Startup lavovi Stokholma: najinteresantniji projekti


Inicijalna javna ponuda švedske firme Spotify dala je veliki podsticaj već renomiranoj start-up sceni Stokholma, koji je oduvek bio stecište startapera najviše svetske klase.

U ovom momentu, evropska startup scena je uveliko sinonim za – Stokholm. Iako je u protekloj deceniji švedska prestonica izgradila reputaciju pravog konkurenta startaperima iz Silicijumske doline, aprilski IPO švedskog startapa Spotify od 26,5 milijardi dolara mnogi su osetili kao prekretnicu. “Veliki uspeh Spotifaja je u Švedskoj pokrenuo talas samouverenosti i ponosa”, kaže Natalija Bžežinski (Natalia Brzezinski), generalna direktorka u „Brilliant Minds“, firme koja u švedskoj prestonici organizuje redovna godišnja okupljanja „Simpozijum Stoholm“ (Symposium Stockholm). Prethodni izlazak švedskih startup firmi na berzu, pre svega  Mojang-a, King.com-a i Skajpa podarili su ovom gradu bogato iskustvo preduzetnika i investitora: iZettle je nedavno preuzet od strane PayPal-a, a očekuje se da startap Klarna ove godine izađe na berzu, uz IPO koji se takođe procenjuje na više milijardi dolara.

“Čak je i švedska vlada, uz one starije generacije Šveđana , tek sada po prvi put otvoreno prigrlili činjenicu koliko je njihova zemlja snažna u inovatorskom smislu, kao i kakve su ukupne kulturne vrednosti Švedske”, kaže Bžežinski. “Ovo među mlađim Šveđanima obezbeđuje ogroman ponos i hrabrost da probaju nove stvari, da – čak i ako propadnu – pokušavaju ponovo, što je od ključne važnosti za jak tehnološki ekosistem”.

NA-KD

Jarno Vanhatapio je dobar poznavalac e-trgovine: njegov prethodni poduhvat, Nelly.com spada među najveće švedske onlajn maloprodajne. Sada je od Jarnoa usledio i „NA-KD“ (“Naked”) koji je osnovan 2015. godine; ovo je ženski modni brend idealno „skockan“za Instagram: nema fizičkih prodavnica već radi samo u virtuelnoj stvarnosti, savladavši „mudrosti“ marketinških influensera – već je dostigao 1,6 miliona sledbenika, brojku koja i sve brže raste. U januaru 2018. godine ovaj startap je prikupio 45 miliona dolara kako bi se ove godine proširio na devet novih teritorija. na-kd.com

Hedvig

Hedvig želi da osiguranja domaćinstava učini jednostavnijim, i to kroz automatizaciju. Osnovan 2016. od strane Lukasa Karlsena i Fredrika Forsa, ovaj startap omogućava svojim korisnicima da se prijave na osiguranje koristeći chatbot; čitav proces koristi mašinsko učenje, kako bi pomogao u bržem procesuiranju potraživanja a uz niže stope prevare. Poput startapa Lemonade iz Tel Aviva, i Hedvig će će višak novca od sklopljenih polisa uložiti u dobre i korisne svrhe. hedvig.com

Sana Labs

Kao tinejdžer, Joel Hellermark naučio je da programira zahvaljujući onlajn kursevima Univerziteta Stenford. Joel je imao 21 godinu kada je osnovao  Sana Labs: obrazovanje u kojem veštačka inteligencija pomaže da se gradivo prilagodi svakom učeniku. “Nijedna osoba ne uči niti nauči na isti način”, kaže on. “Sana evaluira odgovore studenata, vreme za koje daju odgovore i kontekstualne informacije, kako bi se precizno shvatilo šta je to što oni znaju, kako najbolje uče, ali i kako zaboravljaju.” Hellermark kaže da njegov API (Application programming interfaceAplikacioni programski interfejs) koristi više velikih obrazovnih kompanija. Njegov krajnji cilj? “Masovna personalizacija obrazovanja.” Sanalabs.com

Amuse

Amuse je naziv “prve svetske muzičke kuće za vašu mobilnu muziku”. Spotify, Warner Music i Universal Music su je osnovali 2015 godine (iako se 2017. will.i.am pridružio kao “koosnivač”). Ova aplikacija omogućava samostalnim izdavačima da sami izdaju svoje snimke na Spotifaju, u Apple Music Store, na YouTube kao i drugde putem besplatne aplikacije; pratite njihove podatke o korišćenju i – ubirajte novac od tantijema tj. prodaje svojih snimaka. Amuse, potom, upotrebljava te podatke i vašu muziku kako bi vas – ukoliko vaša muzika postane popularna i zadobije veliki broj slušalaca – „prosledio“ do potpisivanja potpunog i pravog muzičkog  ugovora. amuse.io

Karma

Ostaci hrane su jedna od sjajnih ideja koje bi se mogle poslovno razraditi. U tom smislu, švedski startap Karma daje priliku restoranima da prodaju svoje jestive ostatke hrane onima koji sebi mogu priuštiti da kupuju uglavnom po nižim cenama; njihov biznis, potom, može koristiti Karmine podatke o prikupljanju obroka kako bi prilagodili svoje narudžbine i, u skladu s tim, smanjili ukupan otpad u formi spremljenih obroka. Ponovni ušavši „u igru“ 2017. godine, Karma je proteklih 12 meseci bila veoma zauzeta: upravo sada radi sa više od 1.000 firmi, a u februaru 2019. lansira i svoju filijalu u Londonu, u partnerstvu sa restoranima Aquavit, Hummus Bros i Detox Kitchen. karma.life

Anyfin

Anyfin može refinansirati vaš kredit uz – samo jednu fotografiju. Ovaj startup su 2016. godine pokrenuli Filip Polhem, Mikael Hiussain i Sven Perkmann, veterani švedskih uspešnih priča Klarna i iZettle: ovaj virtuelni-aplikativni-finansijski startup traži da mu pošaljete fotografiju izveštaja o otplati vašeg kredita ili fotos računa po kreditnoj kartici, zatim koristi svoj AI modul kako bi ustanovio rizičnost vaših kredita i zaduženja (aplikacija sugeriše da je istorija otplate rata, a ne vaš kreditni rejting, bolji pokazatelj) i, ukoliko je taj rizik prihvatljiv, ponudi alternativu sa nižim kamatama. Accel je februara 2018.  uložio u Anyfin 4,8 miliona evra, kako bi ova firma nastavila širenje, iako je za sada dostupan samo u Švedskoj za sada. anyfin.com

Tink

Ovaj stokholmski startap od 2012. omogućava svojim korisnicima da upravljaju ličnim finansijskim detaljima sa više bankovnih računa i to sve kroz jednu izuzetno korisnu aplikaciju za pametne telefone. Ali, osnivači Daniel Kjellén i Fredrik Hedberg imali su veće planove. Ovog aprila Tink je pokrenuo svoj Aplikacioni programski interfejs koji pruža pristup podacima iz više od 300 evropskih banaka i institucija – anticipirajući uspostavljanje propisa iz evropske Direktive o revidiranom platnom prometu EU (PSD2) “Open Banking”. Danijelov i Fredrikov plan: postati osnova za sledeći talas fintech platformi. tink.se

Sniph

Lisa Kjellkvist i Tara Derakshan menjaju način na koji razmišljate o parfemu. Ako vam se desi da jednom odaberete miris i „zaglavite“ s njim do u nedogled, tu na scenu stupa aplikacija Sniph koja želi da o mirisima razmišljate kao o još jednoj stvari u vašoj garderobi – tako da oni budu pomešani i upareni sa stvarima koje nosite. Pretplatom na ovu aplikaciju, dobijate jednu bočicu od 8ml novog mirisa svakog meseca, uz mogućnost kupovine velikih bočica po sniženim cenama za one parfeme koji vam se svide. Nakon što je septembra 2017. lansirana u Britaniji. sniph.co.uk

Racefox

Racefox je AI trener i to za jedan u Švedskoj veoma omiljeni sport: ski-trčanje (kros-kantri). Aplikacija koristi senzore vašeg telefona kao i senzorski pojas za merenje položaja, hodanja, brzine rada srca i drugih bio-indikatora, a zatim i svoju veštačku inteligenciju za prilagođavanje režima treninga vašem zdravstvenom stanju i fizičkoj kondiciji, dajući analizu najverovatnijih rizika od povreda i još mnogo toga. Racefox je nedavno pokrenuo trening koji je trenutno fokusiran na švedske kros-kantri rute, mada osnivači planiraju poslovnu ekspanziju i na još neke sportove, uz izlazak preko granica Švedske. racefox.se

DPOrganizer

Uredba Evropske unije o zaštiti podataka – razlog što su nam ovog proleća gotovo uznemiravajuće pristizali e-mailovi s obaveštenjem da se odsad radi po novim principima bezbednosti ličnih podataka – pružila je priliku ovom „regtech startupu“ da pomogne kompanijama u ispunjavanju novih obaveza iz oblasti evropske zaštite ličnih i poslovnih podataka. DPOrganizer, osnovan 2015. godine, predstavlja onlajn „kontrolnu tablu“ koja omogućava kompanijama da vizuelizuju, upravljaju i izveštavaju o ličnim podacima koje obrađuju, uz istovremeno obezbeđivanje usklađenosti sa zakonima i propisima. Sve je bliži krajnji rok da poslovni subjekti na teritoriji EU uvedu zaštitu shodno propisima GDPR-a  (The EU General Data Protection Regulation – Opšte odredbe Evropske unije o zaštiti podataka). To znači da, kako se ovaj datum približava, posao koji DPOrganizer obavlja doživljava veoma brz i nagli rast. Ova aplikacija sada služi klijentima u 16 ​​zemalja, a prošlog novembra im je Industrifonden, švedski državni fond za razvoj tehnoloških i bio-nauka, uložio je u nju tri miliona evra kako bi krenula u osvajanje međunarodnog tržišta. dporganizer.com

 

Oliver Franklin-Wallis, wired.co.uk

Azija: plodno tle za nemačke startape


Nemačka vlada šalje mlade kompanije u jugoistočnu Aziju kako bi iznova otkrile nova tržišta. Izazovi su veliki, ali je i podrška, piše Frederik Špor za Handelsblatt Global.

Nekada davno, Bastijan Losen (Bastian Lossen) je odsedao u luksuznim hotelima tokom svojih putovanja u Singapuru za Credit Suisse. Ovom prilikom on je “sleteo” u omladinski hostel. Losen, direktor fintech startapa „Ferthštajn“ (Werthstein), jedna je od tri nemačke startup firme koje se od ovog marta bave prodajom u jugoistočnoj Aziji.

Uz finansijsku podršku federalnog ministarstva ekonomije ali i vlada zemalja iz azijskog regiona, program „German Accelerator“ pomaže tri mlade kompanije da, preko Singapura, nastupe na tržištu jugoistočne Azije. Program je započet 2014. godine slanjem nemačkih kompanija u Sjedinjene Države.

Singapur je bio očigledan izbor za Nemce i to pre svega jer pruža veću zaštitu intelektualne svojine od Kine, ali i lak pristup ka 600 miliona ljudi koji žive u jugoistočnoj Aziji, u kojoj se godišnji rast drži na pet procenata već godinama. Međutim, raznolikost regiona i dalje predstavlja izazov: Kupovna moć potrošača u Singapuru je 20 puta veća nego u Vijetnamu. Ne radi se tu samo o ponudi istog proizvoda kao u Nemačkoj, kaže Klaus Karte, osnivač nemačke firme Accelerator’s Asia. Jer, bez jedne marljivo građene azijske strategije, start-up firme bivaju osuđene na propast.

Nemačka vlada godišnje daje milion evra (1,2 miliona dolara) za podršku međunarodnim nastupima nemačkih startup firmi. Od 13 aplikanata, prva klasa od tri startupa obuhvata, pored Ferthštajna, i logističku kompaniju Tiramizu (Tiramizoo), kao i kompaniju za senzorske tehnologije Indakt Vircburg (iNDTact Würzburg): oni dobijaju pet meseci besplatnog kancelarijskog prostora, plaćenih poslovnih putovanja, mentora, kao i besplatne poslovne konsultacije.

Prilagođavanje novom tržištu je za Ferthštajn počelo već promenom imena firme: U Aziji se ova mlada početnička firma zove Veltstoun (Wealthstone). Losen i njegov tim takođe su morali da lokalizuju svoje investicione ponude, pružajući različite strukture cena i, što je najvažnije, postavši blisko upoznati sa finansijskim propisima Singapura. Zahvaljujući vezama koje su napravili preko „Nemačkog akceleratora“ (German Accelerator), uspeli su da pronađu glavne partnere neophodne za ostvarivanje svog novog poduhvata, i to u roku od nekoliko nedelja.

“Bilo bi jeftinije ulaziti na druga tržišta u Evropi – poput Francuske u prvom redu”, rekao je Losen, ali snažan rast u jugoistočnoj Aziji uverio je Ferthštajn da načini ovaj skok u Aziju.

Jugoistočna Azija je prava „Petrijeva posuda“ za startup firme. Manila ima 100 fintech startapova (onih koje se bave tehnološkim aplikacijama u sferi finansija), a Singapur ih prema izveštaju Startup Genome-a ima skoro 270. „Grab“, startap za lokalne usluge isporuke je, u osnovi, “odmetnuti” malezijski Uber. Investicioni kapital uložen u jugoistočnu Aziju se od 2016. skoro utrostručio – na gotovo osam milijardi dolara u 2017. godini. Nisu samo fondovi venčer kapitala ti koji su prepoznali vrednost ove priče: Singapurska centralna banka uložila je 225 miliona dolara u fintech start-up firme, dok je Tajland uveo četvorogodišnju “pametnu vizu” za tech-preduzetnike.

U isto vreme, infrastruktura i birokratija mogu u mnogim od ovih zemalja biti povod za svađe i iritaciju. Ali, Tiramizoo je uspeo da iznađe način da ovo pretvori u pozitivan faktor. “Saobraćajni problemi u ovim mega-gradovima zapravo predstavljaju ogromne mogućnosti za nas”, rekao je Julijan Kelerman iz Tiramizua.

On je morao da u svojoj glavi ponovo stekne predstavu o strukturi cena kao i ugovorima za kompanijski softver koji se tiče transportne logistike. Ali, srećom, Tiramizoo je već postigao partnerstvo sa Šelom (Shell). Ovaj naftni gigant želi da optimizuje isporuku potrošnog materijala na svoje benzinske stanice na Filipinima. Julijan Kelerman iz ovog startapa želi da uđe na tržište za pomoć logistici trgovačkim centrima, čije dimenzije mogu biti poput malih gradova.

To što dobijaju finansijske podsticaje od nemačke vlade ne znači da je nemačkim startup preduzetnicima lako. Oni, praktično, vode dve kompanije paralelno u dve različite vremenske zone. Losen upravlja svojim Singapurskim startapom do popodneva – upravo u vreme da uhvati početak radnog dana u Nemačkoj.

 

(Frederik Špor je dopisnik nemačkog Handelsblata za Indiju i Jugoistočnu Aziju. Ova storija adaptirana je za englesku verziju izdanja Handelsblatt Global)

Koliko IT giganti plaćaju AI talente?


Gotovo sve velike tehnološke kompanije imaju sopstvene projekte razvoja veštačke inteligencije i spremni su da stručnjacima iz ove oblasti daju višemilionska godišnja primanja ne bi li ih privoleli za sebe.

Start-up kompanije iz Silicijumske doline  oduvek su imale prednost regrutovanja u odnosu na industrijske gigante: iskoristite priliku i mi ćemo vam dati vlasnički udeo, koji bi vas mogao učiniti bogatim ako kompanija uspe.

Trenutna trka u tehnološkim industrijama koje obuhvataju veštačku inteligenciju mogla bi da ovo pitanje prednosti i najboljih olakša – ili će, ako ništa drugo, to olakšati za barem nekoliko potencijalnih zaposlenih koji puno toga znaju o veštačkoj inteligenciji.

Najveće tehnološke kompanije ulažu ogromne svote u razvoj veštačke inteligencije, unovčavajući svoje znanje na šarolike načine – od skeniranja lica na pametnim telefonima i „pričljivih“ gedžeta za kafu do kompjuterizovane zdravstvene zaštite i autonomnih vozila bez ljudske podrške. Budući da su u potrazi za budućnošću, AI ekspertima danas nude plate koje su zapanjujuće čak i u industriji koja se nikada, zapravo, i nije bila ustezala da zasipa bogatstvom vrhunske informatičke talente.

MIT Review je intervjuisao devet eksperata iz oblasti veštačke inteligencije kao i „dubokog učenja“, sada veoma aktuelne uže discipline unutar AI. Svi su oni, iz razumljivih razloga, tražili da ostanu anonimni. Tipični A.I. stručnjaci – uključujući one koji su sa upravo izašli iz škola sa informatičkim doktoratima pod miškom, ali i one sa nižim obrazovanjem i samo nekoliko godina iskustva, mogu biti plaćeni od $300.000  do pola miliona dolara godišnje ili više – u kešu ili u deonicama firme koja ih angažuje. Ovim stručnjacima, takođe, razne kompanije nude vrtoglave cifre samo kako bi prešli pod njihovo okrilje.

Poznata imena na polju veštačke inteligencije primaju nadoknadu kroz plate ili kompanijske akcije koje iznose jednocifrenu ili dvocifrenu brojku u milionima dolara u periodu od četiri ili pet godina. U određenom trenutku, ovi ugovori se obnavljaju ili se pregovara o novom ugovoru, što veoma podseća na način na koji profesionalni sportisti potpisuju svoje ugovore.

Na samom vrhu su rukovodioci sa iskustvom, koji i sami upravljaju A.I. projektima. Gugl je prošle godine podneo sudsku tužbu protiv svog dugogodišnjeg zaposlenika, Entonija Levandovskog (Anthony Levandowski), doskorašnjeg šefa Guglovog AI odeljenja za razvoj autonomne vožnje. Levandovski je 2007. započeo svoju karijeru u Guglu, i tokom deset godina (sve do 2017.) ukupno zaradio 120 miliona dolara, pre nego što se prošle godine pridružio Uber-u, tako što je ova firma preuzela veoma izgledni start-up čiji je on bio koosnivač. Ovaj slučaj privukao je obe kompanije u sudsku arenu na okršaj u kojem je ulog više nego dragocena intelektualna svojina Levandovskog, za koju obe firme smatraju da polažu prava.

Plate informatičara a pre svega talentovanih poznavalaca veštačke inteligencije toliko vrtoglavo rastu da postoji šala po kojoj je tehnološkoj industriji, da bi privukla vrhunske stručnjake, potreban budžet koji NFL i sponzori daju najvećim zvezdama američkog ragbija. “Ovo će olakšati stvari”, rekao je Kristofer Fernandez, jedan od Majkrosoftovih menadžera za zapošljavanje novih kadrova. “I to umnogome.”

Nekoliko je „katalizatora“ tj razloga koji su doprineli naglom ubrzavanju trenda udeljivanja astronomskih plata nadarenim informatičarima. Auto-industrija se sa Silicijumskom dolinom već neko vreme nadmeće za iste stručnjake, koji im mogu pomoći u izgradnji autonomno navodećih automobila. Velike tehnološke kompanije kao što su Facebook i Google takođe imaju puno novca za bacanje na probleme čije rešenje i ključ, kako misle, leži u razvoju veštačke inteligencije, poput izgradnje digitalnih asistenata za pametne telefone i kućne uređaje, kao i otkrivanje neprimerenih i uvredljivih sadržaja.

Od svega, ipak, najviše nedostaju novi talenti, a velike kompanije pokušavaju da ih uvrste u svoje redove onoliko koliko je to za sada moguće. Rešavanje teških A.I. problema nije isto što i pravljenje mobilne aplikacije koja je „hit sezone“. Po podacima jedne nezavisne montrealske AI laboratorije („Element AI“), danas u celom svetu nema ni 10.000 ljudi koji poseduju veštine potrebne za suočavanje s komplikovanim AI istraživanjima.

“Svedoci smo epohe u kojoj razvoj AI ne mora biti nužno dobar i po društvo, ali takvo je racionalno ponašanje ovih kompanija”, rekao je Endrju Mur, dekan računarstva na Univerzitetu Karnegi Melon (Carnegie Mellon), koji je nekada radio u Guglu. “Svako od njih grozničavo i sa strepnjom nastoji da za sebe obezbedi tu malu grupu ljudi koja je u stanju da radi na ovoj tehnologiji“.

Troškovi akvizicije A.I. laboratorije „DeepMind“, koju je Gugl 2014. kupio za 650 miliona dolara i pritom zaposlio oko 50 ljudi, dobro ilustruje o čemu je ovde reč. Prema raspoloživim podacima, “troškovi osoblja” ove britanske laboratorije, čiji je broj narastao na 400 zaposlenih, iznosio je u 2016. godini 138 miliona dolara. To znači da je svaki zaposleni u proseku dobio 345.000 dolara.

“Teško je nadmetati se sa gigantima, pogotovo ako spadate u manje kompanije”, rekla je Džesika Kataneo, izvršna regruterka firme CyberCoders, koja se bavi regrutacijom informatičkih talenata.

Najnaprednija istraživanja veštačke inteligencije bazirana su na skupu matematičkih tehnika koje se zovu duboke neuronske mreže. Ove mreže su matematički algoritmi koji su u stanju da, analizom podataka, sami odrede svoje zadatke. Tragajući za obrascima u milionima slika pasa, na primer, neuronska mreža može naučiti da prepozna određenog psa. Ova matematička ideja datira iz pedesetih godina prošlog veka, ali je sve do pre pet-šest godina tavorila na marginama kako industrije tako i akademskih rasprava.

Do 2013. godine Google, Facebook i još nekoliko kompanija zapošljavali su relativno mali broj istraživača specijalizovanih za ove tehnike. Neuronske mreže sada pomažu pri prepoznavanju lica na fotografijama postavljenim na Fejsbuku, identifikuju komande koje naložimo uređajima zvanim „digitalni asistenti“, i koji se već nalaze u našim dnevnim sobama (kao što je, recimo, Amazon Echo), a trenutno u riltajmu prevode strane jezike na Majkrosoftovom telefonskom servisu Skajp.

Koristeći se istim matematičkim tehnikama, istraživači unapređuju autonomna vozila i razvijaju bolničke usluge koje mogu identifikovati bolesti tokom procesa skeniranja, a tu su i malopre pomenuti digitalni pomoćnici koji ne samo što prepoznaju izgovorene reči već ih i shvataju; tu su i automatizovani sistemi za trgovanje akcijama, kao i roboti koji pokreću objekte koje nikada ranije nisu videli.

Sa tako malo dostupnih stručnjaka u oblasti veštačke inteligencije, velike tehnološke kompanije zapošljavaju najbolje i najsjajnije akademske građane. U tom procesu, oni na raspolaganju imaju ograničen broj profesora sposobnih da svoje studente podučavaju tajnama ovakvih tehnologija.

Kompanija Uber angažovala je 40 stručnjaka iz revolucionarnog A.I. programa univerziteta Carnegie Mellon iz 2015, kako bi ih zaposlila na projektu autonomno navodećih vozila. Tokom poslednjih nekoliko godina, četiri najpoznatija univerzitetska A.I. istraživača napustilo je amfiteatre, sale za predavanja i svoje profesure na Univerzitetu Stenford. Na Univerzitetu u Vašingtonu, šest od 20 profesora za veštačku inteligenciju sada je na odsustvu ili delimičnom odsustvu jer je angažovano za spoljne kompanije.

“Prisutno je ogromno usisavanje akademskih profesora, koje IT industrija prosto posrče”, kaže Oren Ecioni, koji odsustvuje s mesta profesora na Univerzitetu u Vašingtonu kako bi nadgledao „Allen“, neprofitni institut za veštačku inteligenciju.

Neki profesori pronalaze način za pravljenje kompromisa. Luk Zetlmojer (Luke Zettlemoyer) sa Univerziteta u Vašingtonu odbio je poziciju u laboratoriji u Sijetlu, za koju mu je Google nudio platu trostruko veću od dosadašnje (oko 180.000 dolara, prema izvorima dostupnim javnosti). Umesto toga, izabrao je mesto u Institutu Allen, položaj koji mu omogućava da nastavi s podučavanjem mladih informatičara.

“U Americi je brojno nastavno osoblje koje postupa na sličan način, razdvajajući vreme na ono koje provede u  komercijalnoj industriji i ono tokom kojeg predaje u okviru akademske zajednice”, rekao je Zetlmojer. “Nije za poređenje koliko su plate veće u industriji, pa profesori nemaju drugog razloga da ostanu na univerzitetu osim ukoliko zaista brinu o tome da budu deo akademske zajednice, unutar koje će moći da svoje znanje prenesu novim generacijama.”

U pokušaju da privuku nove A.I. inženjere, kompanije poput Gugla i Fejsbuka sačinile su nastavne programe sa ciljem da postojeće zaposlene podučavaju “dubokom učenju” i srodnim tehnikama. I neprofitne organizacije kao što su Fast.ai ili Deeplearning.ai, čiji je osnivač bivši profesor Stenforda koji je pomogao pri stvaranju laboratorije Google Brain, nude onlajn kurseve dubokog učenja.

Osnovni koncepti dubokog učenja nisu teški za razumevanje, i zahtevaju tek nešto malo više od srednjoškolske matematike. Pa ipak, zaista osvojiti ovu struku zahteva više značajnijih matematičkih i intuitivnih talenata koje neki zovu “mračnom umetnošću” (dark art). Potrebno je, uz to, i posebno znanje za polja kao što su autonomno navodeća vozila, robotika i zdravstvena zaštita.

Kako bi održale korak, manje kompanije traže talente na neobičnim mestima. Neki angažuju fizičare i astronome koji imaju neophodne matematičke veštine. Neke druge američke start-up kompanije tragaju za talentima u Aziji, Istočnoj Evropi i drugim mestima na kojima su plate daleko manje nego u Sjedinjenim Državama – pa je, samim tim, lakše da za svoju firmu pridobiju nekog briljantnog Kazahtanca nego „momka iz komšiluka“, koji je poreklom iz Kalifornije.

“Ne mogu se takmičiti sa Guglom, a i ne želim”, rekao je Kris Nikolson, izvršni direktor i koosnivač startup kompanije Skymind iz San Franciska koji je za sebe pridobio AI inženjere iz osam zemalja. “Tako da nudim vrlo primamljive plate stručnjacima doskora angažovanim u zemljama u kojima je inženjerski talenat finansijski potcenjen.”

Ali, i giganti u IT industriji rade to isto. Google, Facebook, Microsoft i drugi otvorili su A.I. laboratorije u Torontu i Montrealu, gde se se obavlja većina istraživanja koja nisu na teritoriji Sjedinjenih Država. Google, takođe, zapošljava i talente u Kini, gde je Microsoft već dugo prisutan.

Stoga i nije iznenađujuće što mnogi smatraju kako se nedostatak talenata iz ovih informatičkih oblasti neće ublažiti još dugi niz godina.

“Naravno, potražnja prevazilazi ponudu, i taj se sled stvari u dogledno vreme neće promeniti” kaže Jošua Bengio (Yoshua Bengio), profesor na Univerzitetu u Montrealu i istaknuti istraživač na polju veštačke inteligencije. “Potrebno je mnogo godina da biste diplomce pretvorili u doktore iz ovih naučnih oblasti.”

 

New York Times

 

EU Observer: EU da brine zbog kineskih inovacija, a ne zbog kineskih investicija


Već nekoliko godina Kina sve više investira u Evropu. Kineske kompanije su 2016. uložile 35 milijardi evra u EU.

Često su ove investicije u naprednim proizvodnim sektorima, ili su namenjene kupovini određenih tehnologija. U strahu od gubitka nekih svojih „krunskih dragulja“ evropske ekonomije, EU priprema mere kako bi zaustavila ovaj trend.

Ali, možda Evropa ne bi trebalo da previše brine o ovome. Na kraju krajeva, sledeći talas već dolazi: talas kineskih inovacija i tehnologija koje će osvojiti svet.

A prvi znaci su već uočjivi. Evropa je pre nekoliko nedelja pokrenula dve inicijative koje su simptomatične, a na njih se gleda kao na reakcije na kinesku „pretnju“. Evropa je odlučila da formira svojevrsni savez, alijansu među nekim vodećim evropskim kompanijama kako bi ponovo zadobila prostor među kineskim proizvođačima baterija za električne automobile.

I zato što se kineski brzi vozovi i njihova tehnologija prodaju širom sveta, francuski Alstom i njemački Siemens su formirali koaliciju kako bi ušli u trku protiv kineske kompanije za proizvodnju vozova CRRC, koja je nedavno osvojila nekoliko projekata u Evropi.

Tokom proteklih nekoliko godina Kina je implementirala politiku koja se fokusira na masovno preduzetništvo, tehnologiju i inovacije.

Osvrt na privatni sektor

Sada, kada su tradicionalni industrijski sektori koji su dosad podsticali privredni rast Kine postali slabiji – trend koji je osnažen i sve skupljom kineskom radnom snagom – kineska vlada gaji nadu da bi privatni sektor i inovacije mogli postati novi pokretači njihove ekonomije.

Kao i mnogi trendovi u Kini, jedna tako velika vlada predstavlja onu pokretačku snagu koja stoji iza svega ovoga. A to bi upravo moglo da funkcioniše. Kina ima radnu snagu od 800 miliona ljudi, od kojih 170 miliona ima visoku stručnu spremu ili visoke profesionalne veštine.

Trebalo bi, uz njih, dodati i veliki broj kineskih studenata koji su studirali u inostranstvu i sada se u sve većem broju vraćaju kući – onda može se razumeti da Kina poseduje kritičnu masu inovacija i preduzetničkog duha.

Efekti ove politike postaju sve uočljiviji.

Kineska korporacija ZTE je 2016. godine preuzela Huawei Technologies od svog konkurentskog rivala „s drugog kraja grada“ (obe korporacije smeštene su u Šenženu), kao najveći uvoznik međunarodnih patentnih aplikacija.

Kineske kompanije su prošle godine potrošile 14 puta više novca na istraživanje i razvoj nego u 2000. godini.

Za to vreme, samo su američke kompanije potrošile više novca na istraživanje i razvoj. Pored toga, Kina je postao centar uspešnih start-up firmi iz čitavog sveta sa ogromnim svotama rizičnog kapitala i „vrućeg“ novca koji se ulaže u startaperske inovacije. Kineski fondovi venčer kapitala su 2016. utrostručili svoje budžete, na 320 milijardi evra. Ovi fondovi po svom ulagačkom obimu zapremaju 25 odsto globalnih venčer investicija.

Od ‘Made in China’ do ‘Izmišljeno u Kini’?

Kineske inovacije ostavljaju svoj globalni trag naročito u sektoru razvoja interneta. Kinesko društvo je već daleko više digitalizovano od zapadnih kolega, a danas je u Kini praktično nemoguće živeti bez pametnog telefona.

Samo u prošloj godini, u Kini je prodato 467 miliona smart telefona, a ima više od 730 miliona aktivnih korisnika interneta. Kinesko tržište e-trgovine je naprosto divovskih razmera pa se predviđa da će 2020 biti veće od e-trgovine Sjedinjenih Država, Britanije, Japana, Francuske i Nemačke zajedno.

Mobilna aplikacija WeChat, sa svojih 900 miliona korisnika, predstavlja apsolutno čudo kineske tehnologije.

WeChat je zapravo samo jedna, „all-in-one“ platforma koja služi za komunikaciju, marketing, plaćanja i elektronsku trgovinu. Sve ove opcije „spakovane“ u jednu aplikaciju i – napravljene u Kini.

Kineske tehnološke kompanije ne osvajaju samo kinesko već takođe osvajaju i svetsko tržište, s novim proizvodima i uslugama vrhunskog kvaliteta. Baidu, Alibaba, Tencent i Xiaomi spadaju u prvih deset najvećih internetskih i tehnoloških kompanija u svetu.

Ali, od 2013. godine, samo su tri kineske firme bile rangirane na listi najvećih globalnih igrača u tehnološkim sektorima.

Kompanija Ćaomi (Xiaomi) je 2014. važila za najvredniji tehnološki start-up na svetu. Silicijumska dolina sve više i više upire pogled ka Kini, gde inovacije i preduzetništvo idu ruku pod ruku.

Fokus je posebno na Šenženu sa svojih 30.000 tehnoloških kompanija – i kombinovanom vrednošću od preko 200 milijardi evra.

Ova evolucija, takođe, počinje da ostavlja svog traga i u međunarodnim okvirima. U prošlosti su se globalno širila jedino velika preduzeća (kakva su tada bila jedino državna preduzeća), ali danas prisustvujemo naletu drugog talasa internacionalizacije. Autobusi kompanije BYD, vodećeg proizvođača električnih automobila, već se voze u centru Londona.

Jedna trećina svih “startup jednoroga” sada potiče iz Kine.

Ambiciozni kineski startaperi danas se šire i preko granica Kine pa ih ima posvuda – i to od samog početka svog postojanja, sa sve većim uspehom.

Pored poznatih imena kao što su Xiaomi, Mobike ili DJI, stoji Musical.ly – sa svojih 100 miliona korisnika širom sveta – Musical.ly je jedna od onih startup kompanija koje su se globalno formirale od svog samog početka (a koje sada nazivaju mikro-multinacionalkama“).

Očigledno je da se Kina ponovo transformiše i da će nadolazeći talas inovacija i privatnog preduzetništva biti talas budućnosti, sa ogromnim globalnim posledicama.

Sven Agten, EU Observer (Peking, 19.dec 2017)

 

2018: Godina pomame za kriptovalutama


Svaka uspešna nova tehnologija prolazi kroz svoj „Kambrijski period“; u geologiji, ovaj pojam označava eru procvata složenih formi života; U današnjem svetu virtuelnog novca, taj pojam označava eksploziju rasta upotrebe virtuelnog novca, koji nastojimo da koristimo u svakoj prilici. Elektronska pošta, internet-pretraga, društveno umrežavanje – svaka od ovih stvari je prošla kroz svoju fazu tipa “baš će ovo rešiti sve naše probleme!”, pre nego što smo shvatili gde je i kakva je njihova najbolja primena, ali ujedno shvatajući i koja su njihova ograničenja. I dok Bitcoin svakodnevno iskušava dokle može ići njegova vrednost, koja trenutno dostiže astronomske visine, kriptovalute i Blokčejn (Blockchain) tehnologija koja ih pokreće sada preuzimaju ulogu po principu „jedna tehnologija po svačijoj meri“.

Blokčejn je kriptografski zaštićeno distribuirano „knjigovodstvo“ – to je ono što štiti vas ili bilo koga drugog i potencijalne izrade kopije tog Bitkoina kojeg ste upravo kupili. Verovatno ste čuli za popularnost blockchain tehnologije u finansijskom poslovanju. U stvari, sve čega se opsetite – možete izraziti kroz blokčejn. Ambiciozni programeri i preduzetnici imaju za cilj da blokčejn iskoriste kako bi preradili doslovce sve: od metoda po kojem pratimo vlasništvo nad zemljištem, preko načina na kako distribuiramo lekove, do toga kako odobravamo diplome.

Neke od ovih ideja su sjajne, dok su druge smešne. Da li vam zaista treba blokchain da biste pokrenuli onlajn enciklopediju ili platili da vam stižu vesti od medijskih kuća? Bez obzira da li ćemo tako činiti ili ne, verovatno da ćemo tokom naredne 2018. godine videti kako se ove stvari razvijaju. Ovo je delom i zbog preplitanja rizičnog kapitala s apetitima investitora, uzbuđenih divljim vožnjama Bitkoina kroz svetske berze. Ali, to je takođe i zbog toga što je to bujni ali rasipnički proces pomoću koga tehnološka industrija određuje za šta je svaka nova platforma zaista dobra. A to je proces koji će proveriti da li je bitkoin mehur koji se vinuo do još većih visina ili će, možda, napokon prsnuti.

U narednoj godini, moto finansijsko-tehnoloških programera tebalo bi da glasi: “kripto-novčići za sve!” Početnim ponudama za kovanice (Initial Coin Offerings, ICOs), kojima se na svetsko tržište uvode nove kripto-valute, dosad je prikupljeno četiri milijarde dolara, uglavnom u prošloj godini – pretvorivši ih u jednu posebnu ludost i pomamu. Budućnost u će kojoj svako od nas imati svoju ličnu valutu i dalje ostaje u sferi neverovatnog i nezamislivog. Ali nije daleko dan kada će svaka velika tehnološka platforma izdavati svoj jedinstveni token – novčić – valutu – novac koji će važiti u njihovoj oblasti delovanja.

A pre no što se to dogodi , evo tri pitanja koja će industrija morati da reši: 1. Da li su ICO tokeni prvenstveno investicije ili alati? 2. Možemo li uopšte danas odustati od ideje da su kripto-valute nova vrsta tradicionalne gotovine? 3. I da li, opšte uzev, programeri mogu izaći na kraj s epidemijom tehničkih problema oko Bitkoina i ostalog kriptonovca (trenutno postoji preko 1000 kriptovaluta). Nastavak porasta kriptovaluta u 2018. godini zavisiće od toga koliko je napretka, po ovim pitanjima, moguće postići u kripto-svetu.

Šta je Token?

Početne ponude za kovanice (ICOs) započele su kao alternativno sredstvo za finansiranje novih protokola i infrastrukture u kripto-univerzumu. Kompanije, prolazeći kroz ovaj proces, stvaraju i prodaju tokene; tokeni se mogu skupljati kao investicije ili se pak mogu koristiti za izvršavanje zadataka na platformama s kojih potiču.

Neki projekti, u nadi da će ponovo ubediti skeptike i tako se kvalifikovati za veću količinu institucionalnog kapitala, eksplicitno modeluju svoje kriptovalutne projekte koristeći tradicionalne fondove (ili, kako se to u svetu finansija kaže, investiciona vozila). Start-up inkubator pod nazivom Sajens (Science) je, recimo, prikupio 12 miliona dolara tokom inicijalne ponude, ciljajući na iskorišćavanje prednosti ICO-manije kako bi povećao vrednost investicija u kompanije koje se bave trgovinom/ operacijama blokčejnom. Sajens je strukturirao svoju početnu ponudu kako bi  ispunio i zadovoljio pravila o hartijama od vrednosti i valutnoj autorizaciji, dok se sama kupovina tokom inicijalne javne ponude u Sajensu nije ni po čemu toliko razlikovala od kupovine tokom bilo koje tradicionalne početne runde investicija.

Drugi, pak, imaju nešto kompleksnije viđenje uloge tokena: Oni, naravno, mogu promeniti svoju vrednost i poslužiti kao investicije, mada ih mi stvaramo zato što oni imaju svoju posao i zadatak koji moraju da obave kako bi oblast novih tehnologija valjano funkcionisala. Inženjeri koji grade nove protokole i platforme ne uzimaju samo novac koji se prikupi tokom inicijalne ponude kriptokovanica (ICO); tokeni koje oni prodaju takođe stvaraju podsticaje i vrše osnovne funkcije u sistemima koje grade, tako da tokeni neće samo ležati na investicionim računima. To je pristup koji je bio prisutan kao „podloga“ koja leži iza skorašnje javne ponude u režiji firme Blokstek (Blockstack), startup firme koja predviđa postojanje decentralizovane mreže zasnovane po blokčejn principu, i u kojoj će vaše direktne interakcije sa preduzećima, organizacijama i pojedincima biti pokretane zahvaljujući njihovim tokenima. Sistem kojeg je demonstrirao Blockstack koristi sopstveni pregledač (brauzer) i planira prototipne aplikacije koje će nezavisni programeri stvoriti kako bi se koristili za skladištenje podataka ili iznajmljivanje kuće u stilu Airbnb-a, muzičko izdavaštvo ili, recimo, za ličnu zdravstvenu dokumentaciju.

U ovom trenutku, svet inicijalnih javnih ponuda kriptovaluta sretno prihvata oba ova modela. Za godinu dana od danas, trebalo bi da imamo više fakata i dokaza koji bi pokazali koji od njih ima više smisla. Investicioni model nudi više sigurnosti i obezbeđenja od moguće situacije da neka javna ponuda kriptonovca neće bude direktna i potpuna prevara; pristup tipa “stavi tokene u pogon” otvara više revolucionarnih tehničkih mogućnosti.

Budućnost bez keša

Bitcoin je javnosti prvi put objašnjen kao jedan vid digitalnog novca, i tako su uokvireni i njegovi naslednici i takmaci poput Lajtkoina, Fajlkoina, ili Etera (Litecoin, Filecoin, Ether). Svaka od ovih “valuta” na određene načine liči na tradicionalni novac – one su apstrahovane ekonomske vrednosti; njima je moguće trgovati; svaka od ovih kriptovaluta koristi jedinstvene simbole. Nijedna od njih, međutim, nije toliko pogodna da bi preuzela makar one najosnovnije uloge klasičnih valuta, kao relativno stabilnih posrednika u razmeni – to jest, da se njima na jednostavan način obavlja kupovina i prodaja stvari. Jer, ovakva virtuelna valuta ima previše „trenja“ i njom se stoga ne barata glatko kao što je to slučaj s tradicionalno uspostavljenim valutama. Svaka transakcija traje predugo, za njenu realizaciju se koristi previše energije i uključuje previše rizika (Bitcoin je, na primer, šokantno lako izgubiti – jedna pogrešna lozinka i već ste zapali u gotovo nerešivu nevolju).

Pre skoro godinu dana, kad je bitkoin u trgovini vredeo “samo” 1000 dolara – i svi su kolutali očima! – Kejd Mec (Cade Metz) je za magazin Wired tada izneo tvrdnju da”Bitcoin nikada neće postati (stvarna) valuta”. Ali, ta ideja o kriptovaluti ne nestaje tek tako. Ovde je zgodno, na primer, opsetiti se najnovije tužne priče o vlasniku bitkoina koji je pokušao da proda deo svog gazdinstva našavši se u teško savladivom lavirintu nevolja. Kako se žalio na Tviteru, “Još uvek je super složen za korišćenje, bilo da je žalosno nesiguran i/ili nebezbedan, iako sada imate i smešno visoke naknade, dugotrajna vremena potvrđivanja, super nepraktične razmene sa nultom privatnošću.” (Njegov identitet na Tviteru kazuje da je reč  o inženjeru zaposlenim Guglu, tako da verovatno nije neki tupan a nije ni tehnofobičan, s obzirom da je njegova struka u sferi visokih tehnologija).

U 2018. godini, najpametniji potez od strane kompanija koje prave javne ponude i finansijske proizvode nalik bitkoinu biće „odvikavavanje“ javnosti i medija od koncepta “digitalnog novca”. Digitalni novac je metafora koja u eri procvata nebrojenih kriptovaluta više nema smisla, i postaje način na koji ćemo početi da pravilno prihvatamo i shvatamo novu tehnologiju „nečega“ što izgleda kao novac, ali to, zapravo – nije.

Dalji rad na korigovanju grešaka: “svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem”

Najveći problemi sa Bitcoinom pojavili su se usled komplikovanog mehanizma kupovine i držanja bitkoina – mehanizma toliko nedostižnog da gotovo svi koji se bave Bitkoinom plaćaju trećim stranama da se njima bave. Ovi posrednici koji se brinu o vašem „kripto-novčaniku“ postaju, zapravo, tačke neuspeha čitavog sistema. Njih je moguće hakovati; njihovi sistemi padaju; vlade i regulatori im neprestano nalažu da prijavljuju transakcije za koje korisnici/vlasnici pogrešno smatraju da su anonimne.

Tokom naredne 2018. godine možete očekivati eskalaciju konkurencije među provajderima ovih usluga obezbeđivanja kripto-novčanika ne bi li zadobili poverenje svojih korisnika. Neće biti lako, s obzirom da je naduvana cena bitcoina dovela do opšte pomame, a masovna želja za uzimanjem učešća u sticanju Bitkoina umanjila je kapacitete ovih kompanija. Ali, ukoliko bitkoin ne reši ovaj problem, to cbi moglo uticati na čitavu perspektivu ove industrije jer će se za svaki novi oblik virtuelnog novca ili token koji započinje svoje funkcionisanje ovaj problem ostati prisutan i – sasvim isti.

Svaki od ova tri izazova sa kojima se susreću kriptovalute napokon se svodi na pitanje poverenja. Ironično, libertarijanski sanjari su Bitkoin i njegovu sabraću zamišljali kao “mesto nepoverenja i nepouzdanosti”, u kojem nije bilo potrebno da procenjujete reputaciju suparničke strane u bilo kojoj transakciji ili bilo kojoj posredničkoj instituciji, jer je čitav proces nepobitno garantovan blokčejn sistemom, odnosno kripto-sigurnosnim zapisom. Međutim, ništa što se danas događa u svetu javnih ponuda novih kriptovaluta i Bitkoina nije doprinelo da atmosfera i situacija oko ovakvog neopipljivog novca bude neizvesna. Jer, uvek postoje oni koji će hteti da se klade i ulažu naprosto jer veruju i nadaju se da će postići dobitak: Da li je moja kompanija kod koje držim svoj kripto-novčanik najpouzdanija? Koji token ima najviše šansi da potraje a da mu cena ne padne? Koji se programeri kreću u najpametnijem pravcu?

Ove opklade – opklade, jer su to ulaganja u kojima glavnu ulogu ima čista sreća – nastaviće se sve dok tržište bude raslo. Procvat kriptonovca ponikao je na obilju – kako kapitala (jer su veoma dugo kamatne stope bile veoma niske) tako i u tehničkim resursima (jer je bilo mnogo neupotrebljivih CPU-a pre nego što je počelo ovo ludilo oko virtuelnog novca). Pronalazač BitTorrent-a Brem Koen kaže da “Bitcoin radi veoma dobar posao – trošenja svakog raspoloživog resursa koji mu dopadne.” Tehnički resursi su počeli da se smanjuju, zbog čega su učesnici, tj. igrači ili „rudari“ primorani da kupuju skuplje grafičke kartice – Bitcoin rudari su dosad prikupili svu potrebnu opremu (hardver). I najmanji osećaj finansijske krize mogao bi umanjiti njima dostupna finansijska sredstva. Pravi test za kriptovalute – naredne godine a i nakon nje – biće sposobnost i kapacitet kriptovaluta da se razviju, kako bi postale efikasnije.

Jer, zapamtite: Kambrijska era je završila masovnom izumiranjem.

Scott Rosenberg, The Wired

 

Start-up horizont: novi tehnološki mehur (2/2)


U jednom trenutku se pojavila „trendi“ priča o startapovima koji su opisivali trend “harmoničnog, bezbrižnog suživota” njihovih suvlasnika koji, osim firme, zajedno dele i prostor za stanovanje; Tviter je proplakao od toga uz brojne komentare tipa “Izmislili ste cimere!”

Toliko o „inventivnosti“ nekih startup firmi, o čemu je ovde bilo reči u prvom delu „Bajki iz Silicijumske doline“.

Kada je Bloomberg otkrio da se kese sa voćem startapa Juicero mogu veoma lepo ispresovati ručno to jest stiskajući kesu šakama – umesto da besmisleno potrošite 400 dolara za Juicero „mašinu za hladno presovanje“ – dobro finansirani startap je odmah potonuo: prestala je prodaja skupih aparata za „seckanje i gnječenje“, jer se voće u fensi kesicama može izgnječiti golim rukama; krenula je salva ubojitih šala na račun vlasnika ove firme. Juicero nije bila tek jedna apsurdno smišljena poslovna šema: Bio je ti “simbol klase iz Silicijumske doline koja je dizajnirala stvari i smišljala rešenja za  sopstvene, izolovane probleme”, ili, “apsurdna manifestacija oholosti Silicijumske doline”. Kada je jedna studija pokazala da „nutritivni suplement“ startapa HVMN – dodatka u ishrani kojeg je startaperska bratija izreklamirala kao „sjajno za hakovanje mozga, jer podiže funkcije naših neurona do neslućenih visina“ –  kako se ispostavilo, nije bio efikasniji od šoljice kafe… usledila je sasvim prigodna javna poruga.

Ove sedmice, kada je Netfliks tvitovao šalu o izboru kanala koje voli da gleda jedan od njegovih gledalaca – marketinški potez koji bi do pre samo nekoliko godina bio prepoznat kao vispren uvid nastao prikupljanjem „čudesa“ iz big date – tog istog trenutka su tviteraši i masovni mediji izvršili pritisak na Netflix, negodujući protiv flagrantne povrede privatnosti pojedinca. Ovaj procep, prekid dobrih odnosa između tehnoloških preduzetnika i javnosti samo je dodatno pojačao utisak i osećaj da su „aj-tijevci“ i softveraši bolno nesvesni realnosti.

Investitori iz Silicijumske doline su, ako ništa drugo, barem upoznati s ovim problemom. Do pre par godina, neka loša referenca ili manji javni skandal ne bi mogli da osujete proces prikupljanja sredstava za postizanje velikog poslovnog dogovora između startapera i ulagača. Ali, oni koji se bave ulaganjem sve više „pročešljavaju“ svoje biznis dilove sa startaperima – dakle početnicima u poslovanju – uključujući i one najprimamljivije i najtalentovanije, za koje obično svi venčer kapitalisti i anđeli investitori bitku biju kako bi se izborili makar za jedan njihov deo. Podozrivost je posledica negativnih referenci prisutnih u javnosti u proteklih nekoliko godina (neki kažu da je takvo stanje i preko deset godina, premda ga ulagači nisu odmah prepoznali). Skandali nakon afere sa Uberom i seksualnim uznemiravanjem, ili aktuelne burne reakcije nakon što je usahnula fascinacija tehnološkim start-up firmama, doprineli su rastu neodlučnosti među investitorima, koji s oklevanjem stupaju u kontakt s kompanijama koje su u blizini bilo kakvog skandala. “Ljudi su imaju izoštrena čula i osetljivi su kada treba da sarađuju sa startaperima koji imaju bilo kakve probleme”, rekao mi je jedan investitor. Plaše se udara na svoju reputaciju; problem sopstvenog ugleda odmah se ispostavlja, ukoliko su povezani sa nekim problematičnim startapom koji je meta poslovnog skandala.

Bankari sa Volstrita bili ti koji su se 2008. godine pokazali kao „loši momci“. Tokom ove 2017. godine, svetski zlikovci br.1 jesu visokotehnološki stručnjaci. “U suštini, radi se o potpuno istoj priči (kao i 20008), radi se o previše ljudi sa previše novca. Ovakva situacija podstiče aroganciju, loše ponašanje i ljubomoru, a društvo samo voli da to  sruši”, rekao je jedan anonimni investitor. Kao rezultat toga, potencijalni ulagači izbegavaju sve što im se učini rizičnim. Hanter Vok (Hunter Walk), venčer kapitalista sa firmom Homebrew, koja je investirala u Bodegu, pripisuje ovu negativnu povratnu reakciju medija, javnosti i poslovnog sveta kao širu reakciju društva na (bilo čiju) moć i snagu. Tehnološka industrija i hajtek biznis danas su moćna institucija, kaže on. “(Mi, ulagači) više ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, niti je među nama prisutno stoprocentno poverenje u startapere – i to je sasvim okej.”

Počinje da kopni privlačnost koju su doskora popularni „tekiji“ (techies) godinama uživali. To im omogućava da jedan deo svog vremena posvete posmatranju situacije, realnosti, zapravo. Ovo otrežnjenje će im možda omogućiti da vide ono što drugi vide kada gledaju u njih. Ali – ako su kritičari u medijima, javnost, venčer investitori i ljudi koji su im u neposrednoj blizini sada u stanju da prozru što to, zapravo „neki novi klinci“ rade, to znači da je sazreo trenutak da sami start-up osnivači „povuku ručnu“ i naprave promenu. Jel tako?

Osnivači start-up firmi koje imaju nekog potencijala za postizanje uspeha tretiraju se sa poštovanjem koje zadobijaju ratni heroji. Ovaj status obezbeđuje im poslovni uticaj, kao što je to dodatna glasačka moć i kontrola nad svojim odborima (praksa koja je izazvala probleme startapovima poput Ubera i Theranosa). Ali, ono što je još važnije, ova tvrdoglavo nerazumna misao o „superiornosti“ ih drži u uverenju kako su nepobedivi. Kultura obožavanja osnivača firmi, koja se brižljivo neguje u tehnološkim kompanijama i njihovom načinu razmišljanja, uzela je maha još od pojave Stiva Džobsa, pa sve do najnovije „grupe veseljaka“ zaluđenih uspehom, recimo, start-up akceleratora Y Combinator. Kraljevski tretman im u početku može delovati nadrealno, sve te počasti i povlastice koje zadobiju munjevitom brzinom. Ipak, većina osnivača se veoma brzo „nakalemi“ na besplatne vožnje helikopterom, besplatne koncerte, besplatne uređaje i opremu koja je fensi i trendi, besplatne pozive na brčkanje u Montoku (Montauk), ili na ostrvu Neker, ili na Havajima. Njihovo večito opravdanje je da „naporno rade“. Oni menjaju svet. Oni to zaslužuju.

Zbog toga su mnogi startaperi, zaljubljeni u sebe, bili oduševljeni kada su u novembru 2017.  doslovce blokirali saobraćaj u Lisabonu. Učestvovala sam na konferenciji „Web Summit“, obrevši se u autobusu koji je nas novinare, uz startapere iz Silikonske doline, vozio na privatnu večeru, na kojoj se očekivalo pojavljivanje portugalskog premijera. Policijski motocikli, rotaciona svetla i zvuk sirena ubrzali su naše putovanje kroz gust saobraćaj, dok je karavan vozila s „preduzetnicima i investitorima“ nastojao da se drži u jednoj koloni u kojoj smo se svi zajedno kretali. Naši autobusi su se spuštali niz vijugave brežuljke, s policijom koja nas je obezbeđivala, a potom se ustremivši na velegradski saobraćaj kroz uske, jednosmerne ulice i obilazeći vozila tek zaustavljena usred raskrsnica. Čitav grad je čekao da prođemo, čitav grad je bio u haosu.

“Osećam se kao kreten”, rekla sam ljudima koji su sedeli oko mene. Izgledalo mi je katastrofalno pogrešno to što smo prouzrokovali opšti saobraćajni zastoj kako bismo brzom trakom mogli da proletimo pored svih. “Mičite se, gubitnici!”, ječale su u vazduhu sirene u mojoj glavi. “Ovi hajtek štreberi jure na posebnu, fensi večeru u palati!”

“Hej, pa ovo je suuupeeer!”, uzviknuo je jedan od mladih tehno-startapera s kojima sam bila u autobusu. Policijska pratnja – ah, kakvo puvačenje slikama na Instagramu! (#VIP #BallerStatus.) On i ostali su se naginjali ka autobuskim prozorima, isukanih telefona.

Provela sam godine u svetu startapera, promatrajući „hronične“ njihove uspone i padove (mada, uglavnom, uspone); bila sam svedok brojnim besnim žurkama koje su daleko nadmašivale dobar ukus, posmatrajući golobrade štrebere koji paradiraju zarad pridobijanja što većeg publiciteta; posmatrala sam njihovo rasipništvo koje se ogledalo u preskupim poklonima. “Eto zašto nas mrze”, imala sam običaj da se našalim. U Lisabonu sam, međutim, shvatila da je ova šala, zapravo, bila istina koja se videla na terenu.

Dokazi se poput ovog gomilaju, i to je razlog zbog kojeg ostatak sveta više nije fasciniran Silicijumskom dolinom: uznemireni smo njihovom neosetljivošću. Ali, da bi stvari krenule nabolje, biće potrebna opšta promena stava i poslovnog pristupa kako bi se u tehnološku industriju vratila samosvest; nedostajuća trezvenost, koja je oduvek krasila ovaj soj ljudi, da svet treba menjati nabolje. Cinici bi uzvratili kako sve to nije od velike važnosti. Velike tehnološke kompanije su, kao što se zna, prevelike da bi propale; isuviše komplikovane da bi bile dobro razrađene ili regulisane, previše urasle u rutinsko poslovanje, ekonomiju, privredu i svakodnevne stvari. Ne, nećemo se otarasiti naših mobilnih telefona ili društvenih mreža. Tako živimo sada.

Međutim, čak i ukoliko u Silicijumskoj dolini stvari ostanu ovakve kakve su danas, tj nepromenjene, promena je ta koja definitivno dolazi – ako ne izutra a onda, nesumnjivo – spolja. Kritičari iz vladinih struktura, iz medija, javnosti i od strane posmatračkih grupa čiji je to posao, pozivaju učesnike u hajtek industriji da se pridržavaju propisa – bilo da se radi o antitrastu, usklađivanju s regulativom ili o transparentnosti u vezi oglašavanja. Neki izvršni direktori počinju da potvrđuju ove promene ličnim primerom. Međutim, za mnoge od njih, to je posao kakav je oduvek i bio. Takvi još uvek pripremaju bunkere za nadolazeću apokalipsu. Još uvek se privatno pitaju „da li optužbe za seksualno uznemiravanje prerastaju u lov na veštice?“ Oni još uvek angažujuju manekenke koje popunjavaju „prazna mesta“ na njihovim jubilarnim zabavama. Još uvek se, jednom-dvaput godišnje, međusobno susreću u varoši Burning Man, mestu koje su tokom godina pokvarili upravo ovi lažni eskapisti i foliranti koji, navodno, „plivaju uzvodno“ i protiv establišmenta. Još uvek se, navodno, pitajući „da li je moguće uraditi nešto“ – umesto da se pitaju da li bi (nama) uopšte to trebalo.

Wired

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net