Severnokorejska „Igra prestola“


Šta bi se dogodilo ako bi se predsednički avion Kim Džong Una srušio s njim nakon samita u Singapuru?

Dobro pitanje, u stvari tako dobro pitanje da se pitam da li će on sam, uoči odlaska u Singapur, misliti o nečemu drugo: da se možda neće vratiti u jednom komadu, piše Brajan Koneli za portal Quora.

Zapamtite, da nisu samo DJT (Donald Džon Tramp) i Džon Bolton koji ga ne vole, jer -tu je i „mali faktor“ povremene uznemirenosti Kineza ovim starim problemom.

Bilo bi vrlo lako da njegov avion doživi neku nesreću, a sa 4 zemlje (uključujući Severnu i Južnu Koreju), pa upiranje prstom u mogućeg krivca i inspiratora uopšte ne bi pomoglo: niko, zapravo, ne bi znao pravog počinioca – osim ukoliko ako bi napad na letelicu bio aljkavo izveden.

Ako na severu ne postoji automatski protokol za delovanje nakon smrti vođe, tzv. ‘dead mans lever’, dugme kojim se kroz kontra-udar pokreće trenutni nuklearni Armagedon, očekivao bih uobičajene borbe među naslednicima, koje bi nastale odmah nakon smrti diktatora.

Zamenik lidera bi mogao biti bilo koji od članova Radničke partije Korejskog političkog biroa (pogledajte ispod) – uobičajeno možete očekivati malo međusobne bratoubilačke mržnje pre nego što se konalno bude uspostavilo novo rukovodstvo – likvidacija koje su umnogome obeležile i dolazak samog Kim Džong Una na vlast, dok je sprovodio „smenu kadrova“; ove „smene“ rezultirale su smrću ne samo pojedinih viših zvaničnika već i – njegovog ujaka. U njega je pucao streljački tim, dok je svog polubrata proošle godine počastio tretmanom lica nervnim bojnim otrovom, dok je ovaj boravio na malezijskom aerodromu.

Ovaj džoker bi naravno bio severnokorejska “Devojka sa plakata” na nedavnim Olimpijskim igrama – Kim Jo Džong, mlađa sestra Kim Džong Una; ovo, naravno, samo ukoliko na Severu i dalje bude apetita za nastavkom dinastije – ona bi, u tom slučaju bila, osoba na koju treba računati. I, upravo iz tog razloga, ona bi bila i među prvima koja bi stradala od svojih rivala – ukoliko se stvari budu odvijale na način uobičajen za ovu zemlju.

Da li bi Kim Jo Džong uopšte preživela prelaznu fazu krvavog preuzimanja najbolje pozicije u zemlji, u ovoj severnokorejskoj „Igri prestola“?

I, pre svega da li bi nakon iznenadne smrti svog oca imala potrebnu podršku za još jednu demonstraciju svireposti kako bi ostala na vrhu političke hijerarhije Severne Koreje – to bi bi bilo zanimljivo videti.

U suštini, ako bi Kim bio likvidiran, odmah potražite sklonište od trenutnog nuklearnog odgovora Severne Koreje – unapred planiranog kontra-udara u ovakvim situacijama; ili, pak, duboko udahnite s olakšanjem – ukoliko se taj promptni napad ne dogodi.

A onda posmatrajte “vatromet na domaćem terenu”: kada horde Kraljevstva Pustoši, na ovaj ili onaj način, budu uzdizale svog novog vođu. Ma ko to bio.

Brian Connelly, Quora

Čovek i robot kao kolege


Fabrika budućnosti je umrežena i inteligentna. Na najvećem sajmu industrije na svetu, sa 5.000 izlagača iz 75 zemalja, koji je u Hanoveru otvorila Angela Merkel, publika će moći da vidi najnovije tehnologije.

Dobre vesti su se čule još pre zvaničnog početka sajma: EU i Meksiko se u velikoj meri slažu oko novog sporazuma o slobodnoj trgovini. Novi trgovinski paket predviđa da se gotovo svim robama može trgovati bez carina. Vreme ne može biti bolje: Meksiko je zemlja-partner ovogodišnjeg sajma u Hanoveru. Meksikanci žele da se pokažu u najboljem svetlu i traže nova tržišta – nakon što sa severa duva prilično hladan vetar, zbog protekcionističkih mera američkog predsednika Donalda Trampa.

„Meksiko želi da pokaže da je vrlo zanimljiva industrijska lokacija, a takođe i izvoznik – i to ne samo u SAD, nego i u druge delove sveta“, rekao je direktor sajma Johen Kekler za DW. Najveća ekonomija u Latinskoj Americi hrli na svetska tržišta i veliki je pobornik slobodne trgovine.

Na otvaranju sajma, u nedelju uveče u Hanoveru, nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Meksika Enrike Penja Nieto takođe su istakli značaj slobodne trgovine. Nieto je u Hanover doveo delegaciju od oko 450 ljudi, uključujući pet ministara i šefove 30 vodećih firmi. Na samom sajmu izlaže 150 meksičkih kompanija.

Čovek u središtu moderne fabrike

Svi žele da pokažu šta je novo kada je reč o najsavremenijim proizvodnim metodama. Reč je o mašinama koje samostalno uče koristeći veštačku inteligenciju. Radi se o dronovima ili robotima asistentima koji će promeniti logističke procese. I radi se o ljudima, ističu svi važni ljudi iz Hanovera: Fabrika budućnosti nije bez ljudi.

„Osnovna poruka ovogodišnjeg sajma jeste da su ljudi u središtu moderne fabrike“, kaže Kekler. U narednim danima može da se vidi „da se robotom na radnom mestu bavimo kao što privatno rukujemo svojim pametnim telefonom, tako da danas ne moram biti stručnjak za IT da bih mogao da koristim najmoderniju tehnologiju“.

Kekler misli na takozvane kolaborativne robote koji pomažu radniku u fabrici, robote koji više ne rade ograđeni, već takoreći – ruku pod ruku sa ljudima. Čelični momci su sada toliko osetljivi da percipiraju svoje okruženje. Pametne mašine su prepune elektronike, izveštavaju o tome kada ih treba servisirati ili kada su oštećene.

Sad IT dolazi na sajam industrije

Gde ima toliko softvera i podataka, nisu daleko ni velike IT kompanije: U međuvremenu, Majkrosoft, Orakl, SAP i čak Amazon imaju velike štandove na industrijskom sajmu. Klaus Mitelbah, direktor Udruženja elektronike ZVEI kaže: „Svedoci smo toga da velike IT kompanije iz SAD dolaze na industrijski sajam, a ne – kao što je to bilo u prošlosti – da smo mi (industrija) odlazili na sajmove IT. To je novo“.

Dakle, digitalna transformacija je stigla u preduzeća i reč koja to označava je kreirana na sajmu u Hanoveru pre nekoliko godina: Industrija 4.0.

U dizajniranju umrežene industrije je „Nemačka prilično dobra“, rekla je kancelarka. A nemačke firme sada žele sledeći korak: „Sada je uzbudljivo, jer se radi o poslovnim modelima koji su postali mogući kroz digitalizaciju“, kaže Tilo Brodtman, generalni direktor inženjerskog udruženja VDMA u razgovoru za DW.

U Hanoveru su vidljivi prvi znaci u kom pravcu će to ići. Sledeći korak bi bio da komunicira sa svojim partnerima na tržištu: „Ne moraju svi koji žele da budu uspešni za deset godina da pevaju pesmu digitalizacije, ali 80 odsto srednjih preduzeća to radi zato što se nečemu nadaju – i zato što to mogu da oblikuju.“

Jer, i druge nacije umeju da se digitalizuju. Prema sadašnjoj prognozi, 40 odsto svih prodatih robota otići će u Kinu 2020. godine. Zbog toga pre svega preduzeća srednje veličine koja se bave proizvodnjom mašina i postrojenja moraju se potruditi ako se žele da odbrane svoju poziciju najboljih na svetu. To bi trebalo da bude moguće imajući u vidu tehnologije koje se narednih dana pokazuju u Hanoveru.

DW

Sto godina feminizma


Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian (preuzeto sa sajta Peščanik.net)

Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian (preuzeto sa sajta Peščanik.net)

Iz principa odbijam da govorim loše o drugoj ženi čak i ako me teško uvredi. Osećam to kao obavezu zato što sam svesna ženske situacije: ona je i moja, posmatram je kod drugih i znam da svaka žena svakoga dana ulaže ogroman, iscrpljujući napor. Siromašne ili imućne, neuke ili obrazovane, lepe ili ružne, slavne ili nepoznate, udate ili neudate, zaposlene ili nezaposlene, sa decom ili bez njih, buntovne ili pokorne – sve smo duboko obeležene načinom bivanja u svetu koji je, čak i kada ga nazivamo svojim, u korenu otrovan hiljadama godina muške dominacije.

Žene žive u stalnim protivrečnostima i iscrpljujućem rintanju. Čitav svet je kodiran u znaku muških potreba – čak i naše donje rublje, seksualne prakse, materinstvo. Moramo da budemo žene u skladu sa ulogama i modelima koji usrećuju muškarce, ali moramo i da im se suprotstavljamo, da se sa njima nadmećemo na javnim mestima, dok ih istovremeno pravimo većima i boljima nego što jesu i pazimo da ih ne uvredimo.

Jedna mlada draga žena mi je rekla: imala sam problem sa muškarcima dok se nisam naučila pravoj meri. Naučila je da ne bude suviše lepa, suviše pametna, suviše obzirna, suviše nezavisna, suviše velikodušna, suviše agresivna, suviše fina. Žensko „suviše“ izaziva nasilne muške reakcije, a i neprijateljstvo drugih žena koje se svakodnevno bore među sobom za mrvice sa muškog stola. Dok muško „suviše“ izaziva opšte divljenje i donosi položaje moći.

Tako da ne samo što je ženska moć ugušena radi reda i mira u svetu i u kući – nego je i same gušimo. Čak i danas, posle sto godina feminizma, ne možemo sasvim da budemo ono što jesmo, ne pripadamo samima sebi. Naše mane, naše surovosti, naši zločini, naše vrline, naše zadovoljstvo i sam naš jezik poslušno su upisani u muške hijerarhije i kažnjavani ili hvaljeni u zavisnosti od kodova koji nam zapravo ne pripadaju i zato nas iscrpljuju. U takvom stanju lako je postati mrska drugima i sebi. Da bismo pokazale šta smo i dok radimo na svojoj nezavisnosti – mi nemilosrdno motrimo na same sebe.

Zato osećam bliskost prema svim ženama i prepoznajem sebe i u najboljima i u najgorima od njih. Da li je moguće, pitaju me ljudi, da baš nikada nisi upoznala nijednu pravu kučku? Poznajem neke, naravno: književnost ih je puna kao i svakodnevni život. Ali kad se sve sabere i oduzme – ja sam na njihovoj strani.

The Guardian, 17.03.2018.

Peščanik.net, 19.03.2018.

 

Treba li nam Zakerbergova milostinja?


Svaki svoj dolar uložen u dobrotvorne svrhe Mark Zakerberg je izvukao iz državne kase i – koristeći demokratske mehanizme. Ovaj tekst nije rezultat trenutnog medijskog “cunamija” koji se podigao povodom Zakerbergove uloge u davanju i odavanju podataka korisnika Fejsbuka u korist privatne firme Kembridž Analitika, i tiče se još jednog “sloja” Cukovih aktivnosti: ulaganja u dobrotvorne svrhe, kao metoda za pranje novca i izbegavanje poreza. Priču napisao Džejson Farbmen za onlajn izdanje magazina Jacobin.

Mediji kao mašina-za-odnose-sa-javnošću bili su u decembru 2015. u punom zamahu pričom o javnom obraćanju Marka Zakerberga i njegove supruge Prisile Čen, koji su se u javnom pismu svojoj tek rođenoj kćeri obavezali da će svojih 45 milijardi dolara uložiti u osnivanje fondacije „Inicijativa Čen-Zakerberg“.

Mejnstrim mediji pokrenuli su ovim povodom lavinu hvalospeva na njegov račun. “Zakerbergova inicijativa Philanthropy Pledge postavlja nove standarde za dobrotvorna davanja”, objavio je poslovni portal Bloomberg Business, koji je izvestio kako Zakerberg i Čen “podižu lestvicu“ u filantropskim davanjima jer imaju nameru da veliki deo svog bogatstva daju u dobrotvorne ciljeve dok su još uvek u ranim tridesetim godinama”. Volstrit džornal je još više „nafilovao“: “Mark Zakerberg i Prisila Čen daju 99% akcija Fejsbuka u dobrotvorne svrhe”.

Ali kada je BuzzFeed otkrio da „Čen-Zakerbergova Inicijativa“ nije neprofitna već profitna korporacija tipa LLC („Limited Liability Corporation“), tj kompanija sa ograničenom odgovornošću, koja zapravo nema obavezu da se angažuje u dobrotvornim aktivnostima, opšti ton nekih komentara postao je negativniji. Da li je donacija za LLC preduzeće u državi Delaver (koja važi za „poreski raj“ na teritoriji SAD) bila ništa drugo do način da se utekne poreskim nametima Kalifornije?

Istina je da i neprofitne i profitne dobrotvorne organizacije mogu služiti i služe kao poreski rajevi za bezobrazno bogate. Za same neprofitne organizacije postoji veoma malo restrikcija u državama poput Delavera, i od njih se samo zahteva da se pet odsto imovine koju NVO deponuje kod njih svake godine potroši na svoje dobrotvorne ciljeve, uključujući u tih pet odsto troškove i lobiranje.

Ipak, u poslednjih nekoliko godina imali smo prilike da vidimo koliki je profit nastao iz poslovanja kompanije Google.org, dobrotvornog ali uglavnom profitnog ogranka Gugla, stvorenog 2006. godine sa vrednošću kompanijskih  akcija od 900 miliona dolara. Oslobođen čak i od ograničenih smernica kojima se neprofitne organizacije po pravilu upravljaju, neki od projekata u koje je Google.org ubacivao novac su takođe smišljeni kako i proizveli divovske profie za Google.

Na primer, pomenuta misija inicijative One Laptop Per Child – smišljenje kako bi se proizveo računar koji bi koštao 100 dolara – i kojeg bi dobilo “bilo koje i svako” od najsiromašnije dece na svijetu takođe obuhvata unosne podatke ovim putem dobijenih od miliona korisnika novih računara na gotovo potpuno neiskorišćenim tržištima.

Slično Google.org, Inicijativa Čen-Zakerberg odbrala je oblik „milosrđa“ koji bi im omogućio da ulažu u profitom vođene inicijative, uključujući i one koje bi mogle doneti novi profit Fejsbuku. Čan i Zakerbergovo obećanje da će svi na Zemlji imati pristup Internetu, nalik inicijativi („Jedan laptop po detetu“ (One Laptop Per Child) takođe pruža prave usluge velikom broju ljudi, time istovremeno stvarajući milione novih potencijalnih korisnika Fejsbuka (iako možda preteruju sa tvrdnjom “Ako naša generacija poveže siromašne, možemo izvući stotine miliona ljudi iz bede”).

Istovremeno, Čen Zakerberg može iskoristiti njihov status dobrotvorke kako bi uštedela ogromne sume novca. Kako je Forbes uočio:

Ova velikodušnost je izvanredno poreski efikasna. Doniranje precenjenih akcija je mnogo bolji poreski potez nego doniranje novca od njihove prodaje. Uostalom, donirajući akcije, dobitak koji bi on ostvario prodajući ih nikada ne bi bio oporezovan… s obzirom da je Chan-Zakerberg dobrotvorna organizacija koja podleže porezu, ako proda akcije on neće platiti nikakav porez, bez obzira na veličinu dobitka. A pošto će gospodin Zakerberg dobiti povraćaj poreza na osnovu tržišne vrednosti onoga što donira, on može taj poreski kredit da iskoristi da sakrije milijarde prihoda iz drugih izvora.

Naravno, značajne donacije u dobrotvorne svrhe često zadobijaju izuzetnu novinarsku pokrivenost koja, sa svoje, takođe ima veliku vrednost. Transformacija reputacije Bila Gejtsa – Zakerbergovog junaka iz detinjstva – nakon što je osnovana fondacija Bil i Melinda Gates, poučna je iz mnogo aspekata.

Tokom 1990-ih godina, Microsoftova hiperagresivna poslovna praksa rezultirala je presudom od 2000. godine da je ova kompanija držala monopol na tržištu. Usledilo je nekoliko milijardi dolara novčanih kazni od nebrojenih američkih i evropskih regulatornih tela, dok je u popularnoj štampi Bil Gejts bio naširoko oslikavan kao siledžija.

Preokret u imidžu koji je bračni par Gejts sebi mogao da finansijski priušti lako bi mogao biti dosad najefikasnija – i najskuplja – PR kampanja istoriji. Danas je Bil Gejts – nakon višegodišnjeg uspešnog rada spin doktora u javnosti – u medijima tretiran kao važan mislilac u borbi protiv bolesti Trećeg sveta, dok Bil ne propušta nijednu debatu vezanu za reformu obrazovanja. Na njega se gleda kao na „humanitarca“ koji ima puno toga da kaže o tome kako da svet postane bolje mesto (što je u suprotnosti sa njegovim stvarnim angažmanom i obavezama koje ograničavaju radijus Gejtsovog delovanja).

Od najranijiih dana Majkrosofta, Gejts je žestoko podržavao zakon o patentima i njegovo sprovođenje, čime se lekovi stavljaju van dometa većine, naročito onih iz zemalja tzv „Globalnog juga“ (nama poznatiji kao “Treći svet” tj. Afrika, Latinska Amerika i zemlje u razvoju u Aziji, ili “manje razvijene zemlje” odnosno “manje razvijene regije”). Takođe je utrošio milione u mnoštvo obrazovnih inicijativa koje su izrazito „anti-nastavničkog“ koncepta, i to u tolikoj meri da je Američka federacija nastavnika tada najavila da neće više uzimati novac od Fondacije Gejts.

Zakerberg je već pokušao da veliku dobrotvornu donaciju iskoristi kako bi poboljšao svoj kao i ugled Fejsbuka, koji je u više navrata bio uhvaćen u prikupljanju privatnih informacija sa namerom da ih unovči. Njegova donacija od 100 miliona dolara školi u Njuarku bila je natempirana samo nekoliko nedelja nakon objavljivanja biografskog filma o Zakerbergu, „The Social Network“, i neposredno pred izlazak dokumentarca o njegovoj donaciji školi, „Waiting for Superman“. Vreme će pokazati koliko je taj poslednji pokušaj upravljanja javnom reputacijom i slikom u javnosti stvarno doprineo poboljšanju Zakerbergove javne pozicije.

Svi mi imamo ideje o tome kako bi svet trebalo da bude drugačiji, a oni sa velikim bogatstvom imaju neizmernu moć i da realizuju te vizije. Ponekad, vizija se tiče jasnog cilja, kao što je borba protiv malarije ili obezbeđivanje skloništa za beskućnike. U nekim drugim prilikama, ta je filantropija bila malo ličnije orijentisana, kao kada su Melinda i Bil Gejts ubacili svoej Windows računare u srednje škole, samim tim odstranivši Eplove „Mekintoše“ i usmeravajući-obučavajući generacije mladih da koriste Windows mašine, a ne one koje proizvodi konkurentski Epl.

Što je još važnije, koncentracija tolike moći i širina uticaja u rukama milijardera filantropa predstavlja realni problem za demokratiju. Svaki dolar koji milijarder ostvaruje kroz “oslobođenje od poreza” je dolar odvojen od usta ostalih poreskih obveznika koji kroz porez pune američku javnu kasu. Sa desetinama milijardi Zakerbergovih poreskih dolara moglo bi se toliko toga dobrog učiniti kada bi se, recimo, za tu sumu povećao ovogodišnji budžet za javno školstvo (težak 69 milijardi).

Iako američka vlada svakako nije bastion demokratije, postoje, ako ništa drugo, barem formalni mehanizmi koji postavljaju poresko, javno finansiranje u domen demokratskog odlučivanja. Postoje predlozi za koncipiranje javnog budžeta, saslušanja i glasanja, a tu su i izbori putem kojih možemo pokušati da političare uspostavimo kao lica odgovorna za svoje postupke. Najverovatnije da ćemo imati tek neku nejasnu, maglovitu ideju šta se dešava sa novcem kojim upravlja dobrotvorna „Inicijativa Čen-Zakerberg“; njihov LLC status će im omogućiti da izbegnu javno objavljivanje mnogih poreskih papira, koji će proći kroz „proces dobrotvornih donacija“.

Ove vrste dobrotvornog preduzetništva daju ljudima s krupnim kapitalom odrešene ruke za osvajanje još veće kontrole unutar sistema – a to su ljudi koji već imaju prekomerni uticaj u društvu – postavljajući ih na pozicije gde se donose odluke koje sve više oblikuju javni život. Ljudi poput Zakerberga i Gejtsa – koji nisu izabrani na izborima, i koji ne osećaju potrebu da opravdavaju svoje radnje ili odluke, ne odgovarajući za rezultate ili posledice svojih radnji – suočavaju se sa tek veoma malo ili nimalo reperkusija svojih društvenih eksperimenata.

Zakerbergova obrazovna inicijativa podvlači ovu izvanrednu i štetnu ulogu. Uprkos svom prilično ograničenom ličnom iskustvu u javnoj školi – pohađao je elitnu akademiju Phillips Exeter, a potom Harvard – Zakerberg je počeo da daje ozbiljne sume novca za reformu javnog obrazovanja. Potpisao je donaciju koja je iznosila 100 miliona dolara, što bi javne škole Njuarka transformisalo u čarter-škole. Saradnja sa bivšim gradonačelnikom Njuarka, demokratom Korijem Bukerom (Corey Booker) i republikanskim guvernerom Krisom Kristijem (Chris Christie), imao je za cilj potpunu transformaciju škola u tom gradu tokom pet godina, kako bi oblasne obrazovne institucije, zapravo, postale model za prestrukturisanje ostalih javnih škola u svim američkim okruzima.

Kako bi što pre sproveli reforme koje idu na ruku njihovim ličnim interesima, bogati su bili prinuđeni da zaobiiđu proces javnog angažovanja. Bez ograničenja, koja bi u normalnim okolnostima usledila od strane vlade i njenog monitoringa – planovi Zakerbergove neprofitne fondacije nisu objavljeni sve dok ključne odluke nisu donete. Stanari Njuarka su o ovome prvo doznali jednog popodneva sa televizije: kada su u emisiji kod Opre Vinfri gostovala sva trojica aktera „filantropskog programa obrazovne transformacije“: Buker, Kristi i Zakerberg.

Nakon što je fondacija osnovana, mesta u njenom odboru dodeljivana su onima koji bi donirali više od pet miliona dolara. “Lokalni filantrop je ponudio milion dolara”, izjavila je Dajen Revič (Diane Ravitch), “ali on je bio odbijen jer je svota bila premala”.

Eksperiment sa javno-privatnim školstvom u Njuarku (tzv „Charter Sschool“ model) ispostavio se kao gromoglasan neuspeh čiji je efekat na terenu bio tek nešto malo veći od novca u džepovima hrpe konsultanata. Rezultati testova nisu znatno poboljšani, nastavnici su se suprotstavljali varijabilnim platama „po zasluzi“, a žena angažovana da upravlja okrugom odbila je da prisustvuje savetodavnim sastancima Školskog odbora, jer su i dalje bili previše neprijateljski. Debakl još uvek prati Zakerberga. Izveštaji s kraja 2015. i početka 2016.  o njegovoj donaciji od 45 milijardi dolara u akcijama Fejsbuka (tada 99% svih akcija koje je posedovao), nisu izostavili da spomenu i njegov prethodni, veoma neuspeli filantropski poduhvat u Njuarku.

Zakerberg je nastavio da ulaže u škole Njuarka, tvrdeći da je izvukao pouke iz prethodnog lošeg iskustva i da želi da uvede poboljšanja. Cuk je, napokon, samo jedan relativno novi igrač u pokretu za reformu obrazovanja.

Fondacija Gejts potrošila je stotine miliona dolara u pokušaju da restrukturira američki sistem javnog školstva, a 200 miliona dolara ide na Zajedničko jezgro (Common Core) – inicijativu za nastavni plan i program protiv kojeg se digao ogroman broj roditelja i nastavno osoblje širom Amerike. Fondacija Eli Broad je takođe utrošila čitavo bogatstvo u pokušaju da realizuje plan vredan gotovo 500 miliona dolara, po kojem bi pola studenata iz Los Anđelesa trebalo da pređe u 260 novih, čarter škola. Fondacija Volton (Walton Foundation) potrošila je preko milijardu dolara za podršku čarter školama i školskim vaučerima (Školski kurikulum: svi sadržaji, procesi i aktivnosti usmereni na ostvarivanje ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja sa ciljem promocije intelektualnog, ličnog, društvenog i telesnog razvoja učenika. Školski vaučeri u Americi podrazumevaju državnu novčanu pomoć ili poreski kredit za roditelje jednak ukupnim troškovima ili delu izdataka za obrazovanje deteta u osnovnoj ili srednjoj školi po njihovom izboru).

Rat za osvajanje sistema javnog obrazovanja koji vode ultra bogati Amerikanci – koristeći novac iz poreskih rajeva kojim bi se – nasuprot ulaganju u „novo školstvo“ – možda moglo poboljšati upravo to javno obrazovanje – otkriva duboko neprijateljstvo koje bogati gaje prema demokratiji i demokratskim mehanizmima.

Što se Amerike tiče, trebalo bi zahtevati bolje: umesto što čekamo da vidimo kako će Zakerbergova dobrota uticati na naše živote, njegovo bogatstvo bi trebalo staviti pod demokratsku kontrolu, tako da se o načinima korišćenja ovog novca može kolektivno odlučivati, u cilju opšte dobrobiti i napretka društva.

 

1000 godina rada


WeWork je globalna kompanija koja se bavi iznajmljivanjem kancelarijskog prostora, ali u opisu svojih poslova izbegava reč „kancelarija“. Kompanija je nedavno nabavila novi prostor u Njujorku i organizovala njegovo razgledanje za potencijalne klijente. Predstavnik kompanije je sa oduševljenjem opisivao pogled koji se pruža iz jedne od zajedničkih prostorija, ugaone kancelarija koja je nekada pripadala generalnom direktoru. Skrenuo je pažnju posetilaca na kamin i rekao da će prostorija u kojoj se nalazio samo jedan radni sto od mahagonija uskoro biti opremljena kožnim kaučima. Tako će svako dobiti priliku da se udobno smesti, posmatra krovove Menhetna i razmišlja o postignutim životnim uspesima. S tim što će za tu privilegiju radnici morati da plaćaju sami, umesto da budu plaćeni, kao što je to bio slučaj sa prethodnim stanarom. Spoljne oznake uspeha su postale tražena roba.

WeWork je jedna od najvećih i najpoznatijih kompanija koje „rad“ redefinišu kao nešto što podrazumeva inventivnost i društvenost u kreativnom okruženju, uz besplatnu kafu i pivo, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. To je posao na koji niko ne dolazi samo zato što mora. Osnovana pre 8 godina, kompanija WeWork nudi više od 300 lokacija u 62 grada. Uspehu kompanije doprineo je uspon novog načina organizacije rada koji neki slave kao fleksibilan i preduzetnički, dok ga drugi osuđuju kao nesiguran i prekaran. Različita tumačenja su moguća zahvaljujući višeznačnosti reči „rad“ – od „rada“ kao svakodnevnog kulučenja do rada kao „životnog postignuća“, opusa, umetničkog dela, onoga što životu daje smisao.

U knjizi Rad: poslednjih 1000 godina Andrea Komlosy se hvata ukoštac sa tim jezičkim kameleonom i rekonstruiše promene u značenjima i tumačenjima. U dodatku na kraju knjige autorka poredi više od 40 reči vezanih za rad iz 8 jezika i pokazuje koliko je širok spektar ljudskih aktivnosti, od stvaralačkog rada do robovanja, koje spadaju u tu kategoriju. Mnogi jezici razlikuju naporno i nepoželjno „kulučenje“ od cenjenijih oblika rada koji zahtevaju intelekt i umetničku veštinu.

Andrea Komlosy, profesorka društvene i ekonomske istorije na Univerzitetu u Beču, pokušala je da u svojoj analizi ponudi zaokruženu sliku predstava o radu u različitim društvima i periodima, od srednjeg veka do danas. U fokusu je centralna Evropa, uz izlete do Rusije, Balkana i južne Italije, i to u različitim periodima kolonijalne vlasti Svetog rimskog carstva, Prusije, Habsburške monarhije i Trećeg rajha. Autorka ispituje 6 istorijskih perioda i razlike u shvatanja rada oko 1250, 1500, 1700, 1800, 1900. godine i danas. Ponuđeno je nekoliko primera o tome kako se rad menjao sa širenjem gradova i zajednica koje su prihvatale novopridošlice. Tražnja za luksuznim robama u palatama širom Azije podstakla je zanatstvo i trgovinu na putu svile, dok je dolaskom Roma iz Indije nastala distinkcija između „nečasnog“ i „časnog“ rada.

Takve distinkcije pokazuju da rad nije samo višeznačan, već uključuje i hijerarhije koje nam omogućuju da uvidimo u kakvom odnosu stoji rad mongolskog pastira prema radu bečkog pekara ili softverskog inženjera u Silicijumskoj dolini. Autorka identifikuje niz dihotomija, među kojima je osnovna ona između dobrovoljnog i prinudnog rada. Kao što istorijski pregled jasno pokazuje, porobljavanje drugih za obavljanje teškog ili nepoželjnog rada, uključujući seks, bilo je uobičajeno u različitim epohama, obično uz ratove i osvajanja. Ali čak i rad koji je „dobrovoljan“ može uključivati element prinude, na primer ako religijski ili običajni zakoni zabranjuju određene vrste rada određenim ljudima, što ih primorava da se okrenu nečasnim poslovima, kao što je pozajmljivanje novca.

Andrea Komlosy, autorka knjige "Rad: poslednjih 1000 godina"

Andrea Komlosy, autorka knjige “Rad: poslednjih 1000 godina”

U moderno doba rad je često regulisan ugovorima i zakonima, što je neke poslove učinilo sigurnijima, dok su drugi ostali nesigurni. Zaštita prava radnika obično je rezultat teških borbi radničkih sindikata i zavisi od toga da li u određenoj industriji postoji tradicija političkog aktivizma. Rad na zemlji i u domaćinstvu obično nije obuhvaćen merama zaštite koje važe za radnike u industriji i kompanijama. Jednostavna definicija rada – poslovi koji se obavljaju za nadnicu, pod zakonom propisanim uslovima i po redovnom rasporedu – zapravo je retka i relativno nova formulacija.

Kada se kategorija rada proširi na ono što autorka opisuje kao „sivu zonu“, definicija je još neodređenija. To je zona koja uključuju „snalaženje“, rad uličnih svirača ili prosjaka, različite oblike preživljavanja na periferiji kapitalizma koji se stigmatizuje kao lenstvovanje i suprotnost radu; ili „rad u senci“, koncept pozajmljen od filozofa Ivana Illicha, koji obuhvata mnoštvo aktivnosti koje omogućuju svakodnevni život, ali ne donose platu i ne obavljaju se iz zadovoljstva, kao što je odlazak u nabavku, plaćanje poreza ili registracija kola. Tu možemo uključiti rad kojim milijarde korisnika održavaju u životu platforme društvenih mreža. Obično svoje objave na Tviteru, Fejsbuku i Instagramu ili nebrojene blogove i komentare ne doživljavamo kao rad, a ipak naše uloženo vreme i trud donose milijarde dolara vlasnicima tih platformi. Bez miliona dobrovoljno doniranih reči korisnika Tviter bi bio samo plava kartonska ptičica.

Još jedna konstanta je odbijanje da se rad koji omogućuje ljudski opstanak – reprodukcija i staranje o novim generacijama – uklopi u ekonomsko shvatanje „rada“. Različita značenja engleske reči „labor“ – težak rad, ali i porođajni bol – ukazuje na dugotrajnu povezanost reprodukcije i rada, a opet, kapitalizam se oslanja na ideološko istiskivanje kućnih poslova – koje najčešće obavljaju žene – iz područja rada. U većini industrijalizovanih zemalja izvan SAD različiti oblici socijalnog staranja – od zdravstvene zaštite do plaćenog odsustva – pripisuju novčanu vrednost „neprocenjivom“ radu za porodicu, ali to je obično ograničeno na prve mesece života deteta. Da bi se vratili u korpus „radne snage“, roditelji koji su iskoristili odsustvo – obično je to majka – moraju da plaćaju nekoga ko će negovati dete u narednim godinama. Negovatelji onda moraju da ostave sopstvenu decu članovima porodice ili nekome drugom. Jezik izlaženja i ulaženja na tržište rada potvrđuje da negovanje nije rad, pri čemu je istovremeno neuporedivo vrednije i daleko manje vrednovano nego rad za nadnicu.

Šta nam proučavanje prošlosti može reći o budućnosti? Autorkina analiza je korisno podsećanje da je shvatanje rada koje prihvatamo suženo i istorijski osobeno. Hijerarhija koju smo uspostavili na industrijalizovanom zapadu, gde trajno i zakonski ugovoreno zaposlenje sa punim radnim vremenom stoji na vrhu piramide društveno poželjnog, duboko je problematična, ne samo zbog miliona ljudi koji rade izvan takvog sistema već i zbog obezvređivanja aktivnosti koje ne predstavljaju rad u užem smislu, iako obogaćuju ljudski život i daju mu smisao. Pokazujući da je „rad“ moguć i bez nadnice, šefa i radnog mesta van kuće, autorka nam pomaže da šire sagledamo stvari koje smatramo vrednim i zapitamo se da li zaista želimo da nastavimo da odvajamo rad od života. Ako rad više nije nešto što se obavlja na određenom mestu u određeno vreme – a globalne promene u svetu rada ukazuju na to – onda zajedno treba da pokušamo da zamislimo šta bi mogla biti alternativa i kako se možemo organizovati.

Takvo preispitivanje ne treba da bude ekskluzivan domen startap kompanija koje entuzijastično slave novu verziju radnog mesta koje uključuje zadovoljstvo i igru, ili tehnoloških kompanija čiji su zaposleni virtuelno uvek na radnom mestu. Zajedništvo i kreativnost, uostalom, nisu samo marketinške parole, već svojstva koja nas određuju kao ljudska bića. Univerzalni osnovni dohodak je jedna od mogućnosti za prevazilaženje primata rada i produktivnosti, ali postoje i druge, manje eksperimentalne opcije. Možda bi za uspostavljanje nove ravnoteže između rada i ne-rada bilo dovoljno da kao društvo više uložimo u dobra stara javna dobra: u obrazovanje koje ne podrazumeva decenije dužničkog ropstva, u plaćena odsustva za roditelje i negovatelje, u dobro finansirane javne biblioteke i mesta otvorena svima, u duševni mir koji pruža pristupačna zdravstvena zaštita. To su stare ideje i možda danas ne izgledaju dovoljno seksi, ali svakako nam otvaraju više prostora da živimo dostojan život, da gradimo veze bez vizitkarti, da pratimo svoju radoznalost i posvetimo se idejama, projektima i ljudima koje cenimo. A onda će i naš rad sigurno biti bolji.

Joanna Scutts, In These Times, 15.03.2018.

Peščanik.net, 21.03.2018.

Da li je sve predodređeno?


Ovo predavanje je aprila 1990. održano na seminaru Sigma kluba, na univerzitetu Kembridž, a preuzeto iz knjige Crne rupe i bebe-vaseljene (prevod Zoran Živković, Izdavački atelje Polaris, Beograd, 1995). Objavio portal Peščanik.

U drami Julije Cezar Kasije kaže Brutu: „Ljudi su ponekad gospodari svoje sudbine“. Ali da li je to tačno? Ili je sve što činimo predodređeno, determinisano. Nekada je argument u prilog toj tezi glasio da je bog svemoguć i izvan vremena, tako da uvek zna šta će se dogoditi. Ali kako onda imamo slobodnu volju? I ako je nemamo, kako možemo biti odgovorni za svoje postupke? Kako kazniti čoveka za koga je predodređeno da opljačka banku?

U novije vreme argument u prilog determinizmu zasniva se na nauci. Izgleda da postoje precizni zakoni koji određuju kako će se razvijati vasiona i sve u njoj. Iako još nismo ustanovili sve zakone koji rukovode ovim procesima, znamo dovoljno za osnovnu orijentaciju. Da li ćemo otkriti preostale prirodne zakone ostaje da se vidi. Ja sam u tome optimista i smatram da ima izgleda da ih otkrijemo u narednih 20 godina. Ali čak i ako nije tako, to ne utiče na problem kojim se ovde bavimo. Činjenica je da postoji skup zakona koji određuju razvoj kosmosa od njegovog nastanka. Možda ih je propisao bog. Ali onda je svakako napustio (ili napustila) znani svemir.

Početnu konfiguraciju vasione možda je odredio bog, a možda zakoni prirode. U oba slučaja, sve što se potom odvijalo bilo je u skladu sa našim naučnim saznanjima i u tom smislu je teško tvrditi da smo mi gospodari svoje sudbine.

Potraga za velikom objedinjujućom teorijom je dosta problematična. Pre svega, ona bi trebalo da bude matematički sažeta i elegantna, izuzetna u svojoj jednostavnosti. Ali kako jednačine mogu da izraze svu složenost sveta oko nas? Da li je teorija svega odredila i da hit Sinéad O’Connor bude na vrhu top lista ove nedelje, ili da Madonna bude na naslovnoj strani Cosmopolitana?

Druga poteškoća u vezi sa idejom da je sve predodređeno teorijom svega je to da je onda i sve što kažemo takođe predodređeno. Ali zašto bi bilo predodređeno da to bude tačno? Nije li verovatnije da će to biti pogrešno, jer na svaki tačan iskaz dolazi mnogo mogućih netačnih? Svake nedelje poštar mi donese nekoliko teorija koje mi šalju razni ljudi. Sve su one različite, a većina se međusobno isključuju. Ali pretpostavka je da je velika teorija svega predodredila da svi ti autori smatraju da su njihove teorije tačne. Zašto bi onda moj komentar na njih imao ikakvu vrednost? Zar nisam i ja u podjednakoj meri predodređen velikom objedinjujućom teorijom?

Treći problem u vezi sa opštom predodređenošću je naše uverenje da mi ljudi imamo slobodnu volju – da uživamo slobodu izbora da li ćemo nešto učiniti ili ne. Ali ako je sve predodređeno zakonima nauke, onda slobodna volja mora biti samo privid, a onda se postavlja pitanje na čemu se temelji naša odgovornost za ono što činimo? Ne kažnjavamo ljude za počinjene zločine ako su sišli s uma, jer smo zaključili da u takvom stanju oni nisu odgovorni za svoje postupke. Ali ako smo svi predodređeni velikom objedinjujućom teorijom, onda niko nije odgovoran za ono što čini.

O ovim problemima determinizma raspravlja se već vekovima. Ali te rasprave su pre svega bile akademske, budući da smo bili daleko od potpunijeg uvida u zakone prirode, a nismo znali ništa ni o nastanku vasione. Ovi problemi danas postaju aktuelni zbog mogućnosti otkrivanja velike teorije svega u roku od nekih 20 godina. Takođe smo uvideli da je početak kosmosa naučno objašnjiv. Sledi moj lični pokušaj objašnjenja ovih problema. Ne obećavam veliku originalnost ili dubinu, ali to je najbolje što imam da ponudim u ovom trenutku.

Evo najpre prvog problema: kako jedna srazmerno jednostavna i sažeta teorija može da objasni nastanak ovako složene vasione kakva je naša? Odgovor nam daje načelo neodređenosti kvantne mehanike, koje kaže da se položaj i brzina čestica u kosmosu ne mogu izmeriti istovremeno sa velikom preciznošću: što tačnije merite njihov položaj, to manje precizno merite njihovu brzinu, i obratno. Ova neodređenost nije tako značajna sada, kada su stvari u svemiru prilično razmaknute, pa mala neodređenost u pogledu položaja ne znači mnogo. Ali u ranoj vasioni sve je bilo veoma zbijeno, tako da tu imamo puno neodređenosti, a uz to i više mogućih početnih stanja vasione. Ona su se razvila u celu porodicu različitih istorija vasione. Većina njih ima slične makro-osobine, u smislu da one opisuju vasionu koja je jednoobrazna i koja se širi. Razlike među njima se javljaju u pogledu razmeštaja zvezda, a još više u pogledu toga ko će se naći na naslovnim stranama časopisa (ukoliko u njima uopšte ima časopisa). Prema tome, složenost vasione i njene pojedinosti u ranim fazama nastaju pod uticajem načela neodređenosti. Otuda proishodi mnoštvo mogućih istorija vasione. Među njima bi postojala i takva u kojoj su nacisti dobili Drugi svetski rat, premda bi njena verovatnoća bila niska. Mi živimo baš u istoriji u kojoj su saveznici pobedili u ratu, a Madona se pojavila na naslovnoj strani Cosmopolitana.

Razmotriću sada drugi problem. Ako je sve što činimo određeno velikom teorijom svega, zašto bi to značilo da su zaključci o vasioni ispravni, a ne pogrešni? Zašto bi bilo šta što kažemo imalo neku vrednost? Moj odgovor na ovo pitanje zasniva se na Darvinovoj ideji prirodne selekcije. Neki sasvim primitivni oblici života spontano su nastali na Zemlji kao ishod slučajnog kombinovanja atoma. Najraniji oblik života verovatno je bio neki veliki molekul. Ali on nije imao DNK, zato što su izgledi da se to dogodi slučajnim kombinovanjem veoma mali.

Taj rani oblik života počeo bi da se razmnožava. Kvantno načelo neodređenosti i neuređena toplotna kretanja atoma uslovili bi da dođe do izvesnog broja grešaka pri razmnožavanju. Većina ovih grešaka bila bi kobna po opstanak organizma ili po njegovu sposobnost da se dalje razmnožava. Takve greške ne bi se prenele na potonja pokolenja, već bi nestale zajedno sa nestankom organizma. Slučajni mali broj grešaka bi vodio uspehu: takvi organizmi bi imali više izgleda da prežive i da se razmnožavaju. Oni bi zamenili prvobitne, lošije sklopljene organizme.

Nastanak dvostrukog spiralnog ustrojstva DNK moglo je da bude jedno od tih poboljšanja u ranim fazama. Bio je to verovatno takav napredak da je došlo do potpune zamene svih prethodnih oblika života, ma kakvi oni bili. Onda je evolucija napredovala i dovela do razvoja centralnog nervnog sistema. Stvorenja koja su shvatala implikacije podataka sakupljenih pomoću čula, a potom delala u skladu s njima imala su veće izglede da opstanu i ostave potomstvo. Ljudska rasa je nastavila ovo napredovanje do nove faze. Mi smo veoma slični višim majmunima po telesnom sklopu i DNK, ali mala varijacija u našoj DNK omogućila nam je da razvijemo jezik. To je značilo da možemo da prenosimo informacije i sakupljeno iskustvo sa pokolenja na pokolenje, najpre usmeno, a onda i u pisanom obliku. Pre toga su se tekovine iskustva prenosile jedino sporim procesom kodiranja u DNK posredstvom nasumičnih grešaka pri razmnožavanju. To je za posledicu imalo dramatično ubrzanje evolucije. Bilo je potrebno više od tri milijarde godina da razvoj stigne do ljudske rase. Ali tokom poslednjih deset hiljada godina usavršili smo pisani jezik. To nam je omogućilo da prevalimo put od pećinskih ljudi do stvorenja sposobnih da postavljaju pitanja o krajnjoj teoriji vasione.

Pritom nije došlo do značajne biološke evolucije ili promene ljudske DNK. Prema tome, naša inteligencija, naše umeće da izvlačimo ispravne zaključke iz informacija koje nam pružaju naša čula potiču još iz pećinskog razdoblja, pa i od ranije. Naša inteligencija je zasnovana na našoj sposobnosti da ubijamo određene životinje radi hrane, kao i veštine izbegavanja da sami postanemo žrtve drugih životinja. Izuzetno je to što su nam mentalne osobine odabrane za te svrhe i dalje od velike koristi pod veoma različitim okolnostima u našem vremenu. Izgledi za opstanak verovatno nam se neće mnogo poboljšati ako dođemo do velike teorije svega ili rešimo problem predodređenosti. Ali inteligencija koju smo razvili iz drugih razloga nam omogućava da proniknemo u ispravne odgovore na ta pitanja.

I nekoliko reči o trećem problemu – pitanju slobodne volje i odgovornosti za ono što činimo. Mi imamo subjektivni osećaj o tome ko smo i šta činimo. Ali to lako može biti samo privid. Neki ljudi misle da su Julije Cezar ili Napoleon, ali oni ne mogu svi biti istovremeno u pravu. Da bismo ustanovili da li neki organizam ima slobodnu volju potreban nam je spoljni test objektivnosti. Primera radi, zamislimo da nam u posetu dođe „mala zelena osoba“ sa nekog drugog sveta. Kako da ustanovimo da li ona ima slobodnu volju ili je to samo robot, programiran da reaguje kao da nam je sličan?

Izgleda da je krajnji objektivni test slobodne volje u sledećem: može li se predvideti ponašanje nekog organizma? Ako može, onda on nema slobodnu volju već je predodređen. S druge strane, ako se njegovo ponašanje ne može predvideti, može se pretpostaviti da on ima slobodnu volju.

Ovakvoj definiciji slobodne volje možemo zameriti to što ćemo, pošto jednom ustanovimo teoriju svega, moći da predviđamo ljudske postupke. A naš mozak je takođe podložan i načelu neodređenosti. Postoji, dakle, element haotičnosti u ljudskom ponašanju koji je u vezi sa kvantnom mehanikom. Ali te energije u našem mozgu su niske, tako da je dejstvo neodređenosti kvantne mehanike u tom smislu malo. Pravi razlog zašto ne možemo da predvidimo ljudsko ponašanje jeste to što je ono naprosto previše složeno. Već su nam poznati osnovni fizički zakoni koji upravljaju aktivnošću mozga i oni su srazmerno jednostavni. Ali ljudski mozak sadrži oko 10 na 26 ili sto miliona milijardi milijardi čestica. To je daleko, daleko previše da bismo ikada bili u stanju da rad našeg mozga uobličimo jednačinama i time predvidimo kako će se on ponašati ako su nam dati njegovo početno stanje i podaci koji se preko živaca slivaju u njega. U stvari, mi ne možemo da izmerimo ni to početno stanje, jer bismo za to morali da rastavimo mozak. Čak i kada bismo to učinili, i dalje bi bilo previše čestica koje bi trebalo uzeti u obzir. Isto tako, mozak je verovatno veoma osetljiv na početno stanje – mala promena u njemu može dovesti do veoma velike promene kasnijeg ponašanja. Prema tome, iako su nam poznate temeljne jednačine koje upravljaju mozgom, nismo ni blizu toga da pomoću njih predvidimo ljudsko ponašanje.

Ova situacija javlja se u nauci kad god imamo posla sa makroskopskim sistemima, zato što je broj čestica uvek preveliki da bi postojali izgledi za rešenje temeljnih jednačina. Ono čemu tada pribegavamo jesu efektivne teorije. Posredi su približnosti kod kojih veoma veliki broj čestica biva zamenjen malim brojem veličina. Primer za to je mehanika fluida. Neka tečnost poput vode sastoji se iz milijardi i milijardi molekula koji su sačinjeni od elektrona, protona i neutrona. Ako je shvatimo kao neprekidni medijum koji se odlikuje samo brzinom, gustinom i temperaturom dobijamo zgodnu približnost. Predviđanja efektivne teorije mehanike fluida nisu tačna – pogledajte samo vremenske prognoze – ali su dovoljno dobra za projektovanje brodova ili naftovoda.

Hoću da kažem da su pojmovi dobre volje i moralne odgovornosti za naše delanje zapravo efektivna teorija u smislu mehanike fluida. Moguće je da je sve što radimo predodređeno nekom teorijom svega. Ako ta teorija predviđa da ćemo umreti na vešalima, onda se nećemo utopiti. Ali morali biste biti jako sigurni da su vam suđena vešala da biste se po buri otisnuli na more u malom čamcu. Zapazio sam da čak i ljudi koji tvrde da je sve predodređeno i da to ni na koji način ne možemo da promenimo dobro pogledaju levo i desno pre nego što pređu ulicu. Možda je stvar u tome što oni koji ne pogledaju ne prežive, pa nemamo njihovu verziju događaja.

Naše ponašanje se ne može zasnivati na zamisli da je sve predodređeno, zato što se ne zna šta je predodređeno. Umesto toga, valja prihvatiti efektivnu teoriju da posedujemo slobodnu volju i da smo odgovorni za svoje postupke. Ova teorija nije upotrebljiva za predviđanje ljudskog ponašanja, ali je prihvatamo kao operativno dovoljnu za život. Postoji i darvinovski razlog zbog koga verujemo u slobodnu volju: društvo u kome se jedinka oseća odgovornom za svoje postupke ima više izgleda da radi timski, da preživi i raširi svoje vrednosti. Mravi su primer odličnog timskog rada, ali njihovo društvo je statično. Ono nije u stanju da reaguje na nepoznate izazove niti da razvija nove mogućnosti. Ali skup slobodnih jedinki koje dele iste ciljeve ima veću fleksibilnost u preduzimanju novih koraka.

Pojam slobodne volje ne pripada osnovnim zakonima nauke. Ako se pokuša izvođenje ljudskog ponašanja iz zakona nauke zapada se u logički paradoks samoreferentnih sistema. Ako bi se ono što čovek čini moglo predvideti pomoću nauke, sam čin predviđanja bi menjao sled događaja. To je slično problemima sa kojima bismo se suočili pri putovanju kroz vreme, što je mogućnost u koju veoma sumnjam. Kada biste mogli da vidite šta će se dogoditi u budućnosti onda biste to mogli da promenite. Ako biste znali koji konj će pobediti na trci Grand National, mogli biste da zgrnete bogatstvo kladeći se na njega. Ali taj čin bi promenio odnose na kladionici. Dovoljno je videti film Povratak u budućnost da bi se shvatilo koliko je to komplikovano.

Paradoks vezan za predviđanje vlastitih postupaka u bliskoj je vezi sa problemom koji sam pomenuo ranije: da li konačna teorija svega omogućava ispravne zaključke o njoj? Verujem da nam tu pomaže Darvinova ideja prirodne selekcije. Ona bi trebalo da nas uputi na skup fizičkih zakona koji su se pokazali uspešnima. Ali oni se ne mogu primeniti na predviđanje ljudskog ponašanja – i to iz dva razloga. Prvo, nismo u stanju da ih povežemo jednačinama. Drugo, čak i da to možemo, sam čin izricanja predviđanja poremetio bi sistem. Umesto toga, prirodni odabir nas pre upućuje na prihvatanje teorije slobodne volje. Ako se prihvati da su postupci neke osobe plod njenog slobodnog izbora, onda se ne može tvrditi da su oni u nekim slučajevima određeni spoljnjim silama. Predstava o „gotovo slobodnoj volji“ lišena je smisla. Ali ljudi uglavnom brkaju činjenicu da se ponekad može pogoditi najverovatniji izbor neke jedinke – sa okolnošću da taj izbor nije slobodan. Ja mogu da pogodim da ćete svi vi danas večerati, ali vi ste sasvim slobodni da odaberete da gladni odete u krevet. Primer ovakvog brkanja stvari je doktrina o smanjenoj odgovornosti: u pitanju je zamisao o tome da osobe ne treba da budu kažnjene za svoje postupke ako su bile pod stresom. Nije isključeno da su veći izgledi da će neko počiniti antidruštveni čin dok je pod stresom. Ali to ne znači da treba da povećamo izglede za takav ishod smanjenjem kazne za njega.

Istraživanje temeljnih zakona nauke i izučavanje ljudskog ponašanja valja držati u zasebnim odeljcima. Iz razloga koje sam prethodno objasnio, naučni zakoni se ne mogu koristiti za objašnjenje ljudskog ponašanja. Ali možemo se nadati svetu zasnovanom na inteligenciji i moći logičkog mišljenja koje smo razvili kroz prirodnu selekciju. Pomoću nje smo razvili i neke druge osobine kao što je na primer agresivnost. Ona nam je davala prednost u doba pećinskih ljudi i ranije, tako da ju je prirodna selekcija sačuvala. Ogromno povećanje naših razornih moći na temelju moderne nauke i tehnologije pretvorilo je agresivnost u veoma opasno svojstvo koje je postalo pretnja opstanku cele ljudske rase. Nevolja je u tome što su naši agresivni nagoni ukodirani u naš DNK. On se menja jedino biološkom evolucijom u vremenskim rasponima koji traju milionima godina, dok se naše moći uništenja povećavaju u vremenskim rasponima evolucije informacija, koji sada iznose jedva 20 ili 30 godina. Ako ne budemo uspeli da inteligencijom zauzdamo agresivnost, ljudska rasa neće imati puno izgleda za opstanak. Ali dok ima života, ima i nade. Ako uspemo da preživimo narednih stotinak godina, raširićemo se na druge planete, a možda ćemo krenuti i ka dalekim zvezdama. Ovo će znatno smanjiti verovatnoću da cela ljudska rasa bude zbrisana u nekoj globalnoj kataklizmi kao što je nuklearni rat.

Da rezimiramo: raspravljao sam o nekim problemima koji se javljaju ako se pretpostavi da je u vasioni sve predodređeno. Prilično je svejedno da li iza tog determinizma stoje svemogući bog ili zakoni nauke. Može se, naime, uvek reći da su zakoni nauke izraz božje volje.

Razmatrao sam tri pitanja. Prvo, kako složenost vasione i svaka njena beznačajna pojedinost mogu biti predodređene jednostavnim skupom jednačina? Drugim rečima, može li se stvarno verovati u to da bog stoji iza svih trivijalnosti, kao što je ta ko će se pojaviti na naslovnoj strani Cosmopolitana? Odgovor izgleda glasi da iz načela neodređenosti kvantne mehanike proističe da postoji ne samo jedna istorija vasione već ceo skup mogućih istorija. One mogu biti slične u velikim razmerama poređenja, ali će se zato veoma razlikovati u svakodnevnim razmerama. Dogodilo se da mi živimo u jednoj posebnoj istoriji koja se odlikuje određenim posebnostima i pojedinostima. Ali postoje veoma slična inteligentna bića koja žive u istorijama koje se razlikuju od naše po tome ko je pobedio u ratu i ko je na vrhu liste hitova. Beznačajne pojedinosti naše vasione nastaju kombinacijom temeljnih zakona sa kvantnom mehanikom i njenim elementima neodređenosti ili nasumičnosti.

Drugo pitanje je bilo: ako je sve predodređeno nekom temeljnom teorijom, onda je i ono što kažemo o toj teoriji takođe predodređeno – ali zašto bi bilo predodređeno da to bude tačno, a ne pogrešno ili nebitno? Moj odgovor na ovo pretpostavlja pozivanje na Darvinovu teoriju prirodnog odabira: samo one jedinke koje izvlače ispravne zaključke o svetu koji ih okružuje imaće izgleda da prežive i ostave potomstvo.

Treće pitanje je glasilo: ako je sve predodređeno, šta je onda sa slobodnom voljom i našom odgovornošću za postupke koje preduzimamo? Jedini objektivan test o tome da li neki organizam ima slobodnu volju jeste to da li se njegovo ponašanje može predvideti. Kada su posredi ljudska bića, uopšte nismo u stanju da koristimo temeljne zakone da bismo predvideli šta će ona učiniti – iz dva razloga. Prvo, ne možemo da rešimo jednačine za veoma velike brojeve čestica koje su tu posredi. Drugo, čak i kada bismo mogli da rešimo jednačine, sam čin dolaska do nekog predviđanja doveo bi do poremećaja sistema i mogao bi da vodi ka drugačijem ishodu. A ako ne možemo da predviđamo ljudska ponašanja, možemo da pribegnemo priručnoj teoriji prema kojoj su ljudi slobodni da biraju šta će učiniti.

Kako izgleda, postoje jasna preimućstva u pogledu opstanka ako verujemo u slobodnu volju i odgovornost za vlastite postupke. To znači da je ovo uverenje osnaženo principom prirodne selekcije. Da li je osećanje odgovornosti, koje se prenosi jezikom, dovoljno da stavi pod kontrolu nagon za agresivnošću, koji se prenosi preko DNK – ostaje da se vidi. Ako to nije slučaj, ljudska rasa će postati jedan od ćorsokaka prirodnog odabira. Možda će neka druga rasa inteligentnih bića negde drugde u galaksiji uspeti da uspostavi bolju ravnotežu između odgovornosti i agresivnosti. Ukoliko je to posredi, mogli bismo očekivati da oni stupe u kontakt sa nama, ili da bar otkrijemo njihove radio-signale. Možda su oni svesni našeg postojanja, ali ne žele da obznane svoje prisustvo. To može biti mudar potez kada se pogleda naš dosije.

Ukratko, naslov ovog ogleda iskazan je u obliku pitanja: da li je sve predodređeno? Odgovor glasi: jeste, predodređeno je. Ali sasvim bi moglo biti i da nije tako, jer nikada nećemo doznati šta je tačno predodređeno.

Stephen Hawking 15/03/2018 |

Peščanik

Kakve su dugoročne posledice NATO bombardovanja kineske ambasade 1999?


Dugoročne posledice iz perspektive pojedinca i kratkoročne posledice iz istorijske perspektive, onako kako sam ih kao 11-togodišnji školarac doživeo 1999. godine kada je bombardovana kineska ambasada u Beogradu: nikada neću izrasti u nekoga ko može srećno i zadovoljno da boravi u Sjedinjenim Državama, pokušavajući da dobijem državljanstvo ili bar zelenu kartu, uprkos svom obrazovanju na elitnom univerzitetu u rangu Ivy League i šest dugih godina prilično srećnog života (to kažem  jer ove godine nisam u SAD već na Bliskom istoku, gde pišem doktorsku disertaciju). Znam da ću uvek biti Kinez, i na kraju ću se vratiti u Kinu. Ne mogu da živim i postižem uspeh na ispravan način u zemlji čiji režim (i ispran mozak njenog naroda) gleda na moju zemlju i moj narod kao na neprijatelja (Onaj drugi deo brojnih Kineza u SAD još uvek ne shvata ovakav stav;  a kada počnu da razumeju onda je za to, obično, prekasno). Sada znam da ću morati da se vratim u Kinu sa decom. I to će se dogoditi uskoro.

Ovo je dug proces i, iz lične perspektive, komplikovaniji od onog što neki od gore navedenih odgovora ukazuju. Bio je to možda hitan poziv za buđenje kineskog rukovodstva. Ali mladi su, tokom svog odrastanja u ljude, i dalje morali da prođu kroz sve  kako bi konačno shvatili da će Kina zauvek biti zacrtana kao neprijatelj Sjedinjenim Državama.

Tada sam, kao dečak od 11 godina, napisao esej za takmičenje u pisanju kojim se osuđuje američko bombardovanje (kineske ambasade u Beogradu 1999.)  – ali tada, zapravo, nisam znao ništa o Sjedinjenim Državama. Imao sam priliku da 5 godina živim u Americi kao stipendista u kampusu, i nisam osetio da mrzim tu zemlju. Nikad nisam mrzeo SAD. Potom sam, kao tinejdžer i mladi student koledža u Kini delio mnoga kritička mišljenja o partiji, režimu, čak i o kineskoj kulturi. Nekada sam obožavao – ovo bi moglo biti preterivanje, ali je bilo blisko mom tadašnjem sentimentu – zapadne forme demokratije i slobode, sanjajući o danu kada će Kina u političkom smislu biti potpuno vesternizovana. Sa 11 godina nisam mogao da preko noći postanem čvrsto ubeđeni patriota. Znate, mladi ljudi uvek treba da prođu kroz svoju fazu naivnosti i neznanja, tako tipičnih za mladost. U tom smislu, bombardovanje nema uticaja na moj intelektualni razvoj.

Ali nakon svog boravka u SAD, gledajući američko društvo i čitajući nešto više o njenoj istoriji, moji pogledi su se promenili. Sada iskreno mogu reći da je moj stav pro-socijalistički (u smislu kineskog komunizma). Ali, tek sam pre nekoliko godina došao do ove faze, kada sam konačno shvatio da je za SAD nebitno hoće li Kinu voditi KPK ili neka druga stranka. Sve dok Kina radi ono što radi i planira da uradi, Zapad će je smatrati arhi-neprijateljem. Tačka. Pozivi na uspostavljanje zapadne “demokratije” u Kini imaju za cilj da oslabe odlučnost Kine da se razvija, jer bi zapadna “demokratija” bila mnogo lakša za inostrano mešanje, manipulaciju i uplitanje u sadašnji strogo uspostavljeni sistem.

Kineski izvorni greh, što se tiče Zapada, jeste to što je Kina jedna posebna civilizacija koja se odupire asimilaciji, jedna od retkih velikih civilizacija koje su preživele do danas, takođe i to što Kina nikada nije bila kolonizovana, što ima preveliku populaciju koju treba nahraniti; to što ima petlju da ispravi nepoštenja i nepravde današnjeg svetskog poretka koji ekonomski i mentalno izrabljuje većinu ljudi, posebno onih iz tzv. Trećeg sveta, a sve zarad uskogrude koristi koju će imati tek šačica „izabranih“ – a to su elite belačkog Zapada i njihovi bliski saveznici. Kina se odvažila da zaželi da njeni građani žive kao Zapadnjaci, što je već samo po sebi greh. Obama, Hilari Klinton, Tramp – svi su oni za nas Kineze isti: plaše se da će Kina postati snažnija i početi da kroji globalna pravila – jer Zapad još uvek crpi koristi od sveta na osnovu svojih pravila koja je napravio u prošlosti. Belačka elita Zapada je besramno izjavila na mnogo načina: Kinezi ne mogu da žive poput nas; oni ne mogu da kroje globalna pravila.

Čak su i obični ljudi sa Zapada govorili ovako, poput svoje belačke elite. Na koledžu sam imao nastavnika iz Kanade, debelog i arogantnog momka, ponosnog na svoje dansko nasleđe. Jednom prilikom je na času Engleskog rekao: vaša vlada treba da zabrani privatne automobile. Vi Kinezi treba da koristite samo javni prevoz. Vaša zemlja sebi ne može priuštiti da svi kupujete i imate automobile. Vaša vlada bi, ako ništa drugo, trebalo barem da proizvodi automobile koji su za vas toliko skupi da ih nikada ne biste mogli kupiti. Bilo je to 2004. godine, odmah nakon što sam se vratio iz letnjeg kampa u državi Njujork.

Podrška nezavisnosti Tajvanu, Tibetu i Sinđangu, falun gongu, uzimajući u vidu sporove Južnom kineskom moru, sve to – velikog i malog obima – vezano je za obuzdavanje porasta Kine po svaku cenu.

Vratimo se za trenutak na bombardovanje Srbije 1999. Nakon što sam shvatio sve ovo, čitajući osvrte u američkim medijima, sedeći u američkoj učionici, živeći u američkom gradu, postalo mi je jasno da je bombardovanje 1999. bilo neizbežno. Pored toga što će Sjedinjene Države, nakon pada Sovjetskog Saveza, Kinu uvek smatrati neprijateljem, to je bilo i poniženje za Kinu. Tada su svi znali da Kina nema sposobnost da reterira. Takvi događaji su se desili više puta u različitim oblicima, npr. 1996. kada se SAD uplitao u unutrašnje poslove Tajvana, potom sukob između kineskog i američkog vojnog aviona koji se 2001. dogodio blizu kineske teritorije. Kombinacija mržnje, agresivnosti i prezira izazvali su Sjedinjene Države da se tada ponašaju tako. A 1999. je bila samo još jedna epizoda u ovoj dugoj seriji.

Kakav je to drugi krajnji dugoročni efekat po mene lično? Srbija je prva evropska zemlja koja je potpisala sporazum o bezviznom režimu sa Kinom. Mi Kinezi možemo posećivati Srbiju bez viza i ovo je veliki motiv da posetim Srbiju kao neko ko voli da doživi različite kulture. Jedna od lokacija koju ću sigurno posetiti kada odem biće mesto na kome je nekada bila kineska ambasada (sve do njenog bombardovanja 1999) – među ostalim mestima koja podsećaju na zločine NATO-a počinjenih u ovoj siromašnoj zemlji. Takvo bombardovanje je doprinelo da shvatim da smo u našem dobu svi još uvek blisko vezani za svoju zemlju. Vaša sudbina je vezana za sudbinu vaše zemlje. Mi živimo u 21. veku, i tu nema ničeg posebnog. Ovo nije 50. vek stare ili 50. vek nove ere, a mi, kao pojedinci, moramo da prihvatimo tu činjenicu.

Hualong Mei, doktorant na predmetu Drevnog Bliskog istoka

Quora