Stanovnici udaljenog škotskog poluostrva suočeni su sa mogućnošću da njihov “atar” preraste u svemirsku luku. Londonski Gardijan piše ko je od tamošnjeg stanovništva tom idejom oduševljen, a ko nešto manje, i zašto.
Ukoliko se vlasti saglase i stigne zvanična dozvola, poluostrvo Moin (A’ Mhòine) u okrugu Saterlend u škotskim Visijama biće prva britanska kosmička rampa.
U naredne dve godine, hiljade turista i svemirskih entuzijasta bi se moglo okupljati na krajnjem severu Škotske da bi promatralo za njih jedinstven događaj: prvi let britanske rakete koja će biti ispaljena sa škotskih tresetišta, na kojima obično pasu jeleni i ovce.
Poluostrvo Moin u Saterlendu, pusto tresetište ispresecano močvarama i sićušnim jezerima koja gledaju na živopisni tesnac Pentlend Firt je izabrano za jedno od najizglednijih lokacija za izgradnju prve britanske svemirske luke – pod uslovom da dobije konačno odobrenje od Uprave za civilno vazduhoplovstvo.
Podržavaoci gradnje ove lansirne baze nadomak moreuza Pentlend Firt nadaju se da će 2023. male škotske rakete – izgrađene od ugljeničnih vlakana i grafena, sa motorima napravljenim najnovijim 3D štampačima – uspostaviti rutinu ispaljivanja iz svemirske luke Moin. Ovo bi bila jedna vrsta prethodnice rastuće svemirske industrije, posebno grane koja se bavi lansiranjem mikrosatelita. kada je o Saterlendu reč, ti će sateliti biti lansirani u polarnu orbitu iznad Zemlje.
Vekovima su na tlu ovog veoma pitoresknog dela škotskih visija šetale i pasle ovce u vlasništvu lokalnih sitnih farmera. Pejzaž je to koji nudi pogled na Orkni koji se prostire na istoku i arhipelag manjih ostrva bližih obalskom pojasu. Na jugu, izvan plimnog ušća i talasastog prostranstva tresetišta, leže impozantni vrhovi i grebeni Ben Loyal i Ben Hope.
Predlog za izgradnju svemirske luke potiče od škotske Agencije za regionalni razvoj, posebno program razvoja lokalnih zajednica (Highlands & Islands Enterprise, HIE); ovaj predlog – uredba u najavi – zatekao je sve lokalne meštane, pokrenuvši među njima intenzivnu debatu o pozitivnim i negativnim aspektima ovog plana, o mogućnostima za razvoj novih poslova ali i o mogućim rizicima koji se mogu isprečiti već postojećim poslovima – onim koje već vekovima imaju „krofteri“ – sitni stočari i farmeri.
“Zastao nam je dah od iznenađenja”, rekla je Doroti Pričard, majordomka imanja Melness, koje je inače i vlasnik poluostrva Moin u ime 59 kroftera.
„Svi smo održali sastanak, i onda smo pomislili ‘U redu, za to smo, uzbudljivo je, ali ne po svaku cenu’, i to je bila naša mantra“, rekla je Pričard. „Pregovarali smo čitavu večnost. Mislim da smo ljude iz razvojne agencije (HIE) doterali do ivice ludila. Želeli smo da zaštitimo prava lokalnih poljoprivrednih proizvođača.“
Nakon dugog i povremeno vatrenog nadmetanja između konkurentskih lokalnih kampanja – kako onih koji su za tako i onih koji su protiv izgradnje svemirske baze na pašnjacima i močvarama što se prostiru u nedogled – ovaj projekat vredan 17 miliona funti je u junu 2020. dobio građevinsku dozvolu od Saveta Hajlenda (Highland council), koji je za sada odobrio 12 lansiranja godišnje sa ove lokacije.
Odbornici ovog Saveta su podigli rampu za izgradnju lansirnog centra kao i pristupnih puteva, kontrolne sobe i zgrada za pohranjivanje raketa, okruženih damper-zonom širine 3,6 km. Za prva lansiranja, Pričard očekuje “navalu” izletnika-poklonika svemirskih dogodovština, i dodaje da „To ipak nije rt Kanaveral, mada ćete ovde imati one (posetioce) koji su stvarno zainteresovani za lansiranje raketa. Mislim da će ljudi doći da to gledaju, naročito u početku. Definitivno.“
Na iznenađenje svojih oponenata, građevinska dozvola nije dobijena zahvaljujući bilo kakvoj intervenciji od strane škotskih ministara, iako je njegova budućnost daleko od zagarantovane, i zavisi od lokalaca (koji su gotovo listom za građenje lansirne rampe).
HIE prvo treba da dobije odobrenje škotskog Suda za zemljišna pitanja (Land court), tela koje donosi odluku o promenama u nameni zemljišta koje je zakonski već opredeljeno, a radi dobijanja dozvole za izgradnju na određenoj lokaciji. To bi trebalo da bude formalnost, mada se čini da se nekoliko kroftera izostalih sa javne debate usprotivilo stavu većine.
HIE takođe treba da finalizuje svoj ugovor sa Orbeksom, raketaškom kompanijom sa sedištem u Foresu blizu Invernesa, koja je usko povezana sa projektom. Ova firma gradi male rakete visine do 19 metara. HIE se nada da će desetine mikrosatelita biti lansirano iz Moina, i da će ove rakete biti na biopropan, ekološki veoma pogodno gorivo sa izrazito malim ugljeničnim tragom.
Ser Martin Sviting, predsednik poverenika Nacionalnog svemirskog centra u Lesteru i stručnjak za male satelite je rekao da će severna i priobalna mesta poput Moina ovog igrati centralnu ulogu u britanskoj brzoširećoj industriji mikrosatelita. Mikrosateliti se uglavnom koriste za komunikaciju ili, recimo, pružanja usluga pokrivenosti Internetom ili GPS-om.
Oni osiguravaju sigurno lansiranje daleko od naseljenih područja, i mnogo su bliži polarnim orbitama koje će sateliti koristiti kao svoje putanje. „Nema sumnje da postoji nagli porast interesovanja za uslugama lansiranja malih raketa (usled zaostale potražnje u proteklom periodu)“, rekao je Sviting. „Ima još dosta posla, ali je zasigurno izvodljivo i svakako vredno truda.“
Izvođač koji na kraju upravlja ovom svemirskom lukom mora da se kod britanskog CAA prijavi za dobijanje licence lansirnog operatera: britanska vlada, međutim, tek treba da donese zakonske propise o komercijalnim letovima u svemir, a ovi propisi bi trebalo da budu na snazi do sledećeg leta.
Zbog svojih retkih i ugroženih divljih vrsta flore i faune, Moin je uvršten u jedan od najosetljivijih prirodnih rezervata u Britaniji i područje je pod posebnom zaštitom; očekuje se da će postavljanje lansirne rampe za rakete pokrenuti novu bitku sa zagovornicima zaštite životne sredine – bitke o smislenosti ove lokacije. Anders Povlsen, danski milijarder koji poseduje zemljište u blizini, takođe razmatra šanse za vođenje pravne bitke protiv “zvezdanih planova” škotskih vlasti.
Moin i Saterlend su zaštićeni Ramsarskom konvencijom, međunarodnim ugovorom koji je Ujedinjeno Kraljevstvo ratifikovalo 1976. godine i koji pokriva međunarodno močvarne predele od globalne ekološke važnosti. Poluostrvo uključuje dva posebna mesta od naučnog značaja (SSSI) koja je odredila britanska vlada i nalazi se unutar područja posebne zaštite prirode (SPA), koje je odredila EU.
Smešten na severozapadnoj granici Flou kantrija, ogromnog močvarnog prostranstva koje pokriva veći deo Kajtnesa i Saterlenda, njegovo stanište štiti ptice poput sivih gusaka, zlatnih orlova i crnotrbih sprutki; njegove retke biljne vrste, koje zavise od vode, patuljasto grmlje i alpski vres; njegova geologija, ali i sama tresetišta.
Džon Vilijems, predsjedavajući kampanje protiv svemirske luke ‘Zaštitite Moin’ (Protect the Mhoine), veruje da postupak izdavanja dozvola raketnim operaterima daje kritičarima još jednu šansu da zaustave gradnju. On je dodao da „Bitka još uvek nije gotova, a kamoli izgubljena“.
Villijems, penzionisani nastavnik fizike koji se iz Kenta preselio u to područje pre šest godina, veruje da je projekat izgradnje svemirske luke ima prevelike ekološke troškove: izgradnju pristupnih puteva, zgrada i lansirne rampe degradiraće tresetište, oslobađajući tim zarobljeni ugljenik u vazduh.
Povećani saobraćaj će, uz to, preopteretiti lokalne puteve i mostove koji su već preopterećeni ogromnim porastom turizma u Saterlendu; jer, od pokretanja automobilske rute ’North Coast 500’ preko koje je dosad prešlo desetine hiljada dodatnih, vanlokalnih putovanja automobilima, motociklima i kamperskim vozilima.
Vilijems, takođe, osporava verovanje škotske razvojne agencije HIE da će raketna luka privući nova visokotehnološka radna mesta u Saterlend. „Mislim da neće postati „beli slon biznisa“: to je već beli slon. Ako se budu pridržavali ograničenja koja im nameću dozvole za planiranje malih raketa i 12 lansiranja godišnje, ne verujem da će svemirska luka dati neke značajnije ekonomske rezultate“, rekao je.
Pričard je uporna u zastupanju stava da je ovom području potreban svemirski centar. Poput mnogih izolovanih brdskih i ostrvskih zajednica, i njihova stari i opada, kako ekonomski tako i demografski. Lokalna škola, nekada puna đaka, sada ima samo 18 učenika. Renta od svemirske luke, i deo njenih prihoda, namenjeni su sitnim farmerima Melnesa, kojima će taj novac pomoći da obnove svoje tresetište i ulože u poslove lokalne zajednice, rekla je ona.
„Ne želimo štetu i ne želimo gubitke. Dugo smo i naporno pregovarali oko toga“, rekla je Pričard.
Peking se već suprotstavlja politici Vašingtona, piše Adam Sigal za Foreign Affairs.
Tri i po godine od svog prvog mandata, administracija američkog predsednika Donalda Trampa konačno je sastavila sveobuhvatnu strategiju za povratak američke tehnološke konkurentnosti u trci sa Kinom. Od presecanja lanaca koji snabdevaju kineske tehnološke gigante, preko zabrane svih transakcija s ovim poslovnim subjektima, do regulisanja pristupa podmorskim kablovima od kojih zavise i globalne telekomunikacije – mere Trampove administracije često su bile nepotpune, improvizovane, pa čak i štetne po neke velike potencijale američkog inovacionog sistema. Oni su, međutim, postavili obrise američke tehnološke politike prema Kini u bliskoj budućnosti. Ta politika počiva na ograničavanju protoka svoje tehnologije ka Kini, restrukturisanju globalnih lanaca snabdevanja i ulaganju u nove tehnologije kod kuće. Čak ni nova američka administracija verovatno neće odstupiti od ovih osnovnih postavki.
Iskristalizovala se i kontrastrategija Pekinga. Kina se utrkuje da razvije poluprovodnike i druge osnovne tehnologije kako bi smanjila svoju ranjivost na prekid lanaca snabdevanja koji prolaze kroz Sjedinjene Države. Tragajući za načinima koji bi doprineli postizanju ovog cilja, njeni lideri mobilišu tehnološke kompanije, ojačavaju veze sa zemljama koje učestvuju u kineskoj inicijativi ‘Pojas i put’ i održavaju kampanju sajber-industrijske špijunaže.
Obrisi „Tehnološkog Hladnog rata“ sada su postali jasni, ali ko će se prvi i najviše okoristiti – ako će neko od njih uopšte imati koristi od ovog nadmetanja – to i dalje ostaje otvoreno pitanje. A tada će ovaj svet globalnog tehnološkog razvoja, raspolućen na dve super-strane, verovatno imati sporije inoviranje, barem na kraći period. Takođe će biti skupo. U izveštaju Dojče banke je iznesena procena da će u narednih pet godina troškovi ovog tehnološkog rata biti veći od 3,5 hiljade milijardi dolara. Ipak, lideri sa obe strane Tihog okeana gaje nadu da će ubrzati tehnološki razvoj kod kuće, čineći to pitanjem od nacionalne bezbednosti.
Tramp je odredio kurs američke tehnološke trke sa Kinom. Ako u novembru (odnosno januaru 2021.) dođe do promene administracije, promene politike će verovatno biti stvar preciznog podešavanja „detalja“. Da bi se rešile zabrinutosti koje TikTok, WeChat i druge kineske aplikacije pokreću zbog privatnosti podataka i cenzure, na primer, Sjedinjene Države bi na kraju mogle da se odluče za zamenu sveobuhvatne zabrane na osnovu zemlje porekla (aplikacije, softvera, hardvera, opreme, itd) jačanjem sopstvenog regulatornog okvira za privatnost. A nova administracija bi mogla uvesti i druge opsežne promene, koje bi uticale na tok trke ova dva rivala.
Na primer, ako bi Sjedinjene Države ojačale odnose sa svojim saveznicima, mogle bi pronaći partnere voljnije za saradnju u razvijanju međunarodnih standarda, zaštiti osetljive intelektualne svojine i ulagati u 5G i druge tehnologije u nastajanju. Trampova administracija predložila je oko 30% povećanja „civilnih“ finansiranja za veštačku inteligenciju i kvantne informacione nauke, ali bi i druge oblasti naučnog istraživanja takođe mogle dobiti prioritetno finansiranje. Pametnija imigraciona politika mogla bi da spreči mnoge od najboljih i najsjajnijih da svoje poslovne prilike traže u Australiji, Kanadi, Evropskoj uniji i Britaniji, i tako povećati američku konkurentnost u poluprovodničkoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji. Ali, sve ove promene bi se odigravale na marginama iste osnovne strategije: blokirati protok zapadne tehnologije ka Kini, ponovo uspostaviti neke visokotehnološke lance snabdevanja i oživeti američke inovacije. Ove suštinske odredbe su Pekingu jasne, kao što su postale i Vašingtonu. Kao rezultat toga, Kina se priprema za budućnost u kojoj se, kada je reč o suštinski važnim osnovnim tehnologijama, više ne može pouzdati u Sjedinjene Države.
Ove godine je kineski Nacionalni kongres predstavio petogodišnji plan u kojem će se u gradske i provincijske oblasti ali i kompanije uložiti blizu 1,4 biliona dolara za izgradnju „nove infrastrukture“, pre svega povezane s veštačkom inteligencijom, data centrima, 5G tehnologijom i industrijskim internetom (što je inicijalno i prioritet razvoja 5G mreže), kao i drugih novih tehnologija. Kineski kreatori politika posebno nastoje da smanje zavisnost svoje zemlje od Sjedinjenih Država u proizvodnji poluprovodnika. Peking je u oktobru 2019. osnovao fond za razvoj poluprovodničke tehnologije u iznosu od 29 milijardi dolara, a u avgustu su kineski zvaničnici uveli i druge politike kojima podržavaju domaću industriju čipova, uključujući poreske olakšice, podršku istraživanju i razvoju, kao i podsticaje za međunarodne kompanije za poluprovodnike da se presele u Kinu. Dva proizvođača čipova, podržana od vlade, su zaposlila više od 100 iskusnih inženjera i menadžera iz ’Taiwan Semiconductor Manufacturing Company’, vodećeg svetskog proizvođača čipova, kao i jednu firma za sajber sigurnost za koju je vezan nedavno otkriveni dvogodišnji poduhvat hakovanja kojim je ukraden izvorni kod, paketi za razvoj softvera i čip, koje je dizajniralo sedam tajvanskih firmi za proizvodnju čipova.
Čini se da napori za smanjenjem tehnološke zavisnosti doprinose pokretanju opsežnije kineske ekonomske agende. Kineski državni štampani mediji u poslednje vreme promovišu novi način ekonomskog razmišljanja kineskog predsednika Sija Đinpinga, nazvanog „teorija dvostruke cirkulacije“. Iako su njene specifičnosti i dalje nejasne, čini se da teorija daje prioritet domaćoj potrošnji, tržištima i kompanijama, a u nastojanju da ojača kinesku tehnološku samodovoljnost nakon decenija rasta vođenog izvozom. Prema Volstrit žurnalu, kineski potpredsednik vlade Liju He je dosad radio na identifikovanju kompanija i privrednih grana koje su pod rizikom od američkih sankcija. Veruje se da bi posebno osetljive firme mogle dobiti više državnih sredstava za istraživanje i razvoj.
Takođe, kineska vlada nastoji da mobiliše privatne tehnološke kompanije, podržavajući nacionalne ciljeve. Tokom julskog sastanka sa kineskim preduzetnicima, Si je pozvao kompanije da pokažu patriotizam i inovativnost. Preko polovine od 25 poslovnih lidera na toj konferenciji radi na polju novih tehnologija, poput proizvodnje čipova, veštačke inteligencije i pametne umrežene proizvodnje. ‘Alibaba’ je septembra 2018. osnovao Pingtouge, sopstveno odeljenje za razvoj poluprovodničke tehnologije, a Baidu je jula 2019. proizveo Kunlun, svoj pametni čip. Alibaba i Tencent su najavili ogromna nova ulaganja u klaud-usluge i data-centre, kako bi podržali jednu novu infrastrukturu.
Čini se da Kina preinačuje i diversifikuje svoj lanac snabdevanja, a geografski i konceptualno se „razudila“ u potrazi za svim dobrim kreativnim opcijama. Tako se zainteresovala za rešenja otvorenog koda za koja veruje da neće biti predmet američkih sankcija. Huavej se, na primer, obavezao da će uložiti milijardu dolara kako bi privukao programere u svoju zamenu za doskorašnji Google Mobile Services otvorenog koda, a Kina aktivno i sa entuzijazmom učestvuje i u projektu razvoja RISC-V čipova baziranih na otvorenom kodu. Štaviše, što su kineske tehloške kompanije manje dobrodošle za evropska tržišta, to će se više ove kompanije fokusirati na izgradnju digitalne infrastrukture i pružanje usluga zemljama koje su potpisale BRI.
Konačno, ako se i ovo najgore dodatno pogorša, Peking u svom tobolcu zadržava moćno sredstvo politike: uvek može da se osveti američkim tehnološkim firmama. Kinesko Ministarstvo trgovine je, po izveštaju, pripremilo „listu nepouzdanih entiteta“ – stranaca i preduzeća – koji su prekinuli isporuke kineskim kompanijama iz neekonomskih razloga; ove firme bi se mogle suočiti s ozbiljnim urušavanjem sopstvenih biznisa u Kini, zabranama ili ograničenjima trgovine, investicija, regulatornih dozvola i licenci. U nekim kineskim medijima i poslovnoj zajednici sugeriše se da bi Apple ili Qualcomm na kraju mogli biti kažnjeni zbog kampanje Vašingtona protiv Huaveja. Do sada je, međutim, Peking izbegavao takve akcije, izabravši umesto toga da se pozicionira kao suzdržani, odgovorni akter u trgovinskom sporu sa Sjedinjenim Državama.
Kina i Sjedinjene Države se pripremaju za dugoročno tehnološko rivalstvo – ono kojem se verovatno neće promeniti kurs, bez obzira na ishod američkih predsedničkih izbora. Da bi ta konkurencija podstakla inovacije brzinom koja nadoknađuje i prateće gubitke, Peking i Vašington će morati da prevaziđu domaće političke barijere.
Kineska industrijska politika je ovoj zemlji omogućila da ostvari dobitak u oblastima kao što su superračunari, iako pekinški pravac tipa „od vrha nadole“ takođe može generisati i određenu neefikasnost, otpad i višak. Ono što je najvažnije, vlada dosad nije uspela da smanji jaz između Kine i Sjedinjenih Država u poluprovodničkoj tehnologiji, uprkos višedecenijskoj podršci toj industriji, a trenutni napori verovatno neće odmah rezultirati otkrićima.
U Sjedinjenim Državama, izvršne agencije i Kongres široko podržavaju jačanje inovacija. Članovi američkog Kongresa su tokom poslednjih šest meseci predstavili zakone koji odražavaju ovu posvećenost – jačajući domaću proizvodnju poluprovodnika, ili, na primer, preuređujući Nacionalnu naučnu fondaciju i stvarajući nacionalni data-klaud za istraživače. Jedan zakon teži da imigrantske vize učini lakše dostupnima onima koji rade u oblasti veštačke inteligencije i drugim tehnologijama od suštinskog značaja za nacionalnu bezbednost.
Takva politička pažnja na visokom nivou mora se pretvoriti u održivu dvostranačku podršku. Poslednje tri godine su bile upozorenje na intenzivnu tehnološku konkurenciju koja dolazi. Peking je jasno rekao da će se prilagoditi i odgovoriti na ova američka nastojanja. Vašington bi morao da učini to isto.
(Autor je predsedavajući saveta ‘Ira A. Lipman’ za nove tehnologije i nacionalnu bezbednost, i direktor Programa za digitalnu i kibernetsku politiku pri američkom Savetu za spoljne odnose)
Šesnaestog decembra 1835. godine, reke Njujorka pretvorile su se u led a Donji Menhetn je planuo. Dim se prvo probio kroz prozore petospratnog skladišta u blizini južnog kraka Menhetna. Ledene oluje su duvale u fasade obližnjih zgrada, i za nekoliko sati je centralna poslovno-trgovačka oblast postala gradska lomača, uočljiva sa preko sto pedeset kilometara.
Vatrogasci su bili nemoćni. U bunarima i cisternama je bilo malo vode koja je doticala, a reke su se tokom noći zamrzle – momenat kada su temperature, po jednom izveštaju, pale na 17 stepeni ispod nule. Požar je obuzdan tek pošto je gradonačelnik Kornelijus Lorens naredio gradskim vlastima da miniraju objekte u neposrednoj blizini požara, suspregnuvši plamen kontrolisanim eksplozijama.
A onda je iz ruševina izrastao jedan novi Menhetn: sazdan od kamena a ne od drveta, sa širim ulicama i višim zgradama. Najvažnija inovacija je, međutim, ležala izvan grada. Šezdeset pet kilometara severnije, njujorški zvaničnici su u okrugu Vestčester kupili veliko parče zemljišta koje se protezalo sa obe strane reke Kroton. Izgradili su branu na reci da bi stvorili jezero od 400 jutara (1.6km²) , kao i sistem podzemnih tunela za dotok pitke vode do svakog kutka Njujorka.
Inženjerski trijumf poznat kao ‘Krotonov akvadukt’ je otvoren 1842. Ovaj vodeni put je vatrogascima obezbedio obilne zalihe tekuće vode, čak i zimi. Što je još važnije, obezbedio je dotok čiste vode za građane, koji su prethodnih godina patili od jedne vrste epidemije izazvane zagađenom vodom; ova katastrofa je pokrenula revoluciju u higijeni. Tokom naredne četiri decenije stanovništvo Njujorka se učetvorostručilo, skočivši na 1,2 miliona – grad je bio na putu da postane jedna sasvim moderna metropola.
Grad 21. veka je „dete katastrofe“. Današnji komfor i infrastruktura koju uzimamo zdravo za gotovo iznedreni su iz viševekovnih nevolja: vatre, poplave i kuge. Visoke zgrade, podzemna železnica i podzemni kanali, sistemi za dovod pitke i odvođenje otpadnih voda, građevinska regulativa i propisi o javnom zdravstvu – sve je ovo iskovano tek nakon gradskih katastrofa, od strane vizionara i onih koji su taj grad vodili. Prirodne, uz one katastrofe koje je proizveo čovek su milenijumima oblikovali naše najveće gradove, ali i naše ideje o ljudskom napretku.
Nekada veoma praktični i korisni, drevni akvadukti Rima više nisu funkcionisali – prvo su ih oštetili osvajači, da bi ih zatim opustošili – gradsko stanovništvo se smanjilo na nekoliko desetina hiljada, ponovo oživljavajući tek tokom Renesanse, kada su inženjeri obnovili kontrolisani protok pitkih i otpadnih voda. Posledice Lisabonskog zemljotresa su se 1755. pokazale toliko poražavajućima da je prosvetiteljske filozofe poput Žan-Žaka Rusoa nagnao da se upitaju o realnim dometima gradske civilizacije, pozivajući na povratak u „prvobitno stanje“ odnosno, u “svet prirode i njenih iskonskih početaka”. Ipak, ovakve kataklizme su dovele i do rođenja jednog novog inženjerstva, onog koje je evoluiralo do tačke kada se čovek izveštio u građenju otpornijih objekata, posebno u večito trusnim područjima poput San Franciska i Tokija, ali i nebrojeno drugim urbanim naseobinama.
Američki površni i tragičarski odgovor na pandemiju je učinio da Amerika pre liči na devastiranu nego li najbogatiju zemlju u istoriji. Prelistavajući ovogodišnje sudbinsko-morbidne naslove, lako bi se moglo poverovati da smo izgubili sposobnost efikasnog odgovora na krizu. A možda i jesmo. Pa ipak, velika kriza uvek nađe način da razotkrije gde je nastupio lom, pružajući šansu novoj generaciji lidera da izgrade nešto bolje. A ponekad su efekti njihovih izbora dalekosežniji nego što se može i pomisliti.
Izum javnog zdravstva
I, kako je već Čarls Dikens opisao u jednom svom poznatom osvrtu, britanski gradovi su tokom prvih godina industrijske revolucije bili mračni i kužni. London, Birmingem, Mančester, Lids nisu patili od pojedinačnih epidemija koliko od preklapanja neprekidnih epidemijskih talasa: gripa, tifusne groznice, tifusa i tuberkuloze. Takođe su bili pretrpani otpacima, koji su se gomilali u podrumima, izlivajući se iz oluka, truleći na ulicama i začepljujući reke i kanale. U Notingemu – rodnom mestu Luditskog pokreta, koji je nastao u znak protesta protiv automatizacije tekstilne industrije – jedan galon rečne vode (oko 3.7l) je sadržavao 45 grama čvrstog otpada. Samo zamislite trećinu jedne šolje nepatvorene kanalizacije u jednom galonskom bokalu.
Nijedna epidemija tokom ere industrijalizacije nije toliko šokirala britansko društvo kao epidemija kolere 1832. godine. Prosečni životni vek pri rođenju je u zajednicama od sto i više hiljada žitelja pao na samo 26 godina. Kao odgovor na to, mladi vladin zvaničnik po imenu Edvin Čedvik, član nove Komisije za siromašne (preteča današnjeg Ministarstva za socijalna pitanja) je sproveo inspekciju gradske sanitarne infrastrukture. Ne baš elegantan i atraktivan, poznat po uvrnutom humoru ali i kao briljantni štićenik utilitarnog filozofa Džeremija Bentema, Čedvik je za vladu i strukture upravljanja imao možda previše dalekovide ideje. One su uključivale skraćenje radne satnice, prebacivanje troškova održavanja zatvora na „preventivni rad policije“ i ustanovljavanje vladinih penzija. U saradnji sa vladinim timom istraživača, Čedvik je pokrenuo jednu od najranijih studija javnog zdravstva u istoriji – mešavinu izrađivanja mapa, popisa stanovništva i „ronjenja“ po kontejnerima. Posmatrali su kanalizaciju, deponije i vodotokove. Intervjuisali su policajce, fabričke inspektore i mnoge druge dok su istraživali vezu između načina na koji je koncipiran grad i širenja epidemijskih bolesti.
Konačni izveštaj iz 1842. pod nazivom „Higijenski uslovi življenja britanskog radništva“ je izazvao revoluciju. Uobičajena onovremska mudrost je pretpostavljala da je bolest uglavnom rezultat individualnih moralnih nedostataka. Čedvik je pokazao da su bolesti prouzrokovane propustima u razvoju gradske sredine. Bolesti u gradovima su u Britaniji, po njegovom proračunu, svake decenije prouzrokovale preko milion nove siročadi, dece čiji su roditelji umirali od gradskih epidemija. Broj onih koji su umirali od siromaštva i bolesti u britanskim gradovima bilo koje godine tokom 1830-ih, kako je utvrdio, premašivao je godišnji broj poginulih u bilo kom vojnom sukobu u istoriji Britanskog carstva. Izbijanje kolere bio je glavni događaj koji je primorao britansku vladu da računa sa troškovima industrijskog kapitalizma. Isto tako, taj proračun i ocena bi izmenili i način na koji su zapadni gradovi razmišljali o ulozi države pri obezbeđivanju javnog zdravlja.
Šta je bio izvor problema u slučaju kolere? Sva ta prljava voda. Čedvik je preporučio britanskoj vladi da poboljša sisteme odvoda otpadnih voda i stvori lokalne savete koji će uklanjati smeće i „smetnje“ iz domova i sa ulica – ljudski i životinjski otpad. Njegova ispitivanja su 1848. inspirisala definisanje dve ključne tačke britanskog nacionalnog zakonodavstva: Zakon o javnom zdravstvu i Zakon o uklanjanju smetnji i sprečavanju bolesti. Novi nacionalni zdravstveni odbor je konstantno održavao pritisak na javne uprave. Plodovi inženjerstva (popločavanje ulica, uvođenje čiste i odvođenje otpadnih voda) i nauke (bolje razumevanje bolesti) doprineli su zdravijem i dužem životu stanovništva. Očekivani životni vek je 1880. u Engleskoj i Velsu dostigao do četrdesete godine, da bi 1940. premašio šezdesetu.
Čedvikovo nasleđe je išlo dalje od puke statistike dugovečnosti; Iako se ne spominje često kao Karl Marks ili Fridrih Engels, njegov rad je imao ključnu ulogu u pokretanju jedne postepene revolucije u javnoj upravi Zapada. Zdravstvena zaštita i prihodovna podrška države (institucionalizacija socijalne politike), koji čine većinu troškova gotovo svake razvijene ekonomije u 21. veku, iznedreni su iz Čedvikovih izveštaja i nalaza. Dejvid Rosner, profesor istorije i javnog zdravlja sa njujorškog Univerziteta Kolumbija je to opisao jednostavno i upečatljivo: „Kada bih morao da odaberem samo jednu osobu koja je istinski promenila svet i epidemijske krize gradova, onda bi to bio Edvin Čedvik. Njegov populacioni pristup epidemijama iz 1830-ih je razvio potpuno novi način razmišljanja o bolestima u narednih pola veka. Čedvik je izmislio čitav savremeni etos javnog zdravstva Zapada“.
Zašto imamo nebodere
Svi znaju priču: U noći 8. oktobra 1871. godine je na jugozapadu Čikaga izbio požar u štali čiji su vlasnici bili Patrik i Ketrin Oliri. Legenda je za to okrivila kravu koja je prevrnula fenjer. Bez obzira na uzrok, olujni vetrovi su poterali vatru na severoistok, prema jezeru Mičigen. U zaostaloj, rastrošnoj eri 19. veka koji je simbolizovao gradsku ekspanziju, dve trećine čikaških građevina je bilo sazdano od drveta, što je grad učinilo savršenom potpalom. Požar je tokom naredna tri dana progutao dvadeset hiljada zgrada, dok je 300 ljudi skončalo u ovoj “kutiji šibica”. Trećina grada je ostala bez krova nad glavom. Čitava poslovna oblast – gotovo osam kvadratnih kilometara – pretvorena je u zgarište.
Čikago tribjun je 11. oktobra, dok je grad tinjao, objavio uvodnik s velikim naslovom: „Oraspoložite se“. Novine su potom nastavljale: „Usred katastrofe kojoj nema ravne u svetskoj istoriji, gledajući zgarišta kuća podizanih tokom tri decenije, žitelji ovog nekada lepog grada rešili su da ponovo podignu Čikago.“ A to im je, zapanjujućom brzinom, i uspelo. Do 1875. godine, turisti koji su pristizali u Čikago tražeći ostatke i tragove ovog požara žalili su se jer se, eto, „malo šta može videti“. Stanovništvo ovog grada se u narednih dvadeset godina utrostručilo, dostižući milion žitelja. Do kraja XIX veka su na zgarištu poslovnog kvarta nikle brojne zgrade, više od bilo koje druge slične vrste. Njihova dotad neviđena visina im je podarila i novo ime: neboderi.
Požar u Čikagu je omogućio uspon nebodera i visokogradnje na tri načina. Prvo, obezbedio je zemljište za podizanje novih zgrada. Požar je možda uništio poslovnu četvrt, ali je železnički sistem ostao netaknut, stvarajući idealne uslove za novogradnju. U Čikago se slilo toliko kapitala da su cene nekretnina u centru grada zapravo porasle u prvih 12 meseci nakon požara. „Požar iz 1871. je uništio bogato poslovno srce grada, tako da je bilo puno novca i motiva za hitnu obnovu“, rekao mi je Džulijus L. Džons, pomoćnik kustosa Čikaškom istorijskom muzeju. „A moglo je ispasti i drukčije: da je vatra uništila samo siromašna područja, poštedevši banke i poslovne kancelarije.“ Štaviše, rekao je prof. Dejvid Rosner, grad je iskoristio ostatke i “repove” požara kako bi „produžio“ svoju obalu do jezera Mičigen, jer je vatrena stihija obezbedila još više građevinskog zemljišta.
Drugo, kombinacija regulatornog i tehnološkog razvoja promenila je ono sa čega je Čikago ponikao. Osiguravajuće kompanije i gradske vlade su naložile izgradnju vatrootporne konstrukcije. Prvo je Čikago obnovljen ciglom, kamenom i gvožđem. Ali, vremenom, nagon za stvaranjem vatrootpornog grada u okruženju je dovelo do rasta cena nekretnina, što je, pak, podstaklo arhitekte i građevince da eksperimentišu sa čelikom – materijalom koji je tek tada postajao pristupačan za primenu u ondašnjim građevinskim novacijama. Ramovi čeličnih skeleta ne samo što su pružali bolju zaštitu od vatre već su, takođe, bili u stanju da izdrže veći teret, omogućavajući zgradama da rastu uvis.
Nevolja prisiljava ljude da postavljaju osnovna pitanja: čemu služi zajednica i kako se ona sastavlja? Koje su njene osnovne potrebe i kako da ih obezbedimo?
Treće, i najvažnije; rekonstrukcija nakon požara je bila povod za okupljanje mladih arhitekata koji su se, na kraju, međusobno utrkivali ko će od njih projektovati višu zgradu. U najjednostavnijoj verziji ove priče, vizionar i arhitekta Viljem Le Baron Dženi je vodio izgradnju prvog nebodera u istoriji, 42 metra visoke zgrade otvorene 1885. Izum nebodera je, međutim, bio rezultat timskog napora, sa Dženijem koji je ostalim projektantima služio kao neka vrsta igrača-trenera. 1882. Dženijev učenik, Danijel Barnem je u saradnji sa Džonom Rutom, koncipirao ove „četrdesetometarke“, s naglaskom na zgradu ‘Montauk’, koja je bila prva čelična visokogradnja u Čikagu. Još jedan Dženijev štićenik, Luis Saliven, zajedno sa Dankmarom Adlerom je projektovao 41 metar visoki ‘Vejnrajt’, prvi neboder u Sent Luisu. Rusko-američka spisateljica Ajn Rend je decenijama potom, u svom romanu „Veličanstveni izvor“ (The Fountainhead, 1943) utemeljila svoj lik mladog arhitekte Hauarda Rorka na izmišljenoj verziji Salivena i njegovog štićenika, Frenka Lojda Rajta. Lažni je narativ da su „Saliven i Rajt prikazani kao usamljeni orlovi, paragoni robusnog individualizma“, napisao je Edvard Glejzer u ‘Trijumfu grada’, dodajući da „Oni to nisu bili. Bili su sjajni arhitekti duboko uronjeni u lanac urbanističkih inovacija. “
Nemoguće je steći uvid u broj gradova koji su imali koristi od ovih uspešnih čikaških eksperimenata u podizanju visokih čeličnih konstrukcija. Omogućavajući građevincima da u visokogradnji pridodaju velike podne površine – bez potrebe za eksploatacijom dodatne površine zemljišta u širinu – neboder je, takođe, podstakao veću gustinu naseljenosti. Pronalaženje načina za bezbedno uklapanje većeg broja ljudi u gradove je dovelo do bržeg tempa inovacija, značajnijih eksperimenata u maloprodaji i širenje palete mogućnosti za porodice sa srednjim i niskim prihodima, omogućavajući im da se nastane u blizini poslovnih centara. Ljudi u gusto naseljenim oblastima takođe poseduju manje automobila, i zato svaki vlasnik vozila svake godine sagori stotine galona benzina manje od onih koji žive u vangradskim oblastima. Ekološki i ekonomski, kao i u pogledu jednakosti i mogućnosti, neboder – iskovan u arhitektonskom miljeu Čikaga nakon požara – predstavlja jedan od trijumfalnijih izuma u istoriji savremenog urbanizma.
Kroćenje parne džungle
U Njujorku se desetog marta 1888. godine „dogodilo“ jedno divno subotnje popodne. Volt Vitmen, „službeni pesnik“ njujorškog ‘Herald tribjuna’ je iskoristio taj vikend da obeleži kraj zime: “Forth from its sunny nook of shelter’d grass—innocent, golden, calm as the dawn / The spring’s first dandelion shows its trustful face.” Te subote uveče je gradski meteorolog, u lokalnim novinama od srca prepoznat kao „vremenski prorok“, predvideo „lepše vreme praćeno kišom“. A onda je meteo-mag otišao kući i uzeo slobodnu nedelju.
U međuvremenu su se dve oluje spojile u jednu. Iz Meksičkog zaliva se ka severu valjao sloj tamnih oblaka punih vode, dok je iz pravca Velikih jezera nastupao hladni vazdušni front koji je Minesotu već zasipao snegom, kotrljajući se dalje na istok. Ova dva fronta su se sudarila i spojila iznad Njujorka.
U ponedeljak, na dan kada je objavljena Vitmenova pesma, stanovnici su se probudili usred najgore mećave u istoriji SAD. Do četvrtka ujutro, oluja je u severoistočne delove države Njujork nanela sloj snega dubok preko 130 centimetara. Snežni nanosi su obrazovali formacije visoke i preko pet metara. Dostava hrane je bila obustavljena, a majkama je nedostajalo mleka. Stotine ih umrlo od gladi i izloženosti hladnoći. Kao i Lisabonski zemljotres, koji se dogodio pre više od jednog veka, tako i njujorška mećava iz 1888. godine nije bila samo prirodna katastrofa; bio je to i psihološki udarac. Velika njujorška mašinerija je ukočila i zaćutala. Gradska elektro-mreža, tada još u povojima, zamrla je. Poslovi i privreda su prestali da funkcionišu. Njujorški Weekly Tribune je 14. marta izvestio da su se „Nadzemna i izdignuta železnica kompletno pokvarili“:
Od automobila na ulicama nije bilo nikakve vajde, a prigradska železnica je blokirana smetovima; prekinute su telegrafske veze; berze nisu radile a gradonačelnik nije dolazio u svoju kancelariju; grad je bio ostavljen da funkcioniše hotimično i neplanski; vladao je haos.
Njujork, koji je sada bio zatrpan snegom, podsećao je na džunglu parnih mašina. Infrastruktura izdignute železnice je sablasno zveckala kvartovima kroz koje se protezala; žice i kablovi elektro-mreže duž ulica su se upetljali i visili sa hiljada stubova. Ipak, dve decenije nakon oluje, vozovi i žice su uglavnom nestali – barem onoliko koliko je neko iznad tla to mogao da vidi. Njujorški čelnici su shvatili da će – ukoliko žele da zaštite najvažnije elemente svoje infrastrukture od vremenskih nepogoda – morati da je stave pod zemlju.
Nakon nezapamćene mećave, prvo što je Njujork učinio bilo je ukopavanje kablova i žica. Početkom 1889. godine, telegrafska, telefonska i komunalna preduzeća dobila su rok od 90 dana da se oslobode sve svoje dotad vidljive infrastrukture. Industrijska „šuma komunalnih stabala“, odnosno, šarolikih namenskih stubova je počišćena, što je nekim stanovnicima omogućilo da po prvi put vide ulicu ispred svojih prozora. Pokazalo se da su podzemni vodovi jeftiniji za održavanje i da bi mogli ući u veću širinu opsega – što je na kraju značilo više telefona i više električne energije.
Drugo, i još važnije: Njujork je ukopavanjem svoje nadzemne železnice stvorio najpoznatiji metro-sistem u SAD. „Podzemni sistem brzog tranzita učinio je ono što izdignuta železnica nije mogla“, pisao je Njujork tajms u danima nakon snežne oluje, stavljajući akcenat na „neadekvatnost povišenog železničkog sistema u takvoj nuždi“. Čak i bez mećave – što prikazuje i Doug Most u svojoj „hronici nauke o podzemnoj železnici“, knjizi ‘The Race Underground’ – ulice Njujorka su postale neprohodne usled gužve pešaka, kolica, konja i kočija. Godinu uoči mećave, nadzemna železnica je zabeležila porast od 13 miliona putnika. Potreba za nekim alternativnim – verovatno podzemnim – vidom prevoza je bila očigledna. London je otvorio prvi deo svog metroa nekoliko decenija ranije. U Njujorku je ova mećava bila okidač za ubrzanu gradnju metro-sistema.
„Njujork je ponikao na katastrofama“, rekao je nedavno Mičel L. Mos, profesor urbanističke politike i planiranja na Njujorškom univerzitetu. „Tu je požar iz 1835. godine i izgradnja ‘Krotonovog akvadukta’. Tu je snežna oluja iz 1888. godine i izgradnja podzemne železnice. Tu je požar u fabrici košulja ‘Triangle Shirtwaist’ (1911), koji je na Menhetnu ubio 146 radnika. Frensis Perkins bi rekla: „Sporazum o novom poslovanju (Nju dil) je, zapravo, začet ovim fabričkim požarom, jer je katastrofa dovela do pojave njujorške državne komisije za uslove rada koja je, zauzvrat, doprinela uvođenju osmočasovnog radnog dana. Na sve ove katastrofe, Njujork je odgovarao promenama nabolje.“
Oktobra 1904. godine, nakon dugogodišnjih političkih borbi, pregovora sa dobavljačima i inženjerskih izazova, otvorena je prva njujorška metro-linija. Tlocrt ove trase (gore desno) bio je „gromolik“, jer je podsećao na izlomljenu strelicu; vodio je severno od gradske kuće do Velike centralne stanice (Grand Central Station), kačeći na zapadu 42. ulicu, a zatim ponovo skrećući ka severu i Tajms skveru, vodeći sve do 145. ulice i Brodveja, do Harlema. Linija podzemne železnice sa 28 stajališta, kojom je upravljala kompanija Interborough Rapid Transit je bila poznata kao IRT. Nekoliko meseci kasnije, Njujork se suočio sa presudnim testom: još jednom velikom zimskom olujom. I dok je mećava besnela, donosioci odluka u kompaniji IRT su izvestili o „446.000 prevezenih putnika“, rekordnom dnevnom maksimumu postignutom „bez ijedne nezgode“.
Pronaći našeg “unutarnjeg Čedvika”
Ne prizivaju sve nesreće bolje anđele naše prirode. Kompletno istraživanje urbanih katastrofa moglo bi pokazati nešto što je bliže suprotnom stanju stvari: kontrast uvrežen u večiti status kvo, „sklonost nepromenjenom stanju“, koji se može pokazati snažnijim od potrebe za hitnim promenama. Kako su proizvodna radna mesta opadala u drugoj polovini 20. veka, tako su gradovi poput Detroita i Jangstauna u Ohaju počeli da propadaju jer njihovi lideri nisu bili u stanju da predvide šta će sve zahtevati tranzicija u postindustrijsku budućnost. Jednom kada se unište poslovne oblasti – kao što je to zadesilo Čikago 1871. godine – priliv svežeg kapitala može postati spas iz takve situacije. Ali, kada su gradske žrtve isključivo siromašni ili pripadnici manjina, obnova nakon krize može teći sporo, ako se uopšte i dogodi. Uragan Katrina je 2005. poplavio Nju Orleans, raselivši nebrojeno mnogo svojih žitelja s niskim primanjima; mnogi od njih se više nikada nisu vratili u jedan od najlepših američkih gradova. Neke kataklizme se ne tiču toliko štete na objektima koliko nejednakosti i nepravde. „Prirodne katastrofe same po sebi ne čine ništa u zaustavljanju društvene nepravde“, primećuje Keanga-Jamahta Tejlor, profesorka afroameričkih studija na Prinstonu. „Bez društvenih kretanja ili društvenih preokreta, priznavanje nejednakosti nikada ne napreduje dalje od priznanja da je ’pred nama još dug put’.“
Njujork 1888. nije reagovao na mećavu gomilanjem lopata za sneg. Stvorio je čitavu infrastrukturu podzemne elektro-mreže i tranzita.
Ipak, katastrofe mogu da naše duhove usredsrede na zajedničku krizu, sruše političke i regulatorne barijere koje stoje na putu napretka i podstaknu tehnološke skokove, spajajući talente i novac u rešenje za velike probleme. „Katastrofe samo razotkrivaju već postojeće problematične tačke, i time stvaraju priliku da se malo vratite nazad i učinite ono što je trebalo učiniti u prvom mahu“, rekao je Mičel Mos. Njujork 1835. godine nije morao da pretrpi jedan toliko razoran požar da bi postao svestan potrebe za kaptivacijom i kanalisanjem izvora slatke vode. Pa ipak, tek je požar na Donjem Menhetnu “inspirisao” gradske čelnike da preduzmu konkretne korake.
Uobičajena odnosno „normalna“ vremena nisu zgodna za neko sporije, promišljenije preispitivanje prirodnih katastrofa. Kada bacimo pogled na svet oko sebe – na zastarelu ili raspadajuću infrastrukturu, neadekvatnu zdravstvenu zaštitu, rasizam i siromaštvo – isuviše je lako gajiti stav površne rezignacije tipa “upravo je sve onako kako je oduvek i bilo”. Nevolja nas može prodrmati iz transa samozadovoljstva i prisiliti nas da postavljamo prvobitna pitanja o svetu: Čemu služi zajednica i kako se ona sastavlja? Koje su njene osnovne potrebe i kako da ih obezbedimo?
To su pitanja koja bi trebalo da postavljamo o svom svetu dok se suočavamo sa pandemijom korone, usput razmišljajući o tome šta bi trebalo da usledi nakon nje. Najvažnije promene po okončanju ranijih katastrofa su prevazilazile samu katastrofu: One su u potpunosti objašnjavale uočene probleme ali i rešenja za njih. Njujork nije reagovao na mećavu 1888. gomilanjem lopata za sneg. Stvorio je čitavu infrastrukturu podzemne elektro-mreže i tranzita koji su grad učinili čistijim, pravednijim i efikasnijim.
Kao i u prošlosti, odgovor na kovid-19 bi na sličan način mogao biti dalekosežan. Najveća pouka se možda nalazi u saznanju da su, što se tiče opšte zdravstvene zaštite, moderni gradovi neadekvatno koncipirani – i to ne samo neadekvatno u odnosu na aktuelnu pandemiju već i u odnosu na druge vidove zaraznih bolesti i uslova u kojima se urbana sredina nalazi, poput zagađenja (koje doprinosi poboljevanju), ili prenaseljenosti (koje doprinosi širenju bolesti). Šta ako bismo osmislili gradove zasnovane na jednoj drukčijoj, svesnijoj odbrani od svih pretnji po naše zdravlje?
Odgovor na to bi mogao započeti garancijom univerzalne zdravstvene zaštite, bez obzira na specifični mehanizam. Kovid-19 je pokazao da je naše preživljavanje neraskidivo povezano sa zdravljem stranaca, “onih koji dolaze spolja”. Usled nejednakog pristupa zdravstvenoj zaštiti, između ostalog, mnogi građani – posebno Amerikanci sa niskim primanjima i nebeli Amerikanci – bili su nesrazmerno teže pogođeni pandemijom. Bilo je verovatnije da oni sa niskim primanjima žive u višegeneracijskim domaćinstvima, čineći puteve prenosa raznovrsnijim. Onima koji već žive u takvim kritičnim, prethodno postojećim uslovima, često nije bio dostupan rutinski pristup preventivnoj nezi – a među ljudima koji potiču iz takvih sredina je, tim sledom, i stopa smrtnosti od korone bila veća. Što se tiče zaraznih bolesti, rizik po bilo kog pojedinca predstavlja rizik po sve. U međuvremenu, usled svoje veličine, gustine i izloženosti stranim putnicima, najveći teret ove pandemije su isprva snosili ljudi iz gradova. Stoga, nema razloga za stav i razmišljanje da će se ovaj obrazac promeniti. U doba pandemija, univerzalna zdravstvena zaštita nije samo zaštitna mreža već je i stvar koja se tiče nacionalne bezbednosti.
Dva su načina na koje bi gradski čelnici mogli rekoncipirati gradove kako bi spasli živote građana. Prvo, mogli bi da zaustave motorni saobraćaj. Iako se može učiniti da je problem saobraćaja izmešten podalje od trenutnog problema s pandemijom, studija iz 2013. je otkrila da dugoročno izlaganje zagađenju automobila i kamiona u SAD prouzrokuje 50.000 prevremenih smrtnih slučajeva na godišnjem nivou. Respiratorni uslovi otežani zagađenjem mogu povećati ranjivost na druge bolesti, uključujući i one zarazne. Globalni karantin usled pandemije nam je ukazao kako bi mogla izgledati alternativna budućnost urbanih konglomerata. Gradovi bi mogli ukloniti većinu automobila iz gradskih područja i „vratiti“ ulice građanima. Kratkoročno, ovo bi pomoglo našim naporima u borbi protiv pandemije, dajući restoranima i barovima više otvorenog prostora. Dugoročno, to bi nabolje transformisalo gradove – bilo bi dodato znatno više prostora za šetače i biciklističke staze, a urbani način življenja bi ih učinio zdravijim i atraktivnijim.
Drugo, gradovi bi mogli da iz temelja preispitaju svoj dizajn, kao i namenu modernih zgrada. Buduće pandemije izazvane virusima koji se prenose vazduhom su neizbežne – istočna Azija ih je u ovom veku već imala nekoliko; pa ipak previše modernih zgrada postiže energetsku efikasnost – sprečavanjem protoka svežeg vazduha koji pritiče spolja, urbane sredine se „zapečate“ – stvarajući tako savršenu Petrijevu posudu za bilo koju bolest koja uspeva u neprovetravanim enterijerima. Gradske vlasti bi trebalo da osavremene standarde ventilacije kako bi kancelarije postale manje rizična mesta. Zatim, uzimajući u obzir da sve više Amerikanaca radi na daljinu kako bi izbeglo prenatrpane vozove i loše provetrene kancelarije, lokalne vlasti bi isto tako trebalo da podstaknu građevinske preduzimače da prazne zgrade pretvore u stambene komplekse, donošenjem novih zakona o zoniranju ali i poreskim olakšicama. Pretvaranje praznih kancelarija u stanove bi povećalo broj stambenih jedinica u bogatijim gradskim sredinama, koje i inače pate od nedostatka pristupačnih mesta za život; proširilo bi, takođe, poresku osnovicu ali i dodatno smanjilo vožnju do posla, dopuštajući većem broju porodica da imaju domove u centru grada.
Sve u svemu, ovo je vizija prepravljenog grada 21. veka, koji uzima u obzir javno zdravlje, i ujedno postižući fini trik da istovremeno bude naseljeniji a i prostraniji. Urbano okruženje sa upola manje automobila bi predstavljao, zapravo, trijumf. Vrednost zatvorenih kancelarijskih i maloprodajnih prostora bi se umanjila, dok bi oni otvoreni postali sve važniji, a gradske ulice bi bile vraćene ljudima.
„Trenutno, uz sveprisutnu koronu, svi polažemo nade u jedno – jedan lek, jednu vakcinu – i to govori koliko je naša vizija društva postala sužena“, kaže Rosner, istoričar javnog zdravlja sa univerziteta Kolumbija. Njegov heroj, Čedvik, otišao je korak dalje. Koristio je egzistencijalnu krizu kako bi prepisao preventivna pravila modernog upravljanja. Oblikovao je naše razmišljanje o odgovornosti države prema siromašnima onoliko koliko je preoblikovao savremeni grad. Trebalo bi gajiti nadu da će naš odgovor na ovogodišnju pandemiju biti „čedvikovski“ – po svojoj sposobnosti da nam pomogne u sagledavanju postojeće nepravde, koju je ova pandemija potpuno ogolila.
Jednog dana, kada korona bude tek bleda uspomena, neki istoričar gradskih katastrofa bi, gledajući zapise ovog našeg trenutka, mogao zapaziti da su ljudi nakon požara gledali u nebo; da su im pogledi nakon mećave bili uprti nadole, u tle; a da su se, posle kuge, napokon, osvrnuli oko sebe, susrevši jedni druge.
∗ ∗ ∗
Ovaj članak će se pojaviti u štampanom izdanju oktobarskog “Atlantika”, pod naslovom „Kako je katastrofa oblikovala savremeni grad“ (How Disaster Shaped the Modern City).
* Ilustracije: Mark Harris; slike kompanije Interborough Rapid Transit; Nacionalna meteorološka služba; Wiley & Putnam / Artokoloro / Britanska biblioteka / Alamy; Thomas Kelly /Američka Kongresna biblioteka
* Derek Tompson za magazin Atlantik piše o ekonomiji, tehnologiji i medijima. Autor je „Hit Mejkera“ i voditelj podkasta Crazy/ Genius.
Bliži li se, uopšte, kraj ekonomskom usponu Kine usled američkih mera? Pitanje i temu je na portalu Quora postavio Clifford Nelson.
Nastojeći da nadmaše Kinu, Sjedinjene Države u suštini sve rade pogrešno. U svakom slučaju, takvo šta bi bilo prilično teško jer je, u svetskim okvirima, Kina verovatno zemlja s najefikasnijom vladajućom strukturom. Veoma je bliska onome što Aristotel smatra najboljim oblikom vlasti: oligarhijom istinske elite. Vlada jeste daleko od savršene, ali prepoznaje mnoge politike neophodne za uspeh. Zadobila je podršku gotovo svih njenih građana, obezbedivši im bolji životni standard. To znači da nailazi na odobravanje svog naroda. Ako se baci pogled na istraživanja o globalnom zadovoljstvu građana svojim vladama, indeks zadovoljstva Kineza svojom upravljačkom strukturom je otprilike najviši. To znači da vlada može sprovoditi brojne svoje politike jer joj se veruje. Na primer, porodica od jednog deteta svojevremeno nije bila popularna, i Kinezi su zbog toga zamerali svojoj vladi, ali ujedno i priznaju da je to (u datom trenutku i okolnostima) bila ispravna odluka.
Da biste bili najuspešnija zemlja sveta, morate imati ljude, i iskoristiti maksimum onoga što vam oni mogu ponuditi. To znači da je izuzetno važno pružiti građanima priliku da pokažu svoju potencijalnu izuzetnost. Kina doživljava konstantan rast broja studenata koji su stekli diplome iz neke STEM oblasti. U međuvremenu, visoko obrazovanje u SAD postalo je daleko skuplje, stavljajući ga gotovo van domašaja prosečnih građana, i čineći mnogo težim otplatu studentskih kredita. Uz to, čini se da, generalno, kvalitet nivoa obrazovanja u Sjedinjenim Državama doživljava pad. Uspeh kineskog obrazovnog sistema može se prepoznati i u rezultatima mladih Kineza u matematici, govornim veštinama i naučnim disciplinama, u kojima prednjače u odnosu na ostale nacije, a znatno iznad američkih studenata i učenika. I ne samo da Kina odrađuje tako dobar posao u domenu obrazovanja, već ovim diplomcima osigurava da, nakon studija, odmah dobiju kvalitetne poslove. U SAD ćete danas videti toliku zastupljenost Indijaca, koje su Amerikanci doveli da bi obavljali tehničke poslove (uz “off-shore” rad ili onaj koji je izmešten), ali je lako uočiti da je na tim poslovima vrlo malo Kineza, za razliku od situacije od pre nekoliko decenija. Sjedinjene Države se sve više oslanjaju na strance, zbog strukovno-obrazovne baze koju sa sobom donose u SAD.
Trenutna kineska slabost možda se ogleda u nedovoljnom činjenju da bi se što više podsticale inovacije koje bi odskakale od uobičajenih, u nedostatku onih koje nazivamo prelomnim probojima. Ako je moguće kreirati politike koje podstiču pravu vrstu slobode, kao i istraživanje, tada mogu napredovati i takvi revolucionarni koncepti. Ovo je verovatno najvažnije u sferi umetničkog izraza; Zbog toga je Holivud postao centar svetske zabave. Francuska je zbog toga postala središte kulture. Ako Kina može da pokaže sposobnosti i kapacitete po kojima bi se izdvajala, to bi takođe moglo rezultirati, recimo, uspešnim nadzvučnim putničkim avionom ili, možda, boljim načinima proizvodnje ili metodologijama.
Ovo značajno povećava izglede i šanse da će Kina biti u stanju da globalno dominira većinom tehnologija. Danas ima 1,4 milijarde Kineza. Sa tolikim brojem građana – i sa tako dobrim obrazovnim sistemom – izglednije je da će neki novi Ajnštajn biti Kinez nego pripadnik bilo koje druge nacionalnosti. S obzirom na to da su mogućnosti Sjedinjenih Država limitirane, a da je školovanje izuzetno skupo, po ovim merilima će se verovatno svrstati u zemlje Trećeg sveta. Da stvar bude još gora, značajan broj američkih građana ne veruje u nauku… samim tim, neće verovati ni u dobro sagledanu činjenicu, što dokazuje broj onih Amerikanaca koji i dalje veruju u kreacionizam, ili, recimo, u to da su klimatske promene tek „nekakav mit“.
Kineska ekonomska politika podstiče konkurenciju tamo gde konkurencije može biti. Cilj je obrazovati jedno konkurentno tržište koje minimalno šteti društvu. Real-kapitalizam uglavnom podstiče pohlepu, što znači monopol ili tajnu prevarnu spregu („collusion“)… Jednom kada postane veoma uspešan, kapitalista će iskoristiti bilo koji prljavi trik da bi stekao prednost: zeznuti radnike, lagati o proizvodu; Uništiti okolinu ako to smanjuje njegove troškove; ukrasti. Tako se kapitalizam podstiče i gaji. Vode se državne kompanije u oblastima u kojima je prilično teško stvoriti konkurentno okruženje. Privatne korporacije u nekonkurentnom kapitalističkom okruženju obično postaju neefikasne zbog svog povlašćenog položaja, tako da od privatizacije zaista malo ko ima koristi – osim onih koji od nje mogu profitirati – ali ne i većina ljudi. Stoga je kapitalizam, zapravo, destruktivan, i to je kapitalistički bog kojem Amerikanci ukazuju takvo i toliko poštovanje, zapravo ne razumevajući kakva su zla koja sa sobom donosi. Kina ima jasnu ekonomsku politiku koja očigledno razume da je cilj u ostvarivanju zadataka bitnih po društvo, a ne kapitalizam sam po sebi, shvatajući da postoji takvo delovanje koje je bolje kada je kontrolisano od strane vlade.
Drugi faktor je to što, čini se, Kina razume da postoje neke stvari zbog kojih želite da snizite troškove, jer to pomaže boljoj ekonomiji. U SAD je, primera radi, ustanovljena visoka poreska stopa na usluge mobilnih operatera, pa je, samim tim, i korisniku ta komunikacija skuplja; ipak, da bi zaista svi bili povezani na pravi način, svi bi trebalo da uživaju u jeftinom korišćenju mobilnih usluga, samim tim podstičući komunikaciju koja unapređuje bezbednost (poslovanja) ali i sposobnosti i kapacitete za prerastanje građana u produktivnije članove društva. Dobra komunikacija poboljšava ekonomiju. Sjedinjene Države su, evo još jednog primera, dosad bile veoma loše u nivou efikasnosti svoje državne pošte, iako je upravo ona tako važna za ekonomiju – zbog čega je, uostalom, pošta prvobitno i stvorena. Druga oblast u kojoj su SAD slabe je sektor transporta. Smanjivanje troškova upotrebe prevoza i podsticanje mera za napredak u domenima međugradskog i gradskog prevoza bi, u suštini, uveliko pomogle američkoj ekonomiji.
Sve se ovo odnosi i na toliko drugih aspekata održavanja i unapređivanja infrastrukture; upravo one infrastrukture koja omogućava valjanu, kvalitetniju ekonomiju. Ako zanemarite infrastrukturu, gube se i poslovne mogućnosti. Ono što je Kina svim silama nastojala da obezbedi već od samog početka svog ekonomskog uspona – a što joj je potom omogućilo dalji uspeh – bilo je pravljenje specifičnih „mesta“, lokacija sa posebnom namenom: bilo je to stvaranje namenskih lokacija vezanih isključivo za biznise – one lokacije koje bi obezbeđivale sigurnost stranih i domaćih investicija – kao i infrastrukturu koja omogućava transport proizvoda, uz nastojanje da se velikom broju lokalnih stanovnika obezbedi brz transport na potezu kuća-radno mesto i natrag. To je nešto što mnoge druge zemlje nisu uspele da sprovedu, a veliki investicioni naglasak Kine je u daljnjem, konstantnom poboljšanju infrastrukture. Pre trideset godina je na mestu gde je danas Šenžen, industrijski hiper-gigant, ležala samo gomila uspavanih sela; danas je ovo mesto jedno od glavnih centara svetske ekonomske aktivnosti. A gde biste drugde, inače, mogli videti takav i toliki uspeh? Kina je na svom putu možda imala niz nedostataka, ali uspeh jednog Šenžena je verovatno toliko puta nadoknađivao te propuste.
U međuvremenu, SAD su učinile malo šta na poboljšanju svoje infrastrukture, i, što je još gore, nisu održavale ni ovu postojeću. A ovo je očigledno samo ako pogledate koliko je mnogo gradova u kojima je taj ozbiljan problem prisutan. SAD su nastavile da grade puteve, ali su saobraćajna zagušenja sve veća. Očigledno je da samo izgradnja puteva ne rešava problem – problem čije se posledice odražavaju u troškovima poslovanja, koji se, usled loše putne mreže povećavaju – da ne spominjemo potrebu za više namenskog zemljišta (u infrastrukturne svrhe).
Ono što je loše po američku ekonomiju jeste prigradska razgranatost infrastrukture. Finansijski održavati i podržavati ovakvu infrastrukturnu „raspršenost“ predgrađa je izuzetno skup poduhvat. Potrebno je, recimo, napraviti što više kilometara novih puteva, jer ih svaki stanovnik predgrađa mora svakodnevno i u više navrata koristiti. Vožnja gradskim jezgrom će trajati tek nekoliko kilometara – u odnosu na daleko veću kilometražu koju zaposleni svakodnevno prevaljuju, dok se kroz predgrađe voze ka centru; stoga je mnogo lakše osigurati brz i kvalitetan prevoz u gradskom, a ne prigradskom području. Postoji i toliko drugih stvari koje je daleko lakše obezbediti od putne mreže, recimo, uspostavljanje mreže za električnu energiju, ili gas, vodu, ili kanalizaciju, tu je i izgradnja škola, toliko je toga. To znači da će, u cilju poboljšanja svoje infrastrukture, Sjedinjene Države uložiti u svoju putnu mrežu mnogo više novca od Kine. Jedna dobra američka politika bi trebalo da obeshrabri neko takvo nesvrsishodno razgranavanje svoje infrastrukture.
Drugo područje u kojem SAD deluju tako samodestruktivno je pitanje vojnih izdataka. Sjedinjene Države troše neverovatne količine novca za održavanje svoje ogromne vojske. A armija joj je, zapravo, loše izbalansirana jer su oduvek bile najvažnije kopnene vojne snage, dok SAD stavljaju pojednak naglasak na svoje vazdušne i mornaričke snage. U ratovima na Bliskom istoku su sposobnosti kopnenih snaga bile dobro potkačene, dok su mornarica i vazduhoplovne snage bile prekomerne u poređenju s njihovom konačnom efikasnošću. Resursi koji se koriste u vojne svrhe znači da oni nisu dostupni za unapređenje civilne infrastrukture, kojoj su ti resursi nadasve potrebni. Vojni rashodi daju jako malo podsticaja real-ekonomiji, posebno u SAD, gde troškovi proizvodnje i održavanja vojne opreme toliko nadmašuju njenu efikasnost, a nedostatak masovne proizvodnje samo prekomerno povećava troškove i smanjuje svaku potencijalno veću korist od vojne tehnologije; jer, tehnologija masovne proizvodnje jeste ta koja je toliko bitna za konkurentnost na komercijalnim tržištima. Kina troši mnogo sredstava na vojsku, ali je dosad pokazala mnogo više suzdržanosti nego SAD, a još više kada je u pitanju nuklearno oružje. I SAD i Kina su, zapravo, na vrlo dobrim geopolitičkim lokacijama, što znači da je obe zemlje veoma teško napasti i osvojiti, dok su Sjedinjene Države, u tom smislu, daleko bezbednije. To znači da veliki vojni budžeti malo doprinose istinskom povećanju bezbednosti ovih zemalja; a da bi održali globalnu dominaciju, bolje je trošiti novac na infrastrukturu nego na vojsku. Ovo je u oštroj suprotnosti sa zemljama poput Nemačke, Poljske ili Rusije, koje se nalaze na istorijskim rutama invazija.
Još jedna stvar vredna razmatranja je da je Kina očigledno dobro snabdevena resursima, pa će biti veoma teško da joj privreda bude ometana nedostatkom većine esencijalnih sirovina. Jedini kritični nedostajući resurs je nafta, a zahvaljujući njenom prijateljstvu s Iranom i infrastrukturnom Inicijativom za Novi put svile, biće prilično nemoguće da SAD prekine to snabdevanje – a tu je i Rusija. Ono što je Kinezima doskora ograničavalo pristup tim resursima bio je način njihovog transporta, mada Kina ulaže ogromne napore kako bi unapredila svoje sisteme snabdevanja – one koji joj sada omogućavaju da zdušno koristi ove resurse.
Dakle, Kina u osnovi ima značajnu prednost jer će, dugoročno gledano, Sjedinjenim Državama biti teško da je prevaziđu, a trenutne američke politike su Kini obezbedile da ta prednost bude dalje uvećavana. Budući da Amerika zaista gleda na Kinu kao na pretnju, malo je verovatno da će američke politike naneti Kini neku veću štetu, a po svemu sudeći će samo još više naštetiti samoj Americi. U poređenju s bilo kojom drugom državom, njeno je unutrašnje tržište gigantskih razmera, uz to i s izuzetno jakim pozicijama u zemljama „Trećeg sveta“, posmatrano iz perspektive koliko su te zemlje prosperirale zahvaljujući kineskim investicijama. Čini se da EU nije sklona da podrži američke napore u izolovanju Kine. Amerikancima će biti teško da ubede zemlje EU da stanu iza američke pozicije, jer Kina ne predstavlja pretnju Evropskoj uniji već se, zapravo, isključivo radi o želji SAD za ponovnim uspostavljanjem globalne hegemonije.
Svojom skorašnjom politikom, Sjedinjene Države uspele su da većinu zemalja Evropske unije samo odvrate od sebe, a EU i otvoreno priznaje da su Sjedinjene Države, vremenom, postajale sve manje bitne za ekonomski napredak Evropljana, i da bi Kina mogla ponuditi mnogo više od Sjedinjenih Država. Čini se da je samo Britanija u „američkoj priči“, a njena dosadašnja politika samo ju je udaljila od EU – prvo, što je odbila da prihvati evro, a onda i usled Bregzita. S ovakvom, verovatno katastrofalnom odlukom, Britanija će izgleda jedino moći da se okrene Sjedinjenim Državama i Kanadi. Vremenom će, po svemu sudeći, ta izolacija dodatno naštetiti Britaniji. Malo je uočljive koristi koju bi američki narod ili američka oligarhija bogatih imala od podrške Britaniji. A onda, tu je i Rusija, verovatno jedina značajna zemlja koja bi na Kinu gledala kao na pretnju, iako je nedavna američka politika prema Rusiji učinila da se ova zemlja pridruži kineskom taboru.
(Likovna oprema teksta je ilustrativnog karaktera)
S obzirom da zemlje širom Evrope smanjuju svoja ograničenja nametnuta koronom, otvaraju granice i stvaraju nove načine da se posetiocima obezbede sigurna putovanja, letnji odmori u Evropi prerastaju i u realnu mogućnost za putnike i turiste, naročito one evropske, koji traže tradicionalni letnji predah „negde-na-moru-ili-tu-negde“.
Uz kreativne koncepte kao što su „vazdušni mostovi“, „putni mehurovi“ i „putni koridori“ između zemalja koje su zvanično izašle iz pandemijske krize (i ne treba im karantin za posetioce), vlade, međunarodne institucije i specijalizovane turističke organizacije kreiraju nove inicijative i protokole najpre da bi se omogućio nastavak prekograničnih putovanja radi godišnjih odmora, a zatim tokom nekoliko nedelja međunarodnih putovanja u jeku letnje sezone.
Letnji odmori u Evropi bi se mogli vratiti u julu preko “vazdušnih koridora”, prenosi The Sun.
„Mnoge evropske zemlje otvaraju svoje granice, a letovi i hoteli se takođe ponovo otvaraju“, objašnjava Evropska organizacija za najbolja odredišta(European Best Destinations Organization, EBD) koja spada pod mrežu EDEN u nadležnosti Evropske komisije (“European Destinations of Excellence“, Evropske destinacije izvrsnosti), radeći na promociji održivog turizma evropskog kontinenta.
Da bi pomogao putnicima koji „nakon sedmica provedenih u izolaciji žele da otputuju negde u granicama Evrope, ali ne znaju gde i koje se mere bezbednosti preduzimaju u zemljama i regionima“, EBD je otkrio spisak od 20 destinacija koje pandemija najmanje pogađa (definisano kao i do 600 puta manje slučajeva Covid-19 poređeno sa prosecima).
Ove destinacije imaju koristi od blizine lokalnih klinika i bolnica, a na raspolaganju im je veći broj bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja, primenjujući vrlo specifične protokole koji se tiču higijene u smeštaju, restoranima i prodavnicama, uz uvođenje mera poput promena filtera za klimatizaciju između svaka dva termina boravka turista u obektima/pansionima/sobama), uz široku dostupnost maski i vođenje računa o držanju propisanog međusobnog rastojanja.
Pre no što otputujete na bilo koje od dole navedenih mesta sa ove liste, EBD preporučuje da „Budete na oprezu i ne zaboravite da se poslužite već poznatim i uvreženim gestovima koji su „podsetnik“ okolini, uz držanje propisanog rastojanja (2-2.5m) i obavezno nošenje maski, onda kada je to moguće ili se za to ukaže potreba;
Izbegavajte putovanje ukoliko ste lošeg zdravlja;
Osobe starije od 70 godina, oni koji kubure s viškom kilograma ili s respiratornim problemima trebalo bi da budu posebno oprezni;
Na putnicima i turistima je glavna odgovornost, te su stoga u obavezi da štite one iz najranjivijih grupa i njima najbliskije, kao i one koji im ukazuju gostoprimstvo u zemljama koje posećuju – da pokažu brigu prema svojim domaćinima.
Foto: Vjaseleva Elena (European Best Destinations Organization, EBD)
Tbilisi je prestonica Gruzije, jedne od zemalja koje su proteklih meseci bile pod najmanjim uticajem korone. Gruzija je na ovu pandemiju vrlo hitro reagovala primenom mera, kojima su održavale epidemiju na izuzetno niskom nivou stope zaraženosti. U Gruziji ima do 260 puta manje slučajeva obolelih od kovida-19 nego u evropskim državama koje su koronom bile najviše pogođene.
Ova zemlja ponovo je otvorila svoje granice 1. jula i sprovodi zdravstvene mere kako bi zaštitila putnike i njene građane, sa ciljem njihove zdravstvene bezbednosti i bezbrižnog odmora.
Tbilisi je destinacija čiji su građani otvoreni i bez predrasuda prema strancima, mesto u kojem su prošlost, sadašnjost i budućnost savršeno utkani, bogate kulture i ležerne atmosfere. Više no ikad u trendu, ovaj grad je već neko vreme idealno odredište za uživanje u istočnjačkoj kulturi, gastronomiji, nacionalnoj, verskoj i kulturnoj raznolikosti, i veoma interesantne arhitekture. Uzdah prijatnog iznenađenja pri prvom susretu je zagarantovan.
Gruzija ima više bolničkih kreveta na hiljadu stanovnika od Švedske i Danske, a Tbilisi je do pet puta sigurniji (stopa kriminala) od Pariza ili Londona.
Grad ima veliku ponudu turističkih apartmana za kojima ovog leta vlada prava turistička pomama, kao i za malim „butik hotelima“ i pansionima.
„Treba li vam i dodatni argument? Boravak u hotelu sa pet zvezdica ili u privatnoj vili u Tbilisiju koštaće vas do četiri puta manje nego u istom hotelu iz iste grupe u nekoj drugoj prestonici Evrope“, poručuje EBD.
Foto: Marcin Kžizak, EBD – Najbolje evropske destinacije
„Ovo grčko ostrvo ‘izašlo iz Raja’ je savršeno odredište za ponovno ’punjenje baterija’ nakon stresnog perioda opšte izolacije“, piše EBD o Krfu.
Grčka je jedna od evropskih država najmanje zahvaćenih korona virusom (do 50 puta manje zaraženih nego u najugroženijim evropskim zemljama). Grčki zdravstveni sistem nikada nije pokazivao znakove preopterećenosti tokom aktuelne zdravstvene krize. Štaviše, zemlja ima više bolničkih kreveta po glavi stanovnika od mnogih evropskih zemalja.
Krf je kombinacija opuštenosti, sunca i prirode.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a preventivni karantin nije uveden.
Cavtat je omiljen među slavnim ličnostima, ali i je ujedno i sjajno mesto za porodični dolazak, ljubitelje gastronomije, kulture, prirode i vodenih sportova.
Hrvatska spada u evropske zemlje najmanje zahvaćene koronavirusom ,sa čak 20 puta manje zaraženih na milion stanovnika nego u ostalim evropskim zemljama.
Hrvatska je takođe jedna od evropskih zemalja sa najvećim brojem bolničkih kreveta po stanovniku. Bolnica u Dubrovniku je udaljena 20 minuta vožnje od Cavtata, a aerodrom Ćilipi je udaljen samo 10 minuta.
U turističkoj infrastrukturi Cavtata je veliki izbor privatnih vila, turističkih apartmana i malih porodičnih hotela (izabranih kao omiljena destinacija od strane putnika koji će se tamo zateći ovog leta). Pored toga, Hrvatska je sprovela higijenske i sanitarne mere u svim većim hotelima.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula. Karantin se ne zahteva (iako ovi podaci variraju od zemlje do zemlje, menjajući se u zavisnosti od trenutne situacije).
Ako je Portugal bio primetno manje zahvaćen korona virusom, Azorska ostrva – poput portugalske regije Algarve – bili su u još većoj izolaciji: prevashodno geografski (usred Atlantika), a onda, shodno takvoj poziciji, i bezbedni od naleta pandemije.
Azorski arhipelag se nalazi usred Atlantskog okeana i čini ga devet ostrva sa prirodom koja je „poput foto-tapeta“, u svom najčistijem vidu. Ova ostrva jesu jedno od najvećih svratišta za brojne vrste koje pripadaju morskom svetu.
„Savršeno odredište ako vam je potrebno ponovno povezivanje sa prirodom“, piše EBD. “Ukoliko volite planinarenje, floru i faunu, da uživate gledajući delfine i kitove, sigurno probate lokalne proizvode, doživite nešto zaista autentično, Azori su savršeno mesto za odmor.”
Azori imaju veliku ponudu privatnih vila, turističkih apartmana i malih porodičnih hotela.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez zahteva vlasti za sprovođenjem karantina.
Sunce, bezbrojne plaže (uključujući jednu od najdužih u Evropi), mediteranska kuhinja, marina ispunjena jahtama; Preveza se nalazi na petom mestu liste najsigurnijih mesta za post-pandemijski odmor u Evropi.
Smeštena na ušću Ambrakijskog zaliva u Jonskom moru, Preveza je svojevrsno „ostrvo na kopnu“ u Epiru, na severozapadu Grčke.
Grčka je jedna od evropskih država najmanje zahvaćenih pandemijom (do 50 puta manje zaraženih nego u najugroženijim evropskim zemljama). Sanitarne mere su preduzete veoma rano u Prevezi (minimalnih četiri metra razmaka između suncobrana na plažama, filteri za klimatizaciju menjaju se između svake promene gostiju u hotelskim sobama, koje se stalno i svakodnevno dezinfikuju).
U Prevezi se nalaze tri bolnice (od kojih je jedna na univerzitetu), i na samo je 10 minuta vožnje od aerodroma Aktion. Grčka ima više bolničkih kreveta po glavi stanovnika od Britanije ili Kanade.
Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula, ulazak u Grčku bez preventivnog karantina.
Portugal je bio relativno pošteđen od korone, sa čak 40 puta manje zaraženih nego bilo gde u Evropi. Neke regije poput Alenteža su dosad gotovo sasvim „lišene kovida -19“, sa samo jednim fatalnim ishodom uzrokovanom koronom.
Alentežo je omeđen Atlantskim okeanom na jugu Portugala. Nalazi se na pola sata vožnje automobilom iz Lisabona, a i inače je i ranije izuzetno privlačna destinacija za svetske turiste, ovog leta posebno zanimljiv i onima u potrazi za jednostavnošću uživanja u netaknutoj prirodi.
EBD preporučuje da ne propustite posetu Evori, a možda i degustaciju vina (koja spadaju među najpoznatijim u Evropi); napravite sebi plezir jednim putovanjem duž obale, od Komporta do Odešaiša.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez obaveze prethodnog odlaska u darantin.
Gruzija je, kao što je već navedeno, jedna od zemalja najmanje zahvaćenih koronom. Zemlja je reagovala vrlo brzo merama koje su održavale epidemiju na izuzetno niskom nivou. U Gruziji ima do 260 puta manje slučajeva Covid-19 nego u najviše pogođenim evropskim državama.
Batumi, smešten na obali Crnog mora, u podnožju Kavkaza na jugozapadu Gruzije je ujedno i glavni grad Autonomne Republike Adžara i drugi po veličini gruzijski grad.
Batumi je poznat i kao “Crnomorski Las Vegas” kako ga opisuje EBD. Ovaj grad krasi sjajna kombinacija izuzetnih pejzaža, žive i dinamične kulture i legendarnog gostoprimstva. Izuzetno lep i prijatan, poziva vas da iskusite kontrast istorijskih drevnih lokaliteta kao i njegovog modernog načina života.”
Batumi nije samo jedno od zdravstveno najsigurnijih evropskih odredišta već i najbezbednijih, sa stopom kriminala i do pet puta nižom u poređenju s većinom evropskih prestonica.
„Regija koju zahvata Adžar odlikuje se zadivljujućim raznolikostima i kontrastima: obale sa dugim plažama koje se pružaju podno obronaka visokih planina u neposrednoj blizini; u Batumiju se nalaze brojni spomenici kulture, manastiri, zamašni i arhitektonski zanimljivi lučni mostovi, prelepa jezera i autentična sela. Ovde ćete probati domaća vina i neotkrivenu kuhinju, osetiti snagu izvornog eko-turizma, srdačno ugošćeni od domaćina širokog srca. Okolne planine, „smeštene pokraj neba“, učiniće da se osetite skladno s prirodom, koja je sinonim ne samo Batumija već čitave Gruzije.
„Batumi je, takođe, savršen u jesen: Temperature u septembru i oktobru su veoma prijatne.”
U Batumiju ima preko 30 bolnica, uključujući univerzitetske klinike koje od početka zdravstvene krize ni u jednom trenutku nisu bile prenatrpane, niti su oskudevale u opremi i materijalu.
Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula, ulazak moguć bez preventivnog karantina.
Zagreb je među omiljenim mestima za posetu na listama EBD-a, koji za hrvatsku prestonicu kaže da je „omiljeno odredište putnika“, i da je „idealna destinacija za kratke city-break posete“, ali i sjajna polazišna tačka ukoliko se odlučite za proputovanje Hrvatskom; uz to je, po EDB-u, „romantična destinacija“ tokom čitave godine, a već više godina zaredom i jedna od najinteresantnijih božićnih destinacija (u vreme Adventa), s najlepšim božićnim vašarom u Evropi tokom tri uzastopne godine (2015-2018).
Bogate istorije koja datira još od starorimskih vremena, Zagreb je prestonica i najveći grad u zemlji, smešten na severozapadu, tik uz reku Savu, u podnožju južnih padina Medvednice.
Hrvatska je u priličnoj meri bila pošteđena korone, sa u proseku čak 20 puta manje zaraženih nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Dobro opremljen kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, takođe ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja i prestonica.
EBD vas poziva da dođete tokom leta i uživate u hiljadama njenih šarolikih i sjajno sređenih padina: sa platoima i kaskadama čiji se vlasnici (već generacijama!) nadmeću u „estetskom ugođaju“ svojih dvorišta, nacifranih poput razglednica; idealno područje za mestimično ali često iščitavanje novina (takoreći lokalni sport i tradicija), ili se opustite uz gledanje utakmica (u Hrvata je fudbalska strast jedna od primarnih emocija); posetite neke od mnogobrojnih prekrasnih parkova, uz arhitektonske „bisere“ i istorijske spomenike. Sve je ovo, takođe, idealna lokacija i „scena“ za sve koji vole fotografiju uvezanu u društvene mreže; ukratko, Hrvatska je izuzetno „Instagramatična“.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula. Karantin se ne zahteva (mada je za građane Srbije, po trenutnim informacijama, još uvek na snazi).
Portugal je jedna od zemalja najmanje zahvaćenih koronom, sa 40 puta manje zaraženih u poređenju sa ostalim evropskim zemljama. Neki regioni su skoro u potpunosti pošteđeni, uključujući, recimo, Algarve i Alentežo, a neke od najpopularnijih destinacija za putnike, poput Lagoša, dosad nisu zabeležile nijedan smrtni slučaj uzrokovan Kovidom-19.
Algarve je najjužnija regija kontinentalnog Portugala i posebno na ceni među putnicima koji upražnjavaju porodični turizam. Duge peščane plaže, uokvirene zlatnim liticama u suncu, malim uvalama zaklonjenih stenama, plus okean u svakoj izmaštanoj nijansi plave koji je, uglavnom, miran i topao.
U planinama nadomak Algarvea meštani održavaju tradiciju (koju vole da podele i sa onima koji nisu lokalci), a gradove i varoši odlikuje poseban, prepoznatljiv šarm: Silveš čuva ostatke svoje arapske prošlosti; Lagoš je pun znamenja i artefakata koja datiraju iz vremena pomorskih otkrića; Tavira je prava „pokazna vežba“ tradicionalne arhitekture dok Faro, „kapija“ na ulazu u ovu regiju, poseduje više nego lep istorijski centar.
Za razliku od drugih turističkih destinacija u Evropi, 60% turističkog smeštaja u Algarveu čine privatne vile sa bazenima, apartmanima, pansionima ili malim hotelima. Turistički zvaničnici su za veće portugalske hotele ustanovili zvaničnu oznaku “Safe and Clean“ (Sigurno i čisto) kako bi putnicima pružili garanciju za sanitarnu bezbednost i čistoću.
Portugalski zvaničnici brzo su reagovali, pa je i inače zamašna industrija odeće u zemlji mogla da već u najranijoj fazi proizvede dovoljan broj maski, pa čak i da ih izvozi u inostranstvo. „Sa stotinama kilometara svojih neponovljivih plaža, Portugal je savršena destinacija za leto“, piše u osvrtu EBD-a.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a zvaničnici ne zahtevaju da putnici prolaze kroz karantin.
Sibiu je veoma lep grad bogatog istorijskog nasleđa. Smešten je u Transilvaniji, severozapadno od Bukurešta, glavnog grada Rumunije.
Zapljuskivan talasima Cibina, i s nadimkom „Grad s očima“ (na rumunskom Ochii Sibiului). Sibiu je i domaćim a i stranim posetiocima odavno poznata turistička destinacija. Naziv potiče od za taj grad tipičnih prozorskih okana u potkrovljima, koji s ulice neodoljivo podsećaju na oči pod veđama.
Sibiu je odnegovao brojne zelene površine u gradu, ali i „meku pokretljivost“: idealan je za ekološke vidove prevoza – pešake, bicikle, rolere, skejtove i trotinete, s puno prostora za slobodno vreme i parkove, smatrajući se jednom od evropskih destinacija s najboljim kvalitetom života.
Uporedo sa drugim regionima, uključujući portugalska Azorska ostrva, Sibiu se pridržava stroge politike borbe protiv globalnog zagrevanja, trudeći se da što je moguće više zaštiti svoju životnu sredinu.
Takođe se zalaže za održivi razvoj turizma zasnovanog na poštovanju prirode i ljudi.
U Rumuniji je bilo 15 puta manje slučajeva obolelih od kovida-19 nego u najugroženijim evropskim zemljama. Neke destinacije poput oblasti koju zahvata Sibiu nisu uopšte imale smrtnih slučajeva povezanih sa pandemijom.
Rumunija ima više raspoloživih bolničkih kreveta po stanovniku od jedne Belgije, Švajcarske ili Holandije.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a od stranaca se ne očekuje da prolaze kroz preventivni karantin.
Osamljen u Kotorskom zalivu, ovaj primorski grad u Crnoj Gori EBD definiše kao „jedno od najlepših odredišta u Evropi za istinske zaljubljenike putovanja, hranu, prirodu, utočište mira idealno za provod u prirodi, planinarenje, šetnju ili vožnju biciklom.”
Kotor, stara mediteranska luka koja datira iz vremena pre antike okružena je utvrđenim zidinama sagrađenim od Mletaka tokom venecijanskog perioda, dok se sam zaliv smatra jednim od najuvučenijih tačaka Jadrana. Neki su ga prozvali „najjužnijim fjordom u Evropi“, iako je to, zapravo, deo rečnog kanjona čija slatkovodna struja, kao teža, protiče ispod morske, s kojom se u ovom zalivu meša.
Uz krečnjačke klisure Orjen i Lovćen, nadvijenih nad samim gradom u čijoj je senci veći deo dana i godine, Kotor i okolina predstavljaju impresivan pejzaž.
Iako je u Crnoj Gori bilo vrlo malo slučajeva korone (60 puta manje nego u zemljama koje su bile najviše pogođene), Kotor je tokom krize ostao zelena zona, u kojem nije otkriven nijedan slučaj obolelih od korone.
Crna Gora ima više dostupnih bolničkih kreveta po glavi stanovnika od, recimo, Irske ili Kanade.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a ulazak je moguć bez karantina (poželjno je poneti nalaz testa na Covid-19).
Glavna luka i treći grad po veličini u Hrvatskoj nakon Zagreba i Splita nalazi se u županiji Primorskoj-Gorski Kotar. „Ukotvljena“ je u Kvarnerskom zalivu, široko izlazeći na Jadransko more.
Istorijski, grad je zbog svog strateškog položaja i dubokovodne luke bio meta žestokih okršaja, posebno između Italije, Mađarske i Hrvatske, tokom vekova mnogo puta menjajući ruke i gospodare.
Odabrana je za evropsku prestonicu kulture, dok ga je EBD proglasio najboljom evropskom destinacijom 2020., Rijeka je savršeno mesto za bezbedno turističko putovanje unutar Evrope, a ovog leta će, po svemu sudeći, biti jedna od top-destinacija za odmor i provod. „Hrvati vole bašte kafea i brojne plaže sa kristalno čistom vodom nadomak Rijeke.“
Hrvatska je pošteđena najgoreg naleta korone, sa 20 puta manje zaraženih nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Zdravstvo je sistemski i dobro opremljeno, a takođe ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez karantina.
13: Varšava, Poljska
Foto:Roman Babakin, EBD
Njegova prošlost predstavlja istoriju ljudi sposobnih da se suoče sa bilo kojom situacijom, da se oporave i krenu napred. Suočena sa koronom, poruka Poljaka je dosad uvek bila vrlo jasna: „Varšava je preživela dva Svetska rata. Proći ćemo i kroz ovaj. Vidimo se uskoro!”
„Varšava je veoma bogata i odiše mentalitetom njenih građana, kao, uostalom, i mnogi drugi poljski gradovi; njegovi stanovnici pokazuju veliko poštovanje prema tradiciji, ali i prema mladima, sa mondenskim kafićima i barovima na svakom uglu, letnjim koncertima na otvorenom, efemernim prodavnicama, sjajnim muzejima, Starim gradom obnovljenim po okončanju Drugog svetskog rata i mnogim mestima koje bi trebalo da možda pre svega otkrivaju ljubitelji klasične muzike, i posebno Šopena“, piše u preporuci EBD-a.
Uz Portugal i Grčku, Poljska spada u one evropske države koje si bile najmanje zahvaćene koronom. Stopa infekcije je bila i do 20 puta manja od one u najugroženijim zemljama Zapadne Evrope. Nijedna bolnica nije prenatrpana, a poljski zdravstveni sistem ima više bolničkih kreveta po stanovniku nego Holandija ili Švajcarska.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez zahtevanih mera preventivnog karantina.
Bečposećuju ljubitelji istorije, parovi i porodice koji tokom cele godine žele i u njemu nalaze sigurno i mirno utočište.
„Beč veoma često biva izabran iz tog razloga, što nije samo neki lični i iracionalni osećaj, već i realnost: Stopa krivičnih dela je u glavnom gradu Austrije tri puta niža nego od stope bilo koje druge evropskevprestonice“, navodi EBD.
Sa brojnim parkovima i ekološkim prevoznim sredstvima, Beč je jedan od gradova sa najboljim kvalitetom života u Evropi. Predstavlja dobar izbor za kratke city-break posete kao i sve ljubitelje prirode.
Austrija je bila manje pogođena od ostalih evropskih zemalja, sa 10 puta manje inficiranih od zapadnoevropskog proseka.
Ili biste, možda, radije još malo pričekali, ne žureći da odmah rezervišete svoj odmor. Nema problema: Otkrijte Beč na početku zime: bečki božićni vašar i ulični štandovi su austrijsku prestonicu svrstali među najzabavnije evropske destinacije u vreme najradosnijeg hrišćanskog praznika.
Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula. Pre tog datuma je pri ulasku bilo potrebno zdravstveno uverenje, u kome se navodi da putnik nije zaražen.
15: Bohinj, Slovenija
Tomas Kodidek,EBD
Sa aspekta održivosti, Evropska komisija prepoznala je Bohinj kao jednu od najsolidnijih i najodrživijih turističkih destinacija u Evropi. Ovo mesto je utočište mira za ljubitelje prirode, sportova na otvorenom, planinarenja, lokalnih proizvoda, zanata i stvarnih a ne virtuelnih ugođaja.
Smešten u kotlini pod Julijskim Alpima u regiji Gorenjske (Gornje ili Alta Karniole) na severozapadu Slovenije, poznat je kao jedan od „zelenih rajeva Evrope“ i „zelenih pluća Slovenije“ (zemlja koja je po tradiciji i mentalitetu veoma orijentisana prema prirodi).
Slovenija je bila malo pogođena koronom (10 puta manje kontaminirana od zemalja koje su bile najviše pogođene), sa više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja.
Bohinj je na samo 40 minuta od aerodroma i ljubljanskih bolnica.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, mere preventivne izolacije se ne zahtevaju.
Turizam na Malti predstavlja 15% društvenog bruto proizvoda.
Pored tirkizne mediteranske vode koja ga zapljuskuje, ovo ostrvo poseduje prebogatu istoriju i kulturno nasleđe.
„Otkrijte blaga i bogatstva jedne od najlepših destinacija u Evropi“, piše EBD. „Položite peškir na plažu Zalivske rivijere (Riviera Bay) ili na neku od mnogih drugih malteških plaža. Ukoliko ovog leta zaista želite da se distancirate od gomile, možete rezervisati i svoj boravak u Gozu. Ovo je manje od glavnog ostrva i idealno je za ljubitelje prirode, izletnike, hajkere ili ronioce. “
Na Malti je bilo čak 55 puta manje slučajeva korona virusa nego u zemljama koje su bile najviše na udaru pandemije. Malta ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na Finsku, Irsku ili Britaniju, a njene bolnice nisu pretrpane i sposobne su da, ukoliko se ukaže potreba, prihvate turiste koji su možda inficirani koronom.
Hoteli su iznova otvoreni 1. juna, dok je turistička sezona ponovo započinje 1. jula.
Poljska je jedna od najmodernijih evropskih zemalja, a Gdanjsk, koji se nalazi na južnom obodu Gdanjskog zaliva u Baltičkom moru jedan je od njenih turističkih bisera. Ovaj priobalni grad takođe nosi i lep nadimak, “Biser Baltika”.
Grad u svom centru ima kvart star 1.000 godina (kao i Krakov, čije utvrđene zidine datiraju iz još ranijeg perioda), pa ga krasi retko viđena lepota. Jednom kada se u to uverite, sve što treba da učinite je da se zapitate: „Vredi li u njemu ostati samo dan-dva?“ Odgovor je: ‘da!’ “, Piše EBD.
Poljska je bila 20 puta manje pogođena od ostalih evropskih zemalja i ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja; štaviše, primenjene su sanitarne mere za doček putnika u hotelima, restoranima i radnjama.
Viljnus je do Drugog svetskog rata bio jedan od najvećih centara jevrejske dijaspore u Evropi, što je i dovelo i do njegovog nadimka, “Jerusalim Litvanije”.
Prema EBD-u, Viljnus je savršeno odredište za porodični odmor, parove ili solo putnike, uz to je i “dvostruko sigurniji od većine evropskih prestonica.”
„Viljnus ima mnogo lica: Stari grad je pravi lavirint, dok je njegov poslovni kvart doteran i uglađen, centar mu je elegantan, uz brojne trgove i parkove, dok su i predgrađa bogate istorije i kulture. Svi se ovi delovi Viljnusa stapaju, proizvodeći jedan jedinstveni opažaj sklada – izgled i osećaj su dobri sa koje god strane da je osmotren.”
Čuveni Stari grad smešten je u živopisnoj dolini između Viljnije i Nerisa, koje protiču netom podno tvrđave, i čije su zidine u prošlosti čuvale Viljnuski dvorac.
Sa 20 puta manje ljudi zaraženih koronom nego u najugroženijim evropskim zemljama, Litvanija takođe ima visok prosek bolničkih kreveta po stanovniku (U Evropi samo Nemačka i Austrija prednjače u odnosu na Litvaniju).
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, nema mera karantina.
Najveća metropola Baltika, Riga spaja bezvremenu tradiciju i vrhunsku modernost. „Nordijska plavuša vatrenog srca“ (citat EBD kataloga naveden u ovom članku), Riga iza sebe ima 800 godina burne istorije, od nemačkih vitezova do švedskih kraljeva i sovjetskih komesara, koji su u kulturnoj baštini grada ostavili svog traga.
Danas je glavni grad Letonije uzbudljiva evropska metropola na razmeđi istočne i severne Evrope.
„Sa rekom Daugavom i Rimskim zalivom, grad je oduvek živeo u bliskoj vezi sa prirodom“, navodi EBD. „Riga ima puno javnih parkova, šuma, trgova, jezera, gradskih kanala, brda, ostrva i plaža.“
Sa 50 puta manje zaraženih nego u nekim evropskim zemljama, Letonija je jedno od odredišta koje je bilo ponajmanje pogođeno koronom. Takođe, bolnice nisu bile prenatrpane usled pandemije.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez mera preventivnog karantina.
(Foto: Sergej Urijadnikov, European Best Destinations Organization)
Finska tajga predstavlja ultimativnu destinaciju za “turistički eskapizam“. U srcu rezervata prirode Kainuu, oblasti oko istoimenog arktičkog jezera, finski deo tajge je sinonim za jedinstvene šume, netaknutu zemlju, bistra jezera i brzake: poziv na autentična prirodna iskustva i retku priliku za planinarenje kroz netaknutu prirodu koja je „kao na razglednici“; mesto je idealno za fotografisanje divljih vrsta – a možete uživati i u lokalnim kulturnim aktivnostima.
Divlja tajga, koju je Evropska komisija u svojoj klasifikaciji označila kao „EDEN“ je savršeno odredište za održivi turizam. “Ima toliko aktivnosti u kojima je moguća kvalitetna relaksacija: hodanje, vožnja kanuom, plivanje u jezeru, posmatranje ptica, cveća, ali i krupne divljači (naročito medveda) u svom prirodnom okruženju. Finska tajga je najbolji dar prirode kojim možete obradovati sebe i svoju decu“, piše EBD.
Sa 15 puta manje slučajeva korone nego u nekim evropskim državama, Finska spada u odredišta najmanje pogođenih ovim oboljenjem.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez mera preventivnog karantina.
Poslovni dnevnik Volstrit žurnal donosi priču o osnivaču kineskog visokotehnološkog giganta koji je rešio da “skine rukavice”, a što je, po njegovim rečima, “reakcija usled pritisaka koji Sjedinjene Države vrše na kompaniju Huawei”.
Osnivač kompanije Huawei Technologies Co. Ren Zhengfei se decembra 2018. pripremao da okupi svoje najbolje rukovodioce u Argentini, kako bi razgovarali o velikoj reorganizaciji kineskog tehnološkog kolosa – trenutak kada je saznao da je njegova ćerka pritvorena tokom zaustavljanja u Vankuveru.
Njegova ćerka, gđa Meng Vanžu (Meng Wangzhou), takođe zaposlena u Huaveju na poziciji glavne finansijske direktorke je tražena od strane Sjedinjenih Država zbog navodnog pomaganja Huaveju da “izigra” sankcije koje je je međunarodna zajednica nametnula Iranu. Pozvala je oca kako bi mu rekla da je bolje da opozove svoje putovanje u Latinsku Ameriku. „Tata, krenuli su za tobom. Molim te da se paziš“, rekla je gospođa Meng u poruci koju je preneo njen suprug, nekada zaposlenik Huaveja.
Ren je ignorisao ćerkin savet. U pratnji trojice bliskih poslanika krenuo je nesmetano putem preko Dubaija i Brazila. Susrećući se u odmaralištu u podnožju Anda, rukovodioci su osmislili plan za decentralizaciju najvećeg svetskog proizvođača telekomunikacione opreme, počev od Argentine.
“Bilo je rizično, ali ako bih se ponašao kao da sam uplašen onda bi i svi ostali bili takvi, zar ne?”, rekao je Ren u intervjuu. “A ionako sam morao da neodložno otputujem (u Argentinu).”
Huavej je ovim Argentinskim samitom brzo postavio nove temelje, upravo kad su se Sjedinjene Države pripremale da ubrzaju kampanju u kojom bi osujetili poslovne planove kompanije koju je Ren osnovao pre 33 godine. Huaveijeva bitka sa Sjedinjenim Državama je ovog 75-godišnjeg preduzetnika, nekadašnjeg kineskog vojnog inženjera koji se izdigao iz komunističkog sistema razmišljanja, postavio na globalnu scenu, mesto koje je već tako dugo izbegavao.
U pitanju je globalna igra dominacije: da li će Kina ili SAD kontrolisati telekomunikacijske mreže nove generacije – osetljive i strateški značajne blokove koji podržavaju internet i savremene vidove komunikacije širom sveta. Američki zvaničnici upozoravaju da bi Peking mogao usmeriti Huavej na sabotažu ili špijuniranje putem 5G mreža, obećavajući čitavom svetu da će obezbediti velike brzine bežične razmene podataka za nove tehnologije kao što su, recimo, automobili sa automatskim upravljanjem.
Tehničar instalira novu Huawei 5G stanicu na poslovnoj zgradi u Pekingu. (Getty Images)
Huavej poriče da će ikada svoje telekomunikacione mreže koristiti za špijuniranje, a Peking kaže da ne raspolaže nikakvim pravilima, naredbama ili nalozima kojima bi „privoleo“ privatne kompanije poput Huaveja da to čine (to jest da koriste svoje bazne stanice za špijunažu u korist Kine).
Ren je uhodao u sedište kompanije Huaveija u Šenženu, crpeći veštine stečene tokom svog radnog veka provedenog u “vojnom režimu funkcionisanja”.
Usredsredivši se na američki kontranapad, g. Ren je oko sebe okupio savetodavnu grupu njemu bliskih pomoćnika a zatim otposlao kompanijske rukovodioce širom sveta, kako bi razvejao brige zabrinutih potencijalnih kupaca. jer, tužbe su presudni deo strategije, kao što je navedeno u memorandumima koje je objavio The Wall Street Journal.
Još je, međutim, daleko od toga da će njegov „kontranapad“ imati konstantnu prevagu. SAD su tokom proteklih 18 meseci ispaljivale na Huavej salve napada – od krivičnih optužnica, preko stavljanja te kompanije na crnu listu dobavljača, uz ograničenja prodaje njenih proizvoda u Sjedinjenim Državama.
Kupci isprobavaju mobilne telefone serije P40 u glavnoj prodavnici kompanije Huavej u Hangdžou (Barcroft Media/Getty)
Protekli mesec je doneo neke nove probleme. Vašington je u maju sprečio Huavej da nabavi američke čipove, a Huavej je preteći najavio svoj plan o što je moguće manjem oslanjanjanju o SAD po bilo kojoj stavki – naročito onih koje se tiču visokotehnoloških komponenti. To je nagnalo britanske zvaničnike da razmotre poslovanje svojih telekom operatera, ne bi li ih “postavile” nešto podalje Huaveija, što je dovelo u pitanje njegovi tamošnji već postignut poslovni trijumf.
Ćerka g. Rena i dalje nije u mogućnosti da napusti Kanadu, jer se bori protiv izručenja Sjedinjenim Državama. I ona i Huavej negiraju bilo kakvo postojanje nekog krivičnog dela. Slučaj bi se mogao povlačiti godinama, nakon prošlonedeljne presude na vankuverskom sudu upodobljene baš po „ukusu“ i očekivanjima koje je, po ovom pitanju, američko pravosuđe zahtevalo od kanadskog.
Ćerka g. Rena, Meng Vanzhou napušta Vrhovni sud Britanske Kolumbije nakon prvog dana rasprave o ekstradiciji u Vankuveru. (AFP via Getty)
Rast neto dobiti u 2019. je usporen do svog najnižeg nivoa u poslednje tri godine, budući da je Huavejev “prekookeanski” i svaki drugi inostrani biznis bio „pritisnut“ – i u međuvremenu postajući se sve više oslanjajući na kupce kod kuće. Huavej je isključen sa 5G tržišta, uključujući Novi Zeland i Australiju. Odsečen od Guglovih popularnih aplikacija, ovaj vrhunski brend za pametne telefone gubi svoje poslovne teritorije u inostranstvu, dok je nekad snažan procvat i etabliranost među potrošačima predstavljalo više od polovine kompanijskih prihoda.
Prodaja Huaveijeve pametne telefonije je u porastu, čineći ga svetskim brendom br. 2 iako je njegov tržišni udeo ove godine u padu.
Ova priča o borbi koju g. Ren vodi protiv SAD tokom pretresnog postupka zasnovana je na desetinama intervjua sa sadašnjim i bivšim zaposlenima Huaveija, saradnicima gospodina Rena, internim dokumentima Huaveija i intervjuima sa Renom tokom prošlog novembra i u martu.
U Argentini su dani kompanijskih sastanaka i dogovora rezultirali planom restrukturiranja; u neke od strateških mera spada i prenošenje većeg broja ovlašćenja sa globalnih na regionalne šefove, koji su vodili Huaveijeve globalno razgranate terenske operacije u više od 170 zemalja. Novi plan uključuje smanjivanje nivoa rukovodstva u sedištu i pružanje veće lokalne autonomije, na primer, omogućavajući regionalnim šefovima da nezavisno zaključuju ugovore, navodi se u kopiji plana u koji je WSJ dobio uvid.
Ren je rekao da će za realizaciju čitave inicijative, zacrtane dogovorom pod Andima biti potrebno pet godina, dodajući da ga je za kreiranje ovakve poslovne strategije inspirisala hirovita filozofija američkog vojnog upravljanja.
“Ljudi dodeljeni Pentagonu po dužnosti ne moraju nužno imati svetlu budućnost, dok ljudi koji rade na terenu mogu brže napredovati”, rekao je Ren, objašnjavajući važnost koju pridaje radnoj snazi kompanije na prvim borbenim linijama, to jest na terenu. “U Huaveju će biti isto tako.”
U mesecima koji su usledili, Huavej je postao snažnije prisutan širom sveta, promovišući svoja gledišta nizom javnih događaja, uz agresivnije reagovanje na poteze Zapada.
Na svom terenu, kod kuće, Ren je u kompaniji održavao motivacione govore koji su se ticali „zbijanja sopstvenih redova“, kako bi motivisao osoblje, evocirajući svoju bogatu vojnu prošlost i zaleđinu, otposlavši snažna upozorenja o činiocima potrebnim za Huaveijev opstanak i nesmetano funkcionisanje.
Zaposlena u Huaveju, u sedištu kompanije u Šenženu (Noel Celis/AFP/GETTY)
Nešto više od mesec dana nakon hapšenja njegove ćerke, g. Ren je posetio istraživački i razvojni centar Huavej u Hangdžuu, naloživši zaposlenima da „uče od američkog tehnološkog giganta Gugla i “stalno napredujući, a tokom svog kretanja napred ubijajući praćenjem traga krvi”, (ovaj citat je po prepisu, koji su potvrdila dvojica rukovodilaca iz Huaveja).
U februaru u Huaveijevom kampusu u Vuhanu, Ren je okupljenim zaposlenima rekao da je “kompanija ušla u ratno stanje” (takođe citat prema autentičnom prepisu).
Gospodin Ren i dalje sa velikim poštovanjem govori o Sjedinjenim Državama, čak i kada je na ovoj poziciji koja mu nalaže da nadgleda borbu s Vašingtonom. Ren ostaje veliki poštovalac američke kulture i često upućuje pohvale predsedniku Trampu, ponekad se izražavajući pola u ironijskoj šali a pola u zbilji: Rekao je da je pozlaćena dvorana u novom Huaveijevom kampusu u Donguanu, u blizini Šenžena, nazvana “Trampovim koridorom”.
Huavej i dalje spada u najprodavaniju telekomunikacijsku opremu, osiguravši preko devedeset velikih 5G ugovora širom sveta. Tržišni udeo u globalnim prihodima od telekomunikacija.
Putovanja uzduž i popreko Sjedinjenih Država tokom 1990-ih su izvršnog direktora Huaveja „nanela“ i u Silicijumsku dolinu, gde je vodio beleške o svojim sastancima s tamošnjim rukovodiocima.
„Bio sam u Sjedinjenim Američkim Državama mnogo puta i tokom svake posete bih bio duboko impresioniran smelim, inovativnim duhom američkog naroda“, napisao je Ren u svom eseju iz 1998. godine pod nazivom „Šta možemo naučiti od američke nacije?”
„Kroz pozitivan uticaj različitih kultura imigranata tokom mnogih generacija, u Sjedinjenim Državama cveta i kultura inovacija.“ napisao je u svom putnom dnevniku.
Jugozapadna kineska provincija Guidžou u kojoj je 1944. rođen Ren, prekrivaju bujna brda isprekidana živopisnim selima. Dujun, gdje je Ren išao u srednju školu, ispresecan je modernim auto-putevima. Ovaj region je popularna destinacija za odmor kineskih turista i stovarišno-špeditersko čvorište tog dela Kine.
Gradilište Huavejevog Centra za agregiranje internet-podataka ‘Huawei Cloud’ u kineskoj provinciji Guidžou. (Ou Dongqu / Xinhua / Zuma Press
Kada se gospodin Ren rodio, Guidžou je bio u zapećku i skrajnuta tačka Kine. Sin dva školska pedagoga, Ren i njegovih šestoro braće i sestara su preživeli Doba gladi pod Maovim katastrofalnim “Velikim skokom napred”, a Ren je često govorio o tome kako se izdržavao i snalazio se u siromaštvu.
Nakon što je završio fakultet sa diplomom inženjera, Ren se na kraju pridružio vojsci u svojoj struci – radeći kao inženjer. U svojim ranim 30-im se njegovo ime često pojavljivalo u naslovima državnih medija, bivajući zapažen po svojim poboljšanjima i pronalascima kojima je unapređivao proizvodne sisteme u fabrikama. Njegov doprinos su prepoznali i priznali donosioci odluka u Pekingu, i na kraju je 1982. dobio i “svoju stolicu” u Nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine.
Napustivši vojsku u času njene masovne razgradnje, Ren je 1987. postao koosnivač Huaveija, radeći iz svog stana u Šenženu kao uvoznik telekomunikacijskih sklopki – uređaja koji povezuju telefonske pozive i to iz – Hong Konga. Kompanija je počela da proizvodi i prodaje proizvode širom ruralnih oblasti duž obale i estuara Biserne reke, a potom proširivši svoj posao i na gradove matične provincije Guangdong.
Iz Huaveja dodaju još i to da kineska vlada nikada nije imala udela (u ovoj kompaniji), iako je analiza WSJ-a utvrdila da je godinama imala koristi od državne finansijske pomoći u iznosu od više desetina milijardi dolara. Huavej takođe tvrdi i da nikada nije primio ili imao bilo kakav „poseban tretman“ od strane države.
Kako je Huavej prekoračio domen domaćih telekomunikacijskih ugovora, tako je započeo i svoje poslovanje u inostranstvu: otvorio je svoju prvu inostranu filijalu u Rusiji, da bi se kasnije proširio na zapadnu Evropu. Njegovi su se prihodi tokom prve polovine 1990-ih iz godine u godinu udvostručavali.
Pokušaji Huaveija da uđu na tržište Sjedinjenih Država početkom 2000-ih su privukli pažnju zvaničnika u Vašingtonu. Jedan od zamenika g. Rena, Ken Hu je 2011. napisao otvoreno pismo u kojem je pozivao američke istražne organe da sprovedu istragu o „sumnjivim radnjama Huaveija“, ne bi li tako ova kompanija razrešila dugogodišnju zabrinutost američkih zvaničnika da je Huavej, korišćenjem svoje telekom-opreme, obezbeđivao i pristup špijunskoj mreži kineske vlade. Američki Komitet za obaveštajne delatnosti je prihvatio ovu ponudu Huaveja, koji je na dobrovoljnoj bazi obezbedio pristup američkoj istrazi – da bi naredne (2012.) godine objavio izveštaj na 52 stranice u kome je upozoravao da se Huaveju i njegovom glavnom kineskom rivalu “ne može do kraja verovati da nisu pod uticajem Pekinga”. Od tada se ova kompanija uglavnom nalazi na „dugom štapu“ od strane iz Sjedinjenih Država.
Huavej je tokom narednih nekoliko godina prerastao u globalno dominirajućeg proizvođača telekom opreme – uprkos američkom stavu – a pozicija Vašingtona uperena protiv te kompanije se i naknadno učvrstila. Do 2019. godine, Ren se fokusirao na suprostavljanje sve intenzivnijem američkom napadu.
Ren Žengfej je, u cilju što bolje defanzivne reakcije, sastavio listu osoba koje čine unutrašnji krug članova odbora Huaveja za stratešku koordinaciju. Među njima je i Ketrin Čen (Catherine Chen), Huaveijeva šefica za odnose s javnošću; Song Liuping, zadužen za pravna pitanja poslovanja, i Liang Hua, dugogodišnji izvršni direktor Huaveija koji ima i titulu predsednika upravnog odbora, i koji upravlja finansijama kompanije u odsustvu gđe Meng.
Song Liuping, Huaveijev direktor za pravna pitanja (levo), spada u Renov unutrašnji krug saradnika (Hector Retamal / AFP / Getty)
Ketrin Čen je u memorandumu na 14 stranica od oktobra 2019. iznela dalju kompanijsku strategiju, koju je saopštio Ren Žengfej. U ovom dopisu, čiji sadržaj ranije nije objavljen, predstavljen je ‘trokraki plan’ uzvratnih mera: 1. angažovanje stranih medija, 2. borba na pravnom frontu, i 3. ulaganje u tehnologiju.
Prema beleškama gospođe Čen, g. Ren je strategiju javnog angažmana kompanije opisao kao “Kampanju Žele-zeke“, trudeći se da nastupa isključivo dobrodušno, i imajući „meki“ (Marshmellow) pristup prema svakom pokušaju napada i optužbi. Huavej je želeo da preokrene javne sumnje u kompaniju „šarmiranjem“ i udovoljavanjem medijima 8po svaku cenu), pa je ovaj „softi“ pristup primenjivao na sve napade, optužbe i uvrede. Strategijom je upravljao g. Ren, koji do tog trenutka jedva da je ikada davao intervjue stranim medijima ili govorio na globalnoj medijskoj sceni.
„Ne guramo prejako, mada (ovakav meki pristup) i dalje čine naše poruke lepšim“, bio je opis strategije koji je dala gđa Čen. Ona je dodala da je „Ren ukazao pravi put za nas, a to je da usvojimo zapadnjački način razmišljanja za rešavanje problema sa kojima se susrećemo na zapadnom tržištu.”
Ren je u zadnje vreme dao na desetine intervjua, često se smejući i preuzimajući na sebe pozornost svetske javnosti i „svetla reflektora“ na način koji za njegove saradnike predstavljao pravo iznenađenje.
Jedan kasniji dopis je citirao Rena, u kojem je opisivao pobedu kompanije pošto je uspela da uveri Britaniju da Kini dozvoli gradnju 5G mreže „što ravno uspehu Staljingradske bitke, prekretnice koja je promenila globalnu sliku sveta“.
Huaveijeva kontra-ofanziva je marta 2019. ušla u novu fazu. Ren Žengfej je duže vremena upozoravao da bi Huavej trebalo da odloži vreme za poslovanje, i još malo popričeka na rešavanje postojećih problema sa SAD, ali mu je napokon „dosadilo da američki zvaničnici budu jedini glas koji se čuje u sobi“. Kompanija je, stoga, odlučila da podnese tužbu, stavljajući na iskušenje Američki odbrambeni ukaz, kojim su federalne agencije SAD odvraćale potencijalne američke ugovarače od kupovine opreme i proizvoda kompanije Huavej.
U cilju najave ove tužbe, Huavej je organizovao konferenciju za štampu u Šenženu. Nasmejani kompanijski rukovodioci u odelima su pozirali pred stotinama novinara, govoreći o zakonskoj odredbi Sjedinjenih Država koja se zove „Akt prisvajanja-konfiskacije i ukidanja građanskih prava“, a zapravo, po pravnicima koji brane ovu telekomunikacionu kompaniju, neustavno delovanje primenjeno na Huavej, koje je ovakvim američkim zakonodavstvom osuđen kao entitet koji je počinio krivično delo.
Na konferenciji za novinare nije bilo navedeno niti pak do kraja jasno da li su se članovi vašingtonske filijale ove kompanije usprotivili Huavejevoj tužbi ili su je podržali. U e-poruci gospođi Čen, pre nego što je podneta, nazvali su tajming „velikom greškom“ koja će označiti zastoj u naporima za saradnjom s američkim zvaničnicima. “Pokretanje sudskog postupka protiv zakonskih odredbi druge zemlje će verovatno ohladiti ili u potpunosti eliminisati bilo kakvu spremnost američkih vladinih agencija da sarađuju sa Huaveijem”, napisali su rukovodioci američke filijale Huaveja.
Ren je rekao da nema internog neslaganja oko odluke po pitanju tužbe On je još rekao i da je ona neophodna i nuždom iznuđena protivmera usled američkog nemilosrdnog napada na Huavej.
Kompanija je 5. decembra 2019. podnela drugu tužbu u Sjedinjenim Državama, ovaj put optužujući američku Saveznu komisiju za komunikacije da krši sopstvena zakonska prava koja bi trebalo da imaju američki građani, a zbog odluke kojom je kupcima iz ruralnih područja zabranjeno da koriste subvencije za kupovinu Huavejeve opreme. Teksaški sudija je odbacio prvu tužbu, dok drugi postupak čeka pred apelacionim sudom u Nju Orleansu.
“Činjenica je da smo bili prisiljeni da progovorimo, i da ustanemo i branimo svoju poziciju”, rekao je g. Ren u jednom intervjuu. „Amerika nam maše štapom pa nakon udarca sleva ne možemo naprosto čekati da naredni usledi zdesna.“
Ren veruje da se njegov agresivniji pristup pokazao uspešnim – a prema nekim procenama je u pravu. Huavej nastavlja da sklapa nove ugovore o izgradnji 5G mreža, kojih ima više od devedeset. Čak i sada, dok se Britanija još uvek koleba, druge evropske zemlje poput Nemačke su najavile da planiraju da uđu u posao sa Huaveijem, a kineske diplomate su pripretile da će smanjiti uvoz iz nekih zemalja koje ovoj kompaniji zabranjuju pristup njihovom telekom tržištu.
„SAD je moćna zemlja i ima moćnu upravljačku strukturu, tako da ljudi uglavnom veruju onome što im kažu (u američkim medijima)“, rekao je g. Ren. „Kako vreme prolazi, sve više i više činjenica izlazi na videlo, a boja neba se menja iz crne u tamno sivu, u neku svetliju i neutralniju sivu – i nadamo se, uskoro, u jedan svetliji ton.“
Huavej je prošle godine kupio velike količine američke tehnologije uprkos tome što je na „crnoj listi“ – neki od dobavljača koji su osigurali licence od službenika Ministarstva trgovine, poput MicrosoftCorp-a i drugih, naime, preko formalno-pravne tehnikalije odnosno “rupe u zakonu” kojom se od zabrane izuzimaju one američke komponente proizvedene u međunarodnim (offshore) vodama – naloživši ogromno povećanje kineskih troškova u buduća istraživanja i razvoj (R&D), ne bi li na taj način popunila praznine u svom lancu snabdevanja.
Ipak, izbijaju i neki novi požari. Tužioci s februara ove godine proširili postojeću optužnicu protiv Huaveija, i u nju uključili navode o krađi tehnologije i reketiranju – optužbi koja se tradicionalno koristi za progon osoba i entiteta koji pripadaju organizovanom kriminalu. Zvaničnici Trampove administracije otkrili su planove o ograničavanju pristupa Huaveju tajvanskom proizvođaču svojih čipova, dovodeći u pitanje sposobnost ove kineske kompanije da nabavi napredne procesore i otvori vrata prema njenim rivalima – kao što je to, recimo, švedska kompanija Ericsson AB. prošle sedmice je najveći kanadski telekom operater izjavio da se za isporuku 5G opreme ipak okreće Eriksonu, sporazumom koji će umanjiti zavisnost Kanade od Huaveija.
Ren je 2013. rekao rukovodiocima novozelandskog telekom operatera i izglednom kupcu Huavej tehnologije da bi želeo da se, po povlačenju sa funkcije, nastani u ovoj pacifičkoj ostrvskoj zemlji i u njoj otvori – kafe bar. Sada se ova ideja o penzionisanju čini dalekom – rekao je on u jednom prošlogodišnjem intervjuu, i da ju je odložio kako bi se pre svega fokusirao na krizu u Huaveju.
Ren, ipak, ima razloga za optimizam. Eksplozija u radu na daljinu povećava potražnju za mrežnim uslugama ove kompanije. Potražnja za laptopovima, tabletima i drugim uređajima Huaveja naglo raste, rekao je on. Huavej je donirao sanitetski materijal područjima teško pogođenim koronom – „zaradivši“, u znak zahvalnosti, neobičan tvit od njujorškog guvernera Endrjua Kuoma. Kada pandemija jednom bude okončana, Ren kaže „da ćemo onda, zapravo, imati brigu da možda nećemo biti u stanju da proizvedemo dovoljno [telekom] opreme kako bismo udovoljili tim potrebama“.
Iako se neće obavezati za naslednika, niti ga proglašavati, Ren je ove godine drastično umanjio svoje javne nastupe. Pandemija je onemogućila prijem narudžbina kupaca i posetilaca iz inostranstva, a Ren je već imao nekoliko direktnih sastanaka licem u lice. Nakon kratkog razgovora sa istoričarem Juvalom Noom Hararijem (Yuval Noah Harari) na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu prošlog januara, Ren je ostao u Šenženu, s entuzijazmom održavajući ohrabrujuće, poletne rezgovore s onima koji su bili na prvim linijama fronta protiv pandemije, međusobno komunicirajući preko softvera za video-konferencije.
Renov govor na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu januara 2020 (Thierry Falise / LightRocket / Getty Images)
On je nedavno podstakao osoblje svoje kompanije da promovišu video-snimak članova šangajskog baleta koji vežbaju Labudovo jezero dok na sceni nose hirurške maske. Na zvaničnom Tviter nalogu, kompanije Huavej, on se dotakao „duha preživljavanja“ koji postoji među plesačima.
Dok se naša kompanija penje naviše, ja ću postepeno odstupati zbog svog fizičkog stanja, i neću biti u mogućnosti da se penjem dalje sa kompanijom“, rekao je Ren. „Sada znamo gde su naše neuralgične tačke i gde bi trebalo da se poboljšamo.“
Kako je jedna naftna kompanija postala najčistija i ekološki najodrživija?
Corporate Knights je medijska, istraživačka i finansijska firma s vizijom društva u kom cene proizvoda odražavaju njihov društveni, ekonomski i ekološki uticaj i u kom su svi akteri svesni kakve posledice njihovi izbori na tržištu mogu imati. Tekst je prenesen sa Energetskog portala, a sa vebsajta “Korporativnih vitezova”, čiji je krovni moto ‘The Voice for Clean Capitalism’.
Corporate Knights iz Kanade sebe opisuju kao glasnogovornike čistog kapitalizma. Jedan od načina na koji doprinose obistinjenju svog ideala je i rangiranje svetskih korporacija s godišnjim prihodima većim od jedne milijarde dolara, a prema ključnim kategorijama održivosti među kojima su i ugljenični otisak, rodna ravnopravnost, redovno plaćanje poreza, proizvodnja otpada i implementacija inovacija. Svoju listu za 2020. godinu su objavili na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.
Čime se bave najodrživije kompanije sveta?
„Sve srećne porodice nalik su jedna drugoj, dok je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način“, izreka je koju bismo mogli da upotrebimo i za održive odnosno neodržive kompanije. Ipak, uprkos sličnosti, održive kompanije se razlikuju po stepenu njihove održivosti, a neodrživim će različite stvari „doći glave“.
„Podignimo svet na čistoj energiji!“, baš i ne deluje kao slogan koji bi pristajao kompaniji čiji nekadašnji akronim Dong Iza ovog naziva stoji Danska nafta i prirodni gas (Danish Oil and Natural Gas), ali i epitet „najodrživije“. Ipak, to preduzeće je 2017. godine doživelo ogromnu transformaciju, kada je Ineos-u za 1,05 milijardi američkih dolara prodalo svoj udeo u poslovanju fosilnim gorivima.
Zaokret od vlasništva nad naftnim derivatima je posledično doneo i promenu imena, i od tada danas najodrživija globalna kompanija radi pod imenom Ersted, u znak sećanja na danskog fizičara i hemičara Hansa Kristijana Ersteda. Njegovi pronalasci su značajni u oblasti elektromagnetizma. Direktor Henrik Pulsen smatra da je laskava titula zapravo rezultat brzine i intenziteta metamorfoze Donga u Ersted. Najveći danski proizvođač energije, umesto na uglju, sada zarađuje na vetru, a projekte razvija i van nacionalnih granica – u Nemačkoj, Švedskoj, Holandiji, Norveškoj i Britaniji. Jedna decenija je bila dovoljna Erstedu da emisije ugljen-dioksida smanji za 80 odsto. Iz ove kompanije tvrde da je potrebno još pet godina kako bi postali apsolutno ugljenično neutralni, ne emitujući nimalo CO2.
I drugoplasirana kompanija na listi ekološki najodrživijih je poreklom iz Danske. Reč je o nesvakidašnjem igraču na polju prehrambene industrije, Chr. Hansen, koji svoju održivost temelji na „dobrim“ bakterijama. Pored hrane, kompanijski stručnjaci pomoću biotehnologije razvijaju i rešenja za farmaceute i poljoprivrednike, a bez obzira na to koja ih privredna grana upotrebljava; svima je zajedničko da održavaju svežinu namirnica. Klijente snabdevaju kulturama, probioticima, enzimima i prirodnim bojama. Na prethodnom spisku održivosti, Chr. Hansen je bio prvi.
Ustaljena floskula kod nas je da skandinavskinarodi sve rade baš onako kako treba. Očigledno je i održivost jedna u nizu tih stvari koje im idu od ruke – odnosno, u čije ostvarivanje ulažu vreme, rad i novac.Sledeća najodrživija kompanija naše planete je iz Finske. Reč je o Neste Oyj. Neste na finskom označava tečnost i nagoveštava poslovni pravac kompanije – ona je najveći svetski proizvođač obnovljivog dizela. Poseduje i dve rafinerijenafte.
Gotovo polovina održivih kompanija, prema merilima Kanađana, nalazi se u Evropi, a po broju predstavnika slede Severna Amerika – 29 i Azija – 18. Ostatak liste možete pogledati OVDE.
Postoji dobar razlog što su Britanci pre neki dan izabrali da ih “dečko sa Prinstona” vodi dalje kroz 21. vek: njegova uloga u razbijanju nacističkog šifarnika „Enigma“ biće odlučujuća pri donošenju odluke da se njegov lik stavi na novu britansku “petobanku”. To, međutim, nipošto nije sveobuhvatni odraz svih Tjuringovih interesovanja i dostignuća – izuzev dramatično važnih dometa u razvoju veštačke inteligencije i kriptografije, značajni su i njegovi uvidi u oblasti morfogeneze (utvrđivanje zakonitosti i obrazaca rasta živih bića) u spoju s razvojem mašinske inteligencije.
Da, pomogao je saveznicima da pobede u ratu: Tjuring je imao moć da uoči suštinu problema koji je trebalo rešiti: na te ratne zadatke primenjivao je svoje neslućene kapacitete – ne bi li stekao uvid u izlazne opcije, uz ogromnu usredsređenost i kreativnost. Ali Tjuringov značaj ne sastoji se od njegovog istorijski ključnog položaja – kao osobe koja je rešavala najveće probleme Drugog svetskog rata – ili pak kao osobe koja je bila odvratno maltretirana samo zato što je gej (Tjuring, naravno, teško da je 2013. čuo zvanično izvinjenje britanske kraljice za ono što mu je kruna učinila). Raspet na stub srama, bez ikakvog povoda; ono što je Britaniju danas inspirisalo da mu se nakon gotovo sedam decenija, barem na neki način, makar simbolično, oduži. Napokon, njegov doprinos naučnoj zajednici i svetu još uvek nije do kraja sagledan – ono zbog čega je slavan je tek jedan deo njegovih naučnih dometa.
Tjuring je bio osoba koja je toliko mnogo držala do sopstvene privatnosti. Međutim, imamo nekoliko uvida u njegove glavne motive – pre svega onih koji potiču od reči i pera pionira informacionog doba, Kloda Šenona. Američki matematičar koji je radio u plodnom, višestruko podsticajnom okruženju Belovih laboratorija (Bell Labs) u Nju Džersiju, Šenon je intelektualno bio podjednako snažan kao i Tjuring. Njih dvojica su prepoznali svoje čudno srodstvo 1942. godine, kada je Tjuring bio poslat preko Atlantika u Belove laboratorije ne bi li doznao nešto više o američkim dometima u kriptologiji (ili kriptografiji) – oblasti šifrovanja i razbijanja šifara.
Tokom posete, Šenon i Tjuring bi zajedno popili po čaj i pričali o svemu pomalo – osim o kriptografiji i šiframa. Šenon je kasnije komentarisao da mu je Tjuring zavideo na slobodi da „luta svim vrstama intelektualnih oblasti“. Ipak, njih su dvojica najviše razgovarali o tome šta bi računari mogli da urade u budućnosti – posebno u stvaranju veštačke inteligencije. “Tjuring i ja smo razgovarali o mogućnosti da se u potpunosti simulira ljudski mozak“, rekao je Šenon u jednom intervjuu iz 1977. godine. Tada su mislili da bi projekat mogao potrajati nekoliko decenija.
Tjuring je 1948. godine napisao “Inteligentne mašine”, svoj prvi članak o simulaciji mozga na kompjuteru. Nije objavljen godinama nakon njegove smrti, uglavnom zbog toga što je Tjuringov šef, Čarls Darvin – ne “onaj” Darvin, već njegov unuk – gajio mišljenje da taj rad nije ništa bolji od “đačkog eseja”. Tjuring je 1950. objavio još jedan rad o veštačkoj inteligenciji: bio je to rad u kojem je glavno pitanje glasilo: “Može li mašina da misli?” Šenon ga je te godine posetio u Mančesteru, i bio je impresioniran što vidi da još uvek aktivno radi na razumevanju onoga što se događa unutar računara. Čak je i osmislio sistem u kojem bi mančesterski kompjuter emitovao zvuk svaki put kada bi završio operaciju, sa tonom zvona koji daje informacije o procesu. Tjuring je mislio da ova programerska naredba, da “namesti ton pištaljki!”, kako se to radosno izrazio Šenon, može biti ključ za razumevanje kako mašine mogu misliti.
Guverner Banke Engleske, Mark Karni: “Tjuringov lik biće na novog britanskoj novčanici od 50 funti” (The Independent)
To tada i nije bio – “razumevanje mašina” je uvid koji je došao kasnije, sa Tjuringovom arhitekturom za jedan drukčiji kompjuter, koji je povezao svoja kola sa promenljivim vezama, oponašajući arhitekturu ljudskog mozga. Veštačka neuronska mreža je skinuta sa table za crtanje na bostonskom MIT-u, gde je Klod Šenon (Claude Shannon) bio gostujući profesor – bilo je to 1958, četiri godine nakon što je Tjuring preminuo u nepojmljivo bolnim okolnostima.
Mogli bismo veličati Tjuringa zbog njegovog uspešnog razbijanja šifara, ili se usredsrediti na užasan tretman koji je nasilno “primenjen” nad njim, u doba koje je odisalo netolerancijom prema homoseksualcima. Ali, možda bi bilo najbolje da se na izbor Alana Tjuringa za lice na novoj britanskoj novčanici od 50 funti gleda kao na znak odobravanja u novoj epohi veštačke inteligencije. Tjuring je 1949. izjavio za Tajms da su sadašnje inkarnacije tj forme računarskih mašina “samo predosećaj onoga što će tek doći, a samo senka onoga što će biti.” Ovo je citat koji će se pojaviti na novčanici od 50 funti, i koji je odraz jedne istine – sa svojom i dobrom i lošom stranom. Sledeći Tjuringov pravac kojim nas je poveo, danas razvijamo mašine koje uče da dijagnostikuju bolest pre nego što je to čovek u stanju, zajedno sa drugim AI uređajima koji uče da identifikuju ljude i ubijaju ih. Veštačka inteligencija će promeniti svet kroz iskustva radosti i bola, na sličan način koji je to doživeo i njen kreator, završava Majkl Bruk za New Statesman.
Stavljanje Alana Turinga na 50 funti je trijumf britanske nauke – i jednakosti, napisala je ovim povodom Emili Grosman, molekularna biologičarka, genetičarka i naučnanovinarka, inače poznata javna ličnost koja se u Britaniji često može videti na TV-u. U svojoj kolumni za Gardijan, Grosmanova kaže da je i ona sama bila članica savetodavnog odbora kojeg je upriličila Banka Engleske da bi se pomoglo pri odabiru naučnika koji će krasiti novu novčanicu od 50 funti. Odavanjem počasti na ovakav način poslata je poruka da Britanija poštuje sve ljude, piše ona i dodaje: „Tokom prošlog Božića sam imala to neobično zadovoljstvo da iščitavam kratke biografije 989 mrtvih naučnika. Kao članica savetodavnog odbora za odabir karaktera na novčanicama Centralne banke Engleske, proučavala sam potencijalne kandidate za novu novčanicu od 50 funti: zapravo, broj britanskih naučnika koji su bili kandidati za “reklamiranje britanske petobanke” dostigao je preko 225 hiljada(!). Ovoliki broj javnih ličnosti je istovremeno “odražavao ogroman doprinos našeg malog ostrva međunarodnom naučnom napretku u proteklih nekoliko stoleća”, piše Grosmanova. Ona, uzgred, piše i da je dve trećine homoseksualnih parova u Londonu zabrinuto za svoju bezbednost tokom boravka na javnim mestima ovog grada, kao i da se ona sama, “budite ubeđeni, osećam prilično neprijatno dok mojoj partnerki (inače majci) i meni viču, negoduju i dobacuju na ulici – kako mladi muškarci tako i starije gospođe”.
Savetodavni odbor je konačno stigao do liste od 12 ličnosti, koju smo uredno predstavili guverneru Banke Engleske, Marku Karniju. Svi su sami po sebi bili izuzetni naučnici, koji su se univerzalno složili da su dali značajan i trajan doprinos ne samo svetu nauke, već i društvu u celini. Oni su se kretali od Stivena Hokinga i Rozalind Frenklin do Doroti Hodžkin i Šrivanase Ramanudžana. Bila je to lista koja je osporila zastareli stereotip o „društveno neugodnom starom belcu, koji marljivo radi sam u svojoj laboratoriji“. Ova je metafora štetna, i izraz je koji danas još uvek sprečava mnoge mlade ljude da vide svoje mesto u nauci.
Jedno se ime posebno isticalo kao ono kojem treba ukazati pažnju i čast da se nađe na novčanici od 50 funti: Alan Tjuring. Njegov doprinos nauci je jasan: on je bio otacinformatike, značajno utičući na savremenu oblast veštačke inteligencije, i – što je najvažnije – odavanje priznanja za njegov rad i domete napravljene u Blečli Parku tokom Drugog svetskog rata, kao vođe tima koji je razbio nemački kripto-sistem upotrebljavan za šifrovanje „Enigme“.
U 72 zemlje sveta su istopolni odnosi i dalje nezakoniti (od kojih su 36 članovi Komonvelta), dok je 11 onih u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću. Odavanje pošte Tjuringu šalje jednu snažnu poruku. Britanija je nacija koja veruje da se prema svim ljudima treba odnositi podjednako i s poštovanjem; zato bi ova nacija trebalo da Alana Tjuringa slavi zbog njegovog izuzetnog doprinosa svetu. To je, ujedno, i odavanje pošte svakom od 50 hiljada onih koji su na isti način, i iz istog razloga, stradali u Britaniji polovinom prošlog veka.
“Izvinjavati se mrtvima je jedna fina stvar. Ipak, bolje od toga je reći živima da vam je žao”, napisala je za Gardijan ovim povodom Ketrin Benet, britanska novinarka i kolumnistkinja Observera.
Predsednik Tramp je 18. juna 2018. godine u Vašingtonu D.C. najavio razvoj američkih svemirskih snaga kako bi “osigurale američku dominaciju u svemiru”. Pod zvaničnim nazivom „Svemirske snage“ (Space Force, SF), on je formirao šesti ogranak američke vojske. Istog dana je u Ženevi otpočela manifestacija UNISPACE+50; njeni učesnici su obeležili pola veka od nastanka UNISPACE-a, Konferencije UN-a o istraživanju i mirnodopskoj upotrebi otvorenog svemira.
UNISPACE je prvi put održan u Beču 1968. godine, nakon što je 1967. u UN-u usvojen Ugovor o otvorenom (slobodnom) svemiru (Outer Space Treaty, OST), Ugovor o principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i korišćenju otvorenog svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela (pun naziv: Principles Governing the Activities of States in the Exploration and Use of Outer Space, Including the Moon and Other Celestial Bodies).
U UN-u postoji čitavo telo posvećeno radu na zakonima koji se tiču upotrebe i korišćenja svemirskog prostranstva – kako ljudi mogu da koriste Univerzum izvan Zemljine atmosfere. Telo je nastalo i razvilo se upravo tokom Hladnog rata i na startu globalne svemirske trke 50-tih i 60-tih, a u kritičnom kulturnom momentu preispitivanja održivosti rata, demokratije i kolonijalizma. Već u prvim redovima teksta ovog Ugovora, njegovi potpisnici navode “velike mogućnosti koje se stavljaju pred čovečanstvo, a kao rezultat čovekovog prodora u svemir”, uz “zajednički interes čitavog čovečanstva za napredak u istraživanju i korišćenju svemira u mirnodopske svrhe”. Cilj ugovora je da obezbedi “istraživanje i korišćenje svemira koje treba da se obavlja u korist svih naroda, bez obzira na stepen njihovog ekonomskog ili naučnog razvoja”.
Danas, u 2018. godini, šta bi taj Ugovor o otvorenom svemiru (OST) mogao učiniti za mir na Zemlji? Sasvim je izvesno da, s jedne strane, postoji neko kao što je „građanka-astronaut“ Namira Salim koja radi sa UNOOSA-om (United Nations Office for Outer Space Affairs) kako bi se do 2030. godine održao prvi Mirovni samit u – svemiru. Sa druge strane, predsednik Tramp stvara Svemirske snage kako bi „zaštitio američke interese širom Univerzuma“. U tom kontekstu, zahtevi za organizovanjem „nebeskog mirenja“ izgledaju prilično drukčije nego što su se to činili pre 50 godina. Mnoge od ključnih pretpostavki svemirske diplomatije iz prošlog veka – npr. suverenitet država, globalna zabrana oružja za masovno uništenje, sloboda istraživanja svemira i sprečavanje štetnog zagađenja nebeskih tela – sada su poljuljane.
Richard Branson i Namira Salim
Šta predstavlja “mirnodopsko korišćenje”?
Godine 1997, na 30. godišnjicu potpisivanja Ugovora, Shannon K. Orr, ekspert u oblasti primene nauke u javnim politikama istakla je da “gotovo svako korišćenje svemira ima potencijalnu vojnu i/ ili konfliktnu primenu, dok vojne službe imaju mnogovrsne koristi od miroljubivih istraživanja i aktivnosti.” I zaista, rasprava o “miroljubivoj upotrebi svemira” je nekoliko godina prethodila OST Ugovoru, ostavši prisutna da bi se i dalje razmišljalo o njoj. U vreme potpisivanja Ugovora, pravni ekspert (a kasnije i ugledni diplomata) Edvard R. Finč Junior je detaljno proučio Ugovor kako bi protumačio značenje izraza “miroljubive svrhe”, na način kako se koristi u tom dokumentu. Finč je izjavio da, iako se “miroljubive svrhe” jasno mogu smatrati “neagresivnim”, upotreba termina “nije sprečila upotrebu vojnog osoblja za istraživanje svemira”, naročito ako se u vidu ima i to da su vodeće države UN ugovornice OST-a Britanija, SSSR i, naravno, Sjedinjene Države.
Na taj način bi “mirna upotreba”, a prema Ugovoru o spoljnjem prostoru i drugim instrumentima svemirskog prava, podrazumevala “neagresivnu, a vojno-prijateljsku” upotrebu svemira. U okviru ove paradigme, mirna upotreba svemira ne isključuje u potpunosti eksploataciju kosmosa u vojne svrhe, iako je bilo malo njih koji su ometala donošenje međunarodnih zakona o kosmičkom prostoru. Ovi zakoni i njihove interpretacije, takođe, ne isključuju interese van teritorija država – to jest – privatnih preduzeća.
Ranije je bio slučaj a i pravilo da samo državno preduzeće koje finansiraju vlade mogu koristiti otvoreni svemir za istraživanja, dok se sada sve više i više podstiče privatni kapital. Vašington Post je u februaru ove godine objavio da Trampova administracija planira da do 2024. godine Međunarodna svemirska stanica bude potpuno privatizovana. Istovremeno, svemir postaje naseljen novim komercijalnim igračima, uključujući i brojne start-up firmekoje će ponuditi svemirski turizam, satelitske veze i klimatski nadzor – a da ne spominjemo asteroidno rudarstvo. Predstavnički dom Sjedinjenih Američkih Država je u martu usvojio predlog Zakona o slobodnom preduzetnom svemiru, dok republikanski senator Ted Kruz radi na sopstvenom instrumentu za povećanje obima svemirske trgovine. Trampove „Svemirske jedinice“ biće, samim tim, formirane usred ovog „hrabrog novog sveta“ i interakcije između čoveka i svemira.
Dakle, u ovoj 2018. godini, postavlja se pitanje koliko su održivi mirni ciljevi UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru? Stručnjaci za svemirsku politiku Hao Liu i Fabio Tronchettiupozoravaju da pomenuti Predlog zakona o slobodnom preduzetništvu “predviđa da svemir nije globalna zajednica”. U njemu se, zapravo, kaže da “Predlog uvodi novo tumačenje Ugovora o slobodnom svemiru, koji nesporno opovrgava način na koji se OST Ugovor do sada razumeo i primenjivao. Iz tog razloga, ukoliko se usvoji u svojoj sadašnjoj verziji, verovatno da će Zakon imati uticaja koji doseže daleko izvan granica američke jurisdikcije. U konkretnom smislu, zakon navodi da „1) građani SAD imaju pravo da istražuju i koriste otvoreni svemir, uključujući i njegove resurse, bez uslova; 2) nisu sve odredbe Ugovora o slobodnom svemiru pripisane privatnim entitetima u SAD.”
Istovremeno, POLITICO izveštava o zabrinutosti koju brojni stručnjaci za OST gaje kada se radi o Povelji o slobodnom preduzetništvu (Free Enterprise Bill) i oružanim svemirskim snagama. Jedna od njih je i Kasandra Stir (Cassandra Steer) iz Centra za etiku i vladavinu prava na Univerzitetu u Pensilvaniji. Stirova beleži da je došlo do “vidljivog pomaka u međunarodnoj retorici” oko mogućnosti oružanog sukoba u svemiru. Možda je ovo zbog toga što je nedavna sednica Komisije UN za razoružanje po prvi put u svoje uredbe i zakone unela i sprečavanje svemirske nuklearne trke i kosmičkog naoružanja.
Gbenga Oduntan, tumač međunarodnog trgovačkog prava na Univerzitetu u Kentu, takođe se protivi Trampovim planovima za osnivanje američkih (i bilo kojih drugih) svemirskih snaga. U svom članku za nedeljnik Njuzvik, on kaže da “nije jasno kako bi se (kosmičke oružane snage) mogle uklapati u postojeće međunarodne pravne okvire.”
Je li “mirnodopska upotreba svemira” ikada bila realistična opcija?
I dok Ugovor o spoljnjem prostoru nalaže da se svemir koristi samo u miroljubive svrhe, i po nekim drugim zakonima o pravu na korišćenje kosmičkog prostora zabranjuje se postavljanje nuklearnog oružja i/ ili oružja za masovno uništenje u svemiru – ovo nije zaustavilo trend da se razvoj oružja i svemirska industrija razvijaju zajedno; a to su često činili upravo – državni izvođači. Kompanije kao što su Boeing, BAE Systems i Lockheed Martin proizvode i prodaju satelite i svemirske brodove, kao i rakete i bombardere. Tu u igru stupa jedan naučni argument, naime, da dokle god se otvoreni (tj slobodni) svemir percipira kroz prizmu modernih međunarodnih odnosa i diplomatije, dotle ćemo mi „Zemljani“ posmatrati svemir kao stratešku teritoriju. U zapadnoevropskoj tradiciji, koja i dalje dominira međunarodnim političkim okvirima, nacije su teritorije koje “prirodno” traže ekspanziju kroz sukob. Po ovoj logici, pošto svemir postaje sve pristupačniji, vrlo je verovatno da se začinje trend dominantno motivisan nacionalnim i nacionalističkim pobudama – iz optike i interesa pojedinačnih zemalja, a ne povinujući se krovnim UN zakonima o svemiru, koji bi poštovale sve zemlje sveta.
Rajan Fejt, istraživački analitičar u Vašingtonskoj svemirskoj fondaciji, kaže:
Ono što se često ignoriše u pravno-lingvističkim komitetima koji se bave zakonskim artikulisanjem mirnog korišćenja svemira jeste to što je usitnjavanje interesa za svemirsku eksploataciju „glavna magistrala“ za sprovođenje uzajamno opasnih vojnih pretnji sigurnim uništenjem potencijalnog protivnika. Svemir je, takođe, poligon i stecište brojnog oružja i opreme neophodne za bilo kakve moderne vojne sukobe u cilju prevazilaženja „ovozemaljskog“, konvencionalnog rata.
Ono što ovu udaljenu u negostoljubivu „kosmičku nekretninu“ čini toliko vrednom je to što ona – taktički i strateški – ima najbolji pogled na naš svet.
Možda će mirovni potencijal Ugovora o slobodnom svemirskom prostoru uvek biti ograničen od strane namera njegovih glavni protagonista, tj. vojnih lidera pojedinačnih država koji su u savremenom međunarodnom redu zaduženi za nagledanje teritorije „odozgo“. Tokom 50 godina stvaranja naučne literature o OST Ugovoru i drugim aspektima međunarodne svemirske saradnje, redovno je na površinu izbijala zabrinutost za sposobnosti svemirske diplomatije da radi u interesu čovečanstva, naročito kako se tehnologija oružja razvija zajedno sa tehnologijama za istraživanje i nadzor.
Pa opet, postoje i oni koji insistiraju na prepoznavanju i nastavku unapređenja mirnodopske upotrebe svemira – izgradnje zasnovane na optimističkim i miroljubivim impulsima koji su bili prisutni i pre pola veka, pri stvaranju UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru. U saradnji sa UNOOSA-om, liderka kompanije Space Trust Namira Salim obezbedila je podršku iskusnih diplomata. Među njima su Laura Kinkila, bivša predsednica (i prva ženska predsednica) Kostarike kao i H.E. Luis Alberto Lasalje Herera, bivši predsednik Urugvaja. U intervjuu iz 2018. godine, Namira Salim predlaže da vanzemaljski pogled na našu planetu iz Međunarodne svemirske stanice – poput onog koji ona predlaže za Kosmički mirovni samit 2030. godine – obezbediće neophodna najšira, „vanzemaljska“ perspektiva i razmišljanje o izgradnja mira između naroda kroz miroljubivu upotrebu kosmičkog prostranstva. “Moramo, zapravo, da se uputimo u svemir kako bismo (u njemu) uspostavili mir”, rekla je Salim. “Moramo da se samo malo odmaknemo sa ove naše Zemlje i osmotrimo je iz svemira… i da, inspirisani tim nesvakidašnjim prizorom, budemo inspirisani da makar u kosmosu delujemo svi zajedno u miru i za mir – izvan zemaljskih političkih granica”.
U svom govoru koji se tiče međunarodnog Ugovora o korišćenju otvorenog svemira (Outer Space Treaty), mnogovoljeni i širom sveta omiljeni astrofizičar i popularizator nauke Nil Degras Tajson (Neil DeGrasse Tyson) je rekao: “Ovaj UN-ov Ugovor kaže da bi u svemiru svi mi trebalo da budemo podjednako lepo tretirani, ali – ako to uspe – zašto, onda, već dosad nismo postigli primenu opšteg svetskog Sporazuma upotrebi Zemlje u mirnodopske svrhe (Earth Treaty)?!?” Nade u mir u galaksiji kroz UN-ov mirnodopski Sporazum o otvorenom svemiru mogu biti isto toliko teške za sprovođenje kao što je to i Sporazum o sprovođenju mira na Zemlji.
Pa ipak, možda je ovo tek početak napora o globanom shvatanju nužnosti mira – kako na Zemlji tako i u svemiru.
(JSTOR je digitalna biblioteka za naučne radnike, istraživače i studente. Na veb-sajtu JSTOR čitaoci mogu da besplatno pristupe originalnim istraživanjima)
„Demokratija, je, zapravo, primereno ime za sistem koji odaje utisak da se jednakim zakonima što važe za sve obezbeđuju jednaka prava za sve, ali izgleda da se njeni ishodi uopšte ne slažu sa njenim nazivom. Monarhija, naprotiv, ima neprijatan prizvuk, ali je najpraktičniji oblik vladanja u kojem je moguće živeti. Jer, lakše je naći jednog jedinog izvrsnog čoveka nego li mnogo njih.“ (Kasije Dion, 200 AD)
Iako uveren u suštinsku dobrotu ljudske prirode, Konfučije je bio njen najrealističniji kritičar. Znajući da su vrlina, hrabrost i kompetencija bili retka pojava, on je prvenstveno tragao za vladarima koji su “izvrsni pojedinci (muškarci)”. Ali koliko je taj prioritet kompatibilan sa demokratijom i koliko je validnih tumačenja demokratije?
Jedinstvena demokratija Švajcarske i posvećenost Singapura jedinstvenim ljudima-liderima ukazuju na to da različite demokratije mogu biti podjednako legitimne kao i da, pored toga, demokratija sama po sebi ne pruža legitimitet. Američka „Čajanka“ (Tea Party) ili, recimo, italijanski birači, sebe smatraju demokratama a svoje države nezakonitima, institucijama uljeza čijem se autoritetu mogu suprotstaviti, ignorisati ga ili izbegavati. Ovim brojnim interpretacijama demokratije moramo pridodati i konfuziju koja vlada između partija i frakcija.
Džordž Vašington je 1796. upozoravao: “Stranke oduvek služe za ometanje javnog većanja kao i osujećivanje javne administracije. Ona (demokratija) uznemirava zajednicu neosnovanim ljubomorama i lažnim uzbunama, izazivajući neprijateljstvo jednog dela stanovništva prema drugom, podstičući povremene nemire i pobune. Ona otvara vrata stranom uticaju i korupciji koja pronalazi olakšan pristup samoj vladi putem kanala partijskih strasti. Stoga politika i volja jedne zemlje podležu politici i volji druge”. Upravo je frakcionaški rivalitet u Kongresu 1861. godine odveo Ameriku u građanski rat da bi, tek nakon ogromnog krvoprolića, 1877. bio potpisan Kompromis, kojim su neslaganja rešena putem pregovora.
Danas je Amerika kapitalistička država neprijateljski nastrojena prema komunističkim partijama, ali tolerantna prema kapitalističkim frakcijama poput republikanaca i demokrata, uprkos katastrofama koje su počinili i činjenice da ponovo stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Kina je jednopartijska socijalistička država, neprijateljski nastrojena prema kapitalističkim partijama i netolerantna prema frakcijama.
Evo i pouka iz prošlosti: istorijski uslovi za gro naših promišljanja na temu političkih sistema i (većine) zapadnih demokratija podsećaju na Rim iz 60. pne., kada su, kako je to Robin Dejvermen primetio sa dozom humora, trojica aristokrata-političara – Julije Cezar, ratni heroj Pompej i bogataš Marko Licinijus Kras – iza kulisa i potajno formirali prvi rimski trijumvirat koji je dominirao nad izabranim poslanicima u Senatu. Ovi oligarsi su postigli da najniža klasa Rimskog carstva, bezemljaši (proletarii) ne promene ništa i da opštenarodne mase i dalje ostanu društveno nevidljive, osim ako nisu podigle neku pobunu ili izgubile život u nekom od beskrajnih građanskih ratova koje su vodile njihove elite (Nakon smrti Marka Licinija Krasa, člana Prvog trijumvirata uz Gaja Julija Cezara i Pompeja Velikog, došlo je do građanskog rata između Cezara i Pompeja). Dve hiljade godina kasnije, na opštim izborima u Velikoj Britaniji 1784. godine, sin Prvog Erla od Četema i Hester Grenvil, sestra prethodnog premijera Džordža Grenvila, i sin Prvog barona Holandije i Ledi Kerolajn Lenok, kćerka Drugog vojvode od Ričmonda, ponudili su biračima da oni budu ti koji će na izborima izabrati vojvodu.
Danas, u mnogim evropskim zemljama (čak i egalitarnoj Švedskoj), ‘demokratija’ je samo „glazura“ premazana povrh moćnih feudalnih aristokratija koje i dalje kontrolišu svoje ekonomije. Američki glasači su nedavno imali prilike da vide kako je supruga bivšeg predsednika ušla u trku sa bratom bivšeg predsednika, a potom poražena od milijardera koji je svoju kćerku i zeta postavio na važne državne funkcije i time obezbedio da će, kako je rekao Džon Djui, “politika Sjedinjenih Država ostati u senci koju krupan biznis baca na društvo sve dotle dok moć obitava u privatnim rukama zarad privatnog profita i kroz privatnu kontrolu banaka, zemljišta i industrije, ojačanih komandama poteklim iz štampe i drugih sredstava propagande”.
Većina zapadnih političara vezanih brakom ili bogatstvom je, kao i sve nasledne klase, izgubilo simpatije sa širokim narodnim masama koje čine njihovi sugrađani u meri u kojoj, kako su to uočili američki politikolozi Martin Gilens i Bendžamin Pejdž, “preference prosečnog Amerikanca izgleda da imaju gotovo nulti, statistički beznačajan uticaj na javnu politiku” (iz knjige Teorije testiranja američke politike: Elite, interesne grupe i prosečni građani (Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens).
Kina dve hiljade godina nije imala klasu profesionalnih političara, vojnih vladara, nasleđenog bogatstva ili oligarha. Ovo odsustvo feudalne prošlosti – i to više od nedavnih eksperimenata sa demokratijom – jeste ono što odvaja naša očekivanja od onoga šta vlast i vladavina predstavljaju od kineskog pogleda na vladanje zemljom.
Formalna demokratija je u potpunosti odsutna iz Kine sve do 1935. godine, kada se pojavila na bojnom polju, kada je, u vreme očaja, Mao izabran od strane pripadnika svojih trupa. Kineski državnik, jedan od najistaknutijih rukovodilaca Kineske revolucije, Džou Enlaj (Zhou Enlai, kineski 周恩来, današnja transkripcija Džou Enlaj a ranije i Ču En-laj, Ču Enlaj itd), koji je u tom trenutku bio Maov nadređeni mu je rekao: “Potreban nam je naš najbolji vojni lider, a s obzirom da je Mao naš najbolji strateg nominujem ga za predsedavajućeg Vojne komisije”. Julija Cezara, admirala Nelzona i predsednika Vašingtona imenovale su njihove vlade, ali je Mao verovatno bio jedini vojni lider koji je bio biran a ne nametnut. Mao je, zauzvrat, predložio da pripadnici trupa između sebe biraju sopstvene podoficire jer, kako je rekao, oni znaju svoje prijatelje intimno i izbliza, a njihovi životi zavise od izbora koji će sami napraviti, tako da su oni najkvalifikovaniji da ih biraju. Kina je od tada u trci, kako bi dostigla do što veće „uhodane“ i afirmisane demokratije.
Prvi britanski nacionalni izbori zasnovani na opštem pravu glasa i principu „jedan čovek-jedan glas“ održani su 1948. godine, u Kini 1953. godine, dok je u Americi ovakvo biranje uvedeno tek nakon što je prošao Zakon o glasačkim pravima – 1965. Kina je bila jedinstvena po tome što na njihovim izborima učestvuju čak i kvalifikovani stranci, kao što se to 1953. prisećao Kveker Vilijem Suel (Quaker William Sewell), profesor na hrišćanskom univerzitetu Đen Dah u Sečuanu:
“Kao član sindikata, imao sam pravo glasa, a izbor vlade u Kini je indirektan. Mi koji smo predavali u Đen Dahu glasali smo za naš lokalni narodni kongres. Tada bi lokalni kongresi, između svojih članova, izabrali Kongres Dulijang-a koji se sastojao od članova iz njihovih redova, kao i od kongresa velikih gradova i mnogih okruga, na kojima bi bio izabran Narodni pokrajinski parlament u Sečuanu. Konačno se pojavio Nacionalni narodni kongres, čiji bi svaki član bio na prvom mestu izabran u lokalno telo. Nacionalni kongres je donosio zakone, birao predsedavajućeg i imenovao premijera kao i članove državnog veća. U našoj „hemičarskoj grupi“ razgovarali smo o tipu muškaraca i žena koji bi nas najbolje predstavljali, a onda bismo istakli 5-6 imena.
Svaka grupa u našoj sekciji Đen Dah učinila je isto. Sva imena bi tada bila ispisana na tabli, tako da svi mogu videti ko je bio predložen. Imena koja bi bila istaknuta kao favoriti od strane nekoliko grupa „procedila“ bi se i od njih bi bila sastavljena kratka lista. To je otprilike skoro deset aspiranata, a svaka od grupa koja glasa bila bi toliko slobodna da ponovo iznese bilo koje ime za koje smatra da ga ne treba izostaviti. One koji bi ušli na kratku listu su njihovi glasači i simpatizeri ubeđivali da svoja imena ne povlače sa liste sve do kraja glasanja. Ovo traje izvesno vreme, i tada zadobijate onaj pravi osećaj nesposobnosti da se izglasani drugovi izbore sa situacijom; tada veliki broj njih izjavi kako gaji sumnju u sebe i svoje sposobnosti da preduzmu takav odgovoran stranački posao. Grupa bi razgovarala o svakoj osobi. Oni koji su bili „nepoznati“ bili bi pozivani da posete različite grupe kako bi ih mogli pridanici istih upoznali i detaljnije ispitali. Shodno biračkoj proceduri unutar same KPK, od te kratke dobija se još kraća lista kandidata, koja se, nakon daljnje diskusije, smanjuje na željeni tj očekivani broj.
Zastave su se vijorile na dan izbora, dok su orkestri konstantnim ritmom svojih cimbala i bubnjeva činili da “glasački ugođaj” bude prijatno bučan. Glasački listići deljeni su na jednom kraju štanda, a učenici, svi pod zakletvom o diskreciji, bili su na raspolaganju da pomognu ukoliko, recimo, niste znali da čitate. Onda biste sami, ili u pratnji vašeg pomoćnika, seli za sto i glasali. Na spisku bi bila sadržana imena koja su dosad već postala poznata, ali je na dnu bilo prostora za dodavanje dodatnih imena ukoliko to želite. Oko onih za koje želite da budu izabrani postavljan je prsten, dok se u jednu kutiju stavi papir. U Engleskoj sam glasao za čoveka koga nisam poznavao, sa kojim nikada nisam razgovarao i koji je cirkularnim pismom zatražio moj glas… a koji je napokon izgubio od svog rivala s razlikom od preko 14.000 glasova. Osećao sam da je moj glas tamo u Engleskoj bio potpuno bezvredan. U Kini, na ovim izborima, barem sam imao tu srećnu iluziju da je moj glas bio od stvarnog značaja.”
Do osamdesetih godina, moćni porodični klanovi dominirali su na lokalnim izborima, a birači su u Pekingu redovno ulagali molbe ne bi li im poslali nekog ko je “sposoban sekretar/ica kako bi popravio/la stvari”; nedugo zatim, kineska je vlada pozvala Karterov centar da nadgleda izbore. Godine 2010., nakon što je premijer Ven Đijabao primetio da je “Iskustvo mnogih sela pokazalo da poljoprivrednici mogu uspešno odabrati članove mesnog ili oblasnog odbora, pa – ako ti ljudi mogu dobro upravljati selom, onda mogu upravljati opštinom i županijom. Ljude moramo ohrabriti da smelo eksperimentišu i testiraju demokratiju u praksi”, Centar je proširio svoje učešće.
Žiteljka poluostrva Moin, Doroti Pričard, zagovornica je izgradnje svemirske luke
Džon Vilijems, protivnik izgradnje; iza njega je lokacija buduće svemirske luke Saterlend
Drugo, i još važnije: Njujork je ukopavanjem svoje nadzemne železnice stvorio najpoznatiji metro-sistem u SAD. „Podzemni sistem brzog tranzita učinio je ono što izdignuta železnica nije mogla“, pisao je Njujork tajms u danima nakon snežne oluje, stavljajući akcenat na „neadekvatnost povišenog železničkog sistema u takvoj nuždi“. Čak i bez mećave – što prikazuje i Doug Most u svojoj „hronici nauke o podzemnoj železnici“, knjizi ‘The Race Underground’ – ulice Njujorka su postale neprohodne usled gužve pešaka, kolica, konja i kočija. Godinu uoči mećave, nadzemna železnica je zabeležila porast od 13 miliona putnika. Potreba za nekim alternativnim – verovatno podzemnim – vidom prevoza je bila očigledna. London je otvorio prvi deo svog metroa nekoliko decenija ranije. U Njujorku je ova mećava bila okidač za ubrzanu gradnju metro-sistema.
