Izgleda da su finansijska tržišta ubeđena kako će se nedavni talas poverenja u biznisu i među potrošačima u američkoj ekonomiji uskoro odraziti u formi proverljivih podataka (tzv. „hard data“) kao što su rast BDP-a, poslovna ulaganja, povećanje potrošnje i plata. Međutim, ekonomisti i političari nisu tako sigurni u ovo. Potvrda njihovih sumnji potkrepljenih „stanjem na terenu“ i te kako bi mogle biti važan faktor kako za američku tako i svetsku ekonomiju.
Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD izazvao je pravu poplavu pozitivnih ekonomskih (i uveliko iracionalnih) sentimenata. Razlog tome je, između ostalog, Trampovo obećanje da će njegova administracija agresivno sprovoditi „Trifekta“ (Trifecta) politiku (1. deregulaciju tj. smanjenje uticaja države na privatne biznise, 2. smanjenje poreza uz poreske reforme, i 3. izgradnju infrastrukture). Republikanska većina u oba doma američkog Kongresa pojačavaju ovaj pozitivni sentiment, jer je konkretno signalizirala da se Tramp tokom svog mandata neće suočavati s onom vrstom parališućih zastoja koji su zadesili Baraka Obamu tokom većeg dela svog predsedavanja.
Uzburkanost i uskomešanost poslovnog i potrošačkog sentimenta odražava pretpostavku koja je duboko ukorenjena u američkoj psihi: da deregulacija i poreske olakšice oduvek oslobađaju energiju za transformaciju preduzetništva koje je u službi privrednog rasta (Za neke izvan Sjedinjenih Država, ovo je pretpostavka koja ponekad liči na čin slepog verovanja).
Naravno, ovo osećanje može se kretati dvosmerno. Baš kao što Trampov stav (naime, da biznis kao prioritet bude postavljen iznad svega ostalog, a sve ostalo instrumentalizovano zarad ubrzanja i povećanja efikasnosti američkog biznisa) može povećati poverenje, možda čak i previše, dok, tome nasuprot, percepcija da neki politički lider poseduje “anti-biznis” sentiment može izazvati pad poverenja u poslovnom i finansijskom svetu. Jer, upravo iz razloga što osećanja mogu i te kako uticati na stvarno ponašanje poslovnih aktera i potrošača, ovakvi pomaci mogu imati dalekosežne ekonomske posledice.
U svom revolucionarnom delu, „Opšta teorija zapošljavanja, kamata i novca“, Džon Mejnard Kejnz (John Mainard Keines) osvrnuo se i na “animalni duh” tj. “karakteristiku ljudske prirode da veliki deo naših pozitivnih aktivnosti zavisi od spontanog optimizma a ne matematičkih očekivanja, bez obzira da li su oni moralni, hedonistički ili ekonomski“. Džek Velč (Jack Welch), koji je 20 godina vodio General Electric je upravo takav takav slučaj: on je jednom prilikom izjavio da je gro njegovih ključnih poslovnih odluka potekao “direktno iz stomaka”, a ne na osnovu analitičkih modela ili detaljnih poslovnih predviđanja.
Ali, raspoloženje nije uvek precizno merilo aktuelnih ekonomskih kretanja i perspektiva. Kao što je ukazao nobelovac Robert Džejms Šiler (Robert J. Shiller), optimizam se može razviti i prerasti u neku vrstu “obilja iracionalnosti”, pri čemu investitori uzimaju procene imovine do tačke gde se gde se same procene razilaze od ekonomskih osnova. Oni mogu biti u stanju da, neko izvesno vreme, te procene održe u prenaduvanoj formi, mada će postojati samo onoliko koliko je ovakvo raspoloženje u stanju da pozitivno inspiriše kompanije i privredu.
Do sada se ova reakcija tržišta u formi „egzaltacije“ na Trampovu pobedu (svi američki berzanski indeksi su u finišu njegove kampanje u više navrata dostizali rekordne nivoe) nije odrazila u oblasti merljivih podataka. Štaviše, ekonomski prognozeri napravili su tek skromne uzlazne revizije projekcija rasta svojih proverljivih podataka.
Nije iznenađujuće da su investitori kapitala odgovorili na ovu „uzburkanost animalnih duhova“ pokušavajući da rade uoči trenda mogućeg laganog povećanja ekonomskih performansi. Oni se, na kraju krajeva, u svom poslovanju susreću sa predviđanjem kretanja u realnoj ekonomiji i privredi. U svakom slučaju, oni koji veruju da bi brzo mogli preokrenuti pozicije svog portfolija trebalo bi da preinače svoja očekivanja.
Ovo nije slučaj sa kompanijama koje investiraju u nove pogone i opremu i koje imaju manje šansi da promene svoje ponašanje dok saopštenja napokon započnu da se prevode u realnu politiku. Ali, što duže budu čekali, slabiji će biti stimulus za ekonomske aktivnosti i prihode, dok će više potrošača morati da se osloni na pad štednje kako bi svoje pozitivno raspoloženje preveli u realnu kupovinu roba i usluga.
Ovo treba staviti u kontekst aktuelne američke privrede koja sada iščekuje čvrsto utvrđene vremenske rokove kako bi Tramp svoja politička saopštenja pretočio u detaljno osmišljen plan koji će se sprovoditi. I dok je često prisutno izvesno kašnjenje kada su u pitanju politički pregovori i kompromisi, u ovom slučaju bi osećaj nesigurnosti i neizvesnosti mogao biti uvećan politikom postepenog donošenja odluka (takoreći odugovlačenja). Odlukom da se počne sa reformom zdravstva – samo po sebi komplikovano pitanje i uzrok velikih razdora u američkoj politici – Trampova administracija rizikuje da izgubi nešto od političke dobre volje koja bi mu mogla zatrebati biti za realizaciju one vrste fiskalnih reformi koje tržišta očekuju od njega.
Čak i ukoliko se u ekonomskim podacima i pojave neke anomalije i „prepreke na putu“, to ne bi trebalo da potraje ukoliko Trampova administracija ne uznapreduje sprovođenjem politike koja će povećavati dugoročnu produktivnost – kroz, recimo, reformu obrazovanja, programe edukacije u zanatima, obuku za specifične veštine kao i prekvalifikaciju radne snage. Trampova uprava bi takođe trebalo da se uzdrži od obavljanja protekcionističkih trgovinskih mera, koje bi poremetile već prekomerno zamršene relacije prekograničnih lanaca vrednosti kako za proizvođača tako i za potrošača (Lanac vrednosti je niz aktivnosti koje generišu tj. stvaraju neku vrednost. Lanac vrednosti je skup aktivnosti koje jedna firma sprovodi u određenoj industriji, obavljajući ih u cilju ostvarivanja kvalitetnog proizvoda ili usluga namenjenih tržištu).
Ako se poverenje u američku ekonomiju ne bude prevelo u čvrste i proverljive podatke, nezadovoljena očekivanja o ekonomskom rastu i korporativnim zaradama mogli bi da dovedu do pada finansijsko-tržišnog raspoloženja, podstičući nestabilnost tržišta i pad cena imovine. Po takvom scenariju, privredni motor Sjedinjenih Država mogao bi da posustane, izazivajući time da trpi i celokupna globalna ekonomija – naročito ukoliko ti ekonomski izazovi budu naterali Trampa i njegovu administraciju da sprovode protekcionističke mere.
Sjedinjene Države stoje na relativno čvrstim temeljima postizanja većeg privrednog rasta. Zapravo, podsticanjem Kejnzove „ekonomije animalnih duhova“ Trampova bi administracija postavila temelje privatnom sektoru za obavljanje mnoštva teških zadataka. Ali, ima još toliko toga da se uradi. Ukoliko Trampova administracija ne bude u stanju da ostvari dobru saradnju sa Kongresom radi što skorijeg prevođenja tržišno-motivisanih namera u dobro odmerene i „kalibrirane“ akcije, kašnjenje i otezanje u domenu proverljivih i konkretnih pozitivnih parametara na tržištu i među potrošačima indukovalo bi rizik od gubljenja poverenja (a time i rast cena, što bi zakočilo ekonomiju). Ovakav ishod poznat je kao čeoni vetar tj. situacija koja bi otežala privredni rast. Ukoliko se izgubi poverenje među privrednim i finansijskim akterima – a usled oklevanja političara da prave jasne i konkretne korake, ova situacija će se u tom slučaju protezati daleko izvan domena finansijske nestabilnosti, prerastajući u društvenu, bezbednosnu i sistemsku nestabilnost.