Start-up horizont: novi tehnološki mehur (2/2)


U jednom trenutku se pojavila „trendi“ priča o startapovima koji su opisivali trend “harmoničnog, bezbrižnog suživota” njihovih suvlasnika koji, osim firme, zajedno dele i prostor za stanovanje; Tviter je proplakao od toga uz brojne komentare tipa “Izmislili ste cimere!”

Toliko o „inventivnosti“ nekih startup firmi, o čemu je ovde bilo reči u prvom delu „Bajki iz Silicijumske doline“.

Kada je Bloomberg otkrio da se kese sa voćem startapa Juicero mogu veoma lepo ispresovati ručno to jest stiskajući kesu šakama – umesto da besmisleno potrošite 400 dolara za Juicero „mašinu za hladno presovanje“ – dobro finansirani startap je odmah potonuo: prestala je prodaja skupih aparata za „seckanje i gnječenje“, jer se voće u fensi kesicama može izgnječiti golim rukama; krenula je salva ubojitih šala na račun vlasnika ove firme. Juicero nije bila tek jedna apsurdno smišljena poslovna šema: Bio je ti “simbol klase iz Silicijumske doline koja je dizajnirala stvari i smišljala rešenja za  sopstvene, izolovane probleme”, ili, “apsurdna manifestacija oholosti Silicijumske doline”. Kada je jedna studija pokazala da „nutritivni suplement“ startapa HVMN – dodatka u ishrani kojeg je startaperska bratija izreklamirala kao „sjajno za hakovanje mozga, jer podiže funkcije naših neurona do neslućenih visina“ –  kako se ispostavilo, nije bio efikasniji od šoljice kafe… usledila je sasvim prigodna javna poruga.

Ove sedmice, kada je Netfliks tvitovao šalu o izboru kanala koje voli da gleda jedan od njegovih gledalaca – marketinški potez koji bi do pre samo nekoliko godina bio prepoznat kao vispren uvid nastao prikupljanjem „čudesa“ iz big date – tog istog trenutka su tviteraši i masovni mediji izvršili pritisak na Netflix, negodujući protiv flagrantne povrede privatnosti pojedinca. Ovaj procep, prekid dobrih odnosa između tehnoloških preduzetnika i javnosti samo je dodatno pojačao utisak i osećaj da su „aj-tijevci“ i softveraši bolno nesvesni realnosti.

Investitori iz Silicijumske doline su, ako ništa drugo, barem upoznati s ovim problemom. Do pre par godina, neka loša referenca ili manji javni skandal ne bi mogli da osujete proces prikupljanja sredstava za postizanje velikog poslovnog dogovora između startapera i ulagača. Ali, oni koji se bave ulaganjem sve više „pročešljavaju“ svoje biznis dilove sa startaperima – dakle početnicima u poslovanju – uključujući i one najprimamljivije i najtalentovanije, za koje obično svi venčer kapitalisti i anđeli investitori bitku biju kako bi se izborili makar za jedan njihov deo. Podozrivost je posledica negativnih referenci prisutnih u javnosti u proteklih nekoliko godina (neki kažu da je takvo stanje i preko deset godina, premda ga ulagači nisu odmah prepoznali). Skandali nakon afere sa Uberom i seksualnim uznemiravanjem, ili aktuelne burne reakcije nakon što je usahnula fascinacija tehnološkim start-up firmama, doprineli su rastu neodlučnosti među investitorima, koji s oklevanjem stupaju u kontakt s kompanijama koje su u blizini bilo kakvog skandala. “Ljudi su imaju izoštrena čula i osetljivi su kada treba da sarađuju sa startaperima koji imaju bilo kakve probleme”, rekao mi je jedan investitor. Plaše se udara na svoju reputaciju; problem sopstvenog ugleda odmah se ispostavlja, ukoliko su povezani sa nekim problematičnim startapom koji je meta poslovnog skandala.

Bankari sa Volstrita bili ti koji su se 2008. godine pokazali kao „loši momci“. Tokom ove 2017. godine, svetski zlikovci br.1 jesu visokotehnološki stručnjaci. “U suštini, radi se o potpuno istoj priči (kao i 20008), radi se o previše ljudi sa previše novca. Ovakva situacija podstiče aroganciju, loše ponašanje i ljubomoru, a društvo samo voli da to  sruši”, rekao je jedan anonimni investitor. Kao rezultat toga, potencijalni ulagači izbegavaju sve što im se učini rizičnim. Hanter Vok (Hunter Walk), venčer kapitalista sa firmom Homebrew, koja je investirala u Bodegu, pripisuje ovu negativnu povratnu reakciju medija, javnosti i poslovnog sveta kao širu reakciju društva na (bilo čiju) moć i snagu. Tehnološka industrija i hajtek biznis danas su moćna institucija, kaže on. “(Mi, ulagači) više ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, niti je među nama prisutno stoprocentno poverenje u startapere – i to je sasvim okej.”

Počinje da kopni privlačnost koju su doskora popularni „tekiji“ (techies) godinama uživali. To im omogućava da jedan deo svog vremena posvete posmatranju situacije, realnosti, zapravo. Ovo otrežnjenje će im možda omogućiti da vide ono što drugi vide kada gledaju u njih. Ali – ako su kritičari u medijima, javnost, venčer investitori i ljudi koji su im u neposrednoj blizini sada u stanju da prozru što to, zapravo „neki novi klinci“ rade, to znači da je sazreo trenutak da sami start-up osnivači „povuku ručnu“ i naprave promenu. Jel tako?

Osnivači start-up firmi koje imaju nekog potencijala za postizanje uspeha tretiraju se sa poštovanjem koje zadobijaju ratni heroji. Ovaj status obezbeđuje im poslovni uticaj, kao što je to dodatna glasačka moć i kontrola nad svojim odborima (praksa koja je izazvala probleme startapovima poput Ubera i Theranosa). Ali, ono što je još važnije, ova tvrdoglavo nerazumna misao o „superiornosti“ ih drži u uverenju kako su nepobedivi. Kultura obožavanja osnivača firmi, koja se brižljivo neguje u tehnološkim kompanijama i njihovom načinu razmišljanja, uzela je maha još od pojave Stiva Džobsa, pa sve do najnovije „grupe veseljaka“ zaluđenih uspehom, recimo, start-up akceleratora Y Combinator. Kraljevski tretman im u početku može delovati nadrealno, sve te počasti i povlastice koje zadobiju munjevitom brzinom. Ipak, većina osnivača se veoma brzo „nakalemi“ na besplatne vožnje helikopterom, besplatne koncerte, besplatne uređaje i opremu koja je fensi i trendi, besplatne pozive na brčkanje u Montoku (Montauk), ili na ostrvu Neker, ili na Havajima. Njihovo večito opravdanje je da „naporno rade“. Oni menjaju svet. Oni to zaslužuju.

Zbog toga su mnogi startaperi, zaljubljeni u sebe, bili oduševljeni kada su u novembru 2017.  doslovce blokirali saobraćaj u Lisabonu. Učestvovala sam na konferenciji „Web Summit“, obrevši se u autobusu koji je nas novinare, uz startapere iz Silikonske doline, vozio na privatnu večeru, na kojoj se očekivalo pojavljivanje portugalskog premijera. Policijski motocikli, rotaciona svetla i zvuk sirena ubrzali su naše putovanje kroz gust saobraćaj, dok je karavan vozila s „preduzetnicima i investitorima“ nastojao da se drži u jednoj koloni u kojoj smo se svi zajedno kretali. Naši autobusi su se spuštali niz vijugave brežuljke, s policijom koja nas je obezbeđivala, a potom se ustremivši na velegradski saobraćaj kroz uske, jednosmerne ulice i obilazeći vozila tek zaustavljena usred raskrsnica. Čitav grad je čekao da prođemo, čitav grad je bio u haosu.

“Osećam se kao kreten”, rekla sam ljudima koji su sedeli oko mene. Izgledalo mi je katastrofalno pogrešno to što smo prouzrokovali opšti saobraćajni zastoj kako bismo brzom trakom mogli da proletimo pored svih. “Mičite se, gubitnici!”, ječale su u vazduhu sirene u mojoj glavi. “Ovi hajtek štreberi jure na posebnu, fensi večeru u palati!”

“Hej, pa ovo je suuupeeer!”, uzviknuo je jedan od mladih tehno-startapera s kojima sam bila u autobusu. Policijska pratnja – ah, kakvo puvačenje slikama na Instagramu! (#VIP #BallerStatus.) On i ostali su se naginjali ka autobuskim prozorima, isukanih telefona.

Provela sam godine u svetu startapera, promatrajući „hronične“ njihove uspone i padove (mada, uglavnom, uspone); bila sam svedok brojnim besnim žurkama koje su daleko nadmašivale dobar ukus, posmatrajući golobrade štrebere koji paradiraju zarad pridobijanja što većeg publiciteta; posmatrala sam njihovo rasipništvo koje se ogledalo u preskupim poklonima. “Eto zašto nas mrze”, imala sam običaj da se našalim. U Lisabonu sam, međutim, shvatila da je ova šala, zapravo, bila istina koja se videla na terenu.

Dokazi se poput ovog gomilaju, i to je razlog zbog kojeg ostatak sveta više nije fasciniran Silicijumskom dolinom: uznemireni smo njihovom neosetljivošću. Ali, da bi stvari krenule nabolje, biće potrebna opšta promena stava i poslovnog pristupa kako bi se u tehnološku industriju vratila samosvest; nedostajuća trezvenost, koja je oduvek krasila ovaj soj ljudi, da svet treba menjati nabolje. Cinici bi uzvratili kako sve to nije od velike važnosti. Velike tehnološke kompanije su, kao što se zna, prevelike da bi propale; isuviše komplikovane da bi bile dobro razrađene ili regulisane, previše urasle u rutinsko poslovanje, ekonomiju, privredu i svakodnevne stvari. Ne, nećemo se otarasiti naših mobilnih telefona ili društvenih mreža. Tako živimo sada.

Međutim, čak i ukoliko u Silicijumskoj dolini stvari ostanu ovakve kakve su danas, tj nepromenjene, promena je ta koja definitivno dolazi – ako ne izutra a onda, nesumnjivo – spolja. Kritičari iz vladinih struktura, iz medija, javnosti i od strane posmatračkih grupa čiji je to posao, pozivaju učesnike u hajtek industriji da se pridržavaju propisa – bilo da se radi o antitrastu, usklađivanju s regulativom ili o transparentnosti u vezi oglašavanja. Neki izvršni direktori počinju da potvrđuju ove promene ličnim primerom. Međutim, za mnoge od njih, to je posao kakav je oduvek i bio. Takvi još uvek pripremaju bunkere za nadolazeću apokalipsu. Još uvek se privatno pitaju „da li optužbe za seksualno uznemiravanje prerastaju u lov na veštice?“ Oni još uvek angažujuju manekenke koje popunjavaju „prazna mesta“ na njihovim jubilarnim zabavama. Još uvek se, jednom-dvaput godišnje, međusobno susreću u varoši Burning Man, mestu koje su tokom godina pokvarili upravo ovi lažni eskapisti i foliranti koji, navodno, „plivaju uzvodno“ i protiv establišmenta. Još uvek se, navodno, pitajući „da li je moguće uraditi nešto“ – umesto da se pitaju da li bi (nama) uopšte to trebalo.

Wired

Reci mi šta piješ i reći ću ti kako se osećaš


Izbor pića ‘određuje raspoloženje’, kažu istraživanja – kao i oni koji piju.

Različite vrste alkoholnih pića menjaju i oblikuju vaše raspoloženje na različite načine, kaže studija koja je proučavala povezanost između vrste pića i emocija koje ona proizvode. Svako piće proizvodi određeni efekat, u smislu emocija, kao i njihovog intenziteta, rezultati su britanskih istraživanja a prenosi Bi-Bi-Si.

Žestoka pića mogu u nama proizvesti osećaj ljutine, telesne uzbuđenostii ili tuge, dok crveno vino ili pivo mogu učiniti da se opustite, kažu istraživači.

Studija objavljena u časopisu BMJ Open imala je veoma reprezentativan uzorak od gotovo 30 hiljada ljudi starosti između 18 i 34 godine iz 21 zemlje.

Svi ispitanici su pili pivo, vino i „žestinu“, a mnogi od njih izjavili su da je svaka vrsta alkohola imala drugačiji efekat na njih.

I mada nam nekoliko pića mogu prijati, istraživači se nadaju da će njihovi nalazi pomoći da se istakne opasnost od konzumiranja alkohola.

Ljutiti ispadi

Mi, tokom vremena, razvijamo toleranciju prema alkoholu, što može završiti u neugodnom obliku: da nam je, vremenom, potrebno da popijemo više alkohola kako bismo osetili iste “pozitivne” efekte koje smo osećali „onda kada smo nekad počinjali da pijemo“.

I ne samo to –  postoji rizik od negativnih indikacija, kaže istraživač u ovoj studiji, prof. Mark Bellis iz trusta Velške zdravstvene agencije (Public Health Wales NHS Trust).

Anonimno onlajn istraživanje koje je angažovalo anketare preko reklama u štampi  i na društvenim medijima, otkrilo je sledeće:

Crveno vino je ispitanike činilo da se osećaju više letargičnim nego kad bi pili belo vino;

Ispitanici su u najvećem broju slučajeva izjavljivali da se osećaju opušteno onda kada piju crveno vino ili pivo;

Više od 40% ispitanika reklo je da su žestoka pića učinila da se osećaju seksi;

Više od polovine reklo je da im žestoka pića ulivaju energiju i samopouzdanje;

Međutim,, oko trećina ispitanika reklo je da oseća agresivnost onda kada pije  žestoka pića;

Konzumiranje žestokih pića je više od svih ostalih vrsta alkohola povezivano sa osećanjima agresivnosti, bolesti, nemira i sete;

Znatno je verovatnije da će muškarci pre nego žene osećati agresivnost povezanu sa svim vrstama alkohola, naročito ako se radi o onima koji su pili značajnije količine alkohola;

Međutim, rezultati pokazuju povezanost između vrsta pića i vrste raspoloženja koje ona proizvode u nama, ali ne objašnjavaju razloge zbog kojih dolazi do navedenih promena.

Profesor Belis je izjavio da okruženje u kojem se alkohol konzumira predstavlja važan faktor koji je studija nastojala da uzme u obzir, kao i to da li se pilo  kod kuće ili napolju – što je takođe imalo značaja.

“Mladi ljudi često uveče piju žestinu, onda kada izađu, dok se vino (generalno) više pilo kod kuće, uz obrok.

“Postoji i element očekivanja određenog efekta kada nešto popijemo. Neko ko želi da se opusti mogao bi u tom slučaju da izabere pivo ili čašu vina”.

On je još dodao i da je način na koji je piće reklamirano imalo moć da podstakne ljude da odaberu baš neko određeno piće koje bi odgovaralo određenim raspoloženjima (koja su očekivali da će im to piće pružiti), ali da je to mogao biti mač s dve oštrice ukoliko bi piće izazvalo negativne emocije.

“Ljudi se mogu osloniti na alkohol,koji bi im pomogao da se osećaju na određen način. Ljudi mogu piti kako bi se osećali sigurnije ili opuštenije, ali takođe rizikuju i druge negativne emocionalne reakcije”.

Belis i njegove kolege sa Kings koledža u Londonu rekli su da nalazi pokazuju da su zavisnici od alkohola neretko želeli da se oslone na piće kako bi u sebi proizveli pozitivne emocije upravo vezane za određeno piće. U tom slučaju, kada su postojala i jasna očekivanja koja je ispitanik gajio prema određenoj vrsti alkohola, postojala je pet puta veća verovatnoća da će osećati više energije (nego oni koji piju malo do umereno).

On je takođe rekao da je studija osvetlila razliku između muških i ženskih emocionalnih odnosa prema različitim alkoholnim pićima.

“Kod žena smo imali snažnije emocionalne odnose u gotovo svakoj vrsti emocija, izuzev agresivnosti.”

Agresivnost, rekao je Belis, bilo je ona vrsta osećanja koja se značajno više primećivala kod muškaraca.

Džon Larsen, iz nezavisne britanske organizacije Drinkaware rekao je da “Ova studija ukazuje na važnost razumevanja razloga zbog kojih ljudi odlučuju da piju određena alkoholna pića, kao i kakav efekat očekuju da će određeno piće imati na njih.

“Uputstvo kojeg se pridržava medicinsko osoblje u Britaniji, a koje važi podjednako i za žene i za muškarce, kaže da je za bezbedno očuvanje niskog nivoa rizika koje preterana konzumacija alkohola ima po zdravlje najsigurnije ne piti više od 14 jedinica nedeljno, na redovnoj bazi.”

Ovih „14 jedinica“ je zapravo jednako 12 jedinica žestokog pića, odnosno tri i po litre piva (tj. šest engleskih pinti), ili šest čaša od po 175ml vina nedeljno.

Stručnjaci kažu da bi postavljanje minimalne jedinične cene od 50 penija po jedinici doprinelo smanjenju smrtnih slučajeva vezanih za zloupotrebu alkohola.

Politika minimalne cene pića u Škotskoj stupa na snagu 1. maja 2018. godine.

Zakonodavstvo i pravnu regulativu kojom bi se uspostavila minimalna cena jednog pića (volumen jedinice zavisi od vrste piće tj procenta alkohola koje sadrži) trenutno se aktivno razmatra u vladi Velsa kao i u irskom senatu. Još uvek nema planova da se isto to uradi u Engleskoj, mada iz Ministarstvo unutrašnjih poslova Engleske kažu da takođe razmatraju sprovođenje ovakve „trezvenjačke“ politike.

 

BBC

Kratkoročnost planova kao dugoročna kočnica ekonomskog rasta


Erik Ris (Eric Ries), preduzetnik i autor knjige “Posrnuli startap“ (The Lean Startup) i drugih publikacija koje se tiču umeća poslovanja začeo je kompaniju čiji je cilj stvaranje – nove berze. Dugoročna berza će zadugo vremena zatvoriti novac investitora, što ulagače dovodi do razmišljanja o zaradi koju bi mogli da postignu i nakon sledećeg kvartala. Očigledno je da će ovaj nedostatak likvidnosti prouzrokovati da se akcije na novoj berzi prodaju s popustom, s obzirom da će investitori želeti kompenzaciju usled nemogućnosti da dobiju svoj novac u svakom trenutku kad požele. Kompanije bi, međutim, mogle biti spremne da prihvate niže cene akcija ukoliko im dođu u paketu s obećanjem da ih investitori neće šikanirati da se fokusiraju na kratkoročne ciljeve po cenu uništavanja budućnosti njihovih kompanija.

Finansijska inovacija Risa predstavlja najnoviji pokušaj da se konkretno i efikasno pozabavi problemom kratkoročnosti ciljeva u današnjoj korporativnoj Americi. Taj predmet nije dobio nimalo pažnje u prostorijama gde neki ljudi kreiraju  neke politike – možda i zato što, iz političke perspektive, to i nije baš neka „seksi“ tema. Sa leve strane, mnogo je onih koji su skeptični prema mišljenju da je više korporativnih ulaganja lek potreban današnjoj ekonomiji, birajući umesto toga usredsređivanje na redistributivno oporezivanje i nacionalizaciju zdravstvenog sistema; sa desne strane, pak, fokus je na smanjenju poreza i državne regulacije. Iako je ideja o „finom podešavanju“ kapitalizma kako bi on bolje funkcionisao možda deluje zastarelo, ipak bi ona i dalje mogla biti važan deo zagonetke za povećavanje ekonomskog rasta. Bilo da ste na desnoj ili levoj strani – brži privredni rast je nešto što bi svima trebalo.

Kratkoročnost – i kratkotrajnost ulagačkih ciljeva- može značiti usporavanje ekonomskog rasta zadržavanjem korporativnih investicija. Kada preduzeća investiraju, ekonomija raste. Velike investicije, međutim, smanjuju kratkoročne zarade i poseduju značajnu neizvesnost sopstvene isplativosti. Ako su rukovodioci javno listiranih preduzeća kompenzovani na osnovu kvartalne zarade, potreban je samo mali podsticaj kako bi se napravila velika, skupa i rizična investicija u budućnosti – a to znači malo podsticaja za rast. Zato je zabrinjavajuće što mnoge kompanije sede na velikim gomilama gotovine, umesto da je ulažu.

Da li je kratkoročnost glavni činilac? U junu je pisac ovih redaka izveštavao o istraživackom radu Stivena Kaplana sa Univerziteta u Čikagu (Butova poslovna škola), rekavši da pretnja kratkoročnosti nije nepostojeća, niti je pak preuveličana. On je, međutim, takođe utvrdio da razlozi koje Kaplan daje predstavljaju ozbiljnu opomenu – ili su, u protivnom, upitne relevantnosti.

Druga istraživanja pokazala su važne dokaze o negativnostima kratkoročnih ciljeva Dokument iz 2010. koju je uradilo nekoliko ekonomista – John Asker, Joan Farre-Mensa i Alexander Ljungkvist – je utvrdio da kompanije koje se nalaze u međusobno bliskoj poziciji imaju tendenciju da investiraju više od sličnih javno listiranih kompanija koje se kotiraju na berzi, a takođe imaju tendenciju bržeg odgovora na nove investicione prilike. Jedna studija Rudigera Falenbraha (Rudiger Fahlenbrach) iz 2007. je utvrdila da kompanije koje vode izvršni direktori – osnivači imaju tendenciju da ulažu više kako u kapitalne proizvode, tako i u R&D (istraživanje i razvoj) – ulaganja koja su dugoročno nagrađena višim cenama akcija na (klasičnim) berzama.

Dokazi o mogućoj štetnosti potere za kratkoročnim profitom i shodno njemu kratkoročnim poslovnim planiranjem su od 2007. do danas nastavili da se gomilaju. Studija Šaja Bernstina (Shai bernstein) sa univerziteta Stenford iz 2014. godine zaključuje da u trnutku kada kompanije izađu u javnost i podlegnu pritisku investitora za brzim rezultatima i povraćajem novca, njihovi najbolji pronalazači i inovatori imaju tendenciju da napuste firmu, dok oni koji ostanu u njoj proizvode manje patenata ključnih za bolje poslovanje a time i konkurentnost. Iako je patentiranje loša mera inovacija na nivou čitavog sektora (pošto patenti jedne kompanije mogu ometati inovacije od strane drugih kompanija), ovo je dobar pokazatelj napora koje kompanija ukaže u sopstvena istraživanja. Bernstinov rad takođe pokazuje da, kada kompanije izađu na berzu, manje svojih resursa ulažu u „dalekovide“ tj dugoročne investicije – a to znači manje para za istraživanje i razvoj.

U međuvremenu, ekonomisti Herman Hiterez (German Gutierrez) i Tomas Filipon (Thomas Philippon) nedavno su objavili studiju koja je rezultat njihovog istraživanja o uzrocima niskih poslovnih investicija. Oni smatraju da što je više javno listiranih preduzeća u vlasništvu institucionalnih investitora, to je manje onih koje imaju tendenciju da investiraju.

To može biti zato što se diversifikacija institucionalnih investitora ponaša kao forma monopolske moći, kako su tvrdili drugi istraživači. Pored niskih investicija, monopolska moć bi, u teoriji, treba da dovede do većeg profita i viših cena deonica. A pošto su Asker i kolege s kojima je radio studiju, kao drugi istraživači pokazali da privatne kompanije – koje pasivni investitori gotovo i ne poseduju – nadmašuju one kompanije koje su javno listirane, čini se kako je malo verovatno da je u ovom slučaju moć monopola jedino objašnjenje. Giterez i Filipon tvrde da iako institucionalna ulaganja suzbijaju konkurenciju, ona takođe čine kompanije ranjivijima na kratkoročne pritiske, jer se više fokusiraju na kvartalne zarade.

Dakle, iako je potrebno uraditi više istraživanja, nagomilavaju se dokazi da je kratkoročnost profitnog prinosa i finansijskih ciljeva pojam ono što oštećuje američke javno listirane kompanije. Ovo, zauzvrat, može dovesti do toga da više kompanija zaželi da se delistira i samim tim vrati privatnom poslovanju ili da izbegne javno objavljivanje svojih poslovnih podataka, što umanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele bogatstvo koje te kompanije stvaraju. A to može zauzdati one kompanije koje su ostale javno listirane, podstičući ih da kod sebe drže gotovinu umesto da se šire i zapošljavaju više radnika.

Dakle, iako treba sprovesti još istraživanja, dokazi se nagomilavaju da kratkoročni pojam povređuje javna preduzeća u SAD. To zauzvrat može dovesti do toga da više kompanija odstrani i da se vrati privatnim ili da izbjegne javno objavljivanje , što smanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele u bogatstvu koje te kompanije stvaraju. I to može biti zadržavanje onih kompanija koje su ostale javno, podstičući ih da drže gotovinu umesto da šire i zapošljavaju više radnika.

Zato su eksperimenti poput Risovog – stvoriti berzu isključivo za kompanije koje, bafetovski, dugoročno ulažu – važni i korisni. Ako strpljivost u održavanju vlasništva nad firmom zaista pruža koristi koje prevazilaze ono što današnja javna tržišta nude, onda Risova berza firmi s dugoročnom investirorskom pozicijom ili nešto slično tome treba da prosperiraju… i to barem na duži rok.

Blumberg

Američka ekonomska dijagnoza: rast zabrinutosti od ekonomskih rizika


Neizvesnost podstaknuta planovima američkog predsednika Donalda Trampa za podsticanje ekonomskog rasta podstakla je zabrinutost američkih ekonomista u vezi rizika skopčanih sa ekonomskom slikom Sjedinjenih Država, iako su izgledi za ponovnu pojavu recesije na kratak  rok, po njima, neveliki, pokazuje jedna tromesečna studija.

Ključne su procene – uključujući one o privrednom rastu koji ove 2017. godine trebalo da iznosi 2,2 odsto, a 2,4 odsto u 2018. godini, tek možda neznatno modifikovane u odnosu na mesec jun, rezultati su novog kvartalnog istraživanja američke Nacionalne asocijacije poslovnih ekonomista (NABE).

Ono što je novost je to da je, u poslednjem sondiranju, 48 odsto od pedesetak anketiranih ekonomista smatralo kako preovlađuju opasnosti od usporavanja i kočenja ekonomskih aktivnosti. U svom junskom izveštaju, ova je Asocijacija iznela podatak da je njihov udeo iznosio 36%.

Udeo ekonomskih stručnjaka koji procenjuju da bi ekonomski rast mogao da nadmaši već postojeće prognoze smanjen je sa 60% na 43%.

Analitičar iz NABE-a i glavni ekonomista Američke asocijacije za građevinsku industriju, Ken Simonson, pronalazi niz mogućih razloga kojima se potkrepljuju – i rastu – pesimističke procene stručnjaka.

“Verovatno je posredi bojazan zbog situacije sa Severnom Korejom, a izgleda moguće i da je Američka centralna banka (Federal Reserve), sve bliže konačnoj odluci o zaoštravanju svoje monetarne politike”, izjavio je Ken Simonson agenciji AFP a prenosi londonski Dejli mejl.

Simonson, međutim, napominje kako rizik od ekonomskog usporavanja ne znači nužno i da treba očekivati recesiju.

Verovatno je da je na promenu raspoloženja uticao i blagi optimizam u pogledu uspeha Trampovih planova, iznosi svoju pretpostavku ovaj ekonomski analitičar.

U ovoj novoj studiji, udeo anketiranih koji očekuju smanjenje određenih poreza do kraja 2017. godine je pao na 73%, sa 83 odsto koliko je iznosio u u prethodnom kvartalnom istraživanju, objavljenom u junu.

Sprovođenje plana vezanog za američku infrastrukturu u ovom trenutku očekuje 61 odsto ispitanih, u odnosu na 83 odsto koliko je njihov udeo iznosio u junskoj studiji.

Pritom, trebalo bi napomenuti i da su ove brojke znatno više od onih koje postoje u NABE-ovom šestomesečnom istraživanju objavljenom u avgustu, a kojim je obuhvaćen veći broj ekonomskih stručnjaka.

Ken Simonson izražava sumnju u vest da će vašingtonski donosioci odluka pre kraja naredne godine imati gotov konačan predlog obimnih promena poreskog sistema, s obzirom na kompleksnost ove tematike kao i na oštra razmimoilaženja koja su, po ovom pitanju, nastala u američkom Kongresu.

Pa ipak, rezultati najnovije studije koju je sačinio NABE pokazuje da je, prema procenama, gotovo tri četvrtine anketiranih ekonomista izjavilo da su šanse za novu recesiju 25% ili čak i manje. Preostalih 25 odsto ispitanih mišljenja je da su izgledi za novi finansijski mehur između 26% i 50%.

Ovo istraživanje je sprovedeno u trenutku dok je Hjustonom harao uragan Harvi, a pre nego što je uragan Irma zadesio Floridu. Procene o štetama nastalim ovim vremenskim kataklizmama nisu bile uključene u istraživanje.

Analitičari podvlače da uragani i slične vremenske katastrofe po pravilu suzbijaju ekonomski rast gledano iz kratkoročne perspektive, što se potom obično nadoknadi intenzivnijim aktivnostima koje su deo obnove katastrofom pogođenih područja.

Prognoza mesečnog rasta plata (izuzev za farmere, vojna lica, bezbednosne službe, samozaposlene i one u kućnoj radinosti) je za 2017. godinu bila nepromenjenih 178.000, mada se uočava da je prosečna nezaposlenost doživela blagi pad, na 4,4 odsto, u odnosu na junskih 4,5 odsto.

Ekonomisti očekuju da će Federalne rezerve nastaviti sa strategijom postepenog povećanja kamatnih stopa, pri čemu centar ciljnog opsega fonda iznosi 1,375 procenata na kraju godine, a 2,125 procenata do kraja 2018. godine, u odnosu na trenutni ciljni opseg koji je od 1,00 do 1,25 procenata.

Nakon dvodnevnog sastanka  FED-u, u sredu, su analitičari izneli mišljenje da postoje dobre šanse za povećanje stope rasta u decembru.

“Društvenjaci”, miljenici tehnoloških biznisa


Sigurno će jednog dana sposobnost direktnog povezivanja nano-mašina sa našim mozgovima učiniti kompjuterske nauke kakve znamo zastarelima. Kada stručnjaci počnu da se svađaju zbog svoje “neporecive važnosti”, studenti koji na početku studija biraju glavni predmet počeće da shvataju kako opskurna veština ručnog kuckanja misterioznih i ezoteričnih simbola arkane više nije struka koja sigurno dobija. U ovom trenutku, međutim, za razliku od IT stručnjaka, čiji je posao siguran, samo su diplomci društvenih nauka ti koji se danas pitaju hoće li im svi ti radovi i knjige što promovišu isplativost i utrživost njihove struke doneti manje ili više nelagodnosti u budućnosti (ali ipak nelagodnosti, u svakom slučaju). Dve dopune ove rastuće oblasti pojavile su se baš na vreme, piše Timoti Obri u Njujork tajmsu, pokušavajući da pomire postdiplomsku paniku i trileme tipa “kuda da se denem nakon škole”, klasičan problem mladih u koji, prirodno i mladi iz ovogodišnje školske generacije mogu zapasti: jedna je knjiga Džordža Andersa, “Možete učiniti bilo šta: iznenađujuća sila ’beskorisnog’ obrazovanja u društvenim naukama“, a tu je i knjiga Rendala Strosa, “Praktično obrazovanje: zašto su diplomci drušvenih nauka sjajni zaposlenici” (George Anders: “You Can Do Anything: The Surprising Power of a ‘Useless’ Liberal Arts Education”, Randall Stross: “A Practical Education: Why Liberal Arts Majors Make Great Employees”).

Prema Andersu i Strosu, sektor koji se stalno i sve više širi sada proizvodi karijere u oblastima kao što su upravljanje projektima, regrutacija i odabir novih uposlenika, ljudski odnosi, brendiranje, analiza podataka, istraživanje tržišta, dizajn, prikupljanje sredstava ili obezbeđivanje resursa – da navedemo samo neke od novih poslova za društvenjake – sve su ovo profili koji naročito zahtevaju veštine koje se uče u oblasti humanističkih nauka. Da bi se razviljalo u ovim oblastima, mora se biti sposoban za efikasnu komunikaciju, biti sposoban tačno protumačiti suptilne društvene i emocionalne znake, praviti ubedljive argumente, brzo se prilagođavati fluidnim tj promenljivim sredinama, tumačiti nove oblike informacija dok ih pretvara u privlačan narativ i predviđati moguće prepreke i mogućnosti pre nego što se pojave. Obrazovni programi poput engleskog (tj ekspertize poznavanja bilo kog jezika) ili, recimo istorije, predstavljaju bolju pripremu za poslovanje budućnosti, tvrde ova dva autora, pre svega za potrebe novonastajućeg “sektora komunikacijskih veština” – veština daleko potrebnijih nego što su to danas stručno usmerene discipline poput inženjerskih nauka ili finansija. Iako se ne uspostavljaju u karijeri po nekom ustaljenom automatizmu, proučavanje humanističkih disciplina, kada i ukoliko se pravilno odrede i uspostave, na kraju rezultiraju zaposlenjem koje može biti isplativo i ispunjavajuće. Zaista, do trenutka kada dođu do onoga što Stros naziva “dobom vrhunskih zarada”, u dobi između 56 i 60 godina, majstori društvenih nauka godišnje zarađuju u proseku 2000 dolara više nego oni sa profesorskim stepenom (ako uračunamo napredne stepene u obe kategorije).

I dok tradicionalne matrice tipa “Možete uraditi bilo šta” i “Praktično obrazovanje” pružaju korisne komunikacijske tačke u prilog finansijskoj održivosti proučavanja društvenih veština, one mogu izazvati više strepnje nego nade. Obe matrice sadrže brojne anegdote o traženju posla, sve sa srećnim završetkom, ali putovanje do te srećne tačke uvek se pokaže zastrašujućim, dugačkim i riskantnim. Štaviše, stvarnost koja očigledno daje prednost novinarima u oblasti društvenih nauka je upravo ono što aktuelno tržište rada čini tako pretećim: ekstremna nesigurnost. Obučeni da budu fleksibilni i prilagodljivi, ovi studenti su, prema Andersovim rečima, dobro pripremljeni da se kreću na nestabilnom tržištu rada gde kompanije, oblasti, a ponekad i čitave industrije rastu i stropoštaju se u trenutku, gde automatizacija postaje dosadašnje dobro poznate veštine čini izlišnima i gde privremeni kratkoročni poslovi, frilenserski zadaci, honorarni, part time poslove, neplaćeni pripravnički staž i samozapošljavanje zamenjuju dugoročne pozicije stalno zaposlenih, koje uključuju prava i beneficije zaštićene sindikatima. Dok Anders, koji piše za časopis Forbes, očigledno želi najbolje za najsvežije diplomce iz društvenih nauka, njegov se motivacioni govor često sastoji od rebrendiranja opasnih tržišnih uslova 21. veka, kao dela uzbudljivih i novih graničnih područja. Nestabilnost može proizvesti “čudnovato skakanje s posla na posao” i veću “autonomiju”. Nedavni diplomci iz humanističkih disciplina, koji smatraju da su ovi uslovi ne baš primamljivi, kaže u svojoj knjizi Džordž Anders, jednostavno treba da otkriju pravi duh avanture – isti onaj duh koji ih je vodio do oblasti koje su izabrali da studiraju. Međutim, izgleda da je malo verovatno da će ih njegova analogija sa raftingom na uzburkanim vodama u tolikoj meri uzbuditi da bi poslodavcima neštedimice slali svoj motivaciona pisma i rezimee.

Ove dve knjige takođe pokreću teška pitanja o tome ko tačno može da svoju diplomu društvenih nauka pretoči u uspešnu karijeru. U skoro svim pričama, kandidati za posao moraju da prežive značajno zaostajanje pre nego što pronađu poziciju koja plaća račune, tokom koje su često prinuđeni da obavljaju dodatnu obuku ili prihvate slabo kompenzovani rad, oslanjajući se na finansijsku podršku svojih roditelja. Štaviše, u skoro svakom slučaju, završavaju u širokoj mreži istkanoj od članova svoje porodice i prijatelja. Predviđajući nešto loše, kao „ptica zloslutnica“ Stross, profesor biznisa na Državnom univerzitetu u San Hozeu, odlučio je da svoju studiju i proučavanje ograniči na diplomce Stenforda kako bi osigurao dovoljan broj uspešnih priča. Čak i ove osobe završavaju tako što jedva sastavljaju kraj s krajem. Ako je tako uspešnim „društvenjacima“ koji su briljirali na jednom Stenfordu koliko li je teže moralo biti onima sa manje veza i sa B.A. diplomama iz ne tako prestižnih škola?

Nije čudno da su prve generacije, radnici i studenti iz inostranstva toliko često privučeni predmetima iz oblasti tehnologije i biznisa, što im, izgleda, kasnije u karijeri obezbeđuje neposredniju „kopču“ između osiguranih akreditiva i stabilnijih karijera. Anders primećuje da Etsy, P2P vebsajt za onlajn trgovinu ručno izrađenim  i vintidž upotrebnim predmetima želi zaposlene koji mogu “vedro ćaskati i šegačiti se konceptualnim umetničkim delima jedne Dženi Holcer (Jenny Holzer), a da odmah potom pretope teoriju u praksu (tj. prodaju)” – ovo zvuči kao dobitna kombinacija za sve one koji imaju privilegiju da u svojoj struci govore slobodnijim, spontanijim jezikom. Moguće je, naravno, da diplomci društvenih disciplina pomognu studentima koji potiču iz radničke klase kako bi stekli sjajno poznavanje kulture i umetnosti, koja se, generalno, razvija među onima koji i inače pripadaju klasi bogatih ili visoko obrazovanim roditeljima, ali postoji visok stepen verovatnoće da oni koji imaju elitni bekgraund – a ne njihov stepen poznavanja scenskih umetnosti ili npr. istorije umetnosti – imaju najsigurniji prolaz karijernim oblastima o kojima Džordž Anders piše. On navodi studiju iz 2015. godine koja ukazuje na to da su studenti sa diplomom iz umetničko-društveno-humanističkih oblasti tek u nešto neznatnijem broju ušli u tehnološki sektor, dakle u samo malo manjoj stopi u poređenju sa studentima iz visoko rangiranih informatičko-tehnoloških škola (7,5 posto prema 9,9 posto). Međutim, u njegovom zaključku se ne pokazuje tačno koji su posao dobili različiti tipovi studenata ili za šta su i koliko plaćeni, a sam Anders priznaje da će možda biti neophodno dodatno usmeravanje u karijeri kako bi se studenti sa univerzitetima drugog reda pomoglo da njihovo dotadašnje „društvenjačko“ obrazovanje profunkcioniše na način na koji misli da treba.

Zagovornici humanističkog obrazovanja u savremenoj strukturi zapošljavanja zastupaće stanovište da bi intelektualna iskustva koja se crpu a potom i kale u ovim disciplinama trebalo da svima budu dostupna. Ako deca čiji roditelji redovno izdvajaju sredstva za njihovo dalje školovanje i budućnost ne moraju da iskušavaju od kakve je vajde i praktičnosti u životu proučavanje feminističke filozofije, zašto bi to onda trebalo da čine stipendisti – oni koji su svojim znanjem i sposobnošću stekli mogućnost da im školovanje i studije plati neko drugi a ne roditelji? Štaviše, mnogi profesori i studenti danas odbacuju široko rasprostranjen trend procene oblasti studija u smislu njihove kasnije „utrživosti“ po okončanju studija, gledajući tu „isplativost na tržištu rada“ kao na znak kapitulacije američkog univerziteta prema korporativističkoj, neoliberalnoj ideologiji.

Cilj društvenih nauka je, kako kažu akademci, prenositi znanje, promovisati sposobnosti za ozbiljna intelektualna istraživanja i podsticati kritičke perspektive prevladavajućih normi i pretpostavki, bez obzira na to da li takva obuka i edukacija privlače potencijalne poslodavce. Ali, što, onda, profesori ne žele da njihovi učenici dobiju dobar posao nakon fakulteta, posebno onih koji su opljačkani dugovima nastalih uzimanjem studentskih kredita? Zaista, s obzirom na ono što izgleda kao trajna budžetska štednja i natezanje kraja s krajem unutar američkog visokog obrazovanja, budućnost mnogih disciplina u humanističkim oblastima po svemu sudeći zavisi od sposobnosti percepcije diplomaca da iskoriste neku volšebnu šansu i otvore sebi vrata za zaposlenje u nekoj lukrativnoj „prirodnjačkoj“ profesiji. Tako se zagriženi zagovornici studiranja humanističkih nauka mogu naći u situaciji da, s jedne strane, odbijaju kriterijume koje Anders i Stros koriste kako bi potvrdili vrednost i održivost svojih pretpostavki, dok se potajno, s druge strane, očajnički nadaju da su prognoze i ishodi ova dva autora tačni. Po principu: Biti zadovoljan s onim čime raspolažeš, a nadati se nečemu “izgledno” boljem (na šta je neko negde ukazao)

Timoti Obri je vanredni profesor engleskog na njujorškom koledžu Baruh i autor knjige “Čitanje kao terapija: kakva savremeni roman i proza utiču na američku srednju klasu” (Reading as Therapy: What Contemporary Fiction Does for Middle-Class Americans)

Biti genije… poput čoveka od 94 godine


Veteran američke vojske, 23-godišnjak po imenu Džon Gudenou (John Goodenough) je 1946. krenuo na Čikaški Univerzitet sanjajući da će završiti studije fizike. Kada je tamo stigao, profesor ga je upozorio kako je već bio „previše star da bi uspeo na polju fizike“.

Nedavno je doktor fizike Džon Gudenou je ovu priču ispričao novinarki Njujork Tajmsa, grohotom se smejući. Ignorisao je savet profesora i nije napustio studije; danas, sa 94 godine uzburkao je američku hajtek industriju svojom zapaljivom kreativnošću. On i njegov tim na Univerzitetu u Teksasu podneli su prijavu patenta za novu vrstu baterije koja će, ukoliko radi shodno obećanjima izumitelja, biti tako jeftina, lagana i bezbedna da će uneti revoluciju u pogon električnih automobila i učiniti da vozila na naftni pogon konačno postanu prošlost. Njegova najava izazvala je komešanje, delimično i zbog toga što je Gudenou bio poznat javnosti i ranije. On je 1980. godine, u dobi od 57, učestvovao u epohalnom otkriću litijum-jonske (tj. ponovo punjive) baterije, koja je veću snagu električne energije “upakovala” u manji format.

Skloni smo da pretpostavimo da kreativnost opada sa godinama. Pa ipak, priča o Džonu Gudenou sugeriše da neki ljudi, kako postaju stariji, bivaju sve kreativniji. Nažalost, oni čija kreativnost kasnije procveta primorani su da se bore sa snažnim predrasudama uperenim protiv njih.

“Mladi ljudi su naprosto pametniji”, rekao je Mark Zakerberg na univerzitetu Stenfordu 2007. godine, kada je već bio 22-godišnji izvršni direktor Fejsbuka. Ugledni portal za informacije iz sveta hajtek industrije, VentureBeat, je pisao da je Cuk rekao: “Ja sam samo vlasnik dušeka”. A zatim je svojom pretpostavkom izneo „korelaciju koja postoji između mladih i njihovih kreativnih potencijala“. Njegova logika nije baš imala smisla (a kasnije se izvinio), mada  je smisao njegovog iskaza bio sasvim jasan: sredovečni ljudi opterećeni su dosadnim imovinskim pitanjima (popravkom oluka, zubnim koncem, ortopedskim cipelama), i – zastarelim idejama.

Od tog govora od pre deset godina, izgleda da je obožavanje mladih (i što mlađih!) talenata u Silicijumskoj dolini poprimilo oblike virusnog ludila. Nedavno je 12-godišnji pronalazač po imenu Šubam Banerdži (Shubham Banerjee) dobio „obrtna sredstva“ odnosno venčer kapital ni manje ni više od Intela, kako bi otvorio svoju kompaniju.

U takvoj klimi, lako je nama sredovečnima da zaista i poverujemo kako su epohalni skokovi naše imaginacije i kreativnosti odavno iza nas, i da su inovacije nešto što isključivo pripada klincima.

Kada inspiracija proradi  – Tabela desno:

Kada su izumi u pitanju, danas je najšire rasprostranjena zaštita međunarodnih patenata iz oblasti informacionih tehnologija, nauke o materijalima, genetike i antiejdž oblasti. Pronalazači uzrasta između 46 i 60 godina nosioci su većine tih patenata.

Uzrast nosilaca patenata, 2011-2014 – Podaci za trijadne patente (onih zajednički podnetih od istih pronalazača u SAD, u E.U. i Japanu), što je tek jedan mali deo svih američkih patenata. Izvor: Fondacija za informacione tehnologije i inovacije (ITIF), Njujork Tajms.

Dešava se upravo obratna svar: mnogo je dokaza koji ukazuju da okasneli procvat kreativnosti nipošto nije neka anomalija, naprotiv. ITIF je 2016. pokazao da vrhunac kreativnosti među pronalazačima nastupa u kasnim 40-tim, i da u toj dobi pronalazači zadobijaju sve veću produktivnost i kreativnost – to se, dakle, dešava upravo u drugoj polovini njihovih karijera. Slično tome, profesori Instituta za tehnologiju u Džordžiji i japanskog Univerziteta Hitocubaši, koji su proučavali podatke o nosiocima patenata utvrdili su da prosečni pronalazač oba pola u Sjedinjenim Američkim Državama podnosi svoj patent agenciji za zaštitu patenata tek u svojoj 47. godini, a da najvredniji patenti često potiču od najstarijih pronalazača – onih koji su stariji od 55 godina.

Džon S. Volš, jedan od profesora, našalio se na račun američke Kancelarije za patente, „koja bi trebalo da nudi visoke popuste jer postoje jasni dokazi da ljudi u godinama, s velikim radnim stažom, u znatnoj meri doprinose rađanju najznačajnijih pronalazaka.”

Jedna studija koja je proučavala dobitnike Nobelove nagrade iz fizike utvrdio je da su ovi laureati, počev od 1980-ih, svoja otkrića u proseku pravili tek u dobi od 50 godina. Studija je takođe otkrila da vrhunac kreativnosti među dobitnicima Nobelove postaje svake godine nastupa u sve poznijim godinama. Dosta je onih koji već duži niz godina predviđaju da će doktor Gudenau u jednom trenutku dobiti Nobelovu nagradu, ali iz Stokholma taj poziv dosad nije stigao. Džona bismo možda mogli da nazovemo novom Sjuzan Luči (Susan Lucci) iz oblasti hemije. Ukoliko švedski komitet za dodelu Nobela konačno prelomi, on bi mogao da bude najstarija osoba ikada koja će primiti Nobelovu nagradu – čisto kao predznak nadolazećeg trenda.

Razgovarajući sa Džonom, nameće se i pitanje da li je njegov sjajni i briljantni um direktno vezan za njegov uzrast. Jer on je, na kraju krajeva, imao prilike da razmišlja o energetskim problemima daleko duže nego bilo koje drugo živo biće koje danas hoda ovom planetom.

Odrastao je u povoju nafte ere, na farmi u Konektikatu gde je imao peć na kerozin i kofer s ledom za čuvanje hrane. Kao dete je vozio neke od prvih automobila pionira auto-industrije, Henrija Forda. “Prvi automobil koji smo imali bio je čuveni Fordov model A”, sa pragovima za ulazak kao i akumulatorom koji je struju dobijao iz ćelija potopljenih u olovnu kiselinu.

Energetska kriza tokom 1970-ih inspirisala ga je da zamisli način na koji bi se mogla skladištiti energija u malim pakovanjima. Mi danas i dalje koristimo njegovu litijum-jonsku tehnologiju u našim laptopovima, telefonima i električnim automobilima. Njemu, međutim, već dugo smetaju nedostaci te zamisli, a vođen je potrebom da se uradi nešto bolje od tog izuma, kojeg je patentirao pre gotovo četiri decenije. “Jedna od stvari koje poseduju opštu važnost po društvo jeste i ukidanje naše zavisnosti od fosilnih goriva, a ukoliko bismo bili u stanju da napravimo prikladan električni automobil koji bi bi jeftin kao i  vozila s motorom na unutrašnje sagorevanje, drastično bismo sasekli emisiju ugljen-dioksida u atmosferi, gasa koji je glavni krivac za zagrevanje naše planete”, rekao je on.

On smatra da je današnja litijum-jonka i dalje previše podložna eksploziji, da je preskupa i po svojim performansama nažalost preslaba da bi nas iznela do te nove, bolje budućnosti. Litijum-jonka nije u stanju da nas premosti do boljeg sveta, misli on.

On je zato, pre nekoliko godina, odlučio da stvori čvrstu bateriju koja će biti bezbednija. Naravno, u savršenom svetu, baterija “solid state” tj. stabilna baterija morala bi takođe da bude jeftina i lagana. Zatim je, pre dve godine, otkrio rad Marije Helene Brage, portugalske fizičarke koja je uz pomoć kolege stvorila neku vrstu stakla koja može da zameni današnje tečne elektrolite u baterijama.

Gudenau je ubedio  Bragu da se preseli u Ostin i pridruži mu se radu u njegovoj laboratoriji. “Izvodili smo neke eksperimente kako bismo se uverili da je ova vrsta stakla“ zaista suva. A onda smo ušli u trku “, rekao je on.

Neki od njegovih kolega bili su sumnjičavi da bi on ovo mogao da izvede. Ali to nije odvratilo Džona. “Dovoljno sam star da bi znao da um ne možete zatvoriti za nove ideje. Ukoliko želite nešto korenito novo, morate da testirate svaku mogućnost.”

Upitan o svom uspehu u poznoj životnoj dobi, rekao je da su “Neki od nas su poput kornjača; puzimo i zajedno se borimo, a da to možda nismo ni shvatili sa svojih 30 godina. Ali, kornjače treba da nastave dalje.” Ovo „puzanje“ kroz život može biti korisno, istakao je on, naročito ako meandrirate kroz različite oblasti, kupeći usput tragove i saznanja. Gudenau je svoje stručno obrazovanje započeo studiranjem fizike, a u hemiju je uskočio „s boka“, baš kao i u proučavanje materijala, takođe držeći na oku na društvene i političke trendove koji bi mogli da pokrenu zelenu ekonomiju. “Morate da sakupite veoma pristojnu količinu iskustva kako biste sve vaše ideje uspeli da uvežete”, rekao je on.

Svoje uspehe takođe pripisuje veri u pozitivne ishode, što ga je održavalo usredsređenog na svoju misiju pobede nad zagađenjem ili oslobađanja od fosilnih goriva. Na zidu svoje laboratorije ima okačenu tapiseriju s motivom „Poslednje večere“, koji prikazuje apostole u ​​vatrenoj raspravi – nalik savremenim naučnicima koji se na konferencijama prepiru oko kontroverznih teorija. Ta tapiserija ga podseća na božanske sile koje podstiču njegov um. “Zahvalan sam za vrata koja su mi bivala otvarana u različitim periodima svog života”, rekao je. On smatra da je baterija na bazi stakla samo još jedan primer srećnih sudbinskih udesa koji su pronašli svoj način da dopru do aktera: “. U pravom trenutku, onda kada sam bio na putu da pronađem nešto ali mi je to uporno izmicalo, sudbinsko proviđenje uvek mi je otvaralo vrata saznanja”.

Na kraju, ali ne i najmanje važno: Džon upravo svojoj starosti pripisuje zasluge za osvajanje jedne nove vrste intelektualne slobode. „U svojoj 94. godini, više se ne sekirate da li ćete zadržati svoj posao – vaš um je slobodan”.

 

Pagan Kennedy je kolumnistkinja Njujork tajmsa i autorka knjige “Inventology: How We Dream Up Things That Change the World”.

 

Koje zemlje potrošači najviše cene?


“Made-In” etiketa je prvobitno uvedena od strane Britanaca krajem 19. veka kako bi označili svoju robu i zaštitili svoje tržište od jeftinog uvoza i bestidnih kopija originalnih proizvoda iz Nemačke. Nije tajna da se ova percepcija kvaliteta proizvoda po zemlji porekla promenila prilično brzo, pa je “Made in Germany” postala svuda percipirana oznaka vrhunskog kvaliteta – a i zbog nemačkog privrednog čuda koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata, tokom 1950-ih.

Danas – u deceniji u kojoj su obim i dohvat međunarodnog transporta roba veći nego ikada u istoriji – značenje etikete odnosno zemlje porekla proizvoda važnije je nego ikada. Ova percepcija predstavlja zbir uočenih osobina proizvoda, u rasponu od solidnosti proizvodnje artikla, preko njegovog dobrog dizajna, do sjajnog odnosa kvaliteta i cene.

Iz tog razloga, portal Statista razvio je indeks popularnosti proizvoda po zemlji porekla (Made-in-Country indeks). Ova globalna anketa omogućava pouzdano definisanje vrednosnih standarda za snagu nekog brenda u različitim zemljama iz kojih potiču ispitanici, kao i jasnu procenu vrednosti etikete (shodno zemlji porekla).

Statista je, u saradnji sa Dalia Research, anketirala 43,034 potrošača širom sveta. Zemlje uključene u ovaj uzorak predstavljaju 90 odsto svetske populacije.

Podaci Statiste i Dalia Research potvrđuju brojne već postojeće klišee: luksuzna roba proizvedena u Švajcarskoj se u globalnim okvirima prepoznaje kao statusni simbol – više nego bilo koji (tj. bili čiji) drugi proizvodi. Roba proizvedena u Kini odaje predstavu veoma povoljnog odnosa: dobija se „proizvod vredan svaku paru“, u kombinaciji sa state-of-the-art tehnologijom.

Međutim, u rezultatima istraživanja bilo je i puno iznenađenja: sada je postalo očigledno da se poreklo etikete “Made in Germany” ponavlja tj. udvaja s oznakom “Made in EU”, koju je Evropska komisija uvela 2003. godine. Mnogo je insinuacija da se etiketa „Made in EU“ koristi od strane onih evropskih zemalja sa imidžom ne tako savršenim poput nemačkog, a u cilju poboljšanja plasmana svojih proizvoda na međunarodnim tržištima. U stvari, “Made in EU” nalazi se na trećem mestu Statistine globalne liste najomiljenijih zemalja po potrošačkim afinitetima. Etiketa „Made in EU“ nije dogurala tako visoko tek kao neka „prinudna nadogradnja“ („šlepujući“ se na imidž  etikete „Made in Germany“), već predstavlja simbol brzih transportnih ruta, fer uslova rada, i, napokon – ali ne i najmanje važno – visokog kvaliteta proizvoda.

Takođe je potpuno očigledno da politički i društveni preokreti/društvene krize i te kako utiču na imidž zemalja koji proizvode robu: vrednosni imidž jedne Turske, Sjedinjenih Država ili Grčke daju više nego jasnu sliku zašto je to tako.

 

Proizvodi iz Nemačke najčešće se povezuju s osobinama visokog kvaliteta (49%), izrađenim po vrhunskim bezbednosnim standardima. Proizvode iz Kine globalni potrošači najčešće povezuju sa sjajnim odnosom kvalitet-cena (36%). Italijanski proizvodi prepoznaju se po svojoj jedinstvenosti i izvanrednom dizajnu. Japanski proizvodi su za potrošače simbol naprednih tehnologija (53%), što je najveći procenat koji je neka zemlja imala u ovom istraživanju. Švajcarska je na vrhu liste zahvaljujući svojoj autentičnosti (21%) i etabliranosti svojih proizvoda kao statusnih simbola. Proizvodi iz Kanade prednjače ispred drugih po svojoj izdržljivosti i solidnosti izrade (20%).

Promene u percepciji među globalnim potrošačima: desno je lista prvih deset. Neto vrednosti su izražene u procentima, dok procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije. Kanada (45%), Japan (43%) i Australija (43%) prednjače u pozitivnim promenama svog imidža među svetskim potrošačima.

„Made-In“ indeks meri globalnu reputaciju kvaliteta proizvoda po zemlji porekla i 2017. godine je obuhvatila 49 zemalja i celu Evropsku uniju. Dalia Research je za potrebe statističkog portala Statista uradila istraživanje o percepciji proizvoda shodno zemlji njihovog porekla. Anketa je sprovedena među 43.034 ispitanika iz 52 zemlje.

Svaki ispitanik je ocenio tri različite zemlje. Svaku zemlju procenjivalo je najmanje 2.500 ispitanika. Ukupno je urađeno 129,102 individualnih procena.

Osim toga, studija obuhvata uočene promene u predstavi o različitim zemljama tokom poslednjih 12 meseci, kao i percepciji osobina proizvoda, koja je povezana sa zemljom porekla proizvoda.

Detaljni i sveobuhvatni podaci mogu se naći u Statistinom izveštaju o studiji. Podaci su prikupljeni u periodu od decembra 2016. do januara 2017. u globalnoj onlajn anketi. Kompletnu studiju možete naći ovde.

Iran (-3%) i Izrael (-3%) na tabeli levo dobili su najmanje pozitivan trend pozitivne promene percepcije (ovaj trend je, u njihovom slučaju, zapravo, negativan). Dve supersile, Sjedinjene Države i Rusija nalaze se među državama koje su imale najslabiji trend pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima.

Tabela pokazuje pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima u proteklih 12 meseci (neto vrednosti u procentima – procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije)

Tabela iznad predstavlja “Made-In” indeks koji je Nemačku listirao kao najomiljeniju zemlju među potrošačima širom sveta; iza nje je Švajcarska, a na trećem mestu je Evropska unija. Četvrta je Britanija a peta i šesta su Švedska, odnosno Kanada. Italija je sedma dok osmo mesto dele Japan, Francuska i Sjedinjene Države.

Etiketa “Made in EU” odnosno “Made in the EU” ima indeksni skor 92 koji ga smešta na treće mesto svetski najomiljenijih zemalja-proizvođača. Evropski proizvodi uživaju natprosečnu reputaciju po svim reperima koji se tiču karakteristika proizvoda: Kvalitet, tehnologija i bezbednosni standardi koji se primenjuju u proizvodnji su izuzetno dobro kotirani. Proizvodi s etiketom “Made in EU” su posebno visoko cenjeni izvan granica Evropske unije (naročito u zemljama Južne Amerike). Evropska unija je najniže rangirana među Kanađanima (na 23. mestu) i u Hong Kongu (25. pozicija), dok je najomiljenija među – Alžircima.

Japan je na osmom mestu po omiljenosti među potrošačima širom sveta. Desni segment ilustracije predstavlja slikovni opis osobina japanskih proizvoda prema percepciji ispitanika. Ispitanici su odgovarali na pitanje “Sa kojim osobinama povezujete proizvode iz…?”. Primera radi, 39% anketiranih je “visoki kvalitet” proizvoda povezivalo sa Japanom.

Japanske proizvode ne vole samo u Japanu, naprotiv. Proizvodi s etiketom “Made in Japan” plasirali su se na prvo, drugo i treće mesto u još 17 zemalja sveta. Oni važe za izuzetno kvalitetne, tehnološki najnaprednije i sa sjajnim odnosom kvalitet-cena. Po ovim osobinama, Japan je u samom vrhu svuda u svetu. Od opšte ocene i percepcije japanskih proizvoda jedino odudaraju kineski potrošači, koji su ih rangirali prilično nisko.

 

Nicolas Loose, Statista.com

(Nicolas Loose je šef odeljenja za ispitivanje tržišta i strateški marketing u Statisti, gde obezbeđuje ekskluzivne podatke i statističke uvide za ovu veb-platformu)