Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Ko ne uči – postaje suvišan


Ovu poruku izrekao je Randal Stivenson (Randall L. Stephenson), izvršni direktor jedne od najvećih američkih telekomunikacionih kompanija, AT&T. U intervjuu za Njujork Tajms, on je iskreno i otvoreno poručio da od svojih zaposlenika očekuje da učenju posvete između 5 i 10 sati nedeljno – i to ne tokom svog radnog vremena.

“Sasvim je izvesno kako postoji potreba da se svako od nas usavršava, a ovaj proces, kao što sama reč dovoljno kazuje, nikada nije konačan”, rekao je u intervjuu Stivenson. On je dodao da svojim zaposlenima čak uplaćuje kurseve i master studije. “Ko želi da uči – taj će biti nagrađen, a oni koji to neće… “Pa, demografija je na našoj strani” (u prevodu: ima toliko onih koji hoće da uče, a koji lako mogu odmeniti postojeći kadar), poručio je CEO telekom giganta AT&T.

Ova kompanija predstavlja ekstreman primer onoga što bi se u bliskoj budućnosti moglo očekivati od svih radnika “po vertikali i horizontali”; to je budućnost koja je bliža nego što možemo i pretpostaviti. Iako se možda na prvi pogled čini kako je Stivenson postavio odveć strog ultimatum, da su ovo rigidni zahtevi koji sa strane mogu delovati kao pokušaj maksimiziranja eksploatacije radne snage (da sada ne upotrebljavamo neku težu reč), iako je učinio ono što već čine brojni poslodavci, s tim što ostali očekuju da se njihovi radnici sami usavršavaju, pa, shodno tome, ne uplaćuju svojim zaposlenima bilo kakve studije, skupe kurseve ili usavršavanja na prestižnim visokoškolskim institucijama.

Uprkos tome što ovakvo koncipiranje uslova rada može delovati kao neki hir iz Hakslijeve knjige “Vrli novi svet”, ne treba gajiti ikakvu kakvu sumnju u to da su oni koji su spremni za celoživotno učenje bili oduvek na ceni. Uzgred, ali ne i najmanje bitno, brojni su razlozi zbog kojih treba da se usavršavamo i bez toga da nam neko priprećuje.

“Čitav naš život sastoji se od neprekidnog obrazovanja – svakoga dana učimo, i to u svakom trenutku, svuda i u svakoj prilici. Ova znanja se pridodaju, poput segmenata u tlu, na naša prethodna saznanja. Svi smo mi učenici, bez obzira na ono čime se bavimo ili gde se nalazimo – u dvorcu, udžerici, u parku ili na oranicama. Ovaj zakon neminovno je nametnut prirodom, a samim tim i utisnut u sve nas kao ljudsku vrstu”,  poručuje britanski sveštenik Edwin Paxton Hood u svom poznatom delu  “Samoobrazovanje: 12 Poglavlja namenjenih mladima“ (Self-Education: Twelve Chapters for Young Thinkers, 1852).

Hud je bio zagriženi nekonformista. Shodno toj logici, da “bez znoja i truda nema napretka”, on je apelovao na ljude da u sebi podstaknu moći i kapacitete potrebne za okončanje inertnosti – da ne budu tek sitni šrafovi u “mašineriji čovečanstva”, već da sopstvenim usavršavanjem prerastu u samosvesne ličnosti koje su u stanju da upravljaju svojim životom. Tačno je da učimo svakodnevno, “u hodu”, hteli mi to ili ne – samim tim što stičemo nova iskustva; pa ipak, da li to obavezno znači kako smo prinuđeni da smišljeno delujemo u tom pravcu i da, samim tim, od našeg usavršavanja imamo i praktične (pa i finansijske) koristi?

U odnosu na situaciju od pre 30-tak godina, možemo lako uvideti da tada to svakako nije bilo tako: Tada je bilo sasvim dovoljno da završite studije, pa da dobijete solidno plaćen posao kojim ćete moći da se  bavite do kraja svog radnog veka. Danas, naravno, na takav luksuz ne možemo ni da pomislimo.

Veštine potrebne na današnjem tržištu rada su toliko iznijansirane, promenljive i čak kratkog veka, da u narednoj deceniji većina poslovnih profila koje danas obavljamo neće čak ni postojati. Ukoliko imate želju da opstanete u tako oštroj i izuzetno velikoj konkurenciji (a nastavite da i dalje solidno zarađujete), moraćete da se naviknete na činjenicu da je celoživotno učenje zahtev koji se postavlja pred sve nas – a samim tim i pred vas. Pritom, kako piše Stivenson, ne treba da čekate da vam poslodavac ispostavlja bilo kakav ultimatum – sami morate da shvatite da ovo radite isključivo sebe radi, jer ćete od toga imati zaista nebrojenih koristi. Da nabrojimo samo neke:

Imati kontrolu nad svojim životom

Ukoliko prihvatite da čitavog života učite, vaše zaposlenje nikako ne mora da zavisi od nekog drugog. Možete da naučite i kako pokrenuti sopstveni biznis, a potom budete osoba koja postavlja zahteve i ultimatume (prevashodno sami sebi). Oni koji puno toga znaju, koji vladaju veštinama traženim na tržištu rada, koji se konstantno usavršavaju i obaveštavaju o novim znanjima u svojoj struci – takvi takođe važe i za ličnosti koje imaju nepodeljene simpatije okoline, oni koje svi vole i u čijem društvu bi svi voleli da budu. Oni međutim, takođe važe i za odlične lidere. Što su vaša znanja veća, tim pre ćete biti u stanju da bolje pristupate kolegama i okolini, uz to i rešavati ne samo svoje već i njihove probleme. Sve ovo će vas, sasvim sigurno, u društvu učiniti uticajnijim.

Kada ste spremni da se usavršavate i učite, tada ne zavisite od pomoći drugih. Ukoliko nešto ne funkcioniše, bićete u stanju da to popravite. A u slučaju da ne znate kako, ne sekirajte se – naučićete.

Mnogo je onih koji lako previđaju jedan bitan aspekt doživotnog usavršavanja: održavanje mentalne kondicije, to jest brzog i jasnog razmišljanja. Mentalno zdravlje spada u domen mentalne higijene a mi smo mladi umom sve dotle dok smo spremni da se prilagođavamo; ovo prilagođavanje mora se vežbati neprekidno, do kraja života. Učenje je, zapravo najefikasniji eliksir koji podmlađuje našu “misleću materiju” tj mozak, ulivajući mu svežinu i kondiciju za radne zadatke bez obzira na godine i “krštenicu”.

Ako sebi ne dozvolite taj luksuz čekanja da vam pretpostavljeni ispostavljaju instrukcije kako i šta da učite, već to činite svojevoljno i bez presije sa strane – vi ste autonomni, dakle nezavisni u razmišljanju i postupanju; autonomno donosite slobodne odluke i u stanju ste da uživate u samom procesu sticanja potrebnih znanja i veština.

Kako doživotno učiti?

Lako. Moraćete, pre svega, da odbacite izgovor kako “nemate vremena za učenje”. Većina nas dobar deo dana provodi u besciljnom surfovanju internetom (što nam pokazuje statistika), ili u“relaksaciji” uz TV program. Činjenica je da mi kao savremeni ljudi imamo sve manje vremena, ali ako ste neko ko je samostalno odlučio da će učiti tokom čitavog života, niko vam ne postavlja bilo kakve rokove. U tom smislu, potrudite se da svoje učenje uklopite tamo gde mislite da ste u stanju. Čak i pola sata dnevno dovoljno je da napravi značajnu razliku, jer ćete u roku od samo nekoliko meseci već ovladati nekim znanjem ili veštinom.

U slučaju da (makar povremeno) postavite učenje kao svoj vrhunski prioritet, brzo ćete uvideti da, zapravo, imate daleko više vremena nego što to deluje na prvi pogled.

Tokom celoživotnog učenja novac se može ispostaviti kao realna prepreka i to samo ukoliko vam je potreban neki kurs, iako i bez njega komotno možete napraviti izvanredne rezultate i to samo korišćenjem interneta ali i klasične biblioteke. Tada je najbolje da učite  nekim svojim tempom, sve dok ne prikupite dovoljno novca za studije ili kurs.

Težite napretku

Možda vam je palo na um nešto što je isprva obeshrabrujuće, recimo, da vam pada na um kako ste prestari za prihvatanje novih veštinaznanja. Ipak, nauka je dokazala da takvo šta ne postoji. Naš mozak ostaje sposoban za učenje i u poznim godinama, pa je moguće da stvorite nove veze među neuronima u mozgu čak i u 80. godini.

Da biste uspešno učili, potrebno je da se usredsredite na napredak. Izuzev toga, imajte volju da stalno isprobavate nove stvari, jer ćete veoma brzo uvideti kako možete naučiti puno toga, samo ukoliko svom mozgu pružite priliku da isproba nešto potpuno drukčije od onog na šta je navikao.

Budite neprestano radoznali i stalno postavljajte nova (umesna!) pitanja – jer, nije  dobro biti u ulozi pasivnog primaoca informacija. Kad razgovarate s drugima ili čitate nešto interesantno na internetu, pitajte sve što vam nije baš jasno. Ili, još bolje, ukoliko imate takvu grupu prijatelja s kojima ste u stanju i da nešto naučite. A možete međusobno, jedni drugima, da pružate konstruktivne informacije o onome što ste doznali; u slučaju da takve osobe nema u vašoj neposrednoj okolini, uvek možete da posetite neki od internet-foruma specijalizovanih za područje kojim se trenutno bavite.

Ne učite samo znanja radi. Pokušajte da to znanje i upotrebite u praktične svrhe. Ako čitate nešto što se tiče umetnosti, potrudite se da posećujete galerije i muzeje. Ako želite da naučite nešto o preživljavanju u prirodi, potrudite se da odete na kampovanje. Ako biste da naučite programiranje – programirajte. Testirajte sami sebe, jer je to najbolji način da saznate gde grešite kao i na čemu bi trebalo da više poradite.

Budite odvažni i sebi već danas postavite novi cilj i naredni izazov. Posvetite se tom cilju da biste, pre svega, proširili svoje vidike, a svet oko sebe posmatrajte kao poligon ili “učionicu”. Na svako stečeno iskustvo gledajte kao na dobru lekciju i negujte svoje mentalne sposobnosti kako bi vas što duže služile. Neka vaša motivacija ne bude vaš pretpostavljeni koji vas uslovljava ili strah od budućnosti koja je neizvesna, već činjenica da je naš život isuviše kratak da bismo tek tako odustajali od razotkrivanja svih njegovih čudesa i čari.

Onlajn investiranje: Obećana zemlja za ulagače


Izgledno područje: sve više biznis anđela investira preko interneta

07

Iako obiluje rizicima, internet je novo Zlatno runo poslovnih anđela koji na njemu tragaju za perspektivnim start-up firmama, piše Sara Nidlmen za Wall Street Journal.

Nakon što je Adam Winter čitao o kotrljajućem telekonferens robotu, javio mu se “predosećaj da bi ova naprava, koja bi se prodavala po ceni od 2,000 dolara, mogla postati naredna Velika stvar”.

Tako je je 38-godišnji tehnološki konsultant iz Kolambusa u Ohaju seo za svoj računar i kliknuo na taster, kojim je 10.000 svojih dolara prebacio sa svog bankovnog računa na 18 meseci star start-up iz Silikonske doline, koji je razvio ovog robota za telekonferencije.

Vinter je iskoristio informacije sa vebsajta specijalizovanog za investitore pod nazivom AngelList, iskoristivši, takođe, i njegovo novo dugme “Invest”. “Samo odlučite koliko biste novca izdvojili i kliknete ‘Go’ – i obavili ste ulaganje”, rekao je on. “To vam je gotovo podjednako prosto kao kada kupujete na Amazonu samo jednim klikom.”

“Ovo je potpuno novi način skupljanja kapitala za pokretanje mladih firmi”, kaže Dejvid Kan (David Cann), koosnivač firme Double Robotics iz Sanivela u Kaliforniji, u koju je Vinter uložio svoj novac.

Oko 50 “anđela” tj. individualnih investitora u mala preduzeća i startapove kliknulo je na “Invest”, kako bi svoj novac takođe uložili u Double Robotics.

Ni 31-godišnji Dejvid Kan, kao ni njegov 28-godišnji partner Mark DeVidts (Marc DeVidts), nisu se prethodno sastali s bilo kojim od tih investitora. “Novac je novac”, kaže Kan. “Bićemo srećni da ga uzmemo čiji god da je.”

AngelList (Angel.co), internet-mreža za preduzetnike i investitore postoji od 2010. godine, ali je isprva svojim korisnicima samo nudio mogućnost kreiranja profila i razmene informacija, u nadi da će time biti omogućen proces prikupljanja novca za start-upove.

Neki kritičari kažu kako bi bilo nepromišljeno oslanjati na online istraživanja i alate kako bi se odlučilo za ulaganje u start-up firme, bez ijednog sastanka ili čak razgovora sa preduzetnicima uključenim u proces.

“Time dodajemo još čitav jedan sloj rizika na već ionako veoma rizičnu vrstu ulaganja”, kaže Džefri Sol (Jeffrey Sohl), direktor Centra za istraživanje rizičnog kapitala (Center for Venture Research) na Univerzitetu Nju Hempšir. “Zajedno s većinom ovako napravljenih investicija, i vi ćete izgubiti svoj novac.”

AngelList sajt vidljivo ističe stroga i ozbiljna upozorenja, otvoreno navodeći da su “Start-up firme veoma rizične investicije. Očekujte da izgubite novac.” AngelList takođe upozorava da se ne bavi proverom informacija koje na sajtu ostavljaju startaperi, koji su u potrazi za svežim kapitalom.

06

Ovo je, ipak, nešto malo više i bolje od Divljeg Zapada. Investitorske “alate” ugrađene na AngelList održava njujorški SecondMarket. Radi se o investitorskoj platformi licenciranoj kao brokersko-dilerska firma od strane Regulatornog organa za obveznice i Komisije za vrednosne hartije. Time je omogućeno da do 95 akreditovanih biznis-anđela (tj. investitora-pojedinaca) sa neto vrednošću investicija većom od milion dolara, ili sa godišnjim prihodom koji premašuje 200.000 dolara tokom više od dve uzastopne godine – ulože najmanje 1.000 dolara u neku od start-up firmi sa liste. Formiranjem nečega što se zove “jedan sigurnosni fond” (a single security fund) za svaki postignuti dogovor, SecondMarket ublažava potrebu startapera za praćenjem svakog pojedinačnog investitora prilikom naplate obećanog novca: ovako postoji samo jedan izvor koji se treba/može pratiti, a to je “jedan sigurnosni fond”.

Do sada je 243 startup firmi iskoristilo ovaj investicioni alat, dok je AngelList prikupio 104 miliona “onlajn dolara”. Svi su odabrani ljudskom a ne odlukom mašine tj. računara, nakon čega bi ih pozvao AngelList i SecondMarket. Oni po pravilu ne bi otkrivali koja su to imena kao ni detalje dogovora, zbog regulatornih razloga i pravila.

Za razliku od grupno finansiranih tj. “crowdfunding” sajtova kao što je Kickstarter, ljudi koji ulažu preko vebsajta AngelList dobijaju u startapu svoj udeo, iako uslovi ulaganja variraju i zavise od preduzeća, kao i dogovora kojeg ono pravi sa svojim ulagačima. Na Kikstarteru, podržavaocima koji pomažu finansiranje projekta se obično obećava konačni proizvod ili nešto u vezi sa projektom. Kikstarterovi korisnici mogu uložiti i samo nekoliko dolara, dok AngelList ima minimum od $1,000.

Double Robotics se okrenuo ka vebsajtu AngelList u trenutku kada im je bilo potrebno $300.000 kao garancija koja bi se obezbedili od bilo kakvih mogućih problema koji bi mogli nastati onda kada kompanija počne da isporučuje svoj novi uređaj. Na ovom sajtu je Dejvid Kan kreirao svoj profil, gde je, između ostalog, rekao svojim potencijalnim ulagačima da njegov startap ima gotovo dva miliona dolara u prethodno rezervisanim narudžbinama, i da su on i njegov ortak koosnivač – obojica, inače, inženjeri – nedavno učestvovali u elitnom programu za preduzetnike.

Za sada je na AngelListu “Investicioni alat” besplatan za startapere i investitore, a AngelList i SecondMarket smišljaju način kako da ga unovče, premda su mnogi biznis-anđeli na oprezu.

08

Ketrin Mot (Catherine Mott), preduzetnica u penziji iz Pitsburga koji je anđeo-investitor od 1999. godine, kaže da neće ad hoc podržati nijednu kompaniju sa liste sve dok ona sama – ili član 65-člane lokalne investitorske grupe koju ona predvodi – ne provede najmanje 20 sati razgovarajući oči u oči sa osnivačima startpova i njihovim personalom.

“Odluka za ulaganje u neki startap nije ništa drukčija od, recimo, zapošljavanja nekog da radi za vas”, kaže Ketrin Mot koja dosad nije ulagala preko AngelList. “Samo nemojte da naslepo iz nečije torbe izvadite njen/njegov poslovni rezime i kažete ‘Da, ovo je osoba koju ću zaposliti’, jer je to najpogubnija varijanta.”

Nakon što provede desetine sati s osobljem tehnoloških startup firmi koje pobuđuju njen i interes njene investitorske grupe, Motova kaže da – tek nakon temeljnog propitivanja – postaje kristalno jasno da neki tim startapera nije efikasno funkcionisao. “Kada jedan član tima ne zna šta radi onaj drugi”, kaže ova 57-godišnja investitorka, “to nas onda dosta zabrinjava.”

Ketrin Mot odlučila je da ulaže novac u kompanije koje se zasnivaju uglavnom na njenim zapažanjima nastalim u ličnom kontaktu sa startup preduzetnicima. “Ne možete iz daljine proceniti dinamiku jedne grupe i njihove menadžerske sposobnosti”, kaže ona.

Brajan Koen (Brian Cohen), predsednik Grupe Njujorških Anđela (New York Angels Group), investicione grupe sa 97 članova, kaže da razume razloge zbog kojih neki investitori koji žive daleko od preduzetničkih čvorišta poput Silikonske doline ili Njujorka mogu doći u iskušenje da poveruju u ono što pročitaju na nekom vebsajtu – što ih onda navodi da se odluče na ulaganje u neki startap.

“Možete se toliko uzbuditi nečijim mogućnostima i potencijalima”, kaže Koen, čija grupa nije koristila ni AngelList a ni njihov novi investicioni alat. “Čak i najbolji anđeli-investitori mogu pokleknuti u tom uzbuđenju.”

Ipak, on savetuje anđele da istraže potencijalnu investiciju koliko god je to moguće, pre nego što se odluče da naprave bilo kakav dogovor. “Ne istraživati marljivo u šta biste to ulagali je kao da upražnjavate seks bez potrebne zaštite”, kaže on. “A kako povećavate količinu novca koji ulažete, tako morate želeti i da sprovodite što temeljitije analize”.

02

Kevin Mur (Kevin Moore, 43), bivši investicioni bankar koji je i vlasnik Applied Practice Ltd, edukativni servis iz Dalasa, kaže da mu novi onlajn servisi za anđele-investitore na Internetu omogućavaju da ulaže u udaljene startup firme, poput onih iz Silikonske doline. Napokon se odlučio za ulaganja kroz AngelList-SecondMarket platformu, FundersClub i MicroVentures.

Razgovarajući s nekim od preduzetnika čije je startupove želeo da finansira preko tih platformi, Mur kaže da se odluka da investira u njih uglavnom zasnivala na informacijama koje je o njima pronašao na računarskoj mreži, uključujući i osnivačke portfolio sajtove i njihove profile na društvenim mrežama, kao i na procenat zastupljenosti tj pokrivanja koje njihove mlade kompanije imaju na tech-blogovima, uz komentare o njihovim proizvodima na forumima. Ukoliko ne bi bio u stanju da uoči ili prepozna kvalitet nekog startapa, i on bi, takođe, bio za sprovođenje istraživanja radi provere pozadine svake mlade firme, ko stoji iza nje i kakav joj je domen stručnosti.

Mur kaže da se prethodno trudio i kopao rukama i nogama ne bi li ušao u poslove sa “visokoletačima” čije su kompanije namakle osnivačka sredstva od “mreže za stare momke” – od investitora iz Njujorka i Silikonske doline. Sa novim onlajn platformama, Mur bi, kako kaže, bio voljan da uđe u posao sa takvim startaperima – ali samo ako bi bio još jedan u nizu zvučnih investitorskih imena – nudeći manje novca nego što je to činio nekada, i bez ikakve posebne procedure za sprovođenje u delo svog dila sa startaperima.

 

Sarah E. Needleman, Lora Kolodny (Wall Street Journal)