Nomofobija – bolest modernog doba


Zašto smo zavisni od smartfonova?


Kada nam mobilni telefon nije u rukama, osećamo se kao da deo nas nedostaje; kada nemamo pristup internet mreži, postajemo nervozni, a ukoliko nešto ne postavimo na društvene mreže, deluje kao da se nije ni dogodilo. Prema podacima Ujedinjenih nacija, više ljudi na planeti ima mobilni telefon nego pristup vodi, struji ili toaletu.

Ovakvoj opsednutosti mobilnim telefonima psiholozi su još pre deset godina u Velikoj Britaniji dali i zvaničan naziv: nomofobija. Ali šta nas to gotovo magnetski privlači kod pametnih telefona?

Tristan Haris, insajder kompanija iz Silicijumske doline, opisao je brojne tehnike koje koristi industrija novih tehnologija da bi zadržala naš pogled što duže usmeren ka pametnom telefonu.

„Smartfon je, u stvari, kao slot mašina! Kad god proveravam svoj telefon, govorim u sebi isto što bih rekao da gledam u slot mašinu: Šta sam sad dobio?”, objašnjava Haris i dodaje da je to način da se okupira ljudski mozak i učvrsti navika. „Skoro kao kad neko povuče ručicu na slot mašini, pa dobije manju ili veću nagradu. Ova vrsta tehnike je ugrađena u sve te proizvode”, tvrdi Haris.

Ovo su reči koje opisuju upravo ono što nas privlači kod pametnih telefona. To je slično želji da se dobiju lajkovi na Fejsbuku ili Instagramu, ili novi pratioci na Tviteru. Postoji cela „zbirka” tehnika koje su usmerene na to da se naviknemo da upotrebljavamo telefon što je duže moguće.

Postavlja se pitanje da li su dodatni elementi proizvoda, aplikacije, dizajnirani s namerom da služe ljudima ili da ljudi služe njima, upravo zato što navode na konstantno korišćenje proizvoda.

Da li, onda, Silicijumska dolina programira aplikacije ili ljude?

„Bilo da im je to bila namera ili ne, te aplikacije oblikuju misli, osećanja i akcije ljudi. Često slušamo priču da je tehnologija neutralna i da samo od nas zavisi kako i koliko ćemo je koristiti, ali to jednostavno nije istina. Nije neutralna, jer oni koji su je napravili žele da je mi koristimo na određeni način i tokom što dužeg perioda. Upravo tako oni prave novac”, zaključuje Tristan Haris.

Nova ekonomija

Zašto ne menjamo mišljenje


Istraživači sa Stenforda su 1975. pozvali grupu studenata da učestvuje u istraživanju o samoubistvu. Pokazani su im parovi oproštajnih pisama samoubica. U svakom paru jedno pismo su napisali nasumično odabrani ljudi, a drugo je napisala osoba koja je potom izvršila samoubistvo. Od studenata je onda traženo da kažu koja pisma su prava a koja lažna.

Neki studenti su otkrili da imaju istinski dar za ovo: od 25 parova oproštajnih pisama uspešno su 24 puta identifikovali prava. Ostali studenti pokazali su se kao beznadežni slučajevi: pravo oproštajno pismo su pogodili tek deset puta.

Kao što obično biva u psihološkim istraživanjima, ceo scenario je bio izmišljen. Iako je polovina oproštajnih pisama doista bila prava – dobijena su u Kancelariji islednika za smrtne slučajeve u Los Anđelesu – studentski rezultati su bili izmišljeni. Studenti kojima je rečeno da su gotovo uvek pogađali u proseku nisu bili ništa bolji od onih kojima je rečeno da su uglavnom grešili.

U drugoj fazi istraživanja prevara je otkrivena. Studentima je rečeno da je stvarna svrha eksperimenta bila da se odmeri njihova reakcija na mišljenje o tome da li su u pravu ili nisu (što se takođe ispostavilo kao laž). Na kraju je od njih traženo da procene koliko oproštajnih pisama su zaista tačno prepoznali i kolika bi prosečan student bio u stanju da pogodi. E, tu se desilo nešto neobično. Studenti iz grupe sa tobožnjim visokim ocenama u pogađanju sada su rekli da misle da su, u stvari, dobro pogađali, znatno bolje od prosečnog studenta, iako, kao što im je neposredno pre toga rečeno, nisu imali nikakvog osnova za takvu tvrdnju. A studenti kojima je prvobitno bilo saopšteno da su loše pogađali sada su rekli da misle da su bili znatno lošiji od prosečnog studenta – što je takođe bio neosnovan zaključak.

„Jednom uobličena uverenja“, suvoparno zaključuju istraživači, „čudesno su otporna“.

Nekoliko godina kasnije, nova grupa studenata sa Stenforda je uključena u srodno istraživanje. Dati su im na uvid biografski podaci o paru vatrogasaca Frenku K. i Džordžu H. U Frenkovoj biografiji je stajalo da mu se nedavno rodila ćerka i da voli da roni s kiseonikom. Za Džordža je pisalo da ima malog sina i da igra golf. Među biografskim podacima nalazili su se i njihovi odgovori na nešto što su istraživači nazvali Testom rizično-konzervativnog izbora. U jednoj verziji Frenk je bio uspešan vatrogasac koji je na testu uvek pokazivao da teži najbezbednijim opcijama. U drugoj verziji, Frenk na testu takođe bira najbezbednije opcije, ali je loš vatrogasac te su ga nadležni nekoliko puta zvali na raport. I opet, usred istraživanja, studentima je rečeno da su ih obmanuli tako što su im dali potpuno izmišljene biografije. Potom je od studenata zatraženo da opišu vlastita uverenja: koji stav prema riziku treba da ima dobar vatrogasac? Studenti koji su dobili prvu verziju mislili su da rizik treba izbegavati, a studenti koji su dobili drugu verziju bili su uvereni da rizik treba prihvatiti.

Čak i kada im se predoči da su „njihova uverenja potpuno pogrešna, ljudi ne uspevaju da ih revidiraju“, zaključuju istraživači. U ovom slučaju, neuspeh je bio „posebno impresivan“, jer dva podatka nikada nisu dovoljna da se na osnovu njih izvode opšti zaključci.

Stanfordske studije grupe stručnjaka iz 70-ih godina 20. veka su se pročule. Njihov kontrastav da ljudi ne mogu da misle ispravno bio je zaprepašćujući. Danas više nije. Hiljade sličnih eksperimenata je potvrdilo (i produbilo) ove nalaze. Svako ko prati naučna istraživanja – ili bar povremeno pročita članak u časopisu Psihologija danas – zna da svaki diplomirani student može da potvrdi da su naizgled razboriti ljudi često iracionalni. Retko kad je taj uvid tako važan kao danas. Pa ipak, jedna ključna zagonetka ostaje: Kako smo postali takvi?

U novoj knjizi Enigma razuma (Harvard), proučavaoci kognicije Hugo Mercier i Dan Sperber pokušali su da odgovore na to pitanje. Mercier, koji radi u Francuskom institutu za istraživanja u Lionu, i Sperber, koji sada radi na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, ukazuju na to da je razum evoluciono svojstvo poput dvonožnog hoda ili trobojnog vida. Razum je nastao u afričkim savanama, i treba ga razumeti u tom kontekstu.

Ako to ogolimo od kognitivno-naučničkog žargona, Mercier i Sperber o razumu kažu otprilike sledeće: Najveća ljudska prednost nad ostalim živim bićima je naša sposobnost da sarađujemo. Saradnju je teško uspostaviti i gotovo podjednako teško održati. To je tako jer je za svaku individuu švercovanje uvek najbolji način ponašanja. Razum se nije razvijao za rešavanje apstraktnih, logičkih problema, pa čak ni da olakša zaključivanje iz novih podataka; on se razvijao da reši probleme koje sa sobom nosi život u saradničkoj grupi.

„Razum je adaptacija na hipersocijalne niše koje su ljudi razvijali oko sebe“, pišu Mercier i Sperber. Ono što sa „intelektualističke“ tačke gledanja izgleda čudno ili očito budalasto, pokazuju se kao mudro sa „interakcionističkog“ stanovišta.

Osvrnimo se na ono što se naziva „pristrasno potvrđivanje očekivanog“ (confirmation bias) – sklonost ljudi da prihvate informaciju koja potvrđuje njihova uverenja, a da odbace onu koja im protivreči. Među mnogim identifikovanim oblicima pogrešnog mišljenja, pristrasno potvrđivanje očekivanog je jedna od najdokumentovanijih pojava i predmet je mnogih eksperimenata koji zaslužuju da uđu u udžbenike. Jedan od najpoznatijih izveden je, opet, na Stanfordu. Za taj eksperiment istraživači su obrazovali grupu studenata koji su imali suprotstavljena mišljenja o smrtnoj kazni. Polovina je bila za smrtnu kaznu i smatrala je da ona doprinosi smanjenju kriminala, a druga polovina je bila protiv smrtne kazne i smatrala da smrtna kazna nema nikakav uticaj na stopu kriminala.

Od studenata se tražilo da reaguju na dve studije. Jedna je sadržala podatke u prilog argumentu o preventivnom delovanju smrtne kazne, a druga podatke koji to delovanje osporavaju. Obe studije – već znate – bile su izmišljene, oblikovane tako da predstave nešto što je, objektivno gledano, bila podjednako ubedljiva statistika. Studenti koji su podržavali smrtnu kaznu cenili su podatke koji idu u prilog prevenciji kao vrlo ubedljive, a podatke o nepostojanju efekta prevencije kao neubedljive; studenti koji se protive smrtnoj kazni reagovali su obratno. Na kraju eksperimenta, studente su ponovo pitali kako gledaju na smrtnu kaznu. Oni koji su počeli kao zagovornici smrtne kazne sad su je još jače podržavali, a oni koji su joj se suprotstavljali bili su još više protiv.

Ako je razum oblikovan da donosi valjane sudove, onda je teško zamisliti ozbiljniju njegovu manjkavost od pristrasnog potvrđivanja očekivanog. Zamislite, kažu Mercier i Sperber, miša koji misli kao i mi. Takav miš, „sklon uverenju da u okolini nema mačaka“ uskoro bi postao doručak. U meri u kojoj pristrasno potvrđivanje očekivanog navodi ljude da odbacuju dokaze o novim ili zanemarenim pretnjama – što je ljudski ekvivalent za mačku iza ćoška – pretnja je ono čemu se opiremo. Činjenica da i mi i pretnja opstajemo, tvrde Mercier i Sperber, dokazuje da ona mora imati neku adaptivnu funkciju, a ta funkcija, nastavljaju oni, povezana je sa hipersocijabilnošću.

Mercier i Sperber više vole izraz „pristrasnost u moju korist“ (myside bias). Ljudi nisu nasumično naivni. Suočeni s argumentom nekog drugog, vrlo smo vešti da u njemu uočimo slabosti. Gotovo po pravilu stanovišta za koja smo slepi su naša sopstvena stanovišta.

Nedavni eksperiment koji su obavili Mercier i neke evropske kolege jasno pokazuje tu asimetriju. Od učesnika se tražilo da reše neke jednostavne primere rasuđivanja. Potom su zamoljeni da objasne svoje odgovore, i pružena im je prilika da izmene svoje prvobitno mišljenje ako su uočili greške. Većina je bila zadovoljna svojim prvobitnim rešenjima; manje od 15 posto promenilo je svoje mišljenje u drugom koraku.

U trećem koraku, učesnicima je prikazivan jedan po jedan isti problem zajedno sa njihovim odgovorom i sa odgovorom drugog učesnika, koji je došao do drugačijeg zaključka. Ponovo im je pružena prilika da promene svoj odgovor. Međutim, tu je izveden jedan trik: odgovori koji su im prikazivani kao tuđi bili su u stvari njihovi i vice versa. Gotovo polovina učesnika shvatila je šta se dešava. U drugoj polovini učesnici su odjednom postajali veoma kritični. Skoro 60 posto je sada odbijalo odgovore sa kojima su ranije bili zadovoljni.

Prema Mercieru i Sperberu, ovo iskrivljavanje odražava evolutivni zadatak razuma: on treba da osujeti da nas drugi članovi naše grupe izigraju. Kroz život u malim grupama lovaca-skupljača, naši preci su prevashodno bili zaokupljeni svojim društvenim položajem i nastojanjem da oni ne rizikuju svoj život u lovu dok ostali ostaju bezbedni u pećini. Tu je od male koristi bilo jasno rasuđivanje, a više se postizalo iznošenjem ubedljivih argumenata.

Među mnogim pitanjima o kojima su brinuli naši preci svakako nisu bili preventivni efekti smrtne kazne ili idealna svojstva vatrogasaca. Niti su morali da se nose s izmišljenim studijama, lažnim vestima ili tviterom. Otuda ne čudi da nas naš razum danas izdaje. Mercier i Sperber pišu: „To je jedan od mnogih slučajeva gde se okruženje odveć brzo menja da bi se razum prirodnom selekcijom izborio sa takvim promenama.“

Stiven Sloman, profesor na Braunu, i Filip Fernbah, professor na Univerzitetu Kolorado, takođe proučavaju kogniciju. I oni veruju da je socijabilnost ključna za funkcionisanje ljudskog uma ili, preciznije, za njegovo manjkavo funkcionisanje. Oni su počeli svoju knjigu, Iluzija znanja. Zašto nikad ne mislimo sami (Riverhead), osvrtom na toalete.

Bezmalo svako u SAD, pa i u čitavom razvijenom svetu, zna šta je toalet. Tipičan toalet ima vodu za ispiranje i keramičku šolju s vodom. Kad se povuče ručica ili pritisne dugme, šolja se napuni vodom i sve što se tu nalazilo ode u odvodni kanal i kanalizaciju. Ali, je li to doista tako?

U istraživanju sprovedenom na Jejlu, od diplomiranih studenata se tražilo da rangiraju svoje razumevanje svakodnevnih naprava kao što su toaleti, patent-zatvarači ili cilindrične brave. Potom je trebalo da napišu iscrpno objašnjenje kako data naprava funkcioniše, korak po korak, i da ponovo rangiraju svoje razumevanje naprave. Pokazalo se da je uloženi napor učinio da studenti postanu svesni svog neznanja, jer su sledeće ocene sopstvenog razumevanja pale. (Pokazalo se, recimo, da su toaleti mnogo komplikovaniji nego što to izgleda.)

Sloman i Fernbah taj efekat nazivaju „iluzija o dubini razumevanja“ i pronalaze ga na svakom koraku. Ljudi veruju da znaju daleko više nego što stvarno znaju. Ono što nam omogućuje da istrajavamo u svom uverenju su drugi ljudi. U slučaju mog toaleta, neko drugi ga je smislio tako da mogu lako da ga koristim. U tome su ljudi sjajni. Mi se oslanjamo na znanje drugih još od vremena kad smo otkrili kako da lovimo zajedno, što je verovatno bilo ključno za našu evoluciju. Toliko dobro sarađujemo, tvrde Sloman i Fernbah, da jedva umemo da kažemo gde naše razumevanje prestaje a počinje razumevanje drugih.

„Jedna posledica prirodnosti naše podele kognitivnog rada“, pišu oni, jeste to što ne postoji „oštra granica između ideja i znanja jedne osobe“ i ideja i znanja „drugih članova“ grupe.

Odsustvo granice ili, ako vam više odgovara, konfuzija, takođe je bitna za nešto što nazivamo progresom. Kako ljudi izumevaju nova oruđa za nove načine života, tako istovremeno stvaraju nove oblasti neznanja; ako bismo svi insistirali na, recimo, ovladavanju principima obrade metala pre no što se latimo noža, bronzano doba se ne bi skoro okončalo. A kad je reč o novim tehnologijama, tu je nepotpuno razumevanje oslobađajuće.

A to nas baca u nevolje, objašnjavaju Sloman i Fernbah, u oblasti politike. Jedna je stvar što ja koristim toalet a da ne znam kako on funkcioniše, a sasvim druga da li sam za ili protiv zabrane imigracije, a pri čemu ne znam o čemu doista govorim. Sloman i Fernbah navode istraživanje obavljeno 2014, ubrzo pošto je Rusija anektirala ukrajinski Krim. Ljude su pitali kako bi SAD trebalo da reaguje i mogu li da nađu Ukrajinu na geografskoj karti. Što im je geografija bila slabija, to su više bili za vojnu intervenciju. (Ljudi su bili tako nesigurni u to gde je Ukrajina da je prosečna greška iznosila 1.800 milja, što je razdaljina između Kijeva i Madrida.)

Istraživanja i o mnogim drugim pitanjima daju slične obeshrabrujuće rezultate. Po pravilu, jaka osećanja vezana za neko pitanje ne nastaju iz dubokog razumevanja, pišu Sloman i Fernbah. I ovde naša zavisnost od mišljenja drugih čini problem većim. Ako je, recimo, vaš stav o zakonu o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti neosnovan, a ja se oslanjam na njega, onda je i moje mišljenje o tome neosnovano. Ako pričam s Tomom i on odluči da se slaže sa mnom, njegovo mišljenje je takođe neosnovano, ali sada kad se nas troje slažemo, osećamo da smo još više u pravu. Ako sada svi odbacimo bilo koju informaciju protivnu našem mišljenju kao neuverljivu, dobijamo, pogađate, Trampovu administraciju.

„Eto kako zajednica znanja postaje opasna“, ističu Sloman i Fernbah. Njih dvojica su izveli svoju verziju eksperimenta s toaletom zamenjujući kućne naprave temama javne politike. U studiji koju su obavili 2012, pitali su ljude za mišljenje o temama kao što su: Treba li država da pokriva troškove zdravstvene zaštite? Ili: Treba li plaćati učitelje po učinku? Od učesnika je traženo da rangiraju svoja mišljenja zavisno od toga u kojoj meri se slažu sa navedenim predlozima. Zatim je trebalo da objasne što podrobnije mogu kako bi tačno izgledala primena svakog od tih predloga. Mnogi su se tu našli u škripcu. Kada su ih ponovo pitali za mišljenje, intenzitet njihovog uverenja bio je slabiji tako da su se slagali ili protivili manje strasno.

U ovom rezultatu Slouman i Ferenbah vide malo svetlo na kraju tunela. Ukoliko mi – ili naši prijatelji, ili stručnjaci na CNN-u – budemo provodili manje vremena pridikujući, a više podrobno razmatrajući implikacije političkih predloga, shvatićemo koliko nemamo pojma i postati skromniji. To bi, po njima, „mogao da bude jedini oblik mišljenja koji bi mogao da rasprši iluziju o dubini našeg razumevanja i promeni stavove ljudi“.

Nauku možemo videti i kao sistem koji koriguje prirodne sklonosti ljudi. U dobro vođenoj laboratoriji malo je mesta za pristrasnost u svoju korist; rezultati moraju biti isti kad se eksperiment ponovi u drugim laboratorijama i kad ih dobijaju istraživači koji nemaju razlog da potvrde ranije dobijene rezultate. I to je razlog, moglo bi se reći, za to što se taj sistem pokazao kao uspešan. U svakom datom trenutku iskrsavaju neslaganja, ali na kraju metodologija pobeđuje. Nauka ide napred čak i ako se mi zaglavimo u mestu.

U knjizi Poricanje do groba. Zašto ignorišemo činjenice koje bi nas mogle spasiti (Oxford), Džek Gorman, psihijatar, i njegova kći Sara Gorman, specijalista za zdravstvenu politiku, ispitivali su jaz između toga šta nam nauka poručuje i šta mi govorimo. Oni se bave otpornim uverenjima koja ne samo da su očigledno pogrešna već i potencijalno smrtonosna, kao što je uverenje da su vakcine rizične. Naravno, rizično je ne biti vakcinisan; zbog toga su vakcine i stvorene. „Imunizacija je jedna od pobeda moderne medicine“, ističu Gormanovi. Ali koliko god brojne naučne studije zaključivale da su vakcine bezbedne i da nema veze između imunizacije i autizma, protivnici vakcine ostaju nepokolebljivi. (Oni sada u neku ruku mogu videti na svojoj strani i Donalda Trampa koji je rekao da su on i njegova supruga odobrili da se njihov sin Baron vakciniše, ali ipak nisu poslušali savet pedijatara kada to da učine.)

Gormanovi, takođe, tvrde da su načini mišljenja koji sada deluju kao autodestruktivni mogli u nekom trenutku da budu adaptivni. Isto tako, mnogo strana posvećuju pristrasnom potvrđivanju očekivanog, koje po njima sadrži jednu fiziološku komponentu. Oni navode istraživanje koje sugeriše da ljudi doživljavaju pravo zadovoljstvo – kao injekciju dopamina – kada naiđu na informaciju koja potvrđuje njihova uverenja. „Lepo je osećanje kada to ‘čvrsto prianja uz naše uverenje’ čak i kada nismo u pravu“, kažu oni.

Gormanovi se ne zaustavljaju na pukom nabrajanju naših grešaka; oni žele da ih isprave. Mora postojati način, tvrde oni, da se ljudi ubede da su vakcine dobre za decu, a da je oružje opasno. (To je još jedno rasprostranjeno a statistički nepotkrepljeno uverenje koje bi želeli da diskredituju: da posedovanje oružja čini da budemo zaštićeniji.) Ali tu leže baš oni problemi koje su sami navodili. Izgleda da nije dovoljno samo pronaći ljude s tačnim informacijama; tačne informacije ljudi naprosto zanemaruju. Apelovanje na emocije je nešto bolje, ali očigledno deluje protiv promovisanja pouzdane nauke. „Treba smisliti način“, pišu oni na kraju knjige, „kako se odnositi prema tendencijama koje vode pogrešnim naučnim uverenjima“.

Enigma razuma, Iluzija znanja, i Poricanje do groba su knjige pisane pre novembarskih izbora 2016. Ipak, anticipirale su Kelian Konvej i navalu „alternativnih činjenica“. Tih dana izgledalo je kao da je čitava država bila uključena u džinovski psihološki eksperiment kojim ili niko nije rukovodio ili je to radio Stiv Benon. Razboriti ljudi mogu da pronađu rešenje. Ali, što se toga tiče, literatura ne nudi uverljive argumente.

 

Elizabet Kolbert, The New Yorker

Peščanik.net, 30.08.2018.

Postkapitalizam – klik po klik


Prikaz knjiga: 1. Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future / PostKapitalizam: vodič u našu budućnost, Allen Lane 2016; 2. Nick Srnicek i Alex Williams, Inventing the Future: Postcapitalism and a World without Work / Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada, Verso 2016.

U knjigama PostKapitalizam: vodič u našu budućnost Paula Masona i Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada Nicka Srniceka i Alexa Williamsa zagovaraju se stvari za koje smo verovali da su nestale sa levičarskog repertoara krajem 60-ih godina prošlog veka: tehnološki optimizam, futurizam, programi i zahtevi, umesto prostog dokumentovanja propadanja i protesta. Kao oznaka za ponuđenu alternativu, u obe knjige se koristi neobično neutralna kovanica „postkapitalizam“, a ne socijalizam, komunizam ili anarhizam, koji su za naše autore na ovaj ili onaj način kompromitovani.

Srnicek i Williams odbacuju praktično sve što je evropska i američka levica mislila i činila posle 1968, osim što donekle uvažavaju značaj polne i rasne intersekcionalnosti. Za njih problem nije u „politikama identiteta“ – koje neki levičari vide kao glavni razlog zašto je šezdesetih sve otišlo dođavola – već u odustajanju od ideje da je društvo s one strane kapitalizma moguće i neophodno. „Od najava novih svetova dokolice, preko komunizma sovjetske ere i afro-futurističkog slavljenja sintetične i dijasporične prirode crne kulture, do post-rodnih snova radikalnog feminizma“, pišu oni, „popularna imaginacija levice je gradila vizije društva neuporedivo superiornije od svega o čemu danas sanjamo“. To je izvor velike frustracije, jer se „čini da je ostvarenje tih snova bliže nego ikada“ zahvaljujući širenju automatizacije, zajedničkoj (komunalnoj) proizvodnji i distribuciji softvera sa otvorenim kodom, copyleftu (za razliku od copyrighta) koji ukida vlasništvo nad intelektualnom imovinom i mogućnostima koje otvara 3D štampa.

Srnicek i Williams su skrenuli pažnju na sebe 2013. „Manifestom za politiku akceleracionizma“ u kojem afirmišu „samoovladavanje“, tehnologiju i oslobađajući potencijal kapitalizma kada se ovaj natera da prekorači sopstvene granice. To je suvoparan i često neubedljiv teorijski melanž pun apokaliptičnog uzbuđenja koje priziva doba Vajmarske republike („Posle Hitlera, mi!“). Izmišljanje budućnosti je trezvenije štivo. Dok je manifest bio sračunato uvredljiv, autori se ovoga puta trude da pridobiju i preobrate čitaoca.

Mason je do postkapitalizma stigao posle duge novinarske karijere u kojoj je pisao o novim tehnologijama i ekonomiji, kao i kratke ljubavne afere sa trockizmom. Svoj „vodič u budućnost“ započinje na granici između Moldavije i ruskog satelita Pridnjestrovlja, mesta gde je, kako tvrdi, ljudima draža stabilnost diktature nego haos neoliberalizma. Reka Dnjestar je „geografska granica između kapitalizma slobodnog tržišta i sistema Vladimira Putina, kako god ga nazvali“ (autor ne objašnjava zašto i taj sistem ne bi bio „kapitalizam slobodnog tržišta“). Prelaskom u Putinlend shvatamo da je „najbolje što je kapitalizam imao da ponudi već iza nas“: oko 2050. svet će se urušiti zbog klimatskih promena, starenja stanovništva, migracija i disfunkcionalne ekonomije.

Mason, Srnicek i Williams su skeptični i smatraju da kejnsijanski programi borbe protiv politika štednje kakve predlažu Corbyn, Sanders, Podemos ili prvobitna Siriza – koji treba da „zauzdaju finansijski sektor, eliminišu nametnute mere štednje, osiguraju investicije u zelenu energiju i bolje plaćen rad“, kako ih Mason sažima – nisu ni izbliza dovoljni da zaustave dolazeću propast. Odsustvo bilo kakve održive sistemske alternative verovatno je „logičan ishod, ako verujete da je jedina druga mogućnost ono što je levica 20. veka nazivala ’socijalizmom’“, što Mason definiše kao spoj „državne kontrole i ekonomskog nacionalizma“ utemeljen na „brutalnoj hijerarhiji“. Znatno mlađi Srnicek i Williams smatraju da je naš glavni zadatak da ispravimo greške koje su levi libertarijanci činili posle 1968. Mason, s druge strane, misli da oni nisu otišli dovoljno daleko.

On ne krije svoju veru u istorijsku nužnost i napredak, veru koju većina današnjih marksista brižljivo krije. Postkapitalizam je moguć i neophodan zato što „kapitalizam više nije u stanju da se prilagodi tehnološkim promenama“. Rečima koje evociraju Marxov predgovor za Prilog kritici političke ekonomije, Mason konstatuje da će „kapitalizam biti ukinut“ jer je potrošio svoje produktivne resurse i u sebi krije „nešto dinamičnije, nešto što već postoji unutar starog sistema, u početku skoro neprimetno“. Autori obe knjige su uzbuđeni zbog mogućnosti nastanka „novoga čoveka“, ali ga različito vide. Srnicek i Williams imaju „intervencionistički pristup čoveku“, prihvatanje „individualnog telesnog eksperimentisanja“ do nastanka novog čoveka u novom telu. Masonova proteza nam je bliža: zasluge za talas protesta u protekloj deceniji, od Occupy Wall Street (OWS) preko arapskog proleća do Majdana, on pripisuje internetu koji je stvorio „obrazovane i povezane ljude“ čiju avangardu čini „umrežena generacija“. Masonova analiza danas zvuči u najmanju ruku neodmereno optimistički, ali on i dalje nema nikakvih rezervi prema „umreženim revolucijama“ kojima je posvetio prethodnu knjigu, Zašto svuda počinje (2012). Srnicek i Williams su oprezniji i novu pokretačku silu istorije ne vide u postdiplomcima na Tviteru.

U obe knjige, glavna bitka se bije protiv politika štednje i neoliberalizma. Obe knjige se bave i mogućim posledicama širenja automatizacije kao što je stvaranje populacije „suvišnih ljudi“. „Pravi smisao projekta štednje“, piše Mason, jeste „smanjivanje plata i životnog standarda na zapadu, sve dok se oni u narednim decenijama ne izjednače sa rastućim platama i standardom srednje klase u Kini i Indiji“. Zato će „naredna generacija biti siromašnija od sadašnje; stari ekonomski model je razbijen i više ne može proizvesti rast“. Ni ona mesta koja su na neki način uspela da se izoluju – autoritarni Iran, Kina, Rusija, socijaldemokratska severna Evropa – neće biti pošteđena. „Do 2060. zemlje kao što je Švedska dostići će nivo nejednakosti ravan onome danas u SAD“.

Razmišljajući o tome kako smo stigli dotle, Srnicek i Williams – kao i mnogi autori u poslednje vreme, od Owena Jonesa preko Marka Fishera do Philipa Mirowskog – naglašavaju ulogu ekspertskih grupa (Društvo Mont Pelerin i slične organizacije) koje su imale spremna rešenja kada je kejnsijanizam počeo da posustaje polovinom 70-ih godina prošlog veka. „Folklorna politika“ klimatskih kampova, tematskih kampanja i lokalizama pokazala se kao neadekvatan odgovor na neoliberalno preuzimanje države, univerziteta i „zdravog razuma“. Mason je hrabriji i ambiciozniji. On tvrdi da postoje jasni strukturni razlozi zašto je kapitalizam u svom sadašnjem obliku kočnica tehnološkim promenama i poboljšanju ljudskog života i veruje da su promene u načinu rada i raspodele proizvele novu istorijsku silu sposobnu da ga prevaziđe.

Mason smatra da je ključni problem u tome što je „informaciona ekonomija možda neuskladiva sa tržišnom ekonomijom“. U solidnom pregledu različitih teorija adaptacije kapitalizma od početka 20. veka, Mason se posebno fokusira na „talase“ kapitalističke promene o kojima piše ruski revolucionarni socijalistički ekonomista Nikolaj Kondratijev, talase zahvaljujući kojima kapitalizam uspešno izbegava scenarije kolapsa i katastrofe koje su predviđali boljševici i menjševici. Talas promene može podrazumevati „uvođenje novih tehnologija, razvoj novih poslovnih modela, izlazak novih zemalja na globalno tržište ili rast količine i raspoloživosti novca“, kao u slučaju „trećeg talasa“ kapitalističke ekspanzije u vreme Belle Époque (1871-1914). Mason analizira pokušaje Rose Luxemburg, Lenjina, Rudolfa Hilferdinga i Eugena Varge da objasne procvat sistema za koji su mislili da je na izdisaju. Rosa Luxemburg veruje da će njegova konačna propast nastupiti kada čitava planeta bude uvučena u kapitalistički sistem. Ali ona „gubi iz vida činjenicu da se nova tržišta mogu otvarati ne samo u kolonijama, već i unutar nacionalnih ekonomija, u lokalnim sektorima, u kućama ljudi, pa i u njihovim glavama“.

Nakratko se činilo da je takav novi talas počeo u periodu posle 1989, kada je kapitalizam „dobio inekciju adrenalina kroz priliv radne snage, otvaranje novih tržišta i širenje preduzetničkih sloboda“ zahvaljujući otvaranju Kine, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Ipak je već krajem 90-ih godina prošlog veka bilo jasno da nešto nije u redu. Propast internet kompanija je pokazala da nova industrijska revolucija nije ni približno tako profitabilna kao što smo verovali da jeste. U novom „info-kapitalizmu“ cenu više nisu diktirali cena rada, degradacija materijalne baze, troškovi proizvodnje i tako dalje. Zahvaljujući novoj dostupnosti „besplatnih stvari“ cene su određivane arbitrarno. Koliko iTunes može naplatiti jedan mp3, ako znamo da se digitalne datoteke mogu beskonačno kopirati, a nova muzika je u roku od nekoliko sekundi od objavljivanja dostupna preko desetina polulegalnih kanala distribucije? Drugi problem je bio pokret slobodnog softvera: raspoloživost kolektivno razvijanog i besplatnog softvera kao što je Linux znači da su nam „potrebni novi oblici vlasništva i upravljanja vlasništvom“, čime je najavljen „novi modus proizvodnje s one strane kapitalizma“. Čak i „tvrdokorni kapitalisti“ poput Gugla zavise od besplatnog softvera: na primer, Android, koji Gugl koristi kao telefonski operativni sistem. Iz današnjeg info-kapitalizma, zaključuje Mason, ne može proisteći nikakav novi „talas“. (Srnicek i Williams se slažu s njim: „nove industrije“ – Fejsbuk, Tviter, Instagram i tako dalje – „zapošljavaju tek 0,5 odsto američke radne snage“, a „prosečna nova kompanija otvara 40 odsto manje radnih mesta nego pre 20 godina“.)

Masonov omiljeni primer postkapitalističke institucije je Vikipedija, uspešno neprofitno preduzeće koje se oslanja na entuzijazam i volonterski rad hiljada urednika, samoregulišuća mreža koja nikoga ne plaća i ne može se prodati ili kupiti. To je verovatno bolji primer nego Uber, otvoreno eksploatatorska mreža za taksi prevoz o kojoj Mason govori na drugom mestu, ali njegov prikaz Vikipedije jasno pokazuje da on nije proveo mnogo vremena uređujući enciklopedijske odrednice. Vikipedija se gotovo parazitski oslanja na istraživanja koja nije obavila mreža, već akademska zajednica – zato se fraza „potreban izvor“ tako često ubacuje u odrednice sumnjive vrednosti, pre nego što dođu na red za brisanje. (S druge strane, Vikipedija će vam progledati kroz prste ako izvor izgleda iole zvanično. Svako sumnjivo istraživanje može proći kao izvor podataka, kao što pokazuju neke od epskih uredničkih bitaka, na primer povodom sukoba Rusije i Ukrajine: staljinistički istoričari i ukrajinske službe bezbednosti redovno se navode kao pouzdani izvori.) Greh „izvornog istraživanja“ – još jedan neprimeren sklop reči, zloslutan skoro kao „potreban izvor“ – takođe nas podseća da je ne-post-kapitalistički rad akademske zajednice osnova ovog projekta. Vikipedija nije toliko nova forma znanja koliko novo pakovanje starih formi.

Knjiga PostKapitalizam, kao i Srnicekov i Williamsov „Manifest akceleracionizma“, utemeljen je na Marxovom „Fragmentu o mašinama“ u Osnovima kritike političke ekonomije, misaonom eksperimentu u kojem se „kapitalizam raspada jer nije u stanju da opstane u okruženju zajedničkog, deljenog znanja“. To nam se upravo sprema, veruje Mason, zahvaljujući peer-to-peer mrežama i sličnim tehnologijama koje najavljuju „ekonomiju u kojoj se mašine grade besplatno i traju večno. Mada mehaničarska radionica danas miriše i zvuči gotovo isto kao pre 30 godina, ona se od radionice u kojoj sam ja radio razlikuje isto koliko i pesma sa iTunesa od pesme na ploči od vinila“. Gotovo polovina poslova će uskoro biti automatizovana, tvrdi on, a ljudi koji će tako ostati bez posla „ne mogu se svi pretvoriti u postmodernu poslugu za 1% najbogatijih“. Zbog smanjivanja ponude poslova koji se plaćaju i nesposobnosti novih tehnologija da ponovo pokrenu sistem (zbog ugrađene preferencije za besplatno i kolektivno), kapital je primoran da nastavi da isisava ostatke socijalne države i frenetično traga za načinima da naplati, „monetizuje“ društvene mreže. „Da bi zahvatio sve nepredviđene posledice (eksternalije) u informatičkoj ekonomiji“, piše Mason. „kapital je prinuđen da širi vlasnička prava na nove oblasti; on mora posedovati nas same i naše plejliste, ne samo objavljene akademske radove, već i istraživanja na osnovu kojih smo ih pisali. Ipak, sama tehnologija pruža sredstva da se tome odupremo i čini takav aranžman dugoročno neodrživim“. Kao i Marx i Rosa Luxemburg, Mason veruje da je kraj kapitalizma moguć: njegovi prethodnici su samo pogrešili u tome što su ga najavili pre vremena.

***

Neoliberalizam računa na to da će „uzbuđenje i polet koji prate nove tehnologije biti prihvaćeni kao opravdanje za pretrpljene patnje na putu do slobodnih tržišta. Rudari su morali biti slomljeni da bismo dobili Fejsbuk, telekom kompanije su se morale privatizovati da bismo dobili 3G telefone“. Zapravo, „potkopavanje pregovaračke pozicije radništva… je suština čitavog projekta, sredstvo za sve ostale ciljeve“. Ali radnička klasa posle toga nije nestala, već je stvoren „proletarijat koji broji tri milijarde ljudi“. Mason je veoma skeptičan u pogledu sposobnosti novog proletarijata da razvije političku svest i primećuje da „na tlu neizvesnih poslova, ekstremnog siromaštva, migracija radne snage i očajnih uslova života nema izgleda da na globalnom jugu izraste bilo šta uporedivo sa zajedništvom i političkom svešću radničkog pokreta na zapadu na vrhuncu njegove moći“. On objašnjava da ni radnički pokret na zapadu nikada nije bio revolucionaran, ali propušta da primeti činjenicu da je kvazi-ruralno „tle“ Kine ili Južne Amerike bilo mnogo sklonije pobunama u poslednjih 70 godina nego organizovano radništvo Birmingema ili Pitsburga. Ali sve to više nije važno, jer „danas je pokretač promene, potencijalno, svaki čovek na planeti“, a „na mestu subjekta istorije“ proletarijat je „zamenila raznorodna globalna populacija čije su bojno polje svi aspekti društva – a ne samo rad“.

U ovom delu PostKapitalizma čitaoce će frustrirati kontrast izmeđi Masonovog veoma uzdržanog prikaza poznatih elemenata istorije radikalne levice i ushićenog prizivanja novog umreženog ljudskog bića. Mason sofisticirano razvija argument da je „u istoriji ljudskog društva proletarijat bio najbliži prosvećenom, kolektivnom istorijskom subjektu”, ali taj subjekt nikada nije verovao da je njegov zadatak da sruši kapitalizam, već samo da ga zauzda uz pomoć sindikata, zadruga i samoobrazovanja i tako osigura bezbednost i održivost života za koje su se radnici izborili unutar sistema. Nasuprot Marxovoj ideji o proletarijatu kao „odsustvu“ bez sopstvene kulture ili prtljaga, Mason ističe da je nova industrijska radna snaga stvorila osobenu i autonomnu kulturu još dok je Marx bio student. Dok je Lenjin smatrao da je „radnička aristokratija“ reakcionarna sila unutar radničke klase, Mason je uveren da su u stvarnom životu viokokvalifikovani radnici avangarda levice, na primer u Glazgovu i Berlinu 1919. ili u Brimingemu i Torinu 70-ih godina prošlog veka.

Mason briljira kada opisuje efekte finansijalizacije na Laj, njegov rodni grad na severozapadu Engleske, ili istoriju militantnog radništva u 20. veku. Manje je ubedljiv kada pređe na „umrežene pokrete“ iz poslednjih godina. On misli da organizovani fabrički proletarijat u SAD, Evropi i Japanu nije uspeo da probije put do postkapitalizma – ili socijalizma, kako se to nekad zvalo – ali OWS, Majdan, Tahrir, pa čak i protesti protiv Radničke partije u Brazilu su „dokazi da je na scenu stupio novi istorijski subjekt. To nije samo radnička klasa pod novom maskom – to je umreženo čovečanstvo“. Kapitalizam je stvorio „novu silu koja će ga sahraniti“. Tu silu čine umreženi pojedinci koji su kampovali na gradskim trgovima, blokirali mesta na kojima se vadi nafta iz škriljca (protiv frakovanja), organizovali pank koncerte na krovovima ruskih katedrala, prkosno podizali limenke piva u lice islamizmu na travi Gezi parka i tako dalje. Mason tu zaista prelazi u kič, ali veći problem je njegov propust da analizira političku sadržinu omladinskih pokreta.

On ne razume da ni u jednom od tih pokreta nema mnogo onih koji u „kapitalizmu“ vide najvećeg neprijatelja, a svakako ih je manje nego među štrajkačima iz 30-ih ili 70-ih godina prošlog veka. To je šarena gomila ljudi koji potiču iz različitih društvenih klasa i zagovaraju različite stavove sa svih strana političkog spektra, a ono što ih navodno ujedinjuje jeste korišćenje Tvitera i nepoverenje u „stare elite“ i hijerarhije. Pošto ne nose nikakv prtljag, nije vredno truda istraživati zašto su, na primer, protesti u Brazilu tako brzo prešli granicu otvorenog rasizma, zašto su neki od demonstranata na Tahriru odabrali da podrže novog generala umesto demokratski izabranog islamiste, zašto na obe strane u sukobu u Ukrajini važan deo čine elementi radikalne desnice i zašto mladi koji su donedavno okupirali London i Njujork sad odjednom vode klasične političke kampanje za osedele socijaldemokratske i levičarske kandidate starog kova. Zaslepljen svojom tehno-utopijom Mason zanemaruje sva ta pitanja.

On stalno iznova ponavlja da je sukob između postkapitalizma i njegovih navodnih neoliberalnih neprijatelja „prožet sukobljavanjem mreže i hijerarhije“. I to je možda tačka u kojoj se najviše udaljava od Srniceka i Williamsa. U prvom delu Izmišljanja budućnosti izlaže se kritika lokalne, samoorganizovane, nehijerarhijske politike. Srnicek i Williams to nazivaju „folklornom politikom“, iako se spolja čini da su takve inicijative uvezane s internetom i društvenim mrežama bar koliko i futurizam koji oni zastupaju, možda i više. Akteri folklorne politike, poput Masonovih mladih umreženih pojedinaca, postavljaju „svakodnevnicu iznad strukture… osećanje iznad mišljenja“. Primer su OWS, 15M u Španiji, zapatisti i većina oblika političke borbe koji se zasnivaju na direktnoj akciji: sve je u neposrednosti. U folklornoj politici „taktika i proces su važniji od strateških ciljeva“, pa modus komunikacije – bilo kroz direktna sučeljavanja u protestnim kampovima ili preko društvenih mreža – postaje fetiš, dok se politički sadržaj potiskuje u drugi plan. Što se tiče Srniceka i Williamsa, ideja da sami treba da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu garantuje da nikakve promene neće biti.

Zašto folklorna politika naizgled cveta u umreženom svetu savremenih protesta? Zato što proizvodi osećaj topline, tvrde oni, utisak da zaista „preduzimamo nešto“, utisak koji se pojačava kad neku od bitaka dobijemo: „Ali na male pobede – koje su bez sumnje korisne, jer bude nadu – pada senka velikih poraza. Glavni izazov s kojim se levica danas suočava jeste izlaženje na kraj sa razočarenjima i neuspesima poslednjeg ciklusa borbi“. To uključuje „noviju istoriju revolucija – od revolucije u Iranu do arapskog proleća“ (prilično širok zahvat, mora se primetiti), koje su se redovno „završavale nekom kombinacijom teokratskog autoritarizma, vojne diktature i građanskog rata“. Oni više prostora poklanjaju pokretima koji su pokušali da se polugama državne moći približe uobičajenim putem, pobedom na izborima. Njihov primer toga je pokušaj stvaranja „dvojne vlasti“ države i lokalnih zajednica u Venecueli – što danas možda izgleda kao promašaj, ali je bar bio pokušaj izgradnje nečega istinski „protivhegemonijskog“ i „strukturnog“.

Kako Srnicek i Williams vide stvari, misija istorijskog radničkog pokreta je bila da definiše ciljeve i postavi zahteve – da traži penzije, socijalno osiguranje, kraće radno vreme – i bori se za njih na radnom mestu i van njega. Ono što njih dvojica zapravo predlažu, ako se kritika folklorne politike ostavi po strani (jer su je događaji već prevazišli, budući da se posle finansijskog sloma levica poslednje generacije više ne organizuje u afinitetske grupe već u političke partije), jeste da treba ustanoviti novi skup zahteva i uporno insistirati na njima, onako kako je to činila stara levica. Dva od tih zahetva – puna automatizacija i univerzalni osnovni dohodak – sasvim su konkretni; treći zahtev, budućnost, očekivano je manje jasno definisan. Srnicek i Williams nas podsećaju da smo nekada verovali da će ljudi u 21. veku raditi tri dana u nedelji, a prosečno puno radno vreme u SAD danas se približilo brojci od 47 sati nedeljno, bez vremena provedenog na putu do posla. To je apsurdno, kažu oni, ako se ima u vidu koliko rada je već automatizovano, da ne govorimo o onome što nas čeka u budućnosti. Njihov zamišljeni ne-radnički pokret zahteva potpunu automatizaciju. Ipak, iako se veliki deo ljudskog rada može automatizovati bez većih problema, ostaje još dosta toga što je teško zamisliti kao automatizovano, na primer usluge nege bolesnika – što je pitanje koje Srnicek i Williams zaobilaze.

***

Kako ćemo izdržavati stanovništvo sveta kada potpuna automatizacija jednom bude ostvarena? Tu na scenu stupa univerzalni osnovni dohodak. Mason podržava tu ideju i predlaže da se „isplate finansiraju iz poreza na tržišnu ekonomiju“. Tako će primaoci osnovnog dohotka moći da preusmere svoje vreme u postkapitalistički segment ekonomije. Gugl će biti nemilosrdno oporezovan da bi bivši radnici u kol-centrima i prodavnicama „sve za funtu“ mogli da se posvete radu na Vikipediji. I ovde Mason ide korak dalje od Srniceka i Williamsa u artikulisanju alternativa i predlaganju sredstava za njihovo ostvarivanje. Tamo gde Srnicek i Williams pokazuju izvesne simpatije za neke aspekte sovjetskog socijalizma (naročito za svemirski program i „intervencionistički“ pristup prirodi, ljudskoj i onoj drugoj), Mason pokazuje samo prezir za „strojevi korak“ Sovjetskog Saveza i njegovih satelita. „Izlaz“ iz kapitalizma koji je ponudio sovjetski sistem, tvrdi on, vodio je u „nešto još gore od kapitalizma“. (To nije sasvim fer: neko će primetiti da je pravo pitanje da li je to gore od ruskog kapitalizma na kraju 20. veka ili u poslednjih 25 godina, a to je pitanje na koje je već teže odgovoriti.)

Mason se ne slaže sa stavom „sajber-staljinista“ da je snaga računara udahnula novi život fantaziji o sasvim planiranoj ekonomiji: „Čak ni sa najbržim super-kompjuterima i najvećim farmama podataka, planiranje nije primarni put izlaska iz kapitalizma“. U takvom sistemu, tvrdi on, ne bi bilo mesta za „elektronsku trgovinu, mrežne strukture, stvari koje se besplatno dele preko peer-to-peer mreža – to jest, za oblike nekapitalističkog života koji već postoje. Mason do kraja ostaje sasvim posebna vrsta marksiste. Protivi se planovima za kompjuterizaciju socijalističke ekonomije iz istih razloga iz kojih su Marx i Engels napadali „utopijske socijaliste“ svog vremena“: zato što njihovi planovi zanemaruju „stvarni i već postojeći pokret koji ukida sadašnje stanje stvari“ – to jest, organizovanu radničku klasu. U Masonovoj viziji, pokret je umrežena omladina koja ukida kapitalizam kliktajima miša, klik po klik.

Ipak, iznenada, pred sam kraj PostKapitalizma, planiranje ponovo dospeva u prvi plan. Mason tu prvi put pominje klimatske promene. On odbacuje ideju da „tržište“ može rešiti problem sistemom trgovine pravima na emisiju gasova i sličnim aranžmanima, a onda se, kao da je uskočio u neku drugu knjigu, zalaže za „državnu kontrolu i planiranje“ kao put prelaska u ekonomiju sa nultom emisijom štetnih gasova u kojoj će „niskoplatežne, nedovoljno kvalifikovane i nekvalitetne korporacije“ koje cvetaju u režimu neoliberalizma biti „nemilosrdno“ likvidirane, kao radnički pokret 80-ih godina prošlog veka. Odjednom se pokazuje da su njegove nehijerarhijske mreže irelevantne za najveći problem koji nas čeka u sledećih 100 godina. Srnicek i Williams, s druge strane, usputno primećuju da su klimatske promene jedan od velikih strukturnih problema koje „folklorna politika“ ne može rešiti: posle potpune automatizacije, tvrde oni, relaksiranije stanovništvo će manje trošiti, pa će se i pritisak na resurse smanjti. Možda je stvarno tako, ali bilo bi lepo da nam Mason ili Srnicek i Williams otkriju malo više detalja o našim budućim robotima-slugama: gde će ih praviti i od čega, gde će se vaditi potrebne sirovine – i tako to.

Optimizam ove dve knjige, vera da je velike probleme još moguće rešiti, deluje zarazno. Ipak, na kraju, postkapitalizam je, kao i postmodernizam, samo oznaka za odsustvo, a ne pozitivan program. Kao i antikapitalizam s početka 21. veka, on nam govori samo šta nije: u ovom slučaju, on nije stara levica, folklorna politika, socijaldemokratija ili staljinizam, sa njihovim čvrstim hijerarhijama i bez svih onih besplatnih stvari koje su tako kul. Postkapitalizam, kao i prekapitalizam, može biti feudalno društvo ili robovlasnički sistem ili noćna mora razrušenih gradova i radioaktivnih nomada iz naučne fantastike. Ili možda samo etatizam bez slobodnog tržišta, koji toliko užasava Masona. Socijalizam, koliko god da je značenje tog termina zamagljeno neodmerenim korišćenjem, i dalje podrazumeva nešto socijalno, komunizam nešto komunalno, anarhizam nešto anarhično. U svakom slučaju, nešto za šta smo spremni da se borimo, ako u to verujemo. Narativ o postkapitalizmu nas samo obaveštava da proizvodne snage čine mogućim neke promene i predlaže da ih zahtevamo, ili tvrdi da to već nesvesno činimo.

Owen Hatherlay, London Review of Books, 30.06.2016.

Peščanik.net, 06.07.2016.

Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Da li je liberalizam kriv?


Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Za vebsajt izdavačke kuće Arhipelag piše Branko Milanović, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke za pitanja siromaštva.

Pod „liberalizmom“ uzimam ono što se pod ovim pojmom smatra u SAD. Pod „krivicom“ mislim na „uspon Trumpa i sličnih nacionalista-populista“.

Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Mislim da se oni mogu podeliti u tri grupe: ekonomija, lični integritet i ideologija.

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

U ekonomiji, liberalizam je zagovarao „neo-liberalizam“ koji je bio zamena ekonomske ideologije za socijaldemokratiju. I to se zalagao, posebno u vreme tandema Klinton-Bler, za finansijsku liberalizaciju, mnogo manju ulogu „države blagostanja“ i takozvanu „meritokratiju“, koja u suštini znači sposobnost bogatih da školuju svoju decu u najboljim školama, od čega će 90% diplomirati i tako „meritokratizovani“ zahtevati kasnije u životu premiju u vidu ogromnih plata.

Sporazum o slobodnoj trgovini privileguje, kao što je pisao Din Bejker, interese bogatih u razvijenim ekonomijama kroz zaštitu patenata i intelektualne svojine i uz malo ili nimalo pažnje za radna prava. U međunarodnoj areni, preko Svetske banke i MMF-a, klintonovski neo-liberalizam je povezan s politikama Vašingtonskog konsenzusa.

To su u mnogo čemu razumne politike, ali su dogmatske i nepromišljeno su primenjivane, naročito u vezi s privatizacijom, i često im je glavni cilj bio da obezbede vraćanje dugova bez obzira na socijalne posledice po stanovništvo. Grčka je najpoznatiji primer takve politike, jer se nalazi usred Evrope i njeni rezultati se najlakše mogu videti. Ali isti principi su primenjeni širom sveta.

Oslonac takve politike je ideologija koja je videla ekonomski uspeh kao jedinu dimenziju (pored prihvatanja određenih liberalnih toposa koje ću navesti kasnije) u kojoj vrednost pojedinca može biti izražena ili izmerena. Ta ideologija naišla je na prihvatanje širom sveta, podstakla je globalizaciju i pokazala se kao ideologija koja godi ljudskoj psihologiji koji žudi da stekne više. To je tako u skladu s ljudskom prirodom i verovatno je pomoglo rast svetske proizvodnje nekoliko puta i smanjenje siromaštva u svetu. Ali to je možda dovelo do isključenja drugih ljudskih karakteristika i pomoglo je da se stvore, posebno među onima koji su bili ekonomski manje uspešni, ozlojeđenost i otuđenje od vrednosti koje promovišu liberali.

Korupcija. Posledica ovakvog hiper-ekonomizma u običnom životu bila je korupcija elita koje su prihvatile isti model uspeha kao i svi ostali: bogaćenje svim sredstvima. Korupcija političke klase, ne samo na Zapadu nego u celom svetu, imala je duboko korozivni i demorališući uticaj na birače svuda. Biti političar se sve više videlo kao način sticanja ličnog bogatstva, karijera kao i bilo koja druga, odvojeni od bilo kakve stvarne želje bilo da rade kao „javni servis“ bilo da nastoje da promoviše svoje vrednosti i obezbede vođstvo. „Elektoralizam“, uraditi bilo šta da bi bio izabran, bio je politički kredo liberalizma. U tom smislu to je bila najava populista.

To je, mislim, važno da se vidi veza između ekonomske ideologije „komercijalizma“, koji je prožeo ekonomske politike od početka osamdesetih godina na Zapadu i Kini, a od devedesetih u ranijim komunističkim zemljama, i sistemske i sveprožimajuće korupcije elita. Pošto biti uspešan znači gomilati najviše novca, političari nisu mogle da rade u drugoj dimenziji (na primer, u „idealima“), niti su mogli biti izabrani ako nisu bili korumpirani, jer se kampanje ne mogu voditi bez novca. To je iluzija da politički prostor može da radi u skladu s pravilima različitim od ostatka društva.

Branko Milanović

Branko Milanović

Jedinstveno mišljenje. Liberalizam je uveo dogmatski set principa, „samo politički korektan način mišljenja“ koji karakterišu politike identiteta i „horizontalna jednakost“ (bez razlike, u proseku, u platama između muškaraca i žena, različitih rasa ili religija), što je omogućilo da se stvarna nejednakost razvija nekontrolisano. Uvedena je prećutna hijerarhija po kojoj je prihvatanje ovih razvodnjenih principa jednakosti u kombinaciji sa ekonomskom uspehom bio uslov da se ne bude isključen. Drugi, oni koji nisu bili ekonomski uspešni ili se nisu pridržavali svih načela dominantnog mišljenja, nisu bili samo neuspešni već i moralno inferiorni.

Prvosveštenici liberalizma, vodeći mediji, voleli su da održavaju, u isto vreme, logički kontradiktorna verovanja od kojih su na neki način oba bila „dobra“. Tako su stvorili terminološke i stvarne konfuzije koje su ili direktan napad na zdrav razum ili primeri licemerja poput „podrška trupama“, dok su „protiv rata“, ili davanje ogromnih donacija privatnim školama (kako bi njihova imena krasila učionice) u ime „podrške javnom obrazovanju“. Njima nije bilo neugodno zbog kontradiktornosti, niti su prihvatali kompromise: da li je moguće podržati vojnike koji ubijaju civile „jer nas vojnici štite“ i biti protiv rata i ubijanja civila u isto vreme; da li možete da šaljete decu u privatne škole i da budete za javno obrazovanje; da li možete da govorite o klimatskim promenama, grdite druge, i emitujete više CO2od 99% čovečanstva? To je bio ideološki izuzetno udoban položaj. Bilo je potrebno vrlo malo mentalnog napora da prihvatite pet ili šest osnovnih principa (dovoljno je da pročitate nekoliko pisaca koji ponavljaju iste ideje u glavnim liberalnim publikacijama), i to onda dozvoljava da postupate kako god vam se viđa, a da tvrdite da je svako takvo postupanje etički besprekorno. Svi su bili uzor vrline i abolirali su sve svoje sklonosti.

Drugi koji nisu uspeli da iskoriste prednosti takvog položaja bili su ignorisani dok je njihovo nezadovoljstvo eksplodiralo. Niko među liberalima ne misli da je čudno (a još manje da su uradili nešto po tom pitanju) da najbolje obrazovana zemlja na svetu, s jednim od najvećih BDP u svetu po glavi stanovnika, može imati trećinu stanovništva koja veruje u kreacionizam ili u vanzemaljce. To uopšte nije bilo bitno eliti toliko dugo kao da su ovi ljudi živeli u podzemnom svetu.

Čuveni Milanovićev "Slonov dijagram" (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Čuveni Milanovićev “Slonov dijagram” (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Oni koji veruju Fukujami, i kojima su devedesete izgledale kao trijumf koji će ih zauvek držati na vrhu ljudske evolucije, današnje događaje vide kao katastrofu ne samo zato što zaista mogu da dovedu do katastrofe već i zato što su propali njihova brižljivo negovana surogat ideologiju i mesto u društvu.

Pišem ovo u Beču, u Prateru, s pogledom na ogromni zabavni park sa automobilima koji neminovno priziva Harija Limu. Liberalizam se može videti kao zabavni park u pokretu, svaki automobil kreće najpre polako, a potom sve brže. Vožnja u početku donosi ogromnu radost, ali kao da je, izgleda, neko uključio prekidač za super brzo kretanje i zaključao kontrolnu sobu, a većina nas sada je u ovim automobilima koje niko ne kontroliše i niko ne može da ih zaustavi, brzina je opasna, i pitamo se kako će i kada doći do pada.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

 

(Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku; nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.)

 

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Nemačka prodaje manje obveznica za refinansiranje starog duga


Nemački poreski prihodi nastavljaju da cvetaju, smanjujući zavisnost zemlje od novih obveznica, donosi Handelsblatt.

Među kolegama iz svoje socijaldemokratske partije na levoj strani centra, novi nemački ministar finansija u Nemačke Olaf Šolc (Olaf Scholz) ponekad je poznat i po nazivu “Olaf Schauble”, po svom konzervativnom prethodniku Volfgangu Šojbleu.

Šala koja je u potki ove priče glasi: ima li zaista neke razlike među njima? Od preuzimanja dužnosti u martu ove godine, Šolc se vrlo fokusirano zaglavio u restriktivnoj fiskalnoj politici koju je nasledio od Šojblea. To, pre svega, neće značiti da će novi dugovi biti pridodati sadašnjem saveznom budžetu. Šojble je bio ponosan svojom “crnom nulom” – balansiranim saveznim budžetom kojeg je od 2016. redovno ostvarivao. A Šolc se po tome uopšte ne razlikuje od svog prethodnika.

Ove godine će, međutim biti drugačije, barem samo malo. Vlada će potrošiti manje novca nego što je planirano, kako bi se stari dug prevazišao prodajom novih obveznica investitorima. U predstojećem trećem kvartalu 2018. godine, država će potrošiti šest milijardi evra ($6mlrd) manje za kupovinu obveznica nego što je prvobitno planirano. U prošlom kvartalu se na nove obveznice već utrošilo dve milijarde evra manje od onoga od zacrtanog. Oslanjajući se na ove uštede moglo bi značiti nastavak dobrog zdravlja nemačke privrede, u kojoj je poreski prihod porastao za 6,8 odsto u periodu od maja do maja.

Stari dugovi su postali novi

Nemačka će, ukupno, ove godine pozajmiti između 181 milijardi i 185 milijardi evra, podeljenih između 36 milijardi evra kratkoročnih instrumenata novčanog tržišta, 139 milijardi evra u obveznice sa fiksnom kamatom sa rokovima od dve do 30 godina i još jednu pozajmicu šest milijardi do 10 milijardi evra u obveznicama sa indeksom inflacije.

Svakog decembra Nemačka državna agencija koja svakog decembra odgovara za nacionalni dug određuje koliko će novca federalna vlada morati da pozajmi kako bi refinansirala stari dug. Zatim utvrđuje datume za aukcije duga i objavljuje obim novog duga koji će se izdati. Obveznice indeksirane inflacijom su jedine kategorije u kojima određeni iznos nije unapred određen.

Ne postoji poseban obrazac za smanjenje novog duga: ukupno sedam emisija obveznica biće ukinuto za iznos koji se kreće između 500 miliona i milijardu evra. Ipak, nove emisije su takođe značajne i ukupno iznose oko četiri milijarde evra. Povrh već postojećim 30-godišnjim emisijama obveznica pridodaće se još oko milijardu evra, uz tri milijarde evra ponovno izdatih putem postojećih kratkoročnih obveznica.

Analitičari nisu očekivali ove i ovolike uštede, a cena nemačkih državnih obveznica malo se povećala usled pozitivnih vesti. Nasuprot tome, prinos na desetogodišnje obveznice – najpopularnije pitanje Nemačke – pao je na 0,35 odsto, dostižući najniži nivo od kraja maja.

Uz potražnju za nemačkim obveznicama koje će se smanjiti kada Evropska centralna banka (ECB) okonča svoj program kupovine obveznica, analitičari pozitivno gledaju na pooštravanje ponude. ECB će u oktobru prepoloviti svoje kupovine, da bi ih u decembru i potpuno ukinula.

Andrea Cünnen radi u Handelsblatovoj  frankfurtskoj redakciji za finansije i ekonomiju, a specijalnost su joj tržišta obveznica.

Handelsblatt

Kineski 40-godišnji ekonomski uspon zasenjuje njene globalne suparnike


Kineska reforma i politika otvaranja promenili su ovu državu i sudbinu socijalizma, dozvoljavajući joj da se oprosti od siromaštva i svojih slabosti, kao i da povrati istorijsku slavu i poverenje sveta u nju kao zaista velike zemlje, objavio je CNTV News App u petak 22. juna a istog dana preneo i China Daily na svojoj američkoj verziji portala.

Godišnji rast BDP-a u Kini je između 1978. i 2016. u proseku iznosio 9,7 odsto, rastući brže nego bilo koja druga zemlja u istom vremenskom periodu, dok su Sjedinjene Države u tom periodu ostvarile godišnju stopu rasta od 2,7%, zatim Kanada sa rastom od 2,5%, Britanija sa 2,3% rasta i Japan sa rastom od 2,2 odsto.

Čak je i unutar BRICS bloka ekonomski učinak Kine bio izuzetan jer je BDP u Kini u 2017. iznosio 12 biliona dolara – gotovo dvostruko više od ukupnog BDP obima Brazila (sa svojih dva biliona dolara), Rusije (sa $1,5 biliona ), Indije ($2,6 biliona) i Južne Afrike ($350 milijardi dolara).

Kineski obim privrede sada se nalazi na drugom mestu u svetu, u poređenju sa osmim koje je zauzimala 1970.

BDP Kine je 1980. bio samo 10,7 odsto BDP-a Sjedinjenih Država, 35,9% Nemačke, 50,5% Britanije i 43,3% Francuske. Međutim, 2017. godine, BDP Kine bio je 3,3 puta veći od nemačkog, 4,6 puta veći od britanskog i 3,7 veći od francuskog.

U istočnoj Aziji 1980. godine, kineski BDP bio je samo 28,1 odsto japanskog, ali je 2010. godine BDP Kine prevazišao Japan, dok je 2017. godine kineski BDP premašio japanski za 2,47 puta.

Promene u Kini su ujedno izmenile i ekonomsku strukturu ostatka sveta; ekonomija zemalja Evropske unije je 1980. iznosila 34,1% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države tada zaprimale 25,7% svetskog BDP-a, istočna Azija bila je zastupljena sa 15,8 odsto. Međutim, 2017. godine, istočna Azija je iznosila 27,3% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države zaprimale 24,3%, a EU 21,7 odsto.

Kina je dala veliki doprinos jednom uravnoteženijem trgovinskom sistemu, jer je ulazak Kine u STO omogućio zemljama u razvoju brojnije prednosti u pregovorima.

Brzi privredni rast Kine od početka reformi i njeno otvaranje su takođe dobar primer i sjajna „pokazna vežba“ za zemlje u razvoju.

Razvoj kineske ekonomije je, takođe, izvukao iz siromaštva 700 miliona njenih građana, što je još jedan veliki doprinos svetu.

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, BDP po glavi stanovnika u Kini je u 2016. godini dostigao 8166 dolara, čime je izbila na 70. mesto u svetu, približivši se Rusiji s njenih 8.900 dolara i Brazilu u kojem je BDP po stanovniku 8.700 dolara, ali je iznad Južne Afrike čiji prosečni BDP po građaninu ove zemlje iznosi 5.316 dolara. Kina prednjači i u odnosu na Indiju, u kojoj BDP po glavi Indijca iznosi 1.749 dolara.

Međutim, te iste 2016. godine je BDP po glavi stanovnika Sjedinjenih Država iznosio 57.000 dolara, što je iznosilo skoro sedam puta više od Kine u tom periodu.

Kineski BDP po glavi stanovnika je 2017. zauzimao 61. mesto u svetu, pomerivši se za 65 pozicija u poređenju sa 1980. godinom, kada je čak i vijetnamski BDP per capita bio daleko veći od BDP po glavi stanovnika Kine.

Tokom istog vremenskog perioda, Južna Koreja se pomerila naviše za 36 mesta, a potom slede Singapur (za 27 mesta), Indija (takođe 27) i Brazil (uspon za 22 pozicije).

BDP per capita je u Kini 1980. iznosio 309,3 dolara, blizu Indije (koja je tada imala $276,4 per capita). Međutim, 2017. godine, BDP po glavi stanovnika u Kini od 1.982,7 dolara bio je 4,35 puta veći indijskog.

 

China Daily