Nauka – rizik, tajna i misterija, a ne udoban biznis


Superkompjuter AlphaGo Zero pokazuje kako biznisi gube bitku s inovacijama. Da li je najbolje što čovek može da uradi s veštačkom inteligencijom igranje igara kao što su šah i go, ili je to dalji napredak kroz ključne naučne proboje, pita se Tim Harford u autorskom članku za Fajnenšel tajms.

Teško je ne biti impresioniran – uz to možda i pomalo uznemiren – napretkom. Superračunar “Duboko plavetnilo“ (Deep Blue) kompanije IBM je pre 20 godina (1997) pobedio je tada najvećeg svetskog šahistu, Garija Kasparova. Taj je računar bio astronomski skup hardver, brižno opsluživan i podučavan od strane ljudi.

Kompjuteru je bilo daleko teže da ovlada igrom Go, koja je mnogostruko komplikovanija od šaha. Ipak, kada se program AlphaGo uz fanfare pojavio 2016. godine, nakon nekoliko meseci obuke je lagano potukao najbolje svetske igrače.

Pretprošle nedelje je DeepMind, istraživačka firma za razvoj veštačke inteligencije objavila da je napravila superiornog AI igrača pod imenom AlphaGo Zero. Ovaj unapređeni model je brži, koristi manje hardvera, a „patosirao“ je svog prethodnika AlphaGo u 100 duela, ne dajući mu priliku ni za jednu pobedu. Uz sve to,  AlphaGo Zero je potpuno „samouk“ i uči bez ikakve ljudske asistencije: On je, štaviše, postigao ovakav nesvakidašnji rezultat nakon samo 72 sata prakse.

Neverovatan napredak kompanije AlphaGo Zero doprineo je već prisutnoj grozničavoj uznemirenosti što roboti preuzimaju ljudske poslove, izazivajući masovnu nezaposlenost. Pa ipak, ta anksioznost teško da se uklapa s visokim stopama zaposlenosti i razočaravajućim rastom produktivnosti koju vidimo u Sjedinjenim Državama, a posebno u Britaniji. Postoji veliki broj (ljudskih) poslova i profesija, ali, očigledno, ne i puno inovacija.

Za ovaj paradoks postoje različita moguća objašnjenja, ali najjednostavnije je ovo: AlphaGo Zero je izuzetak. Produktivnost i tehnološki napredak su slabi, jer istraživanje koje stoji iza napretka veštačke inteligencije zapretene u mašinu AlphaGo Zero nije tipičan način na koji pokušavamo da proizvedemo nove ideje.

Gledište Garija Kasparova u vezi veštačke inteligencije upregnute u igranje ljudskih igara je fascinantno. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Deep Thinking“, on citira pokojnog kompjuterskog naučnika Alana Perlisa: “Optimizacija ometa evoluciju”. U slučaju kompjuterskog šaha, Perlisova maksima dobro opisuje istraživače koji su izabrali pragmatične „kratke rezove“ zarad brzog rezultata. Ipak, jedno dublje, rizičnije istraživanje biva danas zanemareno. IBM-ov prioritet sa Deep Blue mašinom nije bilo sticanje novih saznanja u oblasti AI, već pobeda – a pobeda je, u naučnom smislu, bila ćorskokak.

A ovoga bi se trebalo sramiti. Pioniri računarstva, Alan Tjuring i Klod Šenon (Claude Shannon) verovali su da bi šah mogao predstavljati plodno polje za istraživanje i razvoj veštačke inteligencije u nekim daleko značajnijim oblastima. Ta nada je bila brzo skrajnuta brutalnim pristupom, od kojeg se malo šta naučilo izuzev saznanja da ova mašina dobro igra šah..

Lako je shvatiti zašto bi jedna komercijalna kompanija imala jedva neko zrno interesovanja za tehnike ranog prepoznavanja obrasca, koje su pročišćene, prerađene i „oplemenjene“ u računaru AlphaGo. Gari Kasparov opisuje pokušaj njihovog korišćenja u šahu; posmatrajući kako bi velemajstori odmah osvajali igre u kojima su žrtvovali svoje najjače adute, figuru kraljice, mašina je, shodno njihovom „paternu“ tj obrascu (pogrešno) zaključila da bi morala žrtvovati svoju kraljicu u svakoj prilici.

Pa ipak, na kraju, ove tehnike prepoznavanja obrazaca su se pokazale daleko snažnijim i generalno primenjivim za razliku od metoda koje koriste najbolji šahovski kompjuteri; stoga, pitanje glasi: želimo li da promenimo naš svet ili da samo osvojimo šahovsku igru?

Nije ovo samo opominjuća priča koja se tiče šaha. Korporacije su „protegle“ pipke svojih ambicija i na mnoga druga mesta. Korporativne istraživačke laboratorije nekada su finansirale fundamentalna istraživanja od najvećeg značaja. Leo Esaki, koji je radio u korporacijama Sony i IBM dobitnik je Nobelove nagrade za fiziku, kao i Džek Kilbi iz kompanije Texas Instruments. Irving Lengmjuir (Irving Langmuir) iz Dženeral Elektrika dobitnik je Nobelove nagrade iz oblasti hemije. Laboratorije kompanije Bel (Bell Labs) iznedrile su toliki broj nobelovaca – zajedno sa samim Šenonom. Davno su prohujala vremena kada se kompanije nisu plašile ulaganja u fundamentalne nauke.

To se, vremenom, promenilo, kako pokazuje istraživački rad troje ekonomista – Ašiša Arore, Šeron Belenzon i Andrea Pataconija (Ashish Arora, Sharon Belenzon, Andrea Patacconi). Kompanije još uvek ulažu u inovacije, ali se fokus stavlja na praktične primene a ne na osnovne nauke, dok se rezultati istraživanja često prenose na manje poslovne jedinice, čija se intelektualna svojina može lako kupiti i prodati.

Korporativni istraživači proizvode više patenata, ali ih je teže uočiti na stranicama naučnih časopisa. Kako kaže profesor Arora, istraživanje i razvoj postali su “manje I, više R” (manje istraživanje a više razvoj „Less Research, more Development“). Istraživanje AlphaGo-a, kaže on, predstavlja izuzetak od ovog pravila. A ovo je izuzetno bitno, jer i najosnovnije istraživanje na kraju završi kao komercijalno korisno. Volimo zlatna jaja, ali možda izgladnjujemo zlatnu koku.

Sve ovo ne mora biti katastrofalno ako bi druga istraživačka tela, kao što su univerziteti, popunjavali ovaj jaz između komercijale i ključnih istraživačkih proboja. Ipak, to nije nešto što bi trebalo uzeti zdravo za gotovo. Kao što je dokumentovao ekonomista Bendžamin Džouns (Benjamin Jones), teže je, naravno – pronaći/iznedriti nove ideje. Jedan od znakova ovoga se ogleda u složenosti sastava istraživačkih timova, koji su nikad veći i sačinjeni od enormnog broja sve uže specijalizovanih istraživača… koji su, uzgred, i sve skuplji…

Možda bi bilo naivno kada bismo naprosto podsticali kompanije da potroše više na fundamentalna istraživanja – ali neko mora da ih motiviše i na to podseća. Jedan interesantan pristup je kada bi sama država finansirala nagrade za inovacije koje bi išle u ruke istinski progresivnim rešenjima koje prave značajne naučne skokove i menjaju anticipaciju. Takve nagrade mobilišu javne fondove i javne ciljeve sve dok koriste agilnost i raznolikost pristupa privatnog sektora. Takve nagrade, međutim, funkcionišu samo u određenim situacijama.

Profesionalni sport je popularizovao praksu “marginalnih dobitaka”: brza optimizacija, u potrazi za probojem – tamo gde je sadašnja istraživačka granica „najtanja“. Ispostavilo se da su korporativna istraživanja imala isti obrt pre više decenija. Nema ničeg pogrešnog u marginalnim poboljšanjima i sitnim pomacima, ali se ne sme dozvoliti da ona istiskuju špekulativno istraživanje, koje je u samoj srži svakog istraživanja. Nauka, ona fundamentalna,  ima dublju i zbrkaniju praksu od sporta. Stoga moramo nastaviti da joj posvećujemo vreme, prostor i novac, kako bismo učinili da naučni skokovi budu veći – rizičniji.

Fajnenšel Tajms

Protiv univerzalnog prihoda


Ideja o bezuslovnoj isplati univerzalnog osnovnog dohotka sve je popularnija među ekonomistima, menadžerima, aktivistima i preduzetnicima kao alternativa tradicionalnim socijalnim politikama. Umesto pružanja socijalne pomoći u vanrednim situacijama, nezaposlenima i starima, nemačka država bi svim odraslim ljudima isplaćivala isti paušalni iznos – približno 1.000-1.200 evra mesečno. Tako bi se ukinule postojeće mere socijalne zaštite, kao što je program Hartz IV (nemački program pomoći nezaposlenima), a verovatno više ne bi bilo ni starosnih penzija i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

Univerzalni osnovni dohodak svakome pruža priliku da odluči da li želi da se zaposli, da volontira – ili da ne radi ništa. Političari bi se tako rešili brige o stopama nezaposlenosti. Kompanije bi dobile elegantan način da opravdaju otpuštanja. Radna mesta koja nestaju pod pritiskom tehnoloških promena ili globalizacije više ne bi bila problem, jer su otpušteni radnici finansijski zbrinuti i mogu da se posvete brizi o deci ili nekom hobiju.

Ipak, univerzalni osnovni dohodak je ćorsokak. Najčešće korišćeni protivargument je, naravno, problem finansiranja. Troškovi nisu kvantifikovani, ali nema sumnje da će biti visoki. Još nije izvesno kako bi trebalo oporezovati ukupne dohotke i bogatstva da bi se obezbedila potrebna sredstva. Radikalna transformacija sistema socijalne zaštite uvođenjem univerzalnog osnovnog dohotka bila bi finansijski rizik bez presedana.

Ali finansijski aspekt tog pitanja čak i nije najvažniji argument protiv osnovnog dohotka. To je zavodljiv i sladak otrov koji ljudima na marginama društva donosi korist na račun srednje klase. Univerzalni osnovni dohodak ukida pritisak i smanjuje motivaciju za aktivno traženje posla među siromašnima i dugotrajno nezaposlenima. Bogate to verovatno neće koštati više nego stari sistem, a sigurno će im pomoći da umire socijalnu savest. U tom slučaju, dalji rast socijalne nejednakosti više ne bi bio skandalozan, jer bi svako imao osnovni prihod, makar i na granici siromaštva. Upravo tu se kristalizuju tri ključna argumenta protiv bezuslovnog osnovnog dohotka.

Prvo, osnovni dohodak produbljuje podele u društvu i smanjuje društvenu mobilnost. Oni koji zahvaljujući poreklu i statusu imaju izgleda da dođu do dobrih poslova i visokih prihoda sačuvali bi stečenu radnu etiku i nastavili da se zalažu u školi i na poslu. To je dobro. Međutim, za mlade ljude iz onih segmenata društva koji su već prikraćeni u oblasti obrazovanja – za one koji dolaze iz radničkih i migrantskih porodica – život bi bio teži. Slatki otrov osnovnog dohotka će ih pratiti na svakom koraku kroz školu i obuku za rad. Kad ih pitaju šta bi želela da rade, deca iz delova Berlina u kojima živi veliki broj radničkih i migrantskih porodica, kao što je Nojkeln, odgovaraju da planiraju da žive od socijalne pomoći. U budućnosti će odgovarati: „Živeću od osnovnog dohotka“. Sa rastom osnovnog dohotka uvećavaće se i njihov broj. Već uzdrmana motivacija te grupe da investira u sebe i poboljša svoj život radom naći će se pred novim iskušenjima. A ostatak društva će mnogo manje brinuti zbog takvih trendova nego danas, jer su svi ljudi zbrinuti.

Drugo, konceptu bezuslovnog osnovnog dohotka nedostaje socijalni legitimitet. Trenutno nije moguće zamisliti model koji svim delovima društva donosi jednaku korist. Zato bi osnovni dohodak najverovatnije podrazumevao redistribuciju iz centra društva ka nezaposlenima ili samo delimično zaposlenima. Obuhvatan sistem socijalne zaštite koji nadilazi zadatak suzbijanja siromaštva legitimizuje se prihvaćenim konceptima socijalne pravde. Kako bi drugačije bilo? Norme socijalne pravde uključuju i ideju da svi treba da dobiju jednaku šansu za uspeh na tržištu rada. Tako se, na primer, opravdava ulaganje države u obrazovanje ili oporezivanje nasledstva. Ili socijalna zaštita koja doprinose za nezaposlene ili penzijsko osiguranje vezuje za socijalne transfere.

Ideja o bezuslovnom osnovnom dohotku se oslanja na pravo građana na ostvarivanje dohotka, ali ne daje odgovor na pitanje zašto bi ga trebalo isplaćivati i onima kojima nije potreban. Koncept osnovnog dohotka je zapravo suprotan ideji o solidarnosti sa ugroženim članovima društva. Srednja klasa, koja će finansirati univerzalni osnovni dohodak, ali od njega neće imati materijalne koristi, takvu „bezuslovnu“ redistribuciju verovatno neće prepoznati kao socijalnu pravdu. Zato su programi redistribucije nepopularni kod glasača, čak i onih koji bi od toga imali koristi. Zato su švajcarski građani na prošlogodišnjem referendumu velikom većinom odbacili predlog za uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka.

Treće, bezuslovni osnovni dohodak se kosi sa potrebama društva u uslovima povećane imigracije. Velikom broju stranih radnika i drugih useljenika potrebno je više, a ne manje mehanizama koji doprinose integraciji u društvo. Iskustvo svakodnevnog života je veoma važno: ljudi na poslu sreću druge ljude, tako se upoznaju i uče da poštuju jedni druge, tako uče i jezik. Imajući to u vidu, bila bi velika greška dati ljudima dobar povod da odustanu od rada, sticanja znanja i da ostanu u svoja četiri zida. U svakom slučaju, potrebna nam je rasprava o dobrom društvu koja se neće ograničavati samo na problem zaposlenosti. Potrebno je mnogo truda da bi se društvo poboljšalo merama koje se neće ostvarivati samo preko tržišta rada. Ta ideja još uvek nije šire prihvaćena. Ali bezuslovni osnovni dohodak sigurno nije pravi put za njeno ostvarenje.

 

Anke Hassel, Süddeutsche Zeitung

Social Europe, 01.03.2017.

Peščanik.net, 05.03.2017.

Ekonomisti i ekonomija


Budimo iskreni: niko ne zna šta se danas dešava u svetskoj ekonomiji. Oporavak od kolapsa 2008. je neočekivano spor. Da li smo na putu ka punom zdravlju ili smo okovani “sekularnom stagnacijom”? Da li globalizacija dolazi ili odlazi? Za portal Project Syndicate piše ugledni ekonomista Robert Skidelsky.

01

Kreatori javnih politika ne znaju šta da rade. Pritisnuli su uobičajene (i neuobičajene) poluge i ništa se ne dešava. Kvantitativno popuštanje je trebalo da donese inflaciju “natrag do cilja.” Nije. Fiskalna kontrakcija je trebalo da povrati poverenje. To se nije desilo. Početkom decembra 2016., Mark Karni, guverner Banke Engleske, održao je govor pod nazivom “Spektar monetarizma”. Naravno, monetarizam je trebalo da nas spase od spektra kejnzijanizma!

04Praktično bez upotrebljivih makroekonomskih alata, standardna pozicija su “strukturne reforme.” Ali nema dogovora oko toga šta ona podrazumeva. U međuvremenu, pomahnitali lideri komešaju nezadovoljne birače. Ekonomije su se, čini se, izmigoljile iz ruku onih koji bi trebalo da njima upravljaju, a politika je postala jedino važna vruća tema.

Pre 2008. godine, eksperti su mislili da su imali stvari pod kontrolom. Da, bio je tu mehur na tržištu nekretninama, ali to nije bilo gore od, kako je izjavila aktuelna predsednica FED Dženet Jelen 2005. godine, od “duboke rupe na putu.”

Dakle, zašto su propustili oluju? Ovo je upravo pitanje koje je kraljica Elizabeta od Engleske postavila grupi ekonomista u 2008. Većina njih je kršila prste. To je “neuspeh kolektivne mašte mnogih sjajnih ljudi”, objasnili su.

03Ali, neki ekonomisti su podržali izdvojenu – i mnogo težu – presudu, onu koja je usmerena na neuspeh ekonomskog obrazovanja. Većina studenata ekonomije nisu u obavezi da studiraju psihologiju, filozofiju, istoriju, ili politiku. Oni su nahranjeni ekonomskim modelima zasnovanim na nerealnim pretpostavkama, dok je njihova kompetentnost testirana pri rešavanju matematičkih jednačina. Oni nikada ne dobijaju mentalne alate koji bi im pomogli da shvate celovitu sliku.

Ovo nas vraća Džonu Stjuartu Milu, velikom ekonomisti i filozofu devetnaestog veka, koji je smatrao da niko ne može biti dobar ekonomista ako su on ili ona samo ekonomisti. Zaista, većina akademskih disciplina postalo je visoko specijalizovano od Milovih vremena do danas; i, od raspada teologije, nijedno  polje proučavanja nema za cilj da razume stanje ljudskih bića u celini. Ali, nijedna grana ljudskog istraživanja nije sebe odsekla od celine – i iz drugih društvenih nauka – više od ekonomije.

05Ovo nije zbog predmeta. Naprotiv, posao zarađivanja još uvek popunjava veći deo naših života i misli. Ekonomija – kako radi tržište, zašto povremeno kolabira, kako da pravilno procenimo troškove projekta – treba da budu od interesa za većinu ljudi. U stvari, ekonomija kao polje odbija sve izuzev poznavalaca tih doteranih ekonomskih modela.

To nije zato što ekonomija pohvaljuje logički argument, koji je suštinska provera pogrešnog rezonovanja. Pravi problem je u tome što je odsečena od zajedničkog razumevanja kako stvari funkcionišu, ili treba da rade. Ekonomisti tvrde da čine preciznim ono što je nejasno, i da su uvereni da je ekonomija superiorna u odnosu na sve ostale discipline, jer joj objektivnost novca omogućava da tačno – a ne otprilike – izmeri istorijske snage.

09Nije iznenađujuće, da je omiljena slika ekonomista o ekonomiji, ona o mašini. Poznati američki ekonomista Irving Fišer je zapravo izgradio složenu hidrauličnu mašinu sa pumpama i polugama, što mu je omogućilo da pokaže vizuelno kako cene postižu ravnotežu na tržištu kao odgovor na promene u ponudi i potražnji.

Ukoliko smatrate da su ekonomije kao mašine, vrlo je verovatno da ćete ekonomske probleme videti kao suštinski matematičke probleme. Efikasno stanje u privredi, opšta ravnoteža, je rešenje za sistem jednačina. Odstupanja od ravnoteže su “tenzije”, tek “neravnine na putu”; ako bismo ih iščistili iz uzorka, rezultati su unapred određeni i optimalni. Nažalost, tenzije koje ometaju nesmetanom radu mašine su – ljudska bića. Razumljivo je zašto su ekonomisti obučeni na ovaj način zavedeni od strane finansijskih modela koji impliciraju da banke praktično eliminišu rizik.

06Dobri ekonomisti su uvek shvatali da ova metoda ima ozbiljna ograničenja. Oni koriste svoju disciplinu kao neku vrstu mentalne higijene koja ih štiti od najvećih grešaka u razmišljanju. John Mainard Keynes upozorio je svoje učenike da ne pokušavaju da “preciziraju sve predaleko.” Ne postoji formalni model u njegovoj velikoj knjizi Opšta teorija zaposlenosti, kamate, i novca. On je odlučio da prepusti matematičke formalizacije drugima, jer je želeo da njegovi čitaoci (kolege ekonomisti, ne šira javnost) uhvate “intuiciju” onoga što je govorio.

Jozef Šumpeter i Fridrih Hajek, dvojica najpoznatijih austrijskih ekonomista u prošlom veku, takođe su kritikovali pogled na ekonomiju-kao-mašinu. Šumpeter je tvrdio da se kapitalistička ekonomija razvija kroz neprestano uništavanje starih odnosa. Za Hajeka, magija na tržištu nije da melje sistem do opšte ravnoteže, već da koordinira različite planove bezbroj pojedinaca u svetu raspršenih znanja.

Ono što ujedinjuje velike ekonomiste, i mnoge druge njihove kolege jeste široko obrazovanje i pogledi na svet. To im daje pristup mnogim različitim načinima razumevanja ekonomije. Divovi ranijih generacija su, osim ekonomije, znali i puno drugih stvari. Kejnz je diplomirao matematiku, ali je bio duboko odan klasicima (i studirao je  ekonomiju manje od godinu dana pre nego što počneo da je predaje). Šumpeter je doktorirao iz oblasti prava; Hajek je bio stručnjak za pravo i političke nauke, a takođe je studirao filozofiju, psihologiju i anatomiju mozga.

11

Današnji profesionalni ekonomisti, s druge strane, nisu proučavali gotovo ništa osim ekonomije. Oni čak ne čitaju klasike iz sopstvene discipline. Ekonomska istorija dolazi, ako je uopšte ima, od setova podataka. Filozofija, koja bi mogla da ih uči o granicama ekonomske metode, je zatvorena knjiga. Matematika, zahtevna i zavodljiva, monopolisala je njihove mentalne horizonte. Ekonomisti su “fah-idioti” (idiots savants) našeg vremena.

Robert Skidelski

Project Syndicate

Javna potrošnja i monetarna politika


Evo šta ekonomista Vladimir Gligorov misli o Krugmanovim argumentima za povećanje javne potrošnje i za aktivniju monetarnu politiku, kojima se Nemačka protivi, više od većine, mada ne i svih, drugih zemalja u Evropskoj uniji.

Oko javne potrošnje, tu su tri stvari.

Jedna jesu ulaganja u infrastrukturu, nacionalno i unutar EU, gde nema preteranih neslaganja. Ulaganja u EU su deo Junkerovog plana ili Plana pet predsednika (a i Berlinskog procesa za Balkan, kojeg je inicirala Nemačka). Sprovođenje je problem. Oko ulaganja u Nemačkoj ili u nekoj drugoj zemlji, tu takođe nema mnogo sporova, mada to nije nešto što može u bilo kojoj zemlji da se odluči preko noći, dakle potrebno je vreme, politički dogovori i sve to. Uglavnom se smatra da bi nemačku infrastrukturu, kada je konkretno o njoj reč, trebalo obnoviti, što će reći da su tu potrebna velika ulaganja.

Druga je stvar povećanje tekuće potrošnje, recimo putem povećanja izdataka za nezaposlene ili za plate. To je politički problem, ali je i problem konkurentnosti. Nemačka je izvozna privreda, a zemlje kao Francuska ne mogu da dozvole da izgube konkurentnost prema Nemačkoj. Tako da se ti predlozi svode na to da Nemačka, koja ima veliki suficit u spoljnoj trgovini, poveća plate i druge izdatke i tako poveća domaću potrošnju i uvoz, što bi pomoglo drugim zemljama u EU, koje imaju deficite, da povećaju izvoz. Do toga, do rasta plata i drugih naknada, će svakako i doći, postepeno, ali nemačke vlasti mogu da gledaju i da povećaju stanovništvo, dodatnom imigracijom, jer je tamo demografski rast negativan, što će uticati na to da se plate povećavaju sporije, mada bi ukupna potrošnja trebalo da se poveća. No, iz ovoga što sam napisao o imigraciji, jasno je da sve to nisu naročito jednostavne političke, pa sada i socijalne, odluke.

Treća je da država dodatno zapošljava, gde ima predloga da to bude putem neke vrste industrijske politike, pri čemu je teško videti šta bi to tačno bilo, jer je prošlo vreme kada su države ulagale u državna industrijska preduzeća. U Nemačkoj je, uz to, stopa nezaposlenosti niska, tako da se može govoriti o punoj zaposlenosti, pa nije jasno koju bi dodatnu zaposlenost javna ulaganja trebalo da povećaju?

Tu je problem (od Džona Mejnarda Kejnza do Krugmana) ovaj: ako se vidi da privatni sektor ne ulaže, a nezaposlenost je nedobrovoljna, znači ljudi traže posao, ali ga poslodavci ne nude, država bi mogla, a Kejnz i Pol Krugman smatraju i da bi trebalo, da ih zaposli. U Nemačkoj nema previše takvih nezaposlenih, ako ih uopšte ima, tako da bi to bila preporuka za druge zemlje Evropske unije, gde se zaista i razmatraju ti programi ulaganja u infrastrukturu, pa i drugi koji bi trebalo da podstaknu preduzetništvo u industriji i u izvoznim uslugama, ali to ide sporo jer mnoge zemlje članice nemaju potrebni fiskalni prostor za subvencije ili za poreske olakšice, dok EU nema mogućnosti da oporezuje za te namene, a krediti koje bi trebalo da uzima, i koje i uzima kako bi pozajmila novac Grčkoj na primer, na kraju, ali koji se planira već sada, moraju da se pokriju iz poreza. Što je politički problem – jer Brisel ne odlučuje, već odlučuju zemlje članice – da se utvrdi ko bi šta platio i koliko? U Nemačkoj, recimo, postoji sistem fiskalnog federalizma, uostalom kao i u Americi, gde federacija i pokrajine (države u SAD) dele troškove javnih ulaganja. EU kao celina nema takav sistem, izuzev sredstava u budžetu koja su namenjena manje razvijenim državama i regionima.

Tako da je Krugmanov problem ovaj: Kako bi Nemačka većom javnom potrošnjom mogla da utiče na povećanje zaposlenosti, recimo u Grčkoj ili Španiji? Odgovor je: tako što bi podstakla potrošnju i ulaganja kod kuće, čime bi se povećao uvoz neposredno, a i posredno preko brže inflacije u Nemačkoj. Alternativa je da se do istog takvog prilagođavanja dođe padom plata i cena u recimo Španiji ili Grčkoj, što bi povećalo njihov izvoz u Nemačku, a možda bi je to podstaklo i da ulaže, u recimo infrastrukturu iz razloga konkurentnosti i povećanja zaposlenosti (kako bi posao našli oni koje bi ugrozio povećani uvoz). Ovde, naravno, postoji asimetrija: nemačka politika bi trebalo da bude solidarna sa zemljama kao što su Španija i Grčka, dok bi prilagođavanje ovih drugih kroz deflaciju (smanjenje zaposlenosti i plata) bilo u njihovom interesu (gde je potrebno da ovaj “njihov” ili “sopstveni” interes javnosti nađe politički izraz u tim zemljama, što kao što se vidi nije baš jednostavno). Tako da odricanje izgleda politički, a mnogima i etički, opravdanije od solidarnosti. Fiskalna unija, naravno, taj problem rešava – kroz evropski porez i socijalna davanja – ali do toga je potrebno doći.

Super Mario

Što se monetarne politike tiče, ona je bila veoma uspešna u tom smislu da je očuvan evro. Oko 2012, kamatne stope na evro obveznice država članica monetarne unije su počele veoma da se razlikuju, do desetak procentnih poena (između recimo prinosa na nemačke državne obveznice i španske i grčke, koje su sve u evrima naravno), što je zapravo bila spekulacija o tome kako će izgledati kursevi novih valuta kada se raspadne evro. To je Mario Draghi uspeo da onemogući. Takođe, uspeo je da devalvira evro u odnosu na dolar, delimično kroz takozvano kvantitativno olakšanje, što je značajno podržalo evropski izvozni sektor. Konačno, učinio je javne dugove država članica održivim (čak i Grčke, ako tamo konačno privreda počne da se oporavlja), jer su kamatne stope na nuli, kada nisu negativne, a i ostaće takve bar još nekoliko godina.

Nije, pak, došlo do podsticanja ulaganja monetarnom politikom. Osim u berzanske papire. I tu je ključni problem. Naime, Mario Dragi kupuje razne vrste obveznica, time utiče na rast njihove cene i na pad prinosa, i to održava solventnost i likvidnost korporativnog i finansijskog sektora, ali ne podstiče ulaganje u dodatne proizvodne kapacitete, osim možda u inostranstvu, jer EU ima suficit u razmeni sa svetom. Jedan razlog je to što još uvek postoje ozbiljni problemi u bankarskom sektoru, gde je potrebno da se poveća kapital i da se uklone preostala nenaplativa potraživanja, a drugi razlog je to što se privatna potrošnja sporo oporavlja, zbog povećanog broja nezaposlenih i zbog stagnantnih, a u mnogim zemljama, i realno manjih plata i drugih naknada. Što se vidi u veoma sporoj inflaciji. To je taj problem prilagođavanja kroz deflaciju.

Šta tu još može monetarna politika? Da ubedi preduzetnike i potrošače da će inflacija da se ubrza (da, kako bi rekao Krugman, ubedi sve da je “posvećena iracionalnosti”), pa da prvi vide izglede da povećaju dobit i ulažu u povećanje proizvodnje, a drugi bi trebalo da danas troše više jer će sutra sve biti skuplje. U tome je Dragi bio neuspešan, uostalom kao i FED (američka centralna banka) i centralna banka Japana (mada ne iz istih razloga). Da bi se to postiglo, potrebno je bukvalno štampanje para, ono što se zove helikopterskim novcem, što znači da se novac naprosto stavi ljudima u džepove, pa da oni krenu da ih troše (recimo zato što će to biti više nego jasna potvrda da je centralna banka postala “iracionalna”).

01

To je, međutim, isto što i fiskalna politika, zbog čega Dragi to ne može da uradi. Ne može ni Brisel, jer budžet EU nema mogućnost deficitarnog finansiranja, već to mogu samo države članice, a među njima one koje nemaju budžetske probleme, što će reći ponovo Nemačka. Koja ne vidi potrebu za tim jer nema problem nezaposlenosti i ne bi ubrzanjem inflacije u samoj Nemačkoj da podstakne uvoz i obeshrabri izvoz.

Pa se vraćamo na ono što sam napisao o podsticajnoj fiskalnoj politici. Gde bi posao helikopterskog novca obavilo smanjenje poreza (naprosto ministarstvo finansija pošalje svima ček sa nadom da će novac biti potrošen), ali to mnoge zemlje ne mogu da urade iz političkih, ali i budžetskih razloga, jer bi se time povećali fiskalni deficiti. Centralna banka nema taj neposredan problem, usled čega je štampanje para, u vidu helikopterskog novca, bolji metod, ali to, najpre, nije moguće po statutima većine banaka, a drugo nije politički izvodljivo ako nije jasno ko tačno snosi troškove? Što je političko pitanje koje je neizbežno, čak i ako ta operacija nikoga ništa ne košta. U Evropskoj uniji bi bilo prelivanja, što je dodatni politički problem. A zajedničke kese za tu svrhu nema.

Naravno, ništa ne stoji i nevidljiva ruka ne miruje, tako da će sa vremenom taj proces postepenog rasta plata i cena u Nemačkoj i sličnim zemljama, uz pad realnih plata u deficitarnim zemljama, dovesti do oporavka, gde će biti veoma vazno to što je Dragi uspeo da sačuva evro i sa njim zajedničko tržište. A biće i dodatnih javnih ulaganja, ali ništa od toga ne preko noći.

Benevolentni diktator i demokratija

Problem koji imaju Krugman i drugi ekonomisti, koji kažu da je potrebno da država više troši, zaduživanjem jer su kamate niske, jeste u tome što ne mogu da objasne zašto za to nema podrške ni u zemlji sa centralnom vlašću i budžetom kao što su SAD, a pogotovo je to složeno u EU, gde centralne vlade i budžetske politike i nema. Zapravo, u SAD federalne vlasti mogu da troše deficitarno, što i čine, ali su te mogućnosti u državama (članicama federacije) ograničene, i zapravo formalno nepostojeće (osim kroz zaduživanje za kapitalna ulaganja). Tako da u SAD države ograničavaju federaciju, dok su u EU, a zapravo u  evropskoj Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), države ograničene nedostatkom fiskalne zajednice.

Problem je, delimično, u pristupu. Uzmimo da postoji benevolentni diktator; njemu bi bilo jasno da javna potrošnja i ulaganja mogu i treba da nadoknade privatnu potrošnju i ulaganja kada su one nedovoljne da bi se postigla puna zaposlenost. Otuda pitanje: zašto ne može demokratija ono što bi mogao benevolentni diktator? Pa onda slede objašnjenja, jedno manje razumljivo od drugog. No, benevolentni diktator to ne može, upravo zbog toga što mu nedostaje demokratska legitimnost. Krugman je u pravu da je javni dug ono što “mi dugujemo sebi”, ali u federacijama i unijama tih “nas” nema, a nema “nas” ni u centralizovanim državama mimo legitimnosti koju obezbeđuje demokratski proces. Čak i centralna banka to nije, jer demokratski “mi” nismo spremni da joj predamo upravljanje javnim finansijama. Zato su one samostalne, što će reći odvojene od budžeta, kako bi mu bile nedostupne.

Rezervni novac

Krugmanu je sve to jasno, usled čega on smatra da je bolje kada evra ne bi ni bilo, pa bi zemlje kao Španija i Grčka devalvirale i ne bi morale da se prilagođavaju kroz deflaciju. Izvoz bi se povećao ili bi se bar uvoz smanjio, pa bi se povećala domaća potrošnja, i opet bi negativni efekti na zaposlenost i privrednu aktivnost bili manji i privremeni. Problem je u tome što je za uspešnu devalvaciju potrebno da novac zemlje bude njen rezervni novac, što će reći da se ne štedi, računa, primaju plate i druge naknade, i pozajmljuje u stranom novcu. No, u mnogim zemljama, recimo u Srbiji, ali recimo i u Hrvatskoj, a i u Grčkoj u vreme drahme, štedi se u stranom novcu, a i plate su u velikoj meri indeksirane na evro (ili ranije nemačku marku ili dolar), upravo da bi se prihodi i potrošnja osigurali od neočekivane devalvacije. Tako da, ako se svejedno devalvira često, kao u slučaju Srbije, to dovodi do rasta stranog duga, jer čak i državi je jeftinije da se zadužuje u stranom novcu, i onda, kao što je sada slučaj, devalvacija rizikuje ne samo bankrotstvo privatnog sektora, već i države. Tako da, opet, kada bi postojao benevolentni diktator sa potrebnim ovlašćenjima da obezbedi da ljudi imaju poverenje u sopstveni novac, iako ih to poverenje košta svaki put kada kurs devalvira, prilagođavanje na gubitak konkurentnosti i na privredne krize kod kojih je to problem bi bilo preporučljivo. No, to obično zahteva različite mere represije, koje su opet skupe politički i u novcu. Neke zemlje su uspešne u režimima takozvanog inflatornog targetiranja sa fleksibilnim kursem, ali njima devalvacije nisu ni potrebne. Ali mnoge od zemalja koje su upravo htele da se oslobode tih troškova povremenih devalvacija i stoga su prešle na evro nemaju ni monetarne niti fiskalne, a to će reći ni privredne niti političke uslove, potrebne za povratak na sopstveni novac. A uz to su i demokratije, pa moraju da vode računa o tome ko plaća koji fiskalni trošak.

Peščanik.net, 07.05.2016.

80 godina kasnije: Kejnzova opšta teorija


Godine 1935, Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keines) napisao je Džordžu Bernardu Šou (George Bernard Shaw): “Verujem da pišem knjigu o ekonomskoj teoriji koji će u velikoj meri revolucionisati – ne, pretpostavljam, odjednom, već tokom narednih deset godina – način na koji svet misli o svojim ekonomskim problemima.“ I zaista, Kejnzov magnum opus, Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca, objavljena u februaru 1936, transformisala je ekonomiju i ekonomsku politiku. Osamdeset godina kasnije, zapitajmo se: da li se Kejnzova teorija još drži, pita se profesor političke ekonomije na univerzitetu Vorvik, lord Robert Skidelski.

01

Dva elementa Kejnzovog nasleđa čine se čvrstim. Prvo, Kejnz je izumeo makroekonomiju – teoriju ukupnog outputa kao celine. On je nazvao svoju teoriju “opštom” da bi je učinio različitom u odnosu na prekejnzijanske teorije, koje su podrazumevale uniforman nivo proizvodnje i pune zaposlenosti.

Pokazujući kako ekonomija može ostati zaglavljena u ekvilibrijumu sa “podzaposlenošću” (dakle ispod optimalne ravnoteže), Kejnz je osporio centralnu ideju ortodoksne ekonomije njegovog doba: da je tržište za sve robe, uključujući i rad, istovremeno uravnoteženo svojim cenama. Njegov izazov je podrazumevao novu dimenziju ekonomske politike: vlade kao aktivne činioce koje će možda morati da se okrenu stvaranju deficita da bi održale punu zaposlenost.

06Agregatne jednačine koje podupiru Kejnzovu “opštu teoriju” i dalje nastanjuju ekonomske udžbenike i oblikuju makroekonomske politike. Čak i oni koji insistiraju na tome da tržišne ekonomije gravitiraju ka punoj zaposlenosti su primorani da svoje argumente izlažu u okviru koji je stvorio Kejnz. Centralni bankari prilagođavaju kamatne stope da bi obezbedili ravnotežu između ukupne ponude i tražnje, jer je zahvaljujući Kejnzu poznato je da ta ravnoteža ne može doći automatski.

Kenzov drugi ključni doprinos je razumevanje da vlade mogu i treba da spreče depresije. Rasprostranjenost ovog gledišta može se videti u razlici između jakog političkog odgovora na krah 2008-2009 i pasivnih reakcija na Veliku depresiju 1929-1932. Kao što je nobelovac Robert Lukas (Robert Lucas), protivnik Kejnza, priznao 2008. godine: “Mislim da je svako u Kejnzijanskoj lisičijoj rupi.”

Ipak uz to treba reći i ovo, Kejnzova teoriju ekvilibrijuma sa “nedovoljnom zaposlenošću” više ne prihvata većina ekonomista i političara. Globalna finansijska kriza iz 2008. godine to potvrđuje. Kolaps je osporio ekstremnije verzije samoregulacije ekonomije, ali nije povratio ugled Kejnzovom pristupu.

12Sasvim je sigurno da su upravo kejnezijanske mere zaustavile propadanje globalne ekonomije. Međutim, te mere su, takođe, opteretile vlade velikim deficitima, koji sue ubrzo počeli da budu razumevani kao prepreka oporavku –  što je suprotno od onoga čemu je Kejnz podučavao. Uz i dalje visoku nezaposlenost vlade su se vratile na prekejnzijansku ortodoksiju, smanjujući potrošnju da bi smanjile svoje deficite – i podrivajući ekonomski oporavak koji je bio u toku.

Postoje tri glavna razloga za ovu regresiju. Prvi je uverenje da tržište preko cena uravnotežava ponudu i potražnju za radom u kapitalističkoj ekonomiji, koje nikada do kraja nije odbačeno. Dakle, većina ekonomista je razumela upornu nezaposlenost kao vanrednu okolnost koja se javlja samo kad stvari krenu po zlu, a ne normalno stanje tržišne ekonomije. Odbijanje Kejnzovog pojma radikalne nesigurnosti leži u srcu ovog povratka na prekejnzijanska razmišljanja.

Drugo, posleratne Kejnzove politike “upravljanja potražnjom“, koje se cene zbog posleratnog buma koji su izazvale, naletele su na probleme sa inflacijom u 1960-im. Svesni pogoršanja ishoda kompromisa između inflacije i nezaposlenosti, kejnzijanski političari su pokušali da održe bum kroz prihodne politike – odnosno da kontrolišu troškove plata sklapanjem nacionalnih sporazuma sa sindikatima.

15Prihodna politika je pokušana u mnogim zemljama od 1960-ih do kraja 1970-ih. U najboljem slučaju, bio je to povremeni uspeh, ali su se takve politike uvek kasnije pokazale nedovoljnima. Milton Fridman (Milton Friedman) dao je jedan razlog koji je korespondirao sa rastućim nezadovoljstvom zbog kontrole plata i cena, i ponovno vratio točak razumevanja ekonomije na pretkenzijansko stanje. Inflacija je, rekao je Fridman, rezultat pokušaja kejnzijanskih vlada da potisnu nadole nezaposlenost, ispod njene “prirodne” stope. Ključ za povratak na stabilne cene je napuštanje obaveze pune zaposlenosti, obesnaživanje sindikata, i deregulacija finansijskog sistema.

I tako je stara ortodoksna teorija ponovo rođena. Cilj pune zaposlenosti je zamenjen ciljanom inflacijom, a nezaposlenosti je ostavljeno da pronađe svoju “prirodnu” stopu, šta god to bilo. Sa ovom potpuno pogrešnom navigacionom opremom političari su svoj brod punom parom udarili o ledeni breg iz 2008. godine.

Poslednji razlog za to što je kejnzijanizam prestao da uživa svoju slavu je ideološko prestrojavanje nadesno, koje je počelo sa britanskom premijerkom Margaret Tačer (Margaret Thatcher) i američkim predsednikom Ronaldom Reganom (Ronald Reagan). Taj pomak usledio je manje zbog toga što je odbačena kejnzijanska politika već pre zbog rasta netrpeljivosti prema uvećanom državnom aparatu koji je nastao posle Drugog svetskog rata. Kejnzijanska fiskalna politika je uhvaćena u unakrsnoj vatri, sa mnogima na desnoj strani spektra koji su je osuđivali kao manifestaciju “preterane” vladine intervencije u ekonomiji.

11Dva poslednja razmišljanja ukazuju na obnovljenu, mada skromniju, ulogu kejnzijanske ekonomije. Još veći šok za pre-2008 ortodoksiju od samog kolapsa bilo je otkrovenje o korumpiranoj moći finansijskog sistema u meri u kojoj su vlade koje su došle na vlast posle finansijskog udara dozvolile da njihove politike budu uslovljene onim što su im govorili bankari. Kontrola finansijskih tržišta u interesu pune zaposlenosti i socijalne pravde leži nedvosmisleno u kejnzijanskoj tradiciji.

Drugo, za nove generacije studenata, Kejnzov značaj leži manje u njegovim specifičnim lekovima za nezaposlenost a pre svega u njegovoj kritici profesije (ekonomista) zbog modeliranja na  bazi nerealnih pretpostavki. Studenti ekonomije koje žele da pobegnu iz okoštalog sveta agenata optimizacije u jedan svet u kojem postoje ljudska bića, u njihovim istorijskim, kulturnim i institucionalnim kontekstima će otkriti da im je Kejnzovo shvatanje ekonomije inheretno prijemčivo. Zato očekujem da Kejnzovo prisustvo i njegovo nasleđe i 20 godina od sada – na stogodišnjicu Opšte teorije – bude živo i plodno, kao i daleko posle toga.

Robert Skidelsky

Svetska banka: nova strategija za podršku privrednom rastu Srbije i njenom pridruživanju EU


U Vašingtonu je Odbor izvršnih direktora Grupe Svetska banka odobrio program podrške Srbiji (CPF, eng. Country Partnership Framework) kojim se predlaže davanje zajma Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD) u iznosu do 1,6 milijardi dolara i finansiranje Međunarodne finansijske korporacije (International Finance Corporation, IFC) u iznosu do 600 miliona dolara.

01

U narednih pet godina (u periodu od 2015. do 2019. kalendarske godine, odnosno fiskalne 2016-2020. godine), ovim sredstvima Svetska banka želi da podrži razvoj konkurentne i inkluzivne privrede u Srbiji i, kroz to, pridruživanje zemlje Evropskoj uniji (EU).

Odbor izvršnih direktora pozdravio je konstantan napredak Srbije u sprovođenju strukturnih reformi koje doprinose makro-ekonomskoj održivosti i stvaraju tržišnu privredu koja je konkurentna. Uočili su da postoji jaka posvećenost Vlade Republike Srbije tim reformama, koje je odavno trebalo sprovesti.

Strategija izneta u CPF je u skladu sa proklamovanim dvostrukim ciljevima Svetske banke o smanjenju siromaštva i bolji život za što veći broj građana. CPF je nastao na osnovu zaključaka analize koju je Svetska banka uradila o Srbiji (takozvana Sistematska analiza o Srbiji, SCD, eng. Systematic Country Diagnostic), u kojoj je istaknuta važnost vraćanja Srbije na put privrednog rasta: od privrednog rasta u Srbiji su tradicionalno najveće koristi imali siromašni i osetljive grupe. Kako bi se vratila na put privrednog rasta, Srbija mora da stvara izvozno-orijentisanu privredu i da u isto vreme omogući siromašnim i nekvalifikovanim ljudima da lakše nalaze posao.

U okviru ovog CPF programa, Svetska banka, Međunarodna finansijska korporacija (IFC) i Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) će se angažovati na slojevitom programu koji treba da pomogne Srbiji u privlačenju investicija neophodnih kako bi se omogućio privredni rast i otvaranje novih radnih mesta.

02

“Srbija ima istorijsku priliku da ubrza reforme i svoj put ka prosperitetu i integraciji sa EU. Verujemo da će sadašnja posvećenost reformama pomoći vraćanju privrednog rasta, koji je ključ smanjenja siromaštva, jer od njega u Srbiji najveće koristi imaju siromašni. Osim stvaranja uslova za privredni rast, mi verujemo da posebnu pažnju treba posvetiti kreiranju šansi za zapošljavanje marginalizovanih grupa i nekvalifikovanih radnika, kako bi i oni od rasta mogli da imaju koristi,” kaže Toni Verheijen, direktor Kancelarije Svetske banke u Srbiji. “Nova strategija Svetske banke predstavlja sveobuhvatan paket finansijske i savetodavne podrške koji treba da pomogne da se ostvare ti ciljevi kao i da pripreme zemlju da postane konkurentna članica Evropske unije.”

CPF će se usredsrediti na dva široko postavljena prioriteta. U prvom, koji se odnosi na upravljanje privredom i ulogu države, Svetska banka posebno će podržati napore na unapređenju efikasnosti u upravljanju javnim finansijama, zatim na unapređenju mogućnosti državne administracije da sprovede reforme i pruža javne usluge, te na pronalaženju rešenja za više od 500 državnih i društvenih preduzeća i bolje poslovanje komunalnih i preduzeća za puteve.

“Stvaranje efikasnog javnog sektora koji pomaže privatne investicije i pruža dobre usluge i firmama i građanima jeste ključni uslov za privredni rast i bolji život građana u Srbiji,” kaže Toni Verheijen, direktor Kancelarije Svetske banke u Srbiji. “Verujemo da će naši napori da pomognemo vladi da radi manje i da troši manje, ali da ima bolje rezultate, otvoriti prostor i priliku za razvoj privatnog sektora kako bi on stvorio visoko vredne poslove koji su potrebni Srbiji.”

Drugi prioritet je rast privatnog sektora i uključenje što većeg broja ljudi u rad privrede. U okviru toga Grupa Svetske banke podržaće napore vlade da se popravi poslovna klima, da se napravi transparentan i efikasan sistem koji se odnosi na zemljište i nekretnine i da se izgrade kvalitetne infrastrukturne mreže. IFC i MIGA će podržati razvoj privatnog sektora. Konačno, napori da se u rast uključe siromašni i ugrožene grupe obuhvatiće rad na propisima vezanim za tržište rada, bolju pomoć onima koji traže posao i razvoj veština potrebnih za rad.

06

“IFC će i dalje biti aktivan u sektorima koji povećavaju zaposlenost, uključujući i finansijski sektor koji podržava mala i srednja preduzeća, proizvodnju dobara visoke dodate vrednosti, obnovljive izvore energije, kao i ulaganje privatnog sektora u infrastrukturu kroz investicije i javno-privatno partnerstvo,” kaže Tomas Lubek, regionalni šef IFC-a za zapadni Balkan. “IFC će nastaviti da pomaže napore da se unapredi poslovna klima i da se privuku direktne strane investicije u Srbiju, kao i rešavanje pitanja nenaplativih kredita u Srbiji.”

Svetska banka je već dugo angažovana u jačanju finansijskog sektora u Srbiji. Imajući u vidu koliko je pristup finansijama važan za privredni rast i razvoj, Grupa Svetska banka nastaviće da bude aktivna u ovom sektoru, kroz aktivnosti IBRD, IFC i MIGA u saradnji sa drugim partnerima.

“MIGA će nastaviti da podržava Srbiju, čija je privreda pogođena globalnom finansijskom krizom,” kaže Den Biler, sektorski menadžer MIGA-e. “Naša podrška finansijskom sektoru posebno može da doprinese produbljivanju tržišta kredita koji podržavaju mala i srednja preduzeća, podstičući tako privredni rast i otvaranje novih radnih mesta. Nadamo se da ćemo ubuduće biti u mogućnosti da podržavamo i druge investicije, kao što su one u infrastrukturu, kako bismo doprineli razvoju Srbije.”

S obzirom da visok rizik od prirodnih katastrofa utiče na privredni rast i da klimatske promene posebno pogađaju siromašne, pitanje odgovora na klimatske promene i rizik od prirodnih katastrofa jeste tema koja će se provlačiti kroz oba prioriteta.
Svetska banka trenutno u Srbiji finansira osam projekata ukupne vrednosti 1,2 milijarde dolara, dok IFC ima portfolio vredan 417 miliona dolara za 25 projekata, a MIGA trenutno podržava 7 projekata u vrednosti od 860 miliona dolara.

 

SEEbiz