Kako da ubedim svoju decu da je Bog stvaran i da nauka greši?


Hmmm. Prvo bi trebalo da ste u stanju da jednog ovakvog tipa ubedite u pogrešnost nauke i njenih postavki:

Ovo je Žorž Lemetr (Georges Lemaître), katolički sveštenik, i nekada učenik iz redova jezuita. Lemetr se takođe, “zadesio” u ulozi vrhunskog fizičara i jednog od tvoraca i danas preovlađujućeg kosmološkog modela poznatog kao “Veliki prasak” (Big Bang).

Ili, možda, ovako: kako ubediti ovog tipa da je nauka pogrešna?

Abdus Salam

Abdus Salam

Ovaj gospodin je Abdus Salam, pobožni musliman iz Pakistana. Slučajno, on je takođe jedini Pakistanski dobitnik Nobelove nagrade za fiziku i jedan od kreatora dosad najuspešnije teorije ujedinjenja u fizici čestica: Teorije elektroslabog međudelovanja.

Ili, hm, šta kažete za ovog tipa?

Izuzetno religiozan, Isak Njutn je dosta svog životnog vremena proveo u teološkim istraživanjima. Na sreću (po sve nas), u slobodno vreme je “pomalo” radio i u oblasti matematike i fizike, izmišljajući tako neke stvari kao što su diferencijalni i integralni račun, mehanika ili gravitaciona teorija.

Istina je da su mnogi naučnici u našim modernim vremenima agnostici ili ateisti. Ali ne svi. A prilično je veliki broj naučnika u istoriji bio duboko religiozan.

Kako to može, pitamo se mi. Sve što je potrebno je malo poniznosti. Priznanje da je priroda stvarno istinska “Božja knjiga”, a učenje kako je čitati može biti jedan od najuzvišenijih životnih poziva kojem jedna religiozna osoba može da teži.

Naravno da je tačno da proučavanje naučnih disciplina podrazumeva sposobnost kritičkog razmišljanja kao i preispitivanje postojećih autoriteta (a to su svi već uspostavljeni naučni zakoni i teorije). Dakle, ukoliko mislite da će religija isprati mozgove vašoj deci, onda ih, naravno, morate držati podalje od nauke koliko god možete, da ne bi naučili kako razmišljati samostalno.

Ali, kao što primeri ovih naučnika pokazuju, ispada da je religija ipak nešto više od tek slepog praćenja i povlađivanja učenjima sveštenika i proroka.

Viktor Tot, IT pro i pasionirani ljubitelj fizike

Quora

 

Caj Ći: “Boljševik” u Pekingu


Si Đinping je izabrao jednu neobičnu osobu da vodi kinesku prestonicu. To je Caj Ći (Cai Qi), koji se kroz KP Kine raketnom brzinom vinuo do kineske političke orbite, piše londonski The Economist.

U kineskom slengu se za službenika koji se neuobičajeno brzo uspinje kroz birokratske pozicije govorilo da se “vozio helikopterom”. Danas se češće kaže da takva osoba uživa u “raketnom unapređenju”. Caj Ći je upečatljiv primer nekoga čija je karijera, upravo ovako, išla mimo uobičajenih političkih konvencija. Ovog maja 2017. postavljen je na mesto šefa KP za Peking, postavši tako najviši zvaničnik kineske prestonice, a gotovo je sigurno da će krajem godine biti direktno unapređen u člana vrhovnog vladajućeg tela – kineskog Politbiroa, bez da se prvo zadržava na nižim lestvicama Centralnog komiteta. Cajev uspon je znak da kineski predsednik Si Đinping pojačava svoju kontrolu nad gradom. U toj nameri, Si je odabrao neobičnu ličnost koja će mu pomagati.

Prestonička politika je od ogromne važnosti za centralno rukovodstvo. Šef KP za Peking je između ostalog odgovoran za bezbednost grada, što kineska vlada smatra kritično važnim za stabilnost na drugim mestima (1989. godine je protest na Trgu Tjenanmen izazvao nemire u zemlji). Ko god bio na toj poziciji, upravlja gradom koji u očima Partije igra ključnu ulogu u oblikovanju kineskog imidža u inostranstvu i projekciji kineske “meke moći”. Zbog toga najviši kineski zvaničnici smatraju da su smanjivanje koncentracije zloglasnog smoga i smanjivanje saobraćajnih gužvi izazovi od vrhunskog nacionalnog – a ne samo lokalnog – značaja.

Nema sumnje da je Caj (61) predsednikov čovek. Veliki deo svog radnog veka proveo je u senci predsednika Sija. Bio je visoki zvaničnik u primorskim provincijama Fuđijan i Džeđang kada je Si tamo bio partijski šef. Tokom 2014., dve godine nakon što je Si preuzeo rukovođenje Kinom, Caj je doveden u Peking da radi u novoosnovanoj Komisiji za nacionalnu bezbednost (KNB), telu koje je osnovao i kojim upravlja predsednik Si.

Oktobra 2016. godine, Cajeva partijska “ raketa” probila je zvučni zid. Brzo se kretao kroz svoja zaduženja u glavnom gradu – od vršioca dužnosti gradonačelnika, preko izabranog gradonačelnika, pa do šefa gradskog odbora KP – i sve to za samo osam meseci. Podjednako upečatljivo će biti i njegovo uzdizanje do Politbiroa, koje se očekuje nakon što se krajem ove godine bude održao kongres KP Kine.

Nema sumnje da se predsednik Si oseća daleko ugodnije sa Cajem zaduženim za Peking. Prethodni šef gradskog odbora KP, Guo Đinlong, predstavljao je “preživeli relikt” iz vremena Sijovog prethodnika, Hua Đintaoa. Zamena bivših partijskih saboraca i saveznika Hua Đintaoa i Đijanga Cemina izgleda da predstavlja jedan od glavnih ciljeva predsednika Sija na predstojećem kongresu. Guo sada ima 70 godina, što, prema nekoj konvenciji, znači da će morati da se povuče iz Politbiroa na ovom skupu. Njegova zamena na mestu šefa KP za grad Peking snažna je sugestija da to i jeste u planu.

Stavljanje Caja za svog prvog saveznika – unapređenjem na poziciju šefa partijskog odbora za grad Peking – Siju će pomoći da neutrališe i, zapravo, izbegne problem koji je ponekad (zapravo veoma često) gušio taj grad (a sa kojim bi se i Si suočio da je bio u prilici da i nadalje radi sa Guom na gradskom nivou). Dakle, lokalna, gradska vlada koju vodi neko ko ne ide ukorak s razmišljanjem centralnog rukovodstva. Peng Žen, prvi šef stranke za Peking nakon preuzimanja komunista 1949. godine bio je bliski poverenik Mao Cedunga, ali ga je Mao “počistio” 1966. godine jer je postao previše kritičan prema politici predsednika. Čen Šitong, koji je upravljao Pekingom u godinama pre i posle nemira na Tjenanmenu, “počišćen” je 1995. godine – navodno zbog korupcije, ali je verovatnija informacija to što je “negovao” sopstvenu, nezavisnu bazu političke moći u glavnom gradu.

Ali, izbor Caja izazvao je čuđenje. Na tom nivou rukovodstva, zvaničnici obično ulažu sve svoje napore kako bi se prilagodili. Caj je, međutim, oličenje ličnosti koja misli nezavisno. On se uzdržava od strasti za održavanjem svoje crne sjajne kose (farbanje muškaraca u godinama je u Kini uobičajena etikecija za muškarce njegovog uzrasta i ranga). Umesto toga, on nosi kratku, prosedu kosu. I mada nekolicina onih koji su s njim imali prilike da komuniciraju kažu da se Caj na sastancima trudi mnogo više da sluša nego da priča, svojevremeno je bio strastveni mikrobloger pre nego što se pridružio KNB-u.

Neki od stavova i pogleda koje je Caj plasirao na mikroblogerskom portalu Tencent Weibo (platforma koja je kineska verzija američkog Tvitera), tokom svojih karijernih dana provedenih u primorskoj pokrajini Džeđang, daleko iskaču izvan opreznih i “umerenih” limita koje nalaže stranački govor kineskog KP. Caj je 2011. negodovao usled činjenice da kineski cenzori blokiraju pristup Fejsbuku, a takođe i Tviteru. Nešto manje kontroverzna je njegova intervencija iz 2012. kada je jednog dečaka u Džeđangu napao i teško povredio pas. Ova ga je vest zatekla na godišnjoj sednici kineskog parlamenta – porodica je objavila slike krvavog dečaka. Caj je na svom mikroblogu potvrdio optužbu porodice, naime, da je pas pripadao vladinoj službi. Potom je organizovao da dečak i njegovi roditelji dobiju obeštećenje.

To što je Caj tvitovao bilo je neuobičajeno za visokog zvaničnika u Kini. A to što je tvitovao veoma angažovano i srčano – to je već bilo zaista izuzetno. Sa milionima sledbenika na kineskom sajtu za mikroblogere, Tencent Weibo, Caj postaje jedan od najvećih svetskih selebritija u društvenim medijima (na svom blogu sebe naziva “boljševikom”). Među njegovim najbriljantnijim postovima, mogao bi se izdvojiti onaj upućen ženi koja se požalila da je njen sin, poreski službenik, bio “prisiljavan da previše pije na službenim banketima”. “Recite mi u kom se poreskom odeljenju nalazi vaš sin”, odgovorio je Caj. “Neće više morati da pije.”

Tokom četiri godine mikroblogovanja, Caj je u proseku imao više od šest postova dnevno. Objedinio ih je u knjigu koju je nazvao “Soba od stakla”. Rekao je da je izabrao ovakav naslov jer društveni mediji promovišu transparentnost i javni nadzor. Ovo bi moglo biti u koliziji sa sve većom cenzurom. Međutim, unapređenje Caja ukazuje na to da je predsednik Si zainteresovan za nekoga ko bi mogao da dobije podršku stanovnika Pekinga, koji se beskrajno žale na propuste gradskih vlasti, od zagađenosti vazduha do visokih troškova stanovanja.

Caju za sada pomaže Čen Đining, koji je u maju preuzeo mesto V.D. gradonačelnika. Sa svoje 53 godine, Čen, koji je studirao u Britaniji jeste neko koga treba posmatrati kao mogućeg pripadnika kineske “šeste generacije” lidera koji će preuzeti kormilo kada se Si povuče. Redukcija količine smoga biće jedan od Čenovih prioriteta, iako je u svojoj dosadašnjoj ulozi ministra za ekologiju ostvario mali napredak u borbi protiv zagađenja vazduha. Neki analitičari veruju da će sledeće godine biti unapređen u zamenika premijera Kine.

Cajeve godine – mlađi je skoro tri godine od predsednika Sija – znače da najverovatnije neće biti viđen kao mogući Sijev naslednik kada se ovaj bude povukao 2022. godine (pod pretpostavkom da sledi primer svojih prethodnika). Ali, Caj ima pune ruke posla u Pekingu. Jedan od njegovih zadataka biće sprovođenje Sijevih planova za poboljšanje životne sredine Pekinga tako što će doslovce smanjiti veličinu ovog grada: Caj želi da izgradi jedan novi grad relativno nadomak kineske prestonice, u susednoj provinciji Hebei, koji će preuzeti neke od “neprestoničkih” uloga Pekinga. Ovaj novi grad će, između ostalog, služiti i kao centar za biznis, poslovanje i visoko obrazovanje.

Još jedan posao očekuje Caja u Pekingu, a to je selidba sopstvene kancelarije: kako bi se olakšalo saobraćajno zagušenje u centru Pekinga, gradska uprava bi trebalo ove godine da se preseli u Tongdžu, satelitski grad na oko 20km istočno od Pekinga. Tongdžu je danas uglavnom spavaonica sa visokim stambenim zgradama gde stanuju radnici koji putuju na posao do centra Pekinga. Gunđanju i prigovorima hiljada izmeštenih zvaničnika javnih službi pridružiće se i velike političke zverke, već dovoljno iziritirane munjevitom karijernom putanjom Caj Ćija.

 

Ovaj članak pojavio se u rubrici o Kini štampanog izdanja magazina Ekonomist, pod naslovom “Boljševik u Pekingu”

 

The Economist

Šta je severno od Severnog pola?


Kako se ništa, koje je postojalo pre Velikog praska (Big Bang), pretvorilo u nešto (tzv. Veliki prasak)? Pa, sigurno da to nije moglo biti ništa da bi se to desilo?

Naučnici kažu da pre Univerzuma nije bilo ničega. E, sada, negde u tom ništavilu, nešto se desilo – taj Veliki prasak. Nešto se dogodilo tokom trajanja tog ništavila, ako pratite.

Dozvolite mi da započnem svoj odgovor sa pitanjem. Koliko je visoka zgrada u kojoj živite? Koliko ima spratova?

Znate šta, u stvari nije ni važno. Čak i ako živite u Burdž Kalifi u Dubaiju, koja ima samo 163 sprata. Dakle, ako pitam šta se nalazi na 185. spratu vašeg doma, koji je vaš odgovor?

Na ovo pitanje se ne može dati smislen odgovor, jer vaša zgrada nema 185. sprat. Pa čak i da kažete nešto tipa “Nema ničega na 185. spratu moje kuće”, znate, takođe je besmisleno.

Još jedan primer koji ponekad koristim jeste mesto milju severno od Severnog pola. Šta je tamo? Neka kuća? Deda Mraz? Ništa? Ništa od ovde navedenog nema smisla jer fraza “Severno od Severnog pola”, naprosto, nema smisla.

Slično tome, u standardnoj kosmologiji (Standardni model) reći nešto tipa “pre Velikog praska” nema smisla. Tada vreme nije postojalo, pa zato ne možemo ni da  kažemo “nije bilo ničeg pre Velikog praska”.

Naravno, postoje alternativne kosmološke teorije, npr. Teorije tipa „Velikog skoka” (tj. „Big Bounce“, po Ajnštajnu, kosmos beskonačno ciklično oscilira, a u tim oscilacijama nakon Big Benga sledi Big Crunch, ili veliko mrvljenje, tj urušavanje ili sažimanje svemira – nakon čega opet sledi Big Bang). Univerzum je trenutno u fazi širenja čemu je prethodila faza njegovog sažimanja – i tako u nedogled. Po teorijama nalik ovoj, reći nešto tipa “pre Velikog praska” ima svoje značenje, a važi i uobičajena primena pravila Zakona očuvanja energije (materijalne i nematerijalne).

Što se standardne kosmologije tiče, jedna od zanimljivijih hipoteza je ona po kojoj je ukupan sadržaj “materije” i energije u svemiru tačno kompenzovan negativnom gravitacionom potencijalnom energijom. Pod nazivom “vrhunski besplatni ručak”, ova hipoteza u osnovi govori da je ukupni zbir masa-energija, moment sile, moment impulsa (poznat i kao moment količine kretanja ili ugaoni moment), električni naboj itd. Svemira jednak – nuli, pa – s obzirom da su na snazi Zakoni o očuvanju mase odnosno energije – ispada da je Svemir upravo jedno pozamašno, slasno parče Ništavila.

Viktor T. Toth, Quora

Budućnost reklamne industrije


Kanski advertajzing festival: Zbogom TV reklami od 30 sekundi

Jedan od pobednika ovogodišnjeg  festivala „Kanskih Lavova“ – smotre koju svake godine u svoju čast organizuje svetska advertajzing industrija – bila je reklama koje promoviše novi Žiletov (Gillette) nožić za brijanje – i to namenjen negovateljima koji briju stare osobe. Reklamna agencija Gray New York je na delikatan način snimila „ad filmić“ koji ima potresan i dirljiv narativ;  takođe, treba reći da je ova reklama dugačka tri minuta.

Ovo je signal da reklamna industrija ima egzistencijalni problem. Uostalom, ko od nas može sebi dozvoliti taj luksuz da odvoji tri minuta života kako bi odgledao onlajn video oglas, danas, kada našu pažnju ne može privući ništa što je „predugačko“, tj duže od najviše 15-tak sekundi? Ko čak sebi može dozvoliti taj luksuz da odgleda reklamu od 30 sekundi a da što je pre moguće ne klikne na opciju “Preskoči reklamu”?

Oglas u trajanju od 30 sekundi plaća se za mnoge iznajmljene jahte i skupe zabave u Kanu i zapaljuje tvrdnju industrije da bude kreativan kao Holivud, ako je u kraćim rafalama. “TV preduzetništvo (reklame) stvara stotine milijardi dolara”, ističe džefri Kacenberg (Jeffrey Katzenberg), bivši izvršni direktor DreamWorks Animation.

Ali, tradicionalne reklame očekuju teška vremena. Do kraja ove godine Google će prestati da ih emituje na Jutjubu (osim ako se ne mogu preskočiti i umesto toga preći na novi format od šest sekundi, poznat kao “bumber”. Narativni format, napravljen za pauze između televizijskih emisija, ne prenosi se onlajn.

Ovo je deo šire krize u online oglašavanju, uprkos glamuroznim proslavama u Kanu. Marta ove godine, naime, otkriveno je da su se brojne reklame velikih kompanija zadesile na veb-stranama Jutjuba koje su pozivale na raznovrsne oblike mržnje; ovo je dovelo do toga da kompanije kao što su AT&T ili L’Oreal uklone svoje reklame sa Jutjuba i svih onih sajtova koji daju prostor reklamama iz Guglove oglašivačke mreže.

Automatizovana distribucija onlajn oglasa putem razmena i mreža trebalo je da dovede do neopisive efikasnosti. Umesto emitovanja svojih oglasa masovnom auditorijumu, marketeri su bi dosezali (samo) ciljane niše shodno demografskoj slici i onlajn ponašanju. Realnost je, „realno uzev“ jedan opšti nered: okean loše prilagođenih oglasa koji se pojavljuju na sajtovima niskog kvaliteta, dok iritirani gledaoci nastoje da ih preskoče.

Ova trka do dna nikome ne koristi. Stope onlajn oglašavanja su pale, ostavljajući izdavače i emitere siromašnijima; Oglašivači ne mogu pouzdano da dođu do nove publike. Vice Media, digitalna grupa koja se fokusira na milenijumsku generaciju, vredna je 5,7 milijardi dolara, što pokazuje vrednost a i isplativost svakog brenda koja emituje reklame današnjoj online generaciji.

Teškoća za oglašivače kao što su Procter & Gamble ili Unilever je jasna i nju je lako izraziti u brojevima. Internet oglašavanje je prošle godine nadmašilo televizijsko oglašavanje, ali je većina troškova na mreži otišlo na optimizaciju web stranica za pretraživače (SEO), kao i SEM (marketing preko internet pretraživača) – formu internet marketinga koja promoviše web sajtove povećavajući njihovu vidljivost u pretraživačima. Oglašivači se za prikazivanje (još uvek) oslanjaju na televiziju: potrošili su samo 9 milijardi dolara na američke onlajn reklamne spotove, u poređenju sa 71 milijardom dolara koliko su potrošili na američke TV reklame, prema podacima računovodstvene kompanije PwC.

Grupa M WPP koja se bavi za preuzimanjem i akvizicijama medija nedavno je primetila da  “Ono što gledalac želi i ono što oglašivač smatra ’kvalitetom’ često nije ista stvar”. Procenjuje se da veliki oglašivači, koji plaćaju 90 posto svih televizijskih oglasa doprinose sa samo 30 do 40 odsto učešća na internetu. Oni, kako se jasno pokazuje, još uvek daju prednost TV oglasu od 30 sekundi u pauzi za reklame, arogantno zanemarujući  reklamni prostor i vreme na internetu.

Otuda je u Kanu ove godine zavladala blaga panika. Majkl Kasan (Michael Kassan), izvršni direktor konsultantske kompanije MediaLink, govorio je o “haosu koji vlada na raskršću  gde se ukrštaju marketing, tehnologija i oglašavanje, koji su nam svima podarili neprospavane noći”. Šeril Sandberg (Sheryl Sandberg), glavna operativna direktorka Fejsbuka apelovala je na izradu onlajn oglasnog materijala koji bi učinio da nestrpljiva „mobilna publika“ pauzira i pogleda reklamu na svojim celularcima.

Uvod u ovogodišnju kansku smotru reklame dao je između ostalih i Kacenberg, koji je 2016. prodao DreamWorks Animation kompaniji NBC Universal za 3,8 milijardi dolara. On je dodao novi ton i novi stav čitavom biznisu globalnog oglašavanja. Kao veteran holivudskih filmova i visokobudžetnih TV produkcija, on na skromna ulaganja u onlajn reklame i niske stope oglašavanja na internetu mnogih digitalnih video-sadržaja gleda „sa užasom, jer se tiče (nedopustivog) prezira s kojim svetska reklamna industrija i dalje gleda na onlajn marketing“.

Umesto današnjih utvrđenih marketinških formata, Kacenberg želi da kreira “novi TV”, format dužine od pet do deset minuta namenjen „online drami i zabavi, i  za koje će studiji imati budžete slične televizijskim produkcijama. Ako potrošite $100,000 za minut, a ne 1000 dolara – a ta “hiljadarka”se čak smatra skupom produkcijom kada je reč o onlajn oglašavanju – tada bi studiji mogli da angažuju poznatije scenariste i glumce koji bi pravili čitave „mini-emisije“ od onlajn reklama. „One bi mogle učiniti da gledaoci konačno zastanu i kažu: ’Vau, ovo mi se baš sviđa’.”

Kacenberg kaže da mu je kao inspiracija za ovu ideju poslužio Den Braun (Dan Brown), pisac koji je svoj roman „Da Vinčijev kod“ majstorski „iseckao“ na poglavlja, „zalogajčiće“ dovoljno male ali ujedno i dovoljno velike da se lako mogu „progutati“ u jednom komadu – s minutažom koju će lako „svariti“ veliki auditorijum. Kao dobar primer ovakve prakse on se poziva na Čarlsa Dikensa: On je svoje romane pretvarao u serijal „čitalačkih epizoda“, koje su se prodavale u sklopu popularnih listova i časopisa.

Kacenberg insistira na tome da su producenti i scenaristi-pisci ti koji ga u ogromnoj meri inspirišu za osmišljavanje novih formata oglašavanja i reklama. To i nije iznenađujuće, s obzirom da svi oni pretpostaljaju velike budžete malim. Reklamna industrija želi da zadržati ono što Kasan naziva “novcem severno od [bulevara] sumraka” (“north of Sunset [Boulevard] money) – dovoljno da se za budžet od jedne reklame kupi veoma pristojna kuća na Beverli Hilsu.

Puno dilova, međutim, počiva na nečemu što još nije smišljeno; na stamenom nasledniku klasične reklame od 30 sekundi. Žiletova reklama za britvice je gotovo dovoljno dugačka da bi se mogla kvalifikovati kao “nova TV” već sama po sebi, te bi bilo teško ukloniti sedmominutnu reklamnu pauzu u emisiji bez gubitka gledalaca koji bi bili već dovoljno iritirani tim „reklamnim filmićem“.

Šta je to što bi industriju oglašavanja moglo izbaviti iz haosa u kojem se trenutno nalazi? U Kanu je bilo lako upoznati ljude koji postavljaju pitanja ali je bilo veoma teško naći nekoga sa ubedljivim odgovorima.

Oglas od 30 sekundi bio je savršen pronalazak za svoje vreme; sada kreativci moraju da stvore nešto drugo.

Financial Times

Budućnost rada u Transatlantskom savezu


Kakva je budućnost rada, zapošljavanja, kakva je budućnost naših sadašnjih i nekih novonastalih poslova? Tokom poslednjih nekoliko decenija, radnici Nemačke, Sjedinjenih Država i Evrope bili su najproduktivniji i najbogatiji u svetu. Sada je, međutim, taj prosperitet u opasnosti.

Odakle potiče ova opasnost? Da li su to horde imigranata koji nezaustavljivo pritiču iz dalekih zemalja, ili inostrana konkurencija koja im krade poslove? Ne, ironično je to što pretnja potiče od “samopovređivanja” odnosno – iznutra.

Situacija je najviše uznapredovala u Sjedinjenim Državama, ali je u stopu prate Nemačka i Evropa. Radna snaga u SAD prolazi kroz alarmantnu transformaciju. Milioni radnika nalaze se na trusnom području: pretvaraju se u frilensere, preduzimače i “leteće” radnike privremeno i povremeno angažovane, sa neadekvatnim platama i zadnjih godina sve slabijom sigurnosnom mrežom u smislu socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Čak i stalno zaposleni na puno radno vreme, kao i specijalisti-profesionalci, doživljavaju ovaj duboki preokret u svetu rada i radnih odnosa. Amerika ide ka “frilenserskom društvu”.

Tokom slabašnog ekonomskog oporavka, gotovo polovina novih radnih mesta stvorila je samo nešto više od minimalne plate. Čak i kada su korporativni profiti postizali svoje rekordne svote – sa velikim delom profita “parkiranim” u inostranim poreskim rajevima – tri četvrtine Amerikanaca sada živi od plate do plate i uz jako skromnu ušteđevinu, namenjenu samo hitnim slučajevima.

U ovom trenutku, suštinski ključne tehnologije iz Silikonske doline u kombinaciji s pohlepom Vol Strita pokreću najnoviji ekonomski trend: takozvanu “ekonomiju deljenja”. Kompanije kao što su Uber, Upwork i TaskRabbit navodno “oslobađaju radnike” kako bi postali “nezavisni preduzetnici” i “rukovodioci sami sebi”. U stvarnosti, radi se o tome da se radnici “samozapošljavaju” (pleonazam kojim se objašnjava da iz dana u dan sami traže posao), po pravilu nalazeći neke sitnije poslove sa kraćim radnim vremenom (nazvanih “gigovi”) – sve to bez sigurnosne mreže ili garancije za budući rad, dok kompanije, istovremeno ubiru jako lepe profite.

Ono što je jednako alarmantno jeste što su same korporacije u SAD strukturno redizajnirane. Vertikalne industrijske garniture iz perioda nakon Hladnog rata, u kojima su sve operacije vršene pod jednom krovnom kompanijom, ustupile su tokom 1980-tih svoje profite kompanijama kao što su Najki i Epl, u kojima je proizvodnja bila preneta u zemlje sa niskim nadnicama, dok su dizajn i marketing ostali “kod kuće”.

Sada se taj poslovni model opet prenosi ka nekim strukturno novim i drugačijim kompanijama kao što su Uber i Upwork, kao i njihov prethodnik Amazon. Ove kompanije su tek nešto malo više od pukih lokacija na internetu ili aplikacija, sa malim jezgrom rukovodilaca i zaposlenima koji nadgledaju mnogobrojnu armiju frilensera, “letećih” i “podizvođača”. U viziji libertarijanskih izvršnih direktora Silikonske doline priželjkuje se “srušena”, usitnjena radna snaga koju je moguće “dolivati” u firmu i “izlivati” iz nje, u kojoj je radna snaga “protočna” i cirkuliše poput vode u slavini.

Upwork je, recimo, veb stranica na kojoj se 10 miliona frilensera i podizvođača tiska, cenka i sebi obara cenu ne bi li što pre ugrabilo bilo kakav kratkotrajni angažman. Upwork funkcioniše globalno i svuda je dostupan. Na njemu su američki i nemački radnici u direktnom rivalstvu sa kolegama iz Indije, Tajlanda i drugih, uglavnom “nezapadnih” zemalja. Rezultat ovakve poslovne šeme je predvidljiv: jeftina radna snaga iz Trećeg sveta potkopava plate, cenu radnog sata i sigurnosnu mrežu koju imaju (ili su nekada imali) radnici iz zemalja razvijenog Zapada i Severa.

Kao “nezavisni izvođači radova” (odnosno, uglavnom, podizvođači – contractors), takvi radnici takođe ne dobijaju potporne naknade za socijalno i zdravstveno obezbeđenje, niti imaju bilo kakve garancije za buduće zaposlenje. Oni moraju da su u konstantnoj potrazi za svojom sledećom “svirkom”, u ovoj novoj ekonomiji “deljenja mrvica”. Dosadašnji “dobri poslovi” postali su ugrožena vrsta. Dobrodošli u društvo frilensera!

I dok su ovi ekonomski trendovi ponajviše uznapredovali u Sjedinjenim Državama, Nemačka i Evropa pokazuju slične tendencije. Pisac ovih redova, novinar Stiven Hil, angažovan kao gostujući naučni radnik u Nemačkoj na Američkoj akademiji u Berlinu, u Evropi je da bi istražio nekoliko stvari. Prvo, da li je moguće da ova ekonomija deljenja bolje funkcioniše na mestu gde su država blagostanja, sindikati i “vidljiva ruka” vlade razvijeniji? Ili bi se trenutne razlike mogle pokazati privremenim, jer pritisci globalne konkurencije imaju tendenciju da, tokom vremena, homogenizuju nacije? Može li se očuvati transatlantski prosperitet bogatog Zapada i Severa planete ako se ove ekonomije zasnivaju na urušenim, jednostranim odnosima koji vladaju između poslodavca i radnika? I da li prosperitet zahteva veću ko-determinisanost među svim učesnicima? (U poslovnom procesu, ko-determinisanost predstavlja sistem industrijskog menadžmenta u kojem radnici dele odgovornost za rad kompanije, kao što je to slučaj putem izabranih zastupnika u korporativnom nadzornom odboru).

Pred svima nama, radnicima jednog “planetarnog sela”, stoje velika pitanja na koja očekujemo odgovore. Na sreću, postoje rešenja, ali će ona od nas zahtevati preformulisanje dosadašnjeg društvenog ugovora, čiji se koncept mora izmeniti, kao i pažljivo regulisanje ovih novih načina poslovanja.

Steven Hill, Social Europe

O političkom strahu


Tri odlomka iz knjige Coreya Robina “Fear: The History of a Political Idea” / „Strah: istorija političke ideje“

Dobro je i zdravo nikada ne smetnuti s uma koliku cenu plaćamo ukoliko dozvolimo da nas ućutkaju. Za magazin i portal New Republic piše Kori Robin, profesor političkih nauka na Bruklin koledžu, a prenosi portal Peščanik.

Čuvajte se autocenzure

Politički strah je više od individualnog iskustva i ne utiče samo na lični život. Uvreženost koja ga podupire potiče iz tradicije i rasprostranjenih narodnih verovanja, a racionalna računica na kojoj je zasnovan odražava stvarnost društvene i političke moći. Namerno ili slučajno – jer se ponekad na tome svesno radi, a ponekad ne – politički strah potvrđuje društvenu raspodelu moći i resursa, utiče na javnu debatu i vrši pritisak na javne politike.

Politički strah se obično javlja u jednom od dva oblika. Prvo, on utiče na odnose između viših i nižih slojeva društva: to što se oni plaše jedni drugih pomaže da se održi nejednakost iz koje taj strah nastaje. Drugo, politički strah može biti izazvan silama koje su izvan društva ili unutar njega, kada celom narodu preti neki strani neprijatelj odnosno opasna pojava poput kriminala, droge ili moralnog propadanja u samom društvu. U praksi se te dve vrste straha često spajaju i međusobno podstiču.

Stvaranje i održavanje političkog straha može zahtevati neposredni pritisak i prisilu, kao u slučaju Tomasa Četmona, ali češće strah natapa tkivo običnog života i bez ličnih pretnji. To je funkcija političkog straha: on ne teži da slomi jednu konkretnu osobu, već od nje hoće da napravi primer, da pošalje poruku svima ostalima da paze šta rade, jer će inače biti sledeći na redu. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka urugvajska vojska je pritvarala jednu osobu od svakih pedeset, a u zatvor slala jednu od pet stotina. Meta vojske bile su same žrtve, ali i osobe poput jednog psihoanalitičara iz Montevidea i njegove supruge. Njih dvoje su godinama ćutali, iako nikada nisu bili pritvarani ni zatvarani:

„Naši životi su bili sve skučeniji. Proces autocenzure je bio izuzetno podmukao: nije bila stvar samo u tome što sa drugima prestajete da razgovarate o izvesnim stvarima – prestajete i sami da mislite o njima. Vaš unutrašnji dijalog se gasi.“

Nadežda Mandeljštam na sličan način piše da je pod Staljinovom vlašću većina ljudi bila držana u pokornosti, i to ne njima lično upućenim pretnjama, već primerima prisile koji su doveli do toga da „niko od nas više nije podnosio peticije, izražavao mišljenja o nečemu ili preduzimao bilo kakvu drugu akciju pre nego što bi saznao šta o tome misle ljudi ‘na vrhu’“.

Takvo stanje opšteg straha može biti podstaknuto čak i nekim oblicima nasilja iz prošlosti, koji još uvek opstaju u predanju. U zapadnom delu El Salvadora seljaci su dugo pamtili masakr koji je vojska izvršila nad njihovim porodicama, kada je pobijeno više od deset hiljada ljudi. To sećanje je bilo tako snažno da čak pedeset godina kasnije, kada je zemlja ustala protiv vojske, gotovo niko iz tog regiona nije uzeo oružje.

Čak i kada nije unapred uračunato, takvo posredno dejstvo naročito je snažno kada meta pripada već ranjivoj grupi. Na primer, posle jedanaestog septembra novinari i aktivisti su izveštavali o strahu Arapa i muslimana u SAD-u zbog pritvaranja 1200 do 5000 muslimanskih i arapskih muškaraca. To nije bio samo strah od privođenja, deportacije ili osvetničkog nasilja, već i od političkog govora o kontroverznim temama iz oblasti američke spoljne politike, koji bi mogao da skrene pažnju na njih i isprovocira vlast i policiju da ih nadzire ili maltretira. „Postoji strah u arapskoj zajednici“, izveštavao je Mino Ahtar. „Od Arapa i muslimana čujem: ’Hajde da se ne ističemo. Da ne izlazimo u javnost. Treba samo da ćutimo i čekamo da ovo prođe’“. To su potvrdili i brojni novinski izveštaji.

U takvoj atmosferi straha, čak i najbezazleniji činovi mogu izazvati dodatni strah sa jednako represivnim učinkom. Na primer, u decembru 2001. Mohadaru Muhamedu Abdulahu, jemenskom imigrantu iz San Dijega, odobrena je kaucija od 500 hiljada dolara, pošto je dva meseca bio u pritvoru kao svedok, zato što je slagao u svom zahtevu za azil. U početku, muslimanska zajednica se mobilisala da pomogne Abdulahu i položila je 400 hiljada dolara za njegovu kauciju, obećavši da će skupiti i ostatak. Ali kada je objavljeno da će svaki priložnik morati da dâ svoje ime i prezime na uvid vlastima, a možda i da izađe pred sudiju, mnogi u zajednici su ustuknuli. „Kada su saznali da će morati da idu na sud i odgovaraju na pitanja sudije“, rekao je Abdulahov advokat, „ljudi su se uplašili“. „Jednog dana“, dodao je, „svi govore o solidarnosti i dostojanstvu, a narednog dana beže. Ova zajednica nije podeljena, ona je uplašena“. Zbog pritvaranja i deportacija, kao i zbog osvetničkih napada, ovaj jednostavni zahtev da se identifikuju pred sudom bio je dovoljan da izazove strah širom muslimanske zajednice u San Dijegu.

Takvo stvaranje straha koji se proteže kroz vreme i prostor, zahteva učešće, pa čak i saradnju čitavog društva: elite i kolaboranata, posmatrača i žrtava. Kako bi dosegao dalje od malobrojne, neposredne publike, politički strah mora mobilisati kako generale tako i pešadince i rezervnu armiju sekretara, kuvara i spremačica koji će im pomoći. Politički strah se oslanja i na posmatrače, čija pasivnost raščišćava put za elite i njihove kolaborante, kao i za targetiranu zajednicu žrtava, čiji pripadnici među sobom prenose didaktičke priče o strahu i tako povećavaju njegov doseg. Podstaknuti željom da se zaštite od sankcija, ovi mali činovi edukacije među žrtvama su centralni za ekonomiju straha. Oni minimizuju neophodnu količinu prisile, maksimizujući njene efekte. Jedna žena iz Severne Karoline priseća se kako su je u vreme segregacije njeni roditelji, dede i babe, još od najranijih godina upozoravali da će biti uhapšena ako ne poštuje pravila segregacije. „Zato se, kada vidite natpise ‘belci’ i ‘obojeni’, niste usuđivali da se suprotstavite“.

Šta motiviše kolaborante

Po uobičajenom shvatanju, kolaborant je onaj koji pomaže neprijatelju, to jest grupama kojima ne pripada, da prete grupama kojima pripada. Ali ta definicija mi se čini previše restriktivnom. Ona pretpostavlja da je grupa homogena celina i da ne možemo izaći niti imati konkurentske pripadnosti jednom kada smo u njoj. Međutim, kolaboranti se ne mogu tako jednostavno kategorizovati. Neki od njih ne pripadaju u potpunosti grupi koju izdaju; drugi su, kao francuskih fašista iz Višija, povezani dubokom ideološkom srodnošću sa neprijateljem kojem pomažu. Doušnici, koji su verovatno najčešća vrsta kolaboranata, poznati su po svojim kameleonskim svojstvima, što određivanje njihove pripadnosti čini bezmalo nemogućim zadatkom.

Knud Volenberger, istočnonemački disident koji je u tajnosti izveštavao Štazi o subverzivnim aktivnostima svoje supruge, tvrdi da je njegova kolaboracija bila sasvim u skladu s njegovom pripadnošću opozicionim krugovima. Jedan način da se suprotstavimo vlasti, on objašnjava, bilo je „otvoreno neslaganje, a drugi način je išao kroz vladine kanale. Ja sam bio istovremeno i unutra i napolju“. Harvi Matusov se pridružio Američkoj komunističkoj partiji 1947, počeo je da radi kao doušnik 1950, povukao je svoje svedočenje 1954. i na kraju lagao o sve tri faze svoje karijere u memoarima Lažni svedok, objavljenim 1955. Njegov politički angažman je bio tako promiskuitetan da je nemoguće znati šta je još izneverio, pored istine. Naslov memoara drugog doušnika FBI-a Vodio sam tri života (kao komunista, doušnik i „građanin“) – već je prikladniji, jer upućuje na višestruke identitete koje kolaborant redovno preuzima.

Ne želim da prenaglasim ovu ideju o višestrukim pripadnostima. Volenberger je možda samo racionalizovao prošlost koje se stideo, a Matusov je možda zaista bio šuplji čovek, kako su ga mnogi u to vreme videli. Kojoj god grupi da pripadamo u nekom egzistencijalnom smislu, u toku svog života stičemo moralne obaveze prema svojim saborcima i prijateljima, koje izdajemo kada pomažemo protivničkoj strani.

Kako bih izbegao pitanje identiteta koje sledi iz restriktivne definicije kolaboracije, upotrebiću definiciju koja se oslanja na latinski koren reči collaborare: „raditi zajedno“. Pod kolaborantom podrazumevam naprosto onoga (ili onu) koji radi sa elitama ili zauzima niže ešalone moći i pretvara politički strah u autentično građanski poduhvat. Kolaboranti mogu biti izvršioci nižeg ili srednjeg nivoa; snabdevači, poput skladišta u Jedvabneu u Poljskoj, koje je 1941. isporučilo benzin za spaljivanje ambara u kojem je bilo zatvoreno hiljadu i po Jevreja, ili Ford i Dženeral motors, koji su finansirali brazilsku bezbednosnu služnu koja je ispitivala i mučila levičare; pomoćno osoblje (kuvari, sekretarice i ostali); špijuni ili doušnici. Iako svi oni nisu jednako kompromitovani svojim delima, svi su krivi za saučesništvo.

Kolaborant je neuhvatljiva figura. Sa izuzetkom Persijskih pisama i Ajhmana u Jerusalimu, on se retko pojavljuje u literaturi o političkom strahu. Slutim da jedan od razloga za ovo odsustvo leži u tome što što se on opire jednostavnim kategorijama elite i žrtve. Poput elite, kolaborant preuzma inicijativu i ostvaruje dobit od svoje kolaboracije. Poput žrtve, može mu se pretiti kaznom ili osvetom ako ne sarađuje.

Mnogi kolaboranti zapravo i dolaze iz redova žrtava. Možda možemo napraviti razliku između kolaboranata aspiracije, inspirisanih željom za dobitkom, i kolaboranata averzije, inspirisanih strahom od gubitka. Prvi su sličniji elitama, drugi žrtvama. Ali, čak je i ta distinkcija isuviše oštra, i kao što potvrđuje ekonomski pojam oportunitetnog troška, nada u dobitak često izaziva strah od gubitka.

Kolaboranti obavljaju dve funkcije. Prvo, oni obavljaju zadatke kojima same elite ne mogu ili ne žele da se bave. Ti zadaci se mogu smatrati nedostojnim elita, npr. kuvanje, čišćenje i ostali oblici rada. Ili mogu zahtevati neke oblike lokalnog znanja – to je slučaj sa doušnicima, koji dostavljaju informacije inače nedostupne elitama – ili posebne veštine. Na primer, o mučiteljima često mislimo kao o siledžijama iz najnižeg društvenog taloga. Ali mučenje je oruđe znanja, dizajnirano da izvuče informacije od žrtve, često na takav način da ne ostavi bilo kakav fizički trag. Mučitelj mora poznavati telo, mora znati koliko daleko sme da ide a da ne ubije žrtvu. Ko bolje može asistirati mučitelju ili mu davati smernice od lekara? Sedamdeset posto urugvajskih političkih zatvorenika iz vremena vladavine vojne hunte tvrdi da su se mučilačke sesije odvijale u prisustvu lekara.

Drugo, kolaboranti proširuju doseg elita u kutke društva koje ove inače ne bi mogle da kontrolišu zbog nedostatka ljudstva. Ti kolaboranti su obično uticajne figure u zajednicama koje predstavljaju metu elita. Njihov status može poticati od elita, koje ih unapređuju zato što su ovi spremni da sprovode njihova naređenja. Međutim, češće je njihov autoritet samonikao. Pošto uživaju poverenje žrtava, oni su u stanju da ih ubede da ne pružaju otpor razgorevajući strah koji one već osećaju. Tokom rata protiv levičarske gerile, kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka, salvadorska vojska je tesno sarađivala sa lokalnim prvacima. Na primer, 1982. je jedan bataljonski oficir obavestio Markosa Dijaza, vlasnika lokalne piljare u seocetu El Mozote, da vojska sprema veliku ofanzivu u toj oblasti. U interesu sopstvene bezbednosti, objasnio je oficir, seljani bi trebalo da ostanu u svojim kućama. Iako su mnogi stanovnici El Mozotea to smatrali pogrešnim, Dijaz je bio lokalni moćnik sa vezama u vojsci i upućen u vojne planove. Njegov glas je prevagnuo, seljani su učinili kako im je rečeno i tri dana kasnije više od osam stotina njih je ubijeno.

Pošto su im funkcije tako raznolike, ima najrazličitijih vrsta kolaboranata. Neki se kreću u orbiti elitne moći; drugi se regrutuju iz nižih slojeva i sa geografskih periferija. Jedan uobičajen, mada nedovoljno prepoznat uticaj na njihovo ponašanje je ambicija. Neki kolaboranti se nadaju da će spasiti svoje zajednice od opasnosti, drugi iskreno veruju u ono što rade, ali mnogi su naprosto karijeristi i vide kolaboraciju kao šansu za lično napredovanje. Na primer, u Brazilu je mučenje služilo kao odskočna daska za napredovanje, tako da je jedan učesnik kasnije postao ambasador u Paragvaju, dok je drugi postao general. Lekari koji su savetovali mučitelje u Urugvaju mogli su da računaju na četiri puta veće plate nego njihove kolege koje u ovome nisu učestvovale.

Bilo da je u pitanju status, moć ili novac, kolaboracija obećava da uzdigne ljude, makar i samo malo, iznad ostalih. Na primer, u nacističkoj Nemačkoj, 101. rezervni policijski bataljon bio je jedinica sastavljena od pet stotina „običnih ljudi“, regrutovanih iz hamburške srednje i radničke klase, koji su se priključili ovom bataljonu da bi izbegli odlazak na front. Bataljon je kriv za pogubljenja 38 hiljada i deportaciju 45 hiljada poljskih Jevreja u Treblinku. Zašto su ovi ljudi to učinili? Ne zbog straha od kazne. Niko od pripadnika 101. bataljona nije bio kažnjen – a svakako ne smrću – jer nije izvršio naređenje. Komandant jedinice je čak obavestio svoje podređene da mogu odbiti da učestvuju u ubijanju, što je desetak njih i učinilo.

Zašto je preostalih 490 odlučilo da ostane? Prema Kristoferu Brauningu, postojali su različiti razlozi za takvu odluku, uključujući i antisemitizam i pritisak sredine, ali je presudna bila njihova želja za napredovanjem. Većina onih koja je odbila da učestvuje u ubijanju je naglašavala nedostatak karijernih ambicija. Jedan od njih je objasnio: „Nije mi bilo naročito bitno da dobijem unapređenje ili napredujem na bilo koji način. Vođe jedinice su, s druge strane, bili mladi ljudi i profesionalni policajci koji su želeli da steknu pozicije“. Drugi je rekao: „Pošto nisam bio, niti sam želeo da postanem, profesionalni policajac… nije mi bilo bitno što neću napredovati u svojoj policijskoj karijeri“.

Iako ambiciozni kolaboranti vole da misle o sebi kao o veštim realpolitičarima koji kroče trnovitom stazom moći jer je tako najpametnije, njihov realizam je opterećen ideologijom. Karijerizam je prožet sopstvenom verzijom moralizma, koja anestetizuje suprotstavljene moralne zahteve. Naročito u SAD, gde je ambicija građanska dužnost, prosvećeni laktaši vođeni sopstvenim interesom mogu se lako ubediti da ono što rade nije samo mudro već je i ispravno. Oni veselo priznaju svoj karijerizam jer pretpostavljaju da se nalaze pred publikom sa sličnim moralnim svetonazorom.

Kako drugačije razumeti ovaj komentar režisera Elije Kazana, koji je na pitanje kolege zašto je pristao da oda imena svojih kolega pred HUAC-om (House Comitee on Un-American Activities) odgovorio: „Dobro, ja sam zaradio preko 400 hiljada dolara prošle godine od pozorišta. Ali Skuras (direktor studija Twentieth Century Fox) kaže da više nikada neću snimiti nijedan film. Ti si svoj novac potrošio, zar ne? Lako je tebi. Ali meni od ovoga zavisi karijera“.

Nema dobrih razloga da se ne suprotstavimo

Ali čak i sa kolaborantima na svojoj strani, elite imaju razlog da brinu da se njihova moć neće održati. Većina njihovih potencijalnih sledbenika nije previše bistra niti naročito hrabra, a neki među njima možda imaju i simpatija za žrtve. Kada bi odlučna armija žrtava uspela da pridobije podršku među ovim simpatizerima, ona bi bila u stanju da svrgne elite. Stoga, kako bi osigurale svoju vladavinu, elite moraju posegnuti dalje od kolaboranata u ostatak populacije, ubeđujući žrtve da se ponašaju kao posmatrači, a posmatrače da se ponašaju kao žrtve.

Iako elite po definiciji čine manjinu populacije, one pristupaju ovom zadatku sa tri prednosti. Prvo, pošto poseduju moć i status, one mogu lako mobilisati pripadnike elite i kolaborante. Dok žrtve moraju da se prenu iz pokornosti i pređu u sukob, transformišući se iz onoga što jesu u ono što nisu, elite moraju jednostavno činiti više onoga što i inače čine. Drugo, pošto im nedostaje moć, žrtve moraju generisati skoro jednoglasnu podršku u sopstvenim redovima, kao i znatnu podršku među posmatračima. Elite, s druge strane, moraju samo da osiguraju da ovi napori žrtava ne uspeju.

Konačno, kako je tvrdio Hobs, moć je „slična slavi, raste sa svakim novim korakom“. Svedočeći pobedničkom koraku elita, žrtve i posmatrači se plaše da su one moćnije nego što zaista jesu. Ako strah ubedi žrtve i posmatrače da ne izazivaju elite, elite mogu napredovati još brže, čineći da njihova moć izgleda još veća nego što jeste. Kapitulacija, drugim rečima, ojačava moć, što objašnjava zašto neke žrtve nisu ništa manje gnevne na svoje pokorne drugove nego na svoje mučitelje. Solženjinicin o tome kaže:

„Kako smo se kasnije žestili u logoru, misleći: šta bi bilo da je svaki agent bezbednosne službe, polazeći da uhapsi nekog, bio nesiguran da li će se vratiti živ i da je na vratima morao da se oprosti sa svojom porodicom? Ili da se, tokom dugih perioda masovnih hapšenja… ljudi nisu naprosto krili u svojim jazbinama, drhteći od straha zbog svakog udara vrata na ulazu u zgradu i svakog koraka na stepeništu, već da su umesto toga shvatili da nemaju ništa da izgube i hrabro organizovali zasedu u hodniku, sa pola tuceta ljudi naoružanih sekirama, čekićima, žaračima ili bilo čim drugim što bi im se našlo pri ruci?

Usta vam nisu vezana. Uistinu možete i treba da kriknete – da kriknete da vas hapse! … Da se širom grada čulo mnoštvo takvih krikova tokom jednog dana, možda bi naši sugrađani počeli da se bune. I možda hapšenja više ne bi bila tako jednostavna.“

Zbog ovog neuspeha da se pruži otpor, zaključuje Solženjicin, „mi smo jednostavno zaslužili sve što se kasnije desilo“.

Žrtve se suočavaju sa kvakom 22. Ako se suprotstave elitama i njihov otpor bude slomljen, ovaj poraz ide u korist elita, a same žrtve se mogu naći u još goroj situciji. Ako se ne suprotstave, njihova pokornost takođe koristi elitama i žrtve se opet mogu naći u još goroj situaciji. Na primer, meštani El Mozotea bi bolje prošli da su odbili naređenje vojske i ignorisali Dijazov savet i umesto toga pobegli u planine ili se pridružili gerilcima koji su ima bar nudili zaštitu. Manjina koja je pobegla, uspela je da preživi; oni koji su ostali, nisu.

Ista logika, mada u manjoj meri, važi i za posmatrače. Ako delaju solidarno sa žrtvama i suprotstave se elitama, oni takođe mogu postati žrtve. Ako to ne učine, opet mogu postati žrtve ili posmatrači koji preživljavaju samo uz visoku ličnu cenu.

Razmotrimo sudbinu holivudskih liberala, koji su tokom godina makartizma pokušali da se transformišu iz žrtava u posmatrače i na kraju postali i jedno i drugo. Kada je Komitet za neameričke aktivnosti (House Comitee on Un-American Activities – HUAC) prvi put počeo sa istragama 1947, liberali su mu se energično suprotstavili, vođeni ispravnim predosećanjem da meta Kongresa nije samo komunistička partija već i sateliti liberalnog mišljenja koji su se kretali u njenoj orbiti. Liberali su emitovali saopštenja na nacionalnim medijima, u kojima su osuđivali saslušanja koja je sprovodio HUAC i tako naveli veliki broj slavnih ličnosti da ustanu u odbranu prvog amandmana. U tome su bili tako uspešni da je HUAC bio prisiljen da otkaže javna saslušanja u Holivudu sve do 1951.

Ali onda je HUAC postao lukaviji. Umesto da se suprotstave svima u Holivudu u isto vreme, komitet i ostali vladini zvaničnici su počeli sa individualnim progonima. HUAC-ovi istražitelji su lično posećivali funkcionere filmske industrije, obaveštavajući ih da će vlada preuzeti stvar u svoje ruke ako oni sami ne izađu na kraj sa komunistima u svojim redovima. Istovremeno je HUAC zajedno sa svojim kolaborantima počeo da proganja pojedine glumce. Sa govornice u Predstavničkom domu Džon Renkin je otkrio da su prava imena Denija Keja, Melvina Daglasa i Džun Hevok – levo-liberalnih glumaca čije su karijere bile izgrađene na eksplicitnom poricanju jevrejskog porekla – zapravo Danijel Kamirski, Melvin Heselberg i Džun Hovik. Ed Saliven je upozorio Hemfrija Bogarta: „Javnost počinje da misli da si jedan od crvenih“. Našavši se na meti individualnog progona, ovi glumci su počeli da brinu da bi politički stavovi mogli da naškode njihovoj karijeri i uskoro su napustili politički angažman.

Iako su holivudski liberali preživeli period makartizma, holivudski liberalizam nije prošao tako dobro. Ne samo da su filmske kuće otpuštale i odbijale da zaposle komuniste, njihove saveznike, kao i bilo koga ko je odbio da sarađuje sa HUAC-om, već su takođe zahtevale od zaposlenih koji su im bili sumnjivi da se odreknu svih veza sa partijom i povezanim organizacijama, da svedoče pred HUAC-om, pridruže se nekoj antikomunističkoj organizaciji, osude sovjetski imperijalizam i obavežu se da više nikada neće sarađivati s komunističkom partijom.

Drugim rečima, nije bilo dovoljno ne biti komunista: morali ste biti aktivni i agresivni antikomunista. Holivudski liberali su takođe pokušali da stvore sopstveni, alternativni HUAC unutar same industrije. Iako obazriviji prema zakonu i procedurama od svog vladinog pandana, ovaj tribunal je trebalo da se zasniva na principu da nijedan dokazani komunista i niko ko je na ovu optužbu odbio da odgovori ili se pozvao na peti amandman ne sme biti zaposlen u filmskoj industriji.

A šta je bilo sa samim filmovima? Iako filmovi iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka nisu nudili baš žestoku društvenu kritiku, Holivud je u to vreme ipak uspeo da proizvede dela poput Najbolje godine naših života, Gospodin Smit ide u Vašington, Džentlmenski dogovor i Goli grad, koja su se bavili rasizmom, antisemitizmom i nejednakošću, ubrizgavajući izvesnu dozu socijal-realizma u žanr u kojem inače nije bilo mnogo mesta za to. Ali do 1948. filmske kuće su, kako je pisao Variety, „odustajale od ‘filmova sa porukom’ kao od vrućih krompira“. Twentieth Century Fox je odustao od scenarija koji se bavio ljubavnom vezom crne medicinske sestre i belog lekara. Warner Brothers je naterao režisera Džona Hjustona da iz scenarija za Blago Sijera Madre izbaci repliku „Zlato, gospodine, vredi toliko koliko vredi zbog ljudskog rada uloženog u njegovo pronalaženje i iskopavanje“. Čemu to brisanje? „Zbog reči ‘rad’“, objasnio je kasnije Hjuston: „Pretpostavljam da je ta reč, odštampana na papiru, izgledala opasno“. Godine 1940, Nanali Džonson je napisao scenario za Plodove gneva; pošto je stavljen na crnu listu, napisao je Kako se udati za milionera i Kako biti vrlo, vrlo popularan.

Tokom tih godina, Filmski vodič za Amerikance Ajn Rend postao je obavezno štivo za direktore filmskih kuća. Poglavlja u knjizi imala su naslove „Ne prikazujte sistem slobodnog preduzetništva u lošem svetlu“, „Ne slavite kolektiv“ i „Ne prikazujte industrijaliste u lošem svetlu“. Iznad svega, upozoravala je Rend, „Nikada ne upotrebljavajte replike o ‘običnom čoveku’ ili ‘malom čoveku’. Biti ‘običan’ ili ‘mali’ nije u skladu sa američkom idejom“.

Stoga, nasuprot logici elita i kolaboranata, otporaši imaju svoju sopstvenu logiku, koja kombinuje racionalne i moralne argumente. Oni žrtvama govore: kapitaulacija nije samo nečasna, ona je i nepametna. Ćutanje vam neće kupiti zaštitu, samo će vas učiniti ranjivim. Pretnje sa kojima se suočavamo nisu tako neizbežne kako nam se čine: mi imamo više moći, više prostora za manevar, nego što primećujemo. Ako ne pružite otpor, možda ćete preživeti, možda ćete čak i napredovati u karijeri, ali taj život i ta karijera neće biti isti kao karijera i život zbog kojih ste pristali na kapitulaciju.

Kratkovidi komentatori često previđaju ove argumente, brkajući ovaj otporaški savet sa samoubilačkom željom za smrću kao proizvodom ideološkog fanatizma. Ovi komentatori zaboravljaju da otporaši jako dobro razumeju Hobsovu tezu da moć „raste sa svakim novim korakom“. Čak i ako ne uspe, otporaški izazov pokazuje da je suprotstavljanje moguće, da moć nije toliko moćna koliko izgleda. Onako kako vojnik koji juriša na neprijateljske linije zna da njegov suludi trk u smrt može razotkriti neprijateljeve slabosti, doprinoseći tako i svom sopstvenom opstanku i opstanku svoje jedinice, otporaši znaju da je odbacivanje straha neophodan uslov za uspeh.

Ovaj uvid povezuje kontrarevolucionara Hobsa, koji je pokušavao da razvije strah od smrti, sa revolucionarom Trockim, koji je pokušavao da prevaziđe ovaj strah: „Bez obzira na značaj oružja“, Trocki je rekao petrogradskoj poroti posle neuspele revolucije 1905, „najveća moć ne leži u oružju, gospodo sudije. Ne! Nije sposobnost masa da ubijaju druge ono što u krajnjoj liniji osigurava pobedu narodnog ustanka, već je to njihova spremnost da polože sopstvene živote“.
Corey Robin, New Republic, februar 2017.

Peščanik.net, 23.05.2017.

 

Grčka, bez svetla na kraju tunela


16

Međunarodni monetarni fond i Evropska unija razmimoilaze se oko nerazmrsivog i dugogodišnjeg pitanja grčkih dugova: Iz striktno ekonomskih poriva, MMF drži do stava da ih treba reprogramirati zbog toga što su na ‘neodrživom’ nivou, dok, nasuprot tome, čelnici EU strahuju od reakcija javnosti ukoliko se ispostavi da su onolike milijarde evra iz paketa finansijske pomoći Grčkoj uludo utrošene.

Uprkos svim ekonomskim političkim previranjima i kretanjima, a katkad i događajima koji imaju tragičan ishod, u zadnjih desetak godina postoji u evropskoj svakodnevici jedna koliko žalosna toliko i nepromenljiva konstanta. Njeno ime je – grčka finansijska kriza. U momentu kad pomislimo kako se problematična situacija napokon barem malo smirila i da će se Južna Evropa makar za neko vreme primiriti “negde u hladovini”, trusna ekonomska oblast Grčke ponovo se žestoko zatrese.

Takva je situacija i ovih dana. Kristin Lagard, direktorka Međunarodnog monetarnog fonda daje “tvrde” izjave povodom tretmana prema Grčkoj. Iz Evropske komisije u Briselu uzvraćaju, a i pregovore je, po logici stvari, upletena i atinska politička elita. Na atinskim ulicama ponovo se protestuje. Protestanti, po već dobro uvežbanom scenariju, pominju reči koje su odjekivale grčkim gradovima i selima i proteklih godina: porezi, dugovi, štednja, posustala ekonomija…

Kako je sve to uopšte počelo? Finansijska i ekonomska kriza 2007. i 2008. godine zakotrljala su lavinu za koju se sneg, u vidu problematičnih odluka i loše fiskalne politike, godinama skupljao. Krajem 2009., kao posledica pomenute svetske krize, u javnost je isplivalo to da su grčke vlasti prikrivale stvarnu nivo grčkih dugova. Vlade su se zaduživale kompleksnim finansijskim instrumentima koji se nisu videli u službenoj statistici.

07

Ove nimalo dobre vesti – s panikom koja još uvek ne jenjava, smrtonosnim zagrljajem u kojem su se grčki dugovi našli s evropskim bankama, kao i neprijatno velikom ranjivošću svog finansijskog sistema – doveli su do neočekivanog, naglog i sveopšteg porasta nepoverenja Grka u svoju zemlju i njenu privredu. Ovakav uspon nepoverenja u grčkom društvu dodatno je iskomplikovao ionako tešku situaciju, pa se po sebi nametnulo i pitanje da li je Grčka uopšte u stanju da dugi niz godina vraća svoje nepojamno visoke dugove.

Zemlji Helena su, nakon početne panike, u poslednjih sedam godina odobrena tri programa međunarodne pomoći. Glavnu reč u tome vodili su EU, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Evropska centralna banka. Prvi program pomoći, vredan oko 73 milijarde evra, odobren je u maju 2010. godine. On je nepune dve godine kasnije zamenjen drugim programom koji je trajao do sredine 2015. i tokom kojeg je Grčkoj pružena pomoć u vrednosti nešto višoj od 150 milijardi evra. Treći program, u vrednosti od 86 milijardi evra, dogovoren je sredinom 2015. i trebalo bi da traje nešto više od tri godine.

Preka potreba za prilagođavanjima i obnovom programa finansijkog paketa pomoći proistekla je iz uzusa pod kojima su bili odobravani. U ove uslove bile su uključene vrlo striktne odredbe o uvođenju kontrole i nadzora nad grčkim finansijama, a najintenzivnije se radilo i pregovaralo u vezi grčkog budžeta. Grčke vlasti (i vlade) su od 2010. do danas izglasale i donele više od 10 različitih paketa reformi. Svi su oni za svoj cilj imali što bolju izbalansiranost budžeta, odnosno uravnoteženost između štednje i oštrih rezova u državnim rashodima s jedne strane, s povećanjem prihoda kako putem rasta naplate taksi i poreza, tako i prodajom imovine.

Sve su ove finansijske programe – što je i bilo za očekivati – grčka javnost i mediji dočekali s velikim negodovanjem; opšte nezadovoljstvo Grka pokazalo se organizovanjem masovnih protesta, a neredi traju i danas i nikako se ne smiruju. U tom vremenskom periodu, grčki politički vrh bio je i radikalno promenjen, međutim ni taj potez nije dovoljno doprineo pomirenju između grčkih građana –  koji su, s jedne strane, konsternirani štednjom i potezima svih vladajućih garnitura od 2008. naovamo, a s druge strane EU kreditorima i poveriocima koji su nezadovoljni razvojem događaja u Grčkoj i gotovo nikakvim napretkom u fiskalnoj konsolidaciji. Situacija je sredinom 2015. godine bila u tolikoj meri zabrinjavajuća da je čak i istupanje Grčke iz evrozone postala opcija o kojoj se ozbiljno razmišljalo – mada su sve dotad ovakve ideje bivale odbacivane uz obrazloženje “da bi ovakav potez doprineo urušavanju evra, evrozone, pa čak možda i same Unije”.

18

Gde se Grci sada nalaze, a gde EU?

Sredinom ove godine, Grcima dolaze na naplatu dugovi teški negde oko sedam milijardi evra. Kako bi se ovako enormni iznosi mogli bez problema otplatiti, trebalo bi pre toga postići dogovor o daljoj isplati paketa međunarodne finansijske pomoći. A da bi uopšte i došlo do toga, pre svega je potrebno obaviti detaljno ispitivanje efekata do danas postignutih ekonomskih reformi, uz postizanje dogovora o novim uslovima isplate finansijske pomoći. Grci su do prošlog vikenda računali na to da će do tog termina (18. i 19. februar) – kada se održavao sastanak ministara finansija evrozonskih zemalja, biti makar u grubim crtama obelodanjeni okviri za novi dogovor i uslove pod kojima su postignuti. Pa ipak, pregled koji se ticao provere efikasnosti i pozitivnih efekata grčkih reformi još uvek nije priveden kraju.

Euklid Cakalotos, ministar finansija Grčke izneo je optužbe na račun Međunarodnog monetarnog fonda zbog, kako je naveo “otezanja izazvanog unutrašnjim previranjima u MMF-u, usled čega još uvek nije donesena konačna odluka o potencijalnom učešću Fonda u narednom paketu finansijske pomoći. Direktorka MMF-a Kristin Lagard je izjavila da” MMF nikako ne može da pristane na nekakve posebne uslove koj bi važili samo za Grčku”.

Problem koji se ovde nazire je u tome što se stavovi Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda razilaze oko pitanja koliko je zapravo, Grčka u realno u stanju da otplaćuje svoje nepojamno velike dugove. Po poslednjoj proceni MMF-a, ‘trenutni nivo grčkih dugova je praktično neodrživ’, pa je, shodno tome, neizostavno potrebno restrukturisanje; u njega bi ušao poček na jedan deo grčkih dugova, produženje roka dospeća kao i snižavanje kamatnih stopa po kreditima. Ima onih koji ovakvu informaciju tumače kao potencijalni otpis dela dugova.

Pa ipak, oni koji predstavljaju države evrozone ne mogu da se slože s ovim procenama MMF-a, tvrdeći kako Fond nije u stanju da u potpunosti shvati mehanizam i logiku paketa hitne pomoći i programa finansijske pomoći koji su evrozonski ministri finansija odobrili Grcima. Stvar je, međutim, daleko više političke prirode jer   EU lideri rizikuju da će u evropskoj javnosti i medijima proizvesti negativnu reakciju ukoliko se ispostavi da su silne milijarde evra finansijske pomoći uzalud utrošene. Uz sve to, postoje i informacije da, oko pitanja mogućnosti za otplatu dugova, Evropska unija zastupa isti stav kao i jedan deo visokih funkcionera Fonda.

Danas se grčki javni dug nalazi na nivou od 180 procenata BDP-a, a prema analizama i projekcijama Evropske komisije ovako visok javni dug trebalo bi da se do kraja 2018. snizi na 170%. Poverenik Evropske komisije za ekonomska i finansijska pitanja Pjer Moskovici (Pierre Moskovici) je uoči prošlonedeljnog odlaska u Atinu izjavio kako je “Grčka na putu ‘izrazitog napretka’, a uz to i da “Evropska komisija ima želju da sarađuje sa Fondom”. On je svoj optimizam zasnovao na informacijama da je Grčka prošle godine ipak ostvarila izvestan ekonomski rast (mada je u poslednjem kvartalu ponovo zabeležen pad), tvrdeći da su dosad ispunjeni fiskalni ciljevi postavljeni kao svojevrsni uslovi za svaki naredni program i paket finansijske pomoći. Moskovici je odbacio je bilo kakvu ideju o novodno mogućem istupanju Grčke iz evrozone, rekavši da ‘Grcima nije moguće nametnuti dodatne uštede, iako je neophodno da se nastavi s reformama’.

Članice evrozone gaje uverenje da je grčki “uspeh” u ostvarivanj (makar kakvog) suficita u budžetu nagoveštaj da se stvari menjaju nabolje. Fond je, za razliku od Evropske komisije, u svojim procenama daleko pesimističniji jer u njemu vlada stav da će se grčki politički kor vratiti “dobrim starim navikama” tzv. ‘kupovine’ podrške naroda/glasača. Ono što je u svemu ovome najgore jeste da obe strane – i predstavnici Fonda, baš kao i oni koji pregovaraju u ime EU i Evopske komisije strahuju da grčka birokratija – uprkos svim paketima i programima, uprkos obećanjima, zaklinjanjima, reformama i obećanjima – ni danas nije ništa mnogo bolja nego što je to bila pre 5 ili 10 godina. Naplata poreza je čak i smanjena ukoliko se uporede s naplatom u 2010, dok neki atinski političari komentarišu kako je situacija u zdravstvu, školstvu, pravosuđu i javnoj upravi najgora u njihovoj novijoj istoriji. Grčka statistika je ovih dana iznela podatak da je privreda u 4. prošlogodišnjem kvartalu zabeležila pad od 0,4% u odnosu na 3. kvartal, ali je isto tako bila i 0,3% viša nego godinu ranije. Svakako da je dobra vest pozitivan pomak na godišnjem nivou, a Evropska komisija predviđa da će grčki privredni rast u 2017. iznositi 2,7% kao i da će u 2018. dodatno ubrzati, na 3,1 odsto. Prema nekim procenama, stopa nezaposlenosti bi trebalo da s prošlogodišnjih 23,4% padne na 22% tokom ove 2017., a 20,3% tokom 2018. godine.