Kina: i dalje “najveća globalna fabrika”


Usled aktuelne američko-kineske trgovinske “bitke carinskim nametima”, neki proizvođači žele da napuste Kinu i zamene je za Vijetnam. Ipak, uprkos svojim nastojanjima, smatraju da je to za sada neizvodljivo, donosi Wall Street Journal.

SCMP

Globalne kompanije užurbano traže alternativna uporišta, samo da bi naknadno shvatile kako se čak i tako obećavajuće zemlje poput Vijetnama ne uklapaju u ideju zamene Kine za neku drugu azijsku destinaciju.

Usled zategnutih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, koji su eskalirali u prilično neprijatan trgovinski okršaj, trebalo bi da dođe trenutak da nastupi – Vijetnam. Ipak, umesto toga, postaje sve je jasnije da će proći godine – ako ikada i dođe taj trenutak – pre no što ova zemlja jugoistočne Azije postane potpuno operativna da odmeni jedan deo kineskih biznisa. To važi i za druge „pretendente“ u funkciji proizvodnih destinacija u „prvom komšiluku“, koje bi spremno odmenile Kinu u ulozi „najveće svetske fabrike“.

Specijalizovani lanci snabdevanja zbog kojih je Kina postala proizvodna snaga za pametne telefone ili, recimo – aluminijumske merdevine, usisivače i trpezarijske stolove – nigde se nisu tako razvili kao u Vijetnamu. Fabrike sa bezbednosnim sertifikatima usmerenim na SAD i kapitalno intenzivne mašine nije tako lako pronaći.

A Vijetnam, čiji broj stanovnika nije ni desetina kineskog već ima problema sa radnom snagom, dok svetski proizvođači žure da svoju prodaju postave u toj zemlji, ne bi li tako izbegli američke „ratne“ tarife.

“Početak (savremene) kineske proizvodnje ima 15-godišnji istorijat – šta god poželite, neko će vam to napraviti”, rekao je Ving Šu, operativni direktor Omnidex grupe, koja se u sklopu pensilvanijske korporacije Meklenehen bavi proizvodnjom velikih industrijskih pumpi.

Omnideks je nešto od svoje proizvodnje pomerio u Vijetnam, ali se ispostavilo da su, za više od 80 delova za jednu pumpu koja se koristi u rudarstvu, vijetnamske fabrike uspele da otpočnu rad na samo 20 komponenti, jer se kalupi moraju stvoriti ispočetka, od nule.

 „Ne možete tek tako da izmestite posao u Vijetnam i očekujete da ćete tamo pronaći ono što tražite“, rekla je.

Poslovni lideri kažu da se pripremaju za dugu borbu začetu između dve najveće svetske ekonomije. Malo je kompanija koje odista planiraju da uopšte napuste Kinu, premda one koje su snažno grupisale proizvodnju u zemlji hitno žele da je diverzifikuju (tj. da jedan deo ipak izmeste iz Kine u neku obližnju zemlju).

Neke kompanije premeštaju delove svojih proizvodnih linija u zemlje jugoistočne Azije ili negde drugde, a nastavljaju da proizvode u Kini za kinesko i tržište van Sjedinjenih Država, strategiju koju nazivaju „Kina + 1“. Drugi igrači sa ugovorenim ogromnim narudžbinama nadaju se da će nagnati svoje kineske dobavljače da izmeste svoje poslovne operacije iz Kine u Vijetnam.

Kao rezultat toga, tvrde rukovodioci kompanije, počinje da se oblikuje jedan novi globalni proizvodni pejzaž. Proizvodnja koja napušta Kinu postaje sve prisutnija među zemljama u razvoju, dok mali deo nje kreće ka SAD „na krilima“ automatizacije. Sveže prekomponovan redosled lanca snabdevanja verovatno će unekoliko umanjiti „Kinesku izvoznu pitu“, mada će taj udeo još uvek biti značajan.

Stvaranje novih industrijskih klastera neće se dogoditi preko noći. Vijetnam nudi jeftinu radnu snagu, ali njegovih 100 miliona stanovnika je malo u poređenju sa 1,3 milijarde žitelja Kine, a njegovi putevi i luke već su „zapušeni“ trenutnim brodskim saobraćajem. Indija ima radnu snagu ali joj nedostaju viši nivoi određenih veština, dok je regulativa za inostrane proizvođače relativno restriktivna.

„Pitanje koje svi postavljaju je: „Pa, kuda da odemo? “Rekao je Gijang Le, strateški analitičar konsultantske firme Control Risks sa sedištem u Singapuru. “Odgovor nije očigledan.”

GoPro Inc, proizvođač kamera sa sedištem u Kaliforniji premešta većinu svoje američke proizvodnje u Gvadalaharu u Meksiku, zadržavajući svoje poslovanje u Kini za druga tržišta. Universal Electronics Inc., sa sedištem u Arizoni koja se bavi proizvodnjom kućnih „pametnih tehnologija“, ima novog partnera na Filipinima a takođe proširuje poslovanje na Monterej (onaj u Meksiku, a ne Kaliforniji).

Techtronic Industries Co. Ltd. iz Hong Konga, firma koja proizvodi Huver usisivače, postaviće svoje novo postrojenje u Vijetnam, uz dodavanje kapaciteta svojim operacijama u Misisipiju. Ova kompanija je saopštila da će jedan deo proizvodnje zadržati u Kini još najmanje deceniju.

Kineski model tokom poslednjih 20 godina uspevao je iz razloga što su dobavljači bili bliski jedni drugima, čineći proizvodnju bržom, jeftinijom i efikasnijom. Sada, kako operacije postaju sve fragmentarnije tj. usitnjenije, izbija pretnja od povećanja troškova proizvodnje, produžavanja rokova isporuke i izloženosti kompanija višestrukim poreskim režimima, uz pitanje o radnim uslovima za zaposlene.

Kompanije počinju da se fokusiraju na zamršena pravila koja regulišu koliko proizvoda treba da se proizvede u nekoj zemlji, recimo u Vijetnamu, da bi se taj artikl smatrao „proizvedenim u Vijetnamu“, rekao je Villi Ših (Willy C. Shih), ekonomista specijalizovan za proizvodnu oblast sa Harvardske poslovne škole. “Era benignog trgovinskog okruženja je okončana”, rekao je Ših.

WSJ

Ovaj je potres bio ona prilika koju je Vijetnam čekao. Intenzivna proizvodnja patika i džempera je ovde premeštena pre nekoliko godina, kao odgovor na skok kineskih zarada. Južnokorejski gigant Samsung Electronics Co. je uložio milijarde dolara u svoje vijetnamske pogone. Hanoj je željan daljeg širenja elektronske i inženjerske industrije koja je visoko u lancu vrednosti (to jest, sa visokom profitnom marginom).

Industrijski parkovi su preplavljeni onima koji su u potrazi za „zgodnom“ proizvodnom lokacijom. BW Industrial Development, uz podršku američke privatne kompanije Warburg Pincus je prošle godine ​​započeo izgradnju „fabrika za iznajmljivanje“ – rezervacije za ove proizvodne prostore urađene su do decembra. Šef marketinga Majkl Čen rekao je da neki od trenutnih „stanara“ to jest zakupaca žure, i to veoma: od trenutka posete lokaciji pa do potpisivanja ugovora prođe tek nedelju dana.

Vijetnamska firma Hanel PT, koja proizvodi elektroniku za protivpožarne alarme i senzore kretanja, kaže da pregovara o svom dosad najvećem postignutom sporazumu, u vrednosti koja iznosi polovinu njegovih trenutnih ugovora. Ovaj 20-godišnji proizvođač računa na to da će velike japanske kompanije postati njegovi klijenti, rekao je direktor Tran Thu Trang, ali su američke firme tek nedavno stupile u kontakt s njim.

WSJ

Seditex Co., sa sedištem u Ho Ši Minu, koji povezuje strane firme sa lokalnim fabrikama, počeo je da prima 20 zahteva nedeljno nakon što su cene povećane prošlog septembra, u odnosu na 20 mesečno. Strane kompanije su želele da više saznaju o izradi različitih proizvoda, uključujući ruksake, klješta, Bluetooth zvučnike, navlake za čamce, točkiće za kofere i plakare za odeću.

Osnivač Frank Vossen rekao je da su se kompanije koje su navikle da posluju u Kini teško prilagođavaju na Vijetnam. „U Vijetnamu nema gotovih rešenja, i to je trenutno stanje stvari“, rekao je on.

Radnike je već teško naći. Lokalni vijetnamski izvoznik cevi i creva preplavljen je narudžbinama za proizvode koji podležu američkim tarifama, ali uspeo je da zaposli tek trideset od 100 radnika koji su mu potrebni. Japanski proizvođač nameštaja marke Muji rekao je da od januara ima kašnjenje u proizvodnji – usled nestašice radne snage.

Jotaro Kanamori, menadžer za planiranje tokijske firme Generation Pass Co. Ltd., rekao je da ta firma sada iznajmljuje fabriku umesto da se oslanja na rad pod ugovorom. On se trudi da svojim vijetnamskim dobavljačima objasni zašto donja strana ploče od stola mora biti isto tako dobro napravljena kao i gornja.

WSJ

Proizvodni pomak prema Vijetnamu traje već duže vremena. Sredinom devedesetih godina prošlog veka počela je prodaja obuće iz vijetnamskih fabrika kao što je Nike Inc. Kako su minimalne zarade u Kini rasle, sve se više narudžbina za odeću, igračke i obuću premeštalo na jeftinije destinacije – one u Bangladešu, Mjanmaru i Vijetnamu.

Japanska multinacionalna kompanija Canon Inc je 2012. počela da pravi štampače u severnom Vijetnamu. Ali, lanci snabdevanja za proizvode poput štampača i foto-aparata su ogromni, i stoga je teško nanovo ih stvoriti ni iz čega. Od Kanonove mreže koju je činilo 175 dobavljača u Vijetnamu, samo njih 20 su lokalne kompanije, rekao je viši menadžer Dao Thi Thu Huyen. Uglavnom proizvode plastične komponente i ambalažu.

Skoro sve elektronske komponente dolaze iz Japana, Kine i Tajvana, rekla je ona.

Tempo kojim su kompanije selile svoje proizvodne linije iz Kine u Vijetnam počeo je da dobija na ubrzanju prošle godine, pošto su rukovodioci koji su odmeravali potencijal zemlje odlučili da se povuku.

Kristofer Deveroz (Christopher Devereux) je početkom 2000-tih osnovao kompaniju nazvanu ChinaSavvy, koja je preuzimala narudžbine zapadnih firmi za složene metalne proizvode, radeći i sa fabrikama u Kini kako bi ih pripremili za ono što se nekada zvalo „tipovanjem na kineske (niske) cene“. Krajem 2018. godine, nakon što su Sjedinjene Države uvele tarife, njegovi klijenti su počeli da postavljaju pitanja: Koliko brzo možete da se iselite iz Kine (u Vijetnam)?

WSJ

Deveroz je pregledao desetine fabrika u Vijetnamu – ponekad bi posetio i šest pogona u jednom danu – a onda je preoblikovao tj rebrendirao svoju kompaniju „Omnidex“ kako bi istakao svoj globalni profil.

Premeštanje proizvodnje svojih rudarskih pumpi iz Kine u Vijetnam iziskuje od pensilvanijske korporacije McLanahan još neke poteze. Pumpe se sastoje od preko osamdeset delova, koji se moraju precizno izliti kako ne bi došlo do curenja usled loših livova. Deveroz je prvi testirao vode praveći sitne delove u fabrikama u blizini Ho Ši Mina. Čak ni to nije bilo lako, rekao je menadžer ove kompanije u Vijetnamu, Truong Khac Long.

DuPont-ova boja u prahu za plastifikaciju metala bila je krupan zalogaj. U Vijetnamu nije postojalo toliko kvalifikovanih radionica koje bi se mogle angažovati, a one koje proizvode za domaće tržište nisu uvek imale stručnjake za kontrolu kvaliteta. Stoga su inženjeri iz Kine morali da neprekidno putuju do Vijetnama i natrag: u Vijetnamu su morali da kontrolišu dobavljače, koji su pravili uzorke iznova i iznova – ne bi li postigli identičan kvalitet i osobine.

Rukovodioci su odlučili da se proizvodnja većih delova ne može pomerati. Stoga bi se ova pumpa proizvodila u dve zemlje, pa bi proizvođač bio u nemogućnosti da u potpunosti izbegne tarife.

Do proleća 2019. godine, Peter Zhao, koji je bio zadužen za proizvodnju artikala za kompaniju ECM Industries sa sedištem u Viskonsinu, je još i gajio nekakvu nadu – sve do ovog proleća – ali sada ne gaji ikakve iluzije da će se trgovinski rat završiti u skorije vreme. Zato se okrenuo Guglu, kako bi potražio agente u jugoistočnoj Aziji, a onda i kontaktirao posrednika iz Vijetnama, angažovanog za kompaniju Seditex.

WSJ

Zhao ih je uputio na vijetnamsku fabriku s iskustvom u izradi multimetara, koji mere napon, a koji se trenutno proizvode u Kini. Agenti Seditexa su pregledali njihove nabavne mreže, ali nisu uspeli da izaberu jednu koja bi im odgovarala. Najbolje se tu snašla firma pod nazivom Viettronics, specijalizovana za proizvodnju televizora i drugih kućnih uređaja.

U njihovoj kancelariji, ekspert za istraživanje i razvoj u Viettronicsu demontirao je multimetar za uzorke koje je Peter Zhao poslao. Njegov zaključak je bio sledeći: Kompanija bi mogla pronaći lokalne dobavljače za plastična kućišta i kablove instrumenata, mogla bi i da sastavlja multimetre u svojoj fabrici – međutim, neke od ključnih komponenti, poput integrisanog kola, trebalo bi i dalje uvoziti (iz Kine).

Za njega je to bio problem. Bio je naviknut da u Kini kupuje/nabavlja gotovo sve, otkad se proizvodnja multimetara pre desetak godina preselila tamo sa Tajvana. Vremenom su kineske fabrike kreirale sopstveni model, podešenu i prilagođenu verziju, koja se oslanjala na kapacitete njihovih dobro razvijenih mreža za snabdevanje.

Zhao se nije bavio rešavanjem dizajnerskih pitanja ili pronalaženjem komponenti, već se fokusirao isključivo na gotov proizvod i konačnu cenu. Intenzivno je komunicirao s glavnim dobavljačem mada ne i sa dobavljačima na nižim nivoima, održavajući nekako ovu ne previše izglednu operaciju.

Wikipedia

Po njegovim rečima, da bi proizvodnju preselio u Vijetnam, moraće da od nule razvije prekogranični lanac snabdevanja, da identifikuje fabrike u Kini za one komponente koje Vijetnamci ne mogu da prave, uz pregovore i usaglašavanja o standardima kvaliteta, kompatibilnosti i cenama. “Nisam imao ni snage a ni budžeta za takvu varijantu”, rekao je on.

On, međutim, i dalje razmišlja o pronalaženju partnera kako bi se ključne kineske komponente mogle upakovati u finalni proizvod  – u plastične poklopce izrađene u Vijetnamu, uz sklapanje multimetara u vijetnamskoj fabrici. Uprkos najlepšim željama, on izražava brigu da će, ukoliko nešto pođe po zlu, njegovi kineski i vijetnamski dobavljači početi da se međusobno optužuju.

Kina je, osim toga, izuzimajući svoje raspoložive stručne resurse, gotovo 30 puta veća od Vijetnama (9.6 milliona km², dok se Vijetnam prostire na 331, 210km²). Stoga je više nego lako uočiti ko ima prednost u logistici, transportu i širenju sigurne mreže dobavljača.

“Ovo je posao skopčan s rizicima”, rekao je Zhao. “Možda neće sasvim profunkcionisati, a i troškovi bi mogli biti previsoki.”

 

Wall Street Journal

Kratkoročnost planova kao dugoročna kočnica ekonomskog rasta


Erik Ris (Eric Ries), preduzetnik i autor knjige “Posrnuli startap“ (The Lean Startup) i drugih publikacija koje se tiču umeća poslovanja začeo je kompaniju čiji je cilj stvaranje – nove berze. Dugoročna berza će zadugo vremena zatvoriti novac investitora, što ulagače dovodi do razmišljanja o zaradi koju bi mogli da postignu i nakon sledećeg kvartala. Očigledno je da će ovaj nedostatak likvidnosti prouzrokovati da se akcije na novoj berzi prodaju s popustom, s obzirom da će investitori želeti kompenzaciju usled nemogućnosti da dobiju svoj novac u svakom trenutku kad požele. Kompanije bi, međutim, mogle biti spremne da prihvate niže cene akcija ukoliko im dođu u paketu s obećanjem da ih investitori neće šikanirati da se fokusiraju na kratkoročne ciljeve po cenu uništavanja budućnosti njihovih kompanija.

Finansijska inovacija Risa predstavlja najnoviji pokušaj da se konkretno i efikasno pozabavi problemom kratkoročnosti ciljeva u današnjoj korporativnoj Americi. Taj predmet nije dobio nimalo pažnje u prostorijama gde neki ljudi kreiraju  neke politike – možda i zato što, iz političke perspektive, to i nije baš neka „seksi“ tema. Sa leve strane, mnogo je onih koji su skeptični prema mišljenju da je više korporativnih ulaganja lek potreban današnjoj ekonomiji, birajući umesto toga usredsređivanje na redistributivno oporezivanje i nacionalizaciju zdravstvenog sistema; sa desne strane, pak, fokus je na smanjenju poreza i državne regulacije. Iako je ideja o „finom podešavanju“ kapitalizma kako bi on bolje funkcionisao možda deluje zastarelo, ipak bi ona i dalje mogla biti važan deo zagonetke za povećavanje ekonomskog rasta. Bilo da ste na desnoj ili levoj strani – brži privredni rast je nešto što bi svima trebalo.

Kratkoročnost – i kratkotrajnost ulagačkih ciljeva- može značiti usporavanje ekonomskog rasta zadržavanjem korporativnih investicija. Kada preduzeća investiraju, ekonomija raste. Velike investicije, međutim, smanjuju kratkoročne zarade i poseduju značajnu neizvesnost sopstvene isplativosti. Ako su rukovodioci javno listiranih preduzeća kompenzovani na osnovu kvartalne zarade, potreban je samo mali podsticaj kako bi se napravila velika, skupa i rizična investicija u budućnosti – a to znači malo podsticaja za rast. Zato je zabrinjavajuće što mnoge kompanije sede na velikim gomilama gotovine, umesto da je ulažu.

Da li je kratkoročnost glavni činilac? U junu je pisac ovih redaka izveštavao o istraživackom radu Stivena Kaplana sa Univerziteta u Čikagu (Butova poslovna škola), rekavši da pretnja kratkoročnosti nije nepostojeća, niti je pak preuveličana. On je, međutim, takođe utvrdio da razlozi koje Kaplan daje predstavljaju ozbiljnu opomenu – ili su, u protivnom, upitne relevantnosti.

Druga istraživanja pokazala su važne dokaze o negativnostima kratkoročnih ciljeva Dokument iz 2010. koju je uradilo nekoliko ekonomista – John Asker, Joan Farre-Mensa i Alexander Ljungkvist – je utvrdio da kompanije koje se nalaze u međusobno bliskoj poziciji imaju tendenciju da investiraju više od sličnih javno listiranih kompanija koje se kotiraju na berzi, a takođe imaju tendenciju bržeg odgovora na nove investicione prilike. Jedna studija Rudigera Falenbraha (Rudiger Fahlenbrach) iz 2007. je utvrdila da kompanije koje vode izvršni direktori – osnivači imaju tendenciju da ulažu više kako u kapitalne proizvode, tako i u R&D (istraživanje i razvoj) – ulaganja koja su dugoročno nagrađena višim cenama akcija na (klasičnim) berzama.

Dokazi o mogućoj štetnosti potere za kratkoročnim profitom i shodno njemu kratkoročnim poslovnim planiranjem su od 2007. do danas nastavili da se gomilaju. Studija Šaja Bernstina (Shai bernstein) sa univerziteta Stenford iz 2014. godine zaključuje da u trnutku kada kompanije izađu u javnost i podlegnu pritisku investitora za brzim rezultatima i povraćajem novca, njihovi najbolji pronalazači i inovatori imaju tendenciju da napuste firmu, dok oni koji ostanu u njoj proizvode manje patenata ključnih za bolje poslovanje a time i konkurentnost. Iako je patentiranje loša mera inovacija na nivou čitavog sektora (pošto patenti jedne kompanije mogu ometati inovacije od strane drugih kompanija), ovo je dobar pokazatelj napora koje kompanija ukaže u sopstvena istraživanja. Bernstinov rad takođe pokazuje da, kada kompanije izađu na berzu, manje svojih resursa ulažu u „dalekovide“ tj dugoročne investicije – a to znači manje para za istraživanje i razvoj.

U međuvremenu, ekonomisti Herman Hiterez (German Gutierrez) i Tomas Filipon (Thomas Philippon) nedavno su objavili studiju koja je rezultat njihovog istraživanja o uzrocima niskih poslovnih investicija. Oni smatraju da što je više javno listiranih preduzeća u vlasništvu institucionalnih investitora, to je manje onih koje imaju tendenciju da investiraju.

To može biti zato što se diversifikacija institucionalnih investitora ponaša kao forma monopolske moći, kako su tvrdili drugi istraživači. Pored niskih investicija, monopolska moć bi, u teoriji, treba da dovede do većeg profita i viših cena deonica. A pošto su Asker i kolege s kojima je radio studiju, kao drugi istraživači pokazali da privatne kompanije – koje pasivni investitori gotovo i ne poseduju – nadmašuju one kompanije koje su javno listirane, čini se kako je malo verovatno da je u ovom slučaju moć monopola jedino objašnjenje. Giterez i Filipon tvrde da iako institucionalna ulaganja suzbijaju konkurenciju, ona takođe čine kompanije ranjivijima na kratkoročne pritiske, jer se više fokusiraju na kvartalne zarade.

Dakle, iako je potrebno uraditi više istraživanja, nagomilavaju se dokazi da je kratkoročnost profitnog prinosa i finansijskih ciljeva pojam ono što oštećuje američke javno listirane kompanije. Ovo, zauzvrat, može dovesti do toga da više kompanija zaželi da se delistira i samim tim vrati privatnom poslovanju ili da izbegne javno objavljivanje svojih poslovnih podataka, što umanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele bogatstvo koje te kompanije stvaraju. A to može zauzdati one kompanije koje su ostale javno listirane, podstičući ih da kod sebe drže gotovinu umesto da se šire i zapošljavaju više radnika.

Dakle, iako treba sprovesti još istraživanja, dokazi se nagomilavaju da kratkoročni pojam povređuje javna preduzeća u SAD. To zauzvrat može dovesti do toga da više kompanija odstrani i da se vrati privatnim ili da izbjegne javno objavljivanje , što smanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele u bogatstvu koje te kompanije stvaraju. I to može biti zadržavanje onih kompanija koje su ostale javno, podstičući ih da drže gotovinu umesto da šire i zapošljavaju više radnika.

Zato su eksperimenti poput Risovog – stvoriti berzu isključivo za kompanije koje, bafetovski, dugoročno ulažu – važni i korisni. Ako strpljivost u održavanju vlasništva nad firmom zaista pruža koristi koje prevazilaze ono što današnja javna tržišta nude, onda Risova berza firmi s dugoročnom investirorskom pozicijom ili nešto slično tome treba da prosperiraju… i to barem na duži rok.

Blumberg

Problem Dojče banke kao podsticaj nemačkim nacionalistima


05

Međunarodni monetarni fond je pre tri meseca upozorio da Dojče banka predstavlja potencijalnu sistemsku pretnju po globalni finansijski sistem. Danas, problemi sa kojima se suočava ovaj najveći nemački kreditor pokreću drugačiju vrstu rizika: erupciju sve snažnijih nacionalističkih reakcija u Nemačkoj.

Juče, u ponedeljak 3. oktobra, predsednik ekonomskog odbora nemačkog parlamenta Peter Ramzauer dao je intervju za Welt am Sonntag u kojem je 14 milijardi dolara kazne koju Dojče banka ima da plati zbog skandala s hipotekarnim hartijama od vrednosti datira još iz doba (početka) finansijske krize te da je ovo “iznuđivačka” mera, naglasivši da ova kazna ” ima sve karakteristike ekonomskog rata”.

Još jedan nemački političar, Markus Ferber, sugerisao je kako je istraga u vezi nepravilnosti funkcionisanja ove banke “vraćanje milog za drago”: naime, osveta za odluku Evropske komisije da kazni američku korporaciju Apple sa 13 milijardi evra (14,6 milijardi dolara) poreza. I rukovodioci nekih od najvećih nemačkih kompanija listiranih na DAX-u se ovog vikenda udružilo u pružanju svoje podrške Dojče banci. “Nemačkoj industriji potrebna je jedna nemačka banka koja će nas pratiti u svet”, rekao je BASF-ov predsednik Jirgen Hambreht.

Umesto podele krivice zbog lošeg upravljanja Dojče bankom, mnogi Nemci uhvatili su se u nacionalističko kolo, donosi Blumberg u tekstu Tereze Rafael. Ideja da je Dojče banka u velikoj meri žrtva, hrani sve popularniji narativ da se nemačka tradicija, standardi i institucije nalaze pod udarom spoljašnjih pretnji. Kao što smo videli u slučaju suprotstavljanja genetski modifikovanoj hrani i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), jednom kada se duboko ukorene ovi stavovi mogu stvoriti politički moćne crvene linije.

07

Glavna meta kriticizma je evropski finansijski sistem, čijem je stvaranju Nemačka uveliko doprinela. Evropska centralna banka okrivljena je za sputavanje Dojče banke, što nemačkim štedišama nanosi štetu, podstičući rasipništvo i vlade koje grcaju u dugovima na periferiji evrozone.

Evropska centralna banka je u prošlosti morala da se nosi s periodičnim napadima koji su, na račun  njene finansijske politike, u prošlosti dolazili iz pravca Nemačke. Čak je i kupovina ECB-ovih obveznica bila izazov i problem za Nemački ustavni sud (koji je presudio u korist ECB-a). Nemačka kritika je, međutim, u poslednje vreme narasla, bivajući sve postojanija. Nalazeći se pred nemačkim piscima zakona tek po drugi put u poslednje četiri godine, guverner Evropske centralne banke Mario Dragi je pred njima, na prošlonedeljnoj zatvorenoj sednici, branio politiku ECB-a u svetlu aktuelnog problema sa Dojče bankom. “Ukoliko (ova) banka predstavlja sistemsku pretnju zoni evra, to ne može biti zbog niskih kamatnih stopa već iz drugih razloga”, izjasnio se Dragi.

Tokom svih protesta vezanih za spoljno mešanje bio je prisutan element poziranja i nameštanja uoči izbora koji će biti naredne godine. Sa populističkom i anti-evrozonskom partijom “Alternativa za Nemačku” (AfD) koja upadljivo pridobija Nemce na lokalnim izborima, nemački mejnstrim političari spremni su da na nekim drugim mestima polažu račune zbog nemačkih problema kao i da nemačkim biračima demonstriraju svoje nacionalističke akreditive – biračima koji su već umorni od gledanja kako nemački interesi bivaju ugroženi EU ciljevima.

Ova debata, međutim, prevazilazi polje izborne politike i kamatnih stopa. Nakon što je Britanija glasala da napusti EU, ali i grčke i izbegličke krize, a sada i sa problemima s ovom bankom, Nemačka počinje da preispituje svoj stav o evropskim integracijama. Što se više šire razlike između zemalja evrozone, tim je ugroženiji projekat jedinstvene evropske valute. Ukoliko će Nemačka nositi teret podupiranja evrozonske ekonomije, kako se kreću razmišljanja velikog broja Nemaca, onda  bi Nemački stav trebalo da se čuje više i dalje te da bude relavantniji.

Ovo predstavlja čudan obrt događaja. Nemačka je najveći razlog što je Evropska unija uopšte stvorena. Ponikla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik, formirane 1951. godine kako bi se moć nemačke industrije našla u sprezi sa francuskim državništvom. Evro – kojeg je Nemačka prihvatila kao cenu ponovnog ujedinjenja s Istočnom Nemačkom – bio je u osnovi politički projekat koji je vremenom sve više zatezao čvor. Izvozno orijentisana Nemačka pokupila je sve prednosti jedinstvene valute, koja je znatno slabija nego što bi je nemačka marka, pridobijajući za sebe ogroman trgovinski suficit.

04

Ekonomisti nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (IWH) u Haleu su prošle godine izveli računicu po kojoj je, Nemačka uštedela više od 100 milijardi evra (112,4 milijarde dolara) u kamatnim troškovima u periodu između 2010. i 2015. godine, odnosno oko tri odsto nemačkog BDP-a. Uštede su, kako su ovi ekonomisti istakli, bile veće od troškova koje je generisala grčka dužnička kriza – čak i da Grčka nije uspela da otplati svoje dugove. IFW institut u Kilu izračunao je da će – usled nižih kamatnih stopa i statusa Nemačke kao zemlje koja je sigurno finansijsko utočište – ova zemlja uštedetu 160 milijardi evra do 2030. godine.

Neko bi mogao da dosta toga kaže kako je Nemačka sama krojila svoju srećnu sudbinu. Ali, niko ne bi mogao poreći da je evro bio neka vrsta izvora njihovog bogatstva.

Imajući u vidu kompetitivne benefite koje je jedinstvena valuta donela Nemačkoj, možda je ironično to što jedna populistička partija (AfD) danas osporava nemačke mejnstrim stranke – i to svojim protivljenjem zajedničkoj evropskoj valuti. Ipak, “nedopečena” tj. nedovršena struktura evra – monetarna unija ali ne i fiskalna unija – dozvolila je da je “inficiraju” veliki disbalansi. Te neravnoteže su usporavale privredni rast u zoni evra; one se ogledaju u visokoj nezaposlenosti na periferiji EU, mada se Francuska – sa 10 odsto nezaposlenosti – i Italija – sa svojim nivoom duga od preko 132 procenata BDP-a – nalaze u samom središtu EU.

Nemačka, čija privreda doživljava rast postala je nestrpljiva usled neuspešnog nastojanja ostalih evrozonskih ekonomija da postanu konkurentnije. Nemačka bi se mogla pohvaliti daljim prisustvom svojih proizvodnih kvaliteta, Harcovim reformama koje su od 2003. godine liberalizovale tržište rada kao i efikasnim programom za pripravnike i one koji tek ulaze na tržište rada. Mnogi među evropskim partnerima u Nemačkoj su u međuvremenu rasipali svoje uštede na servisiranje dugova, koje je na red došlo baš u eri pojave niskih kamatnih stopa.

Naravno da Nemačka sebi može dozvoliti da bude velikodušna. Nemačka ekonomija je i dalje najveća u Evropi a četvrta po veličini u svetu, a nezaposlenost ostaje na svom najnižem nivou od ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke. Ali, postoje neke naznake podbacivanja u performansama. Rast privrede će se sledeće godine usporiti, dok je rast produktivnosti bio nizak. Poniženje koje je Folksvagen doživeo zbog lažiranja podataka unutar sistema za indikovanje emisija štetnih gasova skupo će koštati ovu kompaniju; tržišna vrednost Dojče banke rapidno se smanjuje; sve ovo nagriza ideal ultra-efikasnog, besprekornog poslovanja nemačkih korporacija. Kada zagusti, junaci će već pronaći nekoga koga bi okrivili (“When the going gets tough, the tough find someone to blame”).

08

Mario Dragi ponudio je predloge kako bi Nemačka mogla učiniti mnogo više na fiskalnom frontu da bi se stimulisao rast i investicije. Ali, Nemci nisu raspoloženi za predavanja. Umorni su od slušanja saveta sa strane, naime, da moraju da prihvate standarde postavljene od strane ostalih. Moglo bi se čak reći da Nemci imaju s Britanijom daleko više zajedničkog nego što se pretpostavlja: još jedna nacija luda za pivom i fudbalom, sa naprednom ekonomijom i protestantskom radnom etikom i koja je, takođe poput Britanije, zamorila se od zahteva ostatka EU zajednice. I zaista, ona mantra na kojoj je počivao Brexit, “Povratiti kontrolu” zvuči sve bolje i bolje i u ušima Nemaca.

Nemci mogu biti daleko lojalniji Evropljani od Britanaca, ali mogu biti i – daleko skeptičniji. A ukoliko nacionalističke tužbalice počnu da odjekuju širom Nemačke, zemlje koja je tradicionalno najpouzdaniji timski igrač u EU, dobre su šanse da će snage decentralizacije u Evropi postati daleko jače.

Therese Raphael, Bloomberg

Zašto fabrika automobilskih guma Michelin objavljuje elitni vodič za gurmane? (2/2)


00

Normalan restoranski vodič, pa čak ni Michelin, nikada ne bi mogao da održava takve visoke standarde kada bi Mišlenove čuvene zvezdice dobijalo samo nekoliko desetina restorana – ili možda samo njih nekoliko. Tržište i broj zainteresovanih bili bi isuviše mali da bi uspeli da pokrivaju svoje troškove. Mišlenovom vodiču je, međutim, od početka bilo stalo samo do jednog uskog sloja elite koja bi želela da dozna nešto više o, recimo, samo 12 najboljih restorana u Francuskoj, dok su njegovi urednici mogli računati na Mišlenovo odeljenje za marketing, koje pokriva njene troškove.

19Plakat sa originalnom Mišlenovom maskotom iz 1898. u svojoj izvornoj inkarnaciji predstavlja, zapravo, odraz čoveka ondašnje više klase. Njegova čaša za šampanjac s napuklim staklom trebalo je da posmatraču ukaže kako Mišlenove gume punjene vazduhom “ispijaju svoje prepreke”.

Mišlenov vodič je “jedinstven među komercijalnim vodičima”, primećuje jedan novinar 1954. godine, “time što od gubitka novca pravi vrlinu, i to po stopi od nekoliko desetina hiljada dolara godišnje, postigavši tako reputaciju kao jedinstveno temeljit, probirljiv i nepotkupljiv.” Ovo je posebno tačno sada – kada nikom ne treba da kupi Michelin vodič, jer na blogu o gurmanskim jelima uvek može da pročita listu restorana po preporuci redakcije vodiča.

Mišlenov vodič bio je na udaru kritike jer, navodno, ne zapošljava dovoljno inspektora koji bi autoritativno ocenjivali u oblastima koje pokrivaju. Međutim, kada jedan tipičan savremeni turistički vodič nekom restoranu dodeljuje četiri zvezdice, to često znači da ga je neko od prezaposlenih inspektora na brzinu posetio pre nekoliko godina, dok je neko drugi, pak, nedavno proveo pet minuta u njemu – čisto kako bi proverio da li to mesto još uvek postoji. Ili, kao što je slučaj sa redakcijom vodiča Zagat, on se (možda previše) oslanja na kritike potrošača i istraživanja.

17

Možete verovati u model poslovanja koji gaji kompanija Yelp, iako mu većina milionera i svetski poznatih kuvara nije poklonilo poverenje. Samo Michelin može da priušti da tokom samo jedne godine pošalje osam inspektora u jedan restoran kako bi doneo konačnu odluku da li će mu dati i treću zvezdicu – a da pritom vlasnik restorana niti zna ko su inspektori, niti inspektori traže od restoratera, što je inače prilično uobičajeno, besplatne obroke ili “finansijske podsticaje”. Mišlenovi inspektori za gurmanluke – što su posvedočili i novinari koji su ih pratili u njihovim obilascima – sa smrtnom ozbiljnošću pristupaju identifikaciji svakog sastojka koji se nalazi u jelu na njihovom tanjiru, obično uz reči kako je “od presudne važnosti zaslužuje li neki restoran i treću zvezdicu”. Ili ih, možda, kao u slučaju Gordona Remzija, više ne zaslužuje.

Ovakav način trošenja novca san je svakog sladokusca i istinskog ljubitelja vrhunske hrane. Ovo je, međutim, moguće postići samo ukoliko ste kompanija poput Mišlena – koja je apsolutno ravnodušna na “monetizaciju” tj. unovčavanje svojih ocena i rangiranja.

Da li je Mišlenov vodič koristan?

12Cilj braće Mišlen – da svojim vodičem obezbede budućnost automobila, a samim tim i budućnost svoje fabrike za proizvodnju automobilskih guma – bio je postignut još decenijama ranije. Ipak, ovaj proizvođač guma i dalje je ostao istrajan u svojoj nameri da nastavi sa štampanjem svojih crvenih i zelenih vodiča.

Ovo je delimično i zbog toga što je prodaja Mišlenovih mapa i putnih vodiča – mada ne i njegov Crveni restoranski vodič – postala (i ostala!) veoma profitabilna. Putni vodiči su tokom 20. veka postali sjajan posao, a BBC je 2007. kupio vodič Lonely Planet za čitavih 207 miliona dolara. Ovako je bilo sve do 2008. godine i Velike recesije, kada su vodiči počeli da se takmiče za naklonost svojih onlajn čitalaca. Onlajn rivali počeli su da razbijaju biznis model klasičnih oflajn putnih vodiča. Mišlenov viši potpredsednik za brendove i komunikaciju s javnošću je 2012. izjavio za magazin Ad Age da “Mišlen pokušava da se prilagodi ovoj novoj digitalnoj sferi i okruženju u kojem cirkuliše besplatni sadržaj.” Portparol Mišlena za Severnu Ameriku kaže da ova kompanija, kao i njeni konkurenti, prave  mobilne putne aplikacije i da njihova prodaja ide bolje nego što su očekivali.

13

Ali, Michelin je kompanija za proizvodnju auto-guma. Da je jedini razlog za opstanak bio profit, Michelin bi verovatno već odavno prodao ove svoje poslovne vodiče, a ne bi – kako to čini već preko 100 godina – neprekidno subvencionisao  svoj vodič za najbolje restorane.

Umesto toga, Michelin svoje mape, vodiče i  recenzije deli besplatno u promotivne svrhe – kao što se vidi po podacima koje je dao šef marketinga ove francuske kompanije, zadržavajući potpunu odgovornost za pokrivanje svih troškova. Turizam i njihove svima poznate zvezdice retko se pominju u njihovim finansijskim izveštajima ili prilikom prezentacije svog biznisa potencijalnim investitorima. Dosad ostaje nepotvrđeno da li su Mišlenove mape i vodiči profitabilni, iako Tony Fouladpour, portparol odeljenja Michelin Travel and Leisure za Severnu Ameriku, upečatljivo “nije znao” da li proizvodi njegove divizije donose novac. “Smatra se da je ovo zaista (unosna) investicija“, bilo je jedino što je rekao.

Dakle, šta je to dobra investicija?

20Prema Natali Mizik, profesorki marketinga na Univerzitetu u Vašingtonu, isplativost marketinških napora leži u povezivanju osnovne delatnosti kompanije sa “javnom percepcijom onoga što kompanija radi.” To je generalno dobra strategija, s obzirom da klijenti imaju tendenciju da povezuju promotivne aktivnosti firme sa brendom. To je razlog zašto je Red Bull, proizvođač energetskog napitka, sponzor ekstremnih sportskih događaja i živih prenosa ekstremnih sportova na Red Bull TV. I to je razlog zašto je za Mišlenove putne vodiče, kao i njihove najnovije GPS usluge veoma važna uloga dobrog advertajzinga, koji će kompanijski brend povezati sa relevantnim i kompletnim saznanjima vezanim za oblast putovanja.

“Karte i vodiči su pravi način približavanja našim klijentima“, rekao je Mišlenov šef marketinga u intervjuu za magazin Ad Age 2012. “Gume kupujete svake dve godine, pa vaša bliskost s našim brendom nije tako učestala. Ali, ovi vodiči izlaze jednom godišnje, pa se mogu redovno koristiti. Vodiči i mape su vrlo prijatan način za interakciju sa brendom.” Viki Lejn, vanredna profesorka marketinga na Univerzitetu u Koloradu, Denver, gleda na Michelin vodiče kao na pionirski primer content-marketinga (korisnog i relevantnog saržaja), kao savremena atraktivna reč koja treba da je dobra spona između kompanija i klijenata, u nadi da će tako privući kupce promovišući svoj brend objavljivanjem popularnih članaka, video-materijala, ili promo-sadržaja drugih medija.

14

Ipak, nešto je manje jasno da li ovo važi i za poznati francuski vodič za restorane. “Mislim da je ovo jedan od najneobičnijih slučajeva” kaže  Mizikova. “Ukoliko se ne doživljava veza sa sadržajem vodiča – onda ni objavljivanje vodiča ne bi imalo ikakvog efekta.”

21Mišlenovi rukovodioci čvrsto veruju da je povezanost između kompanije i Mišlenovih zvezdica nadasve koristan poslovni potez; Kompanija je ove godine utemeljila uslugu “Book a table” (Rezervišite sto), evropski ekvivalent onlajn servisu za rezervaciju stola u realnom vremenu OpenTable, kako bi upotpunila svoj servis za traženje restorana na računarskoj mreži. Michelin gume su vrhunski brend; možda je superiornost u oceni vrhunskih restorana dobar način da ova fabrika legitimiše više cene svojih guma.

Lejnova kaže kako njena istraživanja pokazuju da čak i nepovezani sadržaj može pozitivno doprineti osnovnoj delatnosti brenda, a da je baš firma Michelin fantastičan primer za to. Ona, međutim, priznaje da izvlačenje zaključaka ovim povodom ima problematičnu dvosmislenost, a većina stručnjaka savetuje da ne treba proizvoditi nepovezani promo-sadržaj ili usluga kojom bi se promovisao brend, a koja nema dodirnih tačaka s dotičnim.

Lako je videti zašto. Doktorka iz oblasti advertajzinga Mizik je marketinški profesionalac, ali i ona sama priznaje kako “nije u stanju da prepozna vezu između guma Michelin i Michelin vodiča za restorane”. Portparol Tony Fouladpour kaže da je ovo uobičajeno. “Iznenadili biste se koliko njih ne zna”, kaže on. “Sve vreme nam ljudi govore kako ” ‘Nismo znali da je to ista firma!’ “

18

Ovo nije razgovor koji ljudi obično imaju kada se radi o Mišlenovim restoranskim vodičima. Oni, umesto toga, ili slede njihove preporuke, prihvatajući ovu publikaciju s ushićenjem – ili se obrušavaju na vodič kritikujući ga zbog njegove navodne “uštogljenosti” koja je “tako svojstvena  francuskim standardima”,  uz sve to “negujući gomile gurmanskih snobova”, koji podržavaju trendseterski duh Mišlenovih vodiča.

Ipak, i pored svega, upravo će takva rasprava o primerenosti ovakve forme promocije brenda i marketinga korisnog sadržaja na kraju odlučiti o sudbini Mišlenovih zvezdica i najslavnijeg kulinarskog vodiča na svetu. Jer, ako šefovi marketinga i rukovodioci budu odlučili da vodič više ne doprinosi boljoj prodaji Michelin guma, Mišlenov vodič – ili neobične okolnosti koje su obezbeđivale napredak ne samo Mišlenove fabrike već i razvoja kulinarskih veština i turističke industrije – lako bi mogao nestati.

Priceonomics

 

Zašto će investitori možda morati da smanje svoja buduća očekivanja


Zašto će investitori možda morati da smanje svoje ciljeve? Mogući razlog za ovaj trend daje Globalni institut Mekinsi.

Snage koje su produkovale izuzetne povraćaje na investicije u poslednjih 30 godina danas slabe, pa čak i nazaduju. Možda je za investitore došlo vreme da smanje svoja očekivanja.

S obzirom na turbulentne talase koji su potpuno preplavili finansijska tržišta u poslednjih nekoliko godina, uključujući dotcom krizu iz 2000. godine i finansijsku krizu iz 2008. godine, može zvučati čudno kada ukoliko bi se poslednje tri decenije opisale kao zlatno doba za investitore. Ali, realnost je da su ukupni prinosi na akcije i obveznice u Sjedinjenim Američkim Državama i zapadnoj Evropi u periodu između 1985. i 2014. bili znatno veći od višegodišnjeg proseka.

Ovi prihodi su vođeni vanrednom ukrštanju povoljnih ekonomskih i poslovnih fundamenata. Inflacija i kamatne stope naglo su pale sa vrhova krajem 1970-ih i 1980-ih. Globalni ekonomski rast je bio snažan, podstaknut pozitivnom demografijom, produktivnošću i brzim privrednim rastom Kine. I rast korporativnog profita bio je čak i snažniji, odražavajući dobitak prihoda sa novih tržišta, korporativni porezi (tj porezi na platu) su padali a napredak u automatizaciji proizvodnje i globalni lanac nabavke pomogli su zauzdavanju i smanjenju troškova. Javno listirane severnoameričke kompanije povećale su svoje marže tj profit po odbitku poreza za 65 procenata tokom ovog tri decenije dugog perioda.

Ovo zlatno doba sada je okončano. Novi izveštaj Globalnog instituta Mekinsi (MGI) „Smanjenje profita: Zašto će investitori možda morati da smanje svoja očekivanja“ (Diminishing returns: Why investors may need to lower their expectations), smatra da su snage koje su dosad pokretale izuzetne povraćaje na uloženo sada oslabile, a u nekim su slučajevima unazađene. Veliki pad kamatnih stopa i inflacija dostižu svoje granice, globalni rast BDP-a će biti niži kako populacija u razvijenom svetu i Kini postaje sve starija, a izgledi za korporativnu dobit sve su tmurniji. I dok bi digitalizacija i ključne tehnologije mogle da nekim kompanijama povećaju profitne margine, velike severnoameričke i zapadnoevropske firme koje predstavljaju najveći deo pula globalnog profita se u poslednjih 30 godina suočavaju s novim pritiscima konkurencije od strane firmi sa brzorastućih tržišta, tehnološkim gigantima, ali i manjim rivalima koji rade na digitalnim platformama. Ove snage mogu učiniti da smanje marže krenu napred.

Detaljan analitički okvir Mekinsija povezuje povraćaje na investicije sa realnim sektorom smatrajući da bi povraćaji na akcije i investicije sa fiksnim prihodom u Sjedinjenim Američkim Državama i zapadnoj Evropi tokom naredne dve decenije mogli biti znatno niži nego što su bili u poslednjih 30 godina. U izveštaju Mekinsija se procenjuje da za akcije u oba regiona, s obe strane Atlantika, prosečni godišnji prinosi mogu biti u rasponu od oko 150 do 400 baznih poena ili niže, ili od 1,5 do 4,0 procentnih poena. Za fiksne prihode, jaz bi mogao biti još veći, sa prosečnim godišnjim povraćajem između 300 i 500 baznih poena ili niže (3 do 5 procentnih poena), a u nekim slučajevima čak i niže od toga.

Ove niže stope prinosa mogu imati veliki uticaj na sve investitore, kako individualne tako i institucionalne –  i, samim tim, na poteze vlasti uopšte. Na primer, dvoprocentna razlika u prosečnim godišnjim povraćajima na duži vremenski period bi značilo da bi današnji 30-togodišnjaci morali da rade sedam godina duže ili skoro udvostruče svoju ušteđevinu kako bi „preživeli“  svoj odlazak u penziju.

27

Rukovodioci državnih penzionih fondova u Sjedinjenim Američkim Državama pretpostavljaju da bi povraćaji na mešani portfolio akcija i obveznica mogli biti oko 8 odsto nominalno, ili 5 do 6 procenata realno. To bi značilo povraćaj kapitala u visini od šest do osam odsto, znatno iznad nivoa Mekinsijevih prognoza i projekcija. Kao rezultat toga, ovi penzioni fondovi mogli bi se suočiti sa jazom u prilivu sredstava. jazom koji je čak veći od onog sa kojim se rukovodioci penzionih fondova suočavaju danas. Između ostalog, verovatno će biti pogođeni menadžeri koji upravljaju hartijama od vrednosti, čiji bi primanja trpela pritisak tokom dužeg perioda nižih povraćaja, baš kao i osiguravajuće kuće čije se zarade oslanjaju na prihode od investicija. Na obe strane Atlantika, kreatori politika možda bi morali da se pripreme za kasnije generacije penzionera sa manje prihoda.

Naravno da je moguće da bi se, uz neke druge izuzetne okolnosti mogli javiti i obnovljeni podsticaji za povraćaje na investicije, kao što je, recimo, snažan rast produktivnosti u pratnji niske inflacije. Ulaganja u brzorastuća tržišta takođe mogu obezbediti veći prinos. Ali, isto tako je moguće da je Mekinsijeva pesimističnija projekcija isuviše blaga. Ono što je važno za investitore svih vrsta – pojedinaca, kao i institucija – jeste da počnu da rukovode sopstvenim očekivanjima kao i očekivanjima ljudi koji će biti pogođeni njihovim investicionim odlukama.

Richard Dobbs, Tim Koller, Susan Lund, Sree Ramaswamy, Jon Harris, Mekala Krishnan, and Duncan Kauffman (McKinsey Institute)

Kineski poslovni putnici preuzeli vođstvo od SAD


11

U poslednjih nekoliko godina Kina je postala predvodnik svetskih trendova na nekoliko frontova – tako je i sa poslovnim putovanjima. Ona je sada jedna od vodećih ekonomija, najveće tržište za trgovinu luksuznim proizvodima i najveće tržište za e-trgovinu. Kina je takođe zemlja iz koje dolazi najveći broj turista i na prvom mestu je po potrošnji svojih turista.

Prema podacima Global Business Travel Association (GBTA) Kina je pretekla SAD i sada je, doduše sa malom razlikom, vodeće tržište poslovnih putovanja. GBTA procenjuje da je na poslovna putovanja u Kini prošle godine potrošeno $ 291,2 milijardi u odnosu na $ 290,2 milijardi u Americi. Međutim, kinesko tržište će rasti za 10,1% i 9,8% u 2016. i 2017. godini.

Rast potrošnje na poslovna putovanja u Kini nije neočekivan, piše the Economist. Kineski od države podržani domaći giganti imaju internacionalne ambicije, što je dovelo do mnoštva njihovih akvizicija i IPO, predvođenih Alibabom, najvećom svetskom elektronskom trgovinskom firmom. Ali, strani interes za Kinu se pomalo ohladio i sami poslovni ljudi možda primećuju da se njihove kolege od Kine sve više okreću ka Indiji, Bliskom istoku i Africi.

U stvari, kaže the Economist kineska biznis putovanja usporavaju. GBTA procenjuje da je 95% od kineskih poslovnih putovanja unutar zemlje, jer se mnoge kineske firme okreću manjim gradovima u unutrašnjosti u kojima raste kupovna moć, delom i zahvaljujući i velikom obimu infrastrukturnih radova koji od 2011. podrazumevaju i izgradnju 82 aerodroma.

06

Prema GBTA u Kini se gradi 70% od svih svetskih cevovoda za gradnju hotela u azijsko-pacifičkom regionu.
“Mislim da prisustvujemo promeni igre “, rekao je Majkl McCormick (Michael McCormick) izvršni direktor i COO u GBTA, USA Today. “To je značajna prekretnica i promena u redosledu od vremena kada naša organizacija prati poslovna putovanja.”

Američke kompanije pokušavaju da maksimiziraju profit na ovim rastućim tržištima. Hilton ove godine otvara novi hotel u Kini. IHG, hotelijerska kompanija čiji brendovi uključuju Holiday Inn, otvorila više od 30 različitih hotelskih kapaciteta u Kini prošle godine.

Proizvođači aviona kao što su Boing takođe vide priliku za dobar posao, jer je kineskoj avio-industriji potreban veći broj aviona da bi mogli da prevezu sve veći broj svojih poslovnih putnika širom zemlje, piše Fortune.

Prema podacima koje su u istraživanju pružili kineski rukovodioci kompanija, njihovi budžeti za poslovna putovanja i prezentaciju su porasli mereno godinu na godinu za 4,79 odsto, što je više za 3,1 odsto u odnosu na troškove predviđene za 2014.

07

Avio-kompanije i hoteli su već notirali ove podatke, i nameravaju da u partnerstvu sa kineskim prevoznicima profitiraju na tom rastu. Delta Airlines je pokrenula nonstop letove iz Los Anđelesa do Šangaja ovog leta, a Marriot očekuje da skoro udvostruči broj svojih hotela u Kini u narednih pet godina.

Mnogi prodavci u ovoj industriji već su proširili portfolio svojih usluga i proizvoda u Kini, a ostali će uskoro slediti taj primer. Za stručnjake u marketingu, to znači da pažljivo prate ključne trendove i paze da njihov tim pronađe prave mogućnosti na najvećem svetskom tržištu poslovnih putovanja. Evo tri trenda koje bi ljudi u marketingu trebalo posebno da prate u narednih nekoliko godina:

1. Kina je okrenuta samoj sebi: Iznenađujuće, Global Business Travel Association je utvrdila da se 95 odsto kineskih poslovnih putovanja ostvaruje na domaćem tržištu. Poređenja radi, u SAD je 80 odsto poslovnih putovanja na domaćim relacijama. Kompanije koji žele da se prošire u ovom regionu, moraju pojačano da se fokusiraju na regionalna putovanja.

05

2. MICE je u porastu: Sastanci, inicijative, konferencije i događaji u Kini se oporavljaju nakon izvesnog perioda u kojem su bili u padu. Trideset dva odsto kompanija je učestvovalo u MICE aktivnostima u proteklih godinu dana, što je porast od 17 procenata u odnosu na 2014. i 19 procenata u 2015. Taj skok predstavlja glavni faktor unutar rasta tržišta poslovnih putovanja u regionu, i marketingaši moraju da ugrade ove elemente u svoje marketing planove.

3. Raste dobra pozicioniranost kineskih hotelskih brendova širom sveta: utakmica na tržištu hotela u Kini je žestoka, a jeftine i luksuzne opcije su preplavile tržište da bi proširile svoje uporište. Dalian Wanda je svoj lanac hotela u Kini Wanda Hotels and Resorts proširio u svetu i sada ga ima od Londona i Madrida do Čikaga i australijiske zlatne obale, dok su Home Inn i Jin Jiang dva od mnogih kineskih brendova čije se pojačano prisustvo beleži u jugoistočnoj Aziji.

Za direktore marketinga, partnerstva i promocije sa kineskim brendovima predstavljaju novi put koji istražuju i koji može da dovede do stvaranja uzajamno korisnih odnosa.

UnionPay, brend bankarskih kartica banka sa većim udelom na tržištu od Visa i MasterCard zajedno, učestvuje sa 90 odsto na tržištu svih bankarskih kartica u Kini. Uz kontinuiranu popularnost ovog brenda među kineskim putnim brendovima, kompanije bi trebalo da razmotre da ovaj način plaćanja u svojim biznisima u Kini, piše Corporate Ink.

Kina: Strah i nada nemačke industrije


Kada se – kao što su to krajem novembra 2015. godine dogodilo u Pekingu – okupe šefovi država Kine i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, bar na ovom podneblju, u vazduhu zatreperi pitanje: kako Evropa gleda na ovo zbližavanje?

01

The Diplomat, magazin specijalizovan za političko ekonomske analize azijsko pacifičkog regiona, u tekstu objavljenom posle ovogodišnjeg četvrtog samita Kine i CEE, ne ostavlja sumnju u krajnje interese Kine: „Za Kinu, Centralna i Istočna Evropa predstavljaju „most ka Evropi“ u političkom i ekonomskom smislu. Na diplomatskom polju Kina se nada da će gradeći dobre odnose sa zemljama CEE od kojih su mnoge članice EU, uspeti da unapredi svoje odnose sa Unijom. Istovremeno, logistički CEE će odigrati ključnu ulogu u tome da kineski „Ekonomski put svile“ (“Silk Road Economic Belt”) stigne do svoje krajnje destinacije – Zapadne Evrope.

Prvi test evropskog pogleda na kinesko CEE zbližavanje, bar za prugu Beograd Budimpešta, uslediće pošto Mađarska ovih dana zvanično zatraži dozvolu od Evropske komisije da odobri ovaj projekat. Pruga je mikroskopski krak na zamišljenoj zemaljsko morskoj ekspres liniji Ekonomskog puta svile (Pojas i Put) i koncepta pomorskog puta svile za 21 vek, koji ima čvorište u grčkoj luci Pirej i odatle se račva na istok i zapad. No posle mnogo obrta sa gasovodom Južni tok i mogućim preokretima sa gasovodom Tesla, čovek na Balkanu ne može biti dovoljno oprezan kada su u pitanju geopolitički obrti.

Za Nemačku – koja je za mnoge danas sinonim za ključnog čoveka Evrope, i Kinu, ovakva pitanja evropskog odobravanja se ne postavljaju. Dve zemlje već godinama razvijaju posebno blizak odnos svojih industrija, i skoncentrisane su na pitanja koja su i ekonomski i tehnološki i bezbednosno na daleko višem nivou.

Nemačka želi da u Kini zacementira i proširi – ono što je već davno ostvarila „u manjem formatu“ u svim zemljama u CEE – poziciju vodećeg snabdevača kineske industrije složenom opremom, a Kina, da u Aziji ponovi nemačko čudo, izgradi snažnu tehnološki superiornu industriju četvrte generacije sa globalnim apetitom.

02

Ako se pod „Industrijom 1.0“ podrazumeva izum parne mašine, pod „Industrijom 2.0“ pojava električne energije i pokretne trake, a pod verzijom 3.0. ono što imamo danas – uspon elektronike i IT, onda „Industrija 4.0“ koju je Nemačka lansirala kao svoj cilj, 2011. godine na čuvenom hanoverskom sajmu, a Kina početkom ove godine, pretpostavlja pametne mašine koje međusobno komuniciraju (Internet of Things) i u stanju su da same usavršavaju proces proizvodnje, komunikaciju u oblaku (cloud computing) i obradu velikih baza podataka (big data).

Od oktobra prošle godine dve zemlje tesno sarađuju na ovom projektu a strategija „Made in China 2025.“ koji je najviše kinesko rukovodstvo obelodanilo u maju 2015. godine, predstavlja – po svojoj filozofiji i ciljevima – ogledalo nemačkog plana i novi kineski adut za održavanje visokog privrednog rasta u uslovima povećanja cene radne snage u Kini.

Za obe zemlje, „Industrija 4.0“ je stadijum industrijske proizvodnje koji je u najvećoj meri tek ideal stratega budućnosti, ali obe zemlje, doduše u veoma različitim razmerama, poseduju industrijske kapacitete koji u praksi „žive“ budućnost.

Merics – Mercator Institute for China studies, jedan najrelevatnijih think tankova za ovu oblast, situiran u Berlinu, navodi da u ovom trenutku u Kini ima svega 23 robota na 10,000 industrijskih radnika i 282 robota na isti broj radnika u Nemačkoj (58 prosečno u svetu), što jasno govori o tehnološkoj prednosti ovog drugog. Kina u ovom trenutku ima svega nekoliko fabrika koje već funkcionišu na ovim principima budućnosti, jedna je na primer Sany Heavy Industry Co., Ltd– šesti najveći svetski proizvođač teških industrijskih mašina a druga Haier Group, kineska multinacionalka za proizvodnju bele tehnike i drugih kućnih aparata, dok je većina drugih kineskih postrojenja na prelazu sa standarda 2.0 na standard 3.0.

03

Ipak, treba samo baciti pogled na kalendar sajmova u Kini posvećen robotici i elektronici da čovek uvidi koliko je ova nova industrijska revolucija vruća tema u Kini. Ili, koliko je na primer Haeir, za sada jedina kineska kompanija koja je pozvana da u Njujorku na ovogodišnjoj konferenciji First Industrial Internet Committee posvećenoj pametnim tehnologijama govori o svojim iskustvima, u vrhu novog industrijskog trenda.

Za lokalne kineske lidere pitanje izgradnje pametnih fabrika je jedno od najvažnijih u periodu do 2020. godine a centralna vlada snažno finansijski podupire digitalizovanje industrije još od 2007. godine – mnogo više nego što to na primer čini nemačka vlada. Merics smatra da kineskoj vladi gori pod nogama jer je slabljenje privrednog rasta kombinovano sa rastom zarada što na duži rok Kinu čini mestom nepovoljnim za masovnu radnointenzivnu proizvodnju niskog tehnološkog nivoa. Na dugi rok, politika jednog deteta Kinu će koštati nedostatka radne snage, pa se jedna od kineskih rukovodilaca nedavno, gorko našalio da će Kina morati uskoro da postane zemlja sa najvećim brojem robota po glavi stanovnika ako želi da se izbori sa posledicama naglog starenja stanovništva.

Ključni promoter industrijskog razvoja Kine je Ministarstvo za industriju i informacione tehnologije čiji je zadatak da industriju „prevuče“ sa standarda 3.0 ka počecima pametne industrije (4.0), dok se na lokalnom nivou izvodi niz eksperimenata sa digitalizacijom industrijskih pogona, prelaskom na Internet of things, robotiku, uvođenje inteligentne proizvodnje, i druge elemente koji vode ka izgradnji Kine kao industrijske supersile. To je napor gigantskih razmera između ostalog i zbog činjenice da u Kini nema razvijenih i široko uspostavljenih industrijskih standarda i čak i one industrije koje prednjače u nekoj oblasti postavljaju samostalne standarde nekompatibilne sa standardima drugih industrija sa kojima treba da se ukrste tokom tehnološkog rasta. Nemačko kineskim sporazumom potpisanim polovinom ove godine, dogovoreno je kinesko preuzimanje i ujednačavanje standarda sa nemačkim „Industrije 4.0“

Koliko je Kina napredovala na putu tehnološke supersile je pitanje gledanja u čašu dopola punu vode. Agencija Blumberg nedavno je ismejala kinesko upinjanje da osvoji proizvodnju putničkih aviona na kojoj se radi više od decenije. Zamišljen kao konkurent modelima Embraer i Bombardier, ARJ21 je trebalo da bude konkrentan na tržištu aviona sa manje od sto sedišta kao uvod za kasnije izazove – Boeing i Airbus. ARJ21 međutim, za sada ne može da dobije dozvolu američkih vlasti što znači da može da leti samo u Kini, i nekim južnoameričkim, azijskim i afričkim zemljama. Uz to, teži je, sporiji i manje energetski efikasan nego drugi avioni u ovoj klasi, dakle nekonkurentan. Imajući u vidu da će, prema procenama Boinga Kina u naredne dve decenije imati potrebu za 5.580 aviona, i postati najveće svetsko tržište za komercijalne avione, sasvim je jasno zašto ne samo Nemci, već i Amerikanci i Francuzi imaju dileme da li je kineskim partnerima na dugi rok bolje prodati tehnologije i „ugraditi se“ u njihove proizvode ili gajiti nadu da će Kina biti prisiljena da kupuje njihove gotove proizvode.

06

Blumberg smatra bi za Kinu bilo mnogo bolje da sledi primer Japana koji je, pre nego što je krajem novembra uspešno lansirao svoj avion Mitsubishi Regional Jet (MRJ), koji već ima 400 narudžbina iz inostranstva, savladavao nove tehnologije na parče, radeći kao podizvođač velikih zapadnih brendova. No kinesko iskustvo sa maglev vozovima baziranim na transferu pre svega nemačke (Siemens), francuske (Alstom), kanadske (Bombardier) i japanske tehnologije (Kawasaki Heavy Industries) pokazuju da je zemlja spremna da „prožvaće“ zapadne tehnologije, unapredi ih i pokaže se kao ozbiljan pretendent da postane najveći svetski izvoznik tehnologija i opreme u oblasti železničkog saobraćaja. Neke od zapadnih kompanija (pre svega japanske) smatraju da su pomažući Kini da uđe u srce novih tehnologija sebi pucale u nogu stvrajući jeftinijeg i moćnijom državom poguranog izazivača na globalnom tržištu.

Baš zato Merics smatra da SAP i Siemens treba da budu prve nemačke kompanije koje će testirati opasne vode saradnje sa Kinom, pre nego što se ka njemu upute manji i srednji proizvođači. Najveća nemačka briga je mogućnost krađe industrijskih patenata a najveći strah da ako se ona bude ustezala od saradnje sa Kinom u oblasti razmene tehnologija, to mogu učiniti drugi takmaci, pre svega iz SAD.

Zato Merics smatra da velike nemačke kompanije, pod snažnom podrškom nemačke države treba da uspostave pilot projekte sa kineskim partnerima i obavežu ih na snažnu zaštitu tehnoloških inovacija prema drugima i međusobno fer deljenje patenata razijenih u zajedničkoj saradnji. U ovom trenutku, procenjuje nemačka strana, Kina po svaku cenu želi saradnju sa Nemačkom i kineski državni vrh će lako preneti svoju volju na kineske kompanije.

Gde u ovom svetu visokih tehnologija ima mesta za zemlje CEE, koje su za sada veliki korisnici kineskih kredita i uvoznici kineske tehnologije izgradnje pruga (sa Makedonijom kao prvom zemljom u regionu koja je uvezla kineske vozove) i puteva, a gotovo minorni izvoznici svojih roba?

Prema najnovijim podacima ukupna trgovinska razmena između Kine i zemalja CEE posrasla je sa 43,9 milijardi dolara u 2010. na 60 milijardi dolara u 2014. dok su kineske kompanije investirale oko pet milijardi dolara u ove zemlje, a 16 zemalja CEE oko 1,2 milijarde dolara u Kinu.

11

Nesumnjivo je da je najbolje od svih CEE takmaca pozicionirana Mađarska, koja je do 2010. na primer učestvovala sa 89% od svih kineskih investicija u odnosu na druge CEE partnere, a od izbijanja finansijske krize posebno usredsredila pažnju na privlačenje kineskih investitora sa namerom da od Mađarske napravi središte Kine u Evropi. U nedavno objavljenoj studiji Ágnes Szunomár, Katalin Völgyi i Tamása Matura detaljno se razmatraju Mađarske opcije za dalji razvoj ove politike i izazivači – druge zemlje Višegradske grupe. Prema procenama autora Mađarska je do 2013, godine kroz različite kompanije i sa različitih teritorija privukla oko 2,5 milijardi dolara kineskih investicija u hemijsku industriju, telekomunikacije, trgovinu, hotelijerstvo, logistiku, nekretnine i konsultantske usluge. Mnoge od ovih 5000 registrovanih kompanija su mali dućani ali i multinacionalke kakve su Huawei, ZTE Corporation, Lenovo, Sevenstar Electronics Co., BYD Electronics i Comlink koji su od Mađarske napravile svoj glavni proizvodni i distributivni centar ne samo za Evropu već i mnoge druge delove sveta uključujući i Afriku.

U Višegradskoj grupi, najozbiljniji izazivač je Poljska koja takođe ima svoju razvijenu politiku otvaranja prema Kini, a na Balkanu joj se pridružuje Srbija koja ima velike ambicije u korišćenju kineskog novca za infrastrukturne projekte ali i za razvoj industrijskih zona koje bi trebalo da budu jeftinija verzija mađarskih investicija.

Kada je reč o izvozu, Mađarska u Kinu šalje tone svinjskog mesa, a kineski rukovodioci najčešće pominju zemlje CEE kao moguće izvoznike organske hrane, jagnjetine i drugih prehrambenih proizvoda. Milena Popović Martinelli, Knowledge Leader u KPMG u Beogradu, vidi prostor za srpsku pa i sve druge ekonomije CEE upravo u sferi snabdevanja manjih kineskih gradova čije su industrije na prelazu između standarda 2.0. i 3.0 sa srednjom još relativno manje probirljivom klasom u usponu, kao moguće potrošače ovdašnjih roba.

Ostaje ipak i to krajnje pitanje: šta ako se geopolitička kretanja tako pomere da partnerstvo Kine i CEE zemalja iz nekog razloga bude osujećeno?

Iako zvuči na prvi pogled kontradiktorno Mađarska koja ima najotvoreniju i najrazrađeniju politiku otvaranja ka Istoku, najlakše bi slegla ramenima. Jer više od 2,5 milijardi dolara koliko je Mađarska dobila od Kine, čine svega 2,5% ukupnih investicija od preko 111 milijardi dolara koliko je ova zemlja dobila sa Zapada, a prvenstveno iz EU.

Ovaj tekst je originalno objavljen u mesečniku Ekonomija & Biznis u decembru 2015. godine