Ghosn Gone: Epsko bekstvo Karlosa Gona

Voz, avioni i velika crna kutija

Kerol i Karlos Gon. Bivši predsedavajući Nisana je aprila 2019. pušten uz kauciju

Desetak operativaca, uključujući najmanje jednog dugogodišnjeg vojnog eksperta sa iskustvom spašavanja talaca, osmislili su rizično izvlačenje Nisanovog bivšeg direktora iz Japana. Priču sa Bliskog i Dalekog Istoka kao i SAD donose novinari Volstrit žurnala.

Nakon višemesečnog planiranja i utrošenih miliona dolara, Karlos Gon legao je u veliki, crni sanduk čije je dno bilo izbušeno rupama. Upravo je putovao vozom koji se nalazio na 300 kilometara od njegove kuće u Tokiju, put koji mu je odobrio sud u Osaki u Japanu.

Bila je nedelja uveče, 29. decembra kada je nastupio „trenutak istine“ za realizaciju ovog spektakularnog plana – možda isprva toliko odvažan da su se neki od organizatora na trenutke pitali hoće li, uopšte, upaliti. Tim privatnih bezbednosnih stručnjaka angažovanih da „sprovedu“ Gona iz Japana do Mediterana nije prethodno izvodio generalne probe ili bilo koju vrstu simulacije-inscenacije, kako bi proverili da li će sanduk za koncertne instrumente poslužiti svrsi – crna kutija u kojoj će se nalaziti bivši izvršni direktor japanske auto-kompanije u kojoj će proći aerodromsko obezbeđenje u Osaki. Ovo je standardni operativni postupak za tako veliku krijumčarsku operaciju. Aerodrom su uoči početka same akcije osmotrili tek u dva navrata: drugi put su ga videli tog jutra – kada su se pojavili na aerodromu.

“To je, zapravo, predstavljalo nemoguću misiju”, izjavio je jedan od članova tima koji je osmislio plan ove akcije.

Bloomberg Best Of The Year 2019. (Foto: The Time)

Gonova odluka da „preskoči“ plaćanje kaucije u Japanu pokrenula je pravu međunarodnu ludoriju koja je trajala tačno 23 sata, presedan s kojim se u savremeno doba malo šta može uporediti. Zaplet je uključivao timove koji su trasirali operaciju i kontrolisali predstojeće korake, one koji su pronašli ranjive aerodrome idealne za korišćenje, ljudstvo za neprekidnu dojavu situacije u realnom vremenu i rulanje afaltnom pistom uoči svitanja, na gotovo napuštenom aerodromu u blizini Istanbula (pista vazdušne luke Ataturk).

Grandiozno bekstvo

Te večeri, uz kišu koja je rominjala, dve osobe su sprovodile sanduk na točkićima – kutija koja se obično koristi za koncertnu opremu – prošavši kroz privatni salon za putnike međunarodnog aerodroma Kansai u Osaki, a prema izveštaju koji su japanske vlasti dale lokalnoj štampi i iskazu osobe upoznate sa slučajem. Tim je prošao kroz drvena vrata salona „Tamayura“, ili „kratki trenutak“, uputivši se niz hodnik sa par sofa kremaste boje, sve do bezbednosnog kontrolnog punkta.

Po rečima insajdera, Gonov sanduk prošao je ovaj kontrolni punkt bez i najmanje provere: bio je prevelik da bi mogao stati u rendgen, a niko ga od osoblja iz bezbednosti nije lično proveravao. Sanduk je potom natovaren u kabinu aviona za trinaest putnika, ’Bombardier Inc. Global Express’ dospevši u trup kroz zadnja teretna vrata. Tu je bio i mamac; lažna identična kutija u kojoj se takođe nalazila audio-oprema, i takođe utovarena u istom momentu, i to u putničku kabinu. Odmah po utovaru ovih sanduka, avion je poleteo, što su naknadno pokazali i snimci tog leta.

Ovaj izveštaj o Gonovom bekstvu sačinjen je na osnovu intervjua s osobama koje su imale uvid u njegovo planiranje i sprovođenje, kao i s onima koji su upoznati s istragom u Turskoj i brifingom koji su japanski predstavnici vlasti dali novinarima (Gon je zakazao konferenciju za novinare u Bejrutu za sredu 15. januara).

Gon, bivši šef francuskog auto-giganta Renault SA a potom i japanske kompanije Nissan Motors Co. (koje su strateški partneri više od dve decenije) suočio se sa suđenjem koje je trebalo da počne početkom ove godine. Optužba ga je teretila za finansijske malverzacije, uključujući navodno skrivanje desetina miliona dolara odloženog obeštećenja i protivpravnog prisvajanja sredstava koja pripadaju Nisanu.

Gon negira optužbe, ponudivši kauciju od gotovo 14 miliona dolara kako bi se branio sa slobode, živeći u kući pod video-nadzorom i uz stroga ograničenja s kim se mogao viđati. Okupio je međunarodni tim pravnika koji je trebalo da ga zastupa na sudu (podcast).

Na kraju je ipak svoj novac uložio u jedan malo drukčiji tim – grupu od desetak operativaca, uključujući barem jednog sa bogatim iskustvom izvlačenja talaca iz zatočeništva u ratnim zonama širom sveta.

Gon je rekao da je sam „priredio“ svoj izlazak iz Japana. Ovaj izveštaj, međutim, sugeriše da je u toj dosad neviđenoj „predstavi“ bilo još likova. Operativci su počeli da postavljaju temelje ovoj akciji još proletos (2019), nedugo nakon što je Gonu u aprilu po drugi put odobren kućni pritvor uz kauciju. Članovi tima su razmišljali o načinima kako da Gona izvuku iz Japana i potom prebace u zemlju u kojoj će možda lakše „izbrisati“ svoje ime. Osobe bliske Karlosu Gonu počele su akciju tamo gde je i bilo najlogičnije: kontaktirali su bivše profesionalne vojnike i obaveštajce, kako bi pronašli ljude sposobne i voljne da se late ovog zadatka.

Krajem jula, ovaj „bezbednosni tim“ – koji se, po svemu sudeći, do kraja proširio na 10 do 15 internacionalaca – počeo je da planira  konkretnu i ozbiljnu akciju. Tim je bio podeljen u različite operativne pravce, od kojih je svaki bio izolovan od ostalih grupa koje su učestvovale, tako da pojedinci angažovani na jednom specifičnom zadatku nisu znali šta rade oni drugi, niti ko su oni i koliko ih ima, kao ni prirodu celokupnog plana – bili su upoznati samo sa svojim delom zadatka koji je trebalo da obave.

Čuvar privatnog obezbeđenja pred kućom bivšeg šefa Nisana Karlosa Gona, Bejrut 5. januar 2020 (Hussein Mall/AP)

U timu je, prema iskazima detektiva koji rade na istragama u Japanu i Turskoj, bio i Majkl Tejlor (59), bivši pripadnik specijalnih snaga, poznat po svojim uspesima u spašavanju talaca u saradnji sa američkim Stejt departmentom i FBI-jem. Čvrste četvrtaste brade, guste prosede kose i osmeha koji mu je na obrazima pravio rupice, Tejlor je tečno govorio arapski i imao je duboke, čvrste veze sa Libanom, gde je upoznao svoju suprugu kada je sa Zelenim beretkama bio tamo raspoređen tokom 1980-ih.

Uzgred, Njujork tajms je pre deset godina unajmio bivšu Tejlorovu kompaniju kako bi im pomogla u oslobađanju novinara Dejvida Rohda iz talibanskog zatočeništva u Avganistanu 2009. godine. Tejlor je, takođe, nedavno odslužio kaznu u američkom zatvoru, nakon što je priznao krivicu po dve optužbe proistekle iz federalne istrage o nameštanju poslovnih ponuda.

Prema rečima ljudi upoznatih sa istragom, u timu je bio i Žorž-Antoan Zajek (George-Antoine Zayek), američki državljanin libanskog porekla, koji je više od decenije povremeno sarađivao s Tejlorom. Prema izjavama svojih rođaka u Libanu, Zajek je, baš kao i Gon, pripadao libanskoj hrišćanskoj zajednici. Povređen u borbama u Libanu tokom 1970-ih, kasnije se angažovao u operacijama privatnog obezbeđenja zajedno s američkim snagama u Avganistanu i Iraku.

Turske vlasti su njih dvojicu identifikovale kao osobe koje su se zajedno sa Gonom ukrcale u ‘Bombarder’ koji je poleteo iz Japana.

Dubai je postao jedna od lokacija za izvođenje plana. Uoči operacije, Tejlor je tokom šest meseci posećivao Emirate u osam navrata, dok ih je Zajek u poslednja tri meseca posetio četiri puta, ponekad zajedno s Tejlorom a ponekad odvojeno, sudeći po izveštajima iz Dubaija u koje su imali uvid novinari Volstrit žurnala.

Tokom više od 20 putovanja u Japan, operativci su identifikovali više od 10 aerodroma i drugih vazdušnih luka iz kojih je Gon mogao da napusti Zemlju izlazećeg sunca.

Tim za izvlačenje je takođe ozbiljno razmatrao i druge opcije pored aerodroma, uključujući krijumčarenje Gona iz Japana brzim čamcem. Ukupan budžet za operaciju merio se milionima dolara, tvrdi osoba upoznata sa slučajem.

Da bi komunicirali jedni s drugima kao i sa samim Gonom, organizatori su često koristili ljude koji su prenosili poruke, a ne mašine, mobitele, internet ili telekomunikacione mreže. Ovi glasnici su lako „preskakali“ ograničenja japanskih zvaničnika o Gonovoj upotrebi interneta – zabranjeno mu je korišćenje pametnog telefona i nosio je mobilni uređaj bez internet konekcije.

Komunikaciona mreža je korišćena za sužavanje datuma, vremena i lokacije, ali je „ćaskanje“ svedeno na minimum.

Jedan od članova „spasilačkog tima“ je tek u jesen 2019. prvi put posetio privatni avionski terminal na aerodromu Osaka. I dok je sam aerodrom bio u večitoj gužvi, terminal za privatne avione pojavio se kao najizgledniji kandidat jer je često bio upražnjen pa se s njega moglo obaviti promptno poletanje. Povezan je sa Kansaijevim prostorom za domaće letove na Terminalu br.2 i relativno je mali – samo 300 kvadratnih metara, uključujući prostoriju za okupljanje putnika, kružni salon-čekaonicu, kupatilo i sigurnosnu zonu, navodi se u brošuri.

Prolaz za putnike u premijum klasi na Kansaiju u Osaki (Tim Kelly/ Reuters)

Druga ključna tačka bila je da ništa izuzev malih vreća (kesica) ne može proći kroz rendgensku aparaturu aerodroma – a svakako ne sanduk kakav bi Gon mogao da koristi. Razgovarajući sa ljudima koji su koristili terminal, tim je saznao da torbe i prtljag putnika na privatnim letovima gotovo nikada nisu proveravani na izlazu.

Početkom decembra je operacija Gonovog izvlačenja bila konstantno pripravna za aktivaciju, sa aerodromom u Osaki kao tačkom izvlačenja. Prema priči onih koji su bili upoznati sa njegovim naumima i planovima, Gon je, ipak, još uvek držao otvorene one mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju, pa je plan „spašavanja“ i dalje mogao biti opozvan u poslednjem trenutku.

Prema njegovom advokatu u Japanu, na katoličko Badnje veče, 24. decembra, Karlos Gon je – nakon što mu je sud uskratio pravo na posetu supruge u vreme božićnih praznika – razgovarao sa njom sat vremena preko video-linka.

Istog dana, osoba koja se identifikovala kao „Dr. Ross Allen ”potpisala je ugovor na 350.000 dolara sa turskim privatnim avio-operaterom, MNG Jet Havacilik AS, kako bi se rezervisao avion ‘Bombardier’ dugog dometa za dva putovanja – prvo od Dubaija do Osake, a onda i od Osake do Istanbula, prema dokumentaciji rezervacija koju je pregledao WSJ i osobama koje imaju uvid u ovaj slučaj. U cenu su bile uračunate i logističke usluge na terenu u Osaki, rekao je jedan od insajdera.

Privatni avion ’Bombardier’ korišćen za bekstvo Karlosa Gona (Alp Akbostanci/ Reuters)

Iz MNG-a su rekli da niko od osoblja u kompaniji nije bio upoznat sa ovim planom, podnevši krivičnu prijavu protiv jednog zaposlenog; u toj tužbi stoji da je bio „saučesnik u zaveri krijumčarenja gosp. Gona“. Tursko tužilaštvo je okrivilo ovog radnika i četiri pilota zbog „krijumčarenja migranata“. Advokat ovog zaposlenog je izjavio da njegov klijent negira krivicu. Advokati pilota ili se nisu mogli dobiti ili su pak odbili da daju komentar.

Pretresno ročište na Božić je dodatno učvrstilo Gona u odluci da ilegalno napusti Japan. Bio je ubeđen da će sud odugovlačiti kao i da prema njemu nikada neće postupati fer. Japanska stopa donošenja presuda po optužbama se kreće iznad 99%. Ova zemlja brani svoj sistem rigoroznim merama, dok tužioci, sa svoje strane, po tradiciji obećavaju pošteno suđenje.

Dva dana kasnije, kako pokazuju snimci, Tejlor i Zajek zajedno su stigli u Dubai poslednji put uoči svog putovanja u Japan. A onda su 28. decembra kasnim noćnim letom krenuli prema Osaki. U njihovom Bombarderu dugog dometa nalazila su se dva kofera za koncertnu opremu.

Prema japanskim istražiteljima koji su lokalnim medijima dali snimke sa nadzornih kamera, Gon je napustio svoju trospratnicu u Tokiju oko pola tri popodne po lokalnom vremenu. Uočen je na video-snimku, sam, sa šeširom na glavi i hirurškom maskom na licu koja je u Japanu uobičajena zaštita od mikroba i zagađenja. Uhvatio je kratku taksi vožnju do impozantnog hotela Grand Hajat, popularnog među kompanijskim rukovodiocima i političkim liderima u okrugu Ropongi.

Nakon što je ušao u predvorje obloženo bambusom, sa disko-kuglama i bajkovito treperećim lampicama postavljenim za novogodišnje praznike, sreo je dvojicu „stranih muškaraca“, prema izveštaju istražitelja. On se, isto tako, za dlaku mimoišao s japanskim premijerom Šinzoom Abeom, koji je nešto kasnije ušao u Hajat – da bi u njemu otpočeo svoj  godišnji odmor.

Gon je mogao da „delimično“ nestane jer niko od organa bezbednosti nije redovno i neprekidno nadgledao njegovu kuću. Njegov pravni tim je morao da podnosi bezbednosne snimke samo jednom mesečno. Pripadnici obezbeđenja na obližnjim lokacijama rekli su da nije delovalo kako policija i tužioci nadgledaju njegovu zgradu. Od početka svog pritvora u Japanu, Gon je zatražio od suda da mu dozvoli slobodno kretanje uz elektronsku narukvicu. Zahtev je odbijen jer Japan ne koristi ovu tehnologiju. Kasnije je pušten uz kauciju.

Japanske vlasti (2. januara) iznose torbe iz tokijskog prebivališta nekadašnjeg automobilskog tajkuna Karlosa Gona (Foto: JIJI PRESS/ Agence France-Presse/ Getty)

Jedna privatna kompanija za obezbeđenje koju je Nissan angažovao da prati svog bivšeg egzekutivca je tog dana prestala s radom odnosno nadgledanjem Gona, nakon što su joj njegovi advokati zapretili tužbom zbog navodnog maltretiranja osumnjičenog, prema izvorima upoznatim sa situacijom u korporaciji Nissan. Portparol ovog auto-proizvođača odbio je da komentariše situaciju vezanu za nadzor i izostanak istog u kritičnom momentu, naime, kada je Gon „nestao sa radara“.

Gon je otišao do jedne od najvećih japanskih železničkih stanica i tamo uhvatio superbrzi Šinkansen do Osake. Dok je u vozu vladala uobičajena gužva, rizici u ovoj fazi putovanja bili su po njega minimalni. Uostalom, bilo mu dozvoljeno da putuje gde god želi unutar Japana.

U Osaki je već pao mrak kada je Gon stigao – bilo je oko pola osam. Prema brifinzima japanskih vlasti, taksijem je od stanice prešao do hotela smeštenog u visokom belom tornju, udaljenom na samo 10 minuta vožnje do aerodroma. Gon je viđen kako ulazi u hotel, ali ne i da ga napušta, pa istražitelji koji vode slučaj pretpostavljaju da je u kutiju za instrumente ušao tokom svog boravka u hotelu.

Te noći je jedan crni kombi stigao na Kansaijev privatni avio-terminal, gde su ga čekale dve osobe, navodi radnik na prtljagu klijenata koji dolaze aerodromskim autobusima. Izgleda da su oba putnika tada izašla iz kombija, da bi nakon nekoliko minuta napustila ovu prilaznu lokaciju, kazao je ovaj uposlenik.

Do 23:10 su Gon, Tejlor i Zajek već bili u vazduhu, uputivši se prema severu i međunarodnim vodama, sudeći po podacima o letu i saznanjima onih koji su upoznati sa slučajem. U Turskoj su na nadzornim kamerama bili uočeni samo Zajek i Tejlor – a Gona nije bilo nigde, kažu upoznati sa turskim delom ove istrage.

Dok je avion leteo ka severu, prelazeći Rusiju, Gon je iskrsnuo iz koncertne kutije ali je ostao u pozadini aviona, na jednom od kremasto mebliranih sedišta u dnu putničke kabine, kako ga avionska posada ne bi primetila.

Snimci leta pokazuju da je Bombarder stigao na istanbulski aerodrom Ataturk u 5:12 ujutro po lokalnom vremenu. Jedan od razloga za ovu „usputnu stanku“ bio je zbog predostrožnosti i kao sigurnosna procedura, kako bi se izbegle potencijalne sumnje koje su japanske vlasti možda u tom momentu već imale, a ticale su se plana leta koji bi povezivao Japan s Bejrutom, tvrdi osoba upoznata sa temom. Kraće, rečeno, direktan let od Tokija ka Bejrutu bi bio isuviše naivan i nesmotren.

Ataturk (nazvan po osnivaču moderne Turske) je jedno vreme bio najprometniji aerodrom u Turskoj. Ali, od prošle godine, ovaj aerodrom je postao „grad duhova“ i skoro prazan jer se većina saobraćaja preselila na novi aerodrom koji se otvorio prekoputa megalopolisa. Uz tu srećnu okolnost – malog broja putnika na ovom aerodromu – sretna okolnost je  to što je privatni avionski terminal na Ataturku relativno udaljen i dosta „skrajnut“ od očiju.

Prema ljudima upoznatim sa turskim delom istrage i načinom na koji je Gon koristio avion, on je pre izlaska sunca izašao iz ‘Bombardera’ na kišu, ostavljajući za sobom koncertnu kutiju. Automobil ga je odvezao otprilike 100 metara, do jednog manjeg poslovnog aviona koji se nalazio na pisti.

Za razliku od leta iz Tokija za Tursku, za ovaj manji mlazni avion nije podnešen plan leta, a Gon je sedeo na mestu kopilota, navodi osoba iz turskog dela slučaja. Tejlor i Zajek ga u ovoj završnoj fazi nisu pratili.

Kao uslov za kauciju u Japanu, Gon je ostavio svoj francuski, libanski i brazilski pasoš pod starateljstvo svog advokata u Japanu. On je, međutim, po izlasku iz pritvora, podneo molbu sudu da mu dozvoli da izvadi drugi francuski pasoš, tvrdeći da bi stranci trebalo da nose pasoše sa sobom kada putuju Japanom: ovaj gaf je uspeo, pa mu je drugi francuski pasoš izdat.

Gon je koristio francuski pasoš i libansku ličnu kartu za ulazak u zemlju.

Te je večeri već procurela priča o njegovom bekstvu, prvo u libanskim medijima a potom i još ponegde. Gon je krenuo ka kući svojih zetova. Njegov PR tim u Sjedinjenim Državama je dao izjavu u njegovo ime: „Nisam pobegao od pravde – samo sam izbegao nepravdu i politički progon“, navedeno je u saopštenju.

Za sada se čini da je Gon ostao u Libanu, gde je dugi niz godina ulagao u svoje vinograde i vinariju, planirajući da po odlasku u penziju tamo provodi više vremena.

Karlos Gon i njegova supruga Kerol dolaze na projekciju tokom filmskog festivala u Kanu, maj 2018. (Franck Robichon/ EPA/ Shutterstock)

U novogodišnjoj noći, Gon i njegova supruga otišli ​​su na zabavu u kuću bliskih prijatelja. Sledećeg dana, prema osobi koja je upoznata sa temom, Kerol Gon je povela svog supruga kako bi zapalili sveće u podnožju statue Sen Šarbela, maronitskog svetitelja koji je 23 godine u Libanu tihovao životom pustinjaka (današnji maronitski sveštenici ga smatraju svecem i čudotvorcem).

Gospođa Gon je otpisala novinarima Volstrit žurnala kako je ponovno ujedinjenje sa suprugom “najveći dar u mom životu. Verujte u čuda”, dodala je.

Japanski sud je od tada izdao nalog za hapšenje i gospođe Kerol Gon, zbog sumnje u počinjenje krivokletstva. Portparol porodice je ovaj potez okarakterisao kao “patetičan”.

Gon provodi vreme u ružičastoj rezidenciji koju mu je kupila kompanija Nissan, plativši i troškove njene obnove, u vreme dok je još upravljao ovim japanskim proizvođačem vozila. Od Gonovog hapšenja, Nissan je pokušavao da porodicu Gon deložira iz ovog objekta, ali im je bilo dozvoljeno da ostanu sve dok pravni spor ne bude iznašao svoj put do libanskih sudova.

Nissan, koji ovu rezidenciju smatra vrednom imovinom u sopstvenom posedu, i dalje drži ovu kuću pod nadzorom, rekao je advokat kompanije. Neretko se dogodi da osoblje iz Nisanovog obezbeđenja, baš kao i ono iz Gonovog, ponekad istovremeno patroliraju imanjem, mimoilazeći se u bliskom susretu.

Privatno Gonovo obezbeđenje pred kućom u Bejrutu, a po svom dolasku u Liban

∗  ∗  ∗

Priču napisali: Bradley Hope (London), Mark Maremont (Boston), Rory Jones (Dubai), Nazih Osseiran (Beirut).

Nick.Kostov@wsj.com, David.Gauthier-Villars@wsj.com, Sam Schechner sam.schechner@wsj.com, Miho Inada  miho.inada@wsj.com

Povodom afere oko Karla Gona – doskorašnjeg prvog čoveka Nisana i nekadašnjeg izvršnog direktora Renoa, s kojim je ova japanska fabrika u strateškom partnerstvu preko 20 godina – oglasio se i francuski predsednik, koji je svoje stavove izneo japanskom premijeru, Šinzou Abeu.

 

WSJ 

Mali kućni uređaji: Startap niša koja dobija

Želite start-up koji će imati siguran profit i visok rast? Postoji rešenje: sklapajte gadžete. Ili ih, naprosto, sami izmislite.

I dok veliki deo tehnoloških industrija intenzivno promoviše virtuelnu realnost i veštačku inteligenciju kao nešto što je “seksi” i svuda traženo, proizvođači opreme i potrošačkih uređaja za zabavu postižu poslovne pobede proizvodnjom… pa, recimo, šank-robota za pravljenje piva.

Zaboravite na naočare koje pružaju ugođaj proširene realnosti (Augmented Reality, AR), zaboravite veštačku inteligenciju (AI) – tržište će uskoro spremno dočekati Sveti Gral proizvoda koji bi i veliki tehnološki giganti trebalo da slede – a među njima su… automatska mini-pivara i mobilni štampači za nokte.

Ovaj biznis model nije toliko sumanut kao što možda zvuči. Globalno tržište malih kućnih aparata – u koju je uključeno sve zamislivo, od tostera i kuvala za vodu do kafemata i elektro-četkica za zube – prošle godine su dostigli promet od 60 milijardi dolara (SAD), dok rast ove industrije iznosi oko pet odsto na godišnjem nivou, u skladu s analizama nemačke firme GfK.

I dok AR i AI trenutno zadobijaju lavovski deo medijske pažnje, za to vreme mali kućni aparati ostaju zdrava i održiva niša koja nije podložna „prskanju“. Nipošto nije loš posao, naprotiv – čak iako nije toliko seksi. Zbog ovih zadivljujućih rezultata malih kompanija, korporacijama poput Samsunga i Epla moglo bi koristiti da na poslovnom horizontu uprave pogled dalje od trenutne medijske pomodarije, i smisle svoje neke nove hit-uređaje kojima će nas zabaviti.

Po podacima nemačkog GfK, kategorije proizvoda kao što su bežični robo-usisivači i portabl merači krvnog pritiska pokazuju snažan rast, ali su takođe moguća i iznenadjenja koja potiču od nekoliko nekonvencionalnih oblasti.

Automatske mini-pivare za šank ili kućni kuhinjski pult, na primer, imaju potencijal da u narednih nekoliko godina postanu globalna senzacija.

Nekoliko startup firmi, uključujući mađarski startap Brewie kao i PicoBrew iz Sijetla, nastupaju na tržištu sa svojim pivskim mašinama koje omogućavaju korisnicima da brzo naprave svoje pivo koje će imati postojano visok kvalitet. Brewie svoju mašinu za pravljenje piva prodaje po ceni  od oko US $1.899, dok se PicoBrew prodaje kao kućni komplet za sklapanje i cena mu je US $799.

Sa ukusima i afinitetima koji se u mnogim pivopijskim zemljama uveliko udaljavaju od brendova iz masovne produkcije – prigrlivši nepregledni broj zanatski rađenih piva koja se prave na lokalu – proizvodi poput robotske mini-pivare našli su se usred savršeno tempiranih uslova za dalji rast biznisa.

Slična je situacija i sa mašinama za koktele. Tu se ističe Bartesian, startup firma iz Kičenera u kanadskoj pokrajini Ontario, uz kalifornijski tehnološki startap Somabar. Obe firme proizvode uređaje koji su u stanju da perfektno„smućkaju“ odličan Menhetn koktel, ili Kosmopoliten ili Mohito ili bilo koje od mnogih hiljada bezvremenih koktel-osveženja. Obe kompanije trenutno primaju porudžbine za pretpodaju svojih koktel-mejkera, a po ceni od $299 (Bartesian), odnosno i $429 (Somabar).

U međuvremenu, mobilni štampači za nokte postali su još jedna hit-kategorija proizvoda koji bi takođe mogli da osvoje (ne samo ženski) svet, kaže GfK.

Kineska startap firma O’2 Nails, navedimo jednu od njih, gura ideju uređaja za personalizovani dizajn šara i slikica na noktima. Ovakve “štampane nokte” sada mogu da naprave uređaji koji su veličine standardnog satnog alarma.

Štampač noktiju ArtPro prodaje se za $780 i može se programirati za printovanje gotovo svake zamisli u samo jednoj sekundi. Svaki nokat ukrašen ovakvim printom klijenta košta beznačajnih 15 centi.

Umesto neko vreme dosadnih starih boja i već viđenog dizajna šara, svakome ko bi želeo nešto malo zanimljivije sada je omogućeno da, u kućnim uslovima, nekoliko sekundi drži svoje prstiće u ink-džet štampačima. I – to je to! Na noktima ćete imati članove porodice, prijatelje, kućne ljubimce ili čak fotografije s odmora – sve to i još bezbroj vizuelnih mogućnosti otštampanih na vašim noktima. Ovde samo vaša (ne)maštovitost postavlja granice.

Iako O’2 Nails za sada targetuje kozmetičke salone kao svoje primarne kupce, ova tehnologija je dovoljno jeftina – a sigurno će biti još jeftinija – tako da bi u veoma skoro vreme mogla lako naći put do naših domova.

Uzevši sve ovo u obzir, ove prethodno nezamislive futurističke zanimljivosti može biti logično i pravo objašnjenje za dobar deo uspeha ovog trenutno visoko rastućeg tržišta gadžetima. GfK procenjuje da oko 10 odsto današnjeg tržišta, na primer, nije postojalo do pre samo pet godina.

Robotski usisivači su odličan primer. Oni 2014. nisu bili dostupni u Kini, ali su otad doživeli bum i sada čine gotovo trećinu ukupne tržišne vrednosti ovog artikla.

Isto važi i za internetom povezane četkice za zube i kupatilske vage, od kojih oba proizvoda omogućavaju korisnicima da prate napredak preko smartfon aplikacije. Do pre nekoliko godina, ništa od ovoga nije postojalo u Nemačkoj ili Holandiji ali sada ima 17% odnosno 32% učešća na svojim tržištima, navodi se u analizi nemačke firme GfK.

To i jeste životni ciklus: vaš gadžet i vaš životni stil neraskidivo su povezani. Zgodni i oku izuzetno naočiti, pronalasci u futurističkom stilu brzo postaju dosadna i zamenjiva roba današnjice, pre no što završi kao zaboravljeni i zastareli relikt prohujalih vremena. Pogledajmo samo video-plejere, CD-plejere ili iPod – svi su oni nekada bili oličenje vrhunske tehnologije, ali su sada na smetlištu istorije.

Za gigantske proizvođače elektronike, ključ za izbegavanje mogućih slabosti  ciklusa „moj gadžet=moj stil“ ne mora da leži u kontinuitetu smišljanja revolucionarnih tehnologija i njihovog uspešnog uspostavljanja na tržištu. Ponekad se uspešni tržišni hitovi mogu naći u idejama koje su skromnije, ali i te kako profitno probojne.

 

Canadian Business

Startup za etičko i bezbedno oglašavanje vredan $28M

U današnjem globalno povezanom svetu komunikacija, mobilno oglašavanje je dobar način da se postane veliki. Stoga, ne zovite još jednu ljigavu i nepoštenu firmu za oglašavanje jer ćete pre toga zaželeti da koristite usluge Džun grupe (Jun Group, JG), veoma ponosne na etičku prirodu oglašavanja koju obezbeđuje svojim klijentima. Iako već godinama postoji, JG se tek nedavno odlučila na proširenje u mobilni sektor, a baš u trenutku nepojamne ekspanzije mobilnog oglašavanja.

01

Od Fante do Jeep-a, JG efikasno razgranava posao u širokom spektru industrija. Evo intervjua sa generalnim direktorom Mičelom Rajhgutom (Mitchell Reichgut) o njegovoj, kako mediji kažu, “hvale vrednoj kompaniji” i ulagačima koji su za njegov startup platili više nego što biste i pomislili.

Ko su bili vaši investitori i koliko ste uspeli da podignete vrednost startupa?

Udružili smo se sa Helijard kapitalom (Halyard Capital) i tzv. depozitnom, u Americi poznatijom kao “Bridge bankom” (Bridge Bank), koji su u naš startup investirali 28 miliona dolara – to je cifra koju smo sada prikupili emitovanjem naših akcija. To je privatni kapital, a istovremeno i naše prvo institucionalno partnerstvo.

Recite nam nešto o vašem proizvodu ili usluzi.

Naša mobilna advertajzing platforma (MAP) je pošten, iskren i efikasan način da dobijete milione od onih koji se bave video i brendiranim sadržajem. Osamdeset od dve stotine vodećih advertajzera posluje sa Jun grupom, jer je sve što radimo potpuno bezbedno, vidljivo i transparentno.

Šta vas je inspirisalo da započnete kompaniju?

Naši osnivači želeli su da stvore poštenu i iskrenu reklamnu kompaniju koja svojim klijentima isporučuje opipljive vrednosti.

03

Po čemu se JG razlikuje od drugih?

Sve što radimo, započinje istinom i činjenicama. Naše klijente stavljamo na prvo mesto, kao one koji su najvažniji, i moramo im tačno reći gde se njihovi oglasi prikazuju, jer mi smo uvek i do kraja brand-safe (BS) kompanija. To znači da brendovi naših klijenata nikada neće biti kompromitovani time što će se reklama za njihov brend pojavljivati na neprimerenim mestima. Proizvođača lovačkih pušaka, recimo, nikada nećemo staviti da se reklamira na veb-stranici za školske udžbenike, za razliku od nekih drugih agencija koje ne vode računa gde će se sve pojavljivati brendovi njihovih klijenata.

Zato smo mi tu: BS nam omogućava da zaštitimo integritet i reputaciju brendova koje naši klijenti žele da reklamiraju preko nas.

Na koje tržište ciljate i koliko je ono?

Targetujemo tržište mobilnog oglašavanja. Prema eMarketer-u, američko tržište mobilnog oglašavanja će do 2019. imati 72% udela u oglašavačkom kolaču. Međunarodni Interaktivni advertajzing biro (IAB) kaže da je mobilno oglašavanje poraslo čak za neshvatljivih 76 odsto samo u poeriodu od 2013. do 2014. godine, što je tada bio najveći segment rasta neke industrije.

Koji je vaš poslovni model?

Radimo s najvećim svetskim brendovima i njihovim agencijama za distribuciju video i brendiranog sadržaja, namenjenim milionima ljudi. Ne radimo na vremenski oročene “dugopružne” ugovore već naplaćujemo po angažmanu, tako da smo time postigli da nas naši klijenti plaćaju samo za prave, konkretne rezultate.

Kakav je proces finansiranja?

Kao profitabilna, nezavisna kompanija, svih ovih godina smo imali brojne prilike da uspostavimo kontakt i dil sa nekim od investitora. Izabrali smo baš ovaj trenutak, jer se internet već po sebi transformiše, i to pred našim očima, sa brauzera i internet-oglašavanja na mobilno iskustvo zasnovano na aplikacijama. ovo je istorijska prilika, i mi stoga želimo veliki komad tog tržišnog kolača. Halijard i Bridž videli su način na koji smo mi u Džunu sazdali naš “poslovni kosmos”, upoznavši se sa načinom na koji radimo, istovremeno deleći našu filozofiju. Prešli smo dug put, i jako nam je drago da smo uspeli da pronađemo prave partnere.

02                                       Mitchell Reichgut, osnivač startupa Jun Group

Koji su najveći izazovi s kojima ste se suočavali tokom prikupljanja sredstava za rast vašeg startupa?

Jun Group je veo atipična firma, pre svega jer smo godinama rasli šireći posao, a da pritom nismo imali VC način finansiranja. Naš fokus je uvek bio na isporuku vrednosti za naše kupce i stvaranje odlične proizvode. Želeli smo da ostanemo profitabilna firma koja će održavati naš aktuelni brz rast. Najveći izazov bio je pronaći partnera s kojim bismo delili našu filozofiju.

Koji su faktori u poslovanju doprineli da vaši investitori sednu za sto i napišu vam ček na 28 miliona dolara?

Svi smo uzbuđeni zbog mogućnosti koje su nam se otvorile u prostoru mobilnog oglašavanja. Jun Group iza sebe ima dokazano besprekoran biznis, imamo jedinstvenu i poslovnim argumentima odbranjivu ponudu koja će nam pomoći da osvojimo veliki deo tog tržišta. Naša sposobnost da se povežemo sa milionima potrošača kroz mobilne aplikacije je jedinstvena, dok je lista naših poslovnih dostignuća poduža.

Koje ste prekretnice u poslovanju planirali da ostvarite u narednih šest meseci?

Doživeli smo rast od 90 odsto(!) na godišnjem nivou tokom poslednje dve godine, i očekujemo da se on nastavi. Prošle godine smo pojačani za još 25 zaposlenih, a na putu smo da postignemo isti tempo rasta našeg tima i ove godine.

05

Koji biste savet dali njujorškim kompanijama kojima je preko potrebna sveža injekcija razvojnog kapitala?

Fokusirajte se na svoje klijente; izrađujte neverovatne, svima poželjne proizvode – i pratite svoju strast. Uspeh dolazi iz napornog rada i sposobnosti da se prilagođavate na ispravan način. Odolevajte iskušenju da jurite trendove i govorite ono što mislite da drugi žele da čuju. Samo izgradite nešto zaista značajno i kvalitetno – i sve ostalo će već uslediti.

Vidite li u kom pravcu će se vaša kompanija kretati u bliskoj budućnosti?

Najbolji deo ovog novog partnerstva je to što ne menjamo našu poslovnu filozofiju: ostaćemo fokusirani na naše dosadašnje klijente, zadržavajući proizvod i uslugu koje za njih imaju opipljivu vrednost. Iz tih razloga, očekujemo da u narednim godinama zaigramo veliku ulogu u mobilnom video-oglašavanju.

Koje je vaše omiljeno mesto u Njujorku na kojem popijete piće po lepoj letnjoj noći?

Za posebne prilike, ništa nije bolje od Salona de Ning na terasi hotela Peninsula.

Za kraj intervjua koji se pre par dana pojavio na biznis-sajtu AlleyWatch, Rajhgut kaže:

“Ono što su glavne odlike Jun Group kao brenda jesu iskrenost i poštenje u advertajzingu. Naša platforma za mobilno oglašavanje pridobija milione ljudi koji ih gledaju putem svojih uređaja na način koji je potpuno bezbedan, vidljiv i transparentan. Naša tehnologija radi u mobilnim aplikacijama, koje čine više od 87% današnje upotrebe pametnih telefona. Mi koristimo podatke iz prve ruke koje sami prikupimo (first-party data), kako bismo što preciznije targetovali samo prave grupe potrošača. Uzastopna i vezana telemetrija uz pravilno targetovanje na osnovu validnih informacija, u kombinaciji sa sigurnošću našeg otvorenog, poštenog sistema funkcionisanja, učinili su da se JG izdvoji od ostalih.”