Vino, resveratrol i Marsova loza…

Ili, zašto je krajem prošle godine u kosmos ispaljeno 12 flaša vrhunskog francuskog vina.

Cygnus je 2019. u svemir podigao i 12 buteljki vrhunskog vina (NASA / Bill Ingalls)

Povod za ovaj interesantan eksperiment je, poput mnogih drugih, testiranje biohemijskih procesa pod uticajem mikrogravitacije i kosmičkog zračenja. Na Međunarodnu svemirsku stanicu ISS su „raketirana“ vina iz Bordoa da bi istraživači ispitali kako ekstremni uslovi utiču na njihovo starenje, odnosno zrenje. O ovome je, između ostalih, pisao i Decanter.com.

Vino je poslato na Međunarodnu svemirsku stanicu kao deo istraživanja koja bi mogla dovesti do novih saznanja korisnih pre svega u industriji hrane i pića, čime bi se napravio značajan naučni pomak u razvijanju i uzgajanju novih, otpornijih sorti biljaka, daleko bolje prilagođenih klimatskim promenama.

Vino je poslato raketom Nortrop-Gruman, ispaljenom drugog novembra sa lansirne baze NASA u Virdžiniji, a u 3.700 kilograma prtljaga namenjenog istraživanjima i snabdevanju stanice svoje mesto su našla i ova vina. Koristan teret je, takođe, uključivao i specijalnu peć koja funkcioniše pri nultoj gravitaciji (i koju, nažalost, koriste uglavnom da bi napekli  neke “suve” kolačiće poput mafina i braunija, dakle – ingeniozno besmislena primena jedne sofisticirane “astro-rerne”).

Ali, ova vina nisu bila deo zdravice tokom predstojeće božićne večere na ISS-u; istraživači se nadaju da će zrenjem vina u kosmosu bolje proučiti i kako kosmičko zračenje utiče na proces zrenja (ovde su vina samo “povod” za jedno šire biohemijsko istraživanje). Ovo je deo projekta nekoliko univerziteta, u koji je uključen “vinski” odnosno enološki institut Univerziteta u Bordou (ISVV), a projekat sprovodi start-up kompanija Space Cargo Unlimited (“A French space startup is launching wine into orbit”)

Vina se čuvaju na 18 stepeni Celzijusa tokom jedne godine (od novembra 2019. do novembra 2020.), pre nego što “slete” na Zemlju i uporede se s kontrolnim uzorkom koji je držan na istoj temperaturi, navela je NASA u objašnjenju tog eksperimenta.

A ovo nije prvi put da je vino poslato u svemir. NASA je 1985. svojim šatlom Diskaveri poslala u svemir Château Lynch-Bages (berba iz 1975.), a na Zemlju se vratio 30 godina kasnije, 2015. godine (40 godina od berbe).

Šta će se proučavati?

Quartz

Prema izjavama iz NASA-e, ova vina će se skladištiti u „Složenom mikrobiološkom sistemu“, (‘Complex Microbiological System’, CommuBioS).

Naučnici su želeli da prouče kako zračenje i mikrogravitacija utiču na komponente u vinu, poput polifenola, kristala i tanina.

Ovaj eksperiment bi, uz druga saznanja, mogao pružiti i podatke o tome kako poboljšati dugoročno skladištenje hrane i pića u svemiru, kao i kako bi se poljoprivredni sektor na zemlji mogao sveobuhvatno osnažiti i prilagoditi klimatskim promenama.

Emmanuel Etcheparre, koosnivač kompanije Space Cargo Unlimited i preduzetnik Nikola Gome (Nicolas Gaume) su za francuski list Sud Ouest rekli da „Zrenje vina uključuje neke od bitnih elemenata zemaljskog biološkog ekosistema, poput kvasca, bakterija, kristala, koloidnih rastvora i polifenola.“ (“A startup just launched red wine to the International Space Station to age for 12 months”)

Veb-lokacija kompanije Space Cargo Unlimited sadrži planove budućih svemirskih misija vezanih za proizvodnju hrane i poljoprivredu, koji su deo njenog trogodišnjeg „WISE“ projekta (2019-2022). Proučavanje reakcije biljnih kultura na mikrogravitaciju takođe je od značaja i za “ovozemaljske” stvari (“Houston, We Finally Have a Space Wine Mission!”)

Crveno vino i posada buduće misije na Crvenu planetu

(Decanter/ MasPix / Alamy)

Novo istraživanje sugeriše da bi ovo jedinjenje koje se obično nalazi u crvenom vinu moglo bi pomoći astronautima u svemirskoj misiji na Mars.

Astronauti bi mogli da koriste resveratrol iz vina, antioksidansa koji se nalazi u opni crvenog grožđa radi rešavanja velikih izazova koje sa sobom nosi izostanak Zemljine gravitacije; to bi jedinjenje moglo pomoći u održavanju koštane i mišićne mase ljudi na Marsu.

Svakodnevni unos resveratrola bi ljudskom telu pomogao da se izbori s nedovoljnom gravitacijom Marsa, pokazuju podaci jedne inicijalne studije objavljene u stručnoj periodici Frontiers in Physiology.

Ovo istraživanje je išlo u susret jednom velikom jubileju: prošle godine se navršilo pet decenija otkako je Nil Armstrong postao prvi čovek koji je kročio na Mesec (1969-2019). NASA već više godina, nakon višedecenijske pauze ponovo radi na ostvarenju planova da pošalje čoveka ne samo na Mesečevu površinu već, nakon toga, i na Mars.

Prva berba na Marsu?

Phys.org

Međutim, malo je verovatno da će na svojoj prvoj misiji na Marsu astronauti u svom svemirskom brodu imati Château Angélus ili Romanée-Conti kako bi nazdravili svoje prispeće na Crvenu planetu – to, uostalom, i ne bi bio prvi put da se francusko vino plasira u svemir (o čemu je pisala Džejn Enson u svojoj kolumni “Anson on Thursday: The surprising adventure of Lynch Bages in space”)

Prethodna istraživanja sugerisala su da bi, za neki vidljiviji pozitivan uticaj resveratrola po zdravlje posade bile potrebne znatne količine ovog antioksidansa – ali ne njegovim unošenjem kroz vino već konzumirane u obliku dodatka ishrani (suplementa).

Da bi se u organizam uneo samo jedan gram resveratrola dnevno, trebalo bi popiti negde između 505 litara i 2.762 litra crvenog vina (!), procena je studije iz 2016. objavljene u stručnom časopisu Advances in Nutrition.j

Resveratrol bi se, po svemu sudeći, mogao ispostaviti barem kao delimično rešenje “fizioloških izazova” s kojima bi se suočili kapaciteti  astronauta pri obavljanju svakodnevnih zadataka na Marsu.

Studija Advances in Nutrition pokazuje je da su njene brojke zasnovane na nivoima „nepovezanog“ resveratrola u crvenom vinu, dodajući da bi mogli postojati načini za „otključavanje“ potencijalno daleko veće količine ovog jedinjenja. iz vina. Rečeno je i da je ovaj aspekt još uvek „nedovoljno shvaćen“.

U susret novim studijama

Kompleksni mikro (µ) -biološki sistem (CommuBioS) proučava starenje složenih višekomponentnih tečnosti tokom dugotrajnog skladištenja u svemiru. On skladišti uzorke vina, hemijski složene tečnosti u svemirskoj stanici, koje će potom uporediti s uzorcima koji se čuvaju na Zemlji, kako bi se utvrdio uticaj svemirskog okruženja na određene sastojke. Rezultati će unaprediti trenutna znanja o evoluciji jedinjenja kritičnih za ishranu i ukus hrane (slika gore prikazuje sanduk u koji su pohranjena neka od 12 vinskih boca).

Istraživači u Frontiers-ovoj studiji podvrgavali su pacove uslovima sličnim onima na Marsu (slična gravitacija), dajući im 150 mg resveratrola po kilogramu telesne težine, pomešanog s rastvorom šećera i vode.

Iako su pronađeni neki dokazi da resveratrol može pomoći u održavanju mišićne mase u uslovima nalik onima na Marsu, preporučuju se dalja istraživanja, posebno oko doziranja, ali i svih rizika povezanih sa primenom ovog anti-oksidanta.

Proizvođači vina još uvek ne znaju kako se ukus i sastav vina menjaju tokom starenja u bestežinskim uslovima koje doživljavaju astronauti, ali i kakav je uticaj bestežinskog stanja generalno na sve biljke i životinje prisutne na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

“Ovo bi moglo dati rezultate koji pomažu pri razumevanju poboljšanja ukusa i očuvanja hrane. U ovom pristupu, kompanija Space Cargo Unlimited sledi stope Luja Pastera, utemeljitelja savremene biologije koji je, proučavajući vina u 19. veku, otkrio postojanje specifičnih bakterija i kako maksimizirati ulogu kvasca”, izjavio je Space Cargo Unlimited u zvaničnom saopštenju.

To je prvi od šest eksperimenata čije sprovođenje traje 26 meseci u sklopu projekta „WISE“ (latinski akronim koji u prevodu znači „vino u eksperimentu na velikim distancama“).

Misija će, takođe, pratiti napredovanje biljaka u svemiru da bi se videlo kako se prilagođavaju promenama temperature, nivou soli i patogena. Neka od otkrića bi mogla pomoći istraživačima da pronađu biljke koje bi se mogle odupreti oštrijim uslovima naglog otopljavanja na Zemlji, s obzirom da se na našoj planeti dramatično menjaju uslovi za rast useva i biljnog sveta uopšte.

Otpornost novih sorti, ključnih u ishrani je od vitalne važnosti u skorijoj budućnosti, i stoga je WISE od velike važnosti ne samo za nauku već, pre svega, za buduću održivu opciju prehrane ljudske vrste.

„Nameravamo da utremo put našoj budućnosti pomažući da ‘izmislimo’ poljoprivredu, biljne sorte i hranu potrebne čovečanstvu u jednoj bliskoj sutrašnjici“, izjavio je Nikola Gome, koosnivač i izvršni direktor kompanije Space Cargo Unlimited.

Mortreux M, Riveros D, Bouxsein ML and Rutkove SB (2019) A Moderate Daily Dose of Resveratrol Mitigates Muscle Deconditioning in a Martian Gravity Analog. Front. Physiol. 10:899. doi: 10.3389/fphys.2019.00899

Could red wine help power a mission to Mars?

The Once-Common Practice of Communal Sleeping

New York Times: When Your Neighbor’s Drone Pays an Unwelcome Visit

Kamloops woman spots sneaky drone watching her from window

Disabling a drone is easier than you think

A Clever Radio Trick Can Tell If a Drone Is Watching You

Police shoot Amity man suspected of sneaking into bedroom

What is the best way to knock down or disable a drone flying over your house?

Drones and aerial surveillance: Considerations for legislatures

Now You Can Sign Up To Keep Drones Away From Your Property

BBC: Drones & Privacy

Sweden bans cameras on drones

How to Legally Stop a Drone Attack on Your Facility

Space case: why are 12 bottles of Bordeaux on the International Space Station?

Forget Space Beer, Order Meteorite Wine Instead

Cosmos for Kids: Award-Winning Camp Tech Revolution. 2020 Online Space Summer Camps & Courses for Kids Worldwide. Live Online Instruction. Small Groups.

Start-up horizont: novi tehnološki mehur (2/2)

U jednom trenutku se pojavila „trendi“ priča o startapovima koji su opisivali trend “harmoničnog, bezbrižnog suživota” njihovih suvlasnika koji, osim firme, zajedno dele i prostor za stanovanje; Tviter je proplakao od toga uz brojne komentare tipa “Izmislili ste cimere!”

Toliko o „inventivnosti“ nekih startup firmi, o čemu je ovde bilo reči u prvom delu „Bajki iz Silicijumske doline“.

Kada je Bloomberg otkrio da se kese sa voćem startapa Juicero mogu veoma lepo ispresovati ručno to jest stiskajući kesu šakama – umesto da besmisleno potrošite 400 dolara za Juicero „mašinu za hladno presovanje“ – dobro finansirani startap je odmah potonuo: prestala je prodaja skupih aparata za „seckanje i gnječenje“, jer se voće u fensi kesicama može izgnječiti golim rukama; krenula je salva ubojitih šala na račun vlasnika ove firme. Juicero nije bila tek jedna apsurdno smišljena poslovna šema: Bio je ti “simbol klase iz Silicijumske doline koja je dizajnirala stvari i smišljala rešenja za  sopstvene, izolovane probleme”, ili, “apsurdna manifestacija oholosti Silicijumske doline”. Kada je jedna studija pokazala da „nutritivni suplement“ startapa HVMN – dodatka u ishrani kojeg je startaperska bratija izreklamirala kao „sjajno za hakovanje mozga, jer podiže funkcije naših neurona do neslućenih visina“ –  kako se ispostavilo, nije bio efikasniji od šoljice kafe… usledila je sasvim prigodna javna poruga.

Ove sedmice, kada je Netfliks tvitovao šalu o izboru kanala koje voli da gleda jedan od njegovih gledalaca – marketinški potez koji bi do pre samo nekoliko godina bio prepoznat kao vispren uvid nastao prikupljanjem „čudesa“ iz big date – tog istog trenutka su tviteraši i masovni mediji izvršili pritisak na Netflix, negodujući protiv flagrantne povrede privatnosti pojedinca. Ovaj procep, prekid dobrih odnosa između tehnoloških preduzetnika i javnosti samo je dodatno pojačao utisak i osećaj da su „aj-tijevci“ i softveraši bolno nesvesni realnosti.

Investitori iz Silicijumske doline su, ako ništa drugo, barem upoznati s ovim problemom. Do pre par godina, neka loša referenca ili manji javni skandal ne bi mogli da osujete proces prikupljanja sredstava za postizanje velikog poslovnog dogovora između startapera i ulagača. Ali, oni koji se bave ulaganjem sve više „pročešljavaju“ svoje biznis dilove sa startaperima – dakle početnicima u poslovanju – uključujući i one najprimamljivije i najtalentovanije, za koje obično svi venčer kapitalisti i anđeli investitori bitku biju kako bi se izborili makar za jedan njihov deo. Podozrivost je posledica negativnih referenci prisutnih u javnosti u proteklih nekoliko godina (neki kažu da je takvo stanje i preko deset godina, premda ga ulagači nisu odmah prepoznali). Skandali nakon afere sa Uberom i seksualnim uznemiravanjem, ili aktuelne burne reakcije nakon što je usahnula fascinacija tehnološkim start-up firmama, doprineli su rastu neodlučnosti među investitorima, koji s oklevanjem stupaju u kontakt s kompanijama koje su u blizini bilo kakvog skandala. “Ljudi su imaju izoštrena čula i osetljivi su kada treba da sarađuju sa startaperima koji imaju bilo kakve probleme”, rekao mi je jedan investitor. Plaše se udara na svoju reputaciju; problem sopstvenog ugleda odmah se ispostavlja, ukoliko su povezani sa nekim problematičnim startapom koji je meta poslovnog skandala.

Bankari sa Volstrita bili ti koji su se 2008. godine pokazali kao „loši momci“. Tokom ove 2017. godine, svetski zlikovci br.1 jesu visokotehnološki stručnjaci. “U suštini, radi se o potpuno istoj priči (kao i 20008), radi se o previše ljudi sa previše novca. Ovakva situacija podstiče aroganciju, loše ponašanje i ljubomoru, a društvo samo voli da to  sruši”, rekao je jedan anonimni investitor. Kao rezultat toga, potencijalni ulagači izbegavaju sve što im se učini rizičnim. Hanter Vok (Hunter Walk), venčer kapitalista sa firmom Homebrew, koja je investirala u Bodegu, pripisuje ovu negativnu povratnu reakciju medija, javnosti i poslovnog sveta kao širu reakciju društva na (bilo čiju) moć i snagu. Tehnološka industrija i hajtek biznis danas su moćna institucija, kaže on. “(Mi, ulagači) više ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, niti je među nama prisutno stoprocentno poverenje u startapere – i to je sasvim okej.”

Počinje da kopni privlačnost koju su doskora popularni „tekiji“ (techies) godinama uživali. To im omogućava da jedan deo svog vremena posvete posmatranju situacije, realnosti, zapravo. Ovo otrežnjenje će im možda omogućiti da vide ono što drugi vide kada gledaju u njih. Ali – ako su kritičari u medijima, javnost, venčer investitori i ljudi koji su im u neposrednoj blizini sada u stanju da prozru što to, zapravo „neki novi klinci“ rade, to znači da je sazreo trenutak da sami start-up osnivači „povuku ručnu“ i naprave promenu. Jel tako?

Osnivači start-up firmi koje imaju nekog potencijala za postizanje uspeha tretiraju se sa poštovanjem koje zadobijaju ratni heroji. Ovaj status obezbeđuje im poslovni uticaj, kao što je to dodatna glasačka moć i kontrola nad svojim odborima (praksa koja je izazvala probleme startapovima poput Ubera i Theranosa). Ali, ono što je još važnije, ova tvrdoglavo nerazumna misao o „superiornosti“ ih drži u uverenju kako su nepobedivi. Kultura obožavanja osnivača firmi, koja se brižljivo neguje u tehnološkim kompanijama i njihovom načinu razmišljanja, uzela je maha još od pojave Stiva Džobsa, pa sve do najnovije „grupe veseljaka“ zaluđenih uspehom, recimo, start-up akceleratora Y Combinator. Kraljevski tretman im u početku može delovati nadrealno, sve te počasti i povlastice koje zadobiju munjevitom brzinom. Ipak, većina osnivača se veoma brzo „nakalemi“ na besplatne vožnje helikopterom, besplatne koncerte, besplatne uređaje i opremu koja je fensi i trendi, besplatne pozive na brčkanje u Montoku (Montauk), ili na ostrvu Neker, ili na Havajima. Njihovo večito opravdanje je da „naporno rade“. Oni menjaju svet. Oni to zaslužuju.

Zbog toga su mnogi startaperi, zaljubljeni u sebe, bili oduševljeni kada su u novembru 2017.  doslovce blokirali saobraćaj u Lisabonu. Učestvovala sam na konferenciji „Web Summit“, obrevši se u autobusu koji je nas novinare, uz startapere iz Silikonske doline, vozio na privatnu večeru, na kojoj se očekivalo pojavljivanje portugalskog premijera. Policijski motocikli, rotaciona svetla i zvuk sirena ubrzali su naše putovanje kroz gust saobraćaj, dok je karavan vozila s „preduzetnicima i investitorima“ nastojao da se drži u jednoj koloni u kojoj smo se svi zajedno kretali. Naši autobusi su se spuštali niz vijugave brežuljke, s policijom koja nas je obezbeđivala, a potom se ustremivši na velegradski saobraćaj kroz uske, jednosmerne ulice i obilazeći vozila tek zaustavljena usred raskrsnica. Čitav grad je čekao da prođemo, čitav grad je bio u haosu.

“Osećam se kao kreten”, rekla sam ljudima koji su sedeli oko mene. Izgledalo mi je katastrofalno pogrešno to što smo prouzrokovali opšti saobraćajni zastoj kako bismo brzom trakom mogli da proletimo pored svih. “Mičite se, gubitnici!”, ječale su u vazduhu sirene u mojoj glavi. “Ovi hajtek štreberi jure na posebnu, fensi večeru u palati!”

“Hej, pa ovo je suuupeeer!”, uzviknuo je jedan od mladih tehno-startapera s kojima sam bila u autobusu. Policijska pratnja – ah, kakvo puvačenje slikama na Instagramu! (#VIP #BallerStatus.) On i ostali su se naginjali ka autobuskim prozorima, isukanih telefona.

Provela sam godine u svetu startapera, promatrajući „hronične“ njihove uspone i padove (mada, uglavnom, uspone); bila sam svedok brojnim besnim žurkama koje su daleko nadmašivale dobar ukus, posmatrajući golobrade štrebere koji paradiraju zarad pridobijanja što većeg publiciteta; posmatrala sam njihovo rasipništvo koje se ogledalo u preskupim poklonima. “Eto zašto nas mrze”, imala sam običaj da se našalim. U Lisabonu sam, međutim, shvatila da je ova šala, zapravo, bila istina koja se videla na terenu.

Dokazi se poput ovog gomilaju, i to je razlog zbog kojeg ostatak sveta više nije fasciniran Silicijumskom dolinom: uznemireni smo njihovom neosetljivošću. Ali, da bi stvari krenule nabolje, biće potrebna opšta promena stava i poslovnog pristupa kako bi se u tehnološku industriju vratila samosvest; nedostajuća trezvenost, koja je oduvek krasila ovaj soj ljudi, da svet treba menjati nabolje. Cinici bi uzvratili kako sve to nije od velike važnosti. Velike tehnološke kompanije su, kao što se zna, prevelike da bi propale; isuviše komplikovane da bi bile dobro razrađene ili regulisane, previše urasle u rutinsko poslovanje, ekonomiju, privredu i svakodnevne stvari. Ne, nećemo se otarasiti naših mobilnih telefona ili društvenih mreža. Tako živimo sada.

Međutim, čak i ukoliko u Silicijumskoj dolini stvari ostanu ovakve kakve su danas, tj nepromenjene, promena je ta koja definitivno dolazi – ako ne izutra a onda, nesumnjivo – spolja. Kritičari iz vladinih struktura, iz medija, javnosti i od strane posmatračkih grupa čiji je to posao, pozivaju učesnike u hajtek industriji da se pridržavaju propisa – bilo da se radi o antitrastu, usklađivanju s regulativom ili o transparentnosti u vezi oglašavanja. Neki izvršni direktori počinju da potvrđuju ove promene ličnim primerom. Međutim, za mnoge od njih, to je posao kakav je oduvek i bio. Takvi još uvek pripremaju bunkere za nadolazeću apokalipsu. Još uvek se privatno pitaju „da li optužbe za seksualno uznemiravanje prerastaju u lov na veštice?“ Oni još uvek angažujuju manekenke koje popunjavaju „prazna mesta“ na njihovim jubilarnim zabavama. Još uvek se, jednom-dvaput godišnje, međusobno susreću u varoši Burning Man, mestu koje su tokom godina pokvarili upravo ovi lažni eskapisti i foliranti koji, navodno, „plivaju uzvodno“ i protiv establišmenta. Još uvek se, navodno, pitajući „da li je moguće uraditi nešto“ – umesto da se pitaju da li bi (nama) uopšte to trebalo.

Wired

Kako ishraniti rastuće čovečanstvo?

O važnosti hrane koja nam je na tanjiru, kao i hrani kojom se hrane životinje (koje na kraju završe na našem tanjiru), piše londonski nedeljnik The Economist.

Broj stanovnika naše planete će se, kako se očekuje, povećati do 2050. godine za trećinu, sa 7,6 milijardi na 9,8 milijardi. Sva ta dodatna usta treba nahraniti, i to ne samo nekim memorandumima, deklaracijama i prigodnom “kriznom papirologijom”. Kako ljudi postaju bogatiji, tako narastaju i njihovi zahtevi za povećanim unosom proteina u ishrani, posebno unosa mesa i ribe. Na primer, očekuje se da će konzumiranje govedine u Aziji u narednoj deceniji skočiti za 44%.

Gajenje životinja koje koristimo u našoj ishrani već ostavlja ogromne posledice po životnu sredinu na čitavoj planeti. Broj domaćih životinja enormno je narastao tokom 20. veka. Danas je živo više od 20 milijardi pilića, 1,5 milijardi goveda i milijarda ovaca. Četvrtina zemljišta na svetu koristi se za ispašu stoke kojom se hranimo. Ona troši 30% svetskih useva. Takođe, stoka doslovce tamani vodu – potrebno vam je oko 15.000 litara da biste proizveli samo kilogram govedine, u poređenju sa samo 1.500 litara potrebnih da biste dobili kilogram kukuruza ili pšenice. A gasovi koje kao nus-efekat pravi njihova utroba tokom varenja nikako nisu dobra vest za klimu. Stoka koju gajimo za sopstvenu ishranu je odgovorna za 14,5% svih antropogenih gasova koji proizvode efekat staklene bašte, prema Organizaciji Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (UN Food and Agriculture Organization, FAO).

Akva-farme: ribe se danas već hrane biljnim proteinima

Akvafarm: riba se već hrani biljnim proteinima

Kako je, onda, uopšte moguće sprovesti održivost ishrane na našoj planeti? Jedan tip rešenja/odgovora usmeren je na ubeđivanje ljudi da ubuduće na svoje tanjire stavljaju hranu koje se razlikuje od dosadašnje. Vegetarijanci imaju najjednostavnije rešenje od svih, ali pokušajte da ljudima u podsaharskoj Africi objasnite da se drže manioke (zovu je još i juka, ili kasava), koja je osnovna visokokalorična hrana za seosko stanovništvo tropskog područja, iako je izrazito siromašna proteinima i, osim što je dobar “energent”, nema neku značajniju hranljivu vrednost.

Podsticanje ljudi da jedu više ribe, a ne više mesa trebalo bi da je nešto bolji odgovor na zahtev za proteinima u budućnosti čovečanstva. Potrošnja ribe sada je prevazišla govedinu, a akvakultura (tj riba koja je gajena a ne uhvaćena izlovom) čini polovinu ribe koju jedemo. Pa ipak, i pored značajnog udela gajene ribe u našoj ishrani, gotovo 90% ulovljene divlje ribe iz slobodnih voda je ili na samoj granici prihvatljivog ili je izvan svojih održivih granica. I riba iz uzgoja, a posebno losos, često je hranjen životinjskim proteinom – dakle sitnijom ribom – koja se lovi na otvorenom moru. Jedna od trenutno veoma aktuelnih ideja je da ljudi na Zapadu treba da na svoj meni uvrste i insekte, koji sadrže do tri puta veće količine proteina nego govedina i već formiraju sastavni ili dodatni deo ishrane dve milijarde ljudi, kaže FAO. Međutim da bi se takvo ta obistinilo, mnogi građani razvijenog Zapada biće prinuđeni da prevaziđu svoju urođenu gadljivost prema insektima, suzbijajući faktor “bljak”.

Meso stvoreno u laboratoriji jedan je od načina prehrane budućih generacija

Meso stvoreno u laboratoriji jedan je od načina prehrane budućih generacija

Drugi tip odgovora na problem iznalaženja izvora hrane s dovoljnom količinom proteina potrebnih ljudima u budućnosti uključuje korišćenje savremenih tehnologija za stvaranje veštačkih proteina. Investitori kao što su Bil Gejts i Ričard Brenson podržali su pokretanje start-up firmi koje se bave istraživanjem i razvojem veštačkog mesa, odgajenog iz životinjskih ćelija goveda i živine. Tajson Fuds (Tyson Foods), prehrambeni gigant koji se bavi proizvodnjom i preradom mesa, sasvim je nesvakidašnji i neočekivani poklonik istraživanja zasnovanih na gajenju biljaka bogatih proteinima.

Naučnici, takođe, istražuju mogućnosti genetske modifikacije životinja kako bi povećali mišićnu masu goveda ili smanjili infekcije kod ribe u uzgoju.

Ovakve i slične inovacije imaju ogroman potencijal, pogotovo ako ih je moguće uključiti u redovni proizvodni proces i zadobiti potrošače koji su na oprezu. Međutim, promena našeg jelovnika i onoga što jedemo nije jedini način da ishrane rastuće svetske populacije postane još održivije. Drugi, manje očigledan pristup je u promeni onoga što životinje jedu. Ovde je tehnologija imala najbrži i najveći uticaj.

Jedan od izvora unapređivanja održivosti leži u efikasnijem korišćenju useva za ishranu životinja. Rapidno širenje mlinova koji preradjuju zrno u hranu praktični su i isplativi na mestima kao što je npr podsaharska Afrika. Farmaceutski intenzivna poljoprivreda doprinosi poboljšanju poljoprivrednih prinosa krmnog bilja kao što je recimo soja, uz pažljiv nadzor upotrebe vode i đubriva.

"Čudna hrana" može biti i te kako dobrog ukusa

“Čudna hrana” može biti i te kako dobrog ukusa

Jedimo ono što je potrebno telu, a ne jeziku 

Radikalniji pristup je promena ishrane životinjama. Napori za smanjenje količine ribljeg mesa u obroku riba koje se gaje u akvakulturi već su se isplatili. Sitnom ribom se u Norveškoj 1990. godine hranilo 90% lososa iz uzgoja, ali je do 2013. godine veća upotreba biljaka smanjila udeo ribe u ishrani gajenih ribljih vrsta na 30%. Još se više može učiniti. Tek možda najviše 20% proteina u zrnu kojima se hranje životinje iz uzgoja pretvara se u jestivi protein; ostatak se pretvara u –  otpatke.

Švajcarci već jedu ćufte i burgere od insekata

Švajcarci već jedu ćufte i burgere od insekata

Poljoprivredni gigant Kargil (Cargill) je ove godine napravio veoma značajan proboj u svom pogonu za gasno fermentiranje koji je trenutno najveći na svetu, u partnerstvu sa Kalistom (Calista), kalifornijskom firmom koja se bavi proizvodnjom prirodnog gasa. Nakon što se bakterije metanotrofi nahrane metanom, one se mogu pretvoriti u „proteinske pelete“ za ribu i stoku. Insekti su, takođe, jedna od sretnijih alternativa. Leteći insekti i crvi mogu se odgajati na đubrivu i organskom otpadu, umesto na zrnastoj proteinskoj hrani biljnog porekla, a potom njom hraniti stoku, živinu i ribu.

Procentni porast stočnog fonda 1970-2014

FAO upozorava da će do 2050. godine planeta biti prinuđena da proizvede 70% više hrane nego što je to učinila 2009. Ideja o jednom modelu ishrane koja će u budućnosti biti orijentisana i na „bube“, kao i konzumiranje mesa nastalog u laboratorijama s lakoćom može da zaposli našu maštu. Put ka održivoj ishrani, međutim, takođe vodi i kroz stomake i creva životinja.

Ovaj članak pojavio se u rubrici „Lideri“ štampanog izdanja londonskog magazina Ekonomist pod naslovom “Feed as well as food” 

The Economist