Tag Archives: trud

Hajlend: Zašto bi Škoti da im pašnjaci izrastu u kosmodrom?

Stanovnici udaljenog škotskog poluostrva suočeni su sa mogućnošću da njihov “atar” preraste u svemirsku luku. Londonski Gardijan piše ko je od tamošnjeg stanovništva tom idejom oduševljen, a ko nešto manje, i zašto.

Žiteljka poluostrva Moin, Doroti Pričard, zagovornica je izgradnje svemirske luke

Ukoliko se vlasti saglase i stigne zvanična dozvola, poluostrvo Moin (A’ Mhòine) u okrugu Saterlend u škotskim Visijama biće prva britanska kosmička rampa.

U naredne dve godine, hiljade turista i svemirskih entuzijasta bi se moglo okupljati na krajnjem severu Škotske da bi promatralo za njih jedinstven događaj: prvi let britanske rakete koja će biti ispaljena sa škotskih tresetišta, na kojima obično pasu jeleni i ovce.

Poluostrvo Moin u Saterlendu, pusto tresetište ispresecano močvarama i sićušnim jezerima koja gledaju na živopisni tesnac Pentlend Firt je izabrano za jedno od najizglednijih lokacija za izgradnju prve britanske svemirske luke – pod uslovom da dobije konačno odobrenje od Uprave za civilno vazduhoplovstvo.

Podržavaoci gradnje ove lansirne baze nadomak moreuza Pentlend Firt nadaju se da će 2023. male škotske rakete – izgrađene od ugljeničnih vlakana i grafena, sa motorima napravljenim najnovijim 3D štampačima – uspostaviti rutinu ispaljivanja iz svemirske luke Moin. Ovo bi bila jedna vrsta prethodnice rastuće svemirske industrije, posebno grane koja se bavi lansiranjem mikrosatelita. kada je o Saterlendu reč, ti će sateliti biti lansirani u polarnu orbitu iznad Zemlje.

Vekovima su na tlu ovog veoma pitoresknog dela škotskih visija šetale i pasle ovce u vlasništvu lokalnih sitnih farmera. Pejzaž je to koji nudi pogled na Orkni koji se prostire na istoku i arhipelag manjih ostrva bližih obalskom pojasu. Na jugu, izvan plimnog ušća i talasastog prostranstva tresetišta, leže impozantni vrhovi i grebeni Ben Loyal i Ben Hope.

Predlog za izgradnju svemirske luke potiče od škotske Agencije za regionalni razvoj, posebno program razvoja lokalnih zajednica (Highlands & Islands Enterprise, HIE); ovaj predlog – uredba u najavi – zatekao je sve lokalne meštane, pokrenuvši među njima intenzivnu debatu o pozitivnim i negativnim aspektima ovog plana, o mogućnostima za razvoj novih poslova ali i o mogućim rizicima koji se mogu isprečiti već postojećim poslovima – onim koje već vekovima imaju „krofteri“ – sitni stočari i farmeri.

“Zastao nam je dah od iznenađenja”, rekla je Doroti Pričard, majordomka imanja Melness, koje je inače i vlasnik poluostrva Moin u ime 59 kroftera.

„Svi smo održali sastanak, i onda smo pomislili ‘U redu, za to smo, uzbudljivo je, ali ne po svaku cenu’, i to je bila naša mantra“, rekla je Pričard. „Pregovarali smo čitavu večnost. Mislim da smo ljude iz razvojne agencije (HIE) doterali do ivice ludila. Želeli smo da zaštitimo prava lokalnih poljoprivrednih proizvođača.“

Nakon dugog i povremeno vatrenog nadmetanja između konkurentskih lokalnih kampanja – kako onih koji su za tako i onih koji su protiv izgradnje svemirske baze na pašnjacima i močvarama što se prostiru u nedogled – ovaj projekat vredan 17 miliona funti je u junu 2020. dobio građevinsku dozvolu od Saveta Hajlenda (Highland council), koji je za sada odobrio 12 lansiranja godišnje sa ove lokacije.

Odbornici ovog Saveta su podigli rampu za izgradnju lansirnog centra kao i pristupnih puteva, kontrolne sobe i zgrada za pohranjivanje raketa, okruženih damper-zonom širine 3,6 km. Za prva lansiranja, Pričard očekuje “navalu” izletnika-poklonika svemirskih dogodovština, i dodaje da „To ipak nije rt Kanaveral, mada ćete ovde imati one (posetioce) koji su stvarno zainteresovani za lansiranje raketa. Mislim da će ljudi doći da to gledaju, naročito u početku. Definitivno.“

Na iznenađenje svojih oponenata, građevinska dozvola nije dobijena zahvaljujući bilo kakvoj intervenciji od strane škotskih ministara, iako je njegova budućnost daleko od zagarantovane, i zavisi od lokalaca (koji su gotovo listom za građenje lansirne rampe).

HIE prvo treba da dobije odobrenje škotskog Suda za zemljišna pitanja (Land court), tela koje donosi odluku o promenama u nameni zemljišta koje je zakonski već opredeljeno, a radi dobijanja dozvole za izgradnju na određenoj lokaciji. To bi trebalo da bude formalnost, mada se čini da se nekoliko kroftera izostalih sa javne debate usprotivilo stavu većine.

Džon Vilijems, protivnik izgradnje; iza njega je lokacija buduće svemirske luke Saterlend

HIE takođe treba da finalizuje svoj ugovor sa Orbeksom, raketaškom kompanijom sa sedištem u Foresu blizu Invernesa, koja je usko povezana sa projektom. Ova firma gradi male rakete visine do 19 metara. HIE se nada da će desetine mikrosatelita biti lansirano iz Moina, i da će ove rakete biti na biopropan, ekološki veoma pogodno gorivo sa izrazito malim ugljeničnim tragom.

Ser Martin Sviting, predsednik poverenika Nacionalnog svemirskog centra u Lesteru i stručnjak za male satelite je rekao da će severna i priobalna mesta poput Moina ovog igrati centralnu ulogu u britanskoj brzoširećoj industriji mikrosatelita. Mikrosateliti se uglavnom koriste za komunikaciju ili, recimo, pružanja usluga pokrivenosti Internetom ili GPS-om.

Oni osiguravaju sigurno lansiranje daleko od naseljenih područja, i mnogo su bliži polarnim orbitama koje će sateliti koristiti kao svoje putanje. „Nema sumnje da postoji nagli porast interesovanja za uslugama lansiranja malih raketa (usled zaostale potražnje u proteklom periodu)“, rekao je Sviting. „Ima još dosta posla, ali je zasigurno izvodljivo i svakako vredno truda.“

Izvođač koji na kraju upravlja ovom svemirskom lukom mora da se kod britanskog CAA prijavi za dobijanje licence lansirnog operatera: britanska vlada, međutim, tek treba da donese zakonske propise o komercijalnim letovima u svemir, a ovi propisi bi trebalo da budu na snazi do sledećeg leta.

Zbog svojih retkih i ugroženih divljih vrsta flore i faune, Moin je uvršten u jedan od najosetljivijih prirodnih rezervata u Britaniji i područje je pod posebnom zaštitom; očekuje se da će postavljanje lansirne rampe za rakete pokrenuti novu bitku sa zagovornicima zaštite životne sredine – bitke o smislenosti ove lokacije. Anders Povlsen, danski milijarder koji poseduje zemljište u blizini, takođe razmatra šanse za vođenje pravne bitke protiv “zvezdanih planova” škotskih vlasti.

Moin i Saterlend su zaštićeni Ramsarskom konvencijom, međunarodnim ugovorom koji je Ujedinjeno Kraljevstvo ratifikovalo 1976. godine i koji pokriva međunarodno močvarne predele od globalne ekološke važnosti. Poluostrvo uključuje dva posebna mesta od naučnog značaja (SSSI) koja je odredila britanska vlada i nalazi se unutar područja posebne zaštite prirode (SPA), koje je odredila EU.

Smešten na severozapadnoj granici Flou kantrija, ogromnog močvarnog prostranstva koje pokriva veći deo Kajtnesa i Saterlenda, njegovo stanište štiti ptice poput sivih gusaka, zlatnih orlova i crnotrbih sprutki; njegove retke biljne vrste, koje zavise od vode, patuljasto grmlje i alpski vres; njegova geologija, ali i sama tresetišta.

Džon Vilijems, predsjedavajući kampanje protiv svemirske luke ‘Zaštitite Moin’ (Protect the Mhoine), veruje da postupak izdavanja dozvola raketnim operaterima daje kritičarima još jednu šansu da zaustave gradnju. On je dodao da „Bitka još uvek nije gotova, a kamoli izgubljena“.

Villijems, penzionisani nastavnik fizike koji se iz Kenta preselio u to područje pre šest godina, veruje da je projekat izgradnje svemirske luke ima prevelike ekološke troškove: izgradnju pristupnih puteva, zgrada i lansirne rampe degradiraće tresetište, oslobađajući tim zarobljeni ugljenik u vazduh.

Povećani saobraćaj će, uz to, preopteretiti lokalne puteve i mostove koji su već preopterećeni ogromnim porastom turizma u Saterlendu; jer, od pokretanja automobilske rute ’North Coast 500’ preko koje je dosad prešlo desetine hiljada dodatnih, vanlokalnih putovanja automobilima, motociklima i kamperskim vozilima.

Vilijems, takođe, osporava verovanje škotske razvojne agencije HIE da će raketna luka privući nova visokotehnološka radna mesta u Saterlend. „Mislim da neće postati „beli slon biznisa“: to je već beli slon. Ako se budu pridržavali ograničenja koja im nameću dozvole za planiranje malih raketa i 12 lansiranja godišnje, ne verujem da će svemirska luka dati neke značajnije ekonomske rezultate“, rekao je.

Pričard je uporna u zastupanju stava da je ovom području potreban svemirski centar. Poput mnogih izolovanih brdskih i ostrvskih zajednica, i njihova stari i opada, kako ekonomski tako i demografski. Lokalna škola, nekada puna đaka, sada ima samo 18 učenika. Renta od svemirske luke, i deo njenih prihoda, namenjeni su sitnim farmerima Melnesa, kojima će taj novac pomoći da obnove svoje tresetište i ulože u poslove lokalne zajednice, rekla je ona.

„Ne želimo štetu i ne želimo gubitke. Dugo smo i naporno pregovarali oko toga“, rekla je Pričard.

Gardijan

Sjajna a jeftina: vinska lista “20 za po $20”

Sledi lista 20 izvrsnih vina čija je cena do 20 dolara po boci – idealnih u večerima tokom radnih dana. Listu sastavio Erik Asimov, vinski kritičar Njujork tajmsa.

Raspored po kojem se kuva krajem dana tokom radne nedelje lako je razumeti, na delu je faktor nedostatka vremena. Pa ipak – vina u večerima tokom radne nedelje? To je nešto „konceptualnija“ stvar.

Poslednja stvar koju neko želi nakon dugog i napornog radnog dana je da još nekoliko sati provede nad daskom za sečenje, ringlom ili u pećnici. Ali, koliko je truda i vremena potrebno za otvaranje jedne flaše crnog, belog ili rozea? I to naročito ako se radi o boci dobrog vina.

Vina koja se piju radnim danima (večerima, uglavnom, naravno) trebalo bi da budu nezahtevna, nalik lakim komedijama a ne poput filmova Ingmara Bergmana (koji su vrhunski, ali ne i „pitki“ u svakoj prilici). Ovakva vina ne treba da od nas zahtevaju preveliku pažnju, već treba da budu ukusna i osvežavajuća. A ukoliko odlučite da se fokusirate na njih, trebalo bi da vam se to i vrati – nečim interesantnim, nekim dobrim susretom sa finim vinskim nijansama ili složenošću, koje bi nagradile vašu posvećenost i vreme odvojeno za njih.

Jesam li spomenuo cenu? Trebalo bi da budu relativno jeftina ali ujedno i  sjajnog kvaliteta (dve kategorije koje se nužno ne podrazumevaju). Mnoštvo je pitkih a po glavu i telo neopterećujućih vina koja možete kupiti već za 10 dolara. Većina će ih biti zdravog ukusa, ali nekako „jednopružna“ i pomalo monotona – vina do 10 dolara obično imaju živahno obojadisane etikete koje su kopije nekih interesantnijih boca. Ova su vina jeftina i dobra, ali u čemu je njihova vrednost koju bi sada trebalo da zagovaramo?

U rasponu od $15 do $20, međutim, nivo zanimljivosti i uzbuđenja eksponencijalno raste u odnosu na vina od 10 dolara. Boce koje sam odabrao koštaju ne više od 20 dolara – odlične su za noćno raspoloženje, lagana su i prijateljska. A ukoliko želite da se samo malo pozabavite njima, uverićete se kako su sva dole pobrojana bila vredna truda  da ih nabavite.

Proteklih godina sam takođe imao prilike da sastavljam liste nalik ovoj. Ako uporedite ovu s nekim drugim listama sličnog tipa, uočićete da se one dosta razlikuju. Nema penušavih vina. Nema pojačanih vina; takođe, ničeg iz Španije; Samo jedna boca s ovog spiska potiče iz čuvene i narečene Kalifornije. Nisam imao nikakvog posebnog razloga što sam uvrstio baš ova vina – izuzev što pokušavam da ne ponovim previše boca sa mojih ranijih lista i tabela (koje su i dalje dobre, kao što su i bile!), poput onih lista s jeseni 2016 ili od jeseni 2015.

Pojačana vina: nastaju dodavanjem vinskog destilata (brendi) vinu tokom procesa fermentacije. Time se prekida taj proces – ubija se kvasac, a zadržava se visok procenat preostalog šećera i samim tim povećava procenat alkohola na oko 18-20 %. Primeri ovih vina su Porto, Šeri, Madera, Marsala, Komendarija, Vermut, kao i neka vina sa juga Francuske.

Da ponovim: boce s mojih ranijih lista i dalje vrede truda da ih se potraži (ukoliko bebre nisu  rasprodate), čak i u slučaju da ste pronašli ta ista vina ali iz skorijih berbi. Ponekad njihove cene porastu i po nekoliko dolara. Poklonici vina iz Španije ili Kalifornije će na tim listama pronaći više onih koja im prijaju. Španija nudi izvanredan odnos između cene vina i njihovog kvaliteta, čak i onda kada se nisu pojavila na mojim nedavnim listama za kupovinu. Kalifornija? Pa – ne toliko privlačna u smislu kvaliteta vs. cena, u odnosu na brojna izvanredna i jeftina, kakva ima Španija.

Većina vina sa ove liste potiče iz Francuske i Italije. Ove kolevke savremene vinske proizvodnje danas su najveći izvori izvanrednog kvaliteta upravo zbog svoje raznolikosti i tradicije. Jednostavno, ove zemlje nude daleko više vrsta zanimljivih vina među kojima možete sa zadovoljstvom probrati.

Ne bih želeo da ikoga uvredim ili naljutim. „Svakonoćna“ vina – ona idealna za obroke ali i solo varijante tokom radnih dana i večeri – namenjena su opuštanju a ne antagonizaciji i uporednom ljutom rivalstvu. Ipak, ukoliko se u vama probudi osećaj da sam u mojim jednogodišnjim listama tipa „20 do $20“ zanemario neka nadasve sjajna i zanimljiva – pozdravljam svaku vašu sugestiju, koja će biti više nego dobrodošla.

De Forville02 Langhe Nebbiolo 2015, $19.96

Ovaj fini proizvođač u regionu Pijemonta na severozapadu Italije specijalizovao se za Barbaresco, a njegova vina su uglavnom odličnog kvaliteta. Langhe Nebbiolo je u velikoj meri spravljen od mladih Barbaresco sorti. Ova vina imaju zemljast i lagano taninski ukus sa čvrstim, dugim završetkom, možda su pre voćnog a ne mineralnog tipa, ali u svakom slučaju dobro izbalansirana i izuzetna. (Rosenthal Wine Merchant, Njujork)

Paul Pernot et ses Fils Bourgogne Aligoté 2015, $19.96

Već sam neko vreme opsednut aligoteom (aligoté), još jednom burgundijskom sortom belog grožđa. Ona je tako podsticajna, tako živahna i – nažalost! – tako pogrešno shvaćena, što je čini odličnom sortom po odnosu „vrednost-cena“ (cenovno potcenjena na tržištu, tako da za male pare dobijate vrhunski kvalitet). Mnogi dobri proizvođači, kao što je Paul Pernot, uzgajaju sjajan aligoté. Ova sorta belog ići će izvanredno sa sveže pripravljenim jelima na bazi paradajza koji je pri kraju sezone, ili pak s oštro naglašenim a uljem dobro natopljenim morskim plodovima, ili jelima od testenine, a fantastično uz, recimo, salatu Niçoise koju krase sveži inćuni, krompir, jaja, vlašac, belo vino i belo vinsko sirće, timijan i zeleni pasulj. (Summit Selections, Staten Island, N.Y.)

Contrà Soarda Veneto Rosso Gaggion 2012, $19.99

Sorta Marzemino danas je praktično nepoznata, iako je u severoistočnoj Italiji već vekovima prisutna. Ova crvena sorta iz oblasti i vinogorja Contrà Soarda (u kojem se takođe uzgaja izvanredno fina ali i izvanredno nepoznata bela sorta Vespaiolo), odlikuje se bogatim ukusom i visokim tonusom. Nakon pet godina ležanja u buradima, moćni tanini ovog crvenog vina se „izravnaju“ i „smekšaju“, omogućavajući da u prvi plan dođu zemljani ukusi maline. Odlično ide sa ćuftama i sličnim jelima od mlevenog mesa, kao i sa pizzama. (Jan D’Amore Wines, Bruklin, Njujork)

Bloomer Creek Vineyard Finger Lakes Tanzen Dame Edelzwicker Black Cap Trocken 2013, $19.99

Za ovo ukusno i pitko vino „krivac“ je jedan od mojih omiljenih proizvođača iz okruga Finger lejks (Finger Lakes). Edelzwicker je termin koji se u Alzasu koristi za jednostavno, „remiksovano“ vino iz kupaža koje se pije naiskap i bez previše vinskog bon-tona. Slično tome i u skladu sa temom tu je i gevirc-traminer (Gewürztraminer, „začinjeni Traminac“) koji nastaje kupažom, ali tako isto nastaje i belo kupažno „Cayuga“, aromatični hibrid više sorti koji se često susreće u Finger lejksu. Rezultat je suvo, bistro i pitko vino, idealno za sve koji su žedni i žele malo da „požure“ s konzumacijom – takođe je i odlično aperitivno vino.

Nicole Chanrion Côte de Brouilly 2014, $19.96

Čini se da je svet konačno razotkrio neverovatne vrednosti koje se mogu iznaći u dobroj berbi božolea (Beaujolais) čija je cena, nažalost, otišla nebu pod oblake. Pa ipak, i ovde je moguće „uloviti“ pokoju još uvek jeftinu a sjajnu bocu božolea. Tu pre svega mislim na Côte de Brouilly, i to ne neki iz najcenjenijih berbi, poput Moulin-à-Venta ili Morgona, iako je, i pored svega, jedan od mojih omiljenih božolea. To je čisto, i ukusom precizno određeno vino sa zemljanom notom i dugotrajnim ukusima crvenih plodova i presovanog cveća. (Kermit Lynch Wine Merchant, Berkli, Kalifornija)

Gai’a Greece Ritinitis Nobilis NV, $14.99

Verovatno ste dosad imali prilike da pročitate i nešto o nesretnim primerima znamenite Recine (Retsina), tradicionalnog grčkog vina „ukrašenog“ aromom borove smole. Uprkos svemu, retsina „Ritinitis Nobilis“ je sjajna, ažurirana verzija, brižljivo i s pažnjom spravljena. Proizvođač Gai’a proizvodi ga na bazi sorte roditis, vrste zaista finog belog grožđa, umesto da ga zasniva na uobičajeno dosadnom savatijanu (Savatiano). Rezultat je potpuno otkrovenje: sjajno, živo i osvežavajuće vino koje divno ide sa grčkim predjelima, čak i s jagnjetinom sa ražnja. (Athenee Importers, Hempsted, Njujork)

Stéphane Magnien Bourgogne Passetoutgrain Cuvée Densité 2015, $17.99

Burgundac Pastugren (Passetoutgrain) je lagano jednostavno crveno vino iz Burgundije koje odlično korespondira s belim aligoté-om kao protivtežom, uglavnom bez tako visoko aromatičnog nivoa. Ovo vino nije nastalo od jedne sorte grožđa već je mešavina nastala od barem jedne trećine pino noara i ne više od dve trećine gamea, fermentiranih zajedno. Ipak, i pored svega, Stéphane Magnien-ov Cuvée Densité predstavlja pravi biser od grožđanih sokova, bogat ukusom, pitko i ukusno – veoma me usrećilo u momentu kada sam ga prvi put probao. (Fruit of the Vines, Long ajlend siti, Njujork)

Tiago Teles Bairrada Maria da Graça 2015, $19.99

Bairrada je neka vrsta skrajnutog i „zaboravljenog“ područja u Portugalu, južno od doline kojom protiče Douro i nedaleko od Atlantika; ovo je oblast, usled svog glineno-krečnjačkog tla, daruje svojim vinima svežinu i energiju koju volim. Baga je najbolje crveno vino iz te oblasti, čija fascinantna crvena boja potiče od mešanja poznate sorte Alfrocheiroa (90%) i bele sorte Bikal (bical), kojeg u ovom kupažu ne sme da bude više od 10%. Osvežavajuće, zemljane i gotovo kamenaste arome, sa ukusima crvenog voća i cveća. (Savio Soares Selections, Bruklin, Njujork)

Lemelson Willamette Valley Pinot Noir Six Vineyards 2014, $19.99

Oregon ima neuobičajene kapacitete među američkim vinskim regionima. Tamo se proizvode izvrsna ambiciozna vina, koja, pored toga što su izuzetno jeftina, zadovoljavaju svojim visokim kvalitetom; oregonske sorte grožđa, tle i način uzgajanja kao i vinarski metodi spravljanja besprekorni su i ponosno stoje uz rame sa ostalim vrhunskim vinima sličnog tipa, cene i kvaliteta. Ovaj Pinot Noir iz Lemelsona je cvetno-voćnog ukusa i mirisa, odlično fokusiranog i izdefinisane arome, zemljane i na jezik jasno prepoznatljive.

Knebel Mosel Riesling 2015, $18.99

Koga god i zbog čega god odbijaju nemačke vinske etikete ili terminologija, evo jednog sjajnog kontra-primera koji će razvejati uvrežene predrasude. Dizajn ambalaže ovog suvog nemačkog rizlinga, poreklom iz Knebela, vrhunskog Mozelovog proizvođača (Mosel) je jednostavan, čist i lako razumljiv, bez vinskog žargona ili „nerasklopivih“ nemačkih kilometarskih kovanica. Isto važi i za vino. Suvo vino kamenaste arome i čisto, sa upečatljivom mineralnom notom – naprosto sjajnog kvaliteta – i to za samo 19 dolara  (Schatzi Vines, Milano, Njujork)

Luneau-Papin Muscadet Sèvre et Maine sur Lie Terre de Pierre 2015, $19.99

Ako ste ljubitelj ostriga, koje se tradicionalno konzumiraju uglavnom tokom “AR” meseci (u periodu septembar-februar, od jeseni do proleća), možete uz njih piti i vino koje je po tradiciji voćnog ukusa – Muskadet. Da se razumemo: nije da druga vina nisu sjajna sa ostrigama, baš kao što i sam Muskadet pruža daleko više od ispijanja uz „tamo-neke-ostrige“. Dokaz za ovo imaćete ukoliko probate ovo divno osvežavajuće belo, „Terre de Pierre“, iz Luno-Papena (Luneau-Papin). Iako paučinasto tanane boje i svetlo prozirno, konkretne tekstura mu je konkretna a mineralni ukusi zadržavaju se na jeziku i u grlu, uz naglašenu cvetnu aromu. Probajte ga obavezno ukoliko pripremate neku lakšu hranu od morskih plodova, sa sirom ili francuskim kišom, pa čak i sa živinskim mesom. (Louis / Dressner Selections, Njujork)

Château Graville-Lacoste Graves 2016, $16.96

Poput rizlinga, crvenih sorti iz doline Loare ili šerija, bela bordoška vina spadaju među favorite pisca ovih redaka; kao ni pobrojane sorte, tako ni ovaj château nikad ne uspeva da zaokupi maštu šire vinofilske javnosti. Ova situacija ga može učiniti vrlo dobrim izborom ukoliko ko ste kupac koji želi vrhunsko vino za male pare. Prijatno i pikantne arome, sa slankastim akcentom, ovajža kupaža iz Gravij-Lakosta (Graville-Lacoste) spravljen je od 75% Semijona, 20% Sovinjon blana i 5% Muskadela. Bogatog ukusa i herbalne arome; što je duže izloženo vazduhu i oksidaciji, tim je bolje. (Kermit Lynch Wine Merchant)

Brovia Dolcetto d’Alba Vignavillej 2015, $18.99

Dolcetto je jedno od onih vina koja su već mnogo godina unazad „tradicionalno“ i po nekoj inerciji potcenjena, od onih koja nikada nisu osvojila definitivne i stalne simpatije među kupcima. Ipak, kada se grožđe odgaja savesno i na dobrim lokacijama, a vino potom bude pažljivo napravljeno, Dolcetto može biti naprosto divan. Ovaj Dolčeto kojeg sam probao je bogatog mineralnog ukusa i potiče iz Brovije (Brovia), finog proizvođača Barola; delikatno taninski gorko, ali sa voćnom, slatkom aromom i mineralnim ukusima. (Rosenthal Wine Merchant)

Odoardi Savuto 2014, $15.99

Savuto je malo poznato ime poreklom iz Kalabrije, regije smeštene na „prstima“ talijanske čizme i jedne od najslabije istraženih kada su u pitanju hrana i vina Italije. Odoardi je crvena kupaža koja potiče od veoma dobrog proizvođača. Gotovo 50% mešavine sačinjava Galjopo (Gaglioppo), visoko taninsko grožđe sa velikim procentom alkohola, kojem se pridodaju još četiri sorte. Rezultat je fascinantna mešavina zemljasto-prašinastog bukea, oporo i sa notom slatkog voća. (Jan D’Amore Wines)

Huia Marlborough Sauvignon Blanc 2016, $16.99

Opšte uzev, nisam ljubitelj novozelandskog Sovinjon blana, ali je upravo boca jednog takvog bila zvezda moje nedavne kolomne koju sam pisao za Vinsku školu, izazivajući me da nanovo porazmislim o predmetu svog doskorašnjeg animoziteta. Ovo je pravi nektar vinove loze slankasto-mineralnog bukea. Ovo vino je, opšte uzev – vrhunsko. (T. Edward Wines, Njujork)

Royal Tokaji Dry Tokaji Furmint “The Oddity” 2015, $16.99

Šta ovaj Kraljevski tokajac čini „čudesnim“? Teško je reći, pošto Mađarska danas proizvodi više sorti suvog furminta. Možda je, međutim, stvar u tome što se radi o regiji koja već vekovima gaji ne samo dobru lozu već i svoj međunarodni renome, gajeći dobar glas zbog svojih slasnih, slatkih vina. Nisu u Mađarskoj dobra samo slatka, već i suva tokajska vina – ona su takođe solidnog kvalteta, kao što je i ovo o kojem pišem; to je pikantni Tokajac mirišljavo-prijatnog „završnog ukrasa“: nežnim ali upornog kajsijastim bukeom. (Wilson Daniels, Sent Helena, Kalifornija)

Barale Fratelli Barbera d’Alba Superiore Castlé 2015, $19.99

Barbera, uz Dolcetto ili Nebbiolo, sastavni je deo „velikog svetog trojstva“ sorti crvenog grožđa iz italijanske regije Pijemont. Dobro Barbera vino, kao što je to zasigurno „Barale Fratelli“ pruža kiselkastu reskost ukusa koja osvežava i čisti usta i grlo, čineći ga odličnim izborom u kombinaciji s italijanskim kobasicama i masnim mesima, pizzama i čorbastim jelima od povrća i mesa. Ovaj Barbera iz Barale, spravljen od strane odličnog proizvođača Barola nadasve je osvežavajuće, dobro izbalansirano i veoma izdiferenciranog ukusa. (T. Elenteny Imports, Njujork)

Caparzo Rosso di Montalcino 2014, $18.99

Volim Sanđenoveze, crveno grožđe Kjantija i Montalćina, među ostalim manje poznatim uporištima u Toskani. I mada ovaj Rosso di Montalcino ne poseduje dubinu ili složenost jednog dobrog Brunela di Montalćino (Brunello di Montalcino), ima bogat, čist i jasno izražen ukus… a i daleko je jeftiniji od Brunella. Probajte ga sa odreskom zapečenim na žaru. (Vineyard Brands, Birmingem, Alabama)

Muri-Gries Alto Adige Lagrein 2016, $18.96

Lagren (Lagrein) je još jedna talijanska sorta crvenog grožđa koja je prečesto „ispod radara“ običnih kupaca. Ipak, ovo vino poreklom iz Južnog Tirola –  varijetet Teroldega, čiji je potomak – ima toliko toga da ponudi istinskim ljubiteljima vina. Ukoliko zanemarimo romantične konotacije i primisli vezane za lokaciju na kojoj se uzgaja (drevni benediktinski manastir u zabrđu planinskog područja Alto Adige na severoistoku Tirola), ovo je savršeno vino čiji buke iskri začinskim nijansama, solidnog je i gustog pa ipak suptilnog ukusa, uz primese cvetnih nota i tamnog voća. Savršeno za popiti nakon večernje crkvene službe. (Polaner Selections, Mt. Kisco, Njujork)

Ground Effect Santa Ynez Valley Cabernet Sauvignon 2014, $19.99

Dolina Santa Inez (Santa Ynez), apelacija nazvana „Santa Rita“ na zapadnom kraju doline, u Santa Barbari, Kalifornija, najpoznatija je po pino noaru i šardone. Ali, istočni kraj ove vinarske doline, koji se pruža pod imenom Happy Canyon of Santa Barbara, bolje odgovara grožđu kojem pogoduje toplija klima – sortama poput, recimo kaberne sovinjona. Ova boca kabernea pod nazivom “Ground Effect“ nije neko malo vino. Iako začinskih aroma i herbalne završnice, pa ipak nipošto slatko, gusto ili duboko, podseća na sve ono što može biti veličanstveno u Kaliforniji kada pričamo o vinima. Uz ovo vino, pre svega imajte na meso: neki sočan odrezak ili, naprosto, dobar hamburger.

 

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)

Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Ko ne uči – postaje suvišan

Ovu poruku izrekao je Randal Stivenson (Randall L. Stephenson), izvršni direktor jedne od najvećih američkih telekomunikacionih kompanija, AT&T. U intervjuu za Njujork Tajms, on je iskreno i otvoreno poručio da od svojih zaposlenika očekuje da učenju posvete između 5 i 10 sati nedeljno – i to ne tokom svog radnog vremena.

“Sasvim je izvesno kako postoji potreba da se svako od nas usavršava, a ovaj proces, kao što sama reč dovoljno kazuje, nikada nije konačan”, rekao je u intervjuu Stivenson. On je dodao da svojim zaposlenima čak uplaćuje kurseve i master studije. “Ko želi da uči – taj će biti nagrađen, a oni koji to neće… “Pa, demografija je na našoj strani” (u prevodu: ima toliko onih koji hoće da uče, a koji lako mogu odmeniti postojeći kadar), poručio je CEO telekom giganta AT&T.

Ova kompanija predstavlja ekstreman primer onoga što bi se u bliskoj budućnosti moglo očekivati od svih radnika “po vertikali i horizontali”; to je budućnost koja je bliža nego što možemo i pretpostaviti. Iako se možda na prvi pogled čini kako je Stivenson postavio odveć strog ultimatum, da su ovo rigidni zahtevi koji sa strane mogu delovati kao pokušaj maksimiziranja eksploatacije radne snage (da sada ne upotrebljavamo neku težu reč), iako je učinio ono što već čine brojni poslodavci, s tim što ostali očekuju da se njihovi radnici sami usavršavaju, pa, shodno tome, ne uplaćuju svojim zaposlenima bilo kakve studije, skupe kurseve ili usavršavanja na prestižnim visokoškolskim institucijama.

Uprkos tome što ovakvo koncipiranje uslova rada može delovati kao neki hir iz Hakslijeve knjige “Vrli novi svet”, ne treba gajiti ikakvu kakvu sumnju u to da su oni koji su spremni za celoživotno učenje bili oduvek na ceni. Uzgred, ali ne i najmanje bitno, brojni su razlozi zbog kojih treba da se usavršavamo i bez toga da nam neko priprećuje.

“Čitav naš život sastoji se od neprekidnog obrazovanja – svakoga dana učimo, i to u svakom trenutku, svuda i u svakoj prilici. Ova znanja se pridodaju, poput segmenata u tlu, na naša prethodna saznanja. Svi smo mi učenici, bez obzira na ono čime se bavimo ili gde se nalazimo – u dvorcu, udžerici, u parku ili na oranicama. Ovaj zakon neminovno je nametnut prirodom, a samim tim i utisnut u sve nas kao ljudsku vrstu”,  poručuje britanski sveštenik Edwin Paxton Hood u svom poznatom delu  “Samoobrazovanje: 12 Poglavlja namenjenih mladima“ (Self-Education: Twelve Chapters for Young Thinkers, 1852).

Hud je bio zagriženi nekonformista. Shodno toj logici, da “bez znoja i truda nema napretka”, on je apelovao na ljude da u sebi podstaknu moći i kapacitete potrebne za okončanje inertnosti – da ne budu tek sitni šrafovi u “mašineriji čovečanstva”, već da sopstvenim usavršavanjem prerastu u samosvesne ličnosti koje su u stanju da upravljaju svojim životom. Tačno je da učimo svakodnevno, “u hodu”, hteli mi to ili ne – samim tim što stičemo nova iskustva; pa ipak, da li to obavezno znači kako smo prinuđeni da smišljeno delujemo u tom pravcu i da, samim tim, od našeg usavršavanja imamo i praktične (pa i finansijske) koristi?

U odnosu na situaciju od pre 30-tak godina, možemo lako uvideti da tada to svakako nije bilo tako: Tada je bilo sasvim dovoljno da završite studije, pa da dobijete solidno plaćen posao kojim ćete moći da se  bavite do kraja svog radnog veka. Danas, naravno, na takav luksuz ne možemo ni da pomislimo.

Veštine potrebne na današnjem tržištu rada su toliko iznijansirane, promenljive i čak kratkog veka, da u narednoj deceniji većina poslovnih profila koje danas obavljamo neće čak ni postojati. Ukoliko imate želju da opstanete u tako oštroj i izuzetno velikoj konkurenciji (a nastavite da i dalje solidno zarađujete), moraćete da se naviknete na činjenicu da je celoživotno učenje zahtev koji se postavlja pred sve nas – a samim tim i pred vas. Pritom, kako piše Stivenson, ne treba da čekate da vam poslodavac ispostavlja bilo kakav ultimatum – sami morate da shvatite da ovo radite isključivo sebe radi, jer ćete od toga imati zaista nebrojenih koristi. Da nabrojimo samo neke:

Imati kontrolu nad svojim životom

Ukoliko prihvatite da čitavog života učite, vaše zaposlenje nikako ne mora da zavisi od nekog drugog. Možete da naučite i kako pokrenuti sopstveni biznis, a potom budete osoba koja postavlja zahteve i ultimatume (prevashodno sami sebi). Oni koji puno toga znaju, koji vladaju veštinama traženim na tržištu rada, koji se konstantno usavršavaju i obaveštavaju o novim znanjima u svojoj struci – takvi takođe važe i za ličnosti koje imaju nepodeljene simpatije okoline, oni koje svi vole i u čijem društvu bi svi voleli da budu. Oni međutim, takođe važe i za odlične lidere. Što su vaša znanja veća, tim pre ćete biti u stanju da bolje pristupate kolegama i okolini, uz to i rešavati ne samo svoje već i njihove probleme. Sve ovo će vas, sasvim sigurno, u društvu učiniti uticajnijim.

Kada ste spremni da se usavršavate i učite, tada ne zavisite od pomoći drugih. Ukoliko nešto ne funkcioniše, bićete u stanju da to popravite. A u slučaju da ne znate kako, ne sekirajte se – naučićete.

Mnogo je onih koji lako previđaju jedan bitan aspekt doživotnog usavršavanja: održavanje mentalne kondicije, to jest brzog i jasnog razmišljanja. Mentalno zdravlje spada u domen mentalne higijene a mi smo mladi umom sve dotle dok smo spremni da se prilagođavamo; ovo prilagođavanje mora se vežbati neprekidno, do kraja života. Učenje je, zapravo najefikasniji eliksir koji podmlađuje našu “misleću materiju” tj mozak, ulivajući mu svežinu i kondiciju za radne zadatke bez obzira na godine i “krštenicu”.

Ako sebi ne dozvolite taj luksuz čekanja da vam pretpostavljeni ispostavljaju instrukcije kako i šta da učite, već to činite svojevoljno i bez presije sa strane – vi ste autonomni, dakle nezavisni u razmišljanju i postupanju; autonomno donosite slobodne odluke i u stanju ste da uživate u samom procesu sticanja potrebnih znanja i veština.

Kako doživotno učiti?

Lako. Moraćete, pre svega, da odbacite izgovor kako “nemate vremena za učenje”. Većina nas dobar deo dana provodi u besciljnom surfovanju internetom (što nam pokazuje statistika), ili u“relaksaciji” uz TV program. Činjenica je da mi kao savremeni ljudi imamo sve manje vremena, ali ako ste neko ko je samostalno odlučio da će učiti tokom čitavog života, niko vam ne postavlja bilo kakve rokove. U tom smislu, potrudite se da svoje učenje uklopite tamo gde mislite da ste u stanju. Čak i pola sata dnevno dovoljno je da napravi značajnu razliku, jer ćete u roku od samo nekoliko meseci već ovladati nekim znanjem ili veštinom.

U slučaju da (makar povremeno) postavite učenje kao svoj vrhunski prioritet, brzo ćete uvideti da, zapravo, imate daleko više vremena nego što to deluje na prvi pogled.

Tokom celoživotnog učenja novac se može ispostaviti kao realna prepreka i to samo ukoliko vam je potreban neki kurs, iako i bez njega komotno možete napraviti izvanredne rezultate i to samo korišćenjem interneta ali i klasične biblioteke. Tada je najbolje da učite  nekim svojim tempom, sve dok ne prikupite dovoljno novca za studije ili kurs.

Težite napretku

Možda vam je palo na um nešto što je isprva obeshrabrujuće, recimo, da vam pada na um kako ste prestari za prihvatanje novih veština i  znanja. Ipak, nauka je dokazala da takvo šta ne postoji. Naš mozak ostaje sposoban za učenje i u poznim godinama, pa je moguće da stvorite nove veze među neuronima u mozgu čak i u 80. godini.

Da biste uspešno učili, potrebno je da se usredsredite na napredak. Izuzev toga, imajte volju da stalno isprobavate nove stvari, jer ćete veoma brzo uvideti kako možete naučiti puno toga, samo ukoliko svom mozgu pružite priliku da isproba nešto potpuno drukčije od onog na šta je navikao.

Budite neprestano radoznali i stalno postavljajte nova (umesna!) pitanja – jer, nije  dobro biti u ulozi pasivnog primaoca informacija. Kad razgovarate s drugima ili čitate nešto interesantno na internetu, pitajte sve što vam nije baš jasno. Ili, još bolje, ukoliko imate takvu grupu prijatelja s kojima ste u stanju i da nešto naučite. A možete međusobno, jedni drugima, da pružate konstruktivne informacije o onome što ste doznali; u slučaju da takve osobe nema u vašoj neposrednoj okolini, uvek možete da posetite neki od internet-foruma specijalizovanih za područje kojim se trenutno bavite.

Ne učite samo znanja radi. Pokušajte da to znanje i upotrebite u praktične svrhe. Ako čitate nešto što se tiče umetnosti, potrudite se da posećujete galerije i muzeje. Ako želite da naučite nešto o preživljavanju u prirodi, potrudite se da odete na kampovanje. Ako biste da naučite programiranje – programirajte. Testirajte sami sebe, jer je to najbolji način da saznate gde grešite kao i na čemu bi trebalo da više poradite.

Budite odvažni i sebi već danas postavite novi cilj i naredni izazov. Posvetite se tom cilju da biste, pre svega, proširili svoje vidike, a svet oko sebe posmatrajte kao poligon ili “učionicu”. Na svako stečeno iskustvo gledajte kao na dobru lekciju i negujte svoje mentalne sposobnosti kako bi vas što duže služile. Neka vaša motivacija ne bude vaš pretpostavljeni koji vas uslovljava ili strah od budućnosti koja je neizvesna, već činjenica da je naš život isuviše kratak da bismo tek tako odustajali od razotkrivanja svih njegovih čudesa i čari.

Onlajn investiranje: Obećana zemlja za ulagače

Izgledno područje: sve više biznis anđela investira preko interneta

07

Iako obiluje rizicima, internet je novo Zlatno runo poslovnih anđela koji na njemu tragaju za perspektivnim start-up firmama, piše Sara Nidlmen za Wall Street Journal.

Nakon što je Adam Winter čitao o kotrljajućem telekonferens robotu, javio mu se “predosećaj da bi ova naprava, koja bi se prodavala po ceni od 2,000 dolara, mogla postati naredna Velika stvar”.

Tako je je 38-godišnji tehnološki konsultant iz Kolambusa u Ohaju seo za svoj računar i kliknuo na taster, kojim je 10.000 svojih dolara prebacio sa svog bankovnog računa na 18 meseci star start-up iz Silikonske doline, koji je razvio ovog robota za telekonferencije.

Vinter je iskoristio informacije sa vebsajta specijalizovanog za investitore pod nazivom AngelList, iskoristivši, takođe, i njegovo novo dugme “Invest”. “Samo odlučite koliko biste novca izdvojili i kliknete ‘Go’ – i obavili ste ulaganje”, rekao je on. “To vam je gotovo podjednako prosto kao kada kupujete na Amazonu samo jednim klikom.”

“Ovo je potpuno novi način skupljanja kapitala za pokretanje mladih firmi”, kaže Dejvid Kan (David Cann), koosnivač firme Double Robotics iz Sanivela u Kaliforniji, u koju je Vinter uložio svoj novac.

Oko 50 “anđela” tj. individualnih investitora u mala preduzeća i startapove kliknulo je na “Invest”, kako bi svoj novac takođe uložili u Double Robotics.

Ni 31-godišnji Dejvid Kan, kao ni njegov 28-godišnji partner Mark DeVits (Marc DeVidts), nisu se prethodno sastali s bilo kojim od tih investitora. “Novac je novac”, kaže Kan. “Bićemo srećni da ga uzmemo čiji god da je.”

AngelList (Angel.co), internet-mreža za preduzetnike i investitore postoji od 2010. godine, ali je isprva svojim korisnicima samo nudio mogućnost kreiranja profila i razmene informacija, u nadi da će time biti omogućen proces prikupljanja novca za start-upove.

Neki kritičari kažu kako bi bilo nepromišljeno oslanjati na online istraživanja i alate kako bi se odlučilo za ulaganje u start-up firme, bez ijednog sastanka ili čak razgovora sa preduzetnicima uključenim u proces.

“Time dodajemo još čitav jedan sloj rizika na već ionako veoma rizičnu vrstu ulaganja”, kaže Džefri Sol (Jeffrey Sohl), direktor Centra za istraživanje rizičnog kapitala (Center for Venture Research) na Univerzitetu Nju Hempšir. “Zajedno s većinom ovako napravljenih investicija, i vi ćete izgubiti svoj novac.”

AngelList sajt vidljivo ističe stroga i ozbiljna upozorenja, otvoreno navodeći da su “Start-up firme veoma rizične investicije. Očekujte da izgubite novac.” AngelList takođe upozorava da se ne bavi proverom informacija koje na sajtu ostavljaju startaperi, koji su u potrazi za svežim kapitalom.

06

Ovo je, ipak, nešto malo više i bolje od Divljeg Zapada. Investitorske “alate” ugrađene na AngelList održava njujorški SecondMarket. Radi se o investitorskoj platformi licenciranoj kao brokersko-dilerska firma od strane Regulatornog organa za obveznice i Komisije za vrednosne hartije. Time je omogućeno da do 95 akreditovanih biznis-anđela (tj. investitora-pojedinaca) sa neto vrednošću investicija većom od milion dolara, ili sa godišnjim prihodom koji premašuje 200.000 dolara tokom više od dve uzastopne godine – ulože najmanje 1.000 dolara u neku od start-up firmi sa liste. Formiranjem nečega što se zove “jedan sigurnosni fond” (a single security fund) za svaki postignuti dogovor, SecondMarket ublažava potrebu startapera za praćenjem svakog pojedinačnog investitora prilikom naplate obećanog novca: ovako postoji samo jedan izvor koji se treba/može pratiti, a to je “jedan sigurnosni fond”.

Do sada je 243 startup firmi iskoristilo ovaj investicioni alat, dok je AngelList prikupio 104 miliona “onlajn dolara”. Svi su odabrani ljudskom a ne odlukom mašine tj. računara, nakon čega bi ih pozvao AngelList i SecondMarket. Oni po pravilu ne bi otkrivali koja su to imena kao ni detalje dogovora, zbog regulatornih razloga i pravila.

Za razliku od grupno finansiranih tj. “crowdfunding” sajtova kao što je Kickstarter, ljudi koji ulažu preko vebsajta AngelList dobijaju u startapu svoj udeo, iako uslovi ulaganja variraju i zavise od preduzeća, kao i dogovora kojeg ono pravi sa svojim ulagačima. Na Kikstarteru, podržavaocima koji pomažu finansiranje projekta se obično obećava konačni proizvod ili nešto u vezi sa projektom. Kikstarterovi korisnici mogu uložiti i samo nekoliko dolara, dok AngelList ima minimum od $1,000.

Double Robotics se okrenuo ka vebsajtu AngelList u trenutku kada im je bilo potrebno $300.000 kao garancija koja bi se obezbedili od bilo kakvih mogućih problema koji bi mogli nastati onda kada kompanija počne da isporučuje svoj novi uređaj. Na ovom sajtu je Dejvid Kan kreirao svoj profil, gde je, između ostalog, rekao svojim potencijalnim ulagačima da njegov startap ima gotovo dva miliona dolara u prethodno rezervisanim narudžbinama, i da su on i njegov ortak koosnivač – obojica, inače, inženjeri – nedavno učestvovali u elitnom programu za preduzetnike.

Za sada je na AngelListu “Investicioni alat” besplatan za startapere i investitore, a AngelList i SecondMarket smišljaju način kako da ga unovče, premda su mnogi biznis-anđeli na oprezu.

08

Ketrin Mot (Catherine Mott), preduzetnica u penziji iz Pitsburga koji je anđeo-investitor od 1999. godine, kaže da neće ad hoc podržati nijednu kompaniju sa liste sve dok ona sama – ili član 65-člane lokalne investitorske grupe koju ona predvodi – ne provede najmanje 20 sati razgovarajući oči u oči sa osnivačima startpova i njihovim personalom.

“Odluka za ulaganje u neki startap nije ništa drukčija od, recimo, zapošljavanja nekog da radi za vas”, kaže Ketrin Mot koja dosad nije ulagala preko AngelList. “Samo nemojte da naslepo iz nečije torbe izvadite njen/njegov poslovni rezime i kažete ‘Da, ovo je osoba koju ću zaposliti’, jer je to najpogubnija varijanta.”

Nakon što provede desetine sati s osobljem tehnoloških startup firmi koje pobuđuju njen i interes njene investitorske grupe, Motova kaže da – tek nakon temeljnog propitivanja – postaje kristalno jasno da neki tim startapera nije efikasno funkcionisao. “Kada jedan član tima ne zna šta radi onaj drugi”, kaže ova 57-godišnja investitorka, “to nas onda dosta zabrinjava.”

Ketrin Mot odlučila je da ulaže novac u kompanije koje se zasnivaju uglavnom na njenim zapažanjima nastalim u ličnom kontaktu sa startup preduzetnicima. “Ne možete iz daljine proceniti dinamiku jedne grupe i njihove menadžerske sposobnosti”, kaže ona.

Brajan Koen (Brian Cohen), predsednik Grupe Njujorških Anđela (New York Angels Group), investicione grupe sa 97 članova, kaže da razume razloge zbog kojih neki investitori koji žive daleko od preduzetničkih čvorišta poput Silikonske doline ili Njujorka mogu doći u iskušenje da poveruju u ono što pročitaju na nekom vebsajtu – što ih onda navodi da se odluče na ulaganje u neki startap.

“Možete se toliko uzbuditi nečijim mogućnostima i potencijalima”, kaže Koen, čija grupa nije koristila ni AngelList a ni njihov novi investicioni alat. “Čak i najbolji anđeli-investitori mogu pokleknuti u tom uzbuđenju.”

Ipak, on savetuje anđele da istraže potencijalnu investiciju koliko god je to moguće, pre nego što se odluče da naprave bilo kakav dogovor. “Ne istraživati marljivo u šta biste to ulagali je kao da upražnjavate seks bez potrebne zaštite”, kaže on. “A kako povećavate količinu novca koji ulažete, tako morate želeti i da sprovodite što temeljitije analize”.

02

Kevin Mur (Kevin Moore, 43), bivši investicioni bankar koji je i vlasnik Applied Practice Ltd, edukativni servis iz Dalasa, kaže da mu novi onlajn servisi za anđele-investitore na Internetu omogućavaju da ulaže u udaljene startup firme, poput onih iz Silikonske doline. Napokon se odlučio za ulaganja kroz AngelList-SecondMarket platformu, FundersClub i MicroVentures.

Razgovarajući s nekim od preduzetnika čije je startupove želeo da finansira preko tih platformi, Mur kaže da se odluka da investira u njih uglavnom zasnivala na informacijama koje je o njima pronašao na računarskoj mreži, uključujući i osnivačke portfolio sajtove i njihove profile na društvenim mrežama, kao i na procenat zastupljenosti tj pokrivanja koje njihove mlade kompanije imaju na tech-blogovima, uz komentare o njihovim proizvodima na forumima. Ukoliko ne bi bio u stanju da uoči ili prepozna kvalitet nekog startapa, i on bi, takođe, bio za sprovođenje istraživanja radi provere pozadine svake mlade firme, ko stoji iza nje i kakav joj je domen stručnosti.

Mur kaže da se prethodno trudio i kopao rukama i nogama ne bi li ušao u poslove sa “visokoletačima” čije su kompanije namakle osnivačka sredstva od “mreže za stare momke” – od investitora iz Njujorka i Silikonske doline. Sa novim onlajn platformama, Mur bi, kako kaže, bio voljan da uđe u posao sa takvim startaperima – ali samo ako bi bio još jedan u nizu zvučnih investitorskih imena – nudeći manje novca nego što je to činio nekada, i bez ikakve posebne procedure za sprovođenje u delo svog dila sa startaperima.

Sarah E. Needleman, Lora Kolodny (Wall Street Journal)