Neoliberalizam: ideja koja je progutala sve


Fridrih Hajek, predavač u Londonskoj školi ekonomije 1948; foto: Paul Popper/Popperfoto/Getty

Fridrih Hajek u Londonskoj školi ekonomije 1948; foto: Paul Popper/Popperfoto/Getty/Peščanik

Prošlog leta istraživači Međunarodnog monetarnog fonda su okončali dugu i gorku debatu o „neoliberalizmu“: priznali su da postoji. Trojica visoko rangiranih ekonomista pri MMF-u, organizacije poznate po opreznosti, objavili su članak u kom dovode u pitanje koristi neoliberalizma. Time su okončali predstavu o ovoj reči kao običnoj političkoj izmišljotini ili terminu bez analitičkog potencijala. Članak je oprezno prozvao „neoliberalnu agendu“ za sprovođenje mera deregulacije u ekonomijama širom sveta, za nasilno otvaranje nacionalnih tržišta ka trgovini i kapitalu, kao i za zahtev vladama da se same smanje kroz mere štednje i privatizacije.

Termin „neoliberalizam“ se koristi od 1930-ih; oživljen je ponovo da bi opisao sadašnju politiku – tačnije, opseg ideja koje ova politika odobrava. U periodu posle finansijske krize 2008. godine, koristio se da ukaže na odgovornost za debakl – ne određene političke partije, već establišmenta koji je svoj autoritet prepustio tržištu. U slučaju demokrata u SAD i laburista u Ujedinjenom Kraljevstvu, ovo prepuštanje se opisuje kao groteskna izdaja principa. Kritika glasi da su Bil Klinton i Toni Bler napustili tradicionalne vrednosti levice, naročito obaveze prema radnicima, u korist globalne finansijske elite i javnih politika od kojih su i sami imali koristi. Posledica je poguban porast nejednakosti.

Tokom nekoliko prethodnih godina debata se zaoštravala, termin „neoliberalizam“ je postao retoričko oružije za one levo od centra da inkriminišu sve koji su desno u odnosu na njih na političkom spektru. (Nije ni čudo što centristi tvrde da je u pitanju besmislena uvreda: kritika se odnosi najviše na njih.) Međutim, „neoliberalizam“ je više od umesne opaske. Na određeni način on predstavlja i naočari kroz koje gledamo svet.

Pogledajte kroz naočari neoliberalizma i jasno ćete videti kako su politički mislioci koje su uvažavali Tačer i Regana doprineli oblikovanju društva kao univerzalne tržnice (a ne, na primer, polisa, javne sfere ili porodice) i ljudskih jedinki kao mašina za obračunavanje profita i gubitaka (a ne nosilaca božje milosti ili nosilaca neotuđivih prava i dužnosti). Naravno da su cilj bili slabljenje države blagostanja i privrženosti punoj zaposlenosti, smanjenje poreza i deregulacija. Međutim, „neoliberalizam“ označava nešto više od tipičnog desničarskog spiska lepih želja. To je bio način organizovanja socijalne realnosti i promišljanja našeg statusa kao individua.

Ako nastavite da gledate kroz ove naočari videćete da je tržište ljudski izum, ništa manje od države blagostanja. Videćete koliko temeljno smo podstaknuti da o sebi mislimo kao o vlasnicima sopstvenih talenata i inicijative, sa kojom lakoćom smo instruisani da se takmičimo i prilagodimo. Videćete u kojoj meri je jezik koji se ranije služio prostim izrazima da opiše robna tržišta (konkurencija, savršena informacija, racionalno ponašanje) sada primenjen na celo društvo u toj meri da je prodro u sve pore naših privatnih života, i kako se trgovački stav prepliće sa svim oblicima samoizražavanja.

Ukratko, „neoliberalizam“ nije samo ime za politike naklonjene tržištima, ili za kompromise koje je finansijski kapitalizam napravio sa propalim socijaldemokratskim strankama. To je ime za premisu koja je tiho postala glavni regulator naših praksi i uverenja: kompeticija je jedini legitimni princip organizovanja ljudske aktivnosti.

Malo pre nego što je neoliberalizam dobio sertifikat o postojanju, i malo pre nego što je licemerje tržišta postalo očigledno, populisti i autoritarijanci su došli na vlast. U SAD je Hilari Klinton, tipična neoliberalna zloća, izgubila od čoveka koji je bar znao da se pretvara da mrzi slobodnu trgovinu. Da li to znači da su naočari sada beskorisne? Mogu li nam na bilo koji način pomoći da shvatimo šta nije u redu sa britanskom i američkom politikom? Najgrublji mogući oblici nacionalnog identiteta su oživljeni u borbi protiv snaga globalne integracije. U kakvoj su vezi ti militantni parohijalizmi bregzita u Britaniji i trampizma u Americi, sa neoliberalnom racionalnošću? Postoji li ikakva veza između svojeglavog i tupavog predsednika i beskrvnog uzora efikasnosti znanog kao slobodno tržište?

Nije stvar samo u tome da slobodno tržište proizvodi mali broj pobednika i ogromnu armiju gubitnika koji se, tragajući za osvetom, okreću Bregzitu i Trampu. Od početka je postojala neizbežna veza između utopijskog ideala slobodnog tržišta i distopijske sadašnjice u kojoj smo se zatekli; između tržišta kao jedinstvenog stvaraoca vrednosti i čuvara sloboda, i našeg pada u svet postistine i iliberalizma.

Pokretanje debate o neoliberalizmu sa mrtve tačke počinje, po mom mišljenju, sa ozbiljnim razmatranjem kumulativnih efekata neoliberalizma na sve nas, nezavisno od naših ideoloških opredeljenja. Ovo podrazumeva povratak njegovim korenima, koji nemaju ništa sa Bilom ili Hilari Klinton. Jednom je postojala grupa ljudi koji su sebe ponosno nazivali neoliberalima. Oni su imali ambiciju da izvrše temeljnu revoluciju u mišljenju. Najistaknutiji među njima Fridrih Hajek nije smatrao da omeđava novu poziciju na političkom spektru, da opravdava bezobrazno bogate, niti da se vrzma na rubovima mikroekonomije.

Mislio je da rešava problem modernog doba: problem objektivnosti znanja. Za Hajeka, tržišta nisu samo omogućavala razmenu dobara i usluga – ona su otkrivala istinu. Kako je ova ambicija postala svoja suprotnost – glavolomna mogućnost da, zahvaljujući nepromišljenom veličanju slobodnog tržišta, istina u potpunosti nestane iz javnog života?

***

Hajek je 1936. godine opisao rađanje Velike ideje kao trenutak „iznenadnog prosvetljenja“ – bio je ubeđen da je otkrio nešto novo. Pisao je: „Kako je moguće da kombinacija fragmenata znanja koji postoje u različitim umovima proizvede rezultate koji bi, da su povezivani sa namerom, zahtevali um koji nijedna individualna osoba ne poseduje?“

Ovo nije bila tehnička beleška o kamatnim stopama ili deflacionim padovima. Ovo nije bila reakcionarna polemika protiv kolektivizma ili države blagostanja. Ovo je bio početak novog sveta. Hajek je razumeo da se tržište može opisati kao um.

„Nevidljiva ruka“ Adama Smita nam je već dala modernu koncepciju tržišta: autonomna sfera ljudske aktivnosti i stoga potencijalni objekt naučnog znanja. Međutim, Smit je bio i do kraja života ostao osamnaestovekovni moralista. Mislio je da se tržište može opravdati samo u svetlu individualne vrline i strepeo je da društvo vođeno isključivo trgovačkim i ličnim interesima više uopšte neće biti društvo. Neoliberalizam je učenje Adama Smita lišeno ove strepnje.

Pomalo je ironično što se Hajek smatra osnivačem neoliberalizma – stilom mišljenja koji sve svodi na ekonomiju – ako se uzme u obzir da je on bio sasvim osrednji ekonomista. Bio je tek mladi, malo poznati bečki tehnokrata u vreme kada je regrutovan na Londonsku školu ekonomiju (London School of Economics) kako bi zasenio tadašnju zvezdu u usponu – Džona Majnarda Kejnza sa Kembridža.

Plan je pošao po zlu i Kejnz je do nogu potukao Hajeka. Kejnzova Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, objavljena 1936. godine, dočekana je kao remek-delo. Dominirala je javnom diskusijom, naročito među mladim engleskim ekonomistima na početku karijere. Za njih je briljantni, energični i dobro društveno pozicionirani Kejnz bio beau idéal. Do kraja Drugog svetskog rata mnogi poznati zastupnici slobodne trgovine su bili preobraćeni Kejnzovim načinom mišljenja, priznajući da država može da ima ulogu u organizaciji moderne trgovine. Početna oduševljenost Hajekom je opala. Njegova neobična ideja da nečinjenje može da izleči ekonomsku depresiju bila je diskreditovana u teoriji i praksi. Kasnije je priznao da želi da njegova kritika Kejnza bude naprosto zaboravljena.

Hajek je bio smešna pojava: visok, uspravan, sa teškim akcentom, u odelu od tvida, insistirao je da mu se formalno obraćaju „fon Hajek“, ali su ga zvali „gospodin Fluktuacija“ iza leđa. Godine 1936. bio je akademik bez portfolija i sa neizvesnom budućnošću. Ipak, mi danas živimo u Hajekovom svetu, kao što smo nekada živeli u Kejnzovom. Lorens Samers, Klintonov savetnik i bivši profesor Univerziteta u Harvardu, rekao je da je Hajekova koncepcija sistema cena kao uma „prodorna i originalna ideja poput ideje mikroekonomije u dvadesetom veku“ i da je to „najvažnija lekcija koju možemo da naučimo iz kurseva ekonomije danas“. Ovo je potcenjivanje. Kejnz nije izazvao ili predvideo hladni rat, ali su njegove ideje pronašle put u svaki segment hladnoratovskog doba. Na isti način su Hajekove ideje utkane u svaki segment sveta posle 1989. godine.

Hajekovski pogled na svet je totalan: to je način strukturiranja celokupne realnosti po modelu ekonomske konkurencije. Početna pretpostavka je da su gotovo sve (ako ne i sve) ljudske aktivnosti oblik ekonomskih kalkulacija, i da kao takve mogu da budu asimilovane u osnovne koncepte kao što su bogatstvo, vrednost, razmena, koštanje – a posebno cene. Cene su način za efikasno raspoređivanje oskudnih resursa, koje na osnovu potrebe i korisnosti, određuju ponuda i potražnja. Da bi sistem cena efikasno funkcionisao, tržišta moraju da budu slobodna i takmičarska. Od kako je Smit zamislio ekonomiju kao autonomnu sferu, postojala je mogućnost da tržište nije samo jedan deo društva, već društvo u celini. U takvom društvu, potrebno je samo da ljudi prate sopstvene interese i da se takmiče za ograničena dobra. Kroz takmičenje, pisao je sociolog Vil Dejvis, „postaje moguće razlučiti ko i šta ima neku vrednost“.

Vrednosti koje svaka osoba koja poznaje istoriju vidi kao neophodnu prepreku tiraniji i eksploataciji – prosperitetnu srednju klasu i javnu sferu, slobodne institucije, univerzalno pravo glasa, slobodu savesti, okupljanja, veroispovesti i štampe, priznavanje urođenog dostojanstva – ne nalaze se u Hajekovom učenju. Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište slobodnim.

To je ono što neoliberalizam čini novim. U pitanju je ključna razlika u odnosu na starije poverenje u slobodno tržište i minimalnu državu, poznato pod imenom „klasični liberalizam“. U klasičnom liberalizmu trgovci jednostavno traže da ih „ostavimo na miru“ – laissez-nous faire. Neoliberalizam je prepoznao da država mora da bude aktivna u organizovanju tržišne ekonomije. Uslovi koji omogućavaju slobodno tržište moraju se izboriti političkom borbom, zbog čega država mora da se uspostavlja tako da stalno podržava slobodno tržište.

To nije sve: svi aspekti demokratske politike, od glasanja do odluke političara, moraju se podvrgnuti čistoj ekonomskoj analizi. Donosilac zakona je u obavezi da se ne meša u ono što je samo po sebi već dovoljno dobro, tj. da ne remeti prirodne tokove tržišta. Na taj način, pod idealnim uslovima, država obezbeđuje fiksni, neutralni i univerzalni pravni okvir za spontano funkcionisanje tržišta. Svesno usmeravanje od strane vlade nikada ne može biti tako dobro kao „automatski mehanizam prilagođavanja“, tj. sistem cena koji ne samo što je efikasan, već maksimalizuje slobode ili prilike za ljude da naprave slobodan izbor u vezi sa svojim životom.

Dok je Kejnz često putovao između Londona i Vašingtona, kreirajući posleratni poredak, Hajek je snuždeno sedeo u Kembridžu. Poslat je tamo za vreme ratnih evakuacija i žalio se da je okružen „strancima“, „svim vrstama istočnjaka“ i „Evropljanima skoro svih nacionalnosti, od kojih je samo šačica inteligentna“.

Zaglavljen u Engleskoj, bez uticaja i poštovanja, Hajek je za utehu imao samo svoju Ideju – grandioznu ideju koja će jednog dana izmaći tlo pod nogama Kejnzu i svim ostalim intelektualcima. Prepušten sam sebi, sistem cena funkcioniše poput uma: tržište procenjuje ono što individua ne može da pojmi. Obraćajući mu se kao intelektualnom saborcu, američki novinar Valter Lipman je pisao Hajeku: „Nijedan um nikada nije razumeo društvo u celini… U najboljem slučaju um može da razume sopstvenu predstavu o društvu, koja je nepotpuna, i koja ima veze sa realnošću koliko senka sa čovekom.“

Ovo je grandiozna epistemološka tvrdnja: da je tržište način spoznaje koji radikalno prevazilazi kapacitete individualnog uma. Takvo tržište nije poput drugih ljudskih izuma kojima se može upravljati, već sila koju bi trebalo proučavati i podmirivati. Ekonomija prestaje da bude tehnika – kao što je Kejnz verovao – za postizanje poželjnih društvenih ciljeva, kao što su rast i finansijska stabilnost. Jedini društveni cilj je održavanje tržišta. U svom sveznanju tržište predstavlja jedini legitimni oblik saznanja pored koga svi ostali vidovi refleksije izgledaju parcijalni, u oba smisla te reči: mogu da shvate samo delić celine i zastupaju samo posebne interese. Individualno, naše vrednosti su lične, ili su samo gledišta; kolektivno, tržište ih konvertuje u cene, ili u objektivne činjenice.

Posle neuspeha na LSE, Hajek više nikada nije imao stalno zaposlenje koje nije bilo plaćeno novcem korporativnih sponzora. Čak su ga i njegove konzervativne kolege sa Čikaškog univeziteta – svetskog epicentra libertarijanskog disidenstva 1950-ih – smatrale glasnikom reakcije, čovekom „desničarske provenijencije“ sa „desničarskim sponzorima“, kako je pisao jedan od njih. Sve do 1972. godine prijatelji su mogli da posećuju ostarelog Hajeka u Salcburgu, gde se utapao u samosažaljenju i uverenju da je sve radio uzalud. Niko nije mario za njegova dela.

Bilo je, međutim, i naznaka nade: Hajek je bio omiljeni politički filozof Berija Goldvotera, a kako se pričalo i Ronalda Regana. A tu je bila i Margaret Tačer. Svakome ko je hteo da je sluša, Tačer je na sva usta hvalila Hajeka, obećavši da će sprovesti njegovu filozofiju slobodnog tržišta zajedno sa oživljavanjem viktorijanskih vrednosti: porodice, zajednice, marljivosti.

Hajek se sastao sa Tačer 1975. godine, u momentu kada je ona imenovana za predvodnicu opozicije u Ujedinjenom Kraljevstvu i kada se pripremala da njegovu Veliku ideju izbavi iz zaborava istorije. Diskutovali su 30 minuta u Institutu za ekonomiju, u Ulici lorda Norta u Londonu. Posle sastanka osoblje Margaret Tačer je sa zebnjom upitalo Hajeka za mišljenje. Šta je mogao da kaže? Prvi put za 40 godina, Fridrik fon Hajek je u odsjaju moći video sliku o sebi koju je odavno gajio: sliku čoveka koji bi uskoro mogao da zbriše Kejnza i preobrazi svet.

Odgovorio je: „Ona je prelepa.“

***

Hajekova Velika ideja i nije neka ideja – dok je ne uveličate preko svake mere. Organski, spontani, elegantni procesi koji, poput milion prstiju na Ploči duhova,1 koordinirano kreiraju inače neplanirane ishode. Primenjena na tržište (bilo da je reč o tržištu svinjetine ili terminskom tržištu kukuruza), ova ideja je skoro pa truizam. Može se dalje razviti da opiše kako tržišta dobara, rada i novca formiraju onaj deo društva koji nazivamo „ekonomija“. Ovo već nije tako banalno, ali je i dalje bezopasno: kenzijanac će rado prihvatiti ovaj opis. Ali šta ako napravimo još jedan korak i zamislimo celokupno društvo kao tržište?

Što više proširujemo Hajekovu ideju, to ona postaje reakcionarnija i sve više sakrivena iza paravana naučne neutralnosti – i sve više omogućava ekonomistima da se povežu sa glavnim intelektualnim trendom koji je vladao u XVII veku. Uspon modernih nauka otvorio je pitanje šta znači biti čovek u svetu kojim rukovode zakoni prirode. Da li je čovek objekat u svetu, poput bilo kog drugog objekta? Izgleda da ne postoji način da se subjektivno i unutrašnje iskustvo priključi prirodi kakvom je vidi nauka – kao objektivnoj pojavi čije zakone otkrivamo posmatranjem.

Sve je u posleratnoj političkoj kulturi išlo u korist Džona Majnarda Kejnza i proširenja uloge države u vođenju ekonomije. Na isti način je sve u posleratnoj akademskoj kulturi išlo u korist Hajekove Velike ideje. Pre rata su čak i najokoreliji desničari među ekonomistima smatrali tržište sredstvom da se postignu ograničeni ciljevi, da se efikasno preraspodele oskudni resursi. Od vremena Adama Smita iz sredine osamnaestog veka, do posleratnog vremena osnivača Čikaške škole, bilo je uobičajeno uverenje da se konačni ciljevi društva i života uopšte određuju van ekonomske sfere.

Pitanja vrednosti se rešavaju politički i demokratski, a ne ekonomski – kroz moralnu refleskiju i argumentovanu javnu raspravu. Klasični moderni izraz ovog uverenja može se naći u eseju iz 1922. godine Etika i ekonomska interpretacija Frenka Najta, koji je stigao u Čikago dve decenije pre Hajeka. „Rezultati racionalne ekonomske kritike vrednosti odvratni su zdravom razumu“, pisao je Najt. „Čovek ekonomije je sebični, nemilosrdni predmet moralne osude.“

Punih dve stotine godina ekonomisti su se mučili da nađu mesto temeljnim vrednostima tržišnih društava van sfere sebičnih interesa i računica. Najt i njegove kolege Henri Simons i Džejkob Viner su se protivili Frenklinu D. Ruzveltu i njegovim njudilovskim tržišnim intervencijama. Osnovali su Univerzitet u Čikagu kao intelektualno rigorozan dom ekonomije slobodnog tržišta, kakav je ostao do današnjih dana. Međutim, Simons, Viner i Najt su započeli karijere pre nego što je neuporedivi prestiž atomskih fizičara privukao ogromne sume novca univerzitetima i podstakao posleratnu pomamu za „tvrdim“ naukama. Nisu se klanjali jednačinama i modelima, već su brinuli o nenaučnim pitanjima. Konkretno, brinuli su o pitanju vrednosti, koje je u potpunosti bilo odvojeno od pitanja cene.

Nije samo reč o tome da su Simons, Viner i Najt bili manje dogmatski nastrojeni od Hajeka, ili više voljni da državi oproste oporezivanje ili javne troškove. Takođe, Hajek nije bio intelektualno superiorniji od njih. Reč je o tome da su oni polazili od principa da društvo i tržište nisu ista stvar, kao što ni cena nije isto što i vrednost. To učenje im nije obezbedilo mesto u istoriji.

Hajek je bio taj koji nam je pokazao put iz beznadežnog stanja ljudske pristrasnosti do veličanstvene objektivnosti nauke. Hajekova Velika ideja je premostila jaz između naše subjektivne ljudske prirode i prirode uopšte. Iz toga je sledilo da bilo koja vrednost koja ne može da se izrazi kroz cenu, tj. ne predstavlja sud tržišta, postaje nesigurna – ništa više od pukog mišljenja, preferencije, narodnog verovanja ili sujeverja.

Veliki čikaški ekonomista Milton Fridman je više nego bilo ko drugi, uključujući i Hajeka, doprineo da se vlade i političari priklone Hajekovoj Velikoj ideji. Pre toga je raskinuo sa dve stotine godina starom tradicijom, proglasivši ekonomiju „u načelu slobodnom od bilo kog moralnog stanovišta ili vrednosnog suda“, kao i „objektivnom naukom, na način na koji je fizika objektivna“. Stare vrednosti uma i moralna pravila su nesavršeni i predstavljaju „razlike oko kojih ljudi mogu samo da se glože“. Drugim rečima: postoji tržište, i postoji relativizam.

***

Moguće je da su ljudska tržišta ljudske tvorevine najsličnije prirodi i da se, poput prirode, ne vode autoritetima i vrednostima. Međutim, primena Hajekove Velike ideje na svaki aspekt naših života negira ono što nas čini ljudima. Ono najljudskije kod ljudi, naš um i volju, prepušta algoritmima i tržištima, ostavljajući nas da poput zombija oponašamo svedene idealne ekonomske modele. Širenje Hajekove ideje i radikalno unapređenje sistema cena u neku vrstu društvenog sveznalaštva podrazumeva umanjivanje značaja naše individualne sposobnosti za razmenu dijaloga – sposobnosti da pružamo i procenjujemo opravdanja za svoje postupke i uverenja.

Iz toga sledi da javna sfera – prostor gde obrazlažemo svoje mišljenje i osporavamo mišljenja drugih – prestaje da bude prostor argumentovane rasprave i umesto toga postaje tržište klikova, lajkova i retvitova. Internet su lični izbori uvećani algoritmom; pseudojavni prostor u kome odjekuju glasovi usađeni u naše glave. Umesto prostora za debatu kroz koju kao društvo napredujemo ka dogovoru, sada imamo povratno potvrđujući aparat banalno nazvan „tržište ideja“. Ono što na prvi pogled izgleda kao javno i smisleno, u stvari je produžetak naših postojećih gledišta, predrasuda i uverenja, dok su autoritet institucija i eksperata zamenjeni agregativnom logikom velikih baza podataka. Kada pristupimo svetu kroz polje za pretragu, dobijemo rezultate koji su, po rečima osnivača Gugla, rangirani od strane beskrajnog broja individualnih korisnika interneta koji funkcionišu kao tržište, neprestano i u realnom vremenu.

Za razliku od fenomenalne korisnosti digitalnih tehnologija, ranija humanistička tradicija, koja je bila dominantna vekovima, uvek je pravila razliku između naših sklonosti i preferencija – želja koje se izražavaju na tržištu – i našeg kapaciteta da rasuđujemo o tim preferencijama, na osnovu kojeg formiramo i izražavamo svoje vrednosti.

„Sklonost je možda najbolje definisati kao preferenciju oko koje se ne raspravljamo“, pisao je filozof i ekonomista Albert O. Hiršman. „Sklonosti oko kojih postoji rasprava, bilo sa drugima ili sa sobom, ipso facto prestaju da budu sklonosti i postaju vrednosti.“

Hiršman je pravio razliku između konzumerskog i kritičkog dela ličnosti. Tržište odražava preferencije koje su „osvešćene od strane ljudi koji kupuju dobra i usluge“. Međutim, ljudi takođe „imaju sposobnost da naprave otklon od ’osvešćenih’ želja, volje i preferencija, da se zapitaju da li zaista žele te želje i preferiraju te preferencije“. Mi zasnivamo naše ličnosti i identitete na osnovu ovog kapaciteta za rasuđivanje. Korišćenje individualnih moći rasuđivanja nazivamo razumom; kolektivno korišćenje ovih moći nazivamo javnom raspravom; korišćenje javne rasprave u svrhu izrade zakona i javnih politika nazivamo demokratijom. Kada obrazlažemo svoje postupke i uverenja, mi bivstvujemo: individualno i kolektivno, odlučujemo ko smo i šta smo.

Sudeći prema logici Hajekove Velike ideje, ovi izrazi ljudskog subjektiviteta su beznačajni bez potvrde tržišta – kao što je Fridman rekao, oni nisu ništa drugo do relativizam, svaki izraz je dobar kao bilo koji drugi. Kada je jedina objektivna istina određena tržištem, sve druge vrednosti imaju status običnih gledišta i relativističkog praznoslovlja. Međutim, Fridmanov „relativizam“ je zamerka koja se može uputiti svakoj tvrdnji zasnovanoj na ljudskom razumu. To je besmislena opaska, jer su sve humanističke težnje „relativne“, za razliku od naučnih. Relativne su o odnosu na osobinu ličnosti da poseduje sposobnost za rasuđivanje i javnu potrebu za objašnjavanjem i razumevanjem čak i u slučajevima kada nemamo naučne dokaze. Kada prestanemo da rešavamo debate argumentovanom raspravom, njihove ishode rešavaju hirovi moćnika.

Na ovom mestu se susreću neoliberalizam i politička noćna mora u kojoj živimo. „Daš čoveku jedan posao da obavi…“, glasi stara šala, a Hajekov grandiozni projekat, začet 30-ih i 40-ih godina, bio je osmišljen sa namerom da spreči nazadovanje u politički haos i fašizam. Međutim, njegova Velika ideja je oduvek bila nesreća koja čeka da se dogodi. Od početka je u sebi sadržala klicu onoga što je trebalo da spreči. Zasnivanje društva kao ogromnog tržišta vodilo je gubitku javnog života u korist prepirki oko pukih mišljenja, da bi se frustrirana javnost na kraju okrenula čvrstorukašima kao poslednjem pribežištu: oni mogu da reše inače nerazrešive probleme.

***

Godine 1989. američki novinar je zakucao na vrata devedesetogodišnjeg Hajeka. Hajek je živeo u Frajburgu, u Zapadnoj Nemačkoj, u trospratnom apartmanu kuće građene u stucco stilu, u Uraštrase ulici. Seli su u osunčanu sobu čiji prozori su gledali na planine, a Hajek je, zbog upale pluća od koje se oporavljao, prebacio ćebe preko nogu.

To više nije bio čovek koji se utapao u samosažaljenju zbog poraza od Kejnza. Tačer mu je upravo poslala pismo sa porukama trijumfa. Ništa što su Regan i ona postigli „ne bi bilo moguće bez vrednosti i ubeđenja koja su nas postavili na put i usadili ispravan osećaj za smer“. Hajek je bio zadovoljan sobom i optimističan u vezi sa budućnošću kapitalizma. Novinar je zapisao: „Hajek uviđa da mlađe generacije sve više uvažavaju tržište. Nezaposleni mladi protestuju danas u Alžiru i Rangunu ne u ime centralistički planirane države blagostanja već u ime prilike: prilike da slobodno kupuju i prodaju – džins, automobile, šta god – po bilo kojoj ceni koja odgovara tržištu“.

Trideset godina kasnije možemo da kažemo da je Hajekova pobeda bez premca. Živimo u raju njegove Velike ideje. Što se više svet približava viziji idealnog tržišta sa savršenom konkurencijom, to se više uočavaju zakonitost i „naučnost“ u ponašanju ljudi kao gomile. Svakog dana, u svakom pogledu, sami težimo da sve više napredujemo kao raštrkani, tihi, anonimni kupci i prodavci – i niko više ne mora da nas podstiče na to! Svakog dana želju da budemo nešto više od običnih konzumenata gledamo sa nostalgijom ili je smatramo elitizmom.

Ono što je počelo kao novi oblik intelektualnog autoriteta ukorenjenog u dosledni apolitički pogled na svet, sa lakoćom je gurnuto u ultrareakcionarnu politiku. Ekonomisti tvrde da ono što ne može da se kvantifikuje ne može ni da postoji, ali kako onda izmeriti ključne doprinose prosvetiteljstva, naime: kritički um, ličnu autonomiju i demokratsko upravljanje? Kada smo napustili um zbog njegove sramne subjektivnosti, um kao oblik istine, i na njegovo mesto postavili nauku kao jedinog sudiju stvarnosti i istine, kreirali smo prazninu koju je pseudonauka spremno popunila.

Autoritet profesora, reformatora ili pravnika ne počiva na tržištu, već na humanističkim vrednostima kao što su odanost opštem dobru, savest ili težnja za pravdom. Puno pre nego što je Trampova administracija počela da ih ponižava, ove profesije su ostale bez značaja u eksplanatornim šemama koje nam ništa ne saopštavaju. Zasigurno postoji veza između njihove rastuće beznačajnosti i dolaska na vlast Trampa, oličenja kaprica, čoveka koji ne poseduje principe i uverenja koliko je potrebno da se načini koherentna ličnost. Čovek bez savesti, predstavnik potpunog odsustva uma, predvodi svet u pogrešnom pravcu. Kao svaki pametnjaković koji prodaje nekretnine na Menhetnu, Tramp zna znanje: njegove grehe tek treba da kazni tržište.

Stephen Metcalf, The Guardian, 18.08.2017.

Peščanik.net, 01.09.2017.

 

Kako razvijeni svet gubi na značaju


Jaz između bogatih i siromašnih zemalja sužava se kako se izvor dinamike u ekonomijama sa visokim prihodima usporava, piše Martin Volf u Fajnenšel tajmsu, donoseći i sedam grafikona koji prikazuju kako razvijeni svet gubi svoj privredno ekonomski primat u svetu.

Šta se dešava sa svetskom ekonomijom? Evo nekoliko odgovora prikazanih kroz sedam grafikona, koji otkrivaju svet u kojem su u toku velike promene.

Najvažnija transformacija poslednjih decenija ogledala se u smanjenju obima koji zemlje s visokim dohotkom imaju u globalnoj ekonomskoj aktivnosti. “Veliko razilaženje” tj. jaz iz 19. i s početka 20. veka, kada su današnje ekonomije sa visokim prihodima odskočile ispred ostatka sveta u smislu bogatstva i moći, lagano nestaje u ovom izuzetno brzom globalnom preokretu. Tamo gde se jednom desilo „razmimoilaženje“, sada se uočava “Veliko približavanje“. Pa ipak, ovo je, takođe, limitirano tj približavanje koje ima svoja ograničenja. Ova promena se, kada o njoj reč, uglavnom tiče nepojamnog porasta privrede Azije i, što je najvažnije, Kine.

Ništa bolje ne ilustruje napredak Kine od njenih divovskih deviznih rezervi. One su tako velike i delom zato što je kineska privreda postala toliko zamašna, a delom i usled zamašnosti štednje kineskih domaćinstava i preduzeća. Velika je verovatnoća da će kineski kapital, tržišta kapitala i finansijske institucije postati uticajni u okvirima svetske ekonomije 21. veka onoliko koliko su to bili kapital, tržišta kapitala i finansijskih institucija Sjedinjenih Država u 20. veku.

Ekonomski brzorastuće kao i zemlje u razvoju ne samo što postaju sve relevantnije u svetskoj proizvodnji, već postaju sve zastupljenije i ukoliko se promatra kroz vizuru svetske populacije. Opadajuća relevantnost zemalja sa tradicionalno visokim dohotkom je dramatična. Do 2050. godine, udeo stanovnika podsaharske Afrike u globalnom stanovništvu, po predviđanjima i metrici Ujedinjenih Nacija, biće onoliko koliki je bio udeo svih zemalja s visokim dohotkom 1950. godine. Izazovi i problemi izazvani ovim pomeranjem u svetskoj populaciji prema njenim najsiromašnijim zemljama više su nego očigledne.

Ekonomska konvergencija tj susretanje i „preklapanje“, kao i promene u strukturi svetskog stanovništva jesu centralni elementi jedne šire, velike ekonomske slike. Treća promena je tehnološka: Konvergencija obrade podataka u susretu s  telekomunikacionom infrastrukturom donela nam je internet, najvažniju tehnologiju naše ere. Drastičan pad relativnih troškova poluprovodničke tehnologije podupire ovu tehnološku revoluciju. Zapanjujuće (i zabrinjavajuće) izgleda da je ova tehnološka promena – usporila.

Sjedinjene Države su od kraja 19. veka vodile pomerale globalne tehnološke granice. Robert Gordon, profesor društvenih nauka na Univerzitetu Nortvestern pokazao je da se američka ekonomija nije poklapala s izuzetnom produktivnošću koja je postigla u periodu između 1920. i 1970. godine. On, takođe, pokazuje da je rast produktivnosti između 1994. i 2014. godine – često pripisivan internetu – okončao periodom izuzetno niskog rasta produktivnosti. Izgleda da su pogrešne metode merenja samo jedan od razloga kojim bi se mogao objasniti tek jedan mali deo ovog uznemirujućeg privrednog usporavanja SAD. Slabe investicije, počev od finansijske krize, još su jedno, barem delimično, objašnjenje ovakvog usporavanja američke produktivnosti.

Svetska ekonomija nije deglobalizacija, iako je brzi rast kako trgovinske tako i prekogranične finansijske imovine i dugovanja, u odnosu na globalnu proizvodnju, zaustavljen. U slučaju sektora finansija, verodostojna objašnjenja ogledaju se u izbegavanju rizika i ponovnoj regulaciji tj ponovnom uvođenju finansijskih regulativa od strane države. Što se tiče trgovine, poslednji značajan čin liberalizacije trgovine bio je ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, koji se desio još 2001. godine. Mnoge mogućnosti koje pruža prekogranična integracija lanca snabdevanja takođe su do sada već mogle bile iscrpljene.

Brza i rapidna promena relativne ekonomske moći kao i ogromne smene u relativnoj veličini svetske populacije faktori su koji upravo u ovom trenutku oblikuju naš svet. Istovremeno, izvori dinamičnosti – tehnološke promene, rast produktivnosti i globalizacija – usporavaju, i to do stepena koji zabrinjava. Jedan rezultat, ishod koji je snažno ojačan dugogodišnjom globalnom ekonomskom krizom, ogleda se u realnoj stagnaciji prihoda brojnih zemalja s visokim dohotkom.

Rastući populistički pritisci prisutni u ekonomijama s visokim prihodima čini te promene daleko težim. Među najznačajnijim dešavanjima je i visina realnih prihoda koji su veći dugi niz godina nepromenjeni ili u oštrom padu još od finansijske krize. Čini se da je skoro dve trećine stanovništva u mnogim zemljama s visokim dohotkom od 2005. do 2014. iskusilo da njihovi realni prihodi ne pokazuju nikakav rast tj da su na istom nivou, ili da doživljavaju pad. Stoga nije čije što su mnogi glasači zemalja prosperitetnog Zapada i severa nakraj srca i razdražljivi. Niti imaju dalji rast plata i privrede, niti žele da se naviknu na ovakvu situaciju.

Korenite promene – Sedam mera za promene

Proizvodni učinak: U periodu između 1990. i 2022. godine, udeo zemalja s visokim dohotkom u svetskom proizvodu, meren paritetom kupovne moći, kako predviđa Međunarodni monetarni fond, pašće sa 64% na samo 39%. Izvanredna novost je prognoza da će, tokom tog perioda, udeo azijskih brzorastućih i zemalja u razvoju u ukupnom rastu udela zemalja u razvoju narasti od 12 do 19 procenata ukupnog svetskog proizvoda.

Predviđa se da će do 2022. godine udeo brzorastućih i zemalja u razvoju u svetskoj proizvodnji biti isti kao i udeo zemalja s visokim dohotkom. Privredni rast Kine je glavni razlog za ovaj dramatični pomak u relativnoj ekonomskoj moći, iako je rast Indije takođe značajan. Predviđa se da će udeo Kine u svetskoj proizvodnji skočiti sa 4% u 1990. na 21% u 2022. godini. Indijski udeo u ukupnom svetskom proizvodu će se, kako se očekuje,  popeti sa 4% na 10%.

Rezerve: Kineske bruto devizne rezerve (po tržišnom deviznom kursu) velike su gotovo koliko i novac koji zajedno u trezorima imaju SAD i EU. Kina skoro polovinu svog nacionalnog dohotka ima u vidu deviznih rezervi. Ovaj izuzetno visok udeo verovatno će pasti mada će on nastupiti postepeno, s obzirom da će kineska domaćinstva verovatno i nadalje ostati skromnih kupovnih zahteva, dok će procenat profita u nacionalnom dohotku verovatno ostati na visokom nivou.

Populacija: U periodu od 1950. do 2015. godine, udeo koji su imale sadašnje zemlje s visokim dohotkom u svetskoj populaciji pao je sa 27 na 15 procenata. Čak je i udeo Kine doživeo pad, sa 22% u 1950. na 19% u 2015. Indija će, kako kažu prognoze, biti najnaseljenija zemlja do 2025. godine. Udeo podsaharske Afrike, po predviđanjima UN, treba da dostigne 22% udela u ukupnom svetskom proizvodu do 2050. godine.

Tehnologija: Neverovatno pojeftinjenje mikroprocesorske tehnologije i pad cena poluprovodnika je, zapravo, bila pokretačka snaga revolucije u komunikacijama i obradi podataka. Relativna cena obrade podataka, merena na ovaj način, opala je za skoro 96 posto od 1970. Pad cenovne krivulje na logaritamskoj skali pokazuje stopu relativnog pada cena – mada je ovaj proces nakon 2010. drastično usporen.

Produktivnost: Ekonomista Robert Gordon otkrio je da su performanse produktivnosti u SAD između 1920. i 1970. godine (kao što je pokazano rastom “ukupne faktorske produktivnosti” – meri rasta proizvodnje po jedinici inputa) od tada nisu bile usklađene. On, takođe, pokazuje da je eksplozivni uspon zemalja s visokim prihodom između 1994. i 2014. godine potom potonuo, tokom perioda izuzetno niskog rasta produktivnosti – od početka svetske finansijske krize 2008.

Globalizacija: Brzi rast i trgovinskih i finansijskih sredstava, kao i obaveza tj dugovanja, u odnosu na globalnu proizvodnju, zaustavljen je nakon finansijske krize. Protekcionizam može biti delimičan razlog za ovo, mada izgleda kako to nije dominantan faktor. Čini se da bi iscrpljenost mnogih trgovinskih mogućnosti, usporavanje tempa liberalizacije i slabašna, mala i gotovo nevoljna ulaganja mogla objasniti ovo privredno usporavanje.

Prihodi: Oko dve trećine stanovništva iz 25 zemalja s visokim dohotkom pretrpelo je ili nepromenjenu visinu prihoda ili pak pad realnih prihoda od plata i kapitala između 2005. i 2014. godine, prema analizi objavljenoj u julu 2016. godine od strane McKinsey Globalnog Instituta. Ovakva stagnacija je posebno uzela maha u Italiji i Sjedinjenim Državama.

FT

Mars, ili: zašto ne dirati 4. kamen od Sunca


U naučno-fantastičnom serijalu „Marsova Trilogija“, Kim Stenli Robinson je pisao o ljudima sa Zemlje koji su kao kolonisti odleteli na Mars da ga “teraformišu”, pretvarajući kamenitu crvenu planetu u bujni zeleni svet. Kolonisti su otopili polarne ledene kape nuklearnim eksplozivom, izazivajući efekat staklene bašte koji zagreva planetu. Zatim su Marsovim tlom raspršili genetski modifikovane bakterije i biljke kako bi iz novoosnovane atmosfere dobili vazduh za disanje. Do kraja ovog procesa, njihovi potomci biće u stanju da hodaju i žive na površini Marsa bez svemirskih odela.

Danas mnogi naučnici veruju da je teraformiranje Marsa teoretski moguće uz neprekidno poboljšanje tehnologija i obezbeđivanjem dovoljne količine vremena i resursa. Elon Musk je nedavno tvrdio da SpaceX planira da započne kolonizaciju Marsa 2022. godine, iako kaže da će kolonisti morati da odluče da li će teraformirati planetu. Ali, samo to što smo u stanju da nešto uradimo, ne znači da bi to i trebalo učiniti. Prvo se moramo upitati: Da li je nešto loše u čoveku i čovečanstvu kada želi da preoblikuje Mars za svoje ciljeve?

Argument protiv teraformiranja je lakše postaviti ukoliko pretpostavimo da na Marsu ima života, pa čak i ako taj život u početku predstavljaju samo bakterije. Suštinska vrednost ovih vrsta bi nam dala neki razlog da se uzdržimo od teraformiranja. Najzanimljivije filozofsko pitanje je da li postoje bilo kakvi razlozi protiv teraformiranja, ako se ispostavi da je Mars beživotan. Ukoliko je tako, onda ovo ostavlja dublje posledice po etiku eksploatacije kosmosa, recimo, rudarstva na asteroidima, kao i daljeg istraživanja kosmičkog prostranstva.

Jedna od najstarijih etičkih tradicija, etika vrline, može nas nečemu naučiti o ovoj vrlo modernoj temi. Mnogi popularni pristupi etici fokusiraju se na ponašanje, činove ili namere, dok su razmatranja ljudskog karaktera u najboljem slučaju od drugorazredne važnosti. Ali etika vrline, koju je posebno razvijao Aristotel, započinje posmatranje sa tim što smo, uvereniji u naše sudove o tome ko je npr. dobra osoba pre nego u to šta je prava stvar koju u vezi nje treba učiniti u nekoj posebnoj situaciji. Ako želimo da postanemo dobre osobe, onda treba da se trudimo da budemo poput onih ljudi kojima se divimo. Prema etici vrline, ono što jednog čoveka čini dobrim jeste to posedovanje raznorodnih vrlina poput ljubaznosti, hrabrosti i mudrosti. Ono što osobu čini lošom jeste posedovanje raznih poroka kao što su okrutnost, kukavičluk i – naivnost.

Ima li nečeg lošeg u čovečanstvu koje želi da preoblikuje Mars?

Vrline i poroci jesu karakterne osobine ličnosti i sadržane su u čovekovoj prošlosti ili u obrascima ponašanja i osećanja. Jedan plemenit čin ne čini okrutnu osobu plemenitom, niti jedan izdvojeni čin okrutnosti čini plemenitog čoveka okrutnim. Prema Aristotelu, voditi izrazito ljudski život – napredan ljudski život – znači razvijati svoje vrline i veštine, i koristiti ih u praksi.

I tako, kada je reč o etici čina, kao što je odluka nekih ljudi na Zemlji da se planeta Mars preoblikuje po ugledu na uslove kakvi postoje na našoj planeti, mogli bismo da se upitamo: Kakva bi osoba uradila takvo šta – dobra ili loša?

Entuzijasti često koriste svemirska istraživanja kao priliku da ih proglase za vrla i puna morala. “Hrabro kročiti” – kako se često govorilo u seriji Zvezdane  – ovo je  uglavnom zato što je hrabrost vrlina. Ali, možda nećemo imati priliku da razvijemo vrline bez mogućnosti iskazivanja poroka, a teraformiranje Marsa bi pokazalo obe ove noseće osobine ljudskog karaktera.

Jedna je neosetljivost na lepotu: Mars ima toliko izvanrednih karakteristika koje ga odlikuju prirodnom lepotom. Crvena planeta je dom najvišeg poznatog vulkana na bilo kojoj planeti Sunčevog sistem; to je Olimpus Mons, visok gotovo 22 kilometra, dva i po puta viši od Mont Everesta. Takođe, Mars ima verovatno najspektakularniji sistem kanjona u Sunčevom sistemu, dugačkim kao Sjedinjene Američke Države na pravcu zapad-istok, sa koritima 6 do 7 puta dubljim nego što je to Veliki kanjon u Koloradu. Pejzaž Marsa je sistem u stalnoj promeni, oblikovan vetrom i drugim kompleksnim atmosferskim i geofizičkim ciklusima. Ukoliko bi teraformiranje vratilo vodu na Mars, to bi radikalno transformisalo njegov pejzaž, uništavajući njegovu jedinstvenu lepotu.

Neuspeh da se primereno i moralno postavimo prema prirodnoj lepoti prisutnoj bilo gde u svemiru jeste donekle i zato što bi to činilo jedan karakterističan ljudski život nemogućim. Jedna od stvari koja nas razlikuje od običnih zveri je i naša sklonost ka lepoti, to što je cenimo i u njoj uživamo. Onome ko može lutati Velikim kanjonom a da mu takva prirodna lepota ne proizvede svojevrsni unutarnji potres – ukoliko nije potresen njegovom lepotom, dakle, zasigurno mu promiče nešto jako bitno – ne samo u vezi ove prirodne lepote već u vezi sveta i svemira. Takva će se osoba, takođe, boriti za ostvarivanje karakteristično ljudskih kvaliteta kao što je razvoj određenih veština, umetničkih i muzičkih kao što su sposobnosti za veze i komunikaciju s ostalim ljudima, za ljubav, zasnovanu na priznavanju estetskih kvaliteta. Jedino onaj ko je neosetljiv na lepotu ne bi bio u stanju da prepozna da je uništavanje Marsovog pejzaža svojevrsna ljudska tragedija.

Teraformiranje Marsa uništilo bi njegovu posebnu lepotu.

Odluka o „preradi“ Marsa kako bi bio što više nalik Zemlji takođe bi pokazalo veličinu čovekove oholosti. Često shvaćena kao “prekomerni ponos pred bogovima”, oholost svoje drevne korene vuče iz drevnih mitova; ova ljudska osobina je možda najbolje prikazana mitom o legendarnom Ikaru, čija su se krila od voska i perja istopila i raspala kada je Suncu prišao preblizu, u pokušaju da dostigne raj. Ali, ne morate verovati u bogove kako biste shvatili značaj oholosti: uobraženost i duboka arogancija su tipična obeležja ovog poroka.

Ponekad je oholost izražena u izjavama entuzijasta koji zagovaraju  teraformiranje, kada likujući pominju „svetlu budućnost“ u kojoj će ljudi raspolagati božanskim moćima, sposobni da preobražavaju čitave planete. Obim ovog poduhvata – a sa njim i potencijal za katastrofalan neuspeh – takođe sugerišu da je takvo ponašanje čoveka pokrenuto njegovom urođenom ohološću. Kao što priča o Ikarusu sugeriše, možemo do određene mere razaznati ograničenja koja su se isprečila našim težnjama, postavljaući razložno pitanje: koliki bi bio naš pad ukoliko ne uspemo?

Još jedan razlog za verovanje da će teraformiranje drugih svetova uključivati i našu oholost jeste razmatranje načina na koji tretiramo Zemlju, mesto koje možemo nazvati našim “pravim mestom” ili “domom”. Ako o našem domu mislimo kao o mestu koje nas neguje sve dok ne odrastemo i sazrimo, onda bismo s pravom mogli i morali da pre svega zamerimo samima sebi: sve dok ne naučimo da bolje tretiramo svoju planetu, svoj dom i kolevku koja nas je održala i podigla na noge, svaki pokušaj preoblikovanja drugih planeta koje bismo nazivali „našim domom” bi bio osion. Jer, sa domom se ne postupa tako kako mi postupamo s našom Zemljom.

Ništa od ovoga ne povlači za sobom predubeđenje kako je istraživanje svemira nužno neetičko, ili da ne treba dalje nastojati da istražujemo ili kolonizujemo druge svetove. Umesto toga, ovi argumenti zasnovani na vrlinama i etici ukazuju na to da su podstrek i elan s kojima započinjemo ove naše istraživačke aktivnosti u svemiru veoma važni za njihovu etiku. Svaki put kada izađemo u svemir, trebalo bi da pogledamo iznutra, u sebe – ili, možda, i bolje – jedni druge – i uzmemo u obzir šta ovo naše učešće u konkretnom projektu otkriva o nama samima. Ukoliko se uputimo u beskraje kosmosa svesni lepote i kompleksnosti sistema koje istražujemo – ako smo svesni granica sopstvenih moći i ukoliko smo zdravo umereni u našim ambicijama – onda ljudske aktivnosti u kosmosu takođe mogu doprineti celokupnom ljudskom napretku.

Ali, ukoliko i dalje nastavimo da se ponašamo blago rečeno nesmotreno, dakle osiono i beskrupulozno, oduševljavajući se sopstvenim moćima i bez brige o opstanku lepote i integriteta drugih svetova u kosmosu, sa ciljem da ih bezobzirno osvajamo – naše aktivnosti biće duboko neetične jer ogoljuju i mnogo toga što je prirođeno našem karakteru. Budući da je naš karakter zasnovan na našem ponašanju u prošlosti, način na koji tretiramo sopstvenu planetu relevantan je za etiku našeg istraživanja drugih svetova. Pre nego što počnemo da izazivamo efekat staklene bašte na Marsu, kao što to činimo i ovde na Zemlji, trebalo bi da prethodno rešimo problem i posledice koje ova pojava izaziva u našem domu, na našoj planeti – a tek potom da ga „preselimo“ u kosmos.

Robert Sparrow, The Atlantic

Robert Sparrow je profesor filozofije na Monaševom Univerzitetu u Melburnu, Australija

 

Kako da ubedim svoju decu da je Bog stvaran i da nauka greši?


Hmmm. Prvo bi trebalo da ste u stanju da jednog ovakvog tipa ubedite u pogrešnost nauke i njenih postavki:

Ovo je Žorž Lemetr (Georges Lemaître), katolički sveštenik, i nekada učenik iz redova jezuita. Lemetr se takođe, “zadesio” u ulozi vrhunskog fizičara i jednog od tvoraca i danas preovlađujućeg kosmološkog modela poznatog kao “Veliki prasak” (Big Bang).

Ili, možda, ovako: kako ubediti ovog tipa da je nauka pogrešna?

Abdus Salam

Abdus Salam

Ovaj gospodin je Abdus Salam, pobožni musliman iz Pakistana. Slučajno, on je takođe jedini Pakistanski dobitnik Nobelove nagrade za fiziku i jedan od kreatora dosad najuspešnije teorije ujedinjenja u fizici čestica: Teorije elektroslabog međudelovanja.

Ili, hm, šta kažete za ovog tipa?

Izuzetno religiozan, Isak Njutn je dosta svog životnog vremena proveo u teološkim istraživanjima. Na sreću (po sve nas), u slobodno vreme je “pomalo” radio i u oblasti matematike i fizike, izmišljajući tako neke stvari kao što su diferencijalni i integralni račun, mehanika ili gravitaciona teorija.

Istina je da su mnogi naučnici u našim modernim vremenima agnostici ili ateisti. Ali ne svi. A prilično je veliki broj naučnika u istoriji bio duboko religiozan.

Kako to može, pitamo se mi. Sve što je potrebno je malo poniznosti. Priznanje da je priroda stvarno istinska “Božja knjiga”, a učenje kako je čitati može biti jedan od najuzvišenijih životnih poziva kojem jedna religiozna osoba može da teži.

Naravno da je tačno da proučavanje naučnih disciplina podrazumeva sposobnost kritičkog razmišljanja kao i preispitivanje postojećih autoriteta (a to su svi već uspostavljeni naučni zakoni i teorije). Dakle, ukoliko mislite da će religija isprati mozgove vašoj deci, onda ih, naravno, morate držati podalje od nauke koliko god možete, da ne bi naučili kako razmišljati samostalno.

Ali, kao što primeri ovih naučnika pokazuju, ispada da je religija ipak nešto više od tek slepog praćenja i povlađivanja učenjima sveštenika i proroka.

Viktor Tot, IT pro i pasionirani ljubitelj fizike

Quora

 

Caj Ći: “Boljševik” u Pekingu


Si Đinping je izabrao jednu neobičnu osobu da vodi kinesku prestonicu. To je Caj Ći (Cai Qi), koji se kroz KP Kine raketnom brzinom vinuo do kineske političke orbite, piše londonski The Economist.

U kineskom slengu se za službenika koji se neuobičajeno brzo uspinje kroz birokratske pozicije govorilo da se “vozio helikopterom”. Danas se češće kaže da takva osoba uživa u “raketnom unapređenju”. Caj Ći je upečatljiv primer nekoga čija je karijera, upravo ovako, išla mimo uobičajenih političkih konvencija. Ovog maja 2017. postavljen je na mesto šefa KP za Peking, postavši tako najviši zvaničnik kineske prestonice, a gotovo je sigurno da će krajem godine biti direktno unapređen u člana vrhovnog vladajućeg tela – kineskog Politbiroa, bez da se prvo zadržava na nižim lestvicama Centralnog komiteta. Cajev uspon je znak da kineski predsednik Si Đinping pojačava svoju kontrolu nad gradom. U toj nameri, Si je odabrao neobičnu ličnost koja će mu pomagati.

Prestonička politika je od ogromne važnosti za centralno rukovodstvo. Šef KP za Peking je između ostalog odgovoran za bezbednost grada, što kineska vlada smatra kritično važnim za stabilnost na drugim mestima (1989. godine je protest na Trgu Tjenanmen izazvao nemire u zemlji). Ko god bio na toj poziciji, upravlja gradom koji u očima Partije igra ključnu ulogu u oblikovanju kineskog imidža u inostranstvu i projekciji kineske “meke moći”. Zbog toga najviši kineski zvaničnici smatraju da su smanjivanje koncentracije zloglasnog smoga i smanjivanje saobraćajnih gužvi izazovi od vrhunskog nacionalnog – a ne samo lokalnog – značaja.

Nema sumnje da je Caj (61) predsednikov čovek. Veliki deo svog radnog veka proveo je u senci predsednika Sija. Bio je visoki zvaničnik u primorskim provincijama Fuđijan i Džeđang kada je Si tamo bio partijski šef. Tokom 2014., dve godine nakon što je Si preuzeo rukovođenje Kinom, Caj je doveden u Peking da radi u novoosnovanoj Komisiji za nacionalnu bezbednost (KNB), telu koje je osnovao i kojim upravlja predsednik Si.

Oktobra 2016. godine, Cajeva partijska “ raketa” probila je zvučni zid. Brzo se kretao kroz svoja zaduženja u glavnom gradu – od vršioca dužnosti gradonačelnika, preko izabranog gradonačelnika, pa do šefa gradskog odbora KP – i sve to za samo osam meseci. Podjednako upečatljivo će biti i njegovo uzdizanje do Politbiroa, koje se očekuje nakon što se krajem ove godine bude održao kongres KP Kine.

Nema sumnje da se predsednik Si oseća daleko ugodnije sa Cajem zaduženim za Peking. Prethodni šef gradskog odbora KP, Guo Đinlong, predstavljao je “preživeli relikt” iz vremena Sijovog prethodnika, Hua Đintaoa. Zamena bivših partijskih saboraca i saveznika Hua Đintaoa i Đijanga Cemina izgleda da predstavlja jedan od glavnih ciljeva predsednika Sija na predstojećem kongresu. Guo sada ima 70 godina, što, prema nekoj konvenciji, znači da će morati da se povuče iz Politbiroa na ovom skupu. Njegova zamena na mestu šefa KP za grad Peking snažna je sugestija da to i jeste u planu.

Stavljanje Caja za svog prvog saveznika – unapređenjem na poziciju šefa partijskog odbora za grad Peking – Siju će pomoći da neutrališe i, zapravo, izbegne problem koji je ponekad (zapravo veoma često) gušio taj grad (a sa kojim bi se i Si suočio da je bio u prilici da i nadalje radi sa Guom na gradskom nivou). Dakle, lokalna, gradska vlada koju vodi neko ko ne ide ukorak s razmišljanjem centralnog rukovodstva. Peng Žen, prvi šef stranke za Peking nakon preuzimanja komunista 1949. godine bio je bliski poverenik Mao Cedunga, ali ga je Mao “počistio” 1966. godine jer je postao previše kritičan prema politici predsednika. Čen Šitong, koji je upravljao Pekingom u godinama pre i posle nemira na Tjenanmenu, “počišćen” je 1995. godine – navodno zbog korupcije, ali je verovatnija informacija to što je “negovao” sopstvenu, nezavisnu bazu političke moći u glavnom gradu.

Ali, izbor Caja izazvao je čuđenje. Na tom nivou rukovodstva, zvaničnici obično ulažu sve svoje napore kako bi se prilagodili. Caj je, međutim, oličenje ličnosti koja misli nezavisno. On se uzdržava od strasti za održavanjem svoje crne sjajne kose (farbanje muškaraca u godinama je u Kini uobičajena etikecija za muškarce njegovog uzrasta i ranga). Umesto toga, on nosi kratku, prosedu kosu. I mada nekolicina onih koji su s njim imali prilike da komuniciraju kažu da se Caj na sastancima trudi mnogo više da sluša nego da priča, svojevremeno je bio strastveni mikrobloger pre nego što se pridružio KNB-u.

Neki od stavova i pogleda koje je Caj plasirao na mikroblogerskom portalu Tencent Weibo (platforma koja je kineska verzija američkog Tvitera), tokom svojih karijernih dana provedenih u primorskoj pokrajini Džeđang, daleko iskaču izvan opreznih i “umerenih” limita koje nalaže stranački govor kineskog KP. Caj je 2011. negodovao usled činjenice da kineski cenzori blokiraju pristup Fejsbuku, a takođe i Tviteru. Nešto manje kontroverzna je njegova intervencija iz 2012. kada je jednog dečaka u Džeđangu napao i teško povredio pas. Ova ga je vest zatekla na godišnjoj sednici kineskog parlamenta – porodica je objavila slike krvavog dečaka. Caj je na svom mikroblogu potvrdio optužbu porodice, naime, da je pas pripadao vladinoj službi. Potom je organizovao da dečak i njegovi roditelji dobiju obeštećenje.

To što je Caj tvitovao bilo je neuobičajeno za visokog zvaničnika u Kini. A to što je tvitovao veoma angažovano i srčano – to je već bilo zaista izuzetno. Sa milionima sledbenika na kineskom sajtu za mikroblogere, Tencent Weibo, Caj postaje jedan od najvećih svetskih selebritija u društvenim medijima (na svom blogu sebe naziva “boljševikom”). Među njegovim najbriljantnijim postovima, mogao bi se izdvojiti onaj upućen ženi koja se požalila da je njen sin, poreski službenik, bio “prisiljavan da previše pije na službenim banketima”. “Recite mi u kom se poreskom odeljenju nalazi vaš sin”, odgovorio je Caj. “Neće više morati da pije.”

Tokom četiri godine mikroblogovanja, Caj je u proseku imao više od šest postova dnevno. Objedinio ih je u knjigu koju je nazvao “Soba od stakla”. Rekao je da je izabrao ovakav naslov jer društveni mediji promovišu transparentnost i javni nadzor. Ovo bi moglo biti u koliziji sa sve većom cenzurom. Međutim, unapređenje Caja ukazuje na to da je predsednik Si zainteresovan za nekoga ko bi mogao da dobije podršku stanovnika Pekinga, koji se beskrajno žale na propuste gradskih vlasti, od zagađenosti vazduha do visokih troškova stanovanja.

Caju za sada pomaže Čen Đining, koji je u maju preuzeo mesto V.D. gradonačelnika. Sa svoje 53 godine, Čen, koji je studirao u Britaniji jeste neko koga treba posmatrati kao mogućeg pripadnika kineske “šeste generacije” lidera koji će preuzeti kormilo kada se Si povuče. Redukcija količine smoga biće jedan od Čenovih prioriteta, iako je u svojoj dosadašnjoj ulozi ministra za ekologiju ostvario mali napredak u borbi protiv zagađenja vazduha. Neki analitičari veruju da će sledeće godine biti unapređen u zamenika premijera Kine.

Cajeve godine – mlađi je skoro tri godine od predsednika Sija – znače da najverovatnije neće biti viđen kao mogući Sijev naslednik kada se ovaj bude povukao 2022. godine (pod pretpostavkom da sledi primer svojih prethodnika). Ali, Caj ima pune ruke posla u Pekingu. Jedan od njegovih zadataka biće sprovođenje Sijevih planova za poboljšanje životne sredine Pekinga tako što će doslovce smanjiti veličinu ovog grada: Caj želi da izgradi jedan novi grad relativno nadomak kineske prestonice, u susednoj provinciji Hebei, koji će preuzeti neke od “neprestoničkih” uloga Pekinga. Ovaj novi grad će, između ostalog, služiti i kao centar za biznis, poslovanje i visoko obrazovanje.

Još jedan posao očekuje Caja u Pekingu, a to je selidba sopstvene kancelarije: kako bi se olakšalo saobraćajno zagušenje u centru Pekinga, gradska uprava bi trebalo ove godine da se preseli u Tongdžu, satelitski grad na oko 20km istočno od Pekinga. Tongdžu je danas uglavnom spavaonica sa visokim stambenim zgradama gde stanuju radnici koji putuju na posao do centra Pekinga. Gunđanju i prigovorima hiljada izmeštenih zvaničnika javnih službi pridružiće se i velike političke zverke, već dovoljno iziritirane munjevitom karijernom putanjom Caj Ćija.

 

Ovaj članak pojavio se u rubrici o Kini štampanog izdanja magazina Ekonomist, pod naslovom “Boljševik u Pekingu”

 

The Economist

Šta je severno od Severnog pola?


Kako se ništa, koje je postojalo pre Velikog praska (Big Bang), pretvorilo u nešto (tzv. Veliki prasak)? Pa, sigurno da to nije moglo biti ništa da bi se to desilo?

Naučnici kažu da pre Univerzuma nije bilo ničega. E, sada, negde u tom ništavilu, nešto se desilo – taj Veliki prasak. Nešto se dogodilo tokom trajanja tog ništavila, ako pratite.

Dozvolite mi da započnem svoj odgovor sa pitanjem. Koliko je visoka zgrada u kojoj živite? Koliko ima spratova?

Znate šta, u stvari nije ni važno. Čak i ako živite u Burdž Kalifi u Dubaiju, koja ima samo 163 sprata. Dakle, ako pitam šta se nalazi na 185. spratu vašeg doma, koji je vaš odgovor?

Na ovo pitanje se ne može dati smislen odgovor, jer vaša zgrada nema 185. sprat. Pa čak i da kažete nešto tipa “Nema ničega na 185. spratu moje kuće”, znate, takođe je besmisleno.

Još jedan primer koji ponekad koristim jeste mesto milju severno od Severnog pola. Šta je tamo? Neka kuća? Deda Mraz? Ništa? Ništa od ovde navedenog nema smisla jer fraza “Severno od Severnog pola”, naprosto, nema smisla.

Slično tome, u standardnoj kosmologiji (Standardni model) reći nešto tipa “pre Velikog praska” nema smisla. Tada vreme nije postojalo, pa zato ne možemo ni da  kažemo “nije bilo ničeg pre Velikog praska”.

Naravno, postoje alternativne kosmološke teorije, npr. Teorije tipa „Velikog skoka” (tj. „Big Bounce“, po Ajnštajnu, kosmos beskonačno ciklično oscilira, a u tim oscilacijama nakon Big Benga sledi Big Crunch, ili veliko mrvljenje, tj urušavanje ili sažimanje svemira – nakon čega opet sledi Big Bang). Univerzum je trenutno u fazi širenja čemu je prethodila faza njegovog sažimanja – i tako u nedogled. Po teorijama nalik ovoj, reći nešto tipa “pre Velikog praska” ima svoje značenje, a važi i uobičajena primena pravila Zakona očuvanja energije (materijalne i nematerijalne).

Što se standardne kosmologije tiče, jedna od zanimljivijih hipoteza je ona po kojoj je ukupan sadržaj “materije” i energije u svemiru tačno kompenzovan negativnom gravitacionom potencijalnom energijom. Pod nazivom “vrhunski besplatni ručak”, ova hipoteza u osnovi govori da je ukupni zbir masa-energija, moment sile, moment impulsa (poznat i kao moment količine kretanja ili ugaoni moment), električni naboj itd. Svemira jednak – nuli, pa – s obzirom da su na snazi Zakoni o očuvanju mase odnosno energije – ispada da je Svemir upravo jedno pozamašno, slasno parče Ništavila.

Viktor T. Toth, Quora

Budućnost reklamne industrije


Kanski advertajzing festival: Zbogom TV reklami od 30 sekundi

Jedan od pobednika ovogodišnjeg  festivala „Kanskih Lavova“ – smotre koju svake godine u svoju čast organizuje svetska advertajzing industrija – bila je reklama koje promoviše novi Žiletov (Gillette) nožić za brijanje – i to namenjen negovateljima koji briju stare osobe. Reklamna agencija Gray New York je na delikatan način snimila „ad filmić“ koji ima potresan i dirljiv narativ;  takođe, treba reći da je ova reklama dugačka tri minuta.

Ovo je signal da reklamna industrija ima egzistencijalni problem. Uostalom, ko od nas može sebi dozvoliti taj luksuz da odvoji tri minuta života kako bi odgledao onlajn video oglas, danas, kada našu pažnju ne može privući ništa što je „predugačko“, tj duže od najviše 15-tak sekundi? Ko čak sebi može dozvoliti taj luksuz da odgleda reklamu od 30 sekundi a da što je pre moguće ne klikne na opciju “Preskoči reklamu”?

Oglas u trajanju od 30 sekundi plaća se za mnoge iznajmljene jahte i skupe zabave u Kanu i zapaljuje tvrdnju industrije da bude kreativan kao Holivud, ako je u kraćim rafalama. “TV preduzetništvo (reklame) stvara stotine milijardi dolara”, ističe džefri Kacenberg (Jeffrey Katzenberg), bivši izvršni direktor DreamWorks Animation.

Ali, tradicionalne reklame očekuju teška vremena. Do kraja ove godine Google će prestati da ih emituje na Jutjubu (osim ako se ne mogu preskočiti i umesto toga preći na novi format od šest sekundi, poznat kao “bumber”. Narativni format, napravljen za pauze između televizijskih emisija, ne prenosi se onlajn.

Ovo je deo šire krize u online oglašavanju, uprkos glamuroznim proslavama u Kanu. Marta ove godine, naime, otkriveno je da su se brojne reklame velikih kompanija zadesile na veb-stranama Jutjuba koje su pozivale na raznovrsne oblike mržnje; ovo je dovelo do toga da kompanije kao što su AT&T ili L’Oreal uklone svoje reklame sa Jutjuba i svih onih sajtova koji daju prostor reklamama iz Guglove oglašivačke mreže.

Automatizovana distribucija onlajn oglasa putem razmena i mreža trebalo je da dovede do neopisive efikasnosti. Umesto emitovanja svojih oglasa masovnom auditorijumu, marketeri su bi dosezali (samo) ciljane niše shodno demografskoj slici i onlajn ponašanju. Realnost je, „realno uzev“ jedan opšti nered: okean loše prilagođenih oglasa koji se pojavljuju na sajtovima niskog kvaliteta, dok iritirani gledaoci nastoje da ih preskoče.

Ova trka do dna nikome ne koristi. Stope onlajn oglašavanja su pale, ostavljajući izdavače i emitere siromašnijima; Oglašivači ne mogu pouzdano da dođu do nove publike. Vice Media, digitalna grupa koja se fokusira na milenijumsku generaciju, vredna je 5,7 milijardi dolara, što pokazuje vrednost a i isplativost svakog brenda koja emituje reklame današnjoj online generaciji.

Teškoća za oglašivače kao što su Procter & Gamble ili Unilever je jasna i nju je lako izraziti u brojevima. Internet oglašavanje je prošle godine nadmašilo televizijsko oglašavanje, ali je većina troškova na mreži otišlo na optimizaciju web stranica za pretraživače (SEO), kao i SEM (marketing preko internet pretraživača) – formu internet marketinga koja promoviše web sajtove povećavajući njihovu vidljivost u pretraživačima. Oglašivači se za prikazivanje (još uvek) oslanjaju na televiziju: potrošili su samo 9 milijardi dolara na američke onlajn reklamne spotove, u poređenju sa 71 milijardom dolara koliko su potrošili na američke TV reklame, prema podacima računovodstvene kompanije PwC.

Grupa M WPP koja se bavi za preuzimanjem i akvizicijama medija nedavno je primetila da  “Ono što gledalac želi i ono što oglašivač smatra ’kvalitetom’ često nije ista stvar”. Procenjuje se da veliki oglašivači, koji plaćaju 90 posto svih televizijskih oglasa doprinose sa samo 30 do 40 odsto učešća na internetu. Oni, kako se jasno pokazuje, još uvek daju prednost TV oglasu od 30 sekundi u pauzi za reklame, arogantno zanemarujući  reklamni prostor i vreme na internetu.

Otuda je u Kanu ove godine zavladala blaga panika. Majkl Kasan (Michael Kassan), izvršni direktor konsultantske kompanije MediaLink, govorio je o “haosu koji vlada na raskršću  gde se ukrštaju marketing, tehnologija i oglašavanje, koji su nam svima podarili neprospavane noći”. Šeril Sandberg (Sheryl Sandberg), glavna operativna direktorka Fejsbuka apelovala je na izradu onlajn oglasnog materijala koji bi učinio da nestrpljiva „mobilna publika“ pauzira i pogleda reklamu na svojim celularcima.

Uvod u ovogodišnju kansku smotru reklame dao je između ostalih i Kacenberg, koji je 2016. prodao DreamWorks Animation kompaniji NBC Universal za 3,8 milijardi dolara. On je dodao novi ton i novi stav čitavom biznisu globalnog oglašavanja. Kao veteran holivudskih filmova i visokobudžetnih TV produkcija, on na skromna ulaganja u onlajn reklame i niske stope oglašavanja na internetu mnogih digitalnih video-sadržaja gleda „sa užasom, jer se tiče (nedopustivog) prezira s kojim svetska reklamna industrija i dalje gleda na onlajn marketing“.

Umesto današnjih utvrđenih marketinških formata, Kacenberg želi da kreira “novi TV”, format dužine od pet do deset minuta namenjen „online drami i zabavi, i  za koje će studiji imati budžete slične televizijskim produkcijama. Ako potrošite $100,000 za minut, a ne 1000 dolara – a ta “hiljadarka”se čak smatra skupom produkcijom kada je reč o onlajn oglašavanju – tada bi studiji mogli da angažuju poznatije scenariste i glumce koji bi pravili čitave „mini-emisije“ od onlajn reklama. „One bi mogle učiniti da gledaoci konačno zastanu i kažu: ’Vau, ovo mi se baš sviđa’.”

Kacenberg kaže da mu je kao inspiracija za ovu ideju poslužio Den Braun (Dan Brown), pisac koji je svoj roman „Da Vinčijev kod“ majstorski „iseckao“ na poglavlja, „zalogajčiće“ dovoljno male ali ujedno i dovoljno velike da se lako mogu „progutati“ u jednom komadu – s minutažom koju će lako „svariti“ veliki auditorijum. Kao dobar primer ovakve prakse on se poziva na Čarlsa Dikensa: On je svoje romane pretvarao u serijal „čitalačkih epizoda“, koje su se prodavale u sklopu popularnih listova i časopisa.

Kacenberg insistira na tome da su producenti i scenaristi-pisci ti koji ga u ogromnoj meri inspirišu za osmišljavanje novih formata oglašavanja i reklama. To i nije iznenađujuće, s obzirom da svi oni pretpostaljaju velike budžete malim. Reklamna industrija želi da zadržati ono što Kasan naziva “novcem severno od [bulevara] sumraka” (“north of Sunset [Boulevard] money) – dovoljno da se za budžet od jedne reklame kupi veoma pristojna kuća na Beverli Hilsu.

Puno dilova, međutim, počiva na nečemu što još nije smišljeno; na stamenom nasledniku klasične reklame od 30 sekundi. Žiletova reklama za britvice je gotovo dovoljno dugačka da bi se mogla kvalifikovati kao “nova TV” već sama po sebi, te bi bilo teško ukloniti sedmominutnu reklamnu pauzu u emisiji bez gubitka gledalaca koji bi bili već dovoljno iritirani tim „reklamnim filmićem“.

Šta je to što bi industriju oglašavanja moglo izbaviti iz haosa u kojem se trenutno nalazi? U Kanu je bilo lako upoznati ljude koji postavljaju pitanja ali je bilo veoma teško naći nekoga sa ubedljivim odgovorima.

Oglas od 30 sekundi bio je savršen pronalazak za svoje vreme; sada kreativci moraju da stvore nešto drugo.

Financial Times