Tag Archives: kompjuter

AI kao umetnik: Nemoguća misija

Kreativnost jeste i uvek će biti ljudska, tvrdi harvardski profesor filozofije Sean Dorrance Kelly.

Bio je ti 31. mart 1913. godine kada su u Velikoj sali koncertne kuće Muzikferajn u Beču izbili neredi, usred izvođenja orkestracije pesme Albana Berga. Lomio se i nameštaj. Policija je uhapsila organizatora koncerta jer je udario Oskara Štrausa, malo poznatog kompozitora opereta. Štraus se kasnije, na suđenju, dosetkom osvrnuo na frustraciju publike. Udarac koji je zadobio, insistirao je on, bio je najskladniji zvuk tokom čitave te večeri. Istorija je donela drukčiju presudu: dirigent koncerta, ujedno i čuveni savremeni kompozitor i perjanica atonalne klasike, Arnold Schoenberg „propao“ je u tom trenutku kao možda najkreativniji i najuticajniji kompozitor dvadesetog veka.

Možda nećete uživati u Šenbergovoj disonantnoj muzici (za šta su velike šanse ukoliko nemate živaca, vremena i fokusa); muzike koja odbacuje konvencionalni tonalitet da bi rasporedila 12 nota skale prema pravilima koja ne dozvoljavaju da bilo koja prevladava. On je, međutim, promenio ono što ljudi shvataju kao muziku. To je ono što ga čini istinski kreativnim i inovativnim umetnikom. Šenbergove tehnike su sada besprekorno integrisane u sve: od filmskih partitura i brodvejskih mjuzikla, do solo deonica Milesa Davisa i Ornette Coleman-a.

Kreativnost je među najtajanstvenijim i najupečatljivijim dostignućima ljudskog postojanja. Ali, šta je to?

Kreativnost nije tek neka „novotarija našeg vremena“. I mališan za klavirom mogao bi pogoditi novu sekvencu nota, ali u nekom značajnijem, suštinskijem smislu, te note nisu kreativne. Takođe, kreativnost je ograničena istorijom: ono što se u jednom periodu ili mestu smatra kreativnom inspiracijom bi se, u nekom drugom, moglo zanemariti, shvatajući to kao smešno, glupo ili ludo. Zajednica mora prihvatiti one ideje koje su toliko dobre da su opšteprihvaćene kao kreativne.

Kao u slučaju Šenberga, ili bilo kojeg drugog savremenog umetnika, to prihvatanje ne mora biti univerzalno. Možda to prihvatanje od zajednice zaista ne bi došlo još dugi niz godina – jer, ponekad se kreativnost generacijama pogrešno odbacuje. Ali, ukoliko neka zajednica na kraju ne prihvati inovaciju, onda i nema smisla govoriti o toj zajednici kao o kreativnoj.

Napredak u veštačkoj inteligenciji doveo je do brojnih nagađanja, naime, o tome da će ljudska bića uskoro biti zamenjena mašinama u svim domenima, uključujući i oblast kreativnosti. Ray Kurzweill, futurista, predviđa da ćemo do 2029. stvoriti AI koji može proći kao prosečno obrazovano ljudsko biće. Oksfordski filozof Nik Bostrom nešto je oprezniji; Ne navodi datum, ali predlaže da filozofi i matematičari odgode svoj rad na osnovnim naučnim pitanjima do trenutka punog razvoja „superinteligencije“ naših naslednika, one inteligencije definisane kao „intelekt koji u velikoj meri premašuje kognitivne performanse ljudi u praktično svim domenima (njihovih) interesa“.

Obojica veruju da će jednom, kada se inteligencija na ljudskom nivou proizvede u mašinama, doći do naleta napretka – ono što Kurcvajl naziva „singularnošću“, a Bostrom „eksplozijom inteligencije“ – u kojoj će nas mašine vrlo brzo zameniti krupnim merama u svakom domenu. To će se dogoditi, tvrde oni, jer je nadljudsko dostignuće isto što i obično ljudsko postignuće, osim što se sva relevantna izračunavanja izvode mnogo brže, u onome što Bostrom naziva „hitrom, naprednom superinteligencijom“.

Pa, šta je u tom slučaju sa najvišim nivoom ljudskih dostignuća – kreativnim inovacijama? Da li će naše najkreativnije umetnike i mislioce masovno nadmašiti mašine?

Ne.

Ljudsko kreativno dostignuće, zbog načina na koji je ugrađeno u društvo, neće podleći napretku veštačke inteligencije. Reći drugačije značilo bi pogrešno razumeti ono što su u krajnjem zbiru ljudi, kao vrsta, a i naša kreativnost.

Ova tvrdnja nije apsolutna: ona zavisi od normi kojima dozvoljavamo da upravljaju našom kulturom, kao i naših očekivanja od tehnologije. Ljudska bića su u prošlosti pripisivala veliku moć i genijalnost čak i beživotnim totemima. Sasvim je moguće da ćemo doći do tačke kada ćemo se prema veštački inteligentnim mašinama odnositi kao toliko nadmoćnima u odnosu na nas da ćemo im prirodno pripisivati kreativnost. Ako se to dogodi, to neće biti zato što su nas mašine nadmašile. Biće to zato što ćemo sami sebe umanjiti, sebe surovo kritikovati i ocrniti.

Ljudsko kreativno dostignuće, zbog načina na koji je usađeno u društveno tkivo, neće podleći napretku veštačke inteligencije.

Ovde, takođe, prvenstveno govorim o napretku mašina kakav je nedavno viđen, sa trenutno aktuelnom paradigmom dubokog učenja kao i njenovih računarskih „naslednika“. Druge paradigme, modeli i primeri su u prošlosti upravljali istraživanjima veštačke inteligencije. Oni već nisu uspeli da ispune svoje obećanje. Još neke druge paradigme mogu se uspostaviti u budućnosti, ali ako pretpostavimo da će neka zamišljena buduća umetnička inteligencija – čije karakteristike ne možemo smisleno opisati – postići čudesne stvari, onda je to stvaranje mita, a ne obrazloženi argument o mogućnostima tehnologije.

Kreativno dostignuće različito deluje u različitim domenima. Ovde ne mogu da ponudim potpunu taksonomiju različitih vrsta kreativnosti, pa ću, kako bih naglasio, skicirati argument koji uključuje tri sasvim različita primera: muziku, igre i matematiku.

Muzika za moje uši

Nao Tokui & AI: Imaginary Landscape (2018): Tokui koristi algoritam mašinskog učenja za stvaranje panoramskih slika pronađenih u Google Street View, koje potom dopunjava „zvučnim pejzažima“ kreiranim u veštačkim neuronskim mrežama

Možemo li zamisliti mašinu takvih nadljudski kreativnih sposobnosti da dovodi do promena u onome što shvatamo kao muziku, kao što je to činio Šenberg?

To je ono za šta tvrdim da mašina ne može doseći i postići. Da vidimo zašto.

Kompjuterski sistemi za muzičku kompoziciju postoje već duže vreme. Kurcvajl je 1965. godine, sa 17 godina, koristio preteču sistema za prepoznavanje obrazaca koji danas karakterišu algoritme dubokog učenja, programirajući računar za komponovanje prepoznatljive muzike. Danas se koriste varijante ove tehnike. Algoritmi dubokog učenja mogli su, na primer, da prihvate gomilu Bahovih korala i komponuju muziku toliko karakterističnu za Bahov stil da čak i stručnjake zavarava do stepena kada misle da se radi o nekoj od Bahovih originalnih kompozicija. Ovo je mimikrija. To je ono što umetnik radi kao šegrt na praksi: kopira i usavršava stil drugih umesto da radi autentičnim, svojim originalnim glasom. Nije vrsta muzičke kreativnosti koju povezujemo sa Bahom, niti ima veze sa Šenbergovom radikalnom inovacijom.

Pa, šta u tom slučaju kažemo? Da li može postojati mašina koja, poput Šenberga, izmišlja sasvim novi način muziciranja? Naravno, možemo zamisliti, pa čak i napraviti takvu mašinu. S obzirom na algoritam koji modifikuje sopstvena pravila kompozicije, mogli bismo lako proizvesti mašinu koja čini muziku toliko različitom od one koju danas smatramo dobrom muzikom, kao što je to tada činio Šenberg.

Ali, od ove tačke stvari postaju nešto komplikovanije.

Šenberga smatramo kreativcem i inovatorom ne samo zato što je uspeo da stvori novi način komponovanja muzike, već zato što su ljudi u njemu mogli da vide viziju kakav bi svet trebalo da bude. Šenbergova vizija podrazumevala je „rezervni“, čisti, efikasni minimalizam modernosti. Njegova inovacija nije bila samo pronalaženje novog algoritma za komponovanje muzike; trebalo je pronaći način razmišljanja o tome šta je muzika koja joj omogućava da komunicira, sa zahtevima savremenosti.

Neki bi mogli da tvrde da sam lestvicu podigao previsoko. Da li to tvrdim, pitaće oni, da je mašini potreban neki mistični, nemerljivi osećaj onoga što je društveno neophodno da bi se računalo kao kreativno? Nisam – iz dva razloga.

Prvo, setite se da je predlaganjem nove, matematičke tehnike za muzičku kompoziciju, Šenberg promenio naše razumevanje muzike. Samo kreativnost ove vrste koja prkosi tradiciji zahteva neku vrstu društvene osetljivosti. Da slušaoci nisu njegovu tehniku shvatili kao ostvarivanje anti-tradicionalizma u srcu radikalne modernosti rođene u Beču s početka 20. veka, možda je ne bismo „čuli“ kao nešto estetski vredno. Poenta je ovde da radikalna kreativnost nije „ubrzana“ verzija svakodnevne kreativnosti. Šenbergovo postignuće nije brža ili bolja verzija one vrste kreativnosti koju je pokazao Oscar Strauss, ili neki drugi prosečni kompozitor: ona je suštinski različita po prirodi.

Drugo, moj argument nije da reakcija kreativca na društvenu potrebu mora biti svesna dela koje bi zadovoljilo genijalne standarde. Umesto toga, tvrdim da na taj način moramo biti u stanju da protumačimo delo. Bila bi greška tumačiti sastav mašine kao deo takve vizije sveta. Argument za ovo je jednostavan.

Tvrdnje poput Kurcvajlove – da mašine mogu dostići inteligenciju na ljudskom nivou – pretpostavljaju da je imati ljudski um samo ljudski mozak koji sledi neki skup računarskih algoritama – pogled je koji se naziva „kompjuterizam“ (uma). Ali, iako algoritmi mogu imati moralne implikacije, oni sami nisu moralni agensi, provodnici i posrednici. Majmuna iza pisaće mašine koji slučajno otkuca „Otelo“ ne možemo uvrstiti u veličanstvenog kreativnog dramskog pisca. A ukoliko je u proizvodu veličina, to je samo „nezgoda“. Proizvod mašine možemo videti kao sjajan, ali ako znamo da je on samo ishod nekog proizvoljnog čina ili algoritamskog formalizma, ne možemo ga prihvatiti kao izraz vizije za dobrobit čoveka.

Iz tog razloga, čini mi se da se ništa osim drugog čoveka ne može pravilno razumeti kao istinski kreativni umetnik. Možda će AI jednog dana ići dalje od svog računarskog formalizma, ali to bi zahtevalo skok koji je trenutno nezamisliv. Ne bismo tražili samo nove algoritme ili postupke koji simuliraju ljudsku aktivnost; tražili bismo nove stvari; građu, činjenice, ideje, informacije, koji su osnova čovekovog bića.

Jedan duplikat čovekovog  molekula bi na odgovarajući način mogao biti čovek. Mi već, međutim, imamo način da proizvedemo takvo biće: za to nam je potrebno oko devet meseci. Trenutno, mašina može da uradi samo nešto daleko manje zanimljivo od onoga što je čovek sposoban da postigne. Na primer, može da stvori muziku u Bahovom stilu – možda čak i muziku za koju neki stručnjaci misle da je bolja od Bahove. Ipak, to je samo zato što se njegova muzika može ocenjivati prema već postojećem standardu. Ono što mašina ne može je da donese promene u našim standardima za ocenjivanje kvaliteta muzike ili razumevanja šta muzika jeste ili šta ona nije.

Ovo ne znači da se negira da kreativni umetnici koriste sva sredstva kojima raspolažu i da ta sredstva (danas su sredstva zamenjena rečju „alati“) oblikuju vrstu umetnosti koju stvaraju. Truba je pomogla Dejvisu i Kolmenu da ostvare svoju kreativnost. Ali truba, sama po sebi, nije kreativna. Algoritmi veštačke inteligencije više liče na muzičke instrumente nego na ljude. Taryn Southern, bivša takmičarka iz ’Američkog idola’ je nedavno objavila album na kojem su udaraljke, melodije i akordi generisani algoritamski, mada je ona pisala tekstove i više puta doterivala algoritam instrumentacije, sve dok ovaj nije doneo željene rezultate. Početkom devedesetih, Dejvi Bouvi je učinio obrnuto: napisao je muziku i uz to koristio Mac aplikaciju pod nazivom Verbalizer da bi “pseudo slučajno“ rekombinovao rečenice u tekstovima pesama. Baš kao i prethodni alati (sredstva) muzičke industrije – od uređaja za snimanje i sintisajzera, do semplera i loopera – novi AI alati rade stimulišući i kanališući kreativne sposobnosti umetnika (i ujedno odražavajući ograničenja tih sposobnosti).

Igre bez granica

Mnogo je napisano o dostignućima sistema dubokog učenja – sistema koji su danas najbolji ’Go’ igrači na svetu. Računarski  program ’AlphaGo’ i njegove varijante su neka vrsta potvrde da je stvoren potpuno novi način igranja ove stare igre. Naučili su stručnjake da brojni potezi pri otvaranju – za koje se dugo mislilo da su nepromišljeni – mogu dovesti do pobede. Program se igra u stilu koji stručnjaci opisuju kao čudan i (ljudskom načinu shvatanja) stran. „Programi za igranje igara su ono kako zamišljam igre iz daleke budućnosti“, izjavio je Shi Yue, vrhunski igrač, govoreći o svom doživljaju programa AlphaGo. Čini se da je algoritam zaista kreativan.

U nekom značajnijem smislu i aspektu on to i jeste. Igranje igara se, međutim, razlikuje od komponovanja muzike ili pisanja romana: u igrama postoji objektivno merilo uspeha. Znamo da imamo šta da naučimo od AlphaGo-a jer vidimo da pobeđuje.

Ali to je takođe ono zbog čega Go i obitava u „domenu igračaka“ (toy domain), jednim uprošćenim slučajem, koji nam na ograničeni i oskudni način govori o raznim stvarima ovoga sveta.

En Ridler & AI: „Pad kuće Ašer“ (2017)

Sloka gore: dvanaestominutna animacija zasnovana na nemom filmu Votsona i Vebera iz 1928. godine: Ridlerova je stvorila fotografije koristeći tri odvojene neuronske mreže: jednu obučenu na njenim crtežima, drugu na crtežima napravljenim od rezultata prve mreže, i treću treniranu na crtežima napravljenim od rezultata druge.

Najosnovnija vrsta ljudske kreativnosti menja naše razumevanje sebe, jer menja shvatanje onoga što smatramo dobrim. Tome nasuprot, u vezi igre Go, priroda dobrote jednostavno nije na radaru mašinskih programa: Strategija igre je dobra onda i samo ako mašina pobedi. A ljudski život, opšte uzev, nema ovu osobinu: ne postoji objektivno merilo uspeha u najvišim oblastima postignuća. Svakako ne u umetnosti, književnosti, muzici, filozofiji ili politici. A takođe, u tom pogledu, ni u razvoju novih tehnologija.

U raznim domenima igračaka, mašine će možda moći da nas nauče nešto, nečemu, o određenoj, vrlo ograničenoj, formi kreativnosti. Ipak, pravila ovog domena su unapred formirana; sistem može uspeti samo zato što nauči da igra dobro u okviru ovih ograničenja. Ljudska kultura i ljudsko postojanje su daleko zanimljiviji od ovoga. Postoje norme kako se ljudska bića ponašaju, naravno. Ali kreativnost u pravom smislu je sposobnost promene tih normi u nekom važnom ljudskom domenu. Uspeh u domenima igračaka nije pokazatelj da je kreativnost ove temeljnije, fundamentalnije vrste dostižna.

Kao nokaut

Skeptik bi mogao tvrditi da argument deluje samo zato što ja suprotstavljam igre umetničkom geniju. Postoje i druge paradigme kreativnosti u naučnom i matematičkom području. U ovim carstvima, pitanje nije uvezano sa vizijom sveta. Radi se o tome kako stvari, zapravo, stoje.

Da li bi mašina jednog dana mogla izneti matematičke dokaze toliko daleko ispred nas, toliko napredne da jednostavno moramo odstupiti i prikloniti se njenom kreativnom geniju?

Ne.

Računari su već pomogli u značajnim matematičkim dostignućima. Ali njihovi doprinosi nisu bili naročito kreativni. Uzmimo prvu veliku teoremu dokazanu pomoću računara: teoremu o četiri boje, koja kaže da bilo koja ravna mapa može biti obojena sa najviše četiri boje na takav način da se nijedna susedna „država“ ne dodiruje sa nekom koja je iste boje (ovo se, takođe, odnosi i na zemlje na sferičnoj površini zemaljske kugle, a ne samo na dvodimenzionalnoj predstavi).

Pre skoro pola veka, 1976. godine, Keneth Apel i Volfgang Haken s Univerziteta u Ilinoisu objavili su kompjuterom potpomognuti dokaz ove teoreme. Računar je izvršio milijarde proračuna, proveravajući hiljade različitih vrsta mapa – toliko da je ljudima bilo (i ostalo) logistički neizvodljivo da provere da li je svaka mogućnost u skladu sa “pogledom” i “perspektivom” računara. Od tada, kompjuteri rutinski pomažu u širokom spektru novih dokaza koje čovek iznosi u obliku premisa i teorija.

AI & Tom Vajt: Električni ventilator (2018). Umetnik je koristio ’perceptivne mašine’, algoritme koji destiluju podatke prikupljene na hiljadama fotografija uobičajenih predmeta, sa ciljem njihove sinteze u apstraktne oblike. Dobijene rezultate zatim testira i dorađuje, sve dok ih sistem ne prepozna.

Međutim, superračunar ne radi ništa kreativno dok proverava ogroman broj slučajeva. Umesto toga, radi nešto dosadno u nepojamno mnogo navrata. Ovo se čini gotovo suprotnim od kreativnosti. Štaviše, toliko je daleko od vrste razumevanja za koje obično mislimo da bi, kao dokaz, recimo, poput matematičkog, trebalo da ponudi: jer, računar u tolikoj meri dosadno rutinski „algoritmuje“ da neki stručnjaci ove „mašinske strategije“ proistekle iz računarskih operacija uopšte ne smatraju (validnim) matematičkim dokazima. Filozof matematike i nauke Thomas Tymoczko je tvrdio da, ukoliko ne možemo čak ni da verifikujemo da li je dokaz čovekove postavke tačan i utemeljen, onda sve što zaista činimo jeste ukazivanje poverenja računsko-računarskim procesima, koji su skloni greškama.

Iako pretpostavimo da treba da verujemo takvim (iz algoritma proisteklim) rezultatima, međutim, dokazi dobijeni uz pomoć računara su, po analogiji, nešto poput komponovanja muzike uz pomoć računara. Ako nam daju vredan „proizvod“, odnosno, „konačni ishod“ (tzv. umetničko delo), to je prevashodno zbog doprinosa čoveka. Ipak, neki stručnjaci tvrde da će veštačka inteligencija moći da postigne i više od ovoga. Pretpostavimo, onda, da posedujemo krajnju, ultimativnu opciju: samostalnu mašinu koja sve nove teoreme dokazuje sama.

Da li bi jednog dana, kako tvrde Kurcvajl i Bostrom, neka ovakva mašina mogla u ogromnoj meri nadmašivati čovekovu matematičku kreativnost,? Pretpostavimo, na primer, da AI donosi rešenje nekog izuzetno važnog i teškog otvorenog problema u matematici.

Sposobnost istinske kreativnosti, one vrste kreativnosti koja ažurira, nadograđuje i usavršava naše (po prirodi ljudske) razumevanje prirode bića, u osnovi je onoga što bi ljudskost i trebalo biti.

Postoje dve mogućnosti. Prva je da je dokaz izuzetno pametan i kada stručnjaci u toj oblasti prođu kroz njega, otkriju da je tačan. U ovom slučaju, AI koja je otkrila dokaz biće nagrađena aplauzom; Čak se i sama mašina može smatrati kreativnim matematičarem. Ali, takva mašina ne bi bila dokaz singularnosti; ne bi nas toliko nadmašila u kreativnosti da, navodno, čak ne bismo mogli ni da razumemo šta je to što radi. Čak i da poseduje takvu vrstu kreativnosti na ljudskom nivou, to je ne bi neizbežno uvelo u carstvo onkog nadljudskog.

Neki matematičari su poput muzičkih virtuoza: Odlikuje ih savršeno vladanje nečim unutar već postojećeg idioma. Ali geniji kao što su Srinivāsa Aiyangār Rāmānujan, Emmy Noether ili Alexander Grothendieck su verovatno preoblikovali matematiku baš kao što je Schoenberg preoblikovao muziku. Njihova dostignuća nisu bila oličena samo u dokazivanju dugogodišnjih hipoteza, već u novim i neočekivanim oblicima rezonovanja, koji su delovali ne samo snagom njihove logike već i sposobnošću da druge matematičare argumentovano ubede u značaj njihovih inovacija. Zamišljeni AI koji donosi „pametni dokaz problema“ koji je dugo zbunjivao matematičare srodan je računarskom programu AlphaGo i njegovim varijantama: impresivan, ali nimalo nalik Šenbergu.

To nas dovodi do druge mogućnosti. Pretpostavimo da je najbolji i najsjajniji algoritam za duboko učenje labav, pa nakon izvesnog vremena kaže: „Našao sam dokaz fundamentalno nove teoreme, ali je isuviše komplikovan da bi ga razumeli i vaši najbolji matematičari.“

Ovo, zapravo, nije moguće. Dokaz koji ne mogu da razumeju ni najbolji matematičari se, zapravo, ne računa kao dokaz. Dokazivanje nečega podrazumeva da to dokazujete nekome. Kao što muzičar(ka) mora nagovoriti svoju publiku da prihvati njegov/njen estetski koncept dobre muzike, tako i matematičar mora nagovoriti druge matematičare da postoje dobri razlozi da poveruju u takvo, inovativno-kreativno viđenje istine. Da bi se neki matematički podatak smatrao valjanim dokazom, neka tvrdnja mora biti razumljiva i podržana od strane nekog nezavisnog skupa stručnjaka koji su u dobroj poziciji da je razumeju. Ako stručnjaci – koji bi trebalo da su sposobni da razumeju dokaz – to nisu u stanju, onda naučna zajednica odbija da ovaj novi način prihvati kao dokaz.

Iz tog razloga, matematika više liči na muziku nego što bi se moglo i pomisliti. Mašina nas ne bi mogla uveliko nadmašivati u kreativnosti, jer bi njeno postignuće ili bilo razumljivo – jer nas, u tom slučaju, ne bi ubedljivo nadmašilo – ili pak ne bi bilo razumljivo – jer u tom slučaju ne bismo mogli da na njen “opus” gledamo kao ostvarenje bilo kakvog kreativnog napretka.

Oko posmatrača

Inženjerstvo i primenjena nauka su, na neki način, negde između ovih primera. Postoji nešto poput objektivnog, spoljnog merila uspeha. Ne možete „pobediti“ u izgradnji mostova ili otkrivanju novih lekova onako kako možete u šahu, ali se može videti da li most pada ili je virus eliminisan. Ovi objektivni kriterijumi stupaju na snagu tek kad je domen prilično dobro preciziran: dolazi do jakih, laganih materijala, recimo, ili lekova koji uspešno suzbijaju određene bolesti. AI bi mogao pomoći u otkrivanju lekova tako što bi, u stvari, uradio isto što i AI koji je sastavio ono što je zvučalo kao dobro izvedena Bahova kantata, ili bi smislio briljantnu strategiju za Go. Poput mikroskopa, teleskopa ili kalkulatora, takav AI se pravilno shvata kao sredstvo koje omogućava čovekova otkrića – a ne kao autonomni kreativni agent „mašinskog porekla“.

Ovde vredi razmisliti o specijalnoj teoriji relativnosti. Alberta Ajnštajna pamte kao „otkrivača“ fizičkog relativiteta – ali ne zato što je prvi smislio jednačine koje bolje opisuju strukturu prostora i vremena. Džordž Ficdžerald, Hendrik Lorenc i Anri Poenkare, između ostalih, zapisali su te jednačine pre Ajnštajna. Hvaljen je i ustoličen kao otkrivač teorije jer je originalno, izvanredno i suštinski istinito razumeo šta te jednačine znače, a i bio je u stanju da to razumevanje prenese drugima.

Da bi se mašina mogla baviti fizikom koja je u bilo kom smislu uporediva s Ajnštajnovom kreativnošću, ona mora da je u stanju da druge fizičare ubedi u vrednost svojih ideja – bar toliko dobro koliko je i on sam to učinio. Što će reći, morali bismo biti u mogućnosti da prihvatimo njene „predloge“, sa ciljem da nam prenesu valjanost njihovog sopstvenog izvođenja. Ako bi takva mašina ikada i nastala, kao u alegorijskoj priči o Pinokiju, morali bismo da se prema njoj odnosimo kao prema čoveku. To znači, između ostalog, da bismo „tome“, toj mašini, morali da pripišemo ne samo inteligenciju već i ono dostojanstvo i moralnu vrednost koje odgovaraju ljudskim bićima. Čini mi se da smo daleko od ovog scenarija i nema razloga da mislimo da će nas trenutna računarska paradigma veštačke inteligencije – u svom obliku dubokog učenja ili bilo kojem drugom – ikada približiti njemu.

Kreativnost je jedna od glavnih karakteristika ljudskih bića. Sposobnost istinske kreativnosti, ona vrsta kreativnosti koja konstantno poboljšava i nadograđuje naše razumevanje prirode bića, koja menja način na koji shvatamo šta je to biti lep, ili dobar, ili istinit – ta je sposobnost osnova onoga što čovek treba biti. Ova vrsta kreativnosti, međutim, zavisi od našeg vrednosnog suda i brižnost za nju kao takvu (mašina ne poseduje takvu potrebu-instinkt). Kao što je pisac Brian Christian na jednom mestu istakao, ljudska bića se sve manje ponašaju poput bića koja bi trebalo da kreativnost vrednuju kao jednu od svojih najuzvišenijih mogućnosti, već se, tome nasuprot, pre ponašaju kao same mašine.

Koliko ljudi danas ima poslove koji od njih zahtevaju praćenje unapred određenih skripti za njihove razgovore? Koliko je u ovoj ispraznoj šaradi malo od onoga što nam je poznato kao stvaran, autentičan, kreativan i otvoren ljudski razgovor? Koliko je to, ta „konverzacija“, taj „razgovor“ umesto toga, zapravo, samo jedna vrsta poštovanja pravila onoga što je mašina u stanju da uradi? A koliko je nas – ukoliko dopuštamo da budemo uvučeni u ovakva „izvođenja scenarija“ – takođe ispražnjeno od smisla, suštine ljudskosti? Koliko vremena svakog dana dozvoljavamo sebi da budemo ispunjeni efikasnim mašinskim aktivnostima – popunjavanjem kompjuterizovanih obrazaca i upitnika, odgovaranjem na najraznovrsnije „mamce“, koji rade na naše najprizemnije impulse nalik životinjskim – „igrajući“ s njima, recimo, igrice – te unapred smišljene scenarije – igrajući igrice osmiljene radi „optimizacije naše zavisnosti“ reagovanja na sve ovo (mašinske, algoritamske mamce)?

U opasnosti smo od ove zabune i u nekim od najdubljih domena ljudskih dostignuća. Ukoliko sebi dozvolimo da kažemo da su mašinski dokazi koje ne možemo razumeti istinski „dokazi“, na primer, ustupajući društveni autoritet mašinama – tretiraćemo dostignuća matematike kao da uopšte ne zahtevaju ljudsko razumevanje. Potući ćemo jednu od naših najviših formi kreativnosti i inteligencije, i svesti ih na komadić binarnih informacija: da ili ne. Jedinica ili nula.

AI & M.C. Escher: Ether A2 

Čak i da posedujemo te informacije, one bi nam bile od male vrednosti bez izvesnog razumevanja razloga koji su u osnovi. Ne smemo izgubiti iz vida suštinski karakter rezonovanja, koji je u osnovi onoga što je matematika po sebi.

Tako je i sa umetnošću, muzikom, filozofijom i književnošću. Ukoliko sebi dopustimo da se okliznemo, pa počnemo da mašinsku „kreativnost“ tretiramo kao zamenu za svoju, tada će nam mašine zaista izgledati neshvatljivo superiorne. To će se, međutim, dogoditi zato što ćemo izgubiti nit vodilju o osnovnoj ulozi koju kreativnost igra u postojanju čoveka i ljudskosti.

Sean Dorrance Kelly predaje filozofiju na Harvardu i koautor je bestselera „Sjaj svih stvari“ (All Things Shining).

 

MIT Review

 

Iz radijusa:

AIArtists.org, The world’s largest community of artists exploring the impact of AI on art & society

Artificial Intelligence and the Arts: Toward Computational Creativity

The Past, Present, and Future of AI Art

Next Level Art and the Future of Work and Leisure

Five artists who show art’s important relationship to AI

The Rise of AI Art—and What It Means for Human Creativity

Art made by AI is selling for thousands – is it any good?

If an AI creates a work of art, who owns the rights to it?

We’ve been warned about AI and music for over 50 years, but no one’s prepared

AI and music: will we be slaves to the algorithm?

The Relationship Between Art and AI

AI Is Blurring the Definition of Artist

How AI-generated music is changing the way hits are made

AI composers create music for video games

Music and Artificial Intelligence

12 songs created by AI

AI’s Growing Role in Musical Composition

A Retrospective of AI + Music, How AI has shaped music creation and the industry

Future Prooff: AI and music

Will Artificial Intelligence Replace Human Musicians?The machines are coming, but they seem to be coming to help us create better music

Kraftverk: ravnoteža čoveka i mašine

Kraftverk su bili pioniri elektronske muzike, a Karl Bartos jedan od autora hitova „Model“ i „Robot“. U razgovoru za DW on govori o prvom nastupu – i o kraju. O vremenu kada se muzika pretvorila u sport. Intervju sa Karlom Bartosom, članom originalne postavke ove po svemu revolucionarne grupe uradio Dojče vele.

DW: Gospodine Bartos, 1990. godine ste zbog nesuglasica napustili Kraftwerk. Sada će biti objavljena Vaša autobiografija. Šta Vam je bilo važno da kažete?

Karl Bartos: Već kod Džordža Orvela može da se pročita: stvarnost se odigrava u glavi. To znači da nema objektivnosti. Međutim, već četrdeset godina slušamo istu priču o Kraftverku i mislim da jedna drugačija perspektiva može samo da koristi. Potrudio sam se da objasnim proces stvaranja naše muzike. Da ispričam kako nastaju kreativne misli.

Pre nego što ste 1975. godine postali član Kraftverka, dugo ste u Dizeldorfu svirali u raznim grupama. Kakva je bila atmosfera u to vreme?

Mislim da je bio svojevrstan i to priličan poklon doživeti šezdesete i sedamdesete godine. Muzika 60-ih godina za moju generaciju je imala neverovatnu snagu. Imala je poruku da ne treba verovati svemu što autoriteti kažu. Mislim da su u to vreme mladi u čitavom svetu međusobno komunicirali. Bez zaobilaženja autoriteta. I tome je doprinela ta zaista zanimljiva muzika.

Zatim ste na akademiji „Robert Šuman“ u Dizeldorfu studirali muziku. Tada ste i stupili u kontakt sa Kraftverkom koji je za nastup tražio klasičnog bubnjara.

Kada mi je profesor Ernst Gebler tada prosledio tu informaciju, mislio sam da je to samo jedan od mnogih nastupa koje sam u to vreme imao. U to vreme bilo je neverovatno mnogo bendova, neverovatno mnogo mogućnosti za nastupe. Di-džejevi još nisu bili izmišljeni. Na koncertu smo se od samog početka veoma dobro razumeli, ali nismo tačno znali kuda sve to vodi. Ništa nije bilo definisano, bilo je otvoreno.

Bili ste na snimanju albuma „Radio-Aktivität“, a od albuma „Trans Europa Express“ učestvovali ste u pisanju pesama. Kako je zapravo muzika nastajala u Kraftverku?

U studiju „Kling-Klang“ smo imali „Writing Sessions“, to znači da smo sedeli u krugu i improvizovali. Poput džez muzičara. Bila je druga polovina sedamdesetih, kompjutera još nije bilo. Imali smo jedan muzički automat koji je mogao da ponovi šesnaest tonova. To je bila jedina mašina u našem studiju. Improvizovali smo, gledali jedni u druge, smejali se kao ludi i sve to snimali. Na tim probama nastao je sirov materijal za naše kompozicije. U suštini je to bila predivna zabava koju smo preneli u muziku. Iz toga je nastao polifonijski stil kompozicije, višeglasje.

Da li je grupa tada bila svesna ili da li se govorilo o tome koliko je Vaša muzika bila ispred vremena?

Značaj Kraftverka nismo mogli da predvidimo. Kada smo radili na sekvenceru (elektronski uređaj za snimanje, ponavljanje i obradu muzičkih podataka, prim. red), bio je to u stvari nastavak upotrebe muzičkih automata koje smo u Evropi imali od prosvetiteljstva. Automatska muzika oduvek je bila zanimljiva. Uz pomoć elektronike ta ideja je zapravo nastavljena. Ali mislim da je u drugoj polovini sedamdesetih kod nas odlučujuće bilo to da je ravnoteža čoveka i mašine zaista funkcionisala. Dolaskom kompjutera to se promenilo. Ne želim da kažem da sa kompjuterom ne može da se postigne nikakva interakcija, ali… mi smo napravili i nekoliko grešaka u razmišljanju.

Na koje greške mislite?

Ideju improvizacije pokušali smo da prenesemo na digitalnu platformu. Na početku smo napravili grešku što smo kanale predproducirali. Mislili smo da improvizujemo proizvoljno ih paleći i gaseći. Ali to naravno nije bila improvizacija, već takoreći naizgled-improvizacija.

I međuljudski odnosi su se pogoršavali. Hobi, vožnja bicikla, u osamdesetim godinama postaje sve važnija pojedinim članovima benda.

Zamislite sada da na biciklu pređete 200 kilometara. Šta ste posle toga još u stanju da uradite kada se vratite kući i sednete na stolicu? Puls pada na ispod pedeset, više nemate nikakvih želja, apsolutno ste srećni. Kada se to nastavi godinama, jednostavno više nema nagona da se pravi muzika. Šta se s nama desilo u drugoj polovini osamdesetih godina? Sa ove vremenske distance rekao bih: od muzike smo napravili sport. Ona je postala neka vrsta takmičenja. Zaboravili smo šta je naša glavna kompetencija: autonomna fantazija.

Može li prosto da se kaže da više nije bilo melodija?

Znam šta mislite, ali za mene odgovorajuće metafore ostaju polifonija i monofonija. Ranije smo radili polifono, utroje smo razvijali i izmišljali našu muziku. Zato su je karakterisali živost i višeglasje. A u drugoj polovini osamdesetih godina postala je monotona. Nastalo je jednostavno ređanje muzičkih informacija. Postoji jedan algoritam u elektronskoj muzici ili u obradi teksta: Copy-and-paste. Kopi-pejst nije polifonija.

Nakon izlazka iz grupe Kraftverk, Karl Bartos radio je kao muzičar, di-džej, muzički producent i kompozitor. Njegova autobiografija (u prodaji od 25. avgusta) otkriva zanimljive detalje o radu grupe Kraftverk, čija muzika je snažno uticala na razvoj hip-hopa, tehno i elektro-pop muzike.

DW

Baroni razbojnici digitalnog doba

Način na koji je kompanija Cambridge Analytica iskoristila Facebook da prikupi podatke o desetinama miliona korisnika samo je jedan od problema vezanih za ovu društvenu mrežu i njen uticaj na društveni i politički život. Na izvestan način ovaj skandal je skrenuo pažnju sa važnijih pitanja koja proističu iz modela poslovanja giganata interneta: Google, Facebook, Amazon i druge velike tehnološke kompanije izgradile su najobuhvatniji i najbezobzirniji aparat nadzora i praćenja koji je svet ikada video. Svi smo pod njihovom prismotrom.

Poslovni model internet kompanija može se opisati kao kapitalizam nadziranja – što je prva učinila harvardska profesorka Shoshana Zuboff 2015. godine. Izgrađen na tehnologijama prikupljanja informacija i manipulisanja ponašanjem korisnika, kapitalizam nadziranja nastao je onog trenutka kada su inženjeri iz Googla shvatili da prateći šta korisnici unose u pretraživač mogu anticipirati njihove želje. Razvijanje tehnika za predviđanje želja korisnika omogućilo im je da plasiraju prilagođene oglase koji će uvećati prihode kompanije.

Danas praktično svaki aspekt svakodnevnog života ostavlja trag u korporativnim bazama podataka koji se koriste za predviđanje i oblikovanje svih oblika ponašanja. Ali korporacije koje se bave biznisom nadziranja ne zadovoljavaju se samo praćenjem želja korisnika; one aktivno oblikuju i usmeravaju te želje u skladu sa svojim ciljevima. To obično znači da se od nas očekuje da kliknemo na reklamu, posetimo veb-stranicu ili konačno nešto kupimo. Da bi to postigli, koriste se sve poznate prečice i predubeđenja koja utiču na ljude prilikom donošenja odluka, čime se bavi disciplina poznata kao „heuristika“. To često podrazumeva da se linkovi i drugi sadržaji moraju prikazati na način koji ih čini atraktivnijim, a u nekim slučajevima kao što su takozvani „mračni šabloni“ – trikovi za privlačenje pažnje i prodaju ili prikupljanje ličnih podataka koji uključuju element prevare – koriste se arhitekture izbora koje korisnike proračunato dovode u zabludu.

Opsežni eksperimenti omogućuju dalje usavršavanje oglasa i poziva na interakciju. Google je na primer do 2014. godišnje izvodio oko 10.000 eksperimenata u oblasti pretrage i plasiranja oglasa, a u bilo kom trenutku u toku je bar 1.000 eksperimenata. Eksperimentima se testiraju korisnički interfejsi, algoritmi i drugi elementi servisa da bi se ustanovilo koje kombinacije su najefikasnije za angažovanje korisnika. Oglasi vas prate sa jedne veb-stranice na drugu, svaki put suptilno izmenjeni, jer kompanija pokušava da na osnovu vašeg ponašanja i reakcija otkrije koja varijacija će vas naterati da konačno kliknete na oglas.

Otuda, ako koristite Chrome pretraživač ili Google aplikacije gotovo je sigurno da ste deo uzorka u desetinama psiholoških eksperimenata koji treba da ustanove profil vaših navika i slabe tačke koje kompanijama mogu doneti korist. Taj personalizovani i dinamički oblik podsticanja određenih oblika ponašanja pruža kompanijama mnoštvo prilika da manipulišu korisnicima na načine nezamislive pre nastanka interneta. A budući da se saznanja o vašim slabim tačkama dalje primenjuju za što efikasniji uticaj na ostale korisnike, vi ste praktično saučesnik, ne samo u sopstvenoj već i u manipulaciji vaših prijatelja i članova porodice, suseda i kolega, praktično svakog korisnika ovih usluga.

Većina ljudi ne shvata koliko inače nedostupnih informacija možete otkriti samo analizom relativno depersonalizovanih podataka o ponašanju neke osobe. Istraživanje iz 2013. koje je sproveo Centar za psihometriju Univerziteta u Kembridžu pokazalo je da i bez činjeničnih podataka o nekoj osobi analiza „lajkova“ na Facebooku može precizno pokazati njenu seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, nivo zadovoljstva životom, politička i verska ubeđenja, da li su joj roditelji razvedeni i da li koristi droge. U nastavku istraživanja 2015. pokazalo se da kroz analizu „lajkova“ kompjuter može proceniti karakteristike vaše ličnosti – koliko ste naklonjeni umetnostima, koliko ste stidljivi ili kooperativni – bolje nego članovi vaše porodice i prijatelji. Zamislite sad koliko se podataka, čak i onih koje smatrate ličnim i poverljivim, može izvući iz mora drugih informacija koje korporacije prikupljaju o vama i svakom drugom korisniku. Onda zamislite eksponencijalni rast količine takvih podataka koji će uslediti sa širenjem takozvanog interneta stvari (Internet of Things, IoT) – što je praktično mreža senzora, kamera i mikrofona koji će se kriti u vašim domovima, kancelarijama i na javnim mestima i vredno prikupljati i slati podatke u baze podataka kapitalizma nadziranja.

Oni koji su pratili saslušanje Marka Zuckerberga pred Kongresom prošle nedelje su u zabludi ako misle da ne treba da se brinu jer ne koriste Facebook. Tehnike praćenja koje kompanija koristi – uključujući alat Facebook Pixel namenjen oglašivačima i dugmad „like“ i „share“ – utkane su u sam internet i mnoštvo veb stranica. Na taj način se prate korisnici širom interneta, stiču predstavu o njihovim interesovanjima i upućuju im se prilagođeni oglasi. Zeynep Tufekci, profesor sociologije na Univerzitetu Severne Karoline, napisao je nedavno u New York Timesu da čak i ako nemate otvoren nalog, Facebook može dedukovati informacije o vama na osnovu onoga što zna o vašim prijateljima koji ga imaju. Čak i ako niste registrovani korisnik, Facebook verovatno sastavlja „skriveni dosije“ o vama, isto kao za svoje korisnike. U Americi nema načina da to sprečite. Koristili Facebook ili ne, on vas posmatra.

Često se tvrdi da su lični podaci cena koju plaćamo da bismo besplatno koristili ponuđene usluge. Ali to nije sasvim tačno. Prava cena koju plaćamo da bismo koristili Google i Facebook jeste naša privatnost. Odustajanje od prava na privatnost omogućuje kompanijama da istražuju vaše psihološke slabe tačke i naplaćuju oglašivačima mogućnost da ih koriste. Da bi to prikrile, ove kompanije se skrivaju iza dokumenata o politici privatnosti koji su često dugački, komplikovani i pisani nerazumljivim pravnim jezikom. Pre desetak godina jedno istraživanje je pokazalo da bi prosečnom korisniku godišnje trebalo oko 25 dana (i noći) da pročita sve politike privatnosti koje je primoran da prihvati. Ko ima vremena i volje da to čita? Pozivanje na privatnost da bi se opravdale takve prakse liči na prevaru – Federalna komisija za trgovinu je osudila politiku privatnosti koju nudi Google jer korisnike dovodi u zabludu – naročito kada se ima u vidu da korporacije u biznisu nadziranja koriste heurističke metode da otkriju najbolji način prezentacije politika privatnosti tako da navedu korisnike da ih prihvate.

Možda vam se čini da je to razumna cena za održavanje kontakta sa prijateljima i rođacima. Ali ono što dobijate zauzvrat nije verna slika vašeg socijalnog kruga, već prilagođena verzija kojom upravljaju algoritmi inženjera iz Facebooka. To što vidite nije stvarnost, već slika stvarnosti koju je za vas filtrirao Facebook. U tu prilagođenu sliku enkodirani su različiti sudovi o tome šta je po mišljenju Facebooka vredno vaše pažnje. Na primer, algoritam za prikazivanje novih objava smanjuje vidljivost onih korisnika koji prema kriterijumima kompanije nisu dovoljno aktivni – to jest, prikazuje manji broj njihovih objava drugim korisnicima – i uvećava vidljivost onih koji su aktivniji. To je nov oblik kontrole: radite ono što Facebook od vas želi i bićete nagrađeni; ako ne ispunite kvotu, bićete kažnjeni socijalnom nevidljivošću. To može proizvesti teške posledice. Zamislite, na primer, da ste se u trenutku teške bolesti okrenuli Facebooku u pokušaju da doprete do prijatelja koji će vas podržati i utešiti, ali niko od vaših prijatelja ne reaguje i vi umirete u uverenju da nikome nije stalo do vas – samo zato što niste bili dovoljno aktivni da bi Facebook smatrao da je vaša bolest vredna pažnje vaših prijatelja. To nije anti-utopija iz budućnosti – to se navodno dogodilo prošle godine.

Kada Mark Zuckerberg govori o povezivanju ljudi, kao što često čini, on uvek zaboravlja da naglasi da je to povezivanje ljudi sa Facebookom. Koliko god da Zuckerberg priča o zajednici i povezanosti, Facebook ne postoji da bi doprineo održavanju društvenih veza i istinskih prijateljstava. On zarađuje od oglašavanja i zato želi da što više surfujete, skrolujete i klikćete i tako ustupate detalje o svom životu za dalju obradu. Da bi to postigao, Facebook se mora pozicionirati kao centar vašeg društvenog života i posrednik vaše stvarnosti.

Tako posredovana stvarnost daje kompaniji kao što je Zuckerbergova značajan uticaj na globalni protok informacija. Sa tim uticajem ide i odgovornost. Ipak, zahvaljujući nedavno procurelim internim dokumentima znamo da Facebook ne razmišlja mnogo o posledicama svog delanja i da toleriše globalni procvat lažnih vesti i dezinformacija. U Mjanmaru na primer, gde je Facebook toliko dominantan da mnogi veruju da su Facebook i internet jedna ista stvar, brisani su sadržaji kojima se skreće pažnja na etničko čišćenje Rohinja muslimana i zabranjivani sadržaji njihovih grupa, dok pozive na nasilje protiv njih niko nije cenzurisao. Uticaj Facebooka u Mjanmaru je tako veliki da ga Ujedinjene nacije i grupe za zaštitu ljudskih prava optužuju za pomaganje u genocidu.

Da ne bude zabune, takvo ponašanje nije ograničeno samo na Facebook; to je endemski oblik ponašanja u kapitalizmu nadziranja. Poznato je da je Google preporučivao linkove koji vode do stranica o teorijama zavere; u članku u Timesu objavljeno je da je Google čak postavljao oglase za lažne vesti na stranice posvećene proveri činjenica u vestima. U pokušaju da uveća broj klikova i prihod, YouTube, jedan od servisa pod kontrolom Googla, usmerava korisnike na sve ekstremnije video snimke i postaje vodeći generator radikalizacije u 21. veku.

Svet upravo otkriva da stvarnost posredovana Facebookom olakšava nadziranje glasača od strane političkih partija i kampanja. Facebook alati „prilagođena publika“ i „slična publika“ omogućuju oglašivačima, uključujući i političke organizacije, da dostave spiskove ljudi na koje ciljaju i povežu ih sa njihovim profilima. Oglašivači onda mogu izabrati slične ljude koji nisu bili na njihovim spiskovima i usmeriti političke poruke na sve njih, što znatno pojačava efekte kampanje. Pomoću takvih alata za mikrociljanje organizatori kampanja mogu precizno plasirati različite poruke različitim grupama glasača. Prema članku iz magazina Wired, tokom američkih predsedničkih izbora 2016. Trumpova kampanja je svakog dana koristila oglase u 40-50 hiljada različitih varijacija pažljivo osmišljenih da deluju na ciljane grupe i prethodno testiranih eksperimentima. Na dan treće predsedničke debate, takvih prilagođenih varijacija bilo je 175.000. Menadžer Trumpove digitalne kampanje tvrdi da je Trump pobedio zahvaljujući Facebooku i Twitteru.

Za vreme izbora za Kongres 2010. godine Facebook je organizovao sopstveno istraživanje efekata političkih poruka upućenih preko onlajn platformi. Istraživanje je pokazalo da je moguće uvećati verovatnoću izlaska birača na glasanje za oko 0,4 odsto plasiranjem obaveštenja da su njihovi prijatelji već glasali i ohrabrivanjem da učine isto (nešto drugačiji eksperiment izveden 2012. dao je sličan rezultat). To ne zvuči kao mnogo, ali na nivou zemlje to je oko 340.000 glasova. George W. Bush je pobedio sa razlikom od nekoliko stotina glasova u Floridi; Donald Trump je 2016. pobedio zahvaljujući tome što je uspeo da privuče oko 80.000 glasova više u samo tri države. Pažljivo dizajnirane mikro-kampanje pod parolom „izađi i glasaj“ imaju veliki značaj u slučajevima kada je trka izjednačena. Takođe, u kampanji 2016. Trump je koristio alatku „prilagođena publika“ za vođenje tri kampanje za odvraćanje onih grupa birača koji bi mogli glasati za Hillary: ciljali su na demokrate koji podržavaju Sandersa porukama o njenim vezama sa finansijskom elitom; na mlade žene porukama o njenoj podršci suprugu uprkos optužbama za seksualno neprimereno ponašanje; i na Afroamerikance porukama o njenim komentarima o „supergrabljivcima“ iz 1996. Negativne kampanje nisu ništa novo, ali precizno ciljanje mikro-kampanjama danas ih čini efikasnijim nego ikada – po cenu potkopavanja poverenja u političare i vere u demokratski proces.

Kao što primećuje profesor Tufekci: „Ako su inženjeri konsenzusa 20. veka imali na raspolaganju lupe i bejzbol palice, njihove kolege u 21. veku imaju teleskope, mikroskope i skalpele u obliku algoritama i analitike“. Moguće je da ne postoji dvoje ljudi koji su videli isti skup oglasa, jer se u svakom sukobljavanju argumenata i dezinformacija vrše precizna prilagođavanja za različite grupe, pa glasači i ne znaju šta je servirano drugima. Dok su se političke kampanje u prošlosti odvijale pred očima javnosti, a tvrdnje i argumenti kandidata su stavljani pod lupu, mikro-ciljanje znači da se izborni proces danas pomerio ka privatnoj i personalnoj sferi, bez mnogo prilika za unakrsno ispitivanje i osporavanje dezinformacija. Po mišljenju stručnjaka za digitalne medije Justina Hendrixa i Davida Carolla, to je „noćna mora za demokratiju“.

Kao društvo polako dolazimo sebi i uočavamo probleme koje stvara Facebook. Poštovanje privatnosti nikada nije bilo deo njihove misije. Zuckerberg je više puta podsećao senatore da je Facebook izrastao iz ideje grupe studenata za veb-stranicu – ali nije pomenuo da su na toj stranici birali najzgodnije studentkinje bez njihove saglasnosti. U prvoj deceniji razvoja ovog sajta, njegov moto je bio „kreći se brzo i ruši sve što ti se nađe na putu“. Sa takvim poslovnim etosom nije neobično što nas skandali povezani sa Facebookom više ne iznenađuju.

Ponekad neko primeti sumnjive postupke ove kompanije i digne prašinu. Kao i poslednjih dana, onda se obično pojavi Zuckerberg, izjavi da mu je veoma žao i da nije mogao da predvidi problem (uprkos upozorenjima stručnjaka i grupa za zaštitu privatnosti), izgovori nekoliko rečenica o „zajednici“ i planiranim „poboljšanjima“ i obeća da će se Facebook promeniti. Ali posle svih izvinjenja i obećanja da će biti pažljiviji i da će korisnicima osigurati više privatnosti – a bilo ih je dosta – neke stvari ostaju iste: nadziranje je ugrađeno u gene Facebooka, a svrha njegovog postojanja je kapitalizam nadziranja. Rešenje koje se nudi je predvidivo i pogrešno: dajte Facebooku još veću moć.

Zuckerbergovo saslušanje pred Kongresom jasno je pokazalo nekoliko stvari. Facebook i dalje odbija da prizna koliko malo korisnici znaju o onome što Facebook radi. Zuckerberg tvrdi da je većina korisnika upoznata sa aktivnostima praćenja koje se sprovode i da im to ne smeta, ali istraživanja pokazuju da se većina korisnika ne bi saglasila sa takvim praksama. Takođe, da bi opravdao svoj poslovni model, Facebook insistira na tvrdnji da korisnici preferiraju ciljano oglašavanje, uprkos tome što istraživanja pokazuju da 41 odsto njihovih korisnika više voli tradicionalno oglašavanje, dok se svega 21 odsto opredeljuje za ciljane oglase (63 odsto bi volelo da vidi manje oglasa bilo koje vrste). Sada se zna da desetine hiljada aplikacija imaju pristup velikim količinama podataka o korisnicima prikupljenim do 2015, baš kao i Cambridge Analytica. Tek sada, kad se našao pod reflektorima javnosti, Facebook pokušava da revidira odobrenja za korišćenje podataka.

Konačno, ni Facebook ni Google niti bilo koja od kompanija za nadziranje i praćenje ne mogu se same od sebe reformisati na iole smislen način, jer su zavisne od naših podataka. Poslednji patenti koje je Facebook zaštitio ne obećavaju ništa dobro. Kapitalizam nadziranja se često prikazuje kao prirodan poredak stvari u digitalnom svetu, ali to je rezultat izbora koje su pravili ljudi u trci za profitom. Kao poslovni model on nije ni neizbežan ni nepromenjiv.

Korak u dobrom smeru bi bio prelazak na kontekstualno oglašavanje. To znači da biste oglase dobijali na osnovu sadržaja stranice koju posećujete, a ne na osnovu analize podataka prikupljenih praćenjem ponašanja korisnika. Najavljena Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) u Evropskoj uniji, kojom se štite prava korisnika, zahteva nove pristupe. I Facebook i Google su imali teškoća da ispune zahteve već postojećih zakona o zaštiti podataka koji su u Evropi stroži. Sudovi u Belgiji i Nemačkoj nedavno su objavili da su neke od praksi koje primenjuje Facebook (uključujući praćenje ljudi koji nemaju Facebook nalog) protivzakonite, a Google je već bio kritikovan i plaćao velike kazne zbog prikupljanja podataka bez saglasnosti i obaveštavanja korisnika o tome šta radi sa njima.

Ispunjavanje uslova koje postavlja GDPR verovatno će biti veliki izazov za kompanije koje se bave biznisom nadziranja. Ali uz zaprećene kazne i do 4 odsto globalnog prometa za ozbiljna kršenja pravila EU, tehnološke kompanije će morati ozbiljnije da shvate svoju odgovornost i sprovedu reforme. Pošto će već morati da primene nova pravila da bi nastavile da rade u Evropi, mogle bi – relativno lako – da primene ista pravila na korisnike u Severnoj Americi i ostatku sveta. I zaista, Facebook je pod sve većim pritiskom da tako i postupi – a i Zuckerberg je natuknuo da bi kompanija mogla poći u tom smeru. To bi bio veliki korak napred; zaštitnica prava potrošača Jessica Rich u članku objavljenom u magazinu Wired primećuje da bi bilo još bolje kad bi i Sjedinjene Države usvojile zakone slične onima u Evropi.

Problematična praksa kompanija za nadziranje i njihovo uporno odbijanje da odgovorno postupaju doveli su nas do prekretnice. Možemo se usprotiviti visokom nivou korporativnog nadziranja, kakvo pre dolaska interneta svakako ne bismo prihvatili, tako što ćemo izvršiti pritisak na Facebook i zakonodavce da nešto promene i tako što ćemo koristiti alternativne servise sa drugačijim poslovnim modelima. Takođe možemo zahtevati pozivanje na odgovornost čitavog digitalnog oligopola i bolju zaštitu naše privatnosti i podataka. Ovo je trenutak odluke: da li će internet pripasti njima ili nama?

Jennifer Cobbe, The New York Review of Books, 12.04.2018.

Peščanik.net, 19.04.2018.

Srodni link: Paul Mason – Budućnost Facebooka

 

Hakeri urušavaju nemačku infrastrukturu

Hakovanjem sve nestaje s lica zemlje: Elektrane, bolnice, snabdevanje vodom: Pošto je sve povezano na Internet, sve se može hakovati. Opasnost od hakerskog napada na infrastrukturu je prisutna i sasvim realna, pišu trojica nemačkih novinara za nedeljnik Špigl.

Nepoznata osoba je septembra ove godine putem interneta kontaktirala kanalizacionu mrežu velikog nemačkog grada. Sa kompjutera u SAD-u, haker je napao sisteme upravljanja pumpama, kojima se kontroliše protok otpadnih voda koje otiču u postrojenje za prečišćavanje. Danas su kanalizacioni sistemi – kao i gotovo svaki komad infrastrukture u Nemačkoj – visokotehnološki sistemi.

Kompleksni sistemi cevi, rezervoara, ventila i pumpi su međusobno umreženi i i njima se može upravljati iz kontrolnog centra. Ovi sistemi su delom direktno povezani svojim optičkim vlaknima, ali, delimično, i sa modemima koji se direktno povezuju na Internet. Mreža otpadnih voda velikog grada ponekad ima na hiljade takvih krajnjih tačaka – a time i hiljade potencijalnih ulaznih tačaka za sabotere.

Zbog toga, snabdevanje vodom pažljivo nadziru organi bezbednosti, baš kao što se nadgledaju i druga tzv. kritična infrastruktura u koje spadaju elektrane ili saobraćajnice. Bezbednosni organi dokumentuju svaki napad, a izveštaj stavljaju na raspolaganje kompanijama uključenim u proces neke komunalne operacije. Završni izveštaj o incidentu iz septembra navodi da su neke pumpe pozitivno odgovorile na američke pingove. U sledećem koraku, napadač bi verovatno pokušao da preuzme kontrolu nad modemima, a time i nad celokupnom kanalizacijom. Ono što zvuči bezopasno moglo bi se ispostaviti kao izuzetno neprijatna stvarnost „na terenu“.

Ciljevi primamljivi sajber-kriminalcima

Tokom velikih pljuskova, saboteri su u značajnoj meri paralizovali veliki grad: poplave, povratni smer bujice neprečišćene otpadne vode, velika oticanja otpadnih voda koje „žubore“ ulicama. U ovom konkretnom slučaju, napadači su verovatno bili neugodni: softver u modemima pumpe srušio se prilikom kontakta – kontrola jedinica više nije mogla da funkcioniše. Osim toga, IT stručnjaci kompanije prepoznali su napad i blokirali ga.

Grad poplavljen kanalizacijom iz toaleta desetina hiljada domaćinstava je poprilično neprijatna ideja i izgledno opasna po zdravlje. Tu je, međutim, prisutna i jedna daleko veća opasnost koja se proteže daleko izvan snabdevanja vodom. Čak i danas, tzv. kritična infrastruktura poput snabdevača električnom energijom i vodom, transportne rute, bankarstvo, zdravstvena zaštita i mediji predstavljaju primamljivu metu za sajber kriminalce, navodi se u poverljivoj analizi nemačke bezbednosne agencije.

Da li je motiv da iznuda novca ili tek širenje straha, užasa i osećaja neizvesnosti – izloženost društva visokih performansi povećava se onda sa razvojem i širenjem svetske računarske mreže, pa se njegova ranjivost povećava eksponencijalno. Zbog toga bi trebalo razmotriti ovakve sabotaže, obaveštavaju nadležni nemački organi. Tu je takođe činjenica da bi sabotaže mogle povrediti i ljude mogli je”nešto sa čim se takođe računa i ima u vidu”.

Koje su kompanije posebno ranjive na hakerske napade?

Broj IT upada i oštećenja po sektorima, prema podacima Nemačke savezne kancelarije za informatičku sigurnost (BSI)

Prema rečima mnogih stručnjaka za IT bezbednost,  bolnice su mete koje će privući posebnu pažnju sajber napadača. Razlog tome je što su IT sistemi javnih bolnica često beznadežno zastareli. Jedan sasvim jednostavan zlonamerni program kao što je “WannaCry” takođe je pogodio bolnice u Britaniji – a to je moglo biti tek neka vrsta zagrevanja, uvežbavanja prstiju od strane napadača. “U narednih pet do šest godina, nemačke bolnice postaće izuzetno ranjive”, kaže jedan anonimni IT specialista. Klinike, jednostavno, nemaju novca za takvu vrstu modernizacije.

Pomračenje digitalnog uma na Čistu sredu 2016.

Na Čistu sredu (Ash Wedneday) sredinom 2016. godine, na primer, pao je računarski sistem bolnice Lukas u Nojsu, gradu u nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna-Vestfalija. Na nekim ekranima se pojavila otkupna „nota“, napisana na lošem engleskom jeziku. Sve datoteke računara su šifrovane, a ukoliko osoblje bolnice želi da se fajlovi „otključaju“, treba da se obrate ucenjivaču na e-mail adresu. Ukoliko bi klinika pokušala da uđe na bilo koji način u svoje podatke, to bi rezultiralo zahtevom za otkup. “Umesto plaćanja otkupa, pozvali smo nemačke organe da otvore državnu krivičnu istragu i podneli smo žalbu”, rekao je portparol bolnice Andreas Kremer. Istraga je i dalje u toku (!!!)

Rukovodstvo ove zdravstvene ustanove u Nojsu je tada odlučilo da, nakon napada, kliniku vrati u „pre-digitalnu fazu“  i naprosto se isključi iz računarske mreže. “Isključili smo sve sisteme kako bismo sprečili širenje malvera”, kaže Kremer. Doktori više nisu gledali rendgenske snimke na tabletima, laboratorijske vrednosti zapisivane su olovkom na papiru, a telefonski pozivi zamenili su elektronsku poštu.

“Mnogi zaposleni su izjavili da se na poslu osećaju kao pre 15 godina”, kaže portparol ove bolnice. Lekari su, iz bezbednosnih razloga, odložili operacije koje je trebalo da budu blisko praćene laboratorijskim testovima. Lukas klinika je privremeno takođe isključila rad na hitnim slučajevima, i tako uspela da smanji ozbiljnost štete prouzrokovane ovim sajber napadom. Hakerski napad nije ugrozio negu pacijenata, rekao je Kremer. Ipak, posledice su bile ogromne. Klinika je bila prinuđena da obnovi svoj celokupni informatički sistem. Cena: milion evra.

Bolnica u Nojsu je gotovo da je poklekla kao žrtva ucene koju su joj priredili obični kriminalci; oni su, verovatno, napali veoma različite objekte i operacije prema „shotgun” principu. Ali, šta ako počinioci – iz bilo kojeg razloga – ciljaju na celokupnu zdravstvenu infrastrukturu Nemačke? Hakeru koji je tek „polu-iznenađujući“ u svojim namerama i planovima, i bez neke posebne opreme, zapravo je lako da locira medicinsku opremu preko Interneta. Na primer, mnoge mašine koje obavljaju rad pluća ili srca su prilično izložene jer imaju svoje IP adrese s kojima je moguće izaći na Internet. Da bi se mašina preuzela ili čak isključila, potrebno je tehničko znanje – ali daleko od toga da je nemoguće.

Počinilac, gotovo svako…

Iako proizvođači ističu da njihovi uređaji ne bi trebalo da budu povezani na Internet, jedva da ima klinike u Nemačkoj koja se pridržava ovih uputstava. Čak je i nemački konglomerat Siemens nedavno morao da isporučuje softverske ispravke za svoje kompjuterske tomografe. Američka bezbednosna agencija je utvrdila da će čak i “napadač s malim poznavanjem informatičkih veština” moći da iskoristi ranjivosti sistema i otvoren pristup uređajima.

Sprečavanje napada teško da je izvodljivo. Na kraju krajeva, svi potencijalni počinioci dolaze pod lupu istrage: od problematičnih klinaca i kriminalnih ili ekstremističkih organizacija, do stranih obaveštajnih službi. U ogromnoj većini slučajeva, nakon izvršenog napada nije moguće pratiti njihov trag i poreklo, zbog čega pravi počinioci i njihovi motivi često ostaju pod velom tajne, kaže se u analizi nemačkih državnih organa.

Olakšavajuća okolnost može biti činjenica da su internet terorizam i masovni sajber napadi preskupe igrarije.

Teroristički napadi kroz internet kanale i magistrale mogući su već dugo vremena – ali su skupi i postaju sve skuplji, kažu stručnjaci. Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno nema konkretna saznanja da li terorističke organizacije poseduju tehnička znanja za ovakav oblik napada. Napadi “islamske države” (IS) u Nemačkoj dosad je karakterisala velika jednostavnost u postupanju pojedinaca koji su regrutovani: počinioci bi naprosto nabavili oružje ili bi, čak, upotrebljavali svakodnevne predmete (nož, sečiva) kako bi usmrtili ili povredili.

Navodni “sajber-kalifat” pod okriljem “Islamske države”, koji je izazvao uzbuđenje u 2015. godini napadima na francusku televizijsku stanicu TV5 Monde i Centralnu komandu američkih oružanih snaga, verovatnije će biti ruski pronalazak. Prema nemačkim bezbednosnim organima, iračko-sirijska teroristička grupa nije u mogućnosti izvršiti kompleksne špijunske operacije ili sabotaže u globaloj računarskoj Mreži. Postoje brojne indikacije da su napadi koji se pripisuju “sajber kalifatu” zapravo sprovedeni pod lažnom zastavom i identitetom, te da iza njih stoje hakeri pod kontrolom Kremlja, kažu izvori iz bezbednosnih struktura. Ova sporna činjenica, međutim, teško da može olakšati ranjivost državne i privatne infrastrukture, čiji je uzrok umreženost i povezanost na Internet.

Jörg Diehl , Nicolai Kwasniewski, Fabian Reinbold (Der Spiegel)

Nauka – rizik, tajna i misterija, a ne udoban biznis

Superkompjuter AlphaGo Zero pokazuje kako biznisi gube bitku s inovacijama. Da li je najbolje što čovek može da uradi s veštačkom inteligencijom igranje igara kao što su šah i go, ili je to dalji napredak kroz ključne naučne proboje, pita se Tim Harford u autorskom članku za Fajnenšel tajms.

Teško je ne biti impresioniran – uz to možda i pomalo uznemiren – napretkom. Superračunar “Duboko plavetnilo“ (Deep Blue) kompanije IBM je pre 20 godina (1997) pobedio je tada najvećeg svetskog šahistu, Garija Kasparova. Taj je računar bio astronomski skup hardver, brižno opsluživan i podučavan od strane ljudi.

Kompjuteru je bilo daleko teže da ovlada igrom Go, koja je mnogostruko komplikovanija od šaha. Ipak, kada se program AlphaGo uz fanfare pojavio 2016. godine, nakon nekoliko meseci obuke je lagano potukao najbolje svetske igrače.

Pretprošle nedelje je DeepMind, istraživačka firma za razvoj veštačke inteligencije objavila da je napravila superiornog AI igrača pod imenom AlphaGo Zero. Ovaj unapređeni model je brži, koristi manje hardvera, a „patosirao“ je svog prethodnika AlphaGo u 100 duela, ne dajući mu priliku ni za jednu pobedu. Uz sve to,  AlphaGo Zero je potpuno „samouk“ i uči bez ikakve ljudske asistencije: On je, štaviše, postigao ovakav nesvakidašnji rezultat nakon samo 72 sata prakse.

Neverovatan napredak kompanije AlphaGo Zero doprineo je već prisutnoj grozničavoj uznemirenosti što roboti preuzimaju ljudske poslove, izazivajući masovnu nezaposlenost. Pa ipak, ta anksioznost teško da se uklapa s visokim stopama zaposlenosti i razočaravajućim rastom produktivnosti koju vidimo u Sjedinjenim Državama, a posebno u Britaniji. Postoji veliki broj (ljudskih) poslova i profesija, ali, očigledno, ne i puno inovacija.

Za ovaj paradoks postoje različita moguća objašnjenja, ali najjednostavnije je ovo: AlphaGo Zero je izuzetak. Produktivnost i tehnološki napredak su slabi, jer istraživanje koje stoji iza napretka veštačke inteligencije zapretene u mašinu AlphaGo Zero nije tipičan način na koji pokušavamo da proizvedemo nove ideje.

Gledište Garija Kasparova u vezi veštačke inteligencije upregnute u igranje ljudskih igara je fascinantno. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Deep Thinking“, on citira pokojnog kompjuterskog naučnika Alana Perlisa: “Optimizacija ometa evoluciju”. U slučaju kompjuterskog šaha, Perlisova maksima dobro opisuje istraživače koji su izabrali pragmatične „kratke rezove“ zarad brzog rezultata. Ipak, jedno dublje, rizičnije istraživanje biva danas zanemareno. IBM-ov prioritet sa Deep Blue mašinom nije bilo sticanje novih saznanja u oblasti AI, već pobeda – a pobeda je, u naučnom smislu, bila ćorskokak.

A ovoga bi se trebalo sramiti. Pioniri računarstva, Alan Tjuring i Klod Šenon (Claude Shannon) verovali su da bi šah mogao predstavljati plodno polje za istraživanje i razvoj veštačke inteligencije u nekim daleko značajnijim oblastima. Ta nada je bila brzo skrajnuta brutalnim pristupom, od kojeg se malo šta naučilo izuzev saznanja da ova mašina dobro igra šah..

Lako je shvatiti zašto bi jedna komercijalna kompanija imala jedva neko zrno interesovanja za tehnike ranog prepoznavanja obrasca, koje su pročišćene, prerađene i „oplemenjene“ u računaru AlphaGo. Gari Kasparov opisuje pokušaj njihovog korišćenja u šahu; posmatrajući kako bi velemajstori odmah osvajali igre u kojima su žrtvovali svoje najjače adute, figuru kraljice, mašina je, shodno njihovom „paternu“ tj obrascu (pogrešno) zaključila da bi morala žrtvovati svoju kraljicu u svakoj prilici.

Pa ipak, na kraju, ove tehnike prepoznavanja obrazaca su se pokazale daleko snažnijim i generalno primenjivim za razliku od metoda koje koriste najbolji šahovski kompjuteri; stoga, pitanje glasi: želimo li da promenimo naš svet ili da samo osvojimo šahovsku igru?

Nije ovo samo opominjuća priča koja se tiče šaha. Korporacije su „protegle“ pipke svojih ambicija i na mnoga druga mesta. Korporativne istraživačke laboratorije nekada su finansirale fundamentalna istraživanja od najvećeg značaja. Leo Esaki, koji je radio u korporacijama Sony i IBM dobitnik je Nobelove nagrade za fiziku, kao i Džek Kilbi iz kompanije Texas Instruments. Irving Lengmjuir (Irving Langmuir) iz Dženeral Elektrika dobitnik je Nobelove nagrade iz oblasti hemije. Laboratorije kompanije Bel (Bell Labs) iznedrile su toliki broj nobelovaca – zajedno sa samim Šenonom. Davno su prohujala vremena kada se kompanije nisu plašile ulaganja u fundamentalne nauke.

To se, vremenom, promenilo, kako pokazuje istraživački rad troje ekonomista – Ašiša Arore, Šeron Belenzon i Andrea Pataconija (Ashish Arora, Sharon Belenzon, Andrea Patacconi). Kompanije još uvek ulažu u inovacije, ali se fokus stavlja na praktične primene a ne na osnovne nauke, dok se rezultati istraživanja često prenose na manje poslovne jedinice, čija se intelektualna svojina može lako kupiti i prodati.

Korporativni istraživači proizvode više patenata, ali ih je teže uočiti na stranicama naučnih časopisa. Kako kaže profesor Arora, istraživanje i razvoj postali su “manje I, više R” (manje istraživanje a više razvoj „Less Research, more Development“). Istraživanje AlphaGo-a, kaže on, predstavlja izuzetak od ovog pravila. A ovo je izuzetno bitno, jer i najosnovnije istraživanje na kraju završi kao komercijalno korisno. Volimo zlatna jaja, ali možda izgladnjujemo zlatnu koku.

Sve ovo ne mora biti katastrofalno ako bi druga istraživačka tela, kao što su univerziteti, popunjavali ovaj jaz između komercijale i ključnih istraživačkih proboja. Ipak, to nije nešto što bi trebalo uzeti zdravo za gotovo. Kao što je dokumentovao ekonomista Bendžamin Džouns (Benjamin Jones), teže je, naravno – pronaći/iznedriti nove ideje. Jedan od znakova ovoga se ogleda u složenosti sastava istraživačkih timova, koji su nikad veći i sačinjeni od enormnog broja sve uže specijalizovanih istraživača… koji su, uzgred, i sve skuplji…

Možda bi bilo naivno kada bismo naprosto podsticali kompanije da potroše više na fundamentalna istraživanja – ali neko mora da ih motiviše i na to podseća. Jedan interesantan pristup je kada bi sama država finansirala nagrade za inovacije koje bi išle u ruke istinski progresivnim rešenjima koje prave značajne naučne skokove i menjaju anticipaciju. Takve nagrade mobilišu javne fondove i javne ciljeve sve dok koriste agilnost i raznolikost pristupa privatnog sektora. Takve nagrade, međutim, funkcionišu samo u određenim situacijama.

Profesionalni sport je popularizovao praksu “marginalnih dobitaka”: brza optimizacija, u potrazi za probojem – tamo gde je sadašnja istraživačka granica „najtanja“. Ispostavilo se da su korporativna istraživanja imala isti obrt pre više decenija. Nema ničeg pogrešnog u marginalnim poboljšanjima i sitnim pomacima, ali se ne sme dozvoliti da ona istiskuju špekulativno istraživanje, koje je u samoj srži svakog istraživanja. Nauka, ona fundamentalna,  ima dublju i zbrkaniju praksu od sporta. Stoga moramo nastaviti da joj posvećujemo vreme, prostor i novac, kako bismo učinili da naučni skokovi budu veći – rizičniji.

Fajnenšel Tajms

Štampaj pare

To što Tramp kaže je sve pogrešno. To nije kratka i jednostavna priča, ali je veoma važna jer su mnogi u zabludi oko toga šta se može štampanjem novca, piše ekonomista Vladimir Gligorov.

01

Uzmimo prvo tvrdnju da zemlja koja može da štampa novac ne može da bankrotira. Da li je tačno da Amerika može da štampa koliko hoće dolara i da vrati novac koji duguje poveriocima, posebno stranim na koje Tramp najviše i misli? Može. Može li da očekuje da će uslovi pod kojima će potom da pozajmljuje novac kod kuće ili u inostranstvu biti isti? Ne može. Zašto? Zato što bi dolar devalvirao ako bi tako bio vraćen dug strancima, tako da bi strani poverioci dobili manje, u sopstvenom novcu ili u, recimo, evrima jer bi njihovi kursevi apresirali u odnosu na dolar. Pa bi, sutra, eventualna pozajmica u inostranstvu bila skuplja za Ameriku.

Uzmimo potom da se štampa novac kako bi se namirili domaći kreditori. To bi u normalnim okolnostima podstaklo inflaciju pa bi kreditori realno dobili manje. Opet, to bi poskupelo eventualne buduće pozajmice američke države.

Znači li to da Amerika ne bi bankrotirala ako bi štampanjem novca vratila dugove? To je semantičko pitanje – kreditori bi svakako bili na gubitku, kao da je zemlja bankrotirala.

Tako da razlog što Amerika ne štampa novac da bi vraćala dugove jeste taj što su prednosti likvidnog i bezbednog sistema američkih državnih obveznica velike – velika je likvidnost i niske su realne kamate.

Uzmimo potom da li je to, štampanje novca, ono što sada FED (američka centralna banka) čini? Nije. Upravo je suprotno. Pojednostavljeno rečeno, FED se dodatno zadužuje kada sprovodi program kvantitativnog olakšanja (kupuje tuđe dugove), a ne vraća svoje dugove. Budući da je kamatna stopa praktično jednaka onoj koju FED plaća na rezerve komercijalnih banaka, to znači da između novca i državnih obveznica nema razlike, pa to izgleda kao da FED štampa novac, ali to će se promeniti kada kamatne stope nastave da se povećavaju. Tada bi dodatno štampanje novca zahtevalo prodaju državnih obveznica, dakle povećanje duga.

Uzmimo sada pitanje da li je Trampova tvrdnja realistična, sto će reći: je li to izvodivo? Odgovor je negativan. Ni Predsednik ni Kongres u Americi ne štampaju novac. Nema “države” koja štampa novac. To je u nadležnosti centralne banke. FED, pak, ima mandat da ne dozvoli ubrzanje inflacije i ne dozvoli preterani rast kamata, toliki rast koji bi stajao na putu punoj zaposlenosti. Tako da FED ne može da štampa novac da bi vratio dugove. Predsednik Donald Tramp ne može to da mu naredi, a ne može ni Kongres, osim ako ne želi da promeni mandat centralnoj banci, što je malo verovatno upravo zbog prednosti koje donosi visoka bezbednost američkih državnih obveznica.

02

Ovde možda ima smisla ukazati na predloge onih koji bi da se praktično vrate na monetarističku politiku. Uzmimo da se javni dugovi finansiraju neposredno pozajmicama iz centralne banke sa nultom kamatnom stopom, to bi bila jedna verzija Fridmanovog monetarizma, gde bi, međutim, centralna banka bila obavezna da, kako bi Fridman rekao, jednostavno programira kompjuter da povećava količinu novca po stalnoj i nepromenljivoj stopi i zatvori FED. Ili da staranje o inflaciji i privrednoj stabilnosti uopšte prepusti ministarstvu finansija ili Kongresu. U ovom poslednjem slučaju, ljudi kao Fridman ili Bjukenan bi onda preporučivali ustavni amandman kojim se zabranjuje da budžet bude u deficitu.

Uzmimo, konačno, da li se Trampova tvrdnja odnosi i na druge zemlje koje imaju svoj novac? Odgovor je negativan. Amerika bi mogla da rizikuje kurs i inflaciju, mada ne i poverenje, jer opasnost od hiperinflacije nije velika (mada inflaciju koja je viđena sedamdesetih godina prošloga veka nije bilo lako obuzdati, i stabilizacija cena je bila skupa, izraženo u izgubljenoj proizvodnji i dohotku, što je relevantno iskustvo za ovakve predloge o štampanju novca). Problem, međutim, recimo, Narodne banke Srbije jeste što bi se štampanjem novca relativno brzo potrošile devizne rezerve. Tako da bi bilo potrebno, kao devedesetih godina prošloga veka, ograničiti ili čak zabraniti konverziju dinara u strani novac. To bi onda omogućilo državi da plaća štamparijom novca i oporezuje inflacijom. Opet, semantičko je pitanje kako bi to moglo da se ne nazove bankrotstvom.

E sada, da li su zemlje koje su mogle da štampaju sopstveni novac svejedno bankrotirale u bukvalnom smislu, naprosto rekavši poveriocima da im neće vratiti novac ili će im vratiti samo deo duga? Jesu. Recimo, Rusija 1998. Pre nje Jugoslavija početkom osamdesetih godina i potom krajem iste decenije prošloga veka. Pa potom Argentina. I naravno Srbija, početkom devedesetih godina prošloga veka i konačno početkom ovoga veka. I zapravo lista je dugačka i ne odnosi se samo na strana dugovanja, već i na domaća. Za ovo poslednje, opet, Srbija što prema deviznim štedišama, što prema dinarskim kreditorima rekordnom hiperinflacijom. To je i inače veoma dobro istražena oblast.

Znači li, uz put, da je količina dinara u opticaju dovoljna ili bi mogla da bude veća? Ili, drukčije postavljeno pitanje, da li je monetarna politika Narodne banke Srbije suviše restriktivna? Ako se uzme količina dinara u odnosu na devizne rezerve, dinara je malo. Evropska centralna banka, a i MMF, predlažu dinarizaciju, dakle povećano korišćenje dinara i shodno tome povećanje količine dinara (recimo u odnosu na devizne rezerve ili u odnosu na nacionalni dohodak). Prednost bi bila prelazak na pravi režim ciljane inflacije, za razliku od sadašnjeg gde kamatna stopa zavisi u velikoj meri od stabilnosti kursa, a on opet od priliva stranog novca. No, režim ciljane inflacije je zapravo suprotan onom u kome se monetarni ciljevi ostvaruju štampanjem novca, to jest kontrolom količine novca.

U tom kontekstu, koliko vrede predlozi o „helikopterskom novcu“? Oni, ti predlozi, polaze od pretpostavke da novca nema dovoljno, usled čega ne da inflacija nije problem, već je to deflacija. Fridman je, u okolnostima kada je količina novca manja od optimalne, savetovao da se naprosto štampa novac, da se, figurativno rečeno, baci iz helikoptera. Jer, nedovoljna količina novca predstavlja realan trošak, kao što je realan trošak i prevelika količina novca. U prvom slučaju, privredna aktivnost, pa tako i zaposlenost i dohoci, su manji, dok se u drugom slučaju troše realna sredstva da bi se izbegli gubici koje nosi inflacija. Da bi se ovo videlo, potrebno je razlikovati dohodak od novca. Dohodak je naknada za rad ili kapital (ili je renta), koja se ostvaruje u novcu, ali sam novac nije dohodak. Što znači da se dohoci ne mogu povećati povećanjem količine novca. Ovo je lako videti ako se uoči da su ukupni dohoci jednaki ukupnoj proizvodnji, a štampanjem novca se ne povećava proizvodnja. No, ako ga je malo, troškovi proizvodnje su veći, što je realan trošak, a ako ga je previše, troškovi očuvanja dohotka su veći, što je takođe realan trošak. Trenutno, u Americi, problem nije u tome što novca nema dovoljno, nego što se ne troši već se štedi. U Srbiji, opet, količina novca bi mogla biti veća, ali problem je što se ne ulaže, pa stoga nema ni zaposlenosti niti dohodaka, a ne to što nema dovoljno novca.

Tako da Tramp zapravo kaže sledeće: Mi ćemo strancima vratiti manje nego što im dugujemo, ali to nećemo zvati bankrotstvom jer ćemo to učiniti tako što ćemo štampati novac, a ono što nećemo vratiti uložićemo kod kuće. Pretpostavka je da to neće povećati kamatnu stopu. No, kada bi tako bilo, dakle kada kamatna stopa ne bi porasla, dovoljno je naprosto štampati novac i uložiti ga gde se već želi, nije potrebno zakidati stranim poveriocima. Što je isto kao i dodatno se zadužiti, jer je trenutno kamatna stopa praktično jednaka nuli. No, Tramp zapravo hoće da strancima vrati manje nego sto im Amerika duguje, pa da oni praktično finansiraju i ulaganja u Americi i niže poreze za preduzetnike i korporacije.

Zašto? Pored očiglednog razloga, da se naprosto zakine na obavezama prema poveriocima, navodi se i rizik da bi strani poverioci mogli da reše da konvertuju dolarske dugove u, recimo, dugove u evrima ili u nekom drugom novcu. No, ako bi oni to uradili, to bi bilo praktično isto kao kada bi američka država otkupila te dugove, što je ono što Tramp i predlaže da se uradi štampanjem novca. Dolar bi devalvirao, poverioci bi bili na gubitku, dok bi se američki izvoz povećao. Uz to, poverenje bi izgubili poverioci, a ne dužnik, jer bi to bio spekulativni napad na dolar. Ovo nezavisno od činjenice što nema dovoljne ponude državnih obveznica u drugom novcu, svakako ih nema u evrima. To što nema dovoljno bezbednih državnih obveznica, u koje bi i stranci mogli da ulažu, bio bi argument za dodatno štampanje američkih državnih obveznica, a ne za štampanje dolara. Tako da je reč o pretnji koja nema smisla, sa strane poverioca. Sasvim drukčije stoje stvari ukoliko do bekstva iz dolara dođe usled gubitka poverenja u američke državne obveznice, recimo zbog najave da će se dodatno štampati novac kako bi se one obezvredile, što je ono što Tramp predlaže.

To je izgleda kako je on finansirao svoje poslove. Proglasio bi bankrotstvo na tekući posao, smanjio kreditne obaveze, a onda bi iz zadržane dobiti ili iz novog kredita finansirao novi projekat. On bi tako da kineskim parama finansira američku infrastrukturu, ne dodatnim zaduživanjem, već tako sto im neće vratiti postojeći dug. Prednost koju on vidi kada je reč o državi, a ne o privatnom ulaganju, jeste da ga to što će Kinezima vratiti manje nego što im duguje neće sprečiti da investira, jer ne mora da pozajmljuje budući da može da štampa novac. A kako ne misli da Amerika treba uopšte da uvozi, ili da ulaže u druge zemlje, kurs dolara i tako ne bi bio važan.

Kako nameštati izbore (3/3)

Kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos, Uribeov naslednik, neočekivano je 2012. ponovo pokrenuo mirovne pregovore sa FARC-om, nadajući se da će okončati 50 godina dug rat. Besan, Uribe, čiji je otac ubijen od strane FARC-ovih gerilaca, stvorio je novu stranku i podržao njenog alternativnog kandidata za predsednika, Oskara Ivana Zuluagu (Oscar Ivan Zuluaga), koji se suprotstavljao bilo kakvim mirovnim pregovorima sa FARC-om.

Rendon, koji je radio za Santosa, želeo je da se Sepulveda pridruži njegovom timu, ali je Sepulveda to odbio. Smatrao je da je Rendonova spremnost da radi za kandidata koji podržava mir sa FARC-om svojevrsna izdaja, te je počeo da sumnja kako je konsultant smekšao, pretpostavljajući novac iznad principa. Andre Sepulveda kaže da je pre svega “motivisan ideologijom a da novac dolazi tek posle”, i, da je želeo da se obogati, mogao je da napravi daleko više para hakovanjem finansijskih sistema nego radeći na izborima. Bio je ovo prvi put da je odlučio da se suprotstavi svom mentoru.

Sepulveda je rešio da radi za opoziciju, direktno otišavši do menadžera Zuluagine kampanje, Luisa Alfonsa Ojosa (Luis Alfonso Hoyos). Zuluaga je, inače, negirao bilo kakva saznanja o postojanju “hakerskih plaćenika” poput Sepulvede u redovima njegovog izbornog štaba, dok Ojos nije bio dostupan za bilo kakav komentar. Zajedno su, kako kaže Sepulveda, skovali plan diskreditacije predsednika, javno ukazujući da su gerilci FARC-a nastavili sa nasiljem, krijumčarenjem narkotika i njihovom distribucijom, čak i u periodu kada su želeli da ostvare primirje i postignu sporazum. Tokom nekoliko narednih meseci, Sepulveda je upadao u komunikacije mobilnih i fiksnih telefona i e-poštu više od 100 militanata, među kojima i FARC-ovog lidera Rodriga Londonje (Rodrigo Londoño), takođe poznatog i pod nadimkom Timočenko. Nakon što je praćenjem i špijunažom skupio dovoljno materijala, sklopio je jedan debeli dosije koji kompromituje FARC, uključujući i dokaze o suzbijanju grupe glasova seljaka u jednom selu, Sepulveda je pristao da se pridruži Ojosu do kancelarija informativnog programa TV Bogote i tamo u studiju predstavi dokaze.

Možda i nije bilo previše mudro da se deluje tako uporno i javno protiv stranke koja je na vlasti. Mesec dana kasnije, Sepulveda je pušio na terasi svoje kancelarije u Bogoti kada je dole na ulici ugledao kolone policijskih vozila koje su se zaustavile na trotoaru spod mesta na kojem je sedeo. Četrdeset komandosa odevenih u crno upalo je u kancelariju i tada je, konačno, Andre uhapšen. Sepulveda je za hapšenje okrivio sopstveni nemar dok se pojavljivao na TV stanici. On smatra da ga je neko odande izdao. Na sudu je nosio pancir, sedeći na klupi okružen stražarima koji su bili živi štit od bombaškog napada. U zadnjem delu sudnice, ljudi su podigli slike njegove porodice, s pokretom prstiju koji su išli preko njihovih grla, ili držeći ruku preko usta – znak da “ućuti ili će im se dogoditi jako ružne stvari”. Napušten od bivših saveznika, na kraju je priznao krivicu za špijunažu, hakovanje, i druge zločine u zamenu za kaznu od 10 godina.

Tri dana nakon dolaska u zatvor La Picota u Bogoti, išao je kod zubara kada je naleteo na zasedu: neki od zatvorenika imali su noževe i brijače, ali su zatvorski čuvari uspeli da ga sačuvaju. Nedelju dana kasnije, stražari su ga probudili i izveli iz ćelije, rekavši da su doznali za zaveru robijaša da ga ućutkaju pištoljem na spavanju. Nakon što je policija presrela još neke telefonske pozive, otkrila je još jednu zaveru protiv njega, pa su Sepulvedu prebacili u samicu sa maksimalnim obezbeđenjem u neuglednoj četvrti u centru Bogote. Spava sa kevlarskim prslukom i ćebetom otpornim na metke, u ćeliji čija su vrata neprobojna za bombe. Stražari ga proveravaju svakih sat vremena. Kao deo dogovora o priznanju svoje krivice, kaže da je postao svedok u korist kolumbijskih vlasti, pomažući istražiteljima u proceni slučajeva koji bi mogli da se upotrebe protiv bivšeg predsedničkog kandidata, Zuluage, kao i njegovog stratega, Hojosa. Vlasti su, na osnovu njegovog svedočenja podigle optužnicu izdavši nalog za hapšenje Ojosa, ali je on, prema izveštajima kolumbijske štampe, u poslednjem trenutku utekao, pobegavši u Majami.

Kada Andre odlazi na sastanke sa tužiocima u Bunker, gde se nalazi sedište kolumbijskog pravobranilaštva u Bogoti, on do tamo putuje u oružanoj koloni sa šest motocikala koji voze kroz prestonicu brzinom od 100km na sat. Tokom kretanja konvoja, policija ometa signale mobilnih telefona kako bi blokirali eventualno praćenje konvoja, onemogućavajući javljanje o njegovom kretanju, takođe blokirajući potencijalne telefonske signale kojima bi se mogle detonirati eksplozivne naprave smeštene na njihovoj trasi.

03

Jula 2015, Sepulveda je sedeo u malom dvorištu Bunkera, nasipajući sebi kafu iz termosa i vadeći kutiju Marlboro cigareta. Kaže da želi da ispriča svoju priču jer javnost ne shvata kolika je moć hakera u nameštanju današnjih izbora kao ni koliko je potrebno biti umešan i vešt da bi se hakeri zaustavili. “Radio sam sa predsednicima, jako moćnim javnim ličnostima, mnoge stvari činio apsolutno bez ikakve griže savesti upravo zato što sam to činio sa punom verom i jasnim ciljem – boreći se da okončam diktature socijalističkih vlada u Latinskoj Americi” kaže on. “Uvek sam govorio da postoje dve vrste politike – ono što ljudi vide je jedna stvar, a sasvim druga je ono što se zaista dešava. Radio sam u carstvu ove druge, nevidljive politike.”

Sepulveda kaže da mu je dozvoljeno da ima kompjuter i internet vezu koja se proverava, a sve to kao deo dogovora kojim treba da pomogne Pravobranilaštvu u praćenju narko-kartela i remećenju aktivnosti narko-kartela korišćenjem verzije njegovog softvera Social Media Predator (SMP). Kolumbijska vlada ne potvrđuje ali i ne negira da Sepulveda ima pristup računaru, ili da zna kakva je svrha njegovog korišćenja istog. On kaže da je modifikovao svoj malver “Social Media Predator” kako bi se suprotstavio upravo onoj vrsti sabotaže koju je i sam praktikovao u danima dok je još bio na slobodi – ove veštine uključuju i ometanja Tviter fidova i fejsbuk zidova i profila protivničkih kandidata.

Sepulveda je svoj SMP koristio za skeniranje 700.000 tviter naloga Islamske Države (ISIS), kako bi naučio šta je ono što čini dobrog regruta u terorizmu. Sepulveda kaže da je njegov softver bio u stanju da identifikuje ISIS-ove regrute samo par trenutaka nakon što otvore Tviter naloge i započnu postovanje. Nada se da će ove informacije uspeti da podeli sa vlastima Sjedinjenih Država i ostalim zemljama uključenim u borbu protiv terorizma islamističkih grupa. Uzorke Sepulvedinog programa analizirala je jedna nezavisna kompanija, koja je potvrdila da je njegov softver autentičan i suštinski originalan.

Sepulvedina tvrdnja da se hakerske operacije poput onih koje je on vodio događaju posvuda je sasvim logički prihvatljiva, kaže Dejvid Mejnor (David Maynor), šef kompanije Errata Security iz Atlante koja se bavi testiranjem digitalne bezbednosti, dodajući da povremeno dobija upite za poslove u vezi sa političkim kampanjama. Kada je njegova firma tražila da dobije e-mailove i druga dokumenta iz kompjutera i telefona tih kandidata, krajnji klijent nikada ne bi bio otkriven. “Te aktivnosti se dešavaju u SAD, i dešavaju se stalno”, kaže on.

U jednom slučaju, od Mejnora je zatraženo da ukrade podatke u sklopu sprovođenja bezbednosnog testa, ali da mu “neko” nije obezbedio uvid u stvarnu vezu sa političkom kampanjom čiju je bezbednost želeo da testira. U drugom slučaju, potencijalni klijent bi tražio detaljan brifing o tome kako bi mogao pratiti kretanje protivničkog kandidata, menjajući njegov ajfon za prislušni klon. “Iz očiglednih razloga, mi ovakve klijente uvek odbijamo”, kaže Mejnor, koji odbija da imenuje kandidate zainteresovane za ovakve hakerske operacije.

02

Tri nedelje pre Sepulvedinog hapšenja, Rendon je bio primoran da podnese ostavku i povuče se iz Santosove kampanje zbog navoda u štampi da je uzeo 12 miliona dolara od narko-dilera, a da je deo tog novca dao Santosu za njegovu izbornu kampanju, što on poriče.

Prema Rendonu, kolumbijski zvaničnici su s njim razgovarali ubrzo nakon toga u Majamiju, gde je sada njegov dom. Rendon kaže da su ga kolumbijski istražitelji ispitivali o Sepulvedi, i da im je on rekao kako je uloga Sepulvede bila ograničena isključivo na internet.

Rendon poriče rad sa Sepulvedom. “On (Sepulveda) kaže da je radio sa mnom na 20 mesta, a istina je da nije”, kaže Rendon. “Nikada mu nisam platio ni pezos.”

Prošle godine, na osnovu anonimnog izvora, kolumbijski mediji izvestili su da je Rendon radio na predsedničkoj kampanji Donalda Trampa. Rendon izjavljuje kako su ovi izveštaji neistiniti. Ljudi iz Trampove kampanje su mu prišli, kaže on, ali ih je on odbio jer ne voli Trampa. “Koliko je meni poznato, nismo upoznati sa tom osobom”, kaže Trampova glasnogovornica, Houp Hiks. “Nikada nisam čula za njega, a isto važi i za druge visoke članove Trampovog osoblja.” Rendon, međutim, kaže da je pregovarao oko angažmana na jednoj drugoj kampanji za predsednika SAD – nije hteo da kaže kojoj – onog trenutka kada se budu okončali unutarstranački i započnu kampanje za opšte izbore.

Carlos Manuel Rodríguez and Matthew Bristow

Editor: Bryant Urstadt

Producer: Laura Ratliff

Jordan Robertson, Michael Riley, and Andrew Willis | March 31, 2016

Photographs by Juan Arredondo

Bloomberg Businessweek

Kako nameštati izbore (2/3)

Nakon prvog, evo i drugog od tri dela ispovesti Andrea Sepulvede, vrhunskog hakera i stručnjaka za nameštanje izbora u Latinskoj Americi

05

Prema Sepulvedi, isplate su vršene u gotovini, a polovinu novca bi dobijao unapred. Kada je putovao, koristio je lažni pasoš a u hotelu bi odsedao sam, daleko od ostalog “zvaničnog” osoblja uključenog u kampanju. U njegovu sobu niko nikada nije mogao da unese kameru ili pametni telefon.

Većina poslova je naručivana lično. Andre Sepulveda kaže da bi mu Rendon obično dao parče papira sa imenima, adrese njihove e-pošte i telefonske brojeve. Sepulveda bi u hotelu uneo podatke o “metama” i to kao podatke u šifrovanom fajlu, a onda bi spalio Rendonov papir ili ga pustio niz WC šolju. Ukoliko je postojala potreba da mu Rendon pošalje e-mail, obojica bi vodili isključivo šifrovanu komunikaciju. Tako bi reč “milovanje” značila da je vreme za napad na metu, dok bi “slušanje muzike” značilo presretanje telefonskih poziva i razgovora koje je meta vodila.

Rendon i Sepulveda su se maksimalno trudili da ih nikada ne vide zajedno. Komunicirali bi preko šifrovanih telefona koje su menjali na svaka dva meseca. Sepulveda kaže da mu je slao dnevne izveštaje o napretku kao i obaveštajne brifinge preko jednog “prekobrojnog” i odbačenog e-maila, a ova elektronska pošta išla je ka posredniku, koji je bio zaposlen u Rendonovoj konsultantskoj firmi.

Svaki posao završavao bi se posebnom “vizuelnom sekvencom”, gde bi svaka boja predstavljala šifrovanu poruku o statusu važnosti podataka i postupku njihovog uništenja. Na dan izbora, Sepulveda bi uklonio sve podatke klasifikovane pod “crveno”. Bili su to fajlovi koji bi njega i njegove klijente mogli da pošalju u zatvor na dugogodišnju robiju: presretnuti telefonski pozivi i e-mailovi, liste hakovanih žrtava i poverljivi brifinzi koje je sam Sepulveda pripremao za kampanje koje je hakovao. Svi mobilni i fiksni telefoni, hard diskovi, fleš diskovi i kompjuterski serveri bivali bi fizički uništeni. Manje osetljivi bili bi “žuti” fajlovi, sa podacima o putovanjima i kretanju, platnim spiskovima i planovima za prikupljanje novca; oni bi se čuvali u šifrovanom obliku na fleš-memorijama i još jednom bi, po završetku kampanje, bili predati na završni pregled. Nedelju dana kasnije bi i oni, takođe, bivali uništeni.

Sepulveda bi za najveći broj poslova okupljao grupu koja je radila u iznajmljenim kućama i stanovima u Bogoti. Imao je rotirajući grupu od sedam do 15 hakera koji su dolazili iz svih krajeva Latinske Amerike, oslanjajući se na specijaliste za određene regione u kojima bi trenutno operisao. Brazilci, po njegovom mišljenju, razvijaju najbolji “zloćudi” softver, poznatiji kao malver. Venecuelanci i Ekvadorci su sjajni za skeniranje ranjivosti sistema i softvera koji su meta napada. Argentinci su umetnici u presretanju mobilnih komunikacija i razgovora. Meksikanci su generalno vrhunski hakeri – ali previše pričaju. Sepulveda ih je koristio samo u hitnim slučajevima.

07

Zadaci bi trajali u zavisnosti od potreba i ciljeva:  od nekoliko dana do nekoliko meseci. U Hondurasu, Sepulveda je štitio komunikacije i kompjuterske sisteme predsedničkog kandidata Porfirija Loboa Sose, štiteći ga od praćenja hakera zaposlenih kod njegovih konkurenata. U Gvatemali je digitalno prisluškivao šest političkih i poslovnih ličnosti, tvrdeći da je isporučio sam podatke da Rendon na šifrovanim fleš diskovima po “dead drop” špijunskoj metodi (Sepulveda kaže da je to bio “mali posao” kojeg je uradio za Rendonovog klijenta, a koji ima veze sa desničarskom Nacionalnom naprednom strankom (PAN). Iz ove partije stiglo je saopštenje da niko od njenih članova nikada nije angažovao Rendona, niti da ima bilo kakvih saznanja o bilo čijim aktivnostima koje pominje Sepulveda). Sepulveda je u 2011. u Nikaragvi napao Ortegu, koji se borio za svoj treći po redu predsednički mandat. U jednom od retkih poslova u kojima je radio za osobu koja nije bila Rendonov klijent, provalio je u e-poštu Rozarije Muriljo, (Rosario Murillo), Ortegine supruge i glavnog portparola vlade, ukravši od nje spisak osoblja kao i državne tajne.

U Venecueli 2012. godine, njegov tim je u jednom trenutku odustao od uobičajenih mera opreza. Na to ih je, kako kaže Sepulveda, “nagnalo gađenje koje su osećali prema Hugu Čavezu”. Čavez je tada bio usred svog četvrtog mandata. Sepulveda je na YouTube okačio anonimni video-klip, snimivši lično sebe kako pretura po e-mail inboksu jednog od najmoćnijih ljudi u Venecueli, Diosdada Kabelja (Diosdado Cabello), koji je tada bio predsednik Narodne skupštine. Takođe, on je u tom trenutku prekoračio u prostor izvan uskog kruga svojih poverljivih hakera, pozivajući članove haktivističke grupe Anonimous da napadnu Čavezov vebsajt.

Nakon što je Sepulveda uspešno hakovao Kabeljin nalog na Tviteru, Rendon mu je čestitao. “Eres noticia :)” (“Postali ste vest:)” – što je napisao u e-mailu od 9. septembra 2012, koji se ticao dotične sajber-provale (Rendon kaže da on nikada nije poslao takav e-mail.) Sepulveda je snimio desetak e-mailova, mahom izvornih tj. originalnih, što pokazuje da mu je u periodu od novembra 2011. do septembra 2012. Sepulveda slao duge liste vladinih sajtova koje je hakovao u različitim kampanjama – sve to slao je višem službeniku Rendonove konsultantske firme, često se služeći hakerskim slengom (“Dobio!”, što je značilo da je Sepulveda uspeo da uspostavi kontrolu nad nekim sajtom ili bazom podataka). Dve nedelje uoči predsedničkih izbora u Venecueli, Andre je poslao snimke monitora (screenshots) koji pokazuju kako je upao na Čavezov vebsajt, uključujući ga i isključujući po sopstvenom nahođenju.

Čavez je tada pobedio – ali je umro pet meseci kasnije od raka, što je izazvalo hitne izbore koje je osvojio Nikolas Maduro (Nicolás Maduro). Dan uoči proglašenja Madura za pobednika, Sepulveda je hakovao njegov nalog na Tviteru, okačivši na njega optužbe za navodne izborne prevare. Okrivljujući za ovaj upad “hakersku zaveru iz inostranstva”, vlada Venecuele je širom zemlje onemogućila internet vezu tokom čitavih 20 minuta.

08

U Meksiku, Sepulvedina informatička virtuoznost se u potpunosti sjedinila sa Rendonovim vizijama o uspostavljanju nemilosrdne političke mašine: mašina ovog tandem radila zahvaljujući ogromnim resursima i novcu koje im je na raspolaganje stavila Institucionalna revolucionarna partija (PRI). Godine pod predsednikom Felipeom Kalderonom (Felipe Calderón)  i njegove Partije nacionalne akcije (Partido Acción Nacional, PAN ) bili su pogođeni iscrpljujućim ratom protiv narko-kartela kao i kidnapovanjima, uličnim atentatima i sečom glava koji su postali uobičajena “pojava”. Kako se bližila 2012. godina, PRI je uoči izbora nudio mladalački energiju Penje Nijeta, koji je upravo tada uspešno okončao svoj mandat guvernera.

Sepulvedi se nije dopala ideja da radi u Meksiku, opasnoj zemlji za učestvovanje u javnom životu. Rendon ga je, ipak, početkom 2008. ubedio da otputuju tamo, “i ostanu samo nakratko”, jer su njih dvojica često leteli advokatovim privatnim avionom. Svojevremeno radeći posao iz Tabaska, lociranog u sparnom Meksičkom zalivu, Sepulveda je u Meksiku isprva hakovao jednog političkog glavešinu, za koga se ispostavilo da je povezan sa narko-kartelom. Nakon što je Rendonovo obezbeđenje doznalo za plan da se ubije Sepulveda, haker je noć proveo sam u blindiranom Ševroletu Suburban pre no što se vratio nazad u Meksiko Siti.

Meksiko je efektivno tropartitni sistem, a Penja Nijeto suočavao se s protivnicima i s leva i s desna. Sa desne strane stajao je vladajući PAN koji je nominovao Jozefinu Vaskez Motu (Josefina Vázquez Mota), prvu ženu predsedničkog kandidata koju je ova partija ikada istakla. Sa leve strane nalazila se Demokratska revolucionarna partija (PRD), koja je za svog predsedničkog kandidata istakla bivšeg gradonačelnika Meksiko Sitija, Andresa Manuela Lopeza Obradora (Andrés Manuel López Obrador)

Prvi nezvanični rezultati sa birališta pokazivali su da Penja Nijeto prednjači za 20 poena, mada njegove pristalice nisu sklone rizikovanju. Sepulvedin tim je instalirao malvere u rutere smeštene u sedištu kandidata PRD.Ovaj softver omogućavao mu je pristup i ulazak u svaki telefon i kompjuter ljudi iz PRD štaba i to preko računarske mreže uključujući i Lopeza Obradora,predsedničkog kandidata. Slične korake preduzeo je i protiv PAN-ovog kandidata, Vaskez Mote. Kada su timovi kandidata pripremali govore, Sepulveda je imao njihove detalje – čim bi prsti tekstopisca govora dodirnuli tastaturu. Sepulveda je imao uvid i u predstojeće susrete Penjinih rivala, kao i u raspored aktivnosti svake stranke u kampanji.

Novac nije bio nikakav problem. U jednom trenutku, Sepulveda je potrošio 50 hiljada dolara na high-end ruski softver koji je mogao da velikom brzinom provali i preuzme kontrolu nad bilo kojim mobilnim telefonom, bilo da je to Apple BlackBerry ili Android. Takođe je nemilice trošio finansijska sredstva kako bi stvorio što više vrhunskih lažnih profila na Tviteru; Oni bi potom bili održavani još najmanje godinu dana, što bi im dalo “patinu” uverljivosti.

10

Sepulveda je izradio na hiljade ovakvih lažnih profila, koristeći se “autentičnim” izjavama kojima je oblikovao diskusije na društvenim mrežama, recimo na teme kao što su: plan Penje Nijeta da okonča nasilje narko-kartela, “upumpavajući” u internet debate materijal koji bi potom pravi korisnici pokušavali da oponašaju. Za manje nijansirani rad, koji ne bi bio toliko sofisticiran, Sepulveda je imao armiju od 30.000 Tviter-botova, automatskih oglasa kojim je moguće kreirati trendove i javne stavove. Jednu debatu na Mreži Sepulveda je započeo tako što je nametnuo “veliku bojazan” da što više u anketama bude rastao uticaj Lopeza Obradora, tim će vrednost meksičkog pezosa više padati. Sepulveda je odlično znao da problem s obezvređivanjem meksičke valute izaziva veliku ranjivost među kandidatima; to je, uostalom, i pročitao u internim memorandumima Nijetinih oponenata, kojih se dokopao hakovanjem.

Sepulveda i njegov tim su u kampanji podrške Penji Nijeti i njegovim lokalnim saveznicima pružili su sve zamislive digitalne “mračne veštine” koje su tada postojale. U izbornoj noći, Sepulvedini računari automatski bi pozivali desetine hiljada potencijalnih birača, puštajući im snimljene telefonske poruke u 3 ujutro, i to u kritičnoj meksičkoj državi Halisko od koje su zavisili konačni rezultati izbora. Izgledalo je kao da pozivi dolaze od simpatizera popularnog levičarskog kandidata Enrikea Alfara Ramireza. Bili su to – a tako je delovalo bunovnim građanima Haliska – besni i iritantni pozivi koji su agitovali da se glasa za Alfara. To je, naravno, i bila svrha ovih nepostojećih aktivista: iznervirati Meksikance noć uoči izbora – i to u tolikoj meri da ih odvrati od njihovog omiljenog kandidata (”Kakve li su budale u Alvarovoj stranci kada nas ovako bezobrazno bude u tri ujutro?!”, pitali bi se oni).

Alfaro je tada izgubio s veoma malom razlikom. U još jednoj trci za mesto guvernera, u Tabasku, Sepulveda je preko lažnih profila na Fejsbuku “lansirao” stavove nekolikih (nepostojećih, virtuelnih) gej muškaraca, koji su tvrdili da će podržati konzervativnog katoličkog kandidata iz PAN-a: bila je to još jedna Sepulvedina majstorija osmišljena da se simpatizeri ove stranke otuđe i odvrate od nje. “Uvek sam sumnjao je u tom trenutku nešto bilo “prekinuto”, da nas je neko isključio od naše glasačke baze”, nedavno je izjavio kandidat Gerardo Prego kada mu je rečeno kako je tokom kampanje Sepulveda manipulisao društvenim medijima.

U maju je Penja Nijeto posetio Ibero-Američki univerzitet u Meksiko Sitiju, da bi tamo bio bombardovan uvredama, izviždan je i bukvalno oteran povcima koje su mu upućivali gnevnih studenti. On se, uz pomoć svojih telohranitelja, povukao u susednu zgradu krijući se u njoj, a prema pisanju pojedinih društvenih medija, zatvorio se tamo u jedno kupatilo. Fotografije s lica mesta bile su pogubne po njega i njegovu kampanju, dok je, nasuprot njemu, podrška Lopezu Obradoru porasla.

16

PRI je bio u stanju da se nekako oporavi nakon što je jedan od konsultanata Lopeza Obradora uhvaćen skrivenom kamerom kako od nekioliko biznismena traži šest miliona dolara, da bi tim novcem podržao slomljenog Obradora. Ovo je bio prostor za moguće kršenje meksičkih zakona o načinu finansiranja. The Hacker kaže, iako ja ne znam poreklo tog konkretnog snimka, Sepulveda i njegov tim su mesecima presretali komunikacije urugvajskog političkog konsultanta, Luisa Koste Bonina (Rendon je sepulvedi, po svemu sudeći, 2. februara, 2012. poslalo tri e-mail adrese i broj mobitela koji pripadaju Kosti Bonino, u e-mailu pod nazivom “Posao.”)

Sepulvedin tim je srušio Boninov veb sajt, preusmeravajući novinare na klon-sajt. Na kloniranom tj. lažnom sajtu on i njegov tim okačili su ono što je izgledalo kao dugačka odbrana koju je napisao sam Kosta Bonino, “neobavezno pokrenuvši” pitanja oko toga da li njegovi urugvajski koreni krše ograničenja o strancima u meksičkom izborima. Kosta Bonino napustio je kampanju nekoliko dana kasnije. Nedavno je on sam naznačio da je znao da ga špijuniraju, samo nije znao kako. Ovaj slučaj lepo ilustruje jedna njegova izreka: “Imati telefon koji vam je hakovala opozicija i nije neka novost. Kada radim na kampanji, pretpostavka je da će sve o čemu pričam preko telefona doprti do protivničkih ušiju. “

Služba za medije Penje Nijeta je odbila da ovo komentariše. Portparol PRI rekao je da ova stranka “nema saznanja da je Rendon radio za Penju Nijetu, ili bilo koju drugu PRI kampanju. Rendon kaže da je u Meksiku tokom punih 16 godina radio u ime PRI kandidata, od avgusta 2000. godine do danas.

12

Prljavi poslovi

Kolumbija: Podrška reizboru Alvara Uribea za predsednika, 2006; Kongresni izbori, 2006; neuspela kampanja Oskara Ivana Zuluage (Oscar Ivan Zuluaga) za predsednika, 2014.

Honduras: Podrška Porfiriju Lobou Sosi, kada je 2009. izabran za predsednika.

Nikaragva: Vođenje hakerske kampanje protiv Danijela Ortege, 2011.

Meksiko: Trogodišnja podrška Enrikeu Nijeti.

Venecuela: Kampanja protiv Čaveza i Madura tokom 2012. i 2013.

Kostarika: Neuspela podrška Džoniju Araji (Johnny Araya), predsedničkom kandidatu levog centra ispred Narodnooslobodilačke partije,  2014.

Panama: Podrška Huanu Karlosu Navari (Juan Carlos Navarro), predsedničkom kandidatu levog centra ispred Demokratske revolucionarne partije, 2014.

Evropa: kartice ubijaju keš

Kupovaćemo i bez dinara u novčaniku – Evropa sve više razmišlja o ukidanju gotovine.

Evropska unija sve više razmišlja o ukidanju gotovine, a Švedska će, po svemu sudeći, biti prva zemlja koja će to i učiniti. Nove tehnologije sve manje zahtevaju korišćenje keša, a većina plaćanja može da se obavi i putem mobilnog telefona. Evropljanima neće biti potrebni novčanici, a pitanje je da li će se taj trend proširiti i na Balkan i Srbiju. Ekonomisti se slažu da ima mnogo razloga i “za” i “protiv”. Ipak, smatraju da je Srbija još daleko od takvog poteza i da ćemo dugo nositi keš u buđelarima i čekati u redovima za razna plaćanja.

Ali već sada većina banaka nudi klijentima elektronsko plaćanje bez ikakvih troškova, a i dalje ima dosta građana, naročito starijih, koji nemaju ili ne umeju da koriste računar, tablet i druge uređaje. Oni i dalje čekaju pred šalterima pošta i banaka da plate račune ili da podignu platu ili penziju. Takođe, kod nas i dalje više vole da u džepu imaju keš nego “plastiku”, odnosno karticu.

– U Srbiji će teško doći do ukidanja gotovine u skorije vreme – smatra Ljubomir Madžar, ekonomista.

– To ima svoje prednosti, jer se u elektronskom sistemu mnogo teže obavljaju nezakonite transakcije. Sve što je elektronsko ide kroz sistem i može da bude praćeno, a gotovina je kao poručena za nedozvoljena finansiranja. Verujem da je to jedan od osnovnih motiva da se takva odluka donese. Kao drugo, to bi mogao da bude jeftiniji način, jer elektronsko plaćanje ne podrazumeva papir, a novčanice se habaju i nameću neke troškove.

Za građane, kako kaže Madžar, koji su vešti s kompjuterom, elektronsko plaćanje predstavlja prednost, jer sve mogu da obave za radnim stolom i da pritom uštede vreme. Ali ova lagodnost, s druge strane, može da se smatra i manom, jer veliki broj ljudi nije toliko stručan da bi mogao da se samostalno upusti u elektronski platni promet.

– I ukidanje gotovine nosi jednu vrstu troškova koji će morati da se podnesu da bi se svet uklopio u taj sistem, jer ne verujem da postoji ijedna zemlja u kojoj svi stanovnici toliko suvereno barataju kompjuterom – kaže Madžar. – Ja, na primer, nisam tako vešt u korišćenju kompjutera i u ovom godinama nisam mnogo spreman da učim, osim ukoliko, naravno, ne moram. Za sada, prema zakonu, svaka banka mora da primi gotovinu.

Građani bi, prema mišljenju ekonomista, ali i drugih struka, trebalo sami da odlučuju da li će trošiti, a ne predsednici centralnih banaka. Jer, prihvatanjem najavljene novčane politike Evropske centralne banke stvara se mogućnost totalnog nadzora nad građanima. Onaj ko plaća kreditnom karticom, ostavlja elektronski trag o tome koliko je novca, gde i na šta potrošio. Taj zapis je zapravo sistem metadata na osnovu kojeg država lako može da ustanovi šta kog građanina interesuje (na primer: kakva vrsta literature), da li je i od čega je bolestan, ima li u kući goste, s kim se sastaje ili druži… Građani su izloženi nadzoru banaka i države.

Dobre namere države uglavnom se ogledaju u mogućnostima da se suzbiju kriminal, rad na crno, prostitucija i trgovina drogom. Pre šest godina primećeno je da španske banke vraćaju velike količine gotovine u Nemačku. Nemci su očigledno gotovinom plaćali iznajmljene kuće za letovanje u Španiji. Kada ne bi bilo gotovine, finansijska policija bi lakše mogla da prati šta ljudi rade sa svojim novcem.

I Grčka planira da ograniči plaćanje gotovim novcem; sve iznose veće od 70 EUR građani će morati da plaćaju karticom. To se obrazlaže borbom protiv utaje poreza. U Danskoj, benzinske pumpe, restorani i manje radnje takođe uskoro više neće primati gotovinu; tamošnja centralna banka je već najavila da od kraja 2016. više neće štampati novčanice – zbog pada potražnje.

Juriš na banke

Državne i finansijske krize prethodnih godina ubrzale su strateški razvoj koncepta ukidanja gotovine – smatra Gerald Man, profesor, autor knjige “Zabrana gotovine – sve što treba da znate o predstojećem ukidanju gotovog novca”.

– U velikom broju zemalja još postoji latentna opasnost od “juriša na banke”, odnosno masovnog podizanja gotovine, što bi moglo da sruši finansijski sistem.

 

Novosti

4 ključna proboja virtuelne realnosti u 2016.

Očekujte važnu godinu za virtuelnu realnost. U Las Vegasu je, već poslovično između 6. i 9. januara,  u jeku CES-a, najvećeg svetskog sajma konzumerske tehnologije. Evo nekih od najvećih inovacija koje iščekujemo u narednim mesecima.

Deca u Silikonskoj dolini: od ranih nogu uče se informatici, intenzivno prateći sve tehnološke trendove.

Deca Silikonske doline: od ranih nogu uče se informatici, intenzivno prateći sve tehnološke trendove. Foto: B. L.

U poslednjih nekoliko godina virtuelna realnost je u neverovatnom zamahu, premda izgleda da će ova, nova, 2016. godina bito najvažnija godina za VR do sada: po prvi put, potrošači će po prvi put moći u rukama da drže nekoliko moćnih setova za gledanje alternativne realnosti u 3-D tehnici koja nas potpuno obuzima.

Da biste dobili osećaj kolikom brzinom virtuelna realnost postaje mejnstrim, razmislite o ovome: početkom januara, više od 40 izlagača će pokazivati svoju tehnologiju u namenskom odeljku  “Gejming i tržište virtuelne realnosti” na Međunarodnom sajmu potrošačke elektronike u Las Vegasu. Trgovačka grupa koja priređuje ovaj spektakl, Udruženje proizvođača potrošačke elektronike (the Consumer Electronics Association, CES), kaže da je broj izlagača povećan za 77 odsto u odnosu na 2015.

Ako to imamo u vidu, moramo da se zapitamo, šta će od toga biti zaista važno? Evo šta ćemo mi pratiti:

Moćni hendsetovi

Nekoliko virtuelnih hendsetova se očekuje da “grune” na tržištu ove  zime i proleća. Fejsbukov Oculus izbaciće prvi hendset, nazvan Rift. On bi trebalo da bude predstavljen u prvom kvartalu ove godine, dok  HTC Vive, prvi potrošački hendset proizvođača pametnih telefona i video igara, firme HTC, treba da bude predstavljen potrošačima u aprilu. Sony, u međuvremenu, pravi svoj hendset, pod nazivom Playstation VR, za koji kompanija tvrdi da će biti pušten na tržište u prvoj polovini godine.

Cene ovih hendsetova još nisu objavljene, a kupci će možda morati da u troškove ukalkulišu i odgovarajući kompjuter (ili, u slučaju Sony handseta, PlayStation 4), jer će sva tri proizvoda morati da budu fizički priključeni za neki od tih kompjutera da bi mogli da rade. Rift je objavio detalje o računarima koji će raditi sa njim (njihova cena ide od  $949 naviše), ali HTC još nije saopštio šta će biti uslov za Vive-kompatibilne računare.

Uprkos tome što je svega nekoliko hendsetova u ovom trenutku na tržištu, Consumer Electronics Association predviđa im obim prodaje od 1,2 miliona dolara u 2016.

Nova vrsta igara

Kompanije razvijaju veliki broj igara i drugih iskustava koje idu u kompletu sa ovim novim virtuelnim hendsetovima.

Luckasta ali zabavna igra Owlchemy Labs, pod nazivom Simulator posla (Job Simulator) će biti na raspolaganju za Oculusov Rift, HTC-ov Vive, i Sony PlayStation VR. Igra, koju moram da isprobam na Okulusovoj konferenciji developera u jesen, je postavljena u budućnost u kojoj su roboti preuzeli sve radove, i poziva igrača da simulira poslove kao što je rad u kancelariji ili kuvarski posao.

Takođe se očekuje da Ubisoft Entertainment, koji pravi Assassins Creed i mnoge druge poznate video igrice, u 2016. lansira Eagle Flight. Igra vam omogućava da letite iznad Pariza, uživajući iz “orlovske perspektive”.

Ova igra nije sasvim nova: verzija igre Majnkraft (Minecraft) u Windows 10, ekstremno popularne igrice, biće napravljena za Rift u proleće, a takođe i u verziji za Samsung koji ima Gear VR, postojeći headset po ceni od 100 dolara, napravljen u saradnji sa Fejsbukovim Okulusom, koji traži Samsungov pametni telefon koji služi kao njegov kompjuter i ekran.

Bolje mogućnosti kamera

Virtuelna stvarnost ne vrti se samo oko kompjuterski generisanih grafika; veliki broj kompanija takođe pravi live-action sadržaje. Na tržištu nema previše opcija za filmske stvaraoce, i neke kompanije dolaze sa novim kamerama za koje se nadaju da će pomoći filmadžijama.

Nokia očekuje da počne da prodaje Ozo, četiri i po kile tešku, okruglu video kameru sa dugačom izbočinom na leđima (za svoje posebne kombinovane baterije i kertridže za snimanje), za $60,000 negde u prvom kvartalu 2016. I Lytro – koji nije imao mnogo uspeha sa kamerom koji vam omogućava da promenite fokus slike nakon što ste okinuli – kaže da takođe gradi profesionalni tip sferične kamere, pod nazivom Immerge, koji će biti otprilike veličine lopte za plažu i koštati “nekoliko stotina hiljada dolara.” Očekuje se da će biti dostupna u istom vremenskom okviru.

Izvan dnevne sobe

Iako se veliki deo aktivnosti u okviru virtuelne realnosti u 2016. fokusira na dnevnu sobu startap u predgrađu Jute, nas uvodi u mnogo veći prostor otvaranjem zabavnog centra virtuelne stvarnosti koji se zove Praznina (Void) kasnije u toku godine.

Smešten u Pleasant Grove-u u Juti, firma Void će opremiti posetioce hendsetovima i drugom opremom, a onda mogu slobodno u grupama od šest do osam ljudi da lutaju po prostoriji od 60-puta-60-stopa ispunjenom lavirintom fizičkih zidova i efektima poput toplote i mlazevima vode koji se podudaraju sa nizom slika koje možete da vidite uz pomoć handseta.

Void već ima jednu demo scenu u susednom Londonu u Juti, gde posetioci plaćaju $ 10 po osobi za iskustva koja traju oko šest do sedam minuta; kada se “prava stvar” otvori u avgustu ili septembru, kompanija planira da naplaćuje oko $34 za 20 minuta iskustva.

Tradicionalniji tematski parkovi takođe mogu dodati tehnologiju virtuelne realnosti u 2016. Zabavni park Canadas Wonderland (Čuda Kanade) smešten u Ontariju, na primer, navodno planira da dozvoli korisnicima da uz plaćanje dodatne cene nose headset na jednom od njihovih tobogana.

 

MIT Technology Review