Azija: plodno tle za nemačke startape


Nemačka vlada šalje mlade kompanije u jugoistočnu Aziju kako bi iznova otkrile nova tržišta. Izazovi su veliki, ali je i podrška, piše Frederik Špor za Handelsblatt Global.

Nekada davno, Bastijan Losen (Bastian Lossen) je odsedao u luksuznim hotelima tokom svojih putovanja u Singapuru za Credit Suisse. Ovom prilikom on je “sleteo” u omladinski hostel. Losen, direktor fintech startapa „Ferthštajn“ (Werthstein), jedna je od tri nemačke startup firme koje se od ovog marta bave prodajom u jugoistočnoj Aziji.

Uz finansijsku podršku federalnog ministarstva ekonomije ali i vlada zemalja iz azijskog regiona, program „German Accelerator“ pomaže tri mlade kompanije da, preko Singapura, nastupe na tržištu jugoistočne Azije. Program je započet 2014. godine slanjem nemačkih kompanija u Sjedinjene Države.

Singapur je bio očigledan izbor za Nemce i to pre svega jer pruža veću zaštitu intelektualne svojine od Kine, ali i lak pristup ka 600 miliona ljudi koji žive u jugoistočnoj Aziji, u kojoj se godišnji rast drži na pet procenata već godinama. Međutim, raznolikost regiona i dalje predstavlja izazov: Kupovna moć potrošača u Singapuru je 20 puta veća nego u Vijetnamu. Ne radi se tu samo o ponudi istog proizvoda kao u Nemačkoj, kaže Klaus Karte, osnivač nemačke firme Accelerator’s Asia. Jer, bez jedne marljivo građene azijske strategije, start-up firme bivaju osuđene na propast.

Nemačka vlada godišnje daje milion evra (1,2 miliona dolara) za podršku međunarodnim nastupima nemačkih startup firmi. Od 13 aplikanata, prva klasa od tri startupa obuhvata, pored Ferthštajna, i logističku kompaniju Tiramizu (Tiramizoo), kao i kompaniju za senzorske tehnologije Indakt Vircburg (iNDTact Würzburg): oni dobijaju pet meseci besplatnog kancelarijskog prostora, plaćenih poslovnih putovanja, mentora, kao i besplatne poslovne konsultacije.

Prilagođavanje novom tržištu je za Ferthštajn počelo već promenom imena firme: U Aziji se ova mlada početnička firma zove Veltstoun (Wealthstone). Losen i njegov tim takođe su morali da lokalizuju svoje investicione ponude, pružajući različite strukture cena i, što je najvažnije, postavši blisko upoznati sa finansijskim propisima Singapura. Zahvaljujući vezama koje su napravili preko „Nemačkog akceleratora“ (German Accelerator), uspeli su da pronađu glavne partnere neophodne za ostvarivanje svog novog poduhvata, i to u roku od nekoliko nedelja.

“Bilo bi jeftinije ulaziti na druga tržišta u Evropi – poput Francuske u prvom redu”, rekao je Losen, ali snažan rast u jugoistočnoj Aziji uverio je Ferthštajn da načini ovaj skok u Aziju.

Jugoistočna Azija je prava „Petrijeva posuda“ za startup firme. Manila ima 100 fintech startapova (onih koje se bave tehnološkim aplikacijama u sferi finansija), a Singapur ih prema izveštaju Startup Genome-a ima skoro 270. „Grab“, startap za lokalne usluge isporuke je, u osnovi, “odmetnuti” malezijski Uber. Investicioni kapital uložen u jugoistočnu Aziju se od 2016. skoro utrostručio – na gotovo osam milijardi dolara u 2017. godini. Nisu samo fondovi venčer kapitala ti koji su prepoznali vrednost ove priče: Singapurska centralna banka uložila je 225 miliona dolara u fintech start-up firme, dok je Tajland uveo četvorogodišnju “pametnu vizu” za tech-preduzetnike.

U isto vreme, infrastruktura i birokratija mogu u mnogim od ovih zemalja biti povod za svađe i iritaciju. Ali, Tiramizoo je uspeo da iznađe način da ovo pretvori u pozitivan faktor. “Saobraćajni problemi u ovim mega-gradovima zapravo predstavljaju ogromne mogućnosti za nas”, rekao je Julijan Kelerman iz Tiramizua.

On je morao da u svojoj glavi ponovo stekne predstavu o strukturi cena kao i ugovorima za kompanijski softver koji se tiče transportne logistike. Ali, srećom, Tiramizoo je već postigao partnerstvo sa Šelom (Shell). Ovaj naftni gigant želi da optimizuje isporuku potrošnog materijala na svoje benzinske stanice na Filipinima. Julijan Kelerman iz ovog startapa želi da uđe na tržište za pomoć logistici trgovačkim centrima, čije dimenzije mogu biti poput malih gradova.

To što dobijaju finansijske podsticaje od nemačke vlade ne znači da je nemačkim startup preduzetnicima lako. Oni, praktično, vode dve kompanije paralelno u dve različite vremenske zone. Losen upravlja svojim Singapurskim startapom do popodneva – upravo u vreme da uhvati početak radnog dana u Nemačkoj.

 

(Frederik Špor je dopisnik nemačkog Handelsblata za Indiju i Jugoistočnu Aziju. Ova storija adaptirana je za englesku verziju izdanja Handelsblatt Global)

Bitcoin: pretnja po bezbednost EU i UK


Britanci i Evropska unija žele da stanu na put sajber kriminalu i izbegavanju poreza kroz pranje novca putem kripto-valuta, donosi londonski Gardijan

Kripto-valute dostigle su svoje rekordne vrednosti uprkos vestima da engleski Trezor planira obustavlja anonimnost trgovaca.

Britanija i vlade zemalja Evropske unije planiraju akciju protiv bitkoina usled rastuće zabrinutosti da se digitalna valuta koristi za pranje novca i utaje poreza

Trezor planira da reguliše bitkoin i druge digitalne valute kako bi ih uskladio sa finansijskim zakonodavstvom protiv pranja novca i borbe protiv terorizma. Trgovci će biti prisiljeni da otkriju svoj identitet, okončavajući anonimnost koja je ove valute činila atraktivnom za trgovinu drogom i druge nelegalne aktivnosti.

Prema planu koji če pokrivati čitavu EU, online platforme na kojima se trguje bitkoinima biće u obavezi da posvete dužnu pažnju klijentima kao i da prijavljuju sumnjive transakcije. Vlada Britanije pregovara o izmenama i dopunama Direktive o sprečavanju pranja novca, kako bi se osiguralo da nadležne institucije nadgledaju svoje aktivnosti.

Iz britanskog Trezora poručuju da “Radimo na rešavanju zabrinutosti u vezi sa korišćenjem kripto-valuta, razgovaramo o donošenju platformi za razmenu virtuelnih valuta i nekih obezbedilaca „digitalnih novčanika“  ali da oni budu smešteni u okviru regulacije finansiranja pranja novca i finansiranja terorizma”.

Očekuje se da će ova pravila stupiti na snagu u narednih nekoliko meseci. Iz Trezora poručuju da se digitalne valute mogu koristiti za omogućavanje kao i olakšavanje sajber kriminala. Takođe, kako kažu, “Malo je trenutnih dokaza da se virtuelne valute koriste za pranje novca, iako se očekuje porast rizičnosti za tako nešto.”

Šefovi banaka Goldman Sachs i JP Morgan kritikovali su bitkoin kao sredstvo za vršenje prevarnih radnji i drugih zločina. Pa ipak, ser Džon Kunlif (Jon Cunliffe), zamenik guvernera Engleske Banke je prošle sedmice rekao da je obim digitalnih valuta premali po da bi predstavljao sistemsku pretnju globalnoj ekonomiji. On je takođe upozorio da je bitkoin investitorima potrebno “da rade svoj domaći zadatak”.

Bitkoinom se u ponedeljak trgovalo po ceni od 11.566 dolara. U nedelju je zabeležio rekordnu vrednost od 11.800 dolara, ali je pao na 10.554 dolara zbog vesti o regulatornoj represiji.

Laburistički ministar za pitanja iz oblasti rada i zapošljavanja Džon Man (John Mann), član odbora Donjeg doma za pitanja Trezora, predložio je da poslanici veoma pažljivo pogledaju i duboju uvid u buduću regulaciju virtuelnih valuta.

On je za Dejli telegraf rekao da se “Ovi novi oblici razmene brzo šire i stoga se moramo pobrinuti da ništa nepoželjno ne ostavimo za sobom – ovo je od posebne važnosti u smislu pranja novca, terorizma ili klasične krađe.

“Bilo bi dobro kada bismo blagovremeno dobili pravi uvod to šta to, zapravo, znači. Možda je reč o tome da želimo da ubrzamo našu upotrebu ovakvih stvari u ovoj zemlji, ali ono što čini da sve ovo bude još važnije jeste to što nemamo regulatorni zaostatak.”

Stiven Barkli (Stephen Barclay), ekonomski sekretar Trezora je u oktobru, u pismenom odgovoru parlamentu izneo vladine planove. “Britanska vlada trenutno pregovara o izmenama i dopunama Direktive o sprečavanju pranja novca, koje će platforme za razmenu virtuelnih vrednosti i obezbedioce digitalnog novčanika povezati s regulativom o finansiranju pranja novca i finansiranju terorizma. Ovo će dovesti do toga da aktivnosti ovih preduzeća nadgledaju nacionalni organi kompetentni za ove oblasti.

“Vlada podržava nameru koja se nalazi iza ovih amandmana. Očekujemo da će se ovi pregovori zaključiti na nivou Evropske unije krajem 2017. ili početkom 2018. godine. “

Šta je bitkoin i da li je to loša investicija?

Bitkoin je prva, i najveća, “kripto-valuta” – digitalizovano sredstvo plaćanja kojim se može trgovati. Da je bitkoin loša investicija – to je pitanje vredno 97 milijardi dolara (doslovno, pošto je to trenutna vrednost svih bitkoina u opticaju). Bitkoin se može koristiti samo kao sredstvo razmene i u praksi je daleko važniji za “crnu ekonomiju” nego što je za većinu legitimnih načina njegove upotrebe. Nedostatak bilo kog centralnog autoriteta čini bitkoin izuzetno otpornim na cenzuru, korupciju – ili, pak regulativu. To znači da je privukao čitav niz pristalica, od libertarijanskih monetarista – koji uživaju u ideji o valuti bez inflacije i bez centralne banke – do dilera droge koji vole činjenicu da je teško (ali ne i nemoguće) pratiti bitkoin transakciju sve do fizičke osobe koja vrši tu transakciju.

Gardijan

Američka ekonomska dijagnoza: rast zabrinutosti od ekonomskih rizika


Neizvesnost podstaknuta planovima američkog predsednika Donalda Trampa za podsticanje ekonomskog rasta podstakla je zabrinutost američkih ekonomista u vezi rizika skopčanih sa ekonomskom slikom Sjedinjenih Država, iako su izgledi za ponovnu pojavu recesije na kratak  rok, po njima, neveliki, pokazuje jedna tromesečna studija.

Ključne su procene – uključujući one o privrednom rastu koji ove 2017. godine trebalo da iznosi 2,2 odsto, a 2,4 odsto u 2018. godini, tek možda neznatno modifikovane u odnosu na mesec jun, rezultati su novog kvartalnog istraživanja američke Nacionalne asocijacije poslovnih ekonomista (NABE).

Ono što je novost je to da je, u poslednjem sondiranju, 48 odsto od pedesetak anketiranih ekonomista smatralo kako preovlađuju opasnosti od usporavanja i kočenja ekonomskih aktivnosti. U svom junskom izveštaju, ova je Asocijacija iznela podatak da je njihov udeo iznosio 36%.

Udeo ekonomskih stručnjaka koji procenjuju da bi ekonomski rast mogao da nadmaši već postojeće prognoze smanjen je sa 60% na 43%.

Analitičar iz NABE-a i glavni ekonomista Američke asocijacije za građevinsku industriju, Ken Simonson, pronalazi niz mogućih razloga kojima se potkrepljuju – i rastu – pesimističke procene stručnjaka.

“Verovatno je posredi bojazan zbog situacije sa Severnom Korejom, a izgleda moguće i da je Američka centralna banka (Federal Reserve), sve bliže konačnoj odluci o zaoštravanju svoje monetarne politike”, izjavio je Ken Simonson agenciji AFP a prenosi londonski Dejli mejl.

Simonson, međutim, napominje kako rizik od ekonomskog usporavanja ne znači nužno i da treba očekivati recesiju.

Verovatno je da je na promenu raspoloženja uticao i blagi optimizam u pogledu uspeha Trampovih planova, iznosi svoju pretpostavku ovaj ekonomski analitičar.

U ovoj novoj studiji, udeo anketiranih koji očekuju smanjenje određenih poreza do kraja 2017. godine je pao na 73%, sa 83 odsto koliko je iznosio u u prethodnom kvartalnom istraživanju, objavljenom u junu.

Sprovođenje plana vezanog za američku infrastrukturu u ovom trenutku očekuje 61 odsto ispitanih, u odnosu na 83 odsto koliko je njihov udeo iznosio u junskoj studiji.

Pritom, trebalo bi napomenuti i da su ove brojke znatno više od onih koje postoje u NABE-ovom šestomesečnom istraživanju objavljenom u avgustu, a kojim je obuhvaćen veći broj ekonomskih stručnjaka.

Ken Simonson izražava sumnju u vest da će vašingtonski donosioci odluka pre kraja naredne godine imati gotov konačan predlog obimnih promena poreskog sistema, s obzirom na kompleksnost ove tematike kao i na oštra razmimoilaženja koja su, po ovom pitanju, nastala u američkom Kongresu.

Pa ipak, rezultati najnovije studije koju je sačinio NABE pokazuje da je, prema procenama, gotovo tri četvrtine anketiranih ekonomista izjavilo da su šanse za novu recesiju 25% ili čak i manje. Preostalih 25 odsto ispitanih mišljenja je da su izgledi za novi finansijski mehur između 26% i 50%.

Ovo istraživanje je sprovedeno u trenutku dok je Hjustonom harao uragan Harvi, a pre nego što je uragan Irma zadesio Floridu. Procene o štetama nastalim ovim vremenskim kataklizmama nisu bile uključene u istraživanje.

Analitičari podvlače da uragani i slične vremenske katastrofe po pravilu suzbijaju ekonomski rast gledano iz kratkoročne perspektive, što se potom obično nadoknadi intenzivnijim aktivnostima koje su deo obnove katastrofom pogođenih područja.

Prognoza mesečnog rasta plata (izuzev za farmere, vojna lica, bezbednosne službe, samozaposlene i one u kućnoj radinosti) je za 2017. godinu bila nepromenjenih 178.000, mada se uočava da je prosečna nezaposlenost doživela blagi pad, na 4,4 odsto, u odnosu na junskih 4,5 odsto.

Ekonomisti očekuju da će Federalne rezerve nastaviti sa strategijom postepenog povećanja kamatnih stopa, pri čemu centar ciljnog opsega fonda iznosi 1,375 procenata na kraju godine, a 2,125 procenata do kraja 2018. godine, u odnosu na trenutni ciljni opseg koji je od 1,00 do 1,25 procenata.

Nakon dvodnevnog sastanka  FED-u, u sredu, su analitičari izneli mišljenje da postoje dobre šanse za povećanje stope rasta u decembru.

Negativne kamatne stope: svetogrđe koje skupo košta


Sledi intervju sa Dr. Đorđem Đukićem, profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu i vodećim srpskim stručnjakom za monetarna pitanja. Intervju je dao za makedonski magazin “Ekonomija & Biznis”

“Negativne kamatne stope su svetogrđe koje će nas skupo koštati”

Odluke građana da masovno povlače novac sa bankarskih računa i stavljaju u sefove, guraju u nekretnine i zemljište, i kompanija da sede na kešu ili otkupljuju svoje akcije i zatvaraju se u uslovima konfliktnih odnosa centralnih banaka, sekularne stagnacije, velikog raslojavanja stanovništva i rapidnog propadanja srednje klase, na dugi rok „izvlače tepih“ ispod očekivanja o većem privrednom rastu kaže profesor Đorđe Đukić, vodeći srpski stručnjak za monetarna pitanja.

Nakon svetske finansijske krize koja faktički i dalje traje, arhitektura finansijskog sistema se toliko izmenila da je sve ono što se smatra klasičnim klišeima poput blagotvornog dejstva opadajućih kamatnih stopa na rast realnog BDP-a na srednji rok, sada relativizovano i mora se tragati za novim rešenjima, kaže dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Šta to praktično znači, pitamo našeg sagovornika.

To znači da je koncept ciljane inflacije koji se primenjuje čitave tri decenije potpuno uzdrman, zahvaljujući paradoksima koji je izrodila kriza. Preciznije rečeno, monetarna politika se pokazala neefikasnom uprkos niza godina kvantitativnih olakšica koje su poprimile najrazličitije modalitete, a koji se nekada nisu smeli ni pominjati na stručnim a još manje na naučnim skupovima. Tu između ostalog mislim na otkup od strane centralnih banaka ne samo državnih nego i korporativnih obveznica na tržištu, što je ranije bilo nezamislivo i kosilo se sa temeljnim principima vođenja efikasne monetarne politike. Pritom, ni danas se ne nazire kraj upumpavanja novca, ovog puta od strane Evropske centralne banke, jer FED, nakon što je američka privreda, barem naoko, izašla iz problema koje je imala, najavljuje povećanje referentne kamatne stope, ovog puta za kraj 2016.

11

ECB je pak dotakla dno kada su u pitanju kvantitativne olakšice štampajući prosečno mesečno dodatnih 80 mlrd evra, ali tržište ne reaguje. Banke žele da pojačaju kreditnu aktivnost, ali ni korporacije niti stanovništvo ne žele da se zadužuju, dok  jedino to žele države, prezadužene članica evrozone, poput Grčke, Italije, itd. Korporacije ne reaguju jer ne vide izlazak na putanju ubrzanog privrednog rasta, obrnuto, gro njih ima očekivanja da će to faktički biti sekularna stagnacija, pri čemu to sekularno znači da one ne vide koja je to inicijalna kapisla koja bi značila novi talas inovacija, novi talas produktivnosti, i kreaciju novih proizvoda i rastuće tražnje. Stanovništvo se kreće u sasvim suprotnom smeru. Zbog starosne strukture Evrope štednja se povećava, a ako pogledamo istorijski nivo štednje u zemljama kao što su Nemačka, Švajcarska,  i druge u kojima su domaćinstva tradicionalno sklona štednji, vidimo da je kriza tu sklonost povećala. U takvom kontekstu, koncept ciljane inflacije nema validnu argumentaciju da opstane jer je ostvarena stopa inflacije već godinama ispod ciljane, kod većine zemalja, a evrozona pati od hronične deflacije. Osim toga  „prirodna realna kamatna stopa“ je pala na nivo od svega 1%.

14

Čime zameniti tu alatku kamatnih stopa i režima targetirane inflacije?  

Centralne banke više ne uživaju autonomiju kakvu su uživale niti će je uživati, jer su one same sebi oduzele prostor i kaznile sebe takvim besomučnim štampanjem novca. Bilansi centralnih banaka poput FED-a, poput Centralne banke Engleske su u BDP dostigle preko 22%. U Japanu je to i preko 45 %, šo samo govori o tome kako se došlo do apsurdnog stanja: ekspanzivna monetarna politika koja je trebalo da posluži za kupovinu vremena, nije iskorišćeno od strane političkih struktura i nosilaca ekonomske politike da se aktiviraju sasvim druge alatke koje bi bile u fukciji poželjne dugoročne stope ekonomskog rasta.

Svedoci smo testiranja različitih mikseva monetarne, fiskalne i drugih politika i njihove (ne)mogućnosti da produkuju abijent u kojem bi stopa privrednog rasta krenula uzlaznom putanjom – ne vraćanjem na istorijske stope jer je vrlo malo verovatno, već zavisno od regije – jedna priča je SAD, druga je Evropa, treća Japan a četvrto zemlje sa tržištima u usponu – vrate na nešto više nivoe od onih kriznih. Za SAD to znači da izađe na stopu rasta od preko 2%, dok je malo verovatno da će Evropa, koja je pod teretom prošlih strukturnih poremećaja koje nije rešavala ni pre krize, brzo izaći na tu putanju, iz napred navedenih razloga – korporacije ne žele da se zadužuju uprkos kamatnim stopama koje prevazilaze svačiju imaginaciju uključujući i tu, do pre samo koju godinu nezamisliv, negativni Euribor. Stanovništvo kaže, ne, ne, ne, korporacije takođe.

12

Stavovi ekonomista u vezi sa efektom negativnih kamatnih stopa drastično se razlikuju. Neki smatraju da je to korisna politika, neki upozoravaju na dugoročne štetne posledice dovođenja u pitanje alfe i omege stabilnog privrednog rasta – visoke domicilne štednje?

Iz jedne negativne turbulencije produkuje se naredna rastuća negativnost – kažnjavaju se štediše, to se smatra tzv. normalnim ponašanjem, a ekonomska nauka kaže da nema dugoročnih investicija bez dugoročne stabilne funkcije štednje što znači da će neka naredna generacija platiti visoku cenu za ovu igranku političara koja nije viđena u monetarnoj istoriji – da se negativnim kamatnim stopama kažnjavaju štediše koje štednjom kupuju svoju buduću sigurnost.

To je, posebno za male otvorene ekonomije, ekonomski suicidno ponašanje, jer ako nema kvalitetne domaće štednje, postavlja se pitanje na čemu će se bazirati rast? Kakva je reakcija građana? Domaćinstva uglavnom racionalno reaguju, neki povlače novac u slamarice, dok drugi, što je zapravo ekonomski suicidno – idu u kupovinu nekretnina ili zemljišta misleći da će time sačuvati realnu kupovnu moć štednje. U stvari, stvoriće se samo novi balon koji će jednog trenutka, kada eksplodira, mnoge koji se oslanjaju na intuiciju bez znanja, zateći na način na koji se to već dogodilo u Španiji. Svi kreatori ekonomske politike biće surovo kažnjeni zbog toga što nisu vodili računa da štedišama koje su godinama štedele,  ponude bolje rešenje.

18Ima li ga?

Svi ekonomisti od SAD na dalje, konstatovali su da je inicijalna kapisla rast ulaganje u infrastrukturu: obnovu puteva, hidro i termoelektrana, ali nema pomaka. Zašto? Zato što je javni sektor udario u plafon što se tiče zaduženosti. Svi pokazatelji kažu da je, prema istorijskim standardima, reč o ekstremnim nivoima duga i onda se postavlja pitanje, a ko će da investira? Može se investirati samo na bazi čvrste saradnje privatnog i državnog sektora pod uslovom da privatni želi da uđe u taj aražman. Zašto, pod uslovom? Zato što se privatni sektor dvostruko kažnjava, jedno je već pomenuti primer štediša, a drugo je da država pomenutom monetarnom politikom stvara iluziju da će se izaći iz krize bez velikih fundamentalnih istraživanja koja tek dugoročno daju rezultate, kroz primenjena istraživanja i kreacijom proizvoda sa niskom cenom koštanja.

Kreatori ovih javnih politika su smatrali da će niskim kamatnim stopama naterati stanovništvo da razmišlja o bavljenju preduzetništvom jer se novac u slamarici samo topi. Zašto to taktika nije dala rezultate?

U razvijenim zemljama mala i srednja preduzeća od Nemačke pa na dalje ne žele da se zadužuju. Onima koji su zakačeni za velike korporacije  jasno da te potencijalne tražnje u bližoj budućnosti neće biti i da nije vreme za investiranje u novu opremu, tehnologiju i nova znanja. U strahu od geopolitičkih lomova ona teže da se začaure i odlože odluke za bolja vremena kada i ako dođu.

Što se tiče Balkana, iluzionistička je tvrdnja koju čujemo na našim prostorima da banke (uglavnom sa stranim kapitalom), nudeći povoljne kredite mogu podstaći privrednu aktivnost. To su zapravo zamenjene teze: tvrdim vam na bazi empiriskih istraživanja da će banke to činiti kada stopa ekonomskog rasta krene da ide uzlaznom linijom, a to je za ovaj naš region, po stopi od bar 4 do 5 odsto… jer tek u takvim uslovima, kako to kaže bankarska logika, imate dovoljno široku bazu klijenata koji su ne samo kreditno sposobni nego se vidi da imaju perspektivu  u pogledu tražnje za refinansiranjem i finansiranjem novih poslova. Inicijalna kapisla ne može nastupiti iz finansijske sfere već obrnuto, ona mora doći od strane države i njene rezolutne odluke da garantuje finansijsku disciplinu.

Ako se sada vratimo na globalnu sceni pitanje štednje, imamo relativno široko rasprostranjeni fenomen da velike kompanije sede na velikim količinama keša i takođe sa tim novcem ne rade ništa.

Mnogi od tih investitora tragajući za prinosnom moći idu ka hartijama od vrednosti koje se emituju u zemljama sa tržištima u usponu od strane solidnih kompanija. Gde je u tome uslovno interes našeg regiona? Kod nas je situacija od zemlje do zemlje vrlo različita, ali na nesreću, zajednički delimo tu lošu sudbinu da će interes ovih kompanija koje imaju te viškove likvidnosti, za naš prostor biti vrlo mali, izuzev na bazi bilateralnih aranžmana. Ovo zbog visokog rizika pripisanog našim zemaljama jer smo još uvek trusno područje na kome se ukrštaju najrazličitiji interesi velikih svetskih sila.

Ima li smisla u ovoj eri negativnih kamatnih stopa uopšte raspravljati o inflaciji koja je u malim dozama smatrana poželjnom za podsticanje privrednog rasta?

Vratimo se ovde opet na FED koji je najavio još krajem prošle godine podizanje kamatnih stopa, ali je i dalje suzdržan, jer po prvi put u istoriji ne razmišlja samo o domaćoj ekonomiji nego i o globalnim posledicama takve odluke. FED je podeljen, neki članovi Odbora guvernera kažu: „sada, mora, treba“ jer su na dugi rok inflatorna žarišta nedvosmislena i biće utoliko veća ukoliko faktori kao što su inovacije, rast produktivnosti zataje. S druge strane imate obrnuti rezon, gde se gleda na okruženje i evrozonu koja i dalje štampa novac. Dokle ide ta divergencija? Guverner ECB Mario Draghi kaže da će biti učinjeno sve što je još potrebno, a pritom treba da imamo u vidu da je u poslednjem kvartalu stopa ekonomskog rasta u EU opet pala. Imate Japan koji besomučno upumpava novac i tamo nema željenih efekata; imate Englesku posle Brexita koja ima dobre fundamentalne faktore u odnosu na okruženje ali ne zna se kakve će biti reperkusije izlaska iz EU. Sve u svemu, inicijalna kapisla će krenuti od FED-a kad tržište bude zaista progutalo informaciju da će oni zaista krenuti sa povećanjem referentne stope i onda ćete kao posledicu imati strahovite oscilacije kursa dolar versus evro i dolar versus jen. Najveći problem za zemlje u našem okruženju biće za one koje su se zadužile na dugi rok u dolarskom iznosu, kako za države tako i kompanije i građane. Tu se ponovo vraćamo na teren štednje. S obzirom da evro dominira u regionu, ceh će platiti štediše kroz intervalutarne promene. Zavisno od režima kursa koje primenjuju to će za zemlje u regionu značiti iscrpljivanje deviznih rezervi silnim intervencijama koje će zbog tih šokova morati da uslede, i ona monetarna vlast koja bude imala najviše hrabrosti prva će se okrenuti, ako već nije, slobodno plivajućem kursu svoje valute. Upravo je kriza potvrdila da je to apsolutno najbolji režim deviznog kursa koji štiti od svih mogućih udara. Zašto? Zato što svim akterima daje jasan signal o zbivanjima na tržištu i dovodi ih u ravnotežu – da troše koliko im guber dozvoljava i što je najvažnije, štiti postojeće i podstiče nove izvoznike koji su jedini viđeni motor privrednog rasta.

Illustration of money tree

Mnogi će, ako do toga zaista dođe platiti visoku cenu?

Oni koji su ulagali u nekretnine i zemljište će biti izloženi enormnom riziku. U malim otvorenim ekonomijama, ceh će biti najveći. Srednja klasa koja već nestaje i koja je imala štednju do oko 50 000 evra, dodatno će izgubiti sigurnost. Ni u državi ni kod stanovništva neće biti dovoljno novca za školovanje visokoobrazovnog kadra koji može da zadovolji standarde Evrope. To je ta cena koja će se platiti jer država nije vodila računa o mogućim reperkusijama, nije imala sluha za diskusiju sa akademskom zajednicom i za traženje alternativnih rešenja pred talasom koji dolazi.

Helikopterski novac: dobro rešenje (kada nema boljeg)


Fiskalna politika nakon dugog niza godina, ako ne i decenija, ponovo ulazi u modu. Razlog je jednostavan: nepotpun oporavak od globalne finansijske katastrofe iz 2008. godine, piše na svom sajtu profesor političke ekonomije Robert Skidelsky

00

Evropa je u tom smislu prošla najgore: njen BDP jedva da je porastao u poslednje četiri godine, a BDP po glavi stanovnika je i dalje manji nego što je bio u 2007. godini. Štaviše, prognoze rasta su sumorne. U julu je Evropska centralna banka objavila izveštaj koji sugeriše da je negativan proizvodni međuprostor u evrozoni bio 6%, četiri procentna poena više nego što se ranije mislilo. “Moguća implikacija ovog nalaza”, kako je ECB je zaključio, “jeste da politike usmerene na stimulisanje agregatne tražnje (uključujući fiskalne i monetarne politike) igraju još važniju ulogu u miksu ekonomske politike.” Ovo je snažna poruka iz Centralne banke Evropske unije.

06Fiskalna politika je praktično onemogućena još od 2010. godine, dok je privredni pad opteretio vlade sa dosad neviđenim posleratnim deficitom i vratolomno brzim zaduživanjem, posebno kada je reč o koeficijentu rasta javnog duga prema BDP-u. Strogost je na taj način postala jedina igra.

Ovo je monetarnoj politici ostavilo jedini dostupan alat za ekonomski podsticaj. Banka Engleske i američke Federalne rezerve ubrizgavaju ogromne količine novca u svoje ekonomije kroz “kvantitativno popuštanje” (QE) – usledile su enormne kupovine dugoročnih državnih i korporativnih hartija od vrednosti. U 2015. godini, ECB je započela program za kupovinu aktive, program za koji je predsednik ECB Mario Draghi obećao da će nastaviti “sve dok ne vidimo održivo prilagođavanje – sve dok inflacija ne bude dostigla odgovarajući nivo (kao kontrateža nadasve opasnom procesu stagflacije).”

Kvantitativno popuštanje nije bilo čarobni štapić. I dok je QE doprineo zaustavljanju isklizavanja u naredni ciklus Velike ekonomske depresije, uzastopne finansijske injekcije odnosno upumpavanje svežeg novca u evro-finansijski sistem urodio je opadajućim prinosima. ECB-ova najava svoje politike suzila je jaz u prinosima između jezgra i periferije Evrope. Ipak, u studiji Tomasa Fazija iz Instituta za nove ekonomske pristupe ističe se da je nedostatak uticaja kvantitativnog popuštanja na bankarske zajmove, povećanje nekvalitetnih kredita, veoma skromna proizvodnja i inflacija dovoljno govore za sebe. Osim toga, QE ima neželjene posledice po preraspodelu finansijskih sredstava jer daje novac onima koji ga već imaju – bankama – pa je samim tim pozitivan efekat QE na ovakve subjekte mali ili zanemarljiv.

05

Kreatori politika treba da budu oprezni kada uzimaju u obzir verovatnoću ovog srednjeg ishoda. Kada centralne banke pokušavaju da smanje inflaciju ispumpavanjem likvidnosti iz sistema, njihova politika biva podrivana od strane komercijalnih banaka, sposobnih da likvidnost upumpaju nazad u sistem, i to kroz davanje zajmova. U današnjem deflatornom okruženju desilo se suprotno. Nastojanje centralne banke da upumpa likvidnost koja bi podstakla privrednu aktivnost podrivena je od strane komercijalnih banaka koje su sposobne da ispumpaju likvidnost uvećavanjem rezervi i odbijanjem pozajmica.

001To ostavlja fiskalnu politiku na margini. Logika trenutnih ekonomskih uslova podrazumeva da bi vlade trebalo da iskoriste prednosti veoma niskih kamatnih stopa za ulaganje u infrastrukturne projekte, kojima bi stimulisali tražnju ali i poboljšali strukturu privrede. Problem je atmosfera, koja je pritisnuta očekivanjima. Kako je oksfordski ekonomista Džon Muelbauer jednom prilikom rekao, ministarstva finansija i centralne banke su “privatnom sektoru utuvile u glavu činjenice o važnosti udela smanjenja odnosa koji bruto državni dug ima prema BDP-u.”

Ova ortodoksna mera proizlazi iz ideje da je zaduživanje naprosto “odloženo oporezivanje”. Ukoliko privatni sektor smatra da će porezi morati da rastu ako bi se poreskim novcem plaćalo zaduživanje države, onda će se, prema ovom shvatanju, svi oni koji vode biznis u privatnom sektoru  trudiće se da štede kao i da povećaju svoju ušteđevinu kako bi platili veće poreze – i, na taj način, istovremeno uništavajući svaki stimulativni efekat države i njenih mera. Ortodoksne metode pogrešno pretpostavljaju da državna potrošnja ne može generisati nikakav dodatni prihod; ali, dokle god preovlađuje ovakva mera, zaduživanjem finansirana fiskalna politika bivaće isključena kao sredstvo za oživljavanje ekonomskog rasta.

Kao rezultat toga, analitičari i političari počeli su sa sugerisanjem ideja za sprovođenje nekonvencionalne fiskalne politike ne bi li se na taj način dopunila nekonvencionalna monetarna politika. Posebno se intenzivno raspravlja o varijantama tzv „helikopterskog novca“, nakon čuvenog misaonog eksperimenta Miltona Fridmana iz 1969. godine u kojem “jedan dan helikopter izbaci… još $1,000 u kešu, s neba”. Bivši predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke je, između ostalog,  svoju uticajnu podršku stavio na raspolaganje “helikopterskim intervencijama”, tj. zahvatima koji bi doprineli oživljavanju posustale ekonomije.

09

Helikopterski novac pritiče u dva oblika, koji mogu (i koji treba) da idu zajedno. Prvi je taj da se kupovna moć stavi direktno u ruke potrošača – na primer, izdavanjem pametnih kartica namenjenih svakom biraču ili građaninu u vrednosti od $1,000 svaka. Švajcarski ekonomista Silvio Gesell, koji je početkom prošlog stoleća prvobitno predložio šemu “naštampanog novca”, dodao je odredbu/uslov da bi novac na računu neutrošen nakon mesec dana trebalo oporezivati, kako bi se obeshrabrilo njegovo gomilanje.

07Alternativno, helikopter novac mogao bi da se koristi za finansiranje potrošnje u izgradnju infrastrukture. Prednost ovakvog “monetarnog finansiranja” je da takva potrošnja, koja se pridodaje deficitu i dovodi do stalnog povećanja novčane mase, ne bi povećala nacionalni dug, jer je vlada bi “dugovala” novac samo svom bankaru, tj dugovala bi samoj sebi. Time bi se eliminisala negativna očekivanja od uvođenja većih poreza.

Naravno, izdavanje dužničkih hartija od vrednosti koje nikada ne treba da budu otplaćene zvuči isuviše dobro da bi bilo istinito, zar ne? Postoji, zapravo, očigledna opasnost da vlade lako postanu zavisne od monetarnih finansija pri plaćanju privatne i javne potrošnje, zbog čega je malo verovatno da će doživeti javnu osudu – osim ukoliko se ekonomski uslovi znatno ne pogoršaju. Ali, ukoliko ništa ne učinimo, sledi nam politički rizik od zapadanja u narednu recesiju (što se čini vrlo verovatnim), a što stvari može učiniti još gorim. Hteli mi to ili ne, nekonvencionalna fiskalna politika mogla bi biti nova igra koju ćemo svi zaigrati.

Robert Skidelsky

 

Primamljivost protekcionizma i njegov globalni uspon


“Protectionism is the institutionalization of economic failure.” (Protekcionizam je institucionalizacija ekonomskog neuspeha)

Edward Heath

06

Jedno od iznenađenja globalne finansijske krize iz 2008. godine je da u tom momentu nadolazeća “velika recesija” nije inicirala prejake protekcionističke reakcije. Novi podaci o razvoju ekonomske situacije na globalnom nivou ukazuju na to da, u odsustvu jednog prosvećenijeg i bolje koordiniranog političkog rukovodstva, ova situacija može da se promeni.

Kao što je u jesen 2008. proizvodnja pala nakon finansijskog “naglog kočenja” i kako je počela da se nazire sva štetnost ekonomske globalne depresije, strahovalo se da će čitav svet pasti u iskušenje da usvoji protekcionističke trgovinske mere kao način unapređenja svog privrednog rasta nauštrb drugih.

Feud „Slobodne trgovine“

Dva su razloga zbog kojih je ova situacija izbegnuta pre osam godina: uverenje kako je prilično izgledno da je takva ekonomska politika tipa „da komšiji crkne krava“ – i da će nama biti bolje onoliko koliko drugima bude gore – neefikasna, ako ne i kontraproduktivna na duže staze; uz to, treba spomenuti i da je na svom aprilskom samitu 2009. godine pokazana spremnost a potom i konkretne akcije grupe G-20 vodećih svetskih ekonomija da usvoje sveobuhvatne programe kojima će se zacrtati agenda za stimulisanje globalnog ekonomskog rasta.

Ono što je, međutim, tada dobro funkcionisalo sada više nije održivo. Umesto da je njihovo okupljanje na Londonskom samitu bila osnova za održavanje daljnje sveobuhvatne politike globalnog ekonomskog rasta, razvijene ekonomije su jedna za drugom zapadale u preterano i predugo oslanjanje isključivo na svoje centralne banke. Već i zbog toga što su se instrumenti monetarne politike, uključujući i inovativne nekonvencionalne metode pokazale kao nepogodne za održivost ekonomskog oporavka razvijenih zemalja, makroekonomski rezultati u više navrata nisu ispunila očekivanja, ne uspevši da unaprede inkluzivnost tj primenljivost prosperiteta u razvijenim zemjama Zapada.

Ovaj period neumoljivo postojanog niskog globalnog rasta i povećanje nejednakosti sada prete da ugroze konsenzus koji je dosad postojao u korist globalizacije i regionalne integracije, koji su već decenijama osnov za sve bitnije makroekonomske koncepte i projekte. Kao rezultat toga, napredak u liberalizaciji i prekograničnoj integraciji udario je u neprobojan zid.

05

Francuska i Nemačka su ove nedelje pred javnost postavili pitanja o trgovini i investicijama vezanim za Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), o kojem EU i SAD pregovaraju već dosta dugo; francuski zvaničnici otišli su tako daleko da su briselskim zvaničnicima uputili apel kojim se traži zaustavljanje daljih pregovora i diskusije o američko-evropskoj bescarinskoj trgovinskoj uniji.

Pored toga, čini se kako je sve verovatnije da će Transpacifičko partnerstvo, trgovinski sporazum između SAD i 11 azijskih zemalja – koji je potpisan u februaru ove godine – biti ratifikovan, s obzirom na prisutnost „ograničenja apetita“, koji za ovakvim poslovima postoje u američkom Kongresu.

Nisu samo pregovori o novim aranžmanima o slobodnoj trgovini ti koji su u zastoju. Britanski referendum iz juna, kojim su građani Ujedinjenog Kraljevstva odlučili da istupe iz EU pokazao je da se čak i već postojeći dugogodišnji sporazumi više ne mogu uzimati zdravo za gotovo. U međuvremenu, ovonedeljna odluka Evropske komisije da nametne 14 milijardi dolara poreza kompaniji Apple iritira irsku vladu, koja je već ranije sklopila početni dogovor sa Eplom kao i američkim zvaničnicima.

Sva ova dešavanja u velikoj su meri inicirana širim, sveobuhvatnijim silama: široko rasprostranjeno nezadovoljstvo, uz dugotrajni slabi privredni rast i rastuću nejednakost, podstiču popularizaciju pokreta protiv trenutnog establišmenta, zalažući se za nacionalističke politike. Naredni korak mogao bi biti vršenje daleko snažnijeg pritiska, kojim će se prevazići aktuelni otpor budućim inicijativama za regionalizacijom i globalizacijom, i slabljenje sadašnjih inicijativa za nastavak globalizacije.02Kao odgovor na ovakve političke vetrove, sve veći broj vlada razlabavilo je svoju tradicionalnu orijentisanost ka slobodnoj trgovini, sve više naginjući ka ostrvskom, „bregzitovskom“ stavu. Slaba verzija ovog trenda je naglašavanje ideje da trgovina treba da bude fer, a ne samo da je slobodna. Snažnija verzija ove izolacionističke doktrine promoviše uvozne supstitute, tj. alternative/zamene postojećem slobodnom modelu, razmatrajući i još neke druge mere kojima bi se dalje obeshrabrivao priliv strane robe i novca.

Konvencionalni političari – u nadi da će uspeti da smanje rizik za njihov reizbor – opravdavaju upotrebu ovih mera na način koji odaje te sve snažnije protekcionističke snage, tvrdeći kako bi posledice po globalnu trgovinu i prekogranične investicije bile daleko žilavije i štetnije ukoliko bi ovakvi pokreti protiv establišmenta došli na vlast.

Gledano na kraći rok, ovi događaji predstavljaju još jedan vetar u grudi, koji usporava kretanje globalne trgovine i razvoja. Da bi umanjili negativne posledice, jedna od mogućnosti bila bi da se sve zemlje okupe i počnu da ovaj problem rešavaju zajedno – počev od onih zemalja koje će se naredne nedelje naći na G-20 samitu – uz to, takođe, čineći verodostojno, kredibilno posvećivanje pri donošenju detaljnijih mera protiv izolacionizma, a u skladu sa retorikom i obavezama koje su promovisane na prethodnim skupovima. Ovo je, međutim, malo verovatno, s obzirom da se brojni lideri razvijenih zemalja suočavaju s ograničenjima nametnutim mučnom političkom atmosferom kod kuće. Umesto toga, izborni kalendar u Evropi i SAD znači da bi trebalo da očekujemi dalji pomak ka regionalizaciji, posebno na kraći rok – daleko od prekogranične integracije po regionima, ili pak unutar njih.

Mohamed A. El-Erian,  SEP 1, 2016, Bloomberg

Helikopterski novac: Maska za finansiranje deficita kratkoročnim pozajmicama


01

Izraz “Helikopterski novac” potiče od živopisne slike koju je stvorio američki ekonomista Milton Fridman: bankar Centralne banke zasipa državnim obveznicama gomilu zahvalnih stanovnika. U skorije vreme, pojam je ponovo promovisao Ader Tarner (Adair Turner), bivši predsednik finansijskog regulatora Velike Britanije, u svojoj knjizi „Između duga i đavola“. Takođe je zadobio naklonost kralja obveznica Bila Grosa (Bill Gross), pa čak i centralnih bankara kao što je Ben Bernanke, bivši predsednik američkih Federalnih rezervi, i Marija Dragija, predsednika Evropske centralne banke. Evo kako na ovaj fenomen doštampavanja novca gleda Džon Kej, gostujući profesor Londonske škole ekonomije i kolumnista Fajnenšel Tajmsa.

00Niko, naravno, ne predviđa da će “helikopterski novac” zasta padati s neba, „iz helikoptera“. Oni koji pominju helikopterski novac imaju na umu da će vlasti, tokom recesije, povećati troškove na način koji bi direktno stimulisao potrošnju privatnog sektora. Idealni format u kojem se preduzima zaduživanje jesu papirne novčanice, za koje se ne plaća nikakav interes niti ih treba otplaćivati. Zato je ideja “bacanja para iz helikoptera” tako privlačna.

Ali, naravno, čak i ako su srećni dobitnici novca bačenog iz helikoptera otišli pravo u kafanu kako bi proslavili svoju srećnu zvezdu, poreznik će taj novac vratiti u bankarski sistem do kraja dana, a državne obveznice završiće nazad u trezorima centralne banke. Novac rasut iz helikoptera ne daje domaćinstvima razloga da u svojim novčanicima drže dodatne obveznice, ne motiviše prodavnice da više novca čuvaju u svojim kasama, odnosno ne stimulišu banke da drže više para u svojim filijalama.

05Zagovornici helikopterskog novca misle da se zaduživanje koje države preduzimaju na ovaj način ne računa – da li zato što je taj novac neotkupljiv (tj. ne mora se vratiti), a nema ni stvarno bilo čije odgovornosti; ili zato što se kanališe kroz centralne banke. Takozvani Mastrihtski kriterijumi, koji se tiču zaduženosti i dugova EU država, a koje prikuplja Evropska komisija, iako se tiču zaduženosti EU članica, ne uzimaju u obzir bilanse centralnih banaka unutar evrozone.

Nasuprot tome, zvanična brojka za ukupan državni dug Velike Britanije uključuje sredstva i obaveze Banke Engleske (kao i kupovnu šemu imovine, koja drži 375 milijardi funti britanskog državnog duga kojeg je Banka Engleske kupila u ime i za račun “kvantitativnog popuštanja”).

02Ako se već dosad niste zbunili, bićete ukoliko želite objašnjenje kako se razni negativni i pozitivni bilansi, koje imaju evrozonske centralne banke sa Evropskom centralnom bankom (ECB), uklapaju u ovu sliku; ili – ukoliko želite objašnjenje kako će se eventualni gubici koje će ECB na kraju napraviti zaduživanjem kroz problematične kolaterale nacionalnih banaka, tj zaloga ili hipoteka diskutabilne vredosti, odraziti na njene finansijske knjige i obračune.

04Tajna svega ovoga proizilazi iz uverenja da centralne banke nikada ne mogu biti nesolventne, jer one uvek mogu da štampaju novac, a da novčanice nisu razmenljive ni za šta drugo izuzev za – druge novčanice. Ipak, vi ih, zapravo, možete otkupiti tako što ćete ih koristiti kako biste platili vaše poreze; takođe, i ukoliko centralne banke naštampaju dovoljno takvog novca (da bi on počeo da gubi svoju vrednost).

Kada se na stranu ostave sve priče i teorije, realnost je ponovo kristalno jasna: Helikopterski novac predstavlja finansiranje deficita kroz kratkoročne kredite.

03Pisac ovih redova, ekonomista Džon Kej ne misli da je vođenje ove i ovakve ekonomske politike loša ideja, iako konzervativac i šef britanskog trezora Džordž Ozborn i nemačka kancelarka Angela Merkel zastupaju drukčiji stav. Ovom činjenicom se, međutim, naglašava kako postoji realna potreba da zagovornici ovakve „helikopterske šeme“ treba da samo valjanim argumentima ubeđuju političare i javnost da podrže plan – ali da ga nikako ne odobravaju ukoliko je ova šema predstavljena na jednostavan, uopšten i netransparentan način.

Sada je na delu nekonvencionalna monetarna politika; kejnzijanska fiskalna ekspanzija je van igre. Čak i ako predstavljaju istu stvar.

Po svemu sudeći, iedna bolja ideja i dalje će biti finansiranje deficita kroz dugoročno zaduživanje. Kada se realne kamatne stope na državne obveznice s rokom dospeća od 50 godina približe nuli, onda je malo razloga za brigu zbog svežeg duga koji se ostavlja i nameće našoj deci. Siguran sam, zaključuje Kej, da bi ta deca radije želela da žive u svojim sopstvenim kućama i budu u stanju da gaze mostovima koji će nadživeti njihove roditelje.

John Kay, 2 Jun 2016.

Social Europe (Preuzeto sa bloga Džona Keja u listu Fajnenšel tajms)

Helicopter Money: A Disguise For debt Financing Funded By Short-Term Borrowing