Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Da li je liberalizam kriv?


Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Za vebsajt izdavačke kuće Arhipelag piše Branko Milanović, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke za pitanja siromaštva.

Pod „liberalizmom“ uzimam ono što se pod ovim pojmom smatra u SAD. Pod „krivicom“ mislim na „uspon Trumpa i sličnih nacionalista-populista“.

Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Mislim da se oni mogu podeliti u tri grupe: ekonomija, lični integritet i ideologija.

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

U ekonomiji, liberalizam je zagovarao „neo-liberalizam“ koji je bio zamena ekonomske ideologije za socijaldemokratiju. I to se zalagao, posebno u vreme tandema Klinton-Bler, za finansijsku liberalizaciju, mnogo manju ulogu „države blagostanja“ i takozvanu „meritokratiju“, koja u suštini znači sposobnost bogatih da školuju svoju decu u najboljim školama, od čega će 90% diplomirati i tako „meritokratizovani“ zahtevati kasnije u životu premiju u vidu ogromnih plata.

Sporazum o slobodnoj trgovini privileguje, kao što je pisao Din Bejker, interese bogatih u razvijenim ekonomijama kroz zaštitu patenata i intelektualne svojine i uz malo ili nimalo pažnje za radna prava. U međunarodnoj areni, preko Svetske banke i MMF-a, klintonovski neo-liberalizam je povezan s politikama Vašingtonskog konsenzusa.

To su u mnogo čemu razumne politike, ali su dogmatske i nepromišljeno su primenjivane, naročito u vezi s privatizacijom, i često im je glavni cilj bio da obezbede vraćanje dugova bez obzira na socijalne posledice po stanovništvo. Grčka je najpoznatiji primer takve politike, jer se nalazi usred Evrope i njeni rezultati se najlakše mogu videti. Ali isti principi su primenjeni širom sveta.

Oslonac takve politike je ideologija koja je videla ekonomski uspeh kao jedinu dimenziju (pored prihvatanja određenih liberalnih toposa koje ću navesti kasnije) u kojoj vrednost pojedinca može biti izražena ili izmerena. Ta ideologija naišla je na prihvatanje širom sveta, podstakla je globalizaciju i pokazala se kao ideologija koja godi ljudskoj psihologiji koji žudi da stekne više. To je tako u skladu s ljudskom prirodom i verovatno je pomoglo rast svetske proizvodnje nekoliko puta i smanjenje siromaštva u svetu. Ali to je možda dovelo do isključenja drugih ljudskih karakteristika i pomoglo je da se stvore, posebno među onima koji su bili ekonomski manje uspešni, ozlojeđenost i otuđenje od vrednosti koje promovišu liberali.

Korupcija. Posledica ovakvog hiper-ekonomizma u običnom životu bila je korupcija elita koje su prihvatile isti model uspeha kao i svi ostali: bogaćenje svim sredstvima. Korupcija političke klase, ne samo na Zapadu nego u celom svetu, imala je duboko korozivni i demorališući uticaj na birače svuda. Biti političar se sve više videlo kao način sticanja ličnog bogatstva, karijera kao i bilo koja druga, odvojeni od bilo kakve stvarne želje bilo da rade kao „javni servis“ bilo da nastoje da promoviše svoje vrednosti i obezbede vođstvo. „Elektoralizam“, uraditi bilo šta da bi bio izabran, bio je politički kredo liberalizma. U tom smislu to je bila najava populista.

To je, mislim, važno da se vidi veza između ekonomske ideologije „komercijalizma“, koji je prožeo ekonomske politike od početka osamdesetih godina na Zapadu i Kini, a od devedesetih u ranijim komunističkim zemljama, i sistemske i sveprožimajuće korupcije elita. Pošto biti uspešan znači gomilati najviše novca, političari nisu mogle da rade u drugoj dimenziji (na primer, u „idealima“), niti su mogli biti izabrani ako nisu bili korumpirani, jer se kampanje ne mogu voditi bez novca. To je iluzija da politički prostor može da radi u skladu s pravilima različitim od ostatka društva.

Branko Milanović

Branko Milanović

Jedinstveno mišljenje. Liberalizam je uveo dogmatski set principa, „samo politički korektan način mišljenja“ koji karakterišu politike identiteta i „horizontalna jednakost“ (bez razlike, u proseku, u platama između muškaraca i žena, različitih rasa ili religija), što je omogućilo da se stvarna nejednakost razvija nekontrolisano. Uvedena je prećutna hijerarhija po kojoj je prihvatanje ovih razvodnjenih principa jednakosti u kombinaciji sa ekonomskom uspehom bio uslov da se ne bude isključen. Drugi, oni koji nisu bili ekonomski uspešni ili se nisu pridržavali svih načela dominantnog mišljenja, nisu bili samo neuspešni već i moralno inferiorni.

Prvosveštenici liberalizma, vodeći mediji, voleli su da održavaju, u isto vreme, logički kontradiktorna verovanja od kojih su na neki način oba bila „dobra“. Tako su stvorili terminološke i stvarne konfuzije koje su ili direktan napad na zdrav razum ili primeri licemerja poput „podrška trupama“, dok su „protiv rata“, ili davanje ogromnih donacija privatnim školama (kako bi njihova imena krasila učionice) u ime „podrške javnom obrazovanju“. Njima nije bilo neugodno zbog kontradiktornosti, niti su prihvatali kompromise: da li je moguće podržati vojnike koji ubijaju civile „jer nas vojnici štite“ i biti protiv rata i ubijanja civila u isto vreme; da li možete da šaljete decu u privatne škole i da budete za javno obrazovanje; da li možete da govorite o klimatskim promenama, grdite druge, i emitujete više CO2od 99% čovečanstva? To je bio ideološki izuzetno udoban položaj. Bilo je potrebno vrlo malo mentalnog napora da prihvatite pet ili šest osnovnih principa (dovoljno je da pročitate nekoliko pisaca koji ponavljaju iste ideje u glavnim liberalnim publikacijama), i to onda dozvoljava da postupate kako god vam se viđa, a da tvrdite da je svako takvo postupanje etički besprekorno. Svi su bili uzor vrline i abolirali su sve svoje sklonosti.

Drugi koji nisu uspeli da iskoriste prednosti takvog položaja bili su ignorisani dok je njihovo nezadovoljstvo eksplodiralo. Niko među liberalima ne misli da je čudno (a još manje da su uradili nešto po tom pitanju) da najbolje obrazovana zemlja na svetu, s jednim od najvećih BDP u svetu po glavi stanovnika, može imati trećinu stanovništva koja veruje u kreacionizam ili u vanzemaljce. To uopšte nije bilo bitno eliti toliko dugo kao da su ovi ljudi živeli u podzemnom svetu.

Čuveni Milanovićev "Slonov dijagram" (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Čuveni Milanovićev “Slonov dijagram” (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Oni koji veruju Fukujami, i kojima su devedesete izgledale kao trijumf koji će ih zauvek držati na vrhu ljudske evolucije, današnje događaje vide kao katastrofu ne samo zato što zaista mogu da dovedu do katastrofe već i zato što su propali njihova brižljivo negovana surogat ideologiju i mesto u društvu.

Pišem ovo u Beču, u Prateru, s pogledom na ogromni zabavni park sa automobilima koji neminovno priziva Harija Limu. Liberalizam se može videti kao zabavni park u pokretu, svaki automobil kreće najpre polako, a potom sve brže. Vožnja u početku donosi ogromnu radost, ali kao da je, izgleda, neko uključio prekidač za super brzo kretanje i zaključao kontrolnu sobu, a većina nas sada je u ovim automobilima koje niko ne kontroliše i niko ne može da ih zaustavi, brzina je opasna, i pitamo se kako će i kada doći do pada.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

 

(Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku; nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.)

 

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Nemačka prodaje manje obveznica za refinansiranje starog duga


Nemački poreski prihodi nastavljaju da cvetaju, smanjujući zavisnost zemlje od novih obveznica, donosi Handelsblatt.

Među kolegama iz svoje socijaldemokratske partije na levoj strani centra, novi nemački ministar finansija u Nemačke Olaf Šolc (Olaf Scholz) ponekad je poznat i po nazivu “Olaf Schauble”, po svom konzervativnom prethodniku Volfgangu Šojbleu.

Šala koja je u potki ove priče glasi: ima li zaista neke razlike među njima? Od preuzimanja dužnosti u martu ove godine, Šolc se vrlo fokusirano zaglavio u restriktivnoj fiskalnoj politici koju je nasledio od Šojblea. To, pre svega, neće značiti da će novi dugovi biti pridodati sadašnjem saveznom budžetu. Šojble je bio ponosan svojom “crnom nulom” – balansiranim saveznim budžetom kojeg je od 2016. redovno ostvarivao. A Šolc se po tome uopšte ne razlikuje od svog prethodnika.

Ove godine će, međutim biti drugačije, barem samo malo. Vlada će potrošiti manje novca nego što je planirano, kako bi se stari dug prevazišao prodajom novih obveznica investitorima. U predstojećem trećem kvartalu 2018. godine, država će potrošiti šest milijardi evra ($6mlrd) manje za kupovinu obveznica nego što je prvobitno planirano. U prošlom kvartalu se na nove obveznice već utrošilo dve milijarde evra manje od onoga od zacrtanog. Oslanjajući se na ove uštede moglo bi značiti nastavak dobrog zdravlja nemačke privrede, u kojoj je poreski prihod porastao za 6,8 odsto u periodu od maja do maja.

Stari dugovi su postali novi

Nemačka će, ukupno, ove godine pozajmiti između 181 milijardi i 185 milijardi evra, podeljenih između 36 milijardi evra kratkoročnih instrumenata novčanog tržišta, 139 milijardi evra u obveznice sa fiksnom kamatom sa rokovima od dve do 30 godina i još jednu pozajmicu šest milijardi do 10 milijardi evra u obveznicama sa indeksom inflacije.

Svakog decembra Nemačka državna agencija koja svakog decembra odgovara za nacionalni dug određuje koliko će novca federalna vlada morati da pozajmi kako bi refinansirala stari dug. Zatim utvrđuje datume za aukcije duga i objavljuje obim novog duga koji će se izdati. Obveznice indeksirane inflacijom su jedine kategorije u kojima određeni iznos nije unapred određen.

Ne postoji poseban obrazac za smanjenje novog duga: ukupno sedam emisija obveznica biće ukinuto za iznos koji se kreće između 500 miliona i milijardu evra. Ipak, nove emisije su takođe značajne i ukupno iznose oko četiri milijarde evra. Povrh već postojećim 30-godišnjim emisijama obveznica pridodaće se još oko milijardu evra, uz tri milijarde evra ponovno izdatih putem postojećih kratkoročnih obveznica.

Analitičari nisu očekivali ove i ovolike uštede, a cena nemačkih državnih obveznica malo se povećala usled pozitivnih vesti. Nasuprot tome, prinos na desetogodišnje obveznice – najpopularnije pitanje Nemačke – pao je na 0,35 odsto, dostižući najniži nivo od kraja maja.

Uz potražnju za nemačkim obveznicama koje će se smanjiti kada Evropska centralna banka (ECB) okonča svoj program kupovine obveznica, analitičari pozitivno gledaju na pooštravanje ponude. ECB će u oktobru prepoloviti svoje kupovine, da bi ih u decembru i potpuno ukinula.

Andrea Cünnen radi u Handelsblatovoj  frankfurtskoj redakciji za finansije i ekonomiju, a specijalnost su joj tržišta obveznica.

Handelsblatt

Kineski 40-godišnji ekonomski uspon zasenjuje njene globalne suparnike


Kineska reforma i politika otvaranja promenili su ovu državu i sudbinu socijalizma, dozvoljavajući joj da se oprosti od siromaštva i svojih slabosti, kao i da povrati istorijsku slavu i poverenje sveta u nju kao zaista velike zemlje, objavio je CNTV News App u petak 22. juna a istog dana preneo i China Daily na svojoj američkoj verziji portala.

Godišnji rast BDP-a u Kini je između 1978. i 2016. u proseku iznosio 9,7 odsto, rastući brže nego bilo koja druga zemlja u istom vremenskom periodu, dok su Sjedinjene Države u tom periodu ostvarile godišnju stopu rasta od 2,7%, zatim Kanada sa rastom od 2,5%, Britanija sa 2,3% rasta i Japan sa rastom od 2,2 odsto.

Čak je i unutar BRICS bloka ekonomski učinak Kine bio izuzetan jer je BDP u Kini u 2017. iznosio 12 biliona dolara – gotovo dvostruko više od ukupnog BDP obima Brazila (sa svojih dva biliona dolara), Rusije (sa $1,5 biliona ), Indije ($2,6 biliona) i Južne Afrike ($350 milijardi dolara).

Kineski obim privrede sada se nalazi na drugom mestu u svetu, u poređenju sa osmim koje je zauzimala 1970.

BDP Kine je 1980. bio samo 10,7 odsto BDP-a Sjedinjenih Država, 35,9% Nemačke, 50,5% Britanije i 43,3% Francuske. Međutim, 2017. godine, BDP Kine bio je 3,3 puta veći od nemačkog, 4,6 puta veći od britanskog i 3,7 veći od francuskog.

U istočnoj Aziji 1980. godine, kineski BDP bio je samo 28,1 odsto japanskog, ali je 2010. godine BDP Kine prevazišao Japan, dok je 2017. godine kineski BDP premašio japanski za 2,47 puta.

Promene u Kini su ujedno izmenile i ekonomsku strukturu ostatka sveta; ekonomija zemalja Evropske unije je 1980. iznosila 34,1% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države tada zaprimale 25,7% svetskog BDP-a, istočna Azija bila je zastupljena sa 15,8 odsto. Međutim, 2017. godine, istočna Azija je iznosila 27,3% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države zaprimale 24,3%, a EU 21,7 odsto.

Kina je dala veliki doprinos jednom uravnoteženijem trgovinskom sistemu, jer je ulazak Kine u STO omogućio zemljama u razvoju brojnije prednosti u pregovorima.

Brzi privredni rast Kine od početka reformi i njeno otvaranje su takođe dobar primer i sjajna „pokazna vežba“ za zemlje u razvoju.

Razvoj kineske ekonomije je, takođe, izvukao iz siromaštva 700 miliona njenih građana, što je još jedan veliki doprinos svetu.

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, BDP po glavi stanovnika u Kini je u 2016. godini dostigao 8166 dolara, čime je izbila na 70. mesto u svetu, približivši se Rusiji s njenih 8.900 dolara i Brazilu u kojem je BDP po stanovniku 8.700 dolara, ali je iznad Južne Afrike čiji prosečni BDP po građaninu ove zemlje iznosi 5.316 dolara. Kina prednjači i u odnosu na Indiju, u kojoj BDP po glavi Indijca iznosi 1.749 dolara.

Međutim, te iste 2016. godine je BDP po glavi stanovnika Sjedinjenih Država iznosio 57.000 dolara, što je iznosilo skoro sedam puta više od Kine u tom periodu.

Kineski BDP po glavi stanovnika je 2017. zauzimao 61. mesto u svetu, pomerivši se za 65 pozicija u poređenju sa 1980. godinom, kada je čak i vijetnamski BDP per capita bio daleko veći od BDP po glavi stanovnika Kine.

Tokom istog vremenskog perioda, Južna Koreja se pomerila naviše za 36 mesta, a potom slede Singapur (za 27 mesta), Indija (takođe 27) i Brazil (uspon za 22 pozicije).

BDP per capita je u Kini 1980. iznosio 309,3 dolara, blizu Indije (koja je tada imala $276,4 per capita). Međutim, 2017. godine, BDP po glavi stanovnika u Kini od 1.982,7 dolara bio je 4,35 puta veći indijskog.

 

China Daily

Severnokorejska „Igra prestola“


Šta bi se dogodilo ako bi se predsednički avion Kim Džong Una srušio s njim nakon samita u Singapuru?

Dobro pitanje, u stvari tako dobro pitanje da se pitam da li će on sam, uoči odlaska u Singapur, misliti o nečemu drugo: da se možda neće vratiti u jednom komadu, piše Brajan Koneli za portal Quora.

Zapamtite, da nisu samo DJT (Donald Džon Tramp) i Džon Bolton koji ga ne vole, jer -tu je i „mali faktor“ povremene uznemirenosti Kineza ovim starim problemom.

Bilo bi vrlo lako da njegov avion doživi neku nesreću, a sa 4 zemlje (uključujući Severnu i Južnu Koreju), pa upiranje prstom u mogućeg krivca i inspiratora uopšte ne bi pomoglo: niko, zapravo, ne bi znao pravog počinioca – osim ukoliko ako bi napad na letelicu bio aljkavo izveden.

Ako na severu ne postoji automatski protokol za delovanje nakon smrti vođe, tzv. ‘dead mans lever’, dugme kojim se kroz kontra-udar pokreće trenutni nuklearni Armagedon, očekivao bih uobičajene borbe među naslednicima, koje bi nastale odmah nakon smrti diktatora.

Zamenik lidera bi mogao biti bilo koji od članova Radničke partije Korejskog političkog biroa (pogledajte ispod) – uobičajeno možete očekivati malo međusobne bratoubilačke mržnje pre nego što se konalno bude uspostavilo novo rukovodstvo – likvidacija koje su umnogome obeležile i dolazak samog Kim Džong Una na vlast, dok je sprovodio „smenu kadrova“; ove „smene“ rezultirale su smrću ne samo pojedinih viših zvaničnika već i – njegovog ujaka. U njega je pucao streljački tim, dok je svog polubrata proošle godine počastio tretmanom lica nervnim bojnim otrovom, dok je ovaj boravio na malezijskom aerodromu.

Ovaj džoker bi naravno bio severnokorejska “Devojka sa plakata” na nedavnim Olimpijskim igrama – Kim Jo Džong, mlađa sestra Kim Džong Una; ovo, naravno, samo ukoliko na Severu i dalje bude apetita za nastavkom dinastije – ona bi, u tom slučaju bila, osoba na koju treba računati. I, upravo iz tog razloga, ona bi bila i među prvima koja bi stradala od svojih rivala – ukoliko se stvari budu odvijale na način uobičajen za ovu zemlju.

Da li bi Kim Jo Džong uopšte preživela prelaznu fazu krvavog preuzimanja najbolje pozicije u zemlji, u ovoj severnokorejskoj „Igri prestola“?

I, pre svega da li bi nakon iznenadne smrti svog oca imala potrebnu podršku za još jednu demonstraciju svireposti kako bi ostala na vrhu političke hijerarhije Severne Koreje – to bi bi bilo zanimljivo videti.

U suštini, ako bi Kim bio likvidiran, odmah potražite sklonište od trenutnog nuklearnog odgovora Severne Koreje – unapred planiranog kontra-udara u ovakvim situacijama; ili, pak, duboko udahnite s olakšanjem – ukoliko se taj promptni napad ne dogodi.

A onda posmatrajte “vatromet na domaćem terenu”: kada horde Kraljevstva Pustoši, na ovaj ili onaj način, budu uzdizale svog novog vođu. Ma ko to bio.

Brian Connelly, Quora

Čovek i robot kao kolege


Fabrika budućnosti je umrežena i inteligentna. Na najvećem sajmu industrije na svetu, sa 5.000 izlagača iz 75 zemalja, koji je u Hanoveru otvorila Angela Merkel, publika će moći da vidi najnovije tehnologije.

Dobre vesti su se čule još pre zvaničnog početka sajma: EU i Meksiko se u velikoj meri slažu oko novog sporazuma o slobodnoj trgovini. Novi trgovinski paket predviđa da se gotovo svim robama može trgovati bez carina. Vreme ne može biti bolje: Meksiko je zemlja-partner ovogodišnjeg sajma u Hanoveru. Meksikanci žele da se pokažu u najboljem svetlu i traže nova tržišta – nakon što sa severa duva prilično hladan vetar, zbog protekcionističkih mera američkog predsednika Donalda Trampa.

„Meksiko želi da pokaže da je vrlo zanimljiva industrijska lokacija, a takođe i izvoznik – i to ne samo u SAD, nego i u druge delove sveta“, rekao je direktor sajma Johen Kekler za DW. Najveća ekonomija u Latinskoj Americi hrli na svetska tržišta i veliki je pobornik slobodne trgovine.

Na otvaranju sajma, u nedelju uveče u Hanoveru, nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Meksika Enrike Penja Nieto takođe su istakli značaj slobodne trgovine. Nieto je u Hanover doveo delegaciju od oko 450 ljudi, uključujući pet ministara i šefove 30 vodećih firmi. Na samom sajmu izlaže 150 meksičkih kompanija.

Čovek u središtu moderne fabrike

Svi žele da pokažu šta je novo kada je reč o najsavremenijim proizvodnim metodama. Reč je o mašinama koje samostalno uče koristeći veštačku inteligenciju. Radi se o dronovima ili robotima asistentima koji će promeniti logističke procese. I radi se o ljudima, ističu svi važni ljudi iz Hanovera: Fabrika budućnosti nije bez ljudi.

„Osnovna poruka ovogodišnjeg sajma jeste da su ljudi u središtu moderne fabrike“, kaže Kekler. U narednim danima može da se vidi „da se robotom na radnom mestu bavimo kao što privatno rukujemo svojim pametnim telefonom, tako da danas ne moram biti stručnjak za IT da bih mogao da koristim najmoderniju tehnologiju“.

Kekler misli na takozvane kolaborativne robote koji pomažu radniku u fabrici, robote koji više ne rade ograđeni, već takoreći – ruku pod ruku sa ljudima. Čelični momci su sada toliko osetljivi da percipiraju svoje okruženje. Pametne mašine su prepune elektronike, izveštavaju o tome kada ih treba servisirati ili kada su oštećene.

Sad IT dolazi na sajam industrije

Gde ima toliko softvera i podataka, nisu daleko ni velike IT kompanije: U međuvremenu, Majkrosoft, Orakl, SAP i čak Amazon imaju velike štandove na industrijskom sajmu. Klaus Mitelbah, direktor Udruženja elektronike ZVEI kaže: „Svedoci smo toga da velike IT kompanije iz SAD dolaze na industrijski sajam, a ne – kao što je to bilo u prošlosti – da smo mi (industrija) odlazili na sajmove IT. To je novo“.

Dakle, digitalna transformacija je stigla u preduzeća i reč koja to označava je kreirana na sajmu u Hanoveru pre nekoliko godina: Industrija 4.0.

U dizajniranju umrežene industrije je „Nemačka prilično dobra“, rekla je kancelarka. A nemačke firme sada žele sledeći korak: „Sada je uzbudljivo, jer se radi o poslovnim modelima koji su postali mogući kroz digitalizaciju“, kaže Tilo Brodtman, generalni direktor inženjerskog udruženja VDMA u razgovoru za DW.

U Hanoveru su vidljivi prvi znaci u kom pravcu će to ići. Sledeći korak bi bio da komunicira sa svojim partnerima na tržištu: „Ne moraju svi koji žele da budu uspešni za deset godina da pevaju pesmu digitalizacije, ali 80 odsto srednjih preduzeća to radi zato što se nečemu nadaju – i zato što to mogu da oblikuju.“

Jer, i druge nacije umeju da se digitalizuju. Prema sadašnjoj prognozi, 40 odsto svih prodatih robota otići će u Kinu 2020. godine. Zbog toga pre svega preduzeća srednje veličine koja se bave proizvodnjom mašina i postrojenja moraju se potruditi ako se žele da odbrane svoju poziciju najboljih na svetu. To bi trebalo da bude moguće imajući u vidu tehnologije koje se narednih dana pokazuju u Hanoveru.

DW

Sto godina feminizma


Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian (preuzeto sa sajta Peščanik.net)

Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian (preuzeto sa sajta Peščanik.net)

Iz principa odbijam da govorim loše o drugoj ženi čak i ako me teško uvredi. Osećam to kao obavezu zato što sam svesna ženske situacije: ona je i moja, posmatram je kod drugih i znam da svaka žena svakoga dana ulaže ogroman, iscrpljujući napor. Siromašne ili imućne, neuke ili obrazovane, lepe ili ružne, slavne ili nepoznate, udate ili neudate, zaposlene ili nezaposlene, sa decom ili bez njih, buntovne ili pokorne – sve smo duboko obeležene načinom bivanja u svetu koji je, čak i kada ga nazivamo svojim, u korenu otrovan hiljadama godina muške dominacije.

Žene žive u stalnim protivrečnostima i iscrpljujućem rintanju. Čitav svet je kodiran u znaku muških potreba – čak i naše donje rublje, seksualne prakse, materinstvo. Moramo da budemo žene u skladu sa ulogama i modelima koji usrećuju muškarce, ali moramo i da im se suprotstavljamo, da se sa njima nadmećemo na javnim mestima, dok ih istovremeno pravimo većima i boljima nego što jesu i pazimo da ih ne uvredimo.

Jedna mlada draga žena mi je rekla: imala sam problem sa muškarcima dok se nisam naučila pravoj meri. Naučila je da ne bude suviše lepa, suviše pametna, suviše obzirna, suviše nezavisna, suviše velikodušna, suviše agresivna, suviše fina. Žensko „suviše“ izaziva nasilne muške reakcije, a i neprijateljstvo drugih žena koje se svakodnevno bore među sobom za mrvice sa muškog stola. Dok muško „suviše“ izaziva opšte divljenje i donosi položaje moći.

Tako da ne samo što je ženska moć ugušena radi reda i mira u svetu i u kući – nego je i same gušimo. Čak i danas, posle sto godina feminizma, ne možemo sasvim da budemo ono što jesmo, ne pripadamo samima sebi. Naše mane, naše surovosti, naši zločini, naše vrline, naše zadovoljstvo i sam naš jezik poslušno su upisani u muške hijerarhije i kažnjavani ili hvaljeni u zavisnosti od kodova koji nam zapravo ne pripadaju i zato nas iscrpljuju. U takvom stanju lako je postati mrska drugima i sebi. Da bismo pokazale šta smo i dok radimo na svojoj nezavisnosti – mi nemilosrdno motrimo na same sebe.

Zato osećam bliskost prema svim ženama i prepoznajem sebe i u najboljima i u najgorima od njih. Da li je moguće, pitaju me ljudi, da baš nikada nisi upoznala nijednu pravu kučku? Poznajem neke, naravno: književnost ih je puna kao i svakodnevni život. Ali kad se sve sabere i oduzme – ja sam na njihovoj strani.

The Guardian, 17.03.2018.

Peščanik.net, 19.03.2018.