Globalno selo gori, a elita se češlja

Ili: O moći samouništenja i nedostatku mudrosti da to ne učinimo. Izvod iz teksta Tobija Orda za portal Edge.com. Ord je viši naučni saradnik pri odeljenju za filozofiju Oksfordskog univerziteta, i autor knjige “Nad bezdanom: Egzistencijalni rizik i budućnost čovečanstva” (Precipice: Existential Risk and the Future of Humanity).

U poslednje vreme sebi postavljam pitanja o budućnosti čovečanstva, i to ne samo onoj koja se tiče narednih pet ili sto godina, već o svemu što bi čovečanstvo moglo postići u eonima koji dolaze.

Razmišljao sam o tome koliko bi svetla mogla biti naša kolektivna budućnost, i o tome kako nauka gotovo da ne poznaje ograničenja u onome što bi mogla postići, o daljem istrajavanju Čoveka i načinima da to trajanje produži, o nekom „komadiću“ kosmosa koji bismo mogli da otkrijemo i potom istražimo, i o tome koliko svi mi, kao pojedinci, dobro (ili loše) živimo; ili, recimo, o tome kakve vrste dostignuća bismo mogli ostvariti negde na horizontu vremena, možda zaista daleko od ove naše današnjice. Upravo me ta vizija moguće sjajne i nesagledive budućnosti o kojoj pričamo i razmišljamo nadahnjuje da malo pažljivije porazmislim o rizicima s kojima smo sada suočeni, kao i načinima kako bismo sve to mogli ugroziti svojim pogrešnim postupcima. Šta bi samo naše generacije – ili generacije naše dece – mogle učiniti kako bi zaštitile to seme civilizacije, obećavajući zametak čovečanstva, a sve to kako bismo mogli prerasti u nešto još neverovatnije, da bismo na taj način zaštitili svoju sadašnjost… a time i svoju budućnost.

Prošlost čovečanstva duga je oko 200 hiljada godina. Toliko dugo traje naša vrsta, Homo sapiens, prema našem trenutno najboljem nagađanju (moglo bi biti i nešto malo duže). Možda bi trebalo da uključimo i neke naše druge hominidne, čovekolike pretke, kao i da razmišljamo o čovečanstvu u nešto širem kontekstu. Ako uspemo da pravilno odigramo s kartama koje su nam podeljene, i iskoristimo potencijal kojim raspolažemo, mogli bismo kao vrsta postojati barem još više stotina hiljada godina. U stvari, to nas ne sprečava da živimo milionima godina. Vek trajanja jedne tipične vrste bića na ovoj planeti je oko milion godina. Dakle, naših 200.000 godina koliko smo dosad pregurali bi nas, po ljudskim merilima, tek sada uvelo u doba adolescencije: avaj, čovek u adolescenciji je dovoljno star da bi lako zapao u nevolju, ali istovremeno još uvek neiskusan i u nedostatku mudrosti, potrebne za pravilno zaključivanje i postupanje.

Ipak, ni tih prosečnih milion godina trajanja vrste na planeti nije ona gornja, maksimalna granica našeg mogućeg trajanja. Uzmimo, na primer, Potkovičastog raka, koji je na našoj planeti već 450 miliona godina. A Zemlja bi trebalo da ostane naseljena najmanje još toliko dugo. Dakle, ako uspemo da preživimo koliko i ova vrsta raka, mogli bismo imati budućnost koja se proteže milionima vekova od današnjice. To su milioni vekova ljudskog napretka, ljudskih dostignuća i procvata ljudske rase. A ukoliko bismo, za to vreme, mogli i da naučimo kako da posegnemo još malo dalje u kosmos i dopremo do planeta koje orbitiraju oko drugih zvezda, tada bismo mogli trajati i još duže. Kada bismo bili u stanju da pravimo „skokove“ od po sedam svetlosnih godina, mogli bismo dopreti do gotovo svake zvezde u našoj galaksiji, i to neprekidno širenjem sa jedne nove lokacije na drugu (sedam svetlosnih godina je prosečna udaljenost između dve zvezde u našoj galaksiji). Već se planira, odnosno, postoji zamisao o slanju svemirske letelice koja bi mogla da pravi “skokove” ovakve vrste. Kad bismo u tome uspeli, čitava naša galaksija bi nam se širom otvorila.

Neke od ovih zvezda će još uvek sijati tokom narednih biliona godina. Ukoliko budemo u stanju da pravilno odigramo s kartama koje su nam na raspolaganju, mogli bismo da istrajavamo ne “samo” stotinama miliona već i milijardama godina u budućnosti, istražujući milijarde svetova na nebu iznad nas. Ovo je ogroman potencijal, gornja granica i maksimalno podignuta lestvica za one ciljeve koje bismo mogli da ostvarimo za to vreme, koliko god da razmišljamo o nekakvom maksimumu ljudskih dostignuća (jer, uvek se može izmaštati nešto nestvarnije). Bilo da to smatrate kao dobrobit postignutu u ime svakog ljudskog života proživelog na ovoj planeti, ili kao o najvećem saznanju koje otkrivamo, ili o najvećim umetničkim delima koja stvaramo, o najpravednijim društvima koja organizujemo – skoro sve to bi trebalo da bude tek u budućnosti, jer je naša budućnost potencijalno daleko obimnija i šira od naše prošlosti, i, svakako, vremenski neizmerno dužeg raspona od naše prolazne sadašnjosti.

Ovu činjenicu često ne shvatamo ozbiljno, razmišljajući o tome koliko mali deo čovečanstva uočavamo u ovom trenutku, bez perspektive i horizonta, a koliko su prolazne stvari politika prisutnih u današnjem dobu, i kako će se možda najvažnija buduća uloga politike i političara, ako ih ima, ogledati u oblikovanju celokupne budućnosti čovečanstva. Pa ipak, čitava ova „budućnost budućnosti“ je sada dovedena u opasnost.

Dosad smo preživeli 200 hiljada godina – dve hiljade vekova. U osvitu čovečanstva su postojale ozbiljne opasnosti po ljudsku vrstu, od kojih su nam najpoznatiji udari asteroida, kao što se to, izgleda, dogodilo pre 65 miliona godina kada su najveći divovi među ondašnjim bićima – dinosaurusi – bili u trenutku zbrisani sa istorijske scene. To je jedna od onih vrsta opasnosti kojima smo izloženi sve vreme. Opasnosti su prisutne i u vidu komete, erupcija super-vulkana (poput erupcije Tobe), kao i opasnosti od prirodnih pandemija. Sve te stvari i rizici postoje s nama oko 2000 vekova. Dobra vest je da, u većini slučajeva, znamo da verovatnoća da se nađemo na udaru ovakvih opasnosti mora biti izvesno mala, jer da ih je čak i 1% po veku, malo je verovatno da bismo preživeli ovih dosadašnjih 2000 vekova. Znamo da prirodni uzroci katastrofa i izvori opasnosti, nažalost, i pored male verovatnoće da se dogode, moraju biti prilično izvesni. To je ona vrsta stvari koja vrstama na Zemlji dopušta da u proseku žive oko milion godina, ali, u najvećem broju slučajeva, ne mnogo više od toga.

Homo sapiens nije tipična vrsta. Jedna od stvari koja me najviše brine je način na koji bi nas naša tehnologija mogla izložiti opasnostima dovoljnim da ugroze ljudsku egzistenciju. Ako se osvrnemo na istoriju čovečanstva tokom ovih 2000 vekova, možemo uočiti to početno, postepeno nagomilavanje znanja a uz njega i – moći. Ako razmišljamo o prvim ljudima, oni nisu bili toliko izuzetni u poređenju sa drugim vrstama kojima su bili okruženi. Pojedinačni čovek nije tako briljantno efikasan u savani u poređenju sa jednim gepardom, lavom ili gazelom, ali ono što nas je izdvojilo od ovih vrsta je naša sposobnost da radimo zajedno, da sarađujemo sa drugim ljudima kako bismo stvorili nešto veće od nas samih kao pojedinaca. Upravo timski rad, sposobnost zajedničkog rada sa onima koji su sa nama u istom plemenu nam je omogućilo da proširimo saradnju na još desetine i desetine, stotine i hiljade ljudi koji su stanju da rade zajedno. Ali, mnogo važnije od toga je bila naša sposobnost da sarađujemo kroz vreme, i kroz generacije. Konstantno proizvodeći inovacije, koliko god one bile male, a potom ih prenoseći na svoje potomke, uspeli smo da načinimo civilizacijski lanac u kome su tolike generacije ljudi zajednički radile kroz vreme, lagano ali sigurno nadograđujući ove inovacije i tehnologije i, samim tim, postižući sve veću moć.

Često, kad se osvrnemo na našu istoriju, pomislimo samo na prvo pismo i prvu pisanu reč. Razmišljamo o zapisanim imenima, prvim zapisima, prvim legendama i prvim istorijama. Dakle, kada razmišljamo o neverovatnim stvarima koje je čovečanstvo učinilo, ograničavamo se na poslednjih pet hiljada godina oličenih u pisanoj reči. Ali 195.000 godina pre toga, radili smo druge neverovatne stvari. Imali smo prve ljude koji su prodrli i naselili svako novo područje sveta, izlazeći iz Afrike i pronalazeći nove životinje i biljke u svakom od regiona koje su posećivali i naseljavali, radeći na načinima spajanja ekosistema, usput imenujući sve ove stvari, i razumevajući koje se biljke mogu upotrebljavati kao najraniji lekovi, koje životinje ne dirati, kako neke loviti a kako neke izbegavati. Prvi ljudi su zakoračili i u Australiju, jedan čudesni novi svet potpuno različitih vrsta, svet za sebe koji je milionima godina bio odsečen od svih ostalih ekosistema. Neverovatne su tolike stvari koje smo kao vrsta uradili, ali najneverovatnija je bila upravo ta kontinuirana akumulacija inovacija, nagomilavanje novih znanja i otkrića.

Dosad je na planeti živelo oko stotinu milijardi ljudi, a trenutno ih je sedam milijardi. Ovih stotinu milijardi života prikupljalo je sve te inovacije, akumulirajući informacije i osnažujući se saznanjima o prirodi koja ih okružuje, uz shvatanje na koje bismo načine mogli da na nju utičemo. Ova neprekidno narastajuća snaga prošla je kroz velike transformacije, uvećavajući, vremenom, i brzinu napretka čoveka: pre svega sa revolucijom u uzgajanju biljaka – otkrićem i razvojem poljoprivrede. To je dovelo do podizanja velikih, trajnih ljudskih naseobina gde smo, umesto desetina hiljada ljudi koji su dotad međusobno sarađivali kroz generacije imali milione njih u svakom trenutku i u svakoj epohi, dakle, i milijarde onih koji su bili deo ove daleko šire društvene mreže. Ovo okupljanje ljudi u mreže velikih naseobina je predstavljalo jedno značajno civilizacijsko ubrzanje. Druga naučna revolucija, kada smo razvili sposobnost da razumemo svet oko nas, da se oslobodimo dogmi o tom svetu, da pravilno testiramo postavke ali i odbacimo loša objašnjenja, kada smo uspeli da neke od ovih stečenih informacija iskoristimo za dalje, sve brže prikupljanje znanja o svetu koji nas okružuje, oblikujući ga prema ljudskim zamislima i ciljevima.

Industrijska revolucija je, naravno, ovaj proces ponovo ubrzala, kada je čovek iznašao pristup jednom (doduše malom) delu sunčeve svetlosti, koju je Sunce milionima i milionima godina neprekidno isijavalo ka Zemlji. To saznanje, i samu svetlost, koristimo kao izvor nekih svojih inovacija da bismo napokon došli do savremenog doba i održivog rasta. Naš životni vek se, u toj industrijskoj eri, udvostručio širom sveta. Stanovnici najsiromašnijih zemalja sada žive duže nego što su tada živeli građani najbogatijih. Imali smo ovo ogromno ubrzanje napretka i uvećanje ljudske moći nad svetom koji ga okružuje. Ovo je dovelo do nove tranzicije, koja je verovatno značajnija od svih dosadašnjih u istoriji.

Nuklearno oružje smo razvili 1945. godine. U tom trenutku, sve veća moć čovečanstva konačno je dostigla nivo kada smo postali neposredna opasnost po same sebe, ne samo po pojedince već i po čovečanstvo – opasnost ali i svojevrsnu mogućnost da sve što smo ikada izgradili, tokom stotinu milijardi života, nestane. Sva ova dostignuća koja su napravljena tokom prošlih eona – i ona koja bismo kao vrsta mogli doživeti – sve bi se to sada moglo srušiti kao kula od karata.

Nismo stoprocentno sigurni u to da li nas atomski rat zaista može potpuno uništiti, iako je izum A-bombe bio prvi put u istoriji ljudskog roda da smo sa izvesnošću mogli reći kako je ta opcija i te kako moguća. Od tada, tehnološki napredak nezadrživo ide uzlaznom putanjom. Od tog vremena smo u atmosferu emitovali ogromnu količinu ugljenika, što je dovelo do aktuelne krize oličene u globalnom zagrevanju. I to je nešto što bi, opet, moglo da lako okonča postojanje ljudske vrste. Nismo sasvim sigurni u to; Može se dogoditi da čak i najpogubniji slučajevi globalnog zagrevanja budu nešto što možemo preživeti. Došli smo, međutim, do situacije u kojoj postoji vrlo realna mogućnost da tu grešku nismo u stanju da ispravimo.

S ovim promenama ušli smo u novi period, kojeg nazivam „stajanjem nad ponorom“; jer, ponekad, na dugu istorijsku liniju čovečanstva gledam kao na putovanje kroz pustinju, s povremenim trenucima proživljavanja velikih teškoća, ali i momentima naglog napretka i plahovitog, nepredvidljivog ponašanja naše vrste. Od 1945. godine do danas, kako ja vidim stvari, prolazimo kroz „planinski prevoj“, obrevši se u uskom prolazu koji nas je odveo do litice, na samu ivicu bezdana. U daljini, čini se kao da možemo nazreti neke plodnije i očaravajuće oblasti do kojih bismo još uvek mogli stići, ali upravo smo sada izloženi najvećim i najopasnijim rizicima. Ne znamo tačno koliko su ti rizici veliki. Ne možemo sa preciznošću da to kažemo jer – nikada se ranije nismo našli u ovakvoj situaciji. A ta “situacija” nije neki „eksperiment“ kojeg možemo tek tako uvek iznova i iznova pokretati hiljadama puta, a onda resetovati, i poput video-igrice opet pokrenuti, sve dok konačno ne uspemo da “savladamo sve nivoe”… niti možemo da u stotine navrata izgubimo život na Zemlji, kako bismo uvek nanovo utvrdili jednu te istu verovatnoću neizbežnih ishoda. Ovo je slučaj u kojem pretnju moramo uočavati, hteli to ili ne, čak i bez pristupa i uvida u te porazne brojke i statistike utemeljene na tragično čvrstim dokazima. Ipak, još uvek se čini – i za to postoji dobar razlog – da je među svima nama prisutan jedan isti osećaj, naime, kako je ovo najopasnije vreme do sada: Ovo će biti ključni trenutak na putovanju naše vrste u (moguću svetlu) budućnost.

Ukoliko i preživimo sami sebe, naši daleki potomci gledaće na ovaj istorijski momenat kao jedinstveno važan po budućnost Čoveka. Oni bi mogli i uočiti da je, recimo, industrijska revolucija predstavljala važan korak u razvoju čoveka – mada ne onoliko važan kao što je ovaj naš trenutni „iskorak ka litici nad ponorom“, momenat u kome je čitava izgledna budućnost Čoveka dovedena u pitanje. Da nismo imali industrijsku revoluciju onda kada nam se dogodila, verovatno bismo imali pristup eksploataciji tih fosilnih goriva u nekoj kasnijoj vremenskoj tački. Brojni ključni naučni proboji koje smo dosad imali predstavljali su odraz trenutka u kom su se desili, dakle, u kom ćemo trenutku istorije doći do nekog otkrića, što je ključnije od pitanja da li će do tog otkrića uopšte doći; tako se ispostavlja da sadašnje ubrzanje tehnološkog napretka čovečanstva – ali i zagađenja, uz globalno otopljavanje – ili pak usporavanje njegovog bezglavog napredovanja ka litici i ponoru – pravi ovu nadasve suštinsku razliku između toga da li će u budućnosti ljudska vrsta imati prilike za neki dalji procvat, ili ćemo zauvek napustiti istorijsku scenu. Ovaj istorijski trenutak se razlikuje od svih dosadašnjih, a ako su razmere opasnosti velike kao što mislim da bi mogle biti, izvesno je da naredne vekove ne možemo preživeti ukoliko i dalje budu prisutni rizici s kojima smo sada suočeni.

Moramo razraditi plan za snižavanje ovih nivoa rizika, suočiti se s tehnologijama koje predstavljaju neke od tih pretnji i postići uspešnu kontrolu nad njima; a moramo se i obavezati da ćemo ubuduće efikasno upravljati ovim rizicima, dovoljno dobro da ih konstantno kontrolišemo na održivom nivou. Smanjimo ih, držeći ih na niskom, što nižem nivou. Ovo je jedan od načina za okončanje naše ukopanosti nad bezdanom. Drugi način je, naravno, ukoliko bismo i dalje dopuštali da prisutni rizici ostanu na sadašnjim ili čak višim nivoima, puštajući da ovi eskaliraju; u tom slučaju bi bilo prisutno toliko više pretnji po naše postojanje za koje smo sami odgovorni, dopuštajući sebi taj luksuz da ne učinimo nešto kako bismo ih sveli na minimum. To je ovaj sadašnji nivo: dopuštamo razvoj opasnosti bez ikakve intervencije s naše strane. U prošlom stoleću, čovečanstvo se suočilo sa nekih 1% šanse da okonča svoju priču u doba kontrole atomske energije i nuklearnog naoružanja. U ovom veku, rizik je znatno veći. Procenio bih taj rizik otprilike na jedan prema šest, dakle, stavljanje jednog metka u burence, nakon čega će ta partija ruskog ruleta biti prilično brzo okončana. Kraće rečeno: imamo još samo nekoliko pokušaja pre no što pištolj konačno opali (a dosad nijedan od tih pokušaja nismo iskoristili).

A možemo se suočiti s ovim izazovom i rešiti ga. Ne mislim da je to iznalaženje rešenja na bilo koji način neizbežna opcija, tako da ne pokušavam da sada pravim moralnu priču ili basnu o čovekovim manama – da smo se, eto, toliko trudili da, poput Ikara, uzletimo do Sunca, kada je njegova blizina dovela do našeg neizbežnog sunovrata. Mislim da to uopšte nije tačno. Trebalo bi, za početak, uzleteti ka Suncu. Tehnologija je verovatno neophodna kako bi čovečanstvo ostvarilo svoj puni pozitivni potencijal. To je svakako od suštinske važnosti za one vrste narativa, onih priča koje sam upravo ispričao o tome koliko dugo kao vrsta još možemo trajati ako bismo samo uspeli da dopremo do zvezda. A to nikada nećemo učiniti bez – tehnologije. Bez tehnologije ili tehnoloških poboljšanja koja će umnogome nadilaziti ove današnje kojima sada raspolažemo, verovatno ne bismo dostigli ni jedan procenat onoga za šta smo sposobni. Ista ta tehnologija, međutim, jeste i ono što proizvodi te opasnosti po našu vrstu, pa je ovo složenija priča od toga „da li je tehnologija dobra ili loša po čoveka“. Ovo je od suštinske važnosti, mada je tehnologija nešto što moramo pažljivije kontrolisati i usmeravati.

Naši vremenski okviri su ovih dana često zadati ciklusom vesti – u trajanju od po par nedelja – ili izbornim ciklusom – u trajanju od tri do pet godina. Ako malo porazmislimo o ovoj analogiji, postavljajući je u odnos sa prosečnim trajanjem jednog ljudskog života, tada je četvorogodišnji izborni ciklus poput naredna četiri sata u našem životu. Nalazimo se u situaciji kada vizionari razmišljaju o tri izborna ciklusa, što odgovara trajanju od pola dana. Čovečanstvo rizikuje čitavu svoju budućnost, poput adolescenta koji rizikuje čitav život, razmišljajući samo o narednih nekoliko sati i – kada su u pitanju ovakve opasnosti i rizici, neverovatno nepromišljen – vrlo kratkoročnih pogleda i nestrpljiv. Čovečanstvo je taj tinejdžer koji nije u stanju da sagleda okolnosti i rizike, koji nema kapaciteta za stvaranje dugoročnih predstava. Mogli bismo razmišljati o svim tim vrlinama i porocima ne samo na individualnom, već na nivou čovečanstva. Apelujem na pozornost koja se tiče naših civilizacijskih vrlina i poroka. Da bi preživelo ovo vreme i ovakav trenutak, čovečanstvo treba da bude razboritije i strpljivije, i treba da iznađe onu pravu mudrost koju će pravilno upotrebiti. Tako je govorio i američki astronom, astrofizičar i astrobiolog Karl Segan (Carl Sagan), jedan od najvećih popularizatora nauke i kosmičkih istraživanja, koje je smatrao vrhunskim imperativom Čoveka. On je sugerisao da bi čovečanstvo pre bilo u stanju da zadobije veliku moć nego veliku mudrost. Dakle, u istoriji ljudske rase imali smo ovo eksponencijalno uvećanje naše moći, ali je naša sveopšta mudrost rasla veoma klimavo i neizvesno – ako je uopšte ta mudrost i postojala. Mi, kao vrsta i kao pojedinci, imamo moć da sebe uništimo lako, i bez mudrosti koja bi nas sačuvala od nas samih – takve mudrosti (još uvek) nemamo. Zbog toga je naša situacija tako neodrživa.

Razmišljao sam o tome koliko svetla može biti naša budućnost, kako nauka gotovo ne poznaje ograničenja u onome što bismo mogli postići, o daljem istrajavanju Čoveka i načinima da to ostvarimo, o nekom komadiću kosmosa koji bismo mogli da otkrijemo i istražimo, i o tome koliko svi mi, kao pojedinci, dobro (ili loše) živimo, ili, recimo, pomišljajući o vrstama dostignuća koja bismo mogli ostvariti. Upravo me ta vizija sjajne i nesagledive budućnosti o kojoj pričamo i razmišljamo nadahnjuje da malo pažljivije porazmislim o rizicima s kojima smo sada suočeni i načinima kako bismo sve to mogli da ugrozimo svojim postupcima. Šta bi samo naše generacije – ili generacije naše dece – mogle učiniti kako bi zaštitili to seme, obećavajući zametak čovečanstva, a sve to kako bismo mogli prerasti u nešto još neverovatnije, da bismo na taj način zaštitili svoju sadašnjost… a time i svoju budućnost.

Čovek je tek počeo da postavlja pitanja o svom opstanku, tek se odskora suočavajući s mogućnošću da možda, kao vrsta, i neće preživeti niti prevazići sopstvene mane. Početkom prošlog stoleća, negde na razmeđi dva veka (1900), pisac Herbert Džordž Vels je održao sjajno predavanje o načinima na koje bi čovečanstvo moglo da podbaci i uništi samo sebe, napisavši i neke vrlo uznemirujuće tekstove na tu temu. O ovoj temi je potom, u narednih četrdeset godina, objavljeno nekoliko zapaženih osvrta, a onda je došlo i do razvoja atomskog oružja. Veliki broj nuklearnih fizičara angažovanih na razvoju ovog naoružanja je pokrenulo ‘Bilten atomskih naučnika’. U njemu su oni počeli da postavljaju logična pitanja: “Jesmo li stvorili nešto što bi moglo okončati priču o ljudskoj vrsti?” To je brzo shvatio i Bertrand Rasel, filozof i matematičar koji je puno toga napisao o tim šansama i mogućnostima da sebe uništimo, uključujući tu i razmišljanja Ajnštajna. Upravo su njih dvojica u narednih dvadesetak godina utirali put razmišljanjima o čovečanstvu koje bi moglo presuditi samom sebi, šta bi to značilo i šta bi trebalo učiniti u vezi s tim. Njihova sugestija je bila da nam je potrebna neka vrsta globalne, svetske vlade, kako bismo se uspešno probijali do pravih rešenja.

Tokom 1980-ih su ova pitanja ponovo oživela. Džonatan Šel je napisao sjajnu knjigu pod nazivom ‘Sudbina Zemlje’. U to vreme je Šel bio zainteresovan ondašnjom teorijom o ozonskom omotaču koji se može uništiti nuklearnim oružjem. Ranije su ljudi mislili da radioaktivna prašina koja pada na Zemlju i ubija ljude radijacijom može dovesti do kraja čovečanstva. Početkom osamdesetih godina se mislilo da će moguće smanjivanje ozonskog omotača dovesti do velike količine i intenziteta ultraljubičastog zračenja koje je smrtonosno po živi svet i koje bi, samim tim, onemogućavalo čovečanstvo da nastavi dalje. Napisao je ovu veoma uznemirujuću knjigu i usput došao do brojnih ključnih uvida u problem opstanka ljudske vrste. Koliko je meni poznato, on je bio prva osoba koja je ustanovila zašto je gubitak svih ljudi toliko lošija opcija od gubitka gotovo svih, jer – ne radi se samo o uništenju naše sadašnjosti već i naše budućnosti.

Šel je odradio fantastičan posao kombinujući analitičku filozofiju sa svojim preciznim zapažanjima i uvidima, kao i upoređivanja odlika: ove stvari mi se sviđaju u centralnoj temi knjige posvećenoj mogućem atomskom ratu. Učinio je to „pakujući“ svoje postavke u jednu vrstu evropske kontinentalne filozofije, pišući emotivno i angažovano, želeći da na taj način u knjigu što više „umeša“ sebe kako bi kod čitalaca pobudio emocije, uzdrmao ih i primorao da se suprotstave onome u šta idu njihove poreske pare – u razvijanje pretnje da će uništiti civile „njima suprotstavljenog Sovjetskog Saveza“ a na kraju, možda, uništavajući i celokupnu budućnost čovečanstva.

A onda je 1983. Karl Segan, u saradnji sa svojim kolegama odradio nadasve zanimljiv posao, razmatrajući mogućnost zime uzrokovane nuklearnim ratom ili serijom brojnih i žestokih nukearnih udara. Ova projekcija je plod nekih modela klime na kojima je sa svojim timom radio ali – sastavljajući modele prevashodno za neke druge planete; tada su morali da smisle čitave planetarne klimatske projekcije, doduše vrlo jednostavne, daleko jednostavnije od ovih koje danas imamo kada se prave modeli budućih klimatskih promena. Segan je primetio da postoji mogućnost da se čađ i garež od zapaljenih zgrada, gradova i područja pogođenih atomskim udarima izdigne ne samo do normalne visine atmosfere, gde bi ove čestice mogle formirati oblake, a onda pasti na tle kao svojevrsna crna kiša; a možda bi se te čestice, nastale spaljivanjem Zemljinog tla i ljudskih naseobina, mogle izdići toliko visoko da uđu u stratosferu iznad oblaka. A onda, ukoliko se dogodi takav scenario – nema lakog mehanizma da ovaj masivan sloj crne čađi „ispadne“ iz atmosfere. Mogli bismo se zateći u situaciji kada bi ta čađ i pepeo mogli ostati nad nama desetak godina, možda vekovima blokirajući Sunčevu svetlost, hladeći Zemlju i bacajući je u senku – samim tim, i uskraćujući nam mogućnost da proizvedemo dovoljno hrane.

Segan je primetio da će, ako se dogodi taj scenario, sloj pepela i čađi u stratosferi izazvati neku vrstu zime na čitavoj planeti. Ovaj sloj bi u velikoj meri smanjio temperaturu u centralnim oblastima svih kontinenata. U Ajovi bi, recimo, došlo do smanjenja temperature za čak nekoliko desetina stepeni, dok bi nešto manje bila pogođena priobalna područja. U proseku bi moglo doći do hlađenja sveta za više od pet stepeni, a to bi moglo dovesti do pojava ranih mrazeva, uključujući i letnje mrazeve, koji će u velikoj meri skratiti viševekovni, čak višemilenijumski ciklus sezonske setve i žetve žitarica i ostalih kultura ključnih u ljudskoj ishrani; tako bi se moglo desiti da, usled poremećaja klime, uzgajane sorte možda ne uspeju da „izguraju“ čitav ciklus rasta do sazrevanja, jer će usevi biti neprestano devastirani talasima mrazeva. Taj scenario bi mogao dovesti do izbijanja masovne gladi, možda i do sloma civilizacije, regionalnog ili globalnog, i – možda – čak do istrebljenja čovečanstva. Segan je sa kolegama prepoznao postojanje verovatnoće za aktiviranje ovakvog apokaliptičnog mehanizma.

Segan je ovu prognozu izvorno objavio u magazinu Foreign Affairs; taj je gest jasno odražavao njegove razloge što tekst treba da bude objavljen baš tu a ne u nekom naučnom magazinu: time je pokušao da u rešavanje ovih potencijalno opasnih scenarija uključi filozofske i političke reperkusije – društvo i pojedinca, na globalnom planu. Šta bi ovo novo saznanje – da bi nuklearno oružje pomoću ovog mehanizma moglo uništiti čovečanstvo – značilo za buduće oblikovanje mirnodopske nuklearne politike u svetskim okvirima? Šta to znači za čovečanstvo? Šta znači biti građanin jedne od tih zemalja koje razvijaju ovakvo oružje, koje bi se potencijalno mogli upotrebiti? Ovaj rad je, između ostalog, na zanimljiv način spojio discipline onih naučnih kolosa koje je takođe zanimao problem razvoja nuklearnih programa i korišćenja atomske energije za mirnodopske ili pak, smrtonosne ciljeve: Bertrand Rasel, filozof; Albert Ajnštajn, fizičar; Karl Segan, astrofizičar i astrobiolog; i Džonatan Šel, novinar, ekolog i briljantan mislilac (i mada je on, koliko mi je poznato, momak koji je diplomirao na Harvardu a predavao na Jejlu, nikada se nije odškolovao za usko specijalizovanog stručnjaka u bilo kakvoj naučnoj disciplini: njegov potencijal krio se u sveobuhvatnosti pogleda, kojeg je mogao da tako dobro „pročisti“ i sažme u jasne predstave).

Zatim je naredne, a to je bila 1984. godina, izašla jedna fantastična knjiga. Jedna od najboljih filozofskih u minulom stoleću (i naširoko cenjena, složio bih se); bila je to knjiga „Razlozi i ličnosti“ (Reasons & Persons) oksfordskog filozofa Dereka Parfita. Nisam baš stoprocentno siguran da li je prethodno pročitao one dve koje su tek izašle (a o kojima sam malopre napisao pokoju reč). Možda jeste. U svoj magnum opus pri kraju knjige uključio je ideju o tome kako bi celokupna budućnost čoveka mogla biti stavljena na kocku. On je, takođe, veoma jasno obrazložio ovu tezu uz sledeću konstataciju: “Zamislite tri ishoda: 1) mir, 2) nuklearni rat, koji će ubiti 99% svih ljudi, ili 3) nuklearni rat koji ubija 100% svih ljudi.” On je potom izložio da je „očigledno kako je mir bolji od nuklearnog rata u kome biva ubijeno 99% ljudi, što je bolje i od nuklearnog rata koji ubija 100% ljudi.“ Međutim, pita se Parfit, koja je od te dve razlike značajnija i veća? Razlika između mira i 99% ljudi koji umire, ili između 99% ljudi koji umiru i stoprocentnog samouništenja? On je istakao – što se ispostavilo kao tačno – da bi većina ljudi rekla da je prva razlika veća, naime, između mira i 99% ljudi koji su ubijeni. Postoji mnogo više smrtnih slučajeva u tom nego u donjem rasponu. Ali Parfit je, možda nezavisno od Segana i Šela, primetio da je razlika između 99% i 100% ubijenih veća, jer će upravo u tom dodatnom uništavanju onog preostalog jednog procenta stanovništva biti izgubljena čitava naša budućnost, kao i da je budućnost po sebi veća i šira od sadašnjosti. Kraće rečeno, razlika između ničega i nečega, odnosno, između nule i jedan – jednog procenta preživelih – jeste neuporediva u odnosu na taj-neki-mali-broj u odnosu na neki veliki (recimo, odnos između 1% i 100% preživelih). Pravilno je pretpostaviti, zdravom predškolskom logikom, kako je razlika između 99% i 100% usmrćenih značajnija razlika od mirnodopskih sto procenata živih u odnosu na 99% usmrćenih nuklernim ratom. Razlika između nečega (1%) i ničega je neuporedivo veća nego između nečega (1%) i nekog velikog broja (99%). Razlika između nepostojanja i makar kakvog, krhkog oblika života je značajnija od odnosa nečega malog prema nečemu velikom (1% preživelih prema 99%). Šelove misli iz te knjige su kolevka ovih ideja o opstanku čovečanstva – makar taj opstanak predstavljao samo jedan odsto populacije koja bi preživela globalni nuklerani sukob.

Još jedan filozof, John Leslie je 1996. napisao divnu knjigu, „Kraj sveta“, koja je bila prvo pravo istraživanje ne samo mogućih ishoda nekog nuklearnog rata već i, u širem kontekstu, misaoni obuhvat svih onih načina koji bi anulirali šanse čovečanstva da postigne dugoročni opstanak i svetliju budućnost: svi bi dobri izgledi mogli biti zbrisani masovnim odumiranjem; ova projekcija je rezime ishoda nastalih korišćenjem podataka proizašlih iz mnoštva naučnih disciplina. U stvari, brojni mislioci koji su se poduhvatili ovakve teme morali su da se pre svega izbore s mnoštvom naučnih podataka iz raznolikih disiplina, dok su naučnici morali da se poduhvate analize obilja postavki i naučnih zapažanja.

Nik Bostrom, moj kolega koji radi u kancelariji do mene, dole niz hodnik oksfordskog Instituta za budućnost humanistike je proširio ovu ideju rizika od odumiranja na egzistencijalne rizike. On je primetio da postoje i druge vrste katastrofa koje bi imale mnogo toga zajedničkog s potpunim istrebljenjem. Na primer, ako bi došlo do trajnog kolapsa civilizacije širom sveta, što je ona vrsta stvari od koje se nikad ne bismo oporavili; znamo da bi to izumiranje umanjilo raspon mogućih opcija budućnosti čovečanstva, svodeći sve njih na samo jednu opciju: globalnu pustoš i potpuni nestanak ljudskog života, kada više nema nikakve, ni najmanje mogućnosti za dalje ljudsko delovanje. Globalni kolaps civilizacije od koga se nikad ne bismo oporavili smanjio bi naše šanse za ostvarivanje iole nešto svetlije budućnosti – svodeći je u završnici na devastiranu i osiromašenu šačicu bića, možda hiljaditi deo populacije koju trenutno imamo; na šačicu nevoljnika koji će, potom, proživeti svoje živote s vrlo malo mogućnosti i povoljnih prilika za dalji napredak, odnosno, produženje i napredak ljudske vrste.

U tom slučaju bi ove stvari bile nepovratno konačne. A možemo zamisliti i brojne druge ostvarive scenarije; na primer, umesto sveta u ruševinama, mogli biste zamisliti svet u okovima. Realizacija ovog scenarija bi se, recimo, odvijala na način koji je zamislio Orvel: postojanje nekakve globalne tiranije i planetarnog apsolutističkog režima, možda nekakvog totalitarnog ustrojstva čija je glavna svrha da se naprosto održava i samoodržava, u nedogled – što možda nije moglo da se uspostavi tokom prošlih vekova do Orvelovog doba, zato što tada još uvek nije postojala dovoljno moćna tehnologija. Međutim to više ne bi moralo biti tako, naime: danas prisustvujemo izvanrednom usponu mnoštva tehnologija koje bi mogle biti zloupotrebljene: sve što je potrebno je da ovaj uspon potraje još dovoljno dugo kako bi se razvile i novije, efikasnije tehnologije nadzora, koje bi omogućile da se tehno-apsolutizam još više učvrsti. Mogli bismo zamisliti da će takav režim početi da se uspostavlja u skorijoj budućnosti, ako već nije otpočeo, i da će uspostavljanje režima kontrole trajati možda nekih dvadeset godina, što bi mogao biti dovoljno dugačak period za nametanje nadzora u svakoj prostoriji svake kuće i domaćinstva na svetu. Možda će upotreba tehnologija utemeljenih na veštačkoj inteligenciji služiti masovnom i totalitarnom nadzoru, kao i za obeležavanje bilo kakvog „sumnjivog ponašanja“ potencijalno uperenog prema vladajućim strukturama; možda će, tada, biti dovoljno da ovakvo stanje potraje nekih stotinjak godina, do kada će se razviti još sofisticiranije tehnologije, koje bi mogle zacementirati neveselu egzistenciju ljudskog roda, tada već trajno zatomljenog u tehnološki totalitarizam.

Ne znam da li je to uopšte moguće i izvodljivo. Nadam se da nije. Ali je, u svakom slučaju, primer još jednog realno ostvarivog scenarija, i sudbonosnog trenutka kada bi jedan takav totalitarni režim mogao preuzeti čovečanstvo; jer, u tom trenutku bi se naš potencijal urušio, nestajući iz ove živopisne, ogromne lepeze opcija jedne svetle budućnosti, spadajući na veoma uzak raspon sastavljen od zastrašujućih ishoda nalik ovom: zanavek okovanom Čoveku, utamničenom i kontrolisanom “odavde do zalaska Sunca”.

Zajedničko svim ovim scenarijima je to što njihovim ostvarivanjem gubimo budućnost; jer, to je onaj trenutak kada je naš potencijal nepovratno uništen, i kada takav neki scenario postane nepovratni proces. Čovečanstvo je dobro u učenju zasnovanom na pokušajima i pogreškama. Činimo neke ogromne, katastrofalne greške, pogađaju nas katastrofe svih vrsta; na taj način mi učimo naše lekcije, ponikle na tom našem pepelu. Gradimo bolji svet, nešto što je stabilnije i što bi se moglo protezati dalje, horizontom budućnosti. Međutim, egzistencijalni rizici, bilo da se radi o totalnom odumiranju, nepovratnom kolapsu ili trajnoj totalitarističkoj anti-utopiji (koju nesretni „distopičari“ konstantno prenebregavaju) – svim ovim scenarijima je zajedničko to što iz njih ne možete ništa pametno naučiti ili izvući bilo kakvu pouku vrednu za dalju budućnost ljudske rase. Ukoliko se neka od ovih prilično neprijatnih opcija ostvari, makar samo jedna – sve će nestati. To znači da moramo koristiti mudrosti razmišljanja unapred, radi što boljeg i realnijeg predviđanja mogućih opcija koje su nam na raspolaganju.

Moramo, takođe, biti posebno razboriti i obazrivi. Ne možemo čekati da stvari eskaliraju do nekog tragičnog, kolektivno emotivnog vrhunca, pa da se tek onda trgnemo, jer – svi nekako osećamo šta je to istinska katastrofa i kakve strašne stvari ona rađa. Moramo razmišljati unapred, kako nas neki od ovih „nezgodnih“ scenarija ne bi zadesio. A takvo razmišljanje o onome što ne postoji, o onome što će možda doći, što bi moglo biti ali se i ne mora ostvariti – to je već daleko teže. Sve ove projekcije i prognoze imaju zajednički imenitelj, tako da postoji zajednička klasa scenarija za koju su nam potrebne nove tehnike rešavanja. Nik je u svojoj knjizi upozorio na te egzistencijalne rizike, a oni su u samom fokusu i mog rada. Nik Bostrom je u pravu kada piše da, ukoliko razmišljate o potencijalu čovečanstva kroz čitavu našu moguću (dugoročnu) budućnost, onda su egzistencijalni rizici centralna pretnja tom potencijalu za kvalitetan i prosperitetan produžetak naše vrste. Sve su to stvari i opcije koje bi se mogle dogoditi već u našem stoleću, mogući realni ishodi koji bi mogli imati trajne posledice po celokupnu budućnost čoveka.

U akademskim institucijama nam nije baš često dozvoljeno da istražujemo takve stvari. Ima i onih koji ne žele da objave ove stvari. Ljudi naprosto okreću glavu od nailazećih katastrofa. To ne spada u one stvari koje obično činimo, mada smo pokušavali da napravimo prostora barem za otvaranje debate na ovu temu. Na Institutu za budućnost humanosti u Oksfordu pokušavamo da stvorimo nešto malo prostora za istraživanje ovakvih ideja i pronađemo način da okupimo one koje zanimaju moguće posledice naučnog razvoja, koji razumeju nauku i njene reperkusije, baš kao što razumeju filozofiju i etiku proisteklu iz mogućih opcija.

Mnogi se pitaju „šta to rade etičari“, odnosno, filozofi morala. Ako pogledate šta većina filozofa etičara istražuje danas, onda se njihov napor može svesti na pokušaje iznalaženja teorije koja bi objasnila šta je to što bi trebalo da kao vrsta činimo u budućnosti. U mnogim slučajevima je predmet njihovog posmatranja ljudsko ponašanje, posebno ljudski postupci koji na neki način deluju kao da sa sobom nose teret moralnosti, kao što su, recimo, krađa, ubistvo ili laganje. Ili, možda, nešto pozitivno, poput dobročinstva ili empatije, ili saosećanja sa drugima. Zatim posmatraju ove radnje ili emocije, i pokušavaju da razumeju šta ih čini podobnim, prikladnim i svrsishodnim, razmišljajući o svim tim stvarima da bismo doprli do dubljih uvida, naime, kako  živeti boljim životom i zašto bi uopšte trebalo pokušavati da taj bolji život iznađemo i upražnjavamo.

Postoji, takođe, i područje meta-etike gde se etičari ne pitaju samo šta treba da činimo, već i šta uopšte znači reći da postoji odgovor na to pitanje. Ako nekoga ne bi trebalo da ubijemo, šta to znači, da ne bi trebalo ubiti nekoga? I, kako takve uvide (razlozi zbog kojih ne treba ubiti) iskoristiti u praksi i realnosti? Jedna stvar koja se ne događa često je postavljanje većih i „večitih“ pitanja, kao, recimo, šta su najvažniji problemi današnjeg sveta? I zašto su baš to najvažniji problemi? Da li je moguće da smo usred jedne moralne katastrofe i etičkog posrnuća? Samo porazmislimo o vremenima ropstva, kada su se mnogi ljudi našli usred moralnog posrnuća – bili su deo institucije koja je nanosila ogromnu nepravdu i patnju.

Sprovodimo li danas nešto slično poput ovih scenarija? Neki bi rekli – da. Jedan primer koji bi navela većina nas je uništavanje životne sredine. Ovo pitanje je prolazilo gotovo nezapaženo sve do 60-ih godina prošlog veka, kada je velikom delu čovečanstva ekocid odjednom postao „dramatično razumljiv“. Od nečega što većina ljudi nije smatrala delom etike ili delom morala, došlo se do nečega što se danas smatra centralnim aspektom dobrog, moralnog ponašanja čoveka. Danas se pitanje da li recikliramo ili ne često postavlja kao lakmus-test za posedovanje ili izostanak dobrih osobina kod neke ličnosti. Slično tome, dobrobit životinja nije se smatrala središnjim područjem etike, barem na Zapadu, sve do kraja 20. veka, kada je došlo do velikih promena u načinu razmišljanja. Slično tome, puno je onih koji, kao i u slučaju reciklaže, žele da znaju da li je neko vegetarijanac, pitanje koje je svojevrsni lakmus-test o stavu koji neka osoba ima prema planskom ubijanju živih bića radi ishrane.

Sve su ovo zanimljive ideje koje nam ilustruju da se ovde možda radi o nekim velikim, suštinski važnim pitanjima. Možda su stvari koje činimo veoma pogrešne, ili možda postoje izuzetno dobre stvari koje bismo mogli učiniti – ali to naprosto ne činimo jer smo slepi za njih, ili pak nemamo moć da ih prepoznamo i uočimo. Pretpostavka je da će puno alternativnih rešenja i pristupa voditi u obmanu i zabludu, sasvim nesvesno i slučajno, ali iz najbolje namere, i zato bih – čak i ukoliko se ispostavi da su te alternative promašaji – ipak više voleo da što više nas postavlja takva pitanja koja smatramo značajnim i suštinski bitnim po naš opstanak. Bolje je pokušavati, pa makar donosili i neuspešna rešenja, nego ne činiti ništa. Jednom će se već desiti da neki ljudi, negde, u nekom trenutku, iznađu prava i dobra rešenja. I zato treba pokušavati, neprekidno.

Jedna škola mišljenja povezana je s nečim što sam razvijao zajedno sa kolegom Viljemom Mekeskilom (William MacAskill); radi se o fahu ideja koje nazivamo dugoročnim projekcijama – razmišljanjima o budućnosti čovečanstva na duge staze – a možda i o njegovoj dubokoj prošlosti – kako bismo što bolje i što realističnije sagledali sadašnju i buduću sliku. Nastojimo da navedemo ljude da razmišljaju izvan okvira sadašnjeg trenutka. Obično, kada ljudi razmišljaju o moralnom delovanju, bilo da je nešto ispravno ili pogrešno, oni razmišljaju o posledicama ili o motivima koji stoje iza čina aktuelnog u ovom trenutku ili u bliskoj budućnosti; na primer, da li bi to što činimo naudilo drugim ljudima u sadašnjem trenutku. Ipak, većina naših nastojanja tiče se dugoročne budućnosti čovečanstva i „dalekog horizonta“. A budući da bi ova dugoročna budućnost mogla biti jedan horizont koji se prostire praktično u nedogled, i da bi delovanje čoveka u sadašnjici moglo imati trajne efekte po ovu budućnost, ispostavlja se da bi ono što danas činimo moglo biti od suštinskog značaja, u smislu dugoročnih posledica proisteklih iz našeg sadašnjeg delovanja – što je možda i važnije od onih efekata koji će se nam se ukazati tokom narednih nekoliko godina. To je nešto što istražujemo. Ključni deo naših napora bile bi ove ideje koje se tiču opasnosti po ljudsku egzistenciju. Moglo bi se reći da pojam dobrog, odnosno etički ispravnog življenja – ili barem jedan od najboljih načina koji bismo mogli danas voditi – predstavlja korak ka obezbeđivanju naše dugoročne budućnosti (koju sada ne uočavamo, ili možda ne mislimo o njoj).

Neretko pokušavam da se zabavim nekim pitanjima koja se tiču posmatranja šire slike, izazovima s kojima se suočava čovečanstvo, pokušavajući da doprinesem predstavi u što širem okviru, umesto da pokušavam da se izgubim u razmišjanju o nečemu što bi bio tek neki manji deo svakodnevice. Tokom svoje karijere, bio sam angažovan na problemima svetskog siromaštva ali i na pitanjima globalnog zdravstva, pokušavajući da otkrijem kako se činjenice iz tih oblasti uklapaju u naš život i šta bi mi, ljudi iz bogatih zemalja, trebalo da činimo u vezi s tim. Jedna od stvari koju sam prvo primetio je da su neki načini pomoći mnogo bolji od nekih drugih. Kada pitate ljude šta bi trebalo da uradimo, njihovi odgovori su se često ticali davanja novca dobrotvornim organizacijama koje rade na pomaganju onima koji žive u siromašnim zemljama. I to je u redu. Međutim, ono što ne primećuju je da su neki načini pružanja dobrih rešenja u siromašnim zemljama mnogo efikasniji od nekih drugih. Ta pojava je uočena. Ovo je jedan od razloga za skepticizam po pitanju vrste pomoći, jer se dolazi do one tačke kada izdašna (finansijska) pomoć čini mnogo manje dobra nego što mislimo ili se nadamo. Možda je to i uludo gubljenje vremena i novca na primenu kratkotrajnih rešenja. U nekim slučajevima ovakva pomoć kao svoj rezultat ima negativne posledice, ali to nije dobar razlog da ne donirate u dobrotvorne svrhe. Dobro je da svoj novac usmerite u iznalaženje pravih i što efikasnijih rešenja, finansirajući opcije koje će imati pozitivne (i dugoročne) efekte.

Osvrnuvši se na neke podatke o efikasnosti načina na koji se danas pruža pomoć ugroženima, a potom i sačinivši neke matematičke analize (nešto što u etici nije baš uobičajeno), primetio sam da, analizirajući zdravstvene i lekarske intervencije u ugroženim područjima sveta, načine na koje se ljudima širom sveta pomaže, neki od pristupa bili su deset, sto, ili čak hiljadu puta efikasniji od ostalih. To su podaci proizašli iz projekta „Prioriteta u kontroli bolesti“ (Disease Control Priorities project). Ovi podaci sugerišu da se nije događalo da se većina onoga što možete dobro učiniti tiče izbora jednog od dva rešenja, u smislu efikasnosti (gotovo po pravilu se ide na samo jedno rešenje, koje se finansira, dok se druga, možda daleko efikasnija, zanemaruju). Bilo je, međutim, lako pronaći rešenja koja su bila deset ili sto puta značajnija. U stvari, jedan deo analize je pokazao da, ako nasumično primenite bilo koja dva zdravstvena rešenja to jest intervencije i finansirate ih u istom iznosu, u proseku bi jedno od njih bilo sto puta efikasnije i bolje od onog drugog.

Mogli biste uočiti da su neki od nas u stanju da čine više dobrih stvari. I zaista – brojni su oni koji su spremni da daju deset puta više novca onima kojima je pomoć potrebna, i uložiti ga u stotinu puta efikasnija rešenja, često povećavajući njihov uticaj i do hiljadu puta. Pokušao sam da neke od tih ideja sprovedem u svom životu i smislim način na koji će se to odigrati. Neke dobrotvorne ustanove su funkcionisale na ovaj način koji se pokazao najefikasnijim – a onda sam počeo da im dajem svoj novac. A onda sam i sam osnovao dobrotvornu organizaciju koja je radila na ovakav način: To je grupa ljudi koja se obavezala da će najmanje 10% svojih prihoda usmeravati ka drugima, u obliku dobrotvorne pomoći, pomažući im koliko god mogu.

Ova dobrotvorna grupa se takođe razvijala dalje. Na tom projektu mi se pridružio Mekeskil, i zajedno smo sa ostalima osnovali organizaciju čiji je moto „efikasni altruizam“: pokušavamo da iskoristimo svoj novac tako da učinimo što više dobrih stvari, takođe nastojeći da svoje karijere i pozive iskoristimo u tom pravcu. Kada saznamo da, recimo, 1.000 dolara može spasti nečiji život, njihova reakcija nije nešto tipa „Okej, evo 1.000 dolara“, već je „Okej, a šta bi se moglo učiniti sa 10.000 dolara“? Spasti deset života? Koliko bih života mogao da spasim tokom svog života da sam ovo pitanje ozbiljno shvatio? Ukoliko sačinite ovakve ili slične kalkulacije, tipična osoba iz jedne bogate zemlje – osoba koja bi ovakav pristup problemima shvatila veoma ozbiljno, vodeći skroman život i odručući se većine svojih prihoda kako bi tim novcem pomagao drugima – možda bi takav pojedinac mogao spasti oko hiljadu života tokom svog života i karijere – što je, otprilike onoliko života koliko je spasao jedan Oskar Šindler.

Kada razmišljamo o moralnom heroizmu kroz istoriju i etičkim problemima, često pomislimo na te male trenutke u kojima je postojala ta mogućnost, neko svetlo na kraju tunela usred neke neizmerne tragedije, šanse za hotimično herojstvo, poput Šindlerovog, gde je neko kao on bio u stanju da na sebe preuzme ove rizike kako bi spasao hiljadu života. To je bilo svetlo na kraju tunela u tim tako mračnim vremenima, zvezda vodilja u mrkloj noći, kada se ispostavio trenutak za ovakvu pozitivnu akciju. Ali, isto to bismo mogli da uradimo i u sopstvenom životu. U većini slučajeva biste morali da podnesete značajnu žrtvu kako biste spasili hiljadu života tokom svoje karijere. To bi, međutim moglo biti sasvim izvodljivo. A žrtva koju biste podneli je verovatno daleko manja od one s kojom se suočavao Oskar Šindler. Stotine miliona ljudi je danas u stanju da donese ovakvu odluku (mahom onih koji žive na bogatijem zapadu i severu planete). Pokušavajući da sagledamo obim ove masovne etičke efikasnosti (efikasno ulaganje u dobrotvorne svrhe), i kako bismo ozbiljno shvatili ove brojke, ova ideja otvara sve te nove pravce razmišljanja o tome šta bi to i kakvo bi to bilo etičko življenje danas – manje se fokusirajući na drevna pitanja tipa „kako izbeći pogrešno delovanje – laganje, varanje, krađu, ubijanje“. Ne kažem da bi ljudi radili bilo šta od toga što se tiče efikasnog altruizma, mada je lestvica već jako nisko postavljena – samim tim što još uvek ne primenjujemo takvu vrstu efikasnog etičkog ponašanja.

Trebalo bi uvek gledati što širu sliku, u svakom slučaju veću i širu od ove u koju smo trenutno udubljeni, i to ne samo kako bismo mogli da izbegnemo te pogrešne radnje, već se usmeriti ka idejama koje svet mogu učiniti daleko boljim i lepšim mestom.

Da biste ova velika pitanja postavili a potom i pokušali da na njih pružite dobar odgovor, potreban vam je ovaj prilično interdisciplinarni pristup. Možda je to razlog što se danas ovakav pristup ne javlja češće.

Ono što je trenutno predmet mog velikog interesovanja tiče se razmatranja mogućih ishoda, onih koji se tiču budućnosti ljudskog roda na duge staze, promišljanje o institucijama, poput naših demokratskih institucija. Većina onih na koje utiču odluke izabranih predstavnika demokratskih stuktura ne udeljuje svoj glas. U istoriji smo imali progresivno širenje „izborne franšize“: sa muškaraca na žene, potom na ljude svih rasa, pa onda na sve starije od 18 godina. Ipak, većina onih koji bivaju pogođeni našim postupcima biće ljudi koji sada ne postoje, a koji će se pojaviti tokom budućih generacija: ljudi kojih još uvek nema, ali koji će imati koristi (ili štete), proistekle iz valjanosti izbora onih opcija koje kreiramo danas.

A onda, kad porazmislite šta je to što opravdava demokratiju, to je ta saglasnost vladajućih. Ali, kako da se nosimo sa tim? Postoje li načini na koje bismo mogli preduzeti korake da naš glas danas damo u ime onih koji će nastupiti tek u budućnosti? Ako bismo uspeli u ovome, to bi moglo doprineti razrešenju nekih od navedenih izazova, začetku shvatanja budućnosti na primereno ozbiljan način, dajući ovakvom shvatanju neku vrstu političke moći i legitimiteta, bilo da je to meka moć, kao što se to pokušava, recimo, u Velsu, gde postoji komesar za buduće generacije (jedna vrsta poverenika za ocenu samoodrživosti političkih opcija); takav komesar bi vlastima mogao postavljati pitanja i tražiti odgovore, ili možda čak i upotrebiti „tvrdu moć“ zarad opšte buduće dobrobiti. Možda treba osnovati neku vrstu “političke komore”, koja bi analizirala zakonodavstvo u interesu i u ime budućih generacija. Kako biste osmislili takvo šta? Kako biste se osigurali da ovakvim političkim telom neće ovladati trenutni, kratkoročni politički interesi, ili korporativni interesi? Da li je takvo šta iole moguće? Postoje li načini za ostvarivanje politika utemeljenih na etičko-ekološkoj održivosti i samoodrživosti? Šta je sa ovakvim pristupom u međunarodnim okvirima? Kako i čime možemo garantovati pozitivan ishod naše budućnosti?

Sada, kada smo shvatili krhkost našeg sadašnjeg trenutka, kako da pokrenemo institucije potrebne da bi se opasnosti i rizici smanjili a potom konstantno držali na minimumu? Možemo li, kroz nove međunarodne institucije ili promene postojećih, napisati neku vrstu ’Ustava za čovečanstvo’ uspostavljajući zaštitne i bezbednosne mere koje bi nas držale podalje od ivice ambisa, ali nas i ostavljajući otvorenima za druge i bolje opcije, od kojih bismo mogli da izaberemo jednu vrednu ulaganja naše energije i snaga. Da li je moguće da mi, ljudi ovog veka, bukvalno ili figurativno napišemo Ustav za čovečanstvo i tako postanemo „utemeljitelji i majke budućnosti“, možda tako utirući put ka ostvarenju pozitivnih scenarija – onih održivih rešenja koja bi mogla funkcionisati u nekoj dalekoj budućnosti? To je ono što me trenutno fascinira.

 

Edge.com

 

Srodne teme:

Michio Kaku: The Future of Humanity

Why the Future Doesn’t Need Us

Livestock, Pets and People Will Dominate Future Fossils

Wild Speculation: Evolution After Humans

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.