Budućnost rada u Transatlantskom savezu


Kakva je budućnost rada, zapošljavanja, kakva je budućnost naših sadašnjih i nekih novonastalih poslova? Tokom poslednjih nekoliko decenija, radnici Nemačke, Sjedinjenih Država i Evrope bili su najproduktivniji i najbogatiji u svetu. Sada je, međutim, taj prosperitet u opasnosti.

Odakle potiče ova opasnost? Da li su to horde imigranata koji nezaustavljivo pritiču iz dalekih zemalja, ili inostrana konkurencija koja im krade poslove? Ne, ironično je to što pretnja potiče od “samopovređivanja” odnosno – iznutra.

Situacija je najviše uznapredovala u Sjedinjenim Državama, ali je u stopu prate Nemačka i Evropa. Radna snaga u SAD prolazi kroz alarmantnu transformaciju. Milioni radnika nalaze se na trusnom području: pretvaraju se u frilensere, preduzimače i “leteće” radnike privremeno i povremeno angažovane, sa neadekvatnim platama i zadnjih godina sve slabijom sigurnosnom mrežom u smislu socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Čak i stalno zaposleni na puno radno vreme, kao i specijalisti-profesionalci, doživljavaju ovaj duboki preokret u svetu rada i radnih odnosa. Amerika ide ka “frilenserskom društvu”.

Tokom slabašnog ekonomskog oporavka, gotovo polovina novih radnih mesta stvorila je samo nešto više od minimalne plate. Čak i kada su korporativni profiti postizali svoje rekordne svote – sa velikim delom profita “parkiranim” u inostranim poreskim rajevima – tri četvrtine Amerikanaca sada živi od plate do plate i uz jako skromnu ušteđevinu, namenjenu samo hitnim slučajevima.

U ovom trenutku, suštinski ključne tehnologije iz Silikonske doline u kombinaciji s pohlepom Vol Strita pokreću najnoviji ekonomski trend: takozvanu “ekonomiju deljenja”. Kompanije kao što su Uber, Upwork i TaskRabbit navodno “oslobađaju radnike” kako bi postali “nezavisni preduzetnici” i “rukovodioci sami sebi”. U stvarnosti, radi se o tome da se radnici “samozapošljavaju” (pleonazam kojim se objašnjava da iz dana u dan sami traže posao), po pravilu nalazeći neke sitnije poslove sa kraćim radnim vremenom (nazvanih “gigovi”) – sve to bez sigurnosne mreže ili garancije za budući rad, dok kompanije, istovremeno ubiru jako lepe profite.

Ono što je jednako alarmantno jeste što su same korporacije u SAD strukturno redizajnirane. Vertikalne industrijske garniture iz perioda nakon Hladnog rata, u kojima su sve operacije vršene pod jednom krovnom kompanijom, ustupile su tokom 1980-tih svoje profite kompanijama kao što su Najki i Epl, u kojima je proizvodnja bila preneta u zemlje sa niskim nadnicama, dok su dizajn i marketing ostali “kod kuće”.

Sada se taj poslovni model opet prenosi ka nekim strukturno novim i drugačijim kompanijama kao što su Uber i Upwork, kao i njihov prethodnik Amazon. Ove kompanije su tek nešto malo više od pukih lokacija na internetu ili aplikacija, sa malim jezgrom rukovodilaca i zaposlenima koji nadgledaju mnogobrojnu armiju frilensera, “letećih” i “podizvođača”. U viziji libertarijanskih izvršnih direktora Silikonske doline priželjkuje se “srušena”, usitnjena radna snaga koju je moguće “dolivati” u firmu i “izlivati” iz nje, u kojoj je radna snaga “protočna” i cirkuliše poput vode u slavini.

Upwork je, recimo, veb stranica na kojoj se 10 miliona frilensera i podizvođača tiska, cenka i sebi obara cenu ne bi li što pre ugrabilo bilo kakav kratkotrajni angažman. Upwork funkcioniše globalno i svuda je dostupan. Na njemu su američki i nemački radnici u direktnom rivalstvu sa kolegama iz Indije, Tajlanda i drugih, uglavnom “nezapadnih” zemalja. Rezultat ovakve poslovne šeme je predvidljiv: jeftina radna snaga iz Trećeg sveta potkopava plate, cenu radnog sata i sigurnosnu mrežu koju imaju (ili su nekada imali) radnici iz zemalja razvijenog Zapada i Severa.

Kao “nezavisni izvođači radova” (odnosno, uglavnom, podizvođači – contractors), takvi radnici takođe ne dobijaju potporne naknade za socijalno i zdravstveno obezbeđenje, niti imaju bilo kakve garancije za buduće zaposlenje. Oni moraju da su u konstantnoj potrazi za svojom sledećom “svirkom”, u ovoj novoj ekonomiji “deljenja mrvica”. Dosadašnji “dobri poslovi” postali su ugrožena vrsta. Dobrodošli u društvo frilensera!

I dok su ovi ekonomski trendovi ponajviše uznapredovali u Sjedinjenim Državama, Nemačka i Evropa pokazuju slične tendencije. Pisac ovih redova, novinar Stiven Hil, angažovan kao gostujući naučni radnik u Nemačkoj na Američkoj akademiji u Berlinu, u Evropi je da bi istražio nekoliko stvari. Prvo, da li je moguće da ova ekonomija deljenja bolje funkcioniše na mestu gde su država blagostanja, sindikati i “vidljiva ruka” vlade razvijeniji? Ili bi se trenutne razlike mogle pokazati privremenim, jer pritisci globalne konkurencije imaju tendenciju da, tokom vremena, homogenizuju nacije? Može li se očuvati transatlantski prosperitet bogatog Zapada i Severa planete ako se ove ekonomije zasnivaju na urušenim, jednostranim odnosima koji vladaju između poslodavca i radnika? I da li prosperitet zahteva veću ko-determinisanost među svim učesnicima? (U poslovnom procesu, ko-determinisanost predstavlja sistem industrijskog menadžmenta u kojem radnici dele odgovornost za rad kompanije, kao što je to slučaj putem izabranih zastupnika u korporativnom nadzornom odboru).

Pred svima nama, radnicima jednog “planetarnog sela”, stoje velika pitanja na koja očekujemo odgovore. Na sreću, postoje rešenja, ali će ona od nas zahtevati preformulisanje dosadašnjeg društvenog ugovora, čiji se koncept mora izmeniti, kao i pažljivo regulisanje ovih novih načina poslovanja.

Steven Hill, Social Europe

O političkom strahu


Tri odlomka iz knjige Coreya Robina “Fear: The History of a Political Idea” / „Strah: istorija političke ideje“

Dobro je i zdravo nikada ne smetnuti s uma koliku cenu plaćamo ukoliko dozvolimo da nas ućutkaju. Za magazin i portal New Republic piše Kori Robin, profesor političkih nauka na Bruklin koledžu, a prenosi portal Peščanik.

Čuvajte se autocenzure

Politički strah je više od individualnog iskustva i ne utiče samo na lični život. Uvreženost koja ga podupire potiče iz tradicije i rasprostranjenih narodnih verovanja, a racionalna računica na kojoj je zasnovan odražava stvarnost društvene i političke moći. Namerno ili slučajno – jer se ponekad na tome svesno radi, a ponekad ne – politički strah potvrđuje društvenu raspodelu moći i resursa, utiče na javnu debatu i vrši pritisak na javne politike.

Politički strah se obično javlja u jednom od dva oblika. Prvo, on utiče na odnose između viših i nižih slojeva društva: to što se oni plaše jedni drugih pomaže da se održi nejednakost iz koje taj strah nastaje. Drugo, politički strah može biti izazvan silama koje su izvan društva ili unutar njega, kada celom narodu preti neki strani neprijatelj odnosno opasna pojava poput kriminala, droge ili moralnog propadanja u samom društvu. U praksi se te dve vrste straha često spajaju i međusobno podstiču.

Stvaranje i održavanje političkog straha može zahtevati neposredni pritisak i prisilu, kao u slučaju Tomasa Četmona, ali češće strah natapa tkivo običnog života i bez ličnih pretnji. To je funkcija političkog straha: on ne teži da slomi jednu konkretnu osobu, već od nje hoće da napravi primer, da pošalje poruku svima ostalima da paze šta rade, jer će inače biti sledeći na redu. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka urugvajska vojska je pritvarala jednu osobu od svakih pedeset, a u zatvor slala jednu od pet stotina. Meta vojske bile su same žrtve, ali i osobe poput jednog psihoanalitičara iz Montevidea i njegove supruge. Njih dvoje su godinama ćutali, iako nikada nisu bili pritvarani ni zatvarani:

„Naši životi su bili sve skučeniji. Proces autocenzure je bio izuzetno podmukao: nije bila stvar samo u tome što sa drugima prestajete da razgovarate o izvesnim stvarima – prestajete i sami da mislite o njima. Vaš unutrašnji dijalog se gasi.“

Nadežda Mandeljštam na sličan način piše da je pod Staljinovom vlašću većina ljudi bila držana u pokornosti, i to ne njima lično upućenim pretnjama, već primerima prisile koji su doveli do toga da „niko od nas više nije podnosio peticije, izražavao mišljenja o nečemu ili preduzimao bilo kakvu drugu akciju pre nego što bi saznao šta o tome misle ljudi ‘na vrhu’“.

Takvo stanje opšteg straha može biti podstaknuto čak i nekim oblicima nasilja iz prošlosti, koji još uvek opstaju u predanju. U zapadnom delu El Salvadora seljaci su dugo pamtili masakr koji je vojska izvršila nad njihovim porodicama, kada je pobijeno više od deset hiljada ljudi. To sećanje je bilo tako snažno da čak pedeset godina kasnije, kada je zemlja ustala protiv vojske, gotovo niko iz tog regiona nije uzeo oružje.

Čak i kada nije unapred uračunato, takvo posredno dejstvo naročito je snažno kada meta pripada već ranjivoj grupi. Na primer, posle jedanaestog septembra novinari i aktivisti su izveštavali o strahu Arapa i muslimana u SAD-u zbog pritvaranja 1200 do 5000 muslimanskih i arapskih muškaraca. To nije bio samo strah od privođenja, deportacije ili osvetničkog nasilja, već i od političkog govora o kontroverznim temama iz oblasti američke spoljne politike, koji bi mogao da skrene pažnju na njih i isprovocira vlast i policiju da ih nadzire ili maltretira. „Postoji strah u arapskoj zajednici“, izveštavao je Mino Ahtar. „Od Arapa i muslimana čujem: ’Hajde da se ne ističemo. Da ne izlazimo u javnost. Treba samo da ćutimo i čekamo da ovo prođe’“. To su potvrdili i brojni novinski izveštaji.

U takvoj atmosferi straha, čak i najbezazleniji činovi mogu izazvati dodatni strah sa jednako represivnim učinkom. Na primer, u decembru 2001. Mohadaru Muhamedu Abdulahu, jemenskom imigrantu iz San Dijega, odobrena je kaucija od 500 hiljada dolara, pošto je dva meseca bio u pritvoru kao svedok, zato što je slagao u svom zahtevu za azil. U početku, muslimanska zajednica se mobilisala da pomogne Abdulahu i položila je 400 hiljada dolara za njegovu kauciju, obećavši da će skupiti i ostatak. Ali kada je objavljeno da će svaki priložnik morati da dâ svoje ime i prezime na uvid vlastima, a možda i da izađe pred sudiju, mnogi u zajednici su ustuknuli. „Kada su saznali da će morati da idu na sud i odgovaraju na pitanja sudije“, rekao je Abdulahov advokat, „ljudi su se uplašili“. „Jednog dana“, dodao je, „svi govore o solidarnosti i dostojanstvu, a narednog dana beže. Ova zajednica nije podeljena, ona je uplašena“. Zbog pritvaranja i deportacija, kao i zbog osvetničkih napada, ovaj jednostavni zahtev da se identifikuju pred sudom bio je dovoljan da izazove strah širom muslimanske zajednice u San Dijegu.

Takvo stvaranje straha koji se proteže kroz vreme i prostor, zahteva učešće, pa čak i saradnju čitavog društva: elite i kolaboranata, posmatrača i žrtava. Kako bi dosegao dalje od malobrojne, neposredne publike, politički strah mora mobilisati kako generale tako i pešadince i rezervnu armiju sekretara, kuvara i spremačica koji će im pomoći. Politički strah se oslanja i na posmatrače, čija pasivnost raščišćava put za elite i njihove kolaborante, kao i za targetiranu zajednicu žrtava, čiji pripadnici među sobom prenose didaktičke priče o strahu i tako povećavaju njegov doseg. Podstaknuti željom da se zaštite od sankcija, ovi mali činovi edukacije među žrtvama su centralni za ekonomiju straha. Oni minimizuju neophodnu količinu prisile, maksimizujući njene efekte. Jedna žena iz Severne Karoline priseća se kako su je u vreme segregacije njeni roditelji, dede i babe, još od najranijih godina upozoravali da će biti uhapšena ako ne poštuje pravila segregacije. „Zato se, kada vidite natpise ‘belci’ i ‘obojeni’, niste usuđivali da se suprotstavite“.

Šta motiviše kolaborante

Po uobičajenom shvatanju, kolaborant je onaj koji pomaže neprijatelju, to jest grupama kojima ne pripada, da prete grupama kojima pripada. Ali ta definicija mi se čini previše restriktivnom. Ona pretpostavlja da je grupa homogena celina i da ne možemo izaći niti imati konkurentske pripadnosti jednom kada smo u njoj. Međutim, kolaboranti se ne mogu tako jednostavno kategorizovati. Neki od njih ne pripadaju u potpunosti grupi koju izdaju; drugi su, kao francuskih fašista iz Višija, povezani dubokom ideološkom srodnošću sa neprijateljem kojem pomažu. Doušnici, koji su verovatno najčešća vrsta kolaboranata, poznati su po svojim kameleonskim svojstvima, što određivanje njihove pripadnosti čini bezmalo nemogućim zadatkom.

Knud Volenberger, istočnonemački disident koji je u tajnosti izveštavao Štazi o subverzivnim aktivnostima svoje supruge, tvrdi da je njegova kolaboracija bila sasvim u skladu s njegovom pripadnošću opozicionim krugovima. Jedan način da se suprotstavimo vlasti, on objašnjava, bilo je „otvoreno neslaganje, a drugi način je išao kroz vladine kanale. Ja sam bio istovremeno i unutra i napolju“. Harvi Matusov se pridružio Američkoj komunističkoj partiji 1947, počeo je da radi kao doušnik 1950, povukao je svoje svedočenje 1954. i na kraju lagao o sve tri faze svoje karijere u memoarima Lažni svedok, objavljenim 1955. Njegov politički angažman je bio tako promiskuitetan da je nemoguće znati šta je još izneverio, pored istine. Naslov memoara drugog doušnika FBI-a Vodio sam tri života (kao komunista, doušnik i „građanin“) – već je prikladniji, jer upućuje na višestruke identitete koje kolaborant redovno preuzima.

Ne želim da prenaglasim ovu ideju o višestrukim pripadnostima. Volenberger je možda samo racionalizovao prošlost koje se stideo, a Matusov je možda zaista bio šuplji čovek, kako su ga mnogi u to vreme videli. Kojoj god grupi da pripadamo u nekom egzistencijalnom smislu, u toku svog života stičemo moralne obaveze prema svojim saborcima i prijateljima, koje izdajemo kada pomažemo protivničkoj strani.

Kako bih izbegao pitanje identiteta koje sledi iz restriktivne definicije kolaboracije, upotrebiću definiciju koja se oslanja na latinski koren reči collaborare: „raditi zajedno“. Pod kolaborantom podrazumevam naprosto onoga (ili onu) koji radi sa elitama ili zauzima niže ešalone moći i pretvara politički strah u autentično građanski poduhvat. Kolaboranti mogu biti izvršioci nižeg ili srednjeg nivoa; snabdevači, poput skladišta u Jedvabneu u Poljskoj, koje je 1941. isporučilo benzin za spaljivanje ambara u kojem je bilo zatvoreno hiljadu i po Jevreja, ili Ford i Dženeral motors, koji su finansirali brazilsku bezbednosnu služnu koja je ispitivala i mučila levičare; pomoćno osoblje (kuvari, sekretarice i ostali); špijuni ili doušnici. Iako svi oni nisu jednako kompromitovani svojim delima, svi su krivi za saučesništvo.

Kolaborant je neuhvatljiva figura. Sa izuzetkom Persijskih pisama i Ajhmana u Jerusalimu, on se retko pojavljuje u literaturi o političkom strahu. Slutim da jedan od razloga za ovo odsustvo leži u tome što što se on opire jednostavnim kategorijama elite i žrtve. Poput elite, kolaborant preuzma inicijativu i ostvaruje dobit od svoje kolaboracije. Poput žrtve, može mu se pretiti kaznom ili osvetom ako ne sarađuje.

Mnogi kolaboranti zapravo i dolaze iz redova žrtava. Možda možemo napraviti razliku između kolaboranata aspiracije, inspirisanih željom za dobitkom, i kolaboranata averzije, inspirisanih strahom od gubitka. Prvi su sličniji elitama, drugi žrtvama. Ali, čak je i ta distinkcija isuviše oštra, i kao što potvrđuje ekonomski pojam oportunitetnog troška, nada u dobitak često izaziva strah od gubitka.

Kolaboranti obavljaju dve funkcije. Prvo, oni obavljaju zadatke kojima same elite ne mogu ili ne žele da se bave. Ti zadaci se mogu smatrati nedostojnim elita, npr. kuvanje, čišćenje i ostali oblici rada. Ili mogu zahtevati neke oblike lokalnog znanja – to je slučaj sa doušnicima, koji dostavljaju informacije inače nedostupne elitama – ili posebne veštine. Na primer, o mučiteljima često mislimo kao o siledžijama iz najnižeg društvenog taloga. Ali mučenje je oruđe znanja, dizajnirano da izvuče informacije od žrtve, često na takav način da ne ostavi bilo kakav fizički trag. Mučitelj mora poznavati telo, mora znati koliko daleko sme da ide a da ne ubije žrtvu. Ko bolje može asistirati mučitelju ili mu davati smernice od lekara? Sedamdeset posto urugvajskih političkih zatvorenika iz vremena vladavine vojne hunte tvrdi da su se mučilačke sesije odvijale u prisustvu lekara.

Drugo, kolaboranti proširuju doseg elita u kutke društva koje ove inače ne bi mogle da kontrolišu zbog nedostatka ljudstva. Ti kolaboranti su obično uticajne figure u zajednicama koje predstavljaju metu elita. Njihov status može poticati od elita, koje ih unapređuju zato što su ovi spremni da sprovode njihova naređenja. Međutim, češće je njihov autoritet samonikao. Pošto uživaju poverenje žrtava, oni su u stanju da ih ubede da ne pružaju otpor razgorevajući strah koji one već osećaju. Tokom rata protiv levičarske gerile, kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka, salvadorska vojska je tesno sarađivala sa lokalnim prvacima. Na primer, 1982. je jedan bataljonski oficir obavestio Markosa Dijaza, vlasnika lokalne piljare u seocetu El Mozote, da vojska sprema veliku ofanzivu u toj oblasti. U interesu sopstvene bezbednosti, objasnio je oficir, seljani bi trebalo da ostanu u svojim kućama. Iako su mnogi stanovnici El Mozotea to smatrali pogrešnim, Dijaz je bio lokalni moćnik sa vezama u vojsci i upućen u vojne planove. Njegov glas je prevagnuo, seljani su učinili kako im je rečeno i tri dana kasnije više od osam stotina njih je ubijeno.

Pošto su im funkcije tako raznolike, ima najrazličitijih vrsta kolaboranata. Neki se kreću u orbiti elitne moći; drugi se regrutuju iz nižih slojeva i sa geografskih periferija. Jedan uobičajen, mada nedovoljno prepoznat uticaj na njihovo ponašanje je ambicija. Neki kolaboranti se nadaju da će spasiti svoje zajednice od opasnosti, drugi iskreno veruju u ono što rade, ali mnogi su naprosto karijeristi i vide kolaboraciju kao šansu za lično napredovanje. Na primer, u Brazilu je mučenje služilo kao odskočna daska za napredovanje, tako da je jedan učesnik kasnije postao ambasador u Paragvaju, dok je drugi postao general. Lekari koji su savetovali mučitelje u Urugvaju mogli su da računaju na četiri puta veće plate nego njihove kolege koje u ovome nisu učestvovale.

Bilo da je u pitanju status, moć ili novac, kolaboracija obećava da uzdigne ljude, makar i samo malo, iznad ostalih. Na primer, u nacističkoj Nemačkoj, 101. rezervni policijski bataljon bio je jedinica sastavljena od pet stotina „običnih ljudi“, regrutovanih iz hamburške srednje i radničke klase, koji su se priključili ovom bataljonu da bi izbegli odlazak na front. Bataljon je kriv za pogubljenja 38 hiljada i deportaciju 45 hiljada poljskih Jevreja u Treblinku. Zašto su ovi ljudi to učinili? Ne zbog straha od kazne. Niko od pripadnika 101. bataljona nije bio kažnjen – a svakako ne smrću – jer nije izvršio naređenje. Komandant jedinice je čak obavestio svoje podređene da mogu odbiti da učestvuju u ubijanju, što je desetak njih i učinilo.

Zašto je preostalih 490 odlučilo da ostane? Prema Kristoferu Brauningu, postojali su različiti razlozi za takvu odluku, uključujući i antisemitizam i pritisak sredine, ali je presudna bila njihova želja za napredovanjem. Većina onih koja je odbila da učestvuje u ubijanju je naglašavala nedostatak karijernih ambicija. Jedan od njih je objasnio: „Nije mi bilo naročito bitno da dobijem unapređenje ili napredujem na bilo koji način. Vođe jedinice su, s druge strane, bili mladi ljudi i profesionalni policajci koji su želeli da steknu pozicije“. Drugi je rekao: „Pošto nisam bio, niti sam želeo da postanem, profesionalni policajac… nije mi bilo bitno što neću napredovati u svojoj policijskoj karijeri“.

Iako ambiciozni kolaboranti vole da misle o sebi kao o veštim realpolitičarima koji kroče trnovitom stazom moći jer je tako najpametnije, njihov realizam je opterećen ideologijom. Karijerizam je prožet sopstvenom verzijom moralizma, koja anestetizuje suprotstavljene moralne zahteve. Naročito u SAD, gde je ambicija građanska dužnost, prosvećeni laktaši vođeni sopstvenim interesom mogu se lako ubediti da ono što rade nije samo mudro već je i ispravno. Oni veselo priznaju svoj karijerizam jer pretpostavljaju da se nalaze pred publikom sa sličnim moralnim svetonazorom.

Kako drugačije razumeti ovaj komentar režisera Elije Kazana, koji je na pitanje kolege zašto je pristao da oda imena svojih kolega pred HUAC-om (House Comitee on Un-American Activities) odgovorio: „Dobro, ja sam zaradio preko 400 hiljada dolara prošle godine od pozorišta. Ali Skuras (direktor studija Twentieth Century Fox) kaže da više nikada neću snimiti nijedan film. Ti si svoj novac potrošio, zar ne? Lako je tebi. Ali meni od ovoga zavisi karijera“.

Nema dobrih razloga da se ne suprotstavimo

Ali čak i sa kolaborantima na svojoj strani, elite imaju razlog da brinu da se njihova moć neće održati. Većina njihovih potencijalnih sledbenika nije previše bistra niti naročito hrabra, a neki među njima možda imaju i simpatija za žrtve. Kada bi odlučna armija žrtava uspela da pridobije podršku među ovim simpatizerima, ona bi bila u stanju da svrgne elite. Stoga, kako bi osigurale svoju vladavinu, elite moraju posegnuti dalje od kolaboranata u ostatak populacije, ubeđujući žrtve da se ponašaju kao posmatrači, a posmatrače da se ponašaju kao žrtve.

Iako elite po definiciji čine manjinu populacije, one pristupaju ovom zadatku sa tri prednosti. Prvo, pošto poseduju moć i status, one mogu lako mobilisati pripadnike elite i kolaborante. Dok žrtve moraju da se prenu iz pokornosti i pređu u sukob, transformišući se iz onoga što jesu u ono što nisu, elite moraju jednostavno činiti više onoga što i inače čine. Drugo, pošto im nedostaje moć, žrtve moraju generisati skoro jednoglasnu podršku u sopstvenim redovima, kao i znatnu podršku među posmatračima. Elite, s druge strane, moraju samo da osiguraju da ovi napori žrtava ne uspeju.

Konačno, kako je tvrdio Hobs, moć je „slična slavi, raste sa svakim novim korakom“. Svedočeći pobedničkom koraku elita, žrtve i posmatrači se plaše da su one moćnije nego što zaista jesu. Ako strah ubedi žrtve i posmatrače da ne izazivaju elite, elite mogu napredovati još brže, čineći da njihova moć izgleda još veća nego što jeste. Kapitulacija, drugim rečima, ojačava moć, što objašnjava zašto neke žrtve nisu ništa manje gnevne na svoje pokorne drugove nego na svoje mučitelje. Solženjinicin o tome kaže:

„Kako smo se kasnije žestili u logoru, misleći: šta bi bilo da je svaki agent bezbednosne službe, polazeći da uhapsi nekog, bio nesiguran da li će se vratiti živ i da je na vratima morao da se oprosti sa svojom porodicom? Ili da se, tokom dugih perioda masovnih hapšenja… ljudi nisu naprosto krili u svojim jazbinama, drhteći od straha zbog svakog udara vrata na ulazu u zgradu i svakog koraka na stepeništu, već da su umesto toga shvatili da nemaju ništa da izgube i hrabro organizovali zasedu u hodniku, sa pola tuceta ljudi naoružanih sekirama, čekićima, žaračima ili bilo čim drugim što bi im se našlo pri ruci?

Usta vam nisu vezana. Uistinu možete i treba da kriknete – da kriknete da vas hapse! … Da se širom grada čulo mnoštvo takvih krikova tokom jednog dana, možda bi naši sugrađani počeli da se bune. I možda hapšenja više ne bi bila tako jednostavna.“

Zbog ovog neuspeha da se pruži otpor, zaključuje Solženjicin, „mi smo jednostavno zaslužili sve što se kasnije desilo“.

Žrtve se suočavaju sa kvakom 22. Ako se suprotstave elitama i njihov otpor bude slomljen, ovaj poraz ide u korist elita, a same žrtve se mogu naći u još goroj situciji. Ako se ne suprotstave, njihova pokornost takođe koristi elitama i žrtve se opet mogu naći u još goroj situaciji. Na primer, meštani El Mozotea bi bolje prošli da su odbili naređenje vojske i ignorisali Dijazov savet i umesto toga pobegli u planine ili se pridružili gerilcima koji su ima bar nudili zaštitu. Manjina koja je pobegla, uspela je da preživi; oni koji su ostali, nisu.

Ista logika, mada u manjoj meri, važi i za posmatrače. Ako delaju solidarno sa žrtvama i suprotstave se elitama, oni takođe mogu postati žrtve. Ako to ne učine, opet mogu postati žrtve ili posmatrači koji preživljavaju samo uz visoku ličnu cenu.

Razmotrimo sudbinu holivudskih liberala, koji su tokom godina makartizma pokušali da se transformišu iz žrtava u posmatrače i na kraju postali i jedno i drugo. Kada je Komitet za neameričke aktivnosti (House Comitee on Un-American Activities – HUAC) prvi put počeo sa istragama 1947, liberali su mu se energično suprotstavili, vođeni ispravnim predosećanjem da meta Kongresa nije samo komunistička partija već i sateliti liberalnog mišljenja koji su se kretali u njenoj orbiti. Liberali su emitovali saopštenja na nacionalnim medijima, u kojima su osuđivali saslušanja koja je sprovodio HUAC i tako naveli veliki broj slavnih ličnosti da ustanu u odbranu prvog amandmana. U tome su bili tako uspešni da je HUAC bio prisiljen da otkaže javna saslušanja u Holivudu sve do 1951.

Ali onda je HUAC postao lukaviji. Umesto da se suprotstave svima u Holivudu u isto vreme, komitet i ostali vladini zvaničnici su počeli sa individualnim progonima. HUAC-ovi istražitelji su lično posećivali funkcionere filmske industrije, obaveštavajući ih da će vlada preuzeti stvar u svoje ruke ako oni sami ne izađu na kraj sa komunistima u svojim redovima. Istovremeno je HUAC zajedno sa svojim kolaborantima počeo da proganja pojedine glumce. Sa govornice u Predstavničkom domu Džon Renkin je otkrio da su prava imena Denija Keja, Melvina Daglasa i Džun Hevok – levo-liberalnih glumaca čije su karijere bile izgrađene na eksplicitnom poricanju jevrejskog porekla – zapravo Danijel Kamirski, Melvin Heselberg i Džun Hovik. Ed Saliven je upozorio Hemfrija Bogarta: „Javnost počinje da misli da si jedan od crvenih“. Našavši se na meti individualnog progona, ovi glumci su počeli da brinu da bi politički stavovi mogli da naškode njihovoj karijeri i uskoro su napustili politički angažman.

Iako su holivudski liberali preživeli period makartizma, holivudski liberalizam nije prošao tako dobro. Ne samo da su filmske kuće otpuštale i odbijale da zaposle komuniste, njihove saveznike, kao i bilo koga ko je odbio da sarađuje sa HUAC-om, već su takođe zahtevale od zaposlenih koji su im bili sumnjivi da se odreknu svih veza sa partijom i povezanim organizacijama, da svedoče pred HUAC-om, pridruže se nekoj antikomunističkoj organizaciji, osude sovjetski imperijalizam i obavežu se da više nikada neće sarađivati s komunističkom partijom.

Drugim rečima, nije bilo dovoljno ne biti komunista: morali ste biti aktivni i agresivni antikomunista. Holivudski liberali su takođe pokušali da stvore sopstveni, alternativni HUAC unutar same industrije. Iako obazriviji prema zakonu i procedurama od svog vladinog pandana, ovaj tribunal je trebalo da se zasniva na principu da nijedan dokazani komunista i niko ko je na ovu optužbu odbio da odgovori ili se pozvao na peti amandman ne sme biti zaposlen u filmskoj industriji.

A šta je bilo sa samim filmovima? Iako filmovi iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka nisu nudili baš žestoku društvenu kritiku, Holivud je u to vreme ipak uspeo da proizvede dela poput Najbolje godine naših života, Gospodin Smit ide u Vašington, Džentlmenski dogovor i Goli grad, koja su se bavili rasizmom, antisemitizmom i nejednakošću, ubrizgavajući izvesnu dozu socijal-realizma u žanr u kojem inače nije bilo mnogo mesta za to. Ali do 1948. filmske kuće su, kako je pisao Variety, „odustajale od ‘filmova sa porukom’ kao od vrućih krompira“. Twentieth Century Fox je odustao od scenarija koji se bavio ljubavnom vezom crne medicinske sestre i belog lekara. Warner Brothers je naterao režisera Džona Hjustona da iz scenarija za Blago Sijera Madre izbaci repliku „Zlato, gospodine, vredi toliko koliko vredi zbog ljudskog rada uloženog u njegovo pronalaženje i iskopavanje“. Čemu to brisanje? „Zbog reči ‘rad’“, objasnio je kasnije Hjuston: „Pretpostavljam da je ta reč, odštampana na papiru, izgledala opasno“. Godine 1940, Nanali Džonson je napisao scenario za Plodove gneva; pošto je stavljen na crnu listu, napisao je Kako se udati za milionera i Kako biti vrlo, vrlo popularan.

Tokom tih godina, Filmski vodič za Amerikance Ajn Rend postao je obavezno štivo za direktore filmskih kuća. Poglavlja u knjizi imala su naslove „Ne prikazujte sistem slobodnog preduzetništva u lošem svetlu“, „Ne slavite kolektiv“ i „Ne prikazujte industrijaliste u lošem svetlu“. Iznad svega, upozoravala je Rend, „Nikada ne upotrebljavajte replike o ‘običnom čoveku’ ili ‘malom čoveku’. Biti ‘običan’ ili ‘mali’ nije u skladu sa američkom idejom“.

Stoga, nasuprot logici elita i kolaboranata, otporaši imaju svoju sopstvenu logiku, koja kombinuje racionalne i moralne argumente. Oni žrtvama govore: kapitaulacija nije samo nečasna, ona je i nepametna. Ćutanje vam neće kupiti zaštitu, samo će vas učiniti ranjivim. Pretnje sa kojima se suočavamo nisu tako neizbežne kako nam se čine: mi imamo više moći, više prostora za manevar, nego što primećujemo. Ako ne pružite otpor, možda ćete preživeti, možda ćete čak i napredovati u karijeri, ali taj život i ta karijera neće biti isti kao karijera i život zbog kojih ste pristali na kapitulaciju.

Kratkovidi komentatori često previđaju ove argumente, brkajući ovaj otporaški savet sa samoubilačkom željom za smrću kao proizvodom ideološkog fanatizma. Ovi komentatori zaboravljaju da otporaši jako dobro razumeju Hobsovu tezu da moć „raste sa svakim novim korakom“. Čak i ako ne uspe, otporaški izazov pokazuje da je suprotstavljanje moguće, da moć nije toliko moćna koliko izgleda. Onako kako vojnik koji juriša na neprijateljske linije zna da njegov suludi trk u smrt može razotkriti neprijateljeve slabosti, doprinoseći tako i svom sopstvenom opstanku i opstanku svoje jedinice, otporaši znaju da je odbacivanje straha neophodan uslov za uspeh.

Ovaj uvid povezuje kontrarevolucionara Hobsa, koji je pokušavao da razvije strah od smrti, sa revolucionarom Trockim, koji je pokušavao da prevaziđe ovaj strah: „Bez obzira na značaj oružja“, Trocki je rekao petrogradskoj poroti posle neuspele revolucije 1905, „najveća moć ne leži u oružju, gospodo sudije. Ne! Nije sposobnost masa da ubijaju druge ono što u krajnjoj liniji osigurava pobedu narodnog ustanka, već je to njihova spremnost da polože sopstvene živote“.
Corey Robin, New Republic, februar 2017.

Peščanik.net, 23.05.2017.

 

Grčka, bez svetla na kraju tunela


16

Međunarodni monetarni fond i Evropska unija razmimoilaze se oko nerazmrsivog i dugogodišnjeg pitanja grčkih dugova: Iz striktno ekonomskih poriva, MMF drži do stava da ih treba reprogramirati zbog toga što su na ‘neodrživom’ nivou, dok, nasuprot tome, čelnici EU strahuju od reakcija javnosti ukoliko se ispostavi da su onolike milijarde evra iz paketa finansijske pomoći Grčkoj uludo utrošene.

Uprkos svim ekonomskim političkim previranjima i kretanjima, a katkad i događajima koji imaju tragičan ishod, u zadnjih desetak godina postoji u evropskoj svakodnevici jedna koliko žalosna toliko i nepromenljiva konstanta. Njeno ime je – grčka finansijska kriza. U momentu kad pomislimo kako se problematična situacija napokon barem malo smirila i da će se Južna Evropa makar za neko vreme primiriti “negde u hladovini”, trusna ekonomska oblast Grčke ponovo se žestoko zatrese.

Takva je situacija i ovih dana. Kristin Lagard, direktorka Međunarodnog monetarnog fonda daje “tvrde” izjave povodom tretmana prema Grčkoj. Iz Evropske komisije u Briselu uzvraćaju, a i pregovore je, po logici stvari, upletena i atinska politička elita. Na atinskim ulicama ponovo se protestuje. Protestanti, po već dobro uvežbanom scenariju, pominju reči koje su odjekivale grčkim gradovima i selima i proteklih godina: porezi, dugovi, štednja, posustala ekonomija…

Kako je sve to uopšte počelo? Finansijska i ekonomska kriza 2007. i 2008. godine zakotrljala su lavinu za koju se sneg, u vidu problematičnih odluka i loše fiskalne politike, godinama skupljao. Krajem 2009., kao posledica pomenute svetske krize, u javnost je isplivalo to da su grčke vlasti prikrivale stvarnu nivo grčkih dugova. Vlade su se zaduživale kompleksnim finansijskim instrumentima koji se nisu videli u službenoj statistici.

07

Ove nimalo dobre vesti – s panikom koja još uvek ne jenjava, smrtonosnim zagrljajem u kojem su se grčki dugovi našli s evropskim bankama, kao i neprijatno velikom ranjivošću svog finansijskog sistema – doveli su do neočekivanog, naglog i sveopšteg porasta nepoverenja Grka u svoju zemlju i njenu privredu. Ovakav uspon nepoverenja u grčkom društvu dodatno je iskomplikovao ionako tešku situaciju, pa se po sebi nametnulo i pitanje da li je Grčka uopšte u stanju da dugi niz godina vraća svoje nepojamno visoke dugove.

Zemlji Helena su, nakon početne panike, u poslednjih sedam godina odobrena tri programa međunarodne pomoći. Glavnu reč u tome vodili su EU, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Evropska centralna banka. Prvi program pomoći, vredan oko 73 milijarde evra, odobren je u maju 2010. godine. On je nepune dve godine kasnije zamenjen drugim programom koji je trajao do sredine 2015. i tokom kojeg je Grčkoj pružena pomoć u vrednosti nešto višoj od 150 milijardi evra. Treći program, u vrednosti od 86 milijardi evra, dogovoren je sredinom 2015. i trebalo bi da traje nešto više od tri godine.

Preka potreba za prilagođavanjima i obnovom programa finansijkog paketa pomoći proistekla je iz uzusa pod kojima su bili odobravani. U ove uslove bile su uključene vrlo striktne odredbe o uvođenju kontrole i nadzora nad grčkim finansijama, a najintenzivnije se radilo i pregovaralo u vezi grčkog budžeta. Grčke vlasti (i vlade) su od 2010. do danas izglasale i donele više od 10 različitih paketa reformi. Svi su oni za svoj cilj imali što bolju izbalansiranost budžeta, odnosno uravnoteženost između štednje i oštrih rezova u državnim rashodima s jedne strane, s povećanjem prihoda kako putem rasta naplate taksi i poreza, tako i prodajom imovine.

Sve su ove finansijske programe – što je i bilo za očekivati – grčka javnost i mediji dočekali s velikim negodovanjem; opšte nezadovoljstvo Grka pokazalo se organizovanjem masovnih protesta, a neredi traju i danas i nikako se ne smiruju. U tom vremenskom periodu, grčki politički vrh bio je i radikalno promenjen, međutim ni taj potez nije dovoljno doprineo pomirenju između grčkih građana –  koji su, s jedne strane, konsternirani štednjom i potezima svih vladajućih garnitura od 2008. naovamo, a s druge strane EU kreditorima i poveriocima koji su nezadovoljni razvojem događaja u Grčkoj i gotovo nikakvim napretkom u fiskalnoj konsolidaciji. Situacija je sredinom 2015. godine bila u tolikoj meri zabrinjavajuća da je čak i istupanje Grčke iz evrozone postala opcija o kojoj se ozbiljno razmišljalo – mada su sve dotad ovakve ideje bivale odbacivane uz obrazloženje “da bi ovakav potez doprineo urušavanju evra, evrozone, pa čak možda i same Unije”.

18

Gde se Grci sada nalaze, a gde EU?

Sredinom ove godine, Grcima dolaze na naplatu dugovi teški negde oko sedam milijardi evra. Kako bi se ovako enormni iznosi mogli bez problema otplatiti, trebalo bi pre toga postići dogovor o daljoj isplati paketa međunarodne finansijske pomoći. A da bi uopšte i došlo do toga, pre svega je potrebno obaviti detaljno ispitivanje efekata do danas postignutih ekonomskih reformi, uz postizanje dogovora o novim uslovima isplate finansijske pomoći. Grci su do prošlog vikenda računali na to da će do tog termina (18. i 19. februar) – kada se održavao sastanak ministara finansija evrozonskih zemalja, biti makar u grubim crtama obelodanjeni okviri za novi dogovor i uslove pod kojima su postignuti. Pa ipak, pregled koji se ticao provere efikasnosti i pozitivnih efekata grčkih reformi još uvek nije priveden kraju.

Euklid Cakalotos, ministar finansija Grčke izneo je optužbe na račun Međunarodnog monetarnog fonda zbog, kako je naveo “otezanja izazvanog unutrašnjim previranjima u MMF-u, usled čega još uvek nije donesena konačna odluka o potencijalnom učešću Fonda u narednom paketu finansijske pomoći. Direktorka MMF-a Kristin Lagard je izjavila da” MMF nikako ne može da pristane na nekakve posebne uslove koj bi važili samo za Grčku”.

Problem koji se ovde nazire je u tome što se stavovi Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda razilaze oko pitanja koliko je zapravo, Grčka u realno u stanju da otplaćuje svoje nepojamno velike dugove. Po poslednjoj proceni MMF-a, ‘trenutni nivo grčkih dugova je praktično neodrživ’, pa je, shodno tome, neizostavno potrebno restrukturisanje; u njega bi ušao poček na jedan deo grčkih dugova, produženje roka dospeća kao i snižavanje kamatnih stopa po kreditima. Ima onih koji ovakvu informaciju tumače kao potencijalni otpis dela dugova.

Pa ipak, oni koji predstavljaju države evrozone ne mogu da se slože s ovim procenama MMF-a, tvrdeći kako Fond nije u stanju da u potpunosti shvati mehanizam i logiku paketa hitne pomoći i programa finansijske pomoći koji su evrozonski ministri finansija odobrili Grcima. Stvar je, međutim, daleko više političke prirode jer   EU lideri rizikuju da će u evropskoj javnosti i medijima proizvesti negativnu reakciju ukoliko se ispostavi da su silne milijarde evra finansijske pomoći uzalud utrošene. Uz sve to, postoje i informacije da, oko pitanja mogućnosti za otplatu dugova, Evropska unija zastupa isti stav kao i jedan deo visokih funkcionera Fonda.

Danas se grčki javni dug nalazi na nivou od 180 procenata BDP-a, a prema analizama i projekcijama Evropske komisije ovako visok javni dug trebalo bi da se do kraja 2018. snizi na 170%. Poverenik Evropske komisije za ekonomska i finansijska pitanja Pjer Moskovici (Pierre Moskovici) je uoči prošlonedeljnog odlaska u Atinu izjavio kako je “Grčka na putu ‘izrazitog napretka’, a uz to i da “Evropska komisija ima želju da sarađuje sa Fondom”. On je svoj optimizam zasnovao na informacijama da je Grčka prošle godine ipak ostvarila izvestan ekonomski rast (mada je u poslednjem kvartalu ponovo zabeležen pad), tvrdeći da su dosad ispunjeni fiskalni ciljevi postavljeni kao svojevrsni uslovi za svaki naredni program i paket finansijske pomoći. Moskovici je odbacio je bilo kakvu ideju o novodno mogućem istupanju Grčke iz evrozone, rekavši da ‘Grcima nije moguće nametnuti dodatne uštede, iako je neophodno da se nastavi s reformama’.

Članice evrozone gaje uverenje da je grčki “uspeh” u ostvarivanj (makar kakvog) suficita u budžetu nagoveštaj da se stvari menjaju nabolje. Fond je, za razliku od Evropske komisije, u svojim procenama daleko pesimističniji jer u njemu vlada stav da će se grčki politički kor vratiti “dobrim starim navikama” tzv. ‘kupovine’ podrške naroda/glasača. Ono što je u svemu ovome najgore jeste da obe strane – i predstavnici Fonda, baš kao i oni koji pregovaraju u ime EU i Evopske komisije strahuju da grčka birokratija – uprkos svim paketima i programima, uprkos obećanjima, zaklinjanjima, reformama i obećanjima – ni danas nije ništa mnogo bolja nego što je to bila pre 5 ili 10 godina. Naplata poreza je čak i smanjena ukoliko se uporede s naplatom u 2010, dok neki atinski političari komentarišu kako je situacija u zdravstvu, školstvu, pravosuđu i javnoj upravi najgora u njihovoj novijoj istoriji. Grčka statistika je ovih dana iznela podatak da je privreda u 4. prošlogodišnjem kvartalu zabeležila pad od 0,4% u odnosu na 3. kvartal, ali je isto tako bila i 0,3% viša nego godinu ranije. Svakako da je dobra vest pozitivan pomak na godišnjem nivou, a Evropska komisija predviđa da će grčki privredni rast u 2017. iznositi 2,7% kao i da će u 2018. dodatno ubrzati, na 3,1 odsto. Prema nekim procenama, stopa nezaposlenosti bi trebalo da s prošlogodišnjih 23,4% padne na 22% tokom ove 2017., a 20,3% tokom 2018. godine.

Rizici koji prete globalnom rastu


Šta će se dešavati u svetskoj ekonomiji ove godine? Gotovo najprihvatljiviji odgovor je da će nastaviti da raste, piše Martin Wolf za Financial Times.

01

Kao što sam tvrdio u kolumni objavljenoj u ovo vreme prošle godine, činjenica koja najviše zapanjuje u svetskoj ekonomiji je da je ona rasla iz godine u godinu još od početka 1950-ih. U 2017. će praktično sigurno rasti, možda brže nego u 2016., kao što to Gevin Dejvis ubedljivo tvrdi. Dakle, šta bi onda moglo da krene naopako?

04Pretpostavka ekonomskog rasta je verovatno najvažnija karakteristika savremenog sveta. Ali, kontinuirani rast je relativno nova pojava. Globalni društveni proizvod smanjio se u jednoj petini svih godina između 1900. i 1947. godine Jedno od postignuća ekonomske politike još od Drugog svetskog rata bilo je da privredni rast učini što stabilnijim.

Ovo je delimično zbog toga što je svet izbegao greške takvih razmera kao što su dva svetska rata i Velika depresija. Takođe je, kao što je američki ekonomista Hajman Minski tvrdio, zbog aktivnog upravljanja monetarnim sistemom, većom spremnošću za ulaženje u fiskalne deficite tokom recesije i povećanje obima državne potrošnje u odnosu na ekonomske rezultate.

11Iza tendencije privrednog uspona leže dve moćne sile ekonomskog rasta: inovacije u zemljama predvodnicama sveske ekonomije, posebno u SAD, i pokušaji ekonomija koje zaostaju da nadoknade rast. Ta dva su povezana: što ima više inovacija u zemljama predvodnicama,  veći je prostor za hvatanje priključka za one manje razvijene. Uzmimo najmoćniji primer u proteklih 40 godina, Kinu. Prema (možda preteranim) zvaničnim brojevima, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika porastao je 23 puta između 1978. i 2015. Ipak, Kina je na početku ovog kolosalnog rasta bila toliko siromašna da je njen sadašnji prosečni BDP po glavi stanovnika tek jedna četvrtina nivoa BDP per capita u SAD u 2015. Zaista, to je samo pola BDP po glavi stanovnika Portugalije To znači da Kina ima još mnogo prostora za sustizanje nivoa razvijenih zemalja. Indija ima još više prostora: njen BDP po glavi stanovnika je oko jedna desetina onog u SAD u 2015.

07

Ogromna verovatnoća je da će svetska ekonomija nastaviti da raste. Osim toga, vrlo je verovatno da će rasti za više od tri odsto (mereno prema paritetu kupovne moći). Rasla je za manje od tog procenta vrlo retko od ranih 1950-ih. Zaista, globalni rast je bio ispod 2 odsto u samo četiri godine od tada – 1975, 1981, 1982 i 2009. Prva tri su posledica šokova cena nafte, izazvanih ratovima na Bliskom istoku, i deflacije u režiji Federalnih rezervi. Poslednji takav nizak rast je bio Velika Recesija nakon finansijske krize 2008-ih godina.

Ovo je takođe u skladu sa uzorkom od 1900. Tri vrste šokova izgleda da destabilizuju svetsku ekonomiju: 1. veliki ratni sukobi, 2. inflacioni šokovi, i 3. finansijske krize. Kada se postavlja pitanje šta može da stvori velike rizike od opadanja globalnog ekonomskog rasta, svakako se moraju proceniti rizici ove vrste. Mnogi spadaju u kategoriju poznatih nepoznatih.

U poslednjih nekoliko godina, analitičari su ubedili sebe da će kvantitativno popuštanje sigurno završiti u hiperinflaciji. Nisu bili u pravu. Ali, veliki fiskalni podsticaj u SAD, u kombinaciji sa pritiskom na FED da ne sužava monetarnu politiku, može generisati inflaciju na srednji rok i još kasnije deflatorni šok. Ali takav rezultat Trumponomicsa neće doći u 2017.

10

Ako se uzme u obzir mogućnost globalno značajnih finansijskih kriza, dve mogućnosti se ističu: raspad evrozone i kriza u Kini. Nijedno od ta dva nije nemoguće. Ipak, ne izgleda ni suviše verovatno. Volja da se održi evrozona je i dalje značajna. Kineska vlada poseduje poluge koji su joj potrebne da bi se sprečio pravi finansijski kolaps. Rizici u evrozoni i Kini su nesumnjivo realni, ali i mali.

13Treći set rizika je geopolitički. Prošle godine sam pomenuo mogućnost Breksita i “izbor ratoborne neznalice” za američkog predsednika. Oba su se desila. Implikacije ovog drugog ostaju nepoznate. Vrlo je lako navesti sledeće na listi geopolitičkih rizika: ozbiljne političke potrese u EU, možda uključujući i izbor Marine Le Pen za francuskog predsednika i obnovljeni priliv izbeglica; revanšizam ruskog predsednika Vladimira Putina, jačanje napetosti između Trampovih ostrašćenih Sjedinjenih američkih država, i Si Đinpingove Kine čiji privredni rast opada; frikcije između Irana i Saudijske Arabije; moguće rušenje saudijske kraljevske porodice; i opasnost od džihadskog ratovanja. Ne treba zaboraviti rizik od nuklearnog rata: samo pogledate pretnje Severne Koreje, nerešeni sukob između Indije i Pakistana i pretnje od strane Putina.

U 2016, politički rizici nisu imali veliki uticaj na ekonomske rezultate. Ove godine, političke akcije mogle bi imati takvo dejstvo. Očigledna opasnost je trgovinski rat između SAD i Kine, iako bi kratkoročni ekonomski efekti mogli biti manji nego što mnogi pretpostavljaju: rizik raste ako se tako nešto produži. Implikacije činjenice da će najmoćnija politička figura u svetu imati veoma malo interesovanje za to da li je ono što on kaže istinito, prosto su nezamislive. Sve što znamo je da ćemo svi opasno živeti.

06

Jedna važna dugoročna mogućnost je da bazičnom ekonomskom motoru ponestaje snage. Dostizanje razvijenih i dalje ima veliki potencijal. Ipak, u jezgru, ekonomska dinamika opada. Jedan pokazatelj pada je usporavanje rasta produktivnosti. Drugi su ultra-niske realne kamatne stope. Tramp obećava oživljavanje američkog trenda rasta. Ovo nije verovatno, posebno ako bi ga pratio protekcionistički kurs. Ipak, manje bi trebalo brinuti o tome šta će se dogoditi ove godine, a više o tome da li je u ekonomija predvodnicama rast inovacija trajno usporen, kao što to upozorava Robert Gordon.

Verovatno ćemo pogoditi ako kažemo da će svetski rast biti između tri  četiri odsto u ovoj godini (u PPP). Još je izvesnije da će ekonomije u razvoju, opet na čelu sa Azijom, nastaviti da rastu brže od razvijenih ekonomija. Postoje značajni pozadinski rizici da se takvi rezultati možda neće ostvariti. Takođe, postoji dobra šansa da stopa inovacija u najrazvijenijim ekonomijama bude trajno usporena. Srećna Nova godina.

Martin Volf, Fajnenšel tajms

 

Srbija: evropski centar Kine za infrastrukturu


Prva poseta jednog kineskog predsednika Srbiji posle trideset godina postavila je novi politički okvir za međusobne odnose dveju zemalja, rekao je u emisiji Svet sa Sputnjikom Jovan Čavoški, istraživač-saradnik sa Instituta za noviju srpsku istoriju.

00

Emisija Svet sa Sputnjikom bavila se pre nekog vremena saradnjom Srbije i Kine. Da li nekome smeta strateško partnerstvo dve zemlje, i može li Srbija da bude „most“ između Kine i Evropske unije?

Jovan Čavoški, istraživač-saradnik sa Instituta za noviju srpsku istoriju, smatra da cse posetom kineskog predsednika Srbiji postavljen novi politički okvir međusobnih odnosa dveju zemalja.

„Srbija je u ovom delu sveta prepoznata kao kineski centar za infrastrukturu. Modalitet 16+1 ujedno stvara i novi modalitet odnosa Kine sa zemljama Evrope, bez obzira na to da li su članice Unije ili ne, a Srbija tu igra važnu ulogu. Obični kineski građani imaju izražen prijateljski odnos prema Srbiji, a na političkom nivou ti odnosi konstrantno napreduju“, kaže Čavoški.

04Kako kaže Čavoški, Srbija u očima Kine figurira kao prijateljska zemlja jer nikada nije zauzela kontroverznu poziciju prema Pekingu. Iako će najstabilniji koridor novog kineskog „Puta svile“ biti onaj kroz Rusiju, prva faza kineskih investicija u ovom delu sveta je, smatra Čavoški, izgradnja infrastrukture. To će za Srbiju biti jako značajno, i ostaće joj kao trajno nasleđe dobrih odnosa sa Kinom.

Nikola Janković iz Privredne komore Srbije kaže za Sputnjik da država, u skladu sa svojim mogućnostima, radi na privlačenju kineskih investicija. Prema njegovim rečima, teško je porediti Srbiju i Kinu, ali ima puno mogućnosti za unapređenje odnosa.

„Srbiji su jako bitne kineske investicije u proizvodne delatnosti. Ta zemlja osvaja zapadnoevropsko tržište svojim proizvodima, a sve je više prisutna i na istočnoevropskom tržištu. Srbija je na kineskom ’Putu svile‘ svakako jedna stepenica ka Evropi“, napominje Janković.

On dodaje da je Privrednoj komori Srbije potrebno ozbiljno predstavništvo u Kini, jer je teško probiti se na tržištu na kojem su već prisutne najveće svetske kompanije. Naše firme, iako skromno, izvoze na kinesko tržiše, a osvajanje izvoza prehrambenih proizvoda u Kinu za Srbiju bi bio veliki plus.

08I novinar Borislav Korkodelović smatra da je Srbija „jedna od kapija kineskog ulaska u Evropu“, ali napominje da je trgovinska razmena Kine sa Srbijom zanemarljiva u odnosu na razmenu koju ta zemlja ima sa Evropom. On dodaje da je u saradnji Srbije i Kine „samo mašta granica“, jer Kinezi, kako kaže, imaju mnogo ideja.

„Ne bi me čudilo da Evropskoj uniji zasmeta dobra saradnja Beograda i Pekinga. Mislim da će novi kineski ’Put svile‘ biti veliko iskušenje, jer Kinezi mnoge tačke na tom putu ne kontrolišu — i toga su svesni. S druge strane, Amerikanci se ne osećaju lagodno dok gledaju kako se Kina uzdiže neverovatnom brzinom. Novi ’Put svile‘ ne može da prođe bez Amerike, ali je pitanje u kojoj će se meri ona uključiti“, napominje Krkodelović.

Kako kaže naš sagovornik, Hladni rat je prestao na Istoku, ali ne i na Zapadu — jer se tamo Rusija i Kina i dalje doživljavaju kao „crvene“ zemlje. Moskvi i Pekingu je zapravo zajedničko to što su obe ugrožene politikom Sjedinjenih Američkih Država.

Sputnik News

Iza 7 brda, iza 7 gora…


…Ima jedna kućica na obali mora. Ili planinskog jezera, svejedno. Ko ne bi voleo da poseduje (barem!) jedno od ovakvih utočišta u prirodi? Usred leta i “feragosta”, meseca idealnog za opuštanje i putovanja, veliki veb-portal za rekreativce Active Junkie lagano je nadletao “svratišta” i “sigurne kuće” u bekstvu od grada, posla, buke, gužve i nervoze. Bez mnogo reči, samo treba uživati u prizorima… i postojano uzdisati.

Bajina Bašta, Srbija: Ako smerate da krenete put Srbije, lepa Bajina Basta vredi da je vidite - ova je

Bajina Bašta, Srbija: Ako smerate da krenete put Srbije, lepa Bajina Basta vredi da je vidite – ova je “plutajuća” čatmara kultna destinacija za bekstvo iz grada




















Zvezda Fužina, Jezero Bohinj, Slovenija: Dovoljna za celu porodicu, ova moderna interpretacija klasične alpske kolibe je idealna baza za istraživanje. Sauna na spratu je vrhunsko mesto za opuštanje.

Zvezda Fužina, Jezero Bohinj, Slovenija: Dovoljna za celu porodicu, ova moderna interpretacija klasične alpske kolibe je idealna baza za istraživanje. Sauna na spratu je vrhunsko mesto za opuštanje.









Brexit ili ne – evroskepticizam jača i u EU (1/2)


Čaki i u ključnim evropskim zemljama postoji značajno protivljenje daljem jačanju EU.

Dosad smo imali dosta prilika da upoznamo raspoloženje Britanaca prema svom daljem ostanku u Evropskoj uniji. Ipak, ne manje interesantan je i evropski “kontinentalni” pogled na EU i stavove “ostatka” EU u vezi mogućeg izlaska Britanije iz EU.

01

Britanski građani će na referendumu 23. juna glasati o tome da li da ostanu u Evropskoj uniji ili da napuste ovu tvorevinu čija je prestonica Brisel. Odluka o odlasku je popularno nazvana „Brexit“. Britanci idu na izbore u vreme kada je novo multinacionalno istraživanje američkog Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) objavilo rezultate koji pokazuju da je evroskepticizam u porastu širom Evrope, i da oko dve trećine Britanaca i Grka, zajedno sa svojim najznačajnijum manjinama, žele da se neke poluge moći iz Brisela presele na države članice. Bez obzira da li su u istraživanju izražavali simpatije prema Briselu ili ne, većina Evropljana slaže se da bi britanski izlazak naškodio svim članicama EU (ima ih ukupno 28).

Ispitivanje sprovedeno u 10 EU zemalja pokazuje da je srednja vrednost vezana za pozitivan stav javnog mnjenja o Evropskoj uniji uvrežena kod samo 51% građana EU.

Želja da se poluge vlasti vrate iz Brisela na nivo nacionalnih vlada izražena je u srednjoj vrednosti od 42% ispitanika iz dotičnih 10 zemalja, dok bi samo 19% anketiranih dalo Briselu više moći i nadležnosti. Nešto više od četvrtine (27%) volelo bi da ostane status kvo. I pored svega, tu je i srednja vrednost od 70% u anketiranih devet zemalja EU koji misle da bi 23. juna bilo loše po EU ukoliko bi Britanci odlučili da napuste Uniju. Samo njih 16% kaže da bi njihovo istupanje bilo dobro po EU.

Evropska javnost je oštro podeljena po partijskoj liniji u vezi mnogih od ovih pitanja.

Daleko je manja verovatnoća da bi pristalice evroskeptičnih partija – posebno u Francuskoj, Italiji, Poljskoj, Španiji i Britaniji – gledale blagonaklonije na EU nego pristalice drugih, većih partija, koje po pravilu imaju daleko pozitivniji stav oko Evropske unije.

Ovo su neki od ključnih zaključaka nove studije Istraživačkog centra Pju sprovedenog u 10 zemalja EU među 10.491 ispitanika u periodu od 4. aprila do 12. maja, 2016. Istraživanje je obuhvatalo 80% zemalja čiji stanovnici pripadaju zemljama grupe EU-28  i sa 82% BDP-a u EU.

Dvostruko je manje simpatija prema EU.

02

Nakon kratkotrajnog skoka, pozitivan stav prema EU ponovo pada u ključnim evropskim zemljama.

Nisu Britanci jedini koji koji gaje sumnjičavost prema Evropskoj uniji. Slika i prilika raspoloženja prema EU je u poslednjih nekoliko godina vrtoglavo varirao širom Evrope. U velikom broju zemalja „istopio“ se udeo javnosti koji na briselske institucije gleda u povoljnom svetlu; ovaj udeo je značajno opao u periodu između 2012. i 2013., uporedo sa razaranjem evropske ekonomije. Odmah nakon tog perioda, tokom 2014. i 2015. godine raspoloženje prema Evropskoj uniji dobilo je snašniji pozitivni predznak. Međutim, i posle svega, pozitivno raspoloženje prema EU je ponovo doživljavalo oštar pad javne podrške u velikom broju njenih najvećih članica.

Omiljenost Evropske unije među njenim građanima široko varira.

03

Najveći zagovornici evropskih institucija su Poljaci (72%) i Mađari (61%). U mnogim drugim zemljama, podrška je mlaka: Samo 27% Grka, 38% Francuza i 47% Španaca ima povoljno mišljenje o EU. Naime, 44% Britanaca vidi EU pozitivno, uključujući i 53% Škota.

Omiljenost Evropske unije pala je u pet od šest ispitanih zemalja tokom 2015. i 2016. godine. Tada je ovaj pad bio dvocifren u Francuskoj (podrška među Francuzima pala je za 17 procentnih poena) i Španiji (16 poena), dok je jednocifren pad podrške doživelo šest anketiranih zemalja: u Nemačkoj (8 poena), Britaniji (7 procentnih bodova) i Italiji (6 procentnih poena).

Mlađi punoletni građani Evropske unije simpatišu EU daleko češće nego stariji – naročito oni između 18 i 34 godine.

04Oni na EU gledaju pozitivnije nego nego EU građani stari 50 i više godina u šest od ispitanih deset zemalja. Generacijski jaz je najizraženiji u Francuskoj: 25 procentnih poena – sa 56% mladih punoletnika, ali sa samo 31% starijih građana koji imaju pozitivno mišljenje o EU. Slične generacijske disproporcije postoje i u Britaniji (19 procentnih poena), 16 procentnih poena u Holandiji, po 14 procentnih bodova u Poljskoj i Nemačkoj, i 13 procentnih poena u Grčkoj.

Ideološke podele prisutne su i u simpatijama prema EU.

Ukupan pad podrške Evropskoj uniji u ključnim evropskim zemljama tokom protekle godine vođen je posebno padom naklonosti među starijim građanima. U Francuskoj, podrška EU među građanima uzrasta 50 i  više godina pala je za 19 procentnih poena. U Španiji je u padu za 16 procentnih poena, a u Nemačkoj 11 procentnih poena. U svakom ovom slučaju pojedinačno, kod 50+ generacija bilo je većeg pada podrške nego među onima starosti između 18 i 34.

U svojim stavovima prema Evropskoj uniji, Evropljani su podeljeni po ideološkim linijama.

05Ova podela, međutim, nije tako jednostavna kao što je, recimo, podela društva na levo i desno orijentisane EU građane. U nekim zemljama, evroskepticizam je pitanje kojim se uglavnom bavi i na kojem profitira desno krilo, dok je u nekim drugim zemljama evroskepticizam uglavnom tema levičara, i to u negativnom kontekstu (mahom zemlje Južne Evrope: Grčka, Portugal, Španija itd).

U Velikoj Britaniji, oni koji koji sebe stavljaju na levu stranu ideološkog spektra (69%) su za 31 procentnih poena češće pristalice EU od oni sa desne strane spektra (38%). Sličan ideološki jaz postoji i u Italiji (sa 23 procentna poena), u Holandiji (16 procentnih poena), i Nemačkoj (12 procentnih poena). Međutim, u Španiji je češći slučaj da se oni koji inkliniraju ka desnoj strani spektra (59%) prilježnije zalažu za briselske institucije od levice (35%), što predstavlja razliku od 24 procentnih poena u korist zagovornika EU koji su na desnoj strani spektra (59%). EU, takođe, ima snažniju podršku i švedske desnice.

Ove ideološke razlike pretvaraju se u krupne partijske podele po ključnim pitanjima.

06Stoga i nije iznenađujuće što je u Britaniji samo 13% onih koji se identifikuju sa evroskeptičnim UKIP-om (United Kingdom Independence Party), a ujedno gaje i pozitivno mišljenje o EU. Takvi stavovi o EU drže pristalice  UKIP-a odeljenim od sentimenata koje gaje pristalice britanske Laburističke partije (60% njih ima pozitivan stav o EU) kao i pristalica britanske Konzervativne partije (43% njih ima povoljno mišljenje o Briselu i EU). U Francuskoj, tri od deset pristalica Evroskeptičnog Nacionalnog fronta (30%) gaji ujedno i – sklonosti ka EU. Republikanske pristalice u zemlji Gala, njih 39%) nisu mnogo blagonaklonije prema EU, dok oko polovina francuskih pobornika Socijalističke partije (51%) podržava instituciju Brisela. U Španiji, samo se 32% levičarskih populista okupljenih oko Podemos-a izjašnjava kao simpatizeri EU. Među Nemcima koji se  identifikuju sa stavovima desničarske evroskeptične partije Alternativa za Nemačku (AfD) nije bilo dovoljno ispitanika kako bi se dobila temeljitija analiza njihovih emocija po pitanju EU, mada je među njihovim simpatizerima samo trećina onih koji podržavaju EU.

Zamašna je većina onih koji su postali nezadovoljni Evropskom unijom pre svega zbog načina na koji je Brisel pokušavao da reši pitanje izbeglica.

07Partijske kritike evropskih stranaka na račun Evropske unije, međutim, ne podrazumevaju neophodno i da Brisel pada u nemilost od strane pristalica određenih stranaka. U Italiji je, recimo, 58% onih koji se identifikuju sa evroskeptičnim pokretom Pet Zvezdica (Movimento Cinque Stelle) ali ujedno ima i pozitivno mišljenje o EU. U Poljskoj, gde je vladajuća stranka Pravo i pravda (PiS) – koja je u zavadi sa EU po nizu pitanja – ima dve trećine (67%) partijskih pristalica koje i dalje gaje pozitivno mišljenje o Briselu i njegovim institucijama.

Evropljani su, opšte uzev, protiv privrede i ekonomije koja im se diktira iz Brisela.

Veći deo nezadovoljstva Evropskom unijom među Evropljanima mogao bi se pripisati načinu na koji je Brisel pokušao da reši pitanje izbeglica. U svakoj anketiranoj zemlji, postoji ubedljiva većina građana koja ne odobrava način na koji se Brisel bavi ovim problemom. Ovo uključuje 94% Grka, 88% Šveđana i 77% Italijana. Najjača podrška briselskom upravljanju izbegličkom krizom zabeležena je u Holandiji, premda je čak i ova bila mlak (samo 31%).

Briselska rešenja ekonomskih problema su još jedan veliki izvor i generator nezadovoljstva evropskim institucijama. Oko devet od deset Grka (92%) ne odobrava način na koji Evropska unija rešava aktuelne privredne i finansijske izazove. Otprilike je dve trećine Italijana (68%), Francuza (66%) i Španaca (65%) koji, slično Grcima, ne odobravaju briselsku recepturu za rešavanje ekonomskih problema (Francuska i Španija su dve zemlje u kojima je naklonost ka EU nedavno doživela najveći pad). Primetna većina u Švedskoj (59%) a i u Velikoj Britaniji (55%), uključujući i 84% UKIP-ovih pristalica, takođe ne odobrava način na koji se EU suočava s aktuelnim ekonomskim problemima. Najjaču podršku svojim ekonomskim naporima Brisel ima u u Poljskoj i Nemačkoj (po 47%).