Klima-uređaji, vazdušne struje i COVID-19

Kako je korona virus zarazio neke, ali ne sve goste jednog restorana u Guangdžouu: Njujork tajms donosi da jedna ograničena studija kineskih istraživača sugeriše ulogu vazdušnih struja u širenju bolesti u zatvorenim prostorima.

U januaru 2020. je gošća jednog restorana u Guangdžouu zarazila virusom neke od prisutnih, u momentu kada još uvek nije pokazivala simptome – u to vreme je u tom restoranu korona-virus prenet na još devet osoba. Očigledno da je jedan od restoranskih klima-uređaja raspršio čestice virusa.

Tog dana je u tom restoranu bilo posluženo još 73 gosta, koji su jeli na istom nivou petospratnog ugostiteljskog objekta, a dobra vest je da se nisu razboleli –  a nije se razboleo nijedan od osmoro zaposlenih, koji su u to vreme radili na tom spratu.

Kineski stručnjaci su istražili ovaj slučaj koji će biti objavljen u julskom broju časopisa Emerging Infective Diseases, u izdanju američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (Centers for Control and Prevention, CDC). Treba reći da ova, kao i sve terenske studije, imaju svoja ograničenja. Istraživači, na primer, nisu vršili eksperimente kojima bi simulirali prenošenje vazduhom.

Ovakav način širenja virusa ilustruje neke izazove sa kojima će se restorani suočiti kada budu pokušali da ponovo krenu u posao. Ventilacioni sistemi mogu proizvesti složene obrasce protoka vazduha i držati virus visoko u vazduhu, pa jednostavno razmicanje stolova na dva metra – koje CDC savetuje ukoliko želite da se bezbedno odaljite od drugih – možda nije dovoljna zaštita za one koji žele da posećuju ugostiteljske objekte.

Ovaj rizik će umnogostručiti i sama priroda ishrane u restoranima, aktivnost koja je po sebi skopčana sa željom za druženjem i komunikacijom. Što duže ostajemo na kontaminiranom području, tim su veće šanse da bismo mogli udahnuti čestice virusa. Konzumacija hrane je takođe jedna aktivnost koja se ne može realizovati dok nosite masku. Aerosolne kapljice koje sadrže virus mogu se izbaciti u vazduh disanjem ili govorom, a ne samo kašljanjem i kijanjem.

CDC sada savetuje da „Izbegavate veća i manja okupljanja na privatnim mestima i javnim prostorima, u domovima vaših prijatelja, parkovima, restoranima, prodavnicama ili na bilo kom drugom mestu.“

Sa druge strane, svi oni koji su se u januaru razboleli u kineskom restoranu u Guangdžouu bili su za istim stolom za kojim je sedela i zaražena gošća, ili za nekim od dva susedna stola. Činjenica da su gosti za svim ostalim stolovima postavljenim na većoj distanci ostali zdravi i bez naknadno indikovanih simptoma jeste neki tračak nade: nagoveštaj da se korona virus prenosi uglavnom većim respiratornim kapljicama, koje brže padaju od manjih kapljica, poznatih kao aerosoli, koje kroz vazduh mogu „plutati“ satima. Kraće, veće kapljice su možda glavni uzročnici zaraze, dok one manje predstavljaju manju opasnost – veće kapljice imaju ograničen domet, dok aerosoli imaju daleko veći domet (ostaje da se vidi kolika je verovatnoća prenošenja korona virusa mikrokapljičnim putem).

“Mislim da je ovo dobro urađena studija, uz ograničenja koja ima svaka terenska studija”, rekao je Verner Bišof, direktor infektivno-epidemiološke Medicinske škole ‘Wake Forest’ u Severnoj Karolini. On sam nije bio uključen u istraživanje.

Jedna porodica je 24. januara otišla na ručak u restoran u Guangdžouu, velikoj metropoli na jugu Kine udaljenoj 130km od Hong Konga.

Porodica je prethodno napustila Vuhan, koji se nalazi oko 850km severno – najkritičniju tačku, iz koje je i otpočela epidemija korona-virusa, dan pre nego što su kineski zvaničnici zatvorili grad ali i čitavu provinciju Hubej, kako bi usporili širenje bolesti.

Na ručku je bilo pet članova porodice – označenoj kao „porodica A“ – koji su  izgledali zdravo. Ali, nešto kasnije tokom dana, jedna od njih (63-godišnja žena) je dobila temperaturu i počela da kašlje; otišla je u bolnicu, gde je test pokazao da je pozitivna na korona-virus.

U roku od dve nedelje, još devet njih koji su tog dana i tog trenutka ručavali na istom spratu ovog restorana takođe su bili pozitivni. Četvoro njih su bili rođaci prve zaražene žene. Mogli su se, zapravo, zaraziti i izvan restorana, jer su u restoran došli i otišli porodično.

Ali, za preostalih petoro gostiju koji su tog dana u tom trenutku jeli za obližnja dva stola, čini se da je upravo taj restoran i prisustvo porodice A pokraj njih bio izvor infekcije.

Sto Porodice A nalazio se na zapadnoj strani trpezarije površine 140 kvadratnih metara, smešten između stolova za kojima su dve (nepovezane) porodice, B i C, takođe ručale. Porodica B i porodica A „preklopile“ su se u trajanju od 53 minuta, a tri člana porodice B – bračni par i njihova ćerka su se razboleli. Porodica C je sedela pokraj porodice A, za drugim susednim stolom uz istu, zapadnu stranu trpezarijske sale, preklapajući se s njom 73 minuta, a njena dva člana – majka i njena ćerka –  takođe su se razbolele.

Klima-uređaj instaliran pokraj stola porodice C izduvavao je vazduh u pravcu juga, preko sva tri stola za kojima su sedeli inficirani gosti; jedan deo vazdušne struje se po svemu sudeći odbio o zid, natrag – u pravcu porodice C.

Budući da se korona-virus tada još uvek nije proširio izvan Vuhana, zdravstveni radnici bili su u stanju da identifikuju skorašnje kontakte porodica B i C, i tako utvrde da je restoran bio jedino verovatno mesto gde se njihova putanja ukrstila s putanjom korone.

Istraživači nisu naveli da li je još neko od ostalih tada prisutnih gostiju koji nisu zaraženi koronom bio član neke od tri inficirane porodice, niti da li su svi bili gosti za onih 12 preostalih stolova. Od tada prisutnih u restoranu, njih 73 je u karantinu provelo 14 dana, naknadno ne pokazujući bilo kakve simptome.

Dijagram prikazuje lokaciju klima-uređaja u restoranu u Guangdžouu i prvu zaraženu osobu iz porodice A, obeležene žutom bojom (CDC EID)

„Zaključujemo da se u ovom slučaju infekcija širila kapljično kroz vazduh, i da je prouzrokovana ventilacijom klima-uređaja“, napisali su autori studije. „Ključni faktor infekcije bio je pravac strujanja vazduha.“

Harvi Fajnberg, predsedavajući ‘Stalnog odbora za lečenje zaraznih bolesti i zdravstvene opasnosti 21. veka’ pri Nacionalnim akademijama nauka, inženjerstva i medicine je ovaj izveštaj opisao kao „provokativan i otrežnjujući“.

On je napomenuo da od sada, kada budu pravili raspored stolova u sali, restorani moraju imati na umu pravce strujanja vazduha. Ultraljubičasta svetla, koja imaju baktericidna svojstva, takođe bi se lako mogla ugraditi, uništavajući mikrokapljice virusa koje lebde u vazduhu. Nalazi ove studije mogli bi imati implikacije i izvan restorana i ugostiteljstva, na radnom mestu, čak i u domovima.

“Studija rasvetljava ona saznanja o kojima bi trebalo učiti “u hodu”, dok pokušavamo da konfigurišemo sigurne radne prostore”, rekao je Fajnberg. „Ne samo bezbedne prostore za restorane i zabavu, već i one u kojima radite.“

(Napomena: fotografije su ilustrativnog tipa)

Kenet Čeng, NYT

Verzija ovog članka pojavila se u štampanom izdanju 21. aprila 2020. godine, odeljak A, strana 7 njujorškog izdanja, uz naslov: ‘In a Restaurant in China, Air Flow Caused Some, but Not All, to Fall Ill’.

 

Top 100 documentaries about current state of affairs

Experimental virus drug Remdesivir fails in human trial

Johann Hari and Yanis Varoufakis: Another Now #1 | DiEM25 TV

Roger Waters and Yanis Varoufakis: Another Now #2 | DiEM25 TV

Brian Eno in conversation with Yanis Varoufakis: Reflecting on our Post-Virus World | DiEM25 TV

Noam Chomsky on why you should watch DiEM25 TV | DiEM25

Jeremy Scahill in conversation with Srećko Horvat: Capitalism, COVID-19 and US election | DiEM25 TV

David Graeber and Maja Kantar | DiEM25 TV

Yanis Varoufakis with Professor Noam Chomsky at NYPL, April 16, 2016 | DiEM25

Noam Chomsky On COVID-19 And His New Book: Internationalism Or Extinction

Stephanie Kelton and Yanis Varoufakis: Another Now #3 | DiEM25 TV

Radivoj Raša Popov: Život je sladak, brate

Dositeji našeg doba su dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Novaka treba propisivati kao lek. Kupujem stare stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca – priča Raša Popov u svom poslednjem intervjuu za Večernje novosti.

Iako je više voleo istoriju, Popov se opredelio za studije književnosti u Beogradu. Novinarsku karijeru počeo je u novosadskom Dnevniku, a radio u listu “Mladost”, u Radio Beogradu, u Televiziji Beograd. Bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu i glavni urednik izdavačke kuće “Matica srpska”. Oženjen Radojkom, profesorkom književnosti. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, najskorija nagrada za životno delo “Dositej Obradović”.

“Popov P. Radivoj – Raša”

Sveznalica, autentični mudrac i Orfej našeg doba, najbolji su epiteti kojima je na Vikipediji opisan novinar i književnik Radivoj Raša Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017). U vreme prikazivanja serijala “Fazoni i fore” bio je pomalo svačiji deda. Danas, kad uveliko gazi devetu deceniju i dalje je nenadmašni pripovedač i humorista, kome ne nedostaje ni lucidnosti ni elana.

Ništa čudno, ako se zna da je već u trećoj godini, zahvaljujući ocu, listao enciklopediju “Sveznanje”, a sa devet prvi put pročitao Dositejev “Život i priključenija”. Danas, mnogo decenija kasnije, ovenčan je nagradom koja nosi ime ovog prosvetitelja.

Intelektualno je sazrevao uz Makavejeva, kao književnik kada mu je “selektor” bio Vasko Popa u “Poslednjoj šansi” na Tašmajdanu, odakle su kretale najlepše ideje. Iz njih su nastale nezaboravne emisije za decu “Neven”, “Šešir bez dna”, “Radost saznanja”.

Čika Raša, koji je voljom za lepotom života dva puta uspeo da savlada kancer, koji se trudi da ignoriše dijabetes, a da smehom i perom napaja dušu, za „Bilje i Zdravlje“ otkriva deo svojih životnih priča…

* Kakav je bio osećaj primiti nagradu koja nosi ime Dositeja Obradovića?

– To je bilo neobično laskavo, bio sam iznenađen, nisam očekivao tako veliko priznanje. Do sada sam dobijao male nagrade za dečiju literaturu, ovo je prva kapitalna nagrada koja me čini javnom ličnošću.

* Ko su Dositeji našeg doba?

– Dobitnici nagrada na matematičkim olimpijadama. Nisu iz književnosti, ali su iz carstva inteligentnih ljudi.

* Šta je starije: vaše druženje sa knjigom ili sa decom?

– Sa decom, jer sam imao dva starija brata. Nisam bio tip vođe, čak ni kada sam bio urednik, nisam se dobro osećao kao zapovednik, kontrolor.

* Kojoj knjizi iz detinjstva i danas volite da se vratite?

– Imam šezdesetak knjiga iz tog perioda…Draga mi je uvek bila “Knjiga o sportu” Ljubomira Vukadinovića, sportskog novinara. Izdata je 1936. godine, otac mi je kupio, a ja sam je pročitao najmanje 15 puta. Kada sam pisao svoju knjigu o sportu “Neobične priče o sportistima sveta i Srbije” posvetio sam je Vukadinoviću, jer je bio moj učitelj i inspirator.

* Jedno poglavlje knjige posvećeno je i Novaku Đokoviću…

– U knjizi sam o Đokoviću rekao: “Kad Novak pobeđuje, bolesnici ozdravljaju. “Kada sam dva puta operisao rak, najveću radost mi je pričinjavala Novakova pobeda. Novaka treba propisivati kao lek u svakoj terapiji.”

* Bili ste junak detinjstva mnogih generacija. Ko je bio “heroj” vašeg doba?

– Heroj moga doba, apsolutni uzor i idol bio je mamin stric Radivoj Ubović. Po njemu sam dobio ime. Bio je plemenita, genijalna osoba, govorio je 16 jezika, čak i kečua i guarani. Pred Prvi svetski rat napustio je Prag, gde je diplomirao gradnju železnica i brodom otišao u Argentinu. 1916. godine bio je u postojbini Inka, gde su ga smatrali božanstvom.

* Verujete li da je ime sudbina?

– Apsolutno, čudna je i nepogrešiva psihologija imena. Ja se ponašam kako ime kaže: radujem se, rad sam da radim, dajem.

* Rođeni ste u vreme velike ekonomske krize 1933. godine. Je li bilo lakše preživeti tada ili danas u krizi morala?

– Tada je dinar bio veliki kao točak, kriza se nije rešavala inflacijom. Uvek je bilo dobrih i loših ljudi. Sada se svet vratio veri i to daje nadu da ćemo o(p)stati…

* U supruzi ste imali veliku, iskrenu, duboku ljubav “za ceo život”. Kako danas gledate na opšti sunovrat porodičnih vrednosti?

– Kad vidim na ulici oca kako nosi bebu, nasmešim se od radosti i blaženstva. To su pravi ljudi. Oni čuvaju svetinju porodice, jer su dobri očevi. Kad majka nosi bebu, to se podrazumeva. Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.

* Učili su nas da je važno biti bogat duhom. Šta mislite ko je danas bogat čovek?

– Po mom osećanju bogatstvo se stiče uzurpiranjem para od drugih ljudi i od društva. Često iza bogatstva stoji prevara i podvala, tako da ja ne mogu da uvažavam bogataše. Duhovna bogatstva više mi vrede od materijalnih, što se vidi po mojoj modi “apa drapa”: kupujem u prodavnici starih stvari i često se osećam kao partizan – nosim odela pokojnih Nemaca.

* Da li nam se i nacija zagubila negde u tranziciji?

– Imena su odgovor. U vreme monopolskog društva i takozvanog prisilnog internacionalizma mi novinari kad pišemo “napisano srpskim jezikom”, morali smo da stavimo, “našim jezikom.” Sada se imenuje srpska zastava, srpski grb, srpski teniser…

*Vaša deca nisu se latila pera: sin Bojan je sveštenik u Moskvi, ćerka Dijana ikonopisac…

– Bojan je sveštenik, ali i čovek od pera, veoma mudar. Po kanonima pravoslavne crkve umesto on meni, ja njemu moram da se obratim sa “Oče”. Ćerka je u Beogradu, voli ikonopis i divno ga radi, a moj dom krasi ikona Svetog Stefana, kog slavimo. Imam troje unučadi i najstarija Maša (Marija Popova Filips), koja živi u Melburnu, uneta je u knjigu srpskih pisaca u rasejanju. Priznajem, poezija joj je bolja od dedine.

* Kada vas sećanja vrate u detinjstvo, šta vas prvo tamo sačeka? Koje slike rodnog Mokrina?

– Ležim bolestan od difterije, a dve glave, krupniji i sitniji dečak zaviruju kroz odškrinuta vrata. Ne smeju da uđu, ni da mi priđu, da se ne zaraze. Moja braća Duško i Laza, radoznali, a ja očajavam. Pamtim kao da je juče bilo.

* Dugo ste radili informativni i dečiji program na televiziji. Danas smo, čini se, uskraćeni za takve vrednosti.

– U ona prosvetoiteljska vremena, 1980. godine, Bajford je snimio “Neven”, a Biserka Pejović po strogoj instrukciji stvorila obrazovni program za decu “Kockica”. Ršum je prošle godine obnovio “Fazone i fore”. Nije sve propalo, ima mnogo više malih sveznalica nego što mislimo.

* Može li se stalna potraga za srpskim političkim mesijom uporediti sa vašim davno napisanim “Novim čovekom sa Cvetnog trga”? Postaje li se “nov” i drugačiji preko noći?

– Bio sam koautor Dušana Makavejeva. Rugali smo se zamisli ultralevičara da se revolucijom stvara novi čovek, koji nije zavidljiv, pakostan i sebičan, već milosrdan, kao hrišćanin. Trebalo je iz kolevke ateizma stvoriti darežljivog dobroćudnog čoveka. To je bilo nemoguće: prvo, kolevka mu je bila pogrešna, a i nemoguće je izmeniti prirodu čoveka datu rođenjem. I danas ima mnogo dobrih, plemenitih ljudi, kojima se po glasu i po intonaciji pozna da su – novi ljudi.

* Makavejev ima upečatljivo mesto u vašem životu…

– Bio je najbolji student psihologije, čitao je celokupnu modernu psihologiju, a voleo je da pročitanu knjigu priča prijateljima. Ja sam bio taj kome je pričao i kad sam rekapitulirao svoj život, shvatio sam da sam uz književnost završio i fakultet – Dušan Makavejev, fakultet ekskluzivne egzistencijalne psihoanalize i psihologije. Dobro je imati druga koji čita vredne knjige i pripoveda ih. To je veliko blago.

* Koji vas moto vodi kroz život?

– Trebalo bi da bude: “Manje brbljaj”, ali ne držim se toga. Najteže trenutke u životu doživeo sam zbog toga što nisam znao da skratim jezik.

* Po čemu je čika Raša pravi “Lala”?

– Moja pokojna žena Radojka, u vreme dok smo živeli sa mojom porodicom, otkrila je šta je glavno lalinsko: kada im preti opasnost skreću pažnju na nešto sasvim sporedno.

* Jednom prilikom ste mi rekli da ste u četvrtoj fazi svog bitisanja na planeti. U čemu je lepota života?

– Moja najnovija knjiga pesama zove se “Život je sladak, brate, ko bi želeo na groblje da ga prate.” U Londonu sam video taj natpis. Treba naći zadovoljstvo u malim stvarima.

* Imate li omiljenu biljku, čaj, zdrave navike?

– Od lekovitih cvetova najviše mi se dopao dragoljub. O toj biljci više sam saznao za svoju seriju “Šešir bez dna”, da je doneta iz Amerike, a da smo joj mi dali ovo lepo ime. Ne pijem čajeve, pijem sodu bikarbonu koju dobijam iz Brisela.

* Je li danas usud biti intelektualac u Srbiji?

– Nestao je čuveni beogradski liberalizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.

*Kada ste se i gde osećali ponosno, uzvišeno?

– U Studenici kada sam video sarkofage u kojima leže Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani. Oduševila me je dalekosežnost srpske države i civilizacije. Bio sam pun ponosa što sam rođen na ovim prostorima. Nedavno, u 83. godini konačno sam pročitao Ćopićev “Prolom” i plakao kao kiša, jer sam bio fasciniran veličinom tog dela i autora.

 

Novosti.rs