Da li je nastupio povoljan trenutak za bezbedne posete vinarijama?

Nakon meseci izgubljenih prihoda, vinarije širom zemlje ponovo otvaraju svoje degustacione sobe sa velikim merama opreza, iako se pravila razlikuju od regiona do regiona i od vinarije do vinarije.

VinePair.com

Pravila degustacije u vinariji nekada su bila prilično jednostavna. Ne nosite parfem uoči odlaska u vinariju. Ne zaboravite da ispljunete gutljaj vina koji ste otpili. I ne tražite od osoblja koje vodi degustaciju da vam natoči „dobre stvari“. U ovim vremenima pandemije, ta su pravila naprosto vrlo jasna, ali ima još toga što bi se moglo razmotriti. Nosite masku. Perite ruke. Koristite sredstvo za dezinfekciju ruku. Držite se na razdaljini od najmanje dva metra od najbliže osobe. Utpišite se u listu-datoteku za „praćenje kontakata“ samo u slučaju da je neko u sobi za degustaciju zaražen virusom…

Ovo su tek neka od pravila koja su mnoge vinarije usvojile otkad su poslednjih sedmica i meseci ponovno otvorile svoje sobe za degustacije. Ali, da li će ove mere doprineti da se posetioci osećaju bezbedno? Kako bi to saznala, Lettie Teague, vinska kolumnistkinja Volstrit žurnala je odlučila da poseti Severni rukavac Long Ajlenda (North Fork), vinsku regiju najbližu njenoj kući.

Za sada niko nije odbio da nosi masku. Većina ljudi jednostavno izgleda srećno i zadovoljno što se ponovo radi na (iole) normalan i ustaljen način.

Moja prva stanica je bila Vinarija Lenz u Pekoniku (Lenz, Peconic), gde sam upoznala i svoju prijateljicu Alison, koja živi u mojoj blizini. Na ulazu u baštu vinarije dočekala nas je vinska instruktorka Kristin Regina, koja nam je pokazala sto – nakon što smo ruke natopili dezinfeksansom koji je mirisao na insekticid. „Sve dokle god ste za svojim stolom, ne morate nositi masku“, rekla je Regina. Došli  smo tamo sedmicu i po nakon što je vinarijama Severnog rukavca dozvoljeno da se otvore za ljubitelje vina, održavajući degustacije na otvorenom (a nekoliko dana nakon naše posete dozvoljeno im je da puštaju i ograničeni broj gostiju u svoje degustacione sobe).

Regina, s maskom na licu i rukavicama, kao uostalom i svo osoblje danas zaposleno u sobama za degustacije – rekla nam je da su obično potrebne rezervacije, ali s obzirom da smo svratili tokom radnog dana a oni nisu bili previše zauzeti, uspela je da nas smesti u jednu grupu.

„Ta žena ne nosi masku“, rekla je Alison, pokazujući na jednu njihovu staru mušteriju koja je ulazila u baštu preko znaka „Izlaz“. Regina je potrčala da porazgovara sa ženom, koja je držala masku na licu, ali je nije baš stavila. Gledanje drugih kako ne poštuju pravila zaštite (inače jasno propisana) nerviralo je i Alison i mene. Gledali smo još jednog gosta koji je došao radi degustacije, muškarca srednjih godina, kako prolazi sa pratiocem koji je imao masku. Glavni menadžer vinarije, Džerol Bejli (Jerol Bailey) je potrčao za njim.

“Kako dezinfikuju drvene površine?” – pitala se Alison, gledajući niz tablu drvenog stola za kojim smo sedeli. Zatim je dodala: “Hm, sve se radi samo u okvirima prihvatljivog rizika”, kao da ovim istovremeno i odbacuje tu misao. (Odgovor Lenza: drvo se čisti antibakterijskim sapunom i toplom vodom u pauzi između dve ture gostiju). Regina se vratila sa čašama za našu degustaciju belih vina. Tražila sam kiblu za ispljuvavanje probanog sadržaja, ali je odgovorila da to nije moguće. Šta kažete na plastičnu šolju? Odgovor je još uvek bio ne. To je protiv pravila, kako je još jednom naglasila.

Pravilo „samo bez ispljuvavanja“ jedno je od onih predloženih izveštajem pod nazivom „Najbolje prakse upravljanja degustacijama zanatskih napitaka tokom pandemije Covid-19“, kojeg je sačinio Koledž za poljoprivredu i bio-nauke na Univerzitetu Kornel. Karim Masud, vinar i vlasnik vinograda Paumanok mi je rekao da i on poštuje ovo pravilo. Kad sam se zaustavila kod njegove vinarije u Akvebogeu, Masud je proveravao rezervacije svojih soba za degustaciju za sedmicu unapred. Kao i mnogi proizvođači, i on je prešao s otvorenog načina degustacije na model po kojem se primaju samo gosti koji imaju rezervacije. Ostale vinarije Nort Forka koristile su sistem onlajn rezervacija ‘Tock’, pa je i on odlučio da se prijavi na ovaj sistem bukiranja svojih degustacija.

Vinarije koje koriste ’Tock’ plaćaju ili $199 mesečno plus 2% od prodaje ostvarenih kroz onlajn rezervacije realizovane ovim putem, ili mesečnu naknadu od 700 dolara. Ovo je Masudu omogućilo da zakazuje termine i ujedno kontroliše broj posetilaca u sobi za degustacije, arhivirajući profile posetilaca. Ta poslednja karakteristika, kako kaže, umanjuje potrebu za „unosom gostiju u datoteku tragova kontakata“. Kroz ovaj sistem, on prikuplja nepovratni depozit od 28 dolara po svakom posetiocu degustacije (do šest), uz još 26 dolara, koji se odnose na troškove same degustacije.

(Fotografija je ilustrativnog tipa)

Ima onih koji su prihvatili sistem ostavljanja depozita, rekao je Masud, ali se čini da većina njih, pokušava da, zapravo razume potrebu za nečim takvim (depozitom odnosno avansom) nakon što su vinarije mesecime gubile prihode. U Paumanoku smo svi sedeli na otvorenom, na međusobnoj udaljenosti od minimalnih dva metra, za jednim velikim izletničkim stolom fiksiranih nogara-kako bi se time sprečilo da klijenti da pomeraju stolove kao što su to činili u prošlosti, u vreme pre izbijanja pandemije (gostima se, takođe, po dolasku, meri telesna temperatura).

Bilo je kasno prepodne i do popodnevnih sati nije bilo drugih gostiju, pa sam mogla da probam vina iz berbe 2019. godine – po Masudovim rečima, bila je to veoma dobra godina za vinogorja Long Ajlenda. I zaista, Paumanokov živahni i osvežavajući Sovinjon Blan (2019, ($25) kao i Paumanokov Šenan Blan (Chenin Blanc, 2019, $29) pripadaju prošlogodišnjoj, najboljoj berbi u poslednjih nekoliko godina.

U podrumima Bedel u Kačoguu (Bedell Cellars, Cutchogue), dugogodišnji vinar Ričard Olsen-Harbik takođe je primetio izuzetno visok kvalitet prošlogodišnje berbe. Posebno su me impresionirala pomalo „tropska“ izdanja Bedelovih podruma iz prošlogodišnje berbe, recimo, Albarinjo ($40), kao i Bedelov Rosé, bogate arome (2019, $15), dok su u vinariji mahom zastupljeni Merlo, Kaberne Frank i Kaberne Sovinjon.

Prema Elizabet Hadson, koja vodi degustacione sobe u „Bedell Cellars“, vrtno i sobno izdanje Bedelovih degustacija su zasnovana po principu “ko prvi dođe, prvom mu se i servira”: sve dok broj posetilaca ne postane preveliki ili stvari zaprete da izmaknu kontroli. “Želela bih da počnem iskreno i bez predrasuda”, rekla je. Bedelovi podrumi su prilično prostrani i njihovi stolovi za piknik se mogu postaviti na međusobno bezbedno rastojanje.

Bedelovi posetioci se ne moraju podvrgavati merenju temperature, ali se od njih traži da potpišu list za praćenje kontakata. Hadsonova kaže da za sada to još niko nije odbio. Većina posetilaca jednostavno izgleda srećno i zadovoljno što “ponovo rade nešto tako uobičajeno”. Niko nije odbio da nosi masku, iako se Elizabet požalila što njena maska zaklanja osmeh namenjen gostima. “A onda (kao rešenje), počne prenaglašavanje pokreta”, rekla je ona, usput mašući rukama kroz vazduh.

Iako su maske i sredstva za dezinfekciju sada standard u vinarijama širom Sjedinjenih Država, protokoli i propisi znatno se razlikuju od jedne do druge vinske regije. A pravila se stalno menjaju. Krajem maja je u Kaliforniji nekim vinarima dozvoljeno otvaranje degustacionih prostorija. Pravila su se ponovo promenila početkom juna, a od trenutka kada je ovaj tekst napisan, neke degustacione sobe u Kaliforniji rade isključivo na otvorenom, pod vedrim nebom, dok su neke druge, u nekim okruzima, zatvorene. U otvorenim sobama za degustaciju zahteva se držanje međusobnog rastojanja, uz ograničenja u broju posetilaca tokom jedne degustacije. U Teksasu je 26. juna guverner Greg Ebot naložio da se degustacione sobe zatvore, ne bi li se tim potezom smanjila stopa zaraženih u toj američkoj državi.

U Vašingtonu su prošlog meseca neke vinarije počele da primaju svoje prve posetioce. Najstarija i najčuvenija vinarija u državi Vašington, Šato Sen Mišel nadomak Sijetla je počev od sredine juna posetiocima dozvolio vinske degustacije na otvorenom. Glavni direktor marketinga Francis Perrin planira da „maksimalno iskoristi“ 105 hektara ove vinarije. „Želimo da od jula uvedemo korpe za piknik i C.S.M. ćebad. On je dodao da će posetioci moći da za svoje skupove iznajmljuju ‘kabane’ (male „brvnare“). „Bili smo veoma kreativni i sposobni da preokrenemo ovu nezgodnu situaciju.“

Nema sumnje da će se pravila i propisi menjati „u hodu“, shodno trenutnom razvoju događaja. Nadam se da ćemo, zarad vinarija, njihovih zaposlenih i dragih im gostiju koji dolaze na degustaciju – uz nošenje maski i držanja na bezbednoj razdaljini – i svi mi, takođe, moći da doprinesemo tom srećnom poslovnom preokretu.

 

WSJ

Wine Spectator: Najbolje vino na svetu je iz Nape

 

Vino Duckhorn Vineyards (berba 2014, Merlot) iz doline Napa u Sjedinjenim Državama proglašeno je za najbolje u godišnjoj listi magazina Wine Spectator.

Čuveni magazin Wine Spectator objavio je svoju godišnju listu najboljih vina na svetu, po 29. put. U pitanju je lista koja je sastavljena od vina koja su kritičari ove kuće ocenjivali tokom godine koja je na izmaku, a kriterijumi za ovuj listu su kvalitet, dobijena vrednost za novac, dostupnost i uzbudljivost vina. Na prva dva mesta ove liste, koja postoji od 1988. godine, nalaze se vina iz Sjedinjenih Američkih Država, a na prvom mestu nalazi se vino Duckhorn Vineyards Merlot 2014 iz kalifornijske doline Napa.

– Moćno crveno vino sa koncentrisanim ukusima šljive i višnje koji se usložnjavaju mnoštvom bogatih začinskih aroma i mineralnih akcenata. Dodir kardamoma u finišu dodaje na kompleknosti – napisali su za pobedničko vino, koje je dobilo 95 poena, a prodaje po ceni od 98 dolara. Prema rečima kritičara ove kuće, ovo vino je elegantan izraz merloa sa umerenim taninima.

Vino Duckhorn Merlot je složena kupaža 86 procenata merloa, 8 procenata kaberne sovinjona, 4 procenta malbeka i dva procenta peti verdoa. Sazrevalo je 18 meseci u buradima od francuskog hrasta.

Pogledajte listu prvih deset vina na godišnjoj listi uglednog magazina:

1. Duckhorn Vineyards 2014 Merlot Napa Valley Three Palms Vineyard, $98, dolina Napa

2. K 2014 Syrah, Walla Walla Valley Powerline Estate, $45, dolina Walla Walla, država Vašington, SAD

3. Château 2014 Coutet Barsac, $37, Bordo, Francuska

4. Casanova di Neri 2012 Brunello di Montalcino, $65, Toskana, Italija

5. Château de St.-Cosme 2015 Gigondas, $43, dolina Rone, Francuska

6. Domaine Huët 2016 Vouvray Demi-Sec Le Mont, $44, dolina Loare, Francuska

7. Château Canon-La Gaffelière 2014 St.-Emilion, $61, Bordo, Francuska

8. Meyer 2014 Cabernet Sauvignon Napa Valley, $70, dolina Napa

9. Pahlmeyer 2015 Chardonnay Napa Valley, $75, dolina Napa

10. Booker 2014 Oublié Paso Robles, $80, Paso Robles

 

Vinoifino.rs

Neobičan svet skupih vina

Kako izgleda kada jedan milijarder poput Vilijema “Bila” Koha, kolekcionara umetnina i vina, prodaje deo svoje vinske kolekcije? Aukcijska kuća Sotbi (Sotheby’s, izgovara se Sodebi ili Sodebiz, a ne Sotbi ili Sotbis, kako je uvreženo u našem jeziku), procenila je da Bilovih 20 hiljada boca vina ima početnu aukcijsku cenu između 10 i 15 miliona dolara.

Razlog za prodaju?

Prema onome što su preneli mediji, Koh se suočio sa izvesnošću kako je i on samo jedan među smrtnicima, te da neće uspeti da sva ta vina isproba za svog života. Od ukupno 43 hiljade staklenki, koliko ih ima u svom vinskom podrumu, ovaj američki multimilijarder prodaje gotovo polovinu boca koje je decenijama pažljivo i predano sakupljao. Njega bi, kako kaže, “nadasve radovalo kada bi i drugi ljubitelji vina širom sveta uživali u vrhunskim vinima”.

Villjem Koh –  koji sa svojom braćom Dejvidom i Čarlsom drži jednu od najvećih poslovnih grupa na svetu, Koch Industries – obilazi svoj vinski podrum s Oliverom Rederom, novinarem i piscem ovih redaka upitavši hostesu: “Da li ste videli moje „vinsko kupatilo?” Pitao je. “Želite li?”

To je bogat i raskošan vinski podrum, ispunjen rimskim mozaicima i tavanicom u guastavinskom stilu, sa pločicama od terakote (i svodovima koji su dominirali Španijom u periodu rane renesanse – koncept Katalonca iz Valensije, arhitekte Rafaela Guastavinoa). Mesto je pravi kutak  boga Dionizija. „Kupatilo“ je, kao što već možete pretpostaviti, nadasve luksuzan i ekrtravagantan prostor gde Koh i njegovi gosti imaju običaj da otkopčaju šliceve svojih luksuznih „Brioni“ pantalona  i bace poslednji pogled na mlaz koji je do malopre bio oličenje dragocene tekućine Burgundca ili Bordoa vrednog od 1.000 dolara pa naviše… čak i takvo vino naš metabolizam preradi u mokraću…

Ali neke od Kohovih boca su se početkom prošle godine našle u drugim delovima sveta. Koh je, u promotivne svrhe i uoči njujorške aukcije, snimio i svoje „vinsko kupatilo“ uz  20.000 boca iz svog podruma. Aukcija, koja se održala u Njujorku tokom tri dana maja 2016. godine dostigla je 21,9 miliona dolara, i u tom smislu se ubraja među najobimnije i najskuplje vinske kolekcije ikada izašle na aukciju.

Gledao sam kako se poslednjeg dana aukcije odvija prodaja, fasciniran – a pomalo i zastrašen – cenom ovih vina koja su dostizala prilično velike sume, odakle su potekla i u kom kutku sveta će se popiti – pitanja koja se po obavezi nameću svakom kome je, poput mene, posao da piše o vinima.

U potrazi za podacima, nabasao sam na gusto otštampanu listu, tabelu koja sadrži 140.000 vina od 10.000 proizvođača iz 33 zemlje, kao i njihove cene. Podatke mi je poslao Piter Krimel (Peter Krimmel), CTO vinarije Vinfolio i inače sjajan prodavac vina. Spisak Vinfolia je obiman, a korišćeni su rezultati i podaci sa prodaja 12 velikih aukcijskih kuća, uključujući i Sotbi, koji predstavlja “ogromnu većinu tržišta finog aukcijskog vina”. Za 140.000 vina obuhvaćenih njihovom aukcijskom ponudom, Sotbi poseduje podatke o proizvođaču, godini tj. berbi, sorti, veličini boce, regiji, podregiji, iz koje je američke vinogradarske oblasti (ukoliko je s teritorije SAD), boji (crvena, bela ili roze) i, naravno – ceni.

Nakon uvida u podatke o Kohovoj kolekciji koja se našla na aukciji, primećivalo se da su boce namenjene vrhunskom tržištu vina i kupcima, da je to, zapravo, „blokbaster“ aukcija, dakle, prodaju se vina po ceni od najmanje 1000 dolara, sa primesama geografije, hemije, ekonomije, kulture i hiljadugodišnje istorije – i s prepoznatljivom aromom sličnih s_anja. Dajte nam da ga probamo!

Francuska

“Počinje u Bordou, s Latour-om”, najavljuje aukcionar Jamie Ritchie, otvarajući treći i zaključni dan prodaje Kohove kolekcije. Ponude su pristizale putem telefona, Sotbijeve internet-stranice i iz aukcijske sale u njujorškom Aper ist sajdu. Bilo je to dobro mesto da počnete svoj dan – nijedno mesto ne pruža bolji uvid u istoriju i ekonomiju vina od Francuske.

Château  Latour, iz Pojaka (Pauillac) na jugozapadu Francuske, vino je čija se istorija proteže u prošlost do 1331. Šato Latur je bilo omiljeno vino američkog predsednika Tomasa Džefersona. Koh je počeo da sakuplja bazičnu “vertikalu” vina – uspevši da dođe u posed najmanje po jedne boce Latura iz svake u prethodnih 100 godina. Danas je Latour, na vrhu ili netom do njega, među 7.000 proizvođača francuske vinske regije Bordeaux. Ovo je u istoriji jedna od regija o kojoj su svi voleli da ostave neki zapis; Rimljani su tamo prvi odnegovali vinovu lozu. Milenijum kasnije, to je mesto zgodno da se pokaže ono što skoro svaki vinopija dobro zna: starije stvari su dragocenije, i skuplje.

U Bordou, kao gotovo bilo gde drugde u svetu finog vina, vina postaju skuplja kako vreme prolazi a ona stare, a taj efekat skupoće eksponencijalno raste kako postaje sve starije. Puno je faktora koji utiču na cenu – starenje i njegova složena hemija, nedostatak tržišta (ljudi, napokon, tek ponekad piju vino), dok se berbe smatraju posebno poželjnim (ili nepoželjnim) kao rezultat vremenskih uslova, a na osnovu prikupljenih meteo-podataka.

Sve veća vrednost starijih vina je suštinski univerzalni fenomen na aukcijskom tržištu. Za bogatog enofila, međutim, stara vina možda nisu uopšte toliko loša investicija. “Iako su stara vina skupa, mislim da je njihova cena realno razumnija nego što je to cena mladih vina”, kaže Robin Goldštajn, urednik vinofilske revije “The Wine Trials”. Vrednost starih vina uslovljena je vremenskim faktorom tj njihovom starošću i verifikovanom istorijom čuvanja, koja zaista utiče na njihov ukus, dok je vrednost novih vina uslovljena ocenama kritičara i hiperinflacijom najskupljih vina – čija cena nikako ne mora biti u korelaciji s njihovim ukusom. “

Lija Hamer (Leah Hammer), direktorka podrumskih akvizicija onlajn portala za prodaju vina, Vinfolio, odraz je ove ideje. Ona kaže da je jedan razlog zbog kojeg je starije vino skuplje „zato što je bilo previše dobro da bi se odmah popilo. Dakle, uzmimo, na primer, 1960. godinu, koja je bila loša godina za Bordoško vino zbog lošeg vremena. Boce iz te godine odmah bi se ispijale, s obzirom da poklonici Bordoa nisu mislili da ga je bilo vredno čuvati. Najbolje stvari – recimo bordo iz 1961 – čuvane su za kasnije. Dva efekta – starenje vina i izbor dobrih vina – dovode do povećanja cene.

Najskuplji Bordo, u proseku, i jedno od najskupljih vina na svetu potiče iz mestašceta po imenu Šato Le Pen (Chateau Le Pin). Dve dvostruke magnum boce iz Kohove zbirke (2x3l  Bordoa iz Le Pena, berba 1995) prodate su za ukupno 30.000 dolara. Vinograd na Desnoj obali Žironde, odakle potiču ovi magnumi, leže na manje od sedam jutara zemlje (nešto preko 2.8ha, “manje od četiri ragbi terena”, kako piše Amerikanac), a proizvodi samo 5.000 do 6.000 boca godišnje. Jedna flaša košta u proseku preko 2.000 dolara. Jedan drugi proizvođač sa Desne obale Žironde, Petrus, na desetak minuta vožnje od Le Pena, takođe proizvodi vina čija je cena četvorocifrena (Za sve nas koji sebi ne možemo priuštiti ovakvu bocu a želimo da ih na neki makar posredan način okusimo: Robert Parker, uticajni kritičar vina, našao je u ovom vinu ukuse “mine iz grafitne olovke, pečenih oraha, dima, začina, voćne torte, crnih trešanja, bele čokolade, kole, višnjevače i kupina…” Bordo je iz Le Pena, a berba iz ​​1995).

Najskuplje boce francuskog Chateaux Bordoeaux

Najskuplje boce francuskog Chateaux Bordoeaux

Pored večite nestašice vina malih proizvođača kao što je Le Pin, postoji i stroga hijerarhija pedigrea, koja utiče na cene u Bordou. Pripremajući se za Univerzalnu izložbu u Parizu, grupa francuskih dvorjana je 1855., a po naređenju Napoleona III, rangirala vina po regijama. Pet šatoa – Lafite, Latour, Margaux, Haut-Brion i Mouton – proglašeni su prvom berbom – grand cru tj vino najbolje vrste, što je bio „Ivy League“ sveta vina iz 19. veka. Ostala pedeset tri proizvođača takođe su rangirana po kategorijama, od „dizjema“ do „senkjema“ tj od druge do pete berbe odnosno roda (deuxièmes cruscinquièmes crus). Ova klasifikacija sastojala se od vina iz oblasti Médoc i Graves na teritoriji Bordoa, obe na Levoj obali Žironde (Kohova prodaja bila je u velikoj meri odraz istinskog frankofila, sa bocama iz prve i druge berbe Bordoa, koje su privlačile najveću pažnju tokom aukcijskog nadmetanja)

Nova klasifikacija Bordeaux vina

Nova klasifikacija Bordeaux vina

Izvanredno je koliko su te klasifikacije precizne – ili samo fenomen kako se one uporno samoobnavljaju –  ili oboje – kao i to da i dalje postoje. U tabeli je originalno rangiranje uspostavljeno 1855. godine, u poređenju sa rangiranjem prosečno skupih vina u istoj podregiji u poslednjih 20 godina berbi. Ako je klasifikacija ponovljena sa cenom kao vodiljom, pet prvih berbi, istaknutih u tabeli, ostalo bi potpuno isto. Bilo je više promena kako se pomerate dalje kroz tabelu, iako prateće druge berbe ostaju baš iste.

Uostalom, sa godinama dolazi i do sticanja znanja o vinskoj kulturi. “Vremenom, i sticanjem iskustva, sve se teže i teže za_ebete, jer ste počeli da shvatate neke stvari. Dobro vam je krenulo. Izgradili ste svoju reputaciju. Izgradili ste svoju reputaciju na sekundarnom tržištu “, kaže Lija Hamer.

Svih pet šatoa iz prve berbe, i veliki deo njih iz druge bili su veoma zastupljeni na njujorškoj aukciji Kohovih vina.

Još jedan poznati vinogradarski region u Francuskoj je Burgundija, koja se nalazi na istoku. Dok je Bordo poznat po svom Kaberneu Sovinjon i crvenom Merlou, Burgundija je poznata po svom crvenom Pino Noaru i belim Šardoneima. Ova dva regiona su “rivalski kolosi” u svetu vina. Malo je verovatno da će bilo kakvi podaci uspeti da reše bilo šta što se tiče vina i njegovog ukusa među enofilima, mada se mogu dati kratki rezimei. U ovom slučaju, očigledno da su ova dva vinska područja, kvantitativno, sasvim slična: starost vina i obim njihove prodaje na aukcijama odraz su velike međusobne sličnosti, kao i rast njihove cene kako, vremenom, postaju sve starija.

Međutim, smatra se da su psihofiziološki efekti vina, navodno, sasvim različiti. Jedna vinska regija obraća se super-egu ljubitelja vina, a druga njegovom Id-u, frojdovskom izvoru neobuzdanih želja koje svi imamo. “Aspekti Bordoa se, prema tome, pozivaju na estetu u nama, dok Burgundac privlači senzualiste”, napisao je Hju Džonson (Hugh Johnson) u “Svetskom atlasu vina” (The World Atlas of Wine).

Kalifornija

Ali vratimo se Sjedinjenim Državama: Podaci koje poseduje onlajn vinoteka „Vinfolio“ uključuje 2.345 proizvođača iz Kalifornije i skoro 43.000 vina. U odnosu na Francusku – i Stare Rimljane – Zapadna obala Sjedinjenih Država je relativni novajlija u svetu vinskih igara.

Takođe, nalik večitom francuskom rivalitetu koji postoji između vina iz Bordoa vs. Burgundije, i u Novom svetu postoji rivalstvo dve kalifornijske vinske oblasti: Napa nasuprot Sonomi. Ova dva regiona su prilično jednaka po površini i imaju zajedničku granicu. Takođe su slični i po godinama postojanja: u oba područja je intenzivno gajenje vinove loze počelo sredinom 19. veka. Ova dva vinska carstva se izdvajaju u nizu od devet kalifornijskih glavnih regiona za proizvodnju vina.

Najskuplja kalifornijska crvena vina

Najskuplja kalifornijska crvena vina

Ali, uprkos svom „juniorskom“ statusu, Kalifornija je „mladac“ koji je postigao velike vinske pobede. Vrhunski francuski Bordoi su se 1976. na vinskom testu naslepo poredili s vrhunskim  buteljkama kalifornijskog Kabernea – možda najčuvenija vinska bitka koja je u istoriji postala poznata kao Pariska Presuda – nešto kao američki Pepsi Čelindž plave krvi. Kalifornijci su Francuze potukli do nogu u praktično svim kategorijama.

Najskuplja boca u Kaliforniji – vino iz Nape „Screaming Eagle“, takozvano kultno vino – odgovara prosečnoj ceni najskupljih francuskih vina. Kao i Le Pin, to je mali vinograd i vinarija, koji svake godine proizvedu tek nekoliko hiljada boca. (Za razliku od Le Pin-a, ovog vina nije bilo u Kohovoj kolekciji).

“To je svojevrsna tajna, ali nije tajnovitost na neki loš način”, rekao je Hamer o „Kreštećem orlu“. “Ne biste mogli da uđete u prodavnicu vina i da ga tek tako pokupite s police. Ne biste mogli da se tek tako odvezete do vinarije i kupite ga. Jedini način da se to postigne jeste biti uvršten na ovu vrlo malu mejling-listu“(Screaming Eagle odbio je da komentariše ovaj članak.)

I negde drugde

Naravno, tu je i vrlo živa vinska kultura koja je i te kako prisutna izvan granica Francuske i SAD. Nemačka ima svoj rizling, Argentina Malbek, Australija svoj Širaz a Južna Afrika svoj „Pinotadž“ (Pinotage). Praktično beskonačne kombinacije tla, klime, botanike, kulture i metoda proizvodnje iznedre i beskonačne varijetete vina. Prodaja dela Kohove kolekcije bila je odraz njegovog frankocentričnog sentimenta, uz veoma malo boca poreklom iz Kalifornije, ali se čak i jedan ovakav milijarder, zaljubljenik u francuska vina, udostojio da prikuplja i španski (katalonski!) Pingus, australijski Penfolds Grange i talijanski Bruno Giacosa. Gle! Vreme, voće i novac širom sveta, tokom prohujalih stoleća…

Ali hej, čekaj malo –  nije li sve ovo jedno neopevano s_anje? Jedna poznata studija je objavila pоdatak da degustatori zapravo čak nisu u stanju ni da prepoznaju razliku između čaše crvenog i belog vina. Druga studija pokazala je da su šanse da prepoznamo da li je vino jeftino ili skupo ravne pogađanju da li će bačeni novčić pokazati pismo ili glavu. Treća studija pokazala je da, kada nismo svesni skupoće vina, u njima uživamo manje nego kada znamo da su ona skupa.

“Zapažamo da su vina koja se enofilima dopadnu pri slepim degustacijama u stvari sasvim obratno u korelaciji s njihovom cenom, odnosno, u proseku, kada ne znaju šta piju, ljudi preferiraju jeftinija vina”, rekao je Goldstin.

Ali možda nije u pitanju vino. Možda možete da probate novac. Jedna studija iz 2008. godine pouzdano je utvrdila da onda kada nam kažu da vino košta više novca nego što mu je realna cena, to rezultira pozitivnijim stavovima i boljim ocenama koje mu pripisujemo. Štaviše, lažna veća cena povećala je, po ovoj studiji “aktivnost zavisne od nivoa kiseonika u medijalnom orbitofrontalnom korteksu, području za koje se smatra da proizvodi iskustvo prijatnosti tokom eksperimentalnih zadataka”. Vino koje je skuplje bi, u stvari, čak možda i moglo imati bolji ukus, doslovce ako ni zbog čega drugog a ono – zbog cene istaknute na nalepnici.

Međutim, aukcijske prodaje vina koja potiču od znamenitih proizvođača i blokbaster-cene nisu neophodan uslov za enološko uživanje. Mnoga, ali mnoga sjajna vina potpuno su “ispod radara” i izvan tih baza podataka koje imaju Sotbi i ostale aukcijske kuće. U istočnoj Ajovi, na primer, u regionu koji se sada pročuo kao vinogradarska oblast doline reke Gornji Misisipi, nadomak mestašceta Boldvin (broj stanovnika: 106), moj ujak pravi vino. Dobro vino. On to čini tamo kao što je to radio moj deda, i njegov deda pre njega, na farmi. Kukuruz i goveda. Vinarstvo je počelo kao hobi u podrumu na farmi, bili su to pra-proizvođači i drevni vinari, moja porodica. Nema na toj farmi ni sorti grožđa koje bi većini vas koji ovo čitate verovatno zazvučale poznato, ništa od Kabernea ili Pinoa. Grožđe na farmi je s debljom opnom, koja je u stanju da odoli oštrim zimama Srednjeg Zapada, a zovu se St. Crox, LaCrosse i Marechal Foch. Staklenke vina mog ujaka idu za oko 14 dolara. Nećete ga naći nigde u gorenavedenim grafikonima. Ali mi ga pijemo. I srećni smo.

Oliver Roeder, FiveThirtyEight.com