Zašto izvoz nije samo puka dostava robe


Budućnost međunarodne trgovine je drastično skočila na dnevnom redu globalnih svetskih igrača.

Jedan od glavnih razloga za to je što su Britanci glasali za napuštanje Evropske unije, kao i izbor Donalda Trampa nakon kampanje u kojoj je bio veoma kritički nastrojen prema nekim prethodno sklopljenim trgovinskim sporazumima koje SAD ima s ostatkom sveta. Za ekonomsku rubriku BBC Svetskog servisa piše Endrju Voker. 

Veći deo debate je fokusiran na promet robe. Da li će biti carine na britanski izvoz u EU i obrnuto? Predsednik Tramp je proizvođačima automobila pripretio “graničnom taksom” ukoliko svoje poslovanje prošire na teritoriju Meksika.

Ali, šta je sa uslugama? One, uostalom, dominiraju većinom svetskih ekonomija.

Računa se da više od 78% nacionalne ekonomske aktivnosti Britanije, Francuske i SAD čini sektor usluga. One su, stoga, u svetu dobro poznate kao “uslužne privrede”. U Nemačkoj, međutim, tom gigantu u oblasti proizvodnje, uslužna delatnost zauzela je 70%, pa čak i u Kini zaprema skoro polovinu tamošnje privrede.

Ali, kada bacimo pogled na prekograničnu trgovinu, tu je priča poprilično drukčija. Vrednost globalne trgovine robom i dalje premašuje sektor usluga, i to više od tri puta.

Pa ipak, trgovina uslugama doživljava rast, a to je bitno za mnoge svetske ekonomije. Pokazalo se da će biti teže izboriti se s preprekama koje globalna trgovina uslugama nosi sa sobom. Ove prepreke ukazuju se u formi propisa, a ne kroz tarife ili poreze koji utiču na trgovinu robom.

Događa se da zemlje ponekad nameću ograničenja na procentualno učešće vlasništva koje strane kompanije mogu imati u biznisu pružanja usluga. U Kini, na primer, ta granica je 50% za sektor osiguranja i neke telekomunikacione usluge.

Takođe, jedan od zahteva može biti i – državljanstvo. I, opet u Kini, glavni partner u oblasti kontrole tj internih revizija (auditing), kao i vođenju knjigovodstvenih firmi, mora biti kineski državljanin.

U skoro svim ovim zemljama u kojima su u opticaju brojne profesije zahteva se odobrenje o kvalifikovanosti (često iz veoma dobrih razloga). Stepen do kojeg postoji uzajamno priznavanje kvalifikacija među zemljama varira.

Ponekad se načini licenciranja i uslovi za dobijanje prebivališta mogu prepoznati kao prepreke koje stoje na putu prekograničnom snabdevanju uslugama.

Tu je slučaj i da priroda mnogih usluga čini da trgovina suštinski bude veći izazov: ne možete vašu uslugu staviti u teretni kontejner i brodom je poslati da plovi po svetu, prodajući je – kao što to možete sa robom.

Ipak, moguće je trgovati uslugama u međunarodnim okvirima. Broker s londonske berze može da kupuje i prodaje akcije za nemačke investitore. Ljudi mogu da putuju u inostranstvo na lečenje, koje spada u medicinske usluge. Firme mogu uspostavljati komercijalnu prisutnost u drugim zemljama. I pojedini stručnjaci mogu da putuju u inostranstvo i rade kao nezavisni dobavljači usluga – možda, recimo, vodoinstalaterskih – ili, na primer, kao zaposleni u osiguravajućem društvu.

Tako se ispostavlja da je liberalizacija trgovine uslugama komplikovanija nego što je to liberalizacija trgovine robom.

Ali, bilo je pokušaja da se ovaj problem reši.

U Pravilniku Svetske trgovinske organizacije (STO) postoji nešto što se zove Opšti sporazum o trgovini uslugama, ili GATS (General Agreement on Trade in Services).

Zemlje članice STO  su se tokom skorašnjih pregovora obavezali o meri do koje će stranim dobavljačima omogućiti pristup svojim tržištima uslugama. Ovaj raspon varira od zemlje do zemlje i naveden je u “rasporedima”, priloženim uz Sporazum.

GATS ima pravila koja promovišu transparentnost, kako bi se biznisima i preduzećima olakšala navigacija kroz sva ona pravila koja se tiču njihovog poslovanja. Postoje, takođe, i pravila koja zabranjuju diskriminaciju između različitih trgovinskih partnera.

Vlade brojnih velikih ekonomija koje pokreće sektor usluga – posebno u Evropi i Americi – gledaju na GATS kao na dobar start, ali i veoma nedovršen u načinu na koji funkcioniše. Dakle, u toku su odvojeni pregovori pod nazivom “Sporazum o trgovini uslugama” (Trade in Services Agreement, TiSa). Oni još uvek nisu okončani tako da se još uvek, strogo govoreći, ne radi o “sporazumu”.

Pregovori uključuju 23 članice STO. U njima se Evropska unija računa kao jedna članica (a ne 28 odvojenih), tako da će verovatno porasti na 24 onda kada Britanija napusti EU.

TiSA ne privlači pažnju svetske javnosti u smislu da ne puni novinske stupce, ali je zato veoma kontroverzna jer podstiče javna neslaganja među samim članicama.

Kritičari optužuju nacionalne vlade uključene u proces pregovora jer rade u tajnosti. Oni, takođe, kritikuju “klauzulu nasadnog ključa” ili, kolokvijalno “Gedora klauzulu” koju će ovaj sporazum verovatno uključiti. Njom bi trebalo sprečiti zemlje-članice da ponovo uvode trgovinske barijere koje su prethodno uklonjene (Gedora, eng. “ratchet”, ključ koji se okreće samo u jednom smeru bez mogućnosti vraćanja unazad: takođe i naziv situacije ili procesa za koji se smatra da se pogoršava, ili da je stalno u nizu nepovratnih koraka).

Kritičari kažu da će to otežati posao svakoj vladi koja bi pokušala da preokrene proces privatizacije bilo kakvih usluga koje je država već ranije ustupila tj prodala privatnom sektoru. Oni, takođe, kažu da bi ovo moglo potkopati pravo vladajućih garnitura da vrše regulaciju u javnom interesu.

Evropska komisija – koja u ime EU pregovara o trgovinskoj politici ​​- ovo odbacuje.

“Upravo suprotno, pravo na regulisanje oblasti usluga biće ugrađeno u TiSA-u. Umesto toga, cilj je da se pozabavimo diskriminacijom, koja trenutno sprečava obezbedioce usluga da rade u nekom drugom segmentu TiSA “, kaže portparol EK.

Što se tiče “Ratchet klauzule”, Evropska komisija kaže da ona neće proizvesti posledice koje navode njeni kritičari. Još se kaže i da se EU neće obavezivati u vezi dopuštanja stranim dobavljačima da obezbeđuju neke ključne, javno finansirane usluge, uključujući zdravstvo i obrazovanje.

Uslužne delatnosti će verovatno biti jedna važna oblast za britanske trgovinske pregovarače, koji traže mogućnosti za britanski biznis nakon izlaska iz Evropske unije.

Finansijske i poslovne usluge čine oko polovine ukupnog britanskog izvoza usluga, što je negde oko četvrt milijardi funti (286 milijardi evra, 300 milijardi dolara). To će biti važan faktor za britanske trgovinske odnose sa EU, kao i za sve nove sporazume koje je moguće načiniti sa zemljama izvan EU, uključujući i SAD.

Britanija i dalje izvozi više robe nego usluga, ali se ta prednost zadnjih godina dramatično istopila. Po istraživanju koje je naručila banka Barclays prognozira se da bi sektor usluga, u roku od jedne decenije, mogao da čini više od polovine britanskog izvoza.

Dakle, prepreke za prekograničnu trgovinu uslugama zaista će bitno uticati na Britaniju kao i mnoge druge zemlje.

 

Andrew Walker, BBC Svetski servis (ekonomija)

 

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (1/2)


Iako Evropu ne vole svi Amerikanci – brojni su oni koji je vole. Dosta je onih u San Francisku ili Njujorku čiji je san da jedan deo svog života provedu u Italiji, Francuskoj, Britaniji, Španiji i drugim evropskim zemljama, a neki od njih su to i ostvarili. To je ono što sam i ja uradio 1995. godine, kada sam napustio Njujork i preselio se u Madrid. Kao tehnološki preduzetnik shvatio sam da Evropa, uopšte, a posebno Španija, može biti veoma plodno tle za mene. Evropsko tržište je ogromno, u stvari veće od američkog tržišta u smislu BDP-a. Ovo se nije promenilo ni dolaskom krize iz 2008. godine piše Martin Varsavsky, svetski poznati startup konsultant i osnivač brojnih startap preduzeća koji su potom na berzi listirani po nekoliko stotina miliona, pa i više od milijardu dolara. Martin, koji je jedinstvena pojava u svetu biznisa kaže kako je mogao da se penzioniše već sa 27 godina i potom srećno i raskošno živi do kraja života. Prevagnuo je, međutim, takmičarski instinkt ovog Argentinca i “neponovljivo zadovoljstvo znano samo retkim smrtnicima, naime, kada osnujete kompaniju u koju ste uložili par hiljada ili desetina hiljada dolara, a potom je na inicijanoj javnoj ponudi prodate za više od milijardu. Taj trenutak ne može se opisati, a doživi ga samo nekolicina.”

Dok sam bio u Evropi, izgradio sam Viatel, kompaniju koja sam zasnovao u Njujorku, ali je kasnije preselio u London, i u koju sam uložio nekoliko stotina hiljada dolara kada sam 1991. počinjao. Kada sam 1999. prodao svoje akcije na inicijalnoj javnoj ponudi (IPO), kompanija je vredela $1,2 milijarde. Dok sam bio u Madridu, izgradio sam Jazztel: Španija je druga po veličini javno tržište u oblasti telekomunikacija (sada vredi oko 1,8 milijardi dolara); osnovao sam i Ya.com, u koji smo partneri i ja uložili oko 50miliona a prodali je Dojče Telekomu za 700 miliona dolara. Takođe sam koosnivač u Eolia Renovables, kompaniji za razvoj alternativnih energetskih izvora koja sada vredi oko pola milijarde. U Madridu i Londonu sam tokom poslednjih šest godina gradio kompaniju Fon, koja je postala najveća (i još uvek privatna) WiFi mreža u svetu. Takođe sam počeo jedan od prvih evropskih cloud computing kompanija pod nazivom Einsteinet na kojoj sam izgubio oko $50 miliona – uglavnom zato što sam isuviše rano otpočeo cloud computing.

Toliko što se tiče mojih preporuka, a sada da vidimo kako je to kada se izgradi tehnološka kompanija u Evropi, i kako se ona razlikuje od njoj sličnih u Sjedinjenim Državama, gde trenutno živim.

Evropa je odlično poslovno igralište za američke visokotehnološke preduzetnike jer je na Starom kontinentu bogatstvo bolje distribuirano. Više je potrošača koji mogu da kupe vaše proizvode i usluge, ljudi su u proseku obrazovaniji, tako da možete naći vrlo dobre radnike. U Evropi ćete, takođe, susresti manje poslovnih rivala ali je u njoj, isto tako, i manje onih koji žele da budu preduzetnici (Evropljani imaju ambivalentna osećanja prema preduzetnicima – biti preduzetnik, iz perspektive Evropljana, nije uvek tako srdačno i pozitivno prihvaćeno kao u Americi). Evropsko tržište nije homogeno kao što je to, recimo, američko. I dok je, barem u teoriji, radnicima, robi i uslugama omogućeno da se kreću po čitavoj Evropi, a evro u većem delu EU prisutan kao zajednička valuta, evropske kulture su međusobno veoma različite pa to već samo po sebi predstavlja prepreku izgradnji Panevropskog poslovnog projekta. A tu su i druge prednosti i mane koje bih sada opisao.

Postoje vrlo važne pravne i kulturne razlike koje otežavaju poslovanje unutar Evrope. Prvo, radi se o pravnom tumačenju poslovnog neuspeha, koji preduzetnicima nameće veću odgovornost prema radniku. Na primer, u Evropi, i to svuda u Evropi, preduzetnik ima veoma visoke izdatke za socijalno osiguranje povezano sa svakim poslom. Dok u SAD treba da na troškove za socijalna davanja dodate oko 8% na platu od 50 hiljada dolara, evropski preduzetnik u Francuskoj, Španiji i Italiji na platu od $50 hiljada dodaje još najmanje 50% (što je $75 hiljada), ili čak više. Međutim, ukoliko ne platite ove troškove za socijalna davanja jer je vaš startup otpočeo loše, a vi administrirate ili ste lice odgovorno za vođenje vaše startap firme, lično ste odgovorni i obavezani automatskim preuzimanjem duga – naime, da do kraja života imate da ga nadoknađujete, sve dok ga sasvim ne otplatite.

Ne plaćati socijalne prinadležnosti smatra se prestupom od kojeg u EU ne možete biti zaštićeni. U većem delu Evrope ne postoji koncept ličnog bankrota i neograničene lične odgovornosti, ili čak ni zaštite svog doma od ličnog bankrota, što je zakon koji postoji u nekim američkim državama. Pripazite, dakle, na to koje sve lične odgovornosti preuzimate prilikom zasnivanja startup kompanije u Evropi. U svakom slučaju, bilo bi loše po vas da odustanete pre nego što vam ponestane novca da namirite sve socijalne troškove i otpremnine za zaposlene.

Još jedna zakonska obaveza – veoma uobičajena u Evropi a nečuvena u Sjedinjenim Državama – jesu paketi državne otpremnine za zaposlene koji prestaju da rade. Ovo je direktna prepreka za start-up i razlog što većina početničkih firmi propada; u Americi postoji razumevanje za to. Američki radnici traže akcije firme tokom eventualnog poslovnog uspona, znajući da neće biti otpremnine ukoliko startup ne uspe. Pa ipak, još uvek tragam za takvim mestom u Evropi gde zaposleni i država zaista imaju razumevanja za ovu problematiku. Problem nije samo u tome što su evropski preduzetnici primorani da prečesto plaćaju pakete otpremnina – jer, naime, početničke firme tako često propadaju – već i zbog toga što startapovi konstantno isprobavaju ljude. A koncept isprobavanja pripravnika i stažiranja je u Evropi veoma skup. U nekim zemljama, poput Francuske, preduzetnici su primorani da daju otpremnine onima koji su kod njih bili zaposleni recimo samo pola godine. Ovaj paket može vlasnika startapa koštati, praktično, u visini dvostruke zarade koju je u tom periodu isplatio radniku tokom pola godine njegovog angažmana u startapu. Za većinu Evropljana, opcija preuzimanja dela akcija smatra se prevarom, kojom se vlasnik startapa služi samo kako bi zaposlenima isplatio manje novca. Zakoni o otpremninama variraju širom Evrope pa tako, recimo, radnici u Nemačkoj i Španiji već neko vreme imaju umanjene pakete otpremnine.

Prilikom pokretanja kompanije u SAD vlada – neformalnost; svi znamo priču kako su Vilijem Hjulit i Dejvid Pakard začeli u garaži svoj tehnološki kolos, kompaniju Hewlet-Packard. U današnjoj Evropi, rad je tako regulisan da vam nije dopušteno osnivanje start-up preduzeća u prostoru kao što je garaža – zato što nije legalno poslovati iz garaže. Ovu pikantnu regulativnu normu nisam poznavao u  vreme kada sam u garaži u madridskoj četvrti La Moraleha osnovao Jazztel– srećom, protiv mene niko nije podneo prijavu, i ubrzo smo imali kancelariju u La Kasteljani. Ali, u principu, intenzivna državna regulacija zakona o radu bilo je nešto za mene veoma neugodno kao tehno-preduzetnika obučenog i iskaljenog na američkom poslovnom igralištu.

U Nemačkoj, gde sam sagradio Einsteinet, na primer, postoje pravila koja navode koliko metara radnik mora biti udaljen od prozora. Većina radnog prostora koji se koristi u Njujorku bio bi nelegalan u Nemačkoj, jer se amaerički zaposlenici neretko nalaze daleko od prozora, sedeći za veoma malim radnim stolovima – što je, po nemačkim zakonima, “nedopustivo pretrpana radna sredina”. U Berlinu je puno start-up firmi koje krše ova pravila, ali ne znam koliko će to još trajati. Nadam se da se Nemačka, ipak, kreće putem kojim već ide Berlin u prihvatanju dodatne fleksibilnosti za život start up preduzeća.

Ne postoji formalni način da se započne kompanija u SAD, dok su evropske startap firme prinuđene da se začnu i postoje po pravilima starih i već utvrđenih preduzeća. Od ovog koncepta se za sada ne napreduje dalje. Evropa mora da liberalizuje preduzeća stara manje od tri godine i s manje od 20 zaposlenih, i to ona koja još uvek nisu profitabilna. Iako nemam ništa protiv brojnih evropskih zakona o radu, kada je reč o njihovoj primeni na velike profitabilne kompanije, oni su se pokazali kao jasna i prisutna prepreka otpočinjanju sopstvenog početničkog biznisa.

A sada o pozitivnim stranama evropskog startup preduzetništva.

Dve su oblasti za koje mislim da su divne u Evropi u odnosu na SAD. Jedna je to što advokati koštaju daleko manje – a i rade mnogo manje. I to posebno u kontinentalnoj Evropi. Britanija i Irska su, u ovom slučaju, više nalik Americi, ali u ostatku Evrope pravni troškovi za start up mogu biti i 90% manji – pritom stvarno mislim 90% manji nego u Sjedinjenim Državama. Advokati nisu tako potrebni kao u SAD, preduzetnici ih manje angažuju – a i manje koštaju od američkih. Ovo može značiti ogromnu uštedu. U Evropi je daleko  manje ozbiljnih sudskih sporova. Kada “dejstvujete” na evropskom poslovnom tlu, postoji nekoliko pravnih minskih polja. Pravila su oštra, ali su barem kristalno jasna i oko njih nema zabune. U Evropi, takođe, postoji manje vrsta patenata koji su dozvoljeni.

Drugi pozitivan primer je evropska zdravstvena nega. Većina Evropljana ima zdravstvenu zaštitu koja je pod državnim pokroviteljstvom ili pakete koji zdravstvenu zaštitu radnika u startup biznisu čine neupitnom. U Sjedinjenim Državama, startup može da plati do $800 po zaposlenom za zdravstveno osiguranje. Ili da ga, čak, uopšte i ne ponudi, mada je prilično tužno ukoliko se zaposlenom nešto desi. U Španiji, Francuskoj i Italiji, zdravstvena zaštita je besplatna. Poslodavci obično ne pružaju osiguranje (jer ga pokriva, kao to smo rekli, državno osiguranje a ne privatnik).

A sada opet malo o tamnoj strani EU: u mnogim oblastima Evrope, a ja bih rekao da je ovo češći slučaj u Južnoj nego u Severnoj Evropi, zdravstvena zaštita koristi se kao sredstvo pregovaranja u oblasti radnih odnosa. Španija je, primera radi, jedna od zemalja sa najdužim očekivanim životnim vekom, pa i pored svega pripada zemljama s najvećim brojem dana bolovanja u svetu.

Moglo bi se reći da je “zdravo uzeti bolovanje”, ali, nažalost, ono što se ovde dešava je da pacijenti mole lekare za medicinsko opravdanje kako bi otišli na plaćeno odsustvo. Jednom mom prijatelju je dozlogrdio zaposleni koji je radio loše i bio prečesto na bolovanju. Rekao mu je da će ga otpustiti ukoliko ne bude prilježnije i vrednije radio. Ovaj radnik otišao je kod lekara, rekavši mu da ga posao deprimira – a ovaj ga je proglasio duševnim bolesnikom; kao rezultat ove ujdurme, moj preduzetnički prijatelj bio je primoran da mu isplati otpremninu za godinu dana nerada i izostanaka.

Evropa: neslućeni lider hajtek industrije


Na Stari kontinent često se gledalo kao na mesto gde je razvoj digitalne ere najviše kasnio – i to daleko iza SAD i Azije, za koje je važilo da pomeraju granice. Ali, prvi pogled često vara. U stvari, prema novom izveštaju londonske firme Atomico koja se bavi ulaganjima rizičnog kapitala, evropske startup firme sada preuzimaju vođstvo u oblasti razvoja veštačke inteligencije, izgradnji novih tehnoloških centara i sve više privlačeći investicije iz tradicionalnih industrijskih grana. U evropski tehnološki sektor je prošle godine uloženo rekordnih 13.6 milijardi dolara, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. godini, piše Viljem Ečikson za Project Syndicate.

Prošli su dani kada se “tehno” sektor Evrope uglavnom sastojao od potrošački orijentisanog poslovanja sa akcentom na e-trgovinu, često praveći besramne, jeftine kopije uspešnih američkih kompanija. Evropa je danas utočište autentičnih, pionirskih inovacija, poput onih koje u venčer firmi Atomiko nazivaju “Deep Tech” – od one vrste veštačke inteligencije koju sada razvija Google u svom projektu DeepMind. Deep tech je u 2015. činio 1,3 milijardi dolara evropskih venture investicija isporučenih u 82 runde, kao i više od 289 miliona dolara, koliko je 2011. bilo isporučeno u 55 rundi.

Nova tehnološka čvorišta Evrope pojavljuju se na neočekivanim mestima, daleko izvan nekadašnjih žarišta u Londonu, Berlinu i Stokholmu. Atomico ukazuje na današnji Pariz, Minhen, Cirih i Kopenhagen kao na gradove koji će u narednim godinama preuzeti primat u digitalnoj industriji. Francuska ulaganja u hajtek startapove, kako ističu venčer analitičari u Atomiku, već je „stao na crtu“ Londonu i Berlinu u pogledu broja i obima investicija rizičnog kapitala.

Evropske tradicionalne industrije sada se bude, sve više fokusirajući svoje poslovanje na tehnološki sektor. Dve trećine najvećih evropskih korporacija je svoje tržišne kapitalizacije napravilo upravo direktnim investiranjem u tehnološke kompanije. Od početka 2015. godine, jedna trećina ovih korporativnih grupa je obavilo preuzimanje neke tehnološke kompanije.

Takođe, strane firme se žure da iskoriste evropske tehnološke talente. Google, Facebook i Amazon najavljuju veliku ekspanziju svojih tehnoloških centara u Evropi. Transakcije u tehnološkoj industriji su 2016. vredele više od 88 milijardi dolara – u odnosu na samo 3.3 milijarde u 2014. godini – uključujući HTC koji je kupio ARM, britansku firmu za poluprovodnike, dok je Qualcomm takođe kupio firmu za poluprovodničku tehnologiju, NXP po ceni od 47 milijardi dolara.

Jedna studija, koju je izradio Boston Consulting Group, ističe da se brojne male i izvozno orijentisane zemlje Evropske unije – nordijske, baltičke i zemlje Beneluksa – rangiraju znatno iznad Sjedinjenih Država kada se radi o tzv. “e-intenzitetu”, koji pokriva IT infrastrukturu, pristup internetu, kao i po intenzitetu angažovanosti vlada, kompanija i potrošača u aktivnostima vezanim za Internet.

Ovi “digitalni prvoborci” i „evro-mališani“ stvaraju oko 8% svog BDP-a zahvaljujući Internet poslovanju, u poređenju sa 5% koliko generiše tzv „velika evropska petorka“ (Nemačka, Francuska, Italija, Španija i Britanija). Takođe se očekuje da će između 2015. i 2020. zamah digitalizacije u evropskoj industriji generisati između 1,6 miliona i 2,3 miliona više novih radnih mesta od broja onih koja će se nadolaskom digitalizacije ugasiti.

Naravno, evropski tehnološki sektor i dalje ima svoje slabosti koje se ogledaju u još uvek neuspešnim nastojanjima da stvore takve tehnološke gigante koji bi bili  stanju da konkurišu kolosima iz Silicijumske doline. I dok su sada i evropski tehno-preduzetnici u stanju da prikupe sredstva za pokretanje firmi s lakoćom kojom to već odavno čine njihove američke kolege, američke firme uživaju u investicijama kapitala koje su u kasnijim fazama 14 puta izdašnije od evropskih. Ovakav jaz u visini investicija bio bi neutralisan ako bi, recimo, evropski penzioni fondovi preusmerili još samo 0,6% svog kapitala u upravljanje portfoliom sa venčer investicijama.

Još jedna slabost srodna ovoj krije se u nedostatku jednog pravog, jedinstvenog digitalnog EU tržišta. U SAD-u ili, recimo, Kini, tehnološki preduzetnici dobijaju direktan, neposredan i trenutni pristup jedinstvenom masovnom tržištu. U Evropi, tehno-preduzetnici su primorani da i dalje „krstare“ kroz  pravila 28 različitih  tržišta i njihove različite regulatorne režime.

Istine radi, treba reći da je Evropska komisija pre dve godine obećala stvaranje jedinstvenog digitalnog tržišta, procenjujući da bi ono moglo ojačati EU ekonomiju za oko 415 milijardi evra ($448.5mlrd) godišnje. Ali, Hosuk Li-Makijama i Filip Legren iz Otvorene mreže za političku ekonomiju (OPEN, Open Political Economy Network) nedavno su oštro revidirali procenu ovih rezultata. “Jedinstveno digitalno tržište Evrope”, tvrde oni, trenutno izgubljeno luta “kroz gomile zbrkanih i zastarelih, korporativno kontraproduktivnih industrijskih politika koje favorizuju proizvođače a ne potrošače, favorizujući velike a ne male kompanije, stavljajući u prvi plan staromodno uspostavljene činovnike nasuprot digitalnim startapovima, protežirajući EU firme a na štetu inostranih.”

Umesto liberalizacije, EU želi još više regulacije – kada se, na primer, radi o zabrani kompanija koje odbijaju online prodaju (osim ako nisu u pitanju autorska prava), ili uspostavljanje različitih cena robe/usluga zasnovanih na zemlji u kojoj kupac živi i radi. Tu su i ostale rizične opcije – kao što je napor uložen u regulisanje vlasništva nad podacima, pristupa i raspoloživosti  – sve to još uvek leži negde na horizontu.

Uprkos ovakvim rizicima po poslovanje, ukupan trend u tehnološkom sektoru je u Evropi pozitivan. Novi apetiti za upuštanjem u poslovne rizike izgleda da su poput cunamija protutnjali evropskim kontinentom; Atomico izveštava da više od 85% osnivača novih preduzeća drži do stava kako je “uobičajeno prihvatljivo” upustiti se u poduhvat otvaranja sopstvene kompanije. Dodajmo uz to i evropske talente u deep-tech i oblasti fundamentalnih istraživanja: Evropa ima vrhunski nastavni kadar i stoga nije čudo što se pet od prvih deset globalno najjačih IT univerzitetskih garnitura nalazi u EU; pravi bum informatičkih start-up preduzeća će, kako se čini, u Evropi postati dugoročno održivi poslovni model.

I u  sferi politike, takođe, postoji razlog za optimizam. Evropske digitalne stegonoše počinju da se organizuju u jednu moćnu i politički artikulisanu snagu; u 16 malih evro-zemalja, od Danske, preko Irske i Estonije, stvorene su grupe koje rade na tome da što je moguće više olakšaju i učine praktičnijim internet-poslovanje, zalažući se za poboljšanje postojećih regulativa i unifikaciju nacionalnih zakona u jedinstveni evropski Zakon. Sve ove zemlje su zajedno pozvale „velike“ članice EU na zabranu lokalizacije podataka po nacionalnim zakonima, jer bi lokalizacija bespotrebno i štetočinski rasparčala jedinstveno evropsko polje na 30-tak manjih digitalnih “niša”.

U vreme kada Sjedinjene Države sprovode protekcionističku, uskogrudu i nazadnu politiku, Evropa ubrzava kao inovativna ekonomska sila koja gleda napred. Zar ne deluje onda ironično, koliko i s razlogom obećavajuće,  da ta navodno troma EU sa večitog začelja na kraju zauzme čelnu poziciju, prednjačeći u oslobađanju pravih ekonomskih potencijala interneta?

 

Project Syndicate

 

 

Koje zemlje potrošači najviše cene?


“Made-In” etiketa je prvobitno uvedena od strane Britanaca krajem 19. veka kako bi označili svoju robu i zaštitili svoje tržište od jeftinog uvoza i bestidnih kopija originalnih proizvoda iz Nemačke. Nije tajna da se ova percepcija kvaliteta proizvoda po zemlji porekla promenila prilično brzo, pa je “Made in Germany” postala svuda percipirana oznaka vrhunskog kvaliteta – a i zbog nemačkog privrednog čuda koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata, tokom 1950-ih.

Danas – u deceniji u kojoj su obim i dohvat međunarodnog transporta roba veći nego ikada u istoriji – značenje etikete odnosno zemlje porekla proizvoda važnije je nego ikada. Ova percepcija predstavlja zbir uočenih osobina proizvoda, u rasponu od solidnosti proizvodnje artikla, preko njegovog dobrog dizajna, do sjajnog odnosa kvaliteta i cene.

Iz tog razloga, portal Statista razvio je indeks popularnosti proizvoda po zemlji porekla (Made-in-Country indeks). Ova globalna anketa omogućava pouzdano definisanje vrednosnih standarda za snagu nekog brenda u različitim zemljama iz kojih potiču ispitanici, kao i jasnu procenu vrednosti etikete (shodno zemlji porekla).

Statista je, u saradnji sa Dalia Research, anketirala 43,034 potrošača širom sveta. Zemlje uključene u ovaj uzorak predstavljaju 90 odsto svetske populacije.

Podaci Statiste i Dalia Research potvrđuju brojne već postojeće klišee: luksuzna roba proizvedena u Švajcarskoj se u globalnim okvirima prepoznaje kao statusni simbol – više nego bilo koji (tj. bili čiji) drugi proizvodi. Roba proizvedena u Kini odaje predstavu veoma povoljnog odnosa: dobija se „proizvod vredan svaku paru“, u kombinaciji sa state-of-the-art tehnologijom.

Međutim, u rezultatima istraživanja bilo je i puno iznenađenja: sada je postalo očigledno da se poreklo etikete “Made in Germany” ponavlja tj. udvaja s oznakom “Made in EU”, koju je Evropska komisija uvela 2003. godine. Mnogo je insinuacija da se etiketa „Made in EU“ koristi od strane onih evropskih zemalja sa imidžom ne tako savršenim poput nemačkog, a u cilju poboljšanja plasmana svojih proizvoda na međunarodnim tržištima. U stvari, “Made in EU” nalazi se na trećem mestu Statistine globalne liste najomiljenijih zemalja po potrošačkim afinitetima. Etiketa „Made in EU“ nije dogurala tako visoko tek kao neka „prinudna nadogradnja“ („šlepujući“ se na imidž  etikete „Made in Germany“), već predstavlja simbol brzih transportnih ruta, fer uslova rada, i, napokon – ali ne i najmanje važno – visokog kvaliteta proizvoda.

Takođe je potpuno očigledno da politički i društveni preokreti/društvene krize i te kako utiču na imidž zemalja koji proizvode robu: vrednosni imidž jedne Turske, Sjedinjenih Država ili Grčke daju više nego jasnu sliku zašto je to tako.

 

Proizvodi iz Nemačke najčešće se povezuju s osobinama visokog kvaliteta (49%), izrađenim po vrhunskim bezbednosnim standardima. Proizvode iz Kine globalni potrošači najčešće povezuju sa sjajnim odnosom kvalitet-cena (36%). Italijanski proizvodi prepoznaju se po svojoj jedinstvenosti i izvanrednom dizajnu. Japanski proizvodi su za potrošače simbol naprednih tehnologija (53%), što je najveći procenat koji je neka zemlja imala u ovom istraživanju. Švajcarska je na vrhu liste zahvaljujući svojoj autentičnosti (21%) i etabliranosti svojih proizvoda kao statusnih simbola. Proizvodi iz Kanade prednjače ispred drugih po svojoj izdržljivosti i solidnosti izrade (20%).

Promene u percepciji među globalnim potrošačima: desno je lista prvih deset. Neto vrednosti su izražene u procentima, dok procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije. Kanada (45%), Japan (43%) i Australija (43%) prednjače u pozitivnim promenama svog imidža među svetskim potrošačima.

„Made-In“ indeks meri globalnu reputaciju kvaliteta proizvoda po zemlji porekla i 2017. godine je obuhvatila 49 zemalja i celu Evropsku uniju. Dalia Research je za potrebe statističkog portala Statista uradila istraživanje o percepciji proizvoda shodno zemlji njihovog porekla. Anketa je sprovedena među 43.034 ispitanika iz 52 zemlje.

Svaki ispitanik je ocenio tri različite zemlje. Svaku zemlju procenjivalo je najmanje 2.500 ispitanika. Ukupno je urađeno 129,102 individualnih procena.

Osim toga, studija obuhvata uočene promene u predstavi o različitim zemljama tokom poslednjih 12 meseci, kao i percepciji osobina proizvoda, koja je povezana sa zemljom porekla proizvoda.

Detaljni i sveobuhvatni podaci mogu se naći u Statistinom izveštaju o studiji. Podaci su prikupljeni u periodu od decembra 2016. do januara 2017. u globalnoj onlajn anketi. Kompletnu studiju možete naći ovde.

Iran (-3%) i Izrael (-3%) na tabeli levo dobili su najmanje pozitivan trend pozitivne promene percepcije (ovaj trend je, u njihovom slučaju, zapravo, negativan). Dve supersile, Sjedinjene Države i Rusija nalaze se među državama koje su imale najslabiji trend pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima.

Tabela pokazuje pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima u proteklih 12 meseci (neto vrednosti u procentima – procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije)

Tabela iznad predstavlja “Made-In” indeks koji je Nemačku listirao kao najomiljeniju zemlju među potrošačima širom sveta; iza nje je Švajcarska, a na trećem mestu je Evropska unija. Četvrta je Britanija a peta i šesta su Švedska, odnosno Kanada. Italija je sedma dok osmo mesto dele Japan, Francuska i Sjedinjene Države.

Etiketa “Made in EU” odnosno “Made in the EU” ima indeksni skor 92 koji ga smešta na treće mesto svetski najomiljenijih zemalja-proizvođača. Evropski proizvodi uživaju natprosečnu reputaciju po svim reperima koji se tiču karakteristika proizvoda: Kvalitet, tehnologija i bezbednosni standardi koji se primenjuju u proizvodnji su izuzetno dobro kotirani. Proizvodi s etiketom “Made in EU” su posebno visoko cenjeni izvan granica Evropske unije (naročito u zemljama Južne Amerike). Evropska unija je najniže rangirana među Kanađanima (na 23. mestu) i u Hong Kongu (25. pozicija), dok je najomiljenija među – Alžircima.

Japan je na osmom mestu po omiljenosti među potrošačima širom sveta. Desni segment ilustracije predstavlja slikovni opis osobina japanskih proizvoda prema percepciji ispitanika. Ispitanici su odgovarali na pitanje “Sa kojim osobinama povezujete proizvode iz…?”. Primera radi, 39% anketiranih je “visoki kvalitet” proizvoda povezivalo sa Japanom.

Japanske proizvode ne vole samo u Japanu, naprotiv. Proizvodi s etiketom “Made in Japan” plasirali su se na prvo, drugo i treće mesto u još 17 zemalja sveta. Oni važe za izuzetno kvalitetne, tehnološki najnaprednije i sa sjajnim odnosom kvalitet-cena. Po ovim osobinama, Japan je u samom vrhu svuda u svetu. Od opšte ocene i percepcije japanskih proizvoda jedino odudaraju kineski potrošači, koji su ih rangirali prilično nisko.

 

Nicolas Loose, Statista.com

(Nicolas Loose je šef odeljenja za ispitivanje tržišta i strateški marketing u Statisti, gde obezbeđuje ekskluzivne podatke i statističke uvide za ovu veb-platformu)

 

Evropsko – britanski odnosi: ljubav što boli do samog kraja


Da li bi turski model za post-Bregzitovsku Britaniju bio najbolje rešenje?

Turski model bezviznog režima je najrealniji scenario za evropsko-britanske odnose koji će nastupiti nakon Bregzita, kaže studija ECAS-a, organizacije čije je sedište u Briselu.

Ne postoji “najbolja alternativa” za građane EU u Britaniji, kao ni za one građane Britanije koji žive i rade u EU nakon Bregzita; ne postoji najbolji model koji bi i nadalje uspevao da u potpunosti očuva sva prava koja oni sada uživaju. Izbor će, dakle, morati da se napravi u hodu –  tokom pregovora, kojima bi svoja sadašnja prava trebalo da zadrži preko 4 miliona građana EU i Britanije, a koji će biti direktno pogođeni Bregzitom, kao i nekim predstojećim evropsko-britanskim sporazumnim rešenjima.

“Tvrdi” vs. “meki” Bregzit

ECAS-ova studija, koja analizira postojeće modele odnosa između EU i zemalja koje su izvan nje, uključujući tu i Norvešku, Švajcarsku, Kanadu i Tursku, pokazuje da će različita prava koja su trenutno zagarantovana građanima EU biti u budućnosti obezbeđena samo u određenoj meri ili, u nekim slučajevima, sasvim uklonjena u svim razmatranim modelima.

Takozvana “meka” opcija Bregzita, odnosno modeli kakve imaju Norveška i Švajcarska ponudili bi EU građanima u Britaniji najviše garancija, kao i onim britanskim građanima i građankama koji žive i rade u EU. I pored svega, bilo bi nekih ograničenja, koja bi se pre svega odrazila na prava boravka, politička prava i pristup institucijama EU u okviru norveškog scenarija. Dodatna ograničenja, u rasponu od prava na uspostavljanje sopstvenog biznisa, preko nediskriminacije do evropskih pravila za zaštitu potrošača postojala bi ukoliko bi se prihvatio švajcarski scenario.

Oba ova scenarija bi, međutim, obavezivala Britaniju da garantuje slobodno kretanje ljudi, što je bio glavni argument u kampanji koja je zagovarala opciju izlaska iz EU, dakle svih onih koji su na referendumu glasali za Bregzit. Kako je ovo crvena linija za britansku vladu – granica koje se ne sme prekoračiti – nijedna od ovih opcija u ovom trenutku nije realna i zbog toga mora biti precrtana.

Turski model kao mogući zajednički imenilac

Opcija istupanja iz EU ​​u vidu “tvrde” bregzitovske opcije – poput one kakvu imaju Kanada i Turska – izgleda da su solidna rešenja, dok ovaj potonji (turski) model izgleda kao optimalan scenario za očuvanje prava građana. I dok Sporazum o pridruživanju koji EU ima sa Turskom ne predviđa slobodno kretanje ljudi, on ipak obezbeđuje postepenu akumulaciju boravišnih i radnih prava u vezi s radom turskih radnika koji su legalno zaposleni u nekoj od zemalja EU, računajući tu i njihove članove porodica. Pored toga, mere koje se preduzimaju u okviru Sporazuma o pridruživanju proširile su primenu EU pravila o koordinaciji sistema socijalnog osiguranja turskih radnika u EU i članova njihovih porodica, čak i u slučaju da ove odredbe još nisu u potpunosti zvanično implementirane (od strane svih EU članica).

Sličan pravni okvir, samo dopunjen bezviznom politikom, omogućiće EU građanima u Britaniji i britanskim građanima u EU da (i dalje) uživaju, na kontrolisan način, u nekim pravima koji su kamenovi temeljci u oblasti prava na slobodno kretanje. Takav okvir bi istovremeno učinio da Britanija ne snosi sve posledice koje idu uz punopravno članstvo na jedinstvenom evropskom tržištu, a kojem se britanska vlada fundamentalno protivi. Kao rezultat toga, ovo bi se ubuduće moglo tretirati kao prilično prihvatljiv scenario.

Druga opcija je zaključak o dogovorenom aranžmanu, koji bi mogao kombinovati elemente različitih prikazanih scenarija.

Građanski Bregzit

Međutim, bez obzira na to kakav će model odnosa s EU usvojiti Britanci, o budućim relacijama između Britanije i EU treba da bude odlučeno i kroz tesnu saradnju sa svojim građanima, socijalnim partnerima i izabranim predstavnicima; s tim u vezi, buduća opredeljenja ne bi trebalo da budu dirigovana isključivo od strane vladajućih struktura, a bez dovoljnog uzimanja u obzir svih problema koje će imati oni koji će ovim izlaskom biti najviše pogođeni. Ovo je prava prilika za institucije EU ​​i UK da povrate poverenje svojih građana, poverenje koje je doživljavalo konstantno opadanje u poslednjih nekoliko godina ili je stabilno tavorilo na veoma niskom nivou, prigodno uzimajući u obzir brige i želje svojih građana/birača.

U partnerstvu sa drugim građanskim inicijativama i organizacijama kojima upravljaju građani, ECAS organizuje niz nacionalnih seminara u Londonu, Belfastu, Gibraltaru i Briselu kako bi se građani informisali o implikacijama različitih opcija koje bi mogle proisteći iz Bregzita, kako bi na jednom mestu dobili uvid u sve stavove i opcije kao i da građanima bude omogućeno da naprave izbor u vezi željenog ishoda.

 

Više informacija možete naći ovde.

 

Vox Europ

 

 

Bela knjiga o budućnosti Evrope


Četiri su pravca buduće EU od ukupno pet, koliko ih je Žan-Klod Junker upravo predložio.

Uoči važnog sastanka Evropskog saveta održanog  9. i 10. marta, francuski, nemački, španski i italijanski lideri imali su neformalni mini-samit u Versaju, gde su odobrili ideju “Evrope u više brzina”.

Bio je to jedan od pet mogućih pravaca koje je predložio predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker u svojoj “Beloj knjizi” o budućnosti Evrope. Ipak,  među urednicima nekih važnijih evropskih medija preovladava stav da ni to nije dovoljno za oživljavanje Evropske unije – koja 25. marta slavi 60 godina postojanja, od trenutka kada je potpisan Rimski sporazum.

Mini-samit u Versaju nije ustanovio nikakvu jasnu i pozitivnu praksu  kako bi se smirile tenzije prisutne među EU članicama, tvrdi Erik Bonse za Tagescajtung (Tageszeitung):

Stvari se za evropske političare kreću punom brzinom. Za nedelju dana, oni nameravaju da proslave 60 godina otkako su u Rimu potpisani osnivački ugovori koji su bili ključni za građenje EU. Međutim, raspoloženje među dvadeset i osam članica teško da je slavljeničko. Mnogi su ljuti jer Angela Merkel gura u prvi plan što hitnije rezrešenje aktuelne rasprave o “Evropi u više brzina”. Oni se, naime, osećaju isključenima upravo zbog ovakvog njenog “podizanja lestvice”.

Kritika ne dolazi samo iz pravca grupe zemalja Višegradske grupe. Finska i Austrija takođe imaju velike rezerve. Čak je i Komisija EU nezadovoljna raspravom o budućnosti EU. EK je pre dve nedelje predstavila pet scenarija za reformu EU, ali oni u proteklim razgovorima nisu zauzeli neko značajnije mesto. Izgleda da je samo treća opcija, prema kojoj bi Nemačka i nekoliko partnera krenuli napred punom brzinom dok bi “sporije” zemlje članice ostavili iza sebe, imala kakvu-takvu privlačnost za Merkelovu. Na mini-samitu u Versaju, Španija i Italija su takođe izrazile simpatije za ovu opciju. Kada je u pitanju stanje evra ili situacija oko poreza i taksi, nekoliko EU članica želi isključivo vožnju u “brzoj traci”. Niko, međutim, ne zna kakav će biti pravac Evrope nakon Bregzita – pa čak ni Angela Merkel. Iz tog razloga postoji još dosta toga što bi trebalo uraditi pre početka samita u Rimu. I eto – umesto radosti i prijatne atmosfere, u vazduhu se i dalje oseća prisustvo skoro nepremostivih problema.

Poljski publicista Jakub Majmurek objašnjava da bi “dvobrzinskom Evropom mogla biti raspršena iluzija da sve EU članice žele čvršću i bliskiju integraciju. Podela između onih koji bi pripadali centralnom jezgru i ostatka EU kao nikad dosad podeliće EU članice a jaz će se nepremostivo produbljivati”. Ovo je trend koji će ostaviti nemale posledice po Poljsku, piše uvodničar poljskog izdaja Njuzvika.

Njuzvik Poljska, Varšava

Zemlje koje se trenutno integrišu (ukoliko se uvede “Evropa u dve brzine”) biće daleko manje sklone da ulaze u savez s onim zemljama koje su manje imućne – takva je, recimo, Poljska – a to će ih postepeno gurati dalje od centra. U dvobrzinskoj Evropi ne samo da će biti teško pristupiti Evropskim sredstvima već takođe i zalagati se za sopstvene interese. Izvan glavnog kruga integracije (kojem pripadaju one ‘brže’ članice EU), možemo slobodno da zaboravimo naš san, naime, da će Poljska biti u toj grupi pa samim tim sa još nekoliko zemalja iz ‘tvrdog jezgra’ imati i centralnu ulogu u oblikovanju politike EU o energiji, odbrani i politici prema Istoku. Ovo sve više zabrinjava, jer – u slučaju daljih tenzija između SAD i Rusije – moramo posedovati evropsku solidarnost kako bismo obezbedili energetsku i vojnu bezbednost.

Koliko će Bregzit uticati na ostatak EU? Da li će on dovesti do raspada, ili će nakon njega započeti novi pritisak na evropsku koheziju “, pita se uvodničar torinskog dnevnika La Stampa, Stefano Stefanini.

La Stampa, Torino

“Versajska četvorka” nema nikakvih sumnji  u to da bi Unija trebalo da i dalje prati liniju ideje o “dvobrzinskoj Evropi”. Ovo nije nova ideja. […] Uniformni odgovor 27 članica EU koji su dale 23. juna prošle godine u vezi britanskog referenduma [tj. Bregzita] ne bi trebalo da nas dovede u zabunu: on je odbrambene prirode i suštinski vođen zaštitom nacionalnih interesa. Jedinstvo je pre formalno nego stvarno; ono je nepostojeće kada je u pitanju budućnost EU; svako ima svoje prioritete. Jedna Evropska unija po principu  à la carte može predstavljati svrsishodnu taktiku, i vežba u postizanju konsenzusa, ali mi i dalje nemamo pojma kuda EU ide. Postoje četiri pravca od ukupno pet koje je predložio Junker u svojoj “Beloj knjizi” o budućnosti Evrope.

“Ova Bela knjiga je prilično sumorna”, iznosi Dagens Nyheter.

“Znaci unutrašnjeg konflikta i starenje stanovništva su evidentni, dok je globalni uticaj Evrope sve manji. “Pet scenarija predloženih kako bi se izbegla Evropa u dve brzine teško da će rešiti problem, tvrdi se u komentaru urednika, uz podsećanje da “EU à la carte” već postoji jer nisu sve države članice usvojile jedinstvenu valutu. Naprotiv, postoji rizik da bi se, usled brojnih predloženih smerova budućeg kretanja Evropske unije, izgubile važne vrednosti onda kada EU direktive postanu svojevrsno uplitanje kroz različita pravila i angažovanja. Osim toga, postoji verovatnoća da će manje članice EU izgubiti svoj uticaj ukoliko bude usvojen koncept EU na više (tj. barem dva) koloseka.

 

13. 03. 2017 (Alternatives économiques)

Vox Europ