga, novija oprema poklekla.”

16 Stimer od bambusa

Saifin Mur, suvlasnica i šef kuhinje lanca Rosa’s Thai Cafe i lokala Hoh Sek i Lao Cafe, London

„Na Tajlandu, roditelji svojim kćerima ručno pletu posuđe i stimere od bambusa, a moj tata je meni ispleo puno kuhinjskih stvari različite veličine – sve njih sam donela u Englesku. Neke imam kod kuće, a one veće sam stavila u Lao Cafe. Sećam se da sam kao devojčica jela lepljivi pirinač kuvan u sličnim posudama koje je imala moja mama, ali takođe koristim i naparivač (steamer) u kojem kuvam povrće, piletinu i ribu. Ova hrana ima ukus doma iz kojeg potičem. Volim suptilni miris bambusa i miris koji dobijate od stimera. Oni sve čine mirisnijim.”

 

Gardijan