Tag Archives: eksplozija

Zdravlje nacije i čari masturbacije

Astro Glide

Retko se kada uluči ovako zgodan momenat za poigravanje realnom slikom stvari. Naime, lekari i medicinski stručnjaci u zapadnim elektronskim medijima već nedeljama upozoravaju na “prisutnost plasiranja neproverenih informacija vezanih za virus COVID-19, oblikujući sliku aktuelne epidemije na nivo senzacionalizma do košmara“. Onima sklonim da svoju veliku zabrinutost pandemijom “emituju” u javnost, struka toplo savetuje: potrudite se da svoje strepnje i bojazni ne “prelivate” na okolinu već se, umesto toga, uputite u realno stanje stvari. Ovako ili onako – u svakom slučaju na način koji je – zdrav.

U očekivanju vakcine (već napravljene i u fazi testiranja koje bi, nažalost, moglo potrajati i godinu dana pa i više), a koja je, zapravo, modifikovana verzija jednog starijeg antidota – svojevremeno efikasne preventive od tadašnjeg oblika korone – stručnjaci savetuju one veoma zabrinute COVID-om da se sete dobre, stare prakse dostizanja orgazma – prijatnom i zdravom masturbacijom.

Masturbacija, što je poznato od osvita civilizacije a i današnjoj struci, jača vaš imuni sistem, pomažući vam da izađete na kraj s infekcijama i zdravstvenim komplikacijama, donosi portal Big Think. A dok ne stigne vakcina, naučnici poručuju: što učestalije upražnjavajte orgazam. Ovu aktivnost možete ostvarivati sami (masturbacijom), ili seksom. Važno je da stići do cilja i popeti se na vrh – pa makar i samostalno.

Tumblr

Da li makar jedan indukovani orgazam dnevno zaista može sprečiti odlazak kod lekara? (U nekim narodima omiljena je jedna verzija popularne poslovice, inače upotrebljene u ovoj priči: Can an orgasm a day really keep the doctor away?)

Učestalo postizanje orgazma, kaže struka, doprinosi umanjivanju bolova i podstiče opuštanje, što može pomoći jačanju vašeg imunološkog sistema.

Postizanje orgazma masturbacijom pruža navalu hormona koji proizvode dobre i nadasve prijatne osećaje (dopamin, serotonin i oksitocin), uravnotežavajući vaše nivoe kortizola – hormona koji izaziva stres. Ovo doprinosi „podizanju“ imuno-sistema na jedan viši nivo.

Navala hormona „dobrih osećanja“, takođe, doprinosi jednom opuštenijem i smirenijem stanju, olakšavajući ulazak u miran i čvrst san, što je kritični deo u održavanju funkcionisanja imunološkog sistema u „povišenom režimu pripravnosti“.

I, kao što loše navike mogu usporiti vaš imunološki sistem, tako vam i pozitivne navike, poput zdravog životnog rasporeda – spavanja i aktivnog seksualnog života – mogu pomoći u jačanju imunog sistema, što, pak, može sprečiti poboljevanje (uz još neke alternativne ali naučnim testovima proverene metode).

Kako masturbacija utiče na vaš mozak?

Orgazam je veoma čest ljudski fenomen. Blagodeti masturbacije po fizičko i mentalno zdravlje kako muškaraca tako i žena je savremena nauka često istraživala. Pa ipak, još uvek se ima još puno toga naučiti o načinu na koji telo i mozak reaguju na hemijske spojeve i hormone, čije se oslobađanje odvija tokom (muške ili ženske) masturbacije, kao i pozitivnim efektima po iskušavanju ove vrste seksualnog oslobađanja.

“Količina nagađanja, nasuprot utemeljenih podataka o funkciji i vrednosti orgazma je izuzetna”, objašnjava Džulija Hajman (Julia Heiman), direktorka Kinsijevog Instituta za seksualna, rodna i reproduktivna istraživanja.

HealthLine.com

Masturbacija izaziva nalet dopamina, koji je hemijski „koloplet“ povezan s našom sposobnošću da osećamo zadovoljstvo. Uporedo sa navalom dopamina, koji se oslobađa tokom orgazma, dešava se i oslobađanje oksitocina, koji se popularno naziva „hormonom ljubavi“.

Ovaj „biohemijski koktel“ ne samo što značajno pojačava naše raspoloženje već, takođe, može igrati ključnu ulogu pri umanjenju stresa i, istovremeno, podsticati sveopšte opuštanje. Oksitocin smanjuje kortizol koji je hormon stresa, obično prisutan (u velikim količinama) u momentima kada ste anksiozni, ili kada osećate strah, paniku ili zabrinutost.

Prema Gloriji Brejm (Dr. Gloria Brame), specijalizovanoj za istraživanja BDSM-a i fetiša, orgazam je najveći “vatromet” dopamina koji možemo doživeti prirodnim putem, a bez upotrebe neuro-aktivnih supstanci.

Pojačavajući nivo oksitocina i dopamina, a potom smanjujući nivo kortizola, mozak se stavlja u jedan daleko opušteniji, euforičniji i smireniji modus funkcionisanja.

Uzgred, masturbacija jača vaš imuni sistem i povećava broj belih krvnih zrnaca. Seksualnim uzbuđenjem i orgazmom se, dakle, uvećava broj leukocita, olakšavajući vašem telu da se izbori s infekcijama i bolestima.

Kako se ovi efekti koje na mozak ostavlja dostizanje orgazma „prevodi“ na jačanje našeg imunološkog sistema, i kako orgazam proistekao masturbacijom čini vaše telo zdravijim?

Povećanje oksitocina i dopamina koji uzrokuje smanjenje nivoa kortizola može pomoći jačanju vašeg imunološkog sistema, jer kortizol (poznat kao hormon koji izaziva stres) zapravo pomaže u održavanju vašeg imunološkog sistema, ukoliko se oslobađa u malim dozama.

Dženifer Landa (Dr. Jennifer Landa), specijalistkinja za hormonsku terapiju, kaže da masturbacija može stvoriti odgovarajuću biološku sredinu, neophodnu za jačanje imunološkog sistema.

BigThink

Studija koju je sprovelo Odeljenje za kliničku psihologiju pri Univerzitetskoj klinici u Esenu je dala slične rezultate. Grupa od jedanaest volontera bila je zamoljena da učestvuje u studiji kojom se se proučavali efekti orgazma indukovanog masturbacijom na broj leukocita i imunološki sistem.

Tokom ovog eksperimenta je analiziran broj leukocita svakog učesnika, i to pet minuta pre i 45 minuta nakon postizanja samoinicijativnog orgazma.

Rezultati su potvrdili da su seksualnim uzbuđenjem i orgazmom učesnici uspevali da povećaju broj svojih leukocita, posebno onih ćelija koje stručnjaci nazivaju „prirodnim čistačima“, koje pomažu u borbi protiv infekcija.

Otkrića potvrđuju da pozitivan uticaj koji seksualna uzbuđenost i samoinicirani orgazam imaju na imuni sistem podstiču još intenzivnija istraživanja pozitivnih uticaja seksualne uzbuđenosti i orgazma na ljudsko zdravlje.

Masturbacija može olakšati i sprečiti bol, što vam omogućava da postignete miran san, koji, opet, pomaže vašem imunološkom sistemu da ostane jak i zdrav.

O koristima masturbacije se, naravno, odavno raspravlja, ali što više istraživanja budemo obavljali na tu temu, tim ćemo više i bolje razumeti otkud prisutnost tako brojnih pozitivnih efekata koji se pri orgazmu dešavaju u našim telima i mozgovima.

Doživljavanje orgazma može pomoći u sprečavanju ili ublažavanju bola, jačajući imunološki sistem i sprečavajući simptome prehlade, kao i gripa i aktuelnog korona virusa.

Prema Stefanu Eversu, neurologu i specijalisti za glavobolje, otprilike svaki treći pacijent doživi olakšanje od napada migrene doživljavanjem vrhunca tokom seksualne aktivnosti, odnosno orgazmom. Evers i njegov tim sproveli su eksperiment na grupi od 800 pacijenata koji pate od migrene, kao i na 200 onih koji su patili od glavobolje, kako bi videli na koji način njihova iskustva sa seksualnom aktivnošću utiču na nivoe bola.

Studija je pokazala da je 60% obolelih od migrene doživelo olakšanje, umanjenjem bola nakon učešća u seksualnim aktivnostima koje su rezultirale orgazmom. Od onih koji su oboleli od glavobolje, oko 50% njih je izjavilo da su se njihove glavobolje, zapravo, naknadno pogoršale nakon seksualnog uzbuđenja i postizanja vrhunca.

Eversovi nalazi sugerišu da oni koji nisu iskusili ublažavanje napada migrenskih glavobolja tokom svoje seksualne aktivnosti nisu ispuštali toliko velike količine endorfina kao oni pacijenti koji su iskusili primetno umanjenje bolova (kod kojih je, shodno tome, i navala dobrih hormona nastupila u znatno većoj meri).

Prema reumatologu Herisu Mekilvejnu (Dr. Harris McIlvain), ljudi koji pate od hroničnih bolova poseduju imunološki sistem koji jednostavno ne funkcioniše u svom punom kapacitetu – dakle, ublažavanje bola kroz orgazam može pomoći jačanju njihovog imuno-sistema.

Redovno doživljavanje orgazma kroz seks ili masturbacijom, takođe, može pospešiti opuštanje i olakšati ulazak u san. Serotonin, oksitocin i norepinefrin – sve su ovo hormoni koji se oslobađaju tokom seksualnog uzbuđenja i orgazma, a sva su tri poznata po tome što efikasno uklanjaju hormone stresa i podstiču opuštanje, što vam olakšava da zaspite.

Postoji nekoliko studija koje pokazuju da serotonin i norepinefrin pomažu našem telesnom ciklusu i fiziologiji u fazama dubokog sna (REM), kao i dubokim ne-REM ciklusima spavanja. Tokom ovih ciklusa sna, imunološki sistem oslobađa proteine zvane citokini, na čijoj su meti infekcije i upale. Ovo je kritični deo-faza našeg imunog odgovora; Citokini se proizvode i oslobađaju kroz naše telo dok spavamo, što dokazuje važnost koju dobar raspored i količina sna imaju za zdrav imunološki sistem.

Masturbacija “bilduje” imunološki sistem do višeg stepena funkcionisanja; a zdrav imunološki sistem sprečava prehladu i grip.

Imuni sistem je izbalansirana mreža ćelija i organa koji rade zajedno kako bi vas odbranili od infekcija i bolesti zaustavljajući telesne pretnje poput bakterija i virusa da uđu u vaš sistem. Iako postoji puno stvari koje moramo da uradimo kako bismo održali optimalni nivo našeg imunološkog sistema, masturbacija ili drugi načini postizanja orgazma su očigledno dokazali svoje pozitivne efekte po celokupni imuni sistem.

I, baš kao što loše navike (poput neredovnog rasporeda spavanja ili štetnih hemijskih supstanci u vašem telu) mogu usporiti vaš imuni sistem, pozitivne navike poput zdravog rasporeda sna i aktivnog seksualnog života vam mogu pomoći u jačanju imunološkog sistema.

 

Jaimee Bell, BigThink.com

Biti genije… poput čoveka od 94 godine

Veteran američke vojske, 23-godišnjak po imenu Džon Gudinaf (John Goodenough) je 1946. krenuo na Čikaški Univerzitet sanjajući da će završiti studije fizike. Kada je tamo stigao, profesor ga je upozorio kako je već bio „previše star da bi uspeo na polju fizike“.

Nedavno je doktor fizike Džon Gudinaf ovu priču ispričao novinarki Njujork Tajmsa, grohotom se smejući. Ignorisao je savet profesora i nije napustio studije; danas, sa 94 godine uzburkao je američku hajtek industriju svojom zapaljivom kreativnošću. On i njegov tim na Univerzitetu u Teksasu podneli su prijavu patenta za novu vrstu baterije koja će, ukoliko radi shodno obećanjima izumitelja, biti tako jeftina, lagana i bezbedna da će uneti revoluciju u pogon električnih automobila i učiniti da vozila na naftni pogon konačno postanu prošlost. Njegova najava izazvala je komešanje, delimično i zbog toga što je Gudinaf bio poznat javnosti i ranije. On je 1980. godine, u dobi od 57, učestvovao u epohalnom otkriću litijum-jonske (tj. ponovo punjive) baterije, koja je veću snagu električne energije “upakovala” u manji format.

Skloni smo da pretpostavimo da kreativnost opada sa godinama. Pa ipak, priča o Džonu Gudinaf sugeriše da neki ljudi, kako postaju stariji, bivaju sve kreativniji. Nažalost, oni čija kreativnost kasnije procveta primorani su da se bore sa snažnim predrasudama uperenim protiv njih.

“Mladi ljudi su naprosto pametniji”, rekao je Mark Zakerberg na univerzitetu Stenfordu 2007. godine, kada je već bio 22-godišnji izvršni direktor Fejsbuka. Ugledni portal za informacije iz sveta hajtek industrije, VentureBeat, je pisao da je Cuk rekao: “Ja sam samo vlasnik dušeka”. A zatim je svojom pretpostavkom izneo „korelaciju koja postoji između mladih i njihovih kreativnih potencijala“. Njegova logika nije baš imala smisla (a kasnije se izvinio), mada  je smisao njegovog iskaza bio sasvim jasan: sredovečni ljudi opterećeni su dosadnim imovinskim pitanjima (popravkom oluka, zubnim koncem, ortopedskim cipelama), i – zastarelim idejama.

Od tog govora od pre deset godina, izgleda da je obožavanje mladih (i što mlađih!) talenata u Silicijumskoj dolini poprimilo oblike virusnog ludila. Nedavno je 12-godišnji pronalazač po imenu Šubam Banerdži (Shubham Banerjee) dobio „obrtna sredstva“ odnosno venčer kapital ni manje ni više od Intela, kako bi otvorio svoju kompaniju.

U takvoj klimi, lako je nama sredovečnima da zaista i poverujemo kako su epohalni skokovi naše imaginacije i kreativnosti odavno iza nas, i da su inovacije nešto što isključivo pripada klincima.

Kada inspiracija proradi  – Tabela desno:

Kada su izumi u pitanju, danas je najšire rasprostranjena zaštita međunarodnih patenata iz oblasti informacionih tehnologija, nauke o materijalima, genetike i antiejdž oblasti. Pronalazači uzrasta između 46 i 60 godina nosioci su većine tih patenata.

Uzrast nosilaca patenata, 2011-2014 – Podaci za trijadne patente (onih zajednički podnetih od istih pronalazača u SAD, u E.U. i Japanu), što je tek jedan mali deo svih američkih patenata. Izvor: Fondacija za informacione tehnologije i inovacije (ITIF), Njujork Tajms.

Dešava se upravo obratna svar: mnogo je dokaza koji ukazuju da okasneli procvat kreativnosti nipošto nije neka anomalija, naprotiv. ITIF je 2016. pokazao da vrhunac kreativnosti među pronalazačima nastupa u kasnim 40-tim, i da u toj dobi pronalazači zadobijaju sve veću produktivnost i kreativnost – to se, dakle, dešava upravo u drugoj polovini njihovih karijera. Slično tome, profesori Instituta za tehnologiju u Džordžiji i japanskog Univerziteta Hitocubaši, koji su proučavali podatke o nosiocima patenata utvrdili su da prosečni pronalazač oba pola u Sjedinjenim Američkim Državama podnosi svoj patent agenciji za zaštitu patenata tek u svojoj 47. godini, a da najvredniji patenti često potiču od najstarijih pronalazača – onih koji su stariji od 55 godina.

Džon S. Volš, jedan od profesora, našalio se na račun američke Kancelarije za patente, „koja bi trebalo da nudi visoke popuste jer postoje jasni dokazi da ljudi u godinama, s velikim radnim stažom, u znatnoj meri doprinose rađanju najznačajnijih pronalazaka.”

Jedna studija koja je proučavala dobitnike Nobelove nagrade iz fizike utvrdio je da su ovi laureati, počev od 1980-ih, svoja otkrića u proseku pravili tek u dobi od 50 godina. Studija je takođe otkrila da vrhunac kreativnosti među dobitnicima Nobelove postaje svake godine nastupa u sve poznijim godinama. Dosta je onih koji već duži niz godina predviđaju da će doktor Gudinaf u jednom trenutku dobiti Nobelovu nagradu, ali iz Stokholma taj poziv dosad nije stigao. Džona bismo možda mogli da nazovemo novom Sjuzan Luči (Susan Lucci) iz oblasti hemije. Ukoliko švedski komitet za dodelu Nobela konačno prelomi, on bi mogao da bude najstarija osoba ikada koja će primiti Nobelovu nagradu – čisto kao predznak nadolazećeg trenda.

Razgovarajući sa Džonom, nameće se i pitanje da li je njegov sjajni i briljantni um direktno vezan za njegov uzrast. Jer on je, na kraju krajeva, imao prilike da razmišlja o energetskim problemima daleko duže nego bilo koje drugo živo biće koje danas hoda ovom planetom.

Odrastao je u povoju nafte ere, na farmi u Konektikatu gde je imao peć na kerozin i kofer s ledom za čuvanje hrane. Kao dete je vozio neke od prvih automobila pionira auto-industrije, Henrija Forda. “Prvi automobil koji smo imali bio je čuveni Fordov model A”, sa pragovima za ulazak kao i akumulatorom koji je struju dobijao iz ćelija potopljenih u olovnu kiselinu.

Energetska kriza tokom 1970-ih inspirisala ga je da zamisli način na koji bi se mogla skladištiti energija u malim pakovanjima. Mi danas i dalje koristimo njegovu litijum-jonsku tehnologiju u našim laptopovima, telefonima i električnim automobilima. Njemu, međutim, već dugo smetaju nedostaci te zamisli, a vođen je potrebom da se uradi nešto bolje od tog izuma, kojeg je patentirao pre gotovo četiri decenije. “Jedna od stvari koje poseduju opštu važnost po društvo jeste i ukidanje naše zavisnosti od fosilnih goriva, a ukoliko bismo bili u stanju da napravimo prikladan električni automobil koji bi bi jeftin kao i  vozila s motorom na unutrašnje sagorevanje, drastično bismo sasekli emisiju ugljen-dioksida u atmosferi, gasa koji je glavni krivac za zagrevanje naše planete”, rekao je on.

On smatra da je današnja litijum-jonka i dalje previše podložna eksploziji, da je preskupa i po svojim performansama nažalost preslaba da bi nas iznela do te nove, bolje budućnosti. Litijum-jonka nije u stanju da nas premosti do boljeg sveta, misli on.

On je zato, pre nekoliko godina, odlučio da stvori čvrstu bateriju koja će biti bezbednija. Naravno, u savršenom svetu, baterija “solid state” tj. stabilna baterija morala bi takođe da bude jeftina i lagana. Zatim je, pre dve godine, otkrio rad Marije Helene Brage, portugalske fizičarke koja je uz pomoć kolege stvorila neku vrstu stakla koja može da zameni današnje tečne elektrolite u baterijama.

Gudinaf je ubedio Bragu da se preseli u Ostin i pridruži mu se radu u njegovoj laboratoriji. “Izvodili smo neke eksperimente kako bismo se uverili da je ova vrsta stakla“ zaista suva. A onda smo ušli u trku “, rekao je on.

Neki od njegovih kolega bili su sumnjičavi da bi on ovo mogao da izvede. Ali to nije odvratilo Džona. “Dovoljno sam star da bih znao da um ne možete zatvoriti za nove ideje. Ukoliko želite nešto korenito novo, morate da testirate svaku mogućnost.”

Upitan o svom uspehu u poznoj životnoj dobi, rekao je da su “Neki od nas su poput kornjača; puzimo i zajedno se borimo, a da to možda nismo ni shvatili sa svojih 30 godina. Ali, kornjače treba da nastave dalje.” Ovo „puzanje“ kroz život može biti korisno, istakao je on, naročito ako meandrirate kroz različite oblasti, kupeći usput tragove i saznanja. Gudinaf je svoje stručno obrazovanje započeo studiranjem fizike, a u hemiju je uskočio „sa boka“, baš kao i u proučavanje materijala, takođe držeći na oku na društvene i političke trendove koji bi mogli da pokrenu zelenu ekonomiju. “Morate da sakupite veoma pristojnu količinu iskustva kako biste sve vaše ideje uspeli da uvežete”, rekao je on.

Svoje uspehe takođe pripisuje veri u pozitivne ishode, što ga je održavalo usredsređenog na svoju misiju pobede nad zagađenjem ili oslobađanja od fosilnih goriva. Na zidu svoje laboratorije ima okačenu tapiseriju s motivom „Poslednje večere“, koji prikazuje apostole u ​​vatrenoj raspravi – nalik savremenim naučnicima koji se na konferencijama prepiru oko kontroverznih teorija. Ta tapiserija ga podseća na božanske sile koje podstiču njegov um. “Zahvalan sam za vrata koja su mi bivala otvarana u različitim periodima svog života”, rekao je. On smatra da je baterija na bazi stakla samo još jedan primer srećnih sudbinskih udesa koji su pronašli svoj način da dopru do aktera: “. U pravom trenutku, onda kada sam bio na putu da pronađem nešto ali mi je to uporno izmicalo, sudbinsko proviđenje uvek mi je otvaralo vrata saznanja”.

Na kraju, ali ne i najmanje važno: Džon upravo svojoj starosti pripisuje zasluge za osvajanje jedne nove vrste intelektualne slobode. „U svojoj 94. godini, više se ne sekirate da li ćete zadržati svoj posao – vaš um je slobodan”.

Pagan Kennedy je kolumnistkinja Njujork tajmsa i autorka knjige “Inventology: How We Dream Up Things That Change the World”.

Novi koncept osiguranja dohotka

Kako bi osiguranje zarada moglo da umanji ekonomsku nejednakost i otvori novo polje za privatne osiguravače? O ovom intrigantnom i epohalnom konceptu piše njegov kreator, profesor ekonomije na univezitetu Jejl, Robert J. Šiler.

Osiguranje zarada možda nije u našem fokusu, ali bi trebalo da bude. Ono pomaže ljudima koji su ostali bez posla i ne mogu da pronađu nov koji je jednako dobro plaćen. Ovakva pomoć može smanjiti ekonomsku nejednakost, pružajući podsticaje nezaposlenima da se brzo vrate na posao.

Štaviše, osiguranje zarada ima podršku obe velike partije u SAD, barem u sadašnjem ograničenom obliku. Koncept bi trebalo proširiti, kako na državnoj strani tako i u privatnom sektoru.

Kanada je eksperimentisala sa osiguranjem plata 1995., a šest godina kasnije Lori G Kletzer, sada na Kolbi Koledžu (Colby College), i Robert E. Litan, gostujući stariji saradnik Saveta za spoljne odnose, zalagali su se za njegovu primenu u Sjedinjenim Američkim Državama, u dokumentu prigodno nazvanom “Recept za ublažavanje nesigurnosti radnika.” Ideja je naišla na plodno tle: predsednik Džordž Buš i Kongres su je prigrlili 2002. godine, a prošlog juna je predsednik Obama proširio osiguranje zarada na period do 2021.

Postoji u tome, međutim, jedna kvaka. Buš-Obamin osiguranje ograničeno je samo na one koji su izgubili posao u korist stranih radnika. Ukoliko računar danas radi posao koji ste vi nekada radili – ovo osiguranje neće biti od pomoći.

Sadašnje osiguranje ima i druga ograničenja. Ono je ograničeno na američke radnike sa preko 50 godina starosti koji zarađuju do 50.000$ godišnje, u stalnom su radnom odnosu i morali su da prihvate drugačiji, manje plaćeni posao. Za ljude u takvim okolnostima, osiguranje daje iznos jednak polovini razlike u plati, tokom dve godine, i ograničeno je na ukupno 10.000 dolara.

Prema nekim merilima, granica od $50,000 je prilično velikodušna: To je skoro jednako dvostrukoj srednjoj godišnjoj zaradi američkih žena u 2014, koja je $28,000, na primer. Osiguranjem upravlja država. U Njujorku je, na primer, nalazi pravo mesto sve kojima je potrebna ova vrsta pomoći, lokalni njujorški Centar za razvoj karijere.

Predsednik Obama smatra da sadašnji program ne ide dovoljno daleko. U svom obraćanju naciji u januaru i u svom budžetu za fiskalnu 2017. godinu, on je predložio značajnu ekspanziju ovog osiguranja. Održavajući prag od $50.000 prihoda, on će odustati od starosne granice (dosad je samo za one stare preko 50god), baš kao i od povezivanja osiguranja sa gubitkom posla zbog inostrane konkurencije.

Ove promene su od ključnog značaja. Na kraju krajeva, većina radnih ljudi u Sjedinjenim Državama je mlađe od 50 godina, a gubitak većine poslova se ne može nedvosmisleno pripisati konkurenciji stranih radnika. Tehnologija neke poslove čini nepotrebnim, a faktori kao što su recesija i promene u potražnji za proizvodima i uslugama eliminišu mnoge poslove. Ovo proširenje osiguranja zarada, opisano u blog-postu Bele kuće, čiji su autori Jason Furman, predsednik Saveta ekonomskih savetnika, i Jeffrey Zients, direktor Nacionalnog ekonomskog saveta, bi pomoglo mnogim ljudima kojima je ono očajnički potrebno. Možemo očekivati otpor nekih krugova, pre svega zato što se time povećava uloga države.

Ali to ostaje osiguranje, a u kapitalističkoj živoj ekonomiji, ima smisla proširiti ga i sa teorijskog stanovišta. Osiguranje je vrsta upravljanja rizikom. Racionalni ljudi bi želeli da plate za ovu korist, da bi mogli da prihvataju obećavajuće ali rizične poslovne mogućnosti. To bi moglo podstaći inovacije u privredi.

Za potencijalno skup program, finansiranje je od ključne važnosti. Kao i kod socijalne sigurnosti, prošireni sistem osiguranja plata najbolje se može finansirati od poreza na plate. Da budemo fer, ljudi sa platama odmah ispod granice $50,000 – koji bi dobijali više novca od tog programa od onih sa niskim primanjima – treba da plate veće premije. Pravo osiguranje treba da ima odgovarajući cenovni raspon.

Postoji još jedan prigovor na osiguranje zarada. To može stvoriti moralni hazard – podsticaj da se prihvati posao sa nižom platom, a možda i manje zahtevan posao od onog koji je osoba izgubila. Većina nas će se složiti da ljudi koji žele da rade više i na neprijatnim poslovima zarade veći prihod ne bi trebalo obeshrabriti da to učine. Postoji zaštita protiv ovoga u postojećem planu, što ograničava korišćenje ovog osiguranja na dve godine. To smanjuje moralni hazard, ali na uštrb pružanja beneficija na duži period. Uvek postoje kompromisi.

Uloga vlade je važna u ovom slučaju, jer kod socijalnog osiguranja, vlade imaju značajnu prednost u stavljanju na mesto velikih ideja koje je teško prodavati. To je važilo i za savezno osiguranje za slučaj starosti i invaliditeta u sistemu socijalnog osiguranja počev od 1935., nakon čega je došlo od eksplozije dodatnog privatnog penzionog osiguranja, životnog osiguranja i osiguravajućih planova za slučaj invaliditeta. Vlada je ponovo potrebna da pokrene taj točak.

Na kraju bi, ipak, trebalo da postoje dva sistema osiguranja: 1. vladin, koji je ograničen na pomoć radnicima sa nižim prihodima i 2. privatni, onaj koji omogućava svima – uključujući i one sa višim prihodima – da se osiguraju od gubitka zarade.

U mojoj knjizi “Novi finansijski poredak,” predložio sam oblik osiguranja plata u privatnom sektoru osiguranja koji sam nazvao osiguranje za minimalno izdržavanje. To bi bio nastavak osiguranja u slučaju invalidnosti, koje je već na tržištu i prodaju ga privatne osiguravajuće kompanije. Trebalo bi samo dodati specifične probleme uočene na tržištu rada na listu obuhvaćenu invaliditetom. Na primer, to može uključiti pad prihoda za, recimo, medicinske sestre, ili pad broja zaposlenih u sektoru negovatelja, ili neku kombinaciju ova dva, sa isplatama ne samo za dve godine, već sve dok takvo stanje postoji. Takve polise osiguranja bi bile zasnovane na objektivnim tržišnim faktorima vezanim za zanimanje neke osobe, čime se smanjuje mogućnost da osiguranje podstakne ljude da se bave manje zahtevnim poslovima.

Odgovarajuće cenovno kalibriranje ovakvog osiguranja bi takođe omogućilo da se izbegne pristrasnost izbora – kupovina osiguranja od strane ljudi sa izuzetno nesigurnim poslovima u nesrazmerno velikom broju – problem koji osiguranje plata od strane vlade može da se izbegne tako što ga nudi svima.

Ako bi privatni sektor nudio ovakvo osiguranje za minimalno izdržavanje, ljudi sa rizičnijim karijerama bi morali da plaćaju veće premije osiguranja. Istovremeno, smanjenjem rizika zarada, osiguranje bi ohrabrilo ljude da budu avanturisti i neguju preduzetnički duh. Troškovi upravljanja rizikom i osiguranje bi tada postali osnovni elementi planiranja karijere. Poslodavci u rizičnim industrijama bi mogli da kupe ovo osiguranje za njihove zaposlene kao vrstu beneficije za radnike.

Ako su vam ovi pojmovi nepoznati, to je delimično zbog toga što privatno podstaknuto osiguranje za minimalno izdržavanje nije uobičajeno danas, ako ga uopšte i ima. Ali to se brzo može promeniti. Proširenje obuhvata osiguranja plata od strane vlade sada može da utre put privatnom sektoru. U vreme podizanja ekonomske nejednakosti i dislokacije poslova, osiguranje plata je veoma smisleno.

 

Robert J. Shiller, New York Times

 

 

 

 

 

Tajm: Svet u slici 2015.

Nova Godina: Kosmički Ciklus i Kolektivni Rođendan Majke Zemlje i Zemljana. Svakog 31. decembra, čovečanstvo zajednički obeležava još jedan svoj Okret oko Sunca, u kojoj smo mi i naša planeta stariji za još jednu godinu. Američki nedeljnik Tajm, decenijama poznat po svojoj Godini u slici, i ovom je prilikom sačinio veoma upečatljiv foto-prikaz godine za nama. Evo našeg izbora 30 od 100 Tajmovih fotografija koje ilustruju neke od događaja “već davno prohujale” 2015. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Za više fotografija, kliknite ovde.

 

‘Ekonomija tezge’ osvaja svet: slom klasičnog procesa rada

01Hilari Klinton, čiji je nedavni govor izazvao zabrinutost u vezi sa izvesnošću poslova u budućnosti. Foto: Robert F. Bukati / AP

Ne tako davno, jedini ljudi koji su se upuštali u “tezge” su bili muzičari. Za nas ostale, jednom kad prerastemo svoje školaračke snove kako ćemo postati rok-zvezde, konačno pronalazeći “prava” radna mesta koja nam svakog meseca obezbeđuju fiksnu platu, što nam je dozvolilo da imamo plaćene dane odmora, ujedno formirajući ono što je nekada bila osnova za planiranje stabilne budućnosti.

Danas, sve je više i više nas koji smo, umesto toga, izabrali da život provodimo u odrađivanju tezgi, povremenim “letećim” poslovima, a ne kao dosad – sa punim radnim vremenom. Za optimiste, ovakvo ustrojstvo nestajanja stalnih i prebacivanja na radni kolosek “fluidnih” poslova predstavlja “obećavajuću budućnost” time osnaženih preduzetnika kao i bezgranične inovacije. Za protivnike “tezgarenja”, ovo je situacija koja nagoveštava antiutopijsku budućnost obespravljenih radnika, koji su u stalnoj potrazi i lovu na svoju sledeću nadnicu i honorar po pojedinačnom poslu.

“Ekonomija tezge” je u Sjedinjenim Državama sada toliko izbačena u prvi plan da su ova fraza – “tezgarenje” – kao i pitanja vezana za nju – ušla u ranu fazu predsedničke predizborne trke. Početkom jula, kao jedan favorit u predizbornoj trci, Džeb Buš (Jeb Bush) je odradio veoma zapaženu vožnju preko Ubera, što je svojevrsni signal solidarnosti s ovom kompanijom, dok je predizborna kandidatkinja Hilari Klinton bila opreznija u davanju svoje podrške ovoj aplikaciji/kompaniji. U govoru tokom kojeg je izložila svoj ekonomski plan, ona je rekla da je “Ovo je on-demand privredni model, ili tzv “tezgarenje”: ekonomija koja stvara druge vidove uzbudljive ekonomije, pritom oslobađajući inovacije. Ali, to je takođe i postavljanje teških pitanja kao što je, recimo, zaštita na radu, ili kako će dobar posao izgledati u budućnosti.”

Današnjem “digitalno osnaženom tezgarenju” prethodile su “sajber-pijace” kao što su Elance i oDesk, preko kojih su kompjuterski programeri i dizajneri mogli da zarade za život u nadmetanju za dobijanje kratkoročnih radnih zadataka. Ipak, ekonomija tezge ne stvara samo jedan novi digitalni kanal za honorarni rad. On takođe generiše i niz novih ekonomskih aktivnosti. Više od milion “stvaralaca” prodaje svoj nakit, odeću i pribor kroz onlajn tržnicu koja se zove Etsi (Etsy). Platforma koja turistima obezbeđuje kratkoročni smeštaj, Airbnb, kao i Love Home Swap i onefinestay, zajedno imaju blizu milion članova.

02 prava

Ova eksplozija preduzetništva manjeg obima može učiniti da se upitamo: da li se, na neki čudan način, vraćamo privredi XVIII veka, koju je izvrsno opisao i definisao ekonomista Adam Smith u svojoj knjizi “Istraga o prirodi i uzroku bogatstva naroda”. Ekonomija koju je Smit u tom delu opisao jeste jedna prava izvorna tržišna ekonomija pojedinaca koji se bave međusobnom trgovinom.

Tokom narednih dva veka, međutim, pojava masovne proizvodnje i distribucije iznedrilo je moderne korporacije. Preduzetnici iz doba Adama Smita utabali su put do plaćenih radnika u XX veku.

Jedna drukčija tehnološka revolucija – digitalna revolucija – delimično je odgovorna za nedavni povratak na peer-to-peer razmenu. Većina novih on-demand usluga oslanja se na stanovništvo opremljeno računarima i smart telefone opremljene GPS-om. Osim toga, socijalni kapital kojeg smo digitalizovali na Fejsbuku i LinkdInu olakšava nam da poverujemo da polu-anonimni peer.

Da li digitalizacija i internet, kao i GPS – jednom rečju telekomunikacije – sugerišu na pomak ka školskom primeru tržišne privrede? Treba, doduše, priznati da su Uber, Airbnb, Etsy i TaskRabbit poprilično se razlikuju od radnih sistema kao što su Apple, BP ili Sainsbury’s. S obzirom da mi, zapravo, ne iznajmljujemo prostor od Airbnb-a, niti uzimamo iznajmljeni automobilu koji je u vlasništvua Uber, a ni ne kupujemo proizvode koje je napravio Etsy. Platforme vas, jednostavno, povezuje sa provajderom koji iznajmljuje stambeni prostor, s vozačem sopstvenog vozila koje je u funkciji taksija ili s prodavcem koji vodi virtuelnu prodavnicu.

Ali, ove platforme nipošto nisu samo puki prenosioci čuvene Smitove “nevidljive ruke tržišta”. Umesto toga, ova “nevidljiva ruka” igra ulogu koja olakšava ekonomsku razmenu, i pritom je nesumnjivo i te kako vidljiva. Uber, a ne individualni vozači, ustanovljavaju cene. Airbnb obučava svoje domaćine da obezbede što bolje gostoprimstvo. Etsy olakšava izgradnju trgovačke mreže i zajednice. Svi oni pružaju korisnički generisan feedback sistema, stvarajući visokokvalitetno potrošačko iskustvo. Upravo kao što bi neka radna organizacija izgrađivala svoj brend.

05

Izgleda, dakle, da smo izmislili novi institucionalni oblik – a to je peer-to-peer platforma – digitalno napajajući hibrid između organizovanja privredne aktivnost kroz tržište i unutar organizacije. I upravo zato što ove platforme obezbeđuju dodatne nivoe poverenja, brendiranje i ekspertizu na zahtev, potreba za specijalizacijom pre nego što se kvalifikujete da postanete snabdevač usluga (ili roba) je redukovana. Skoro svako ko ima iole nekog talenta može postati “honorarni” i povremeni “hotelijer” povezivanjem s platformom Airbnb, ili zanatlija trgovac “sa strane” kroz Etsy. Bilo koji razumno kompetentni vozač može se pretvoriti u delatnika koji učestvuje u komercijalnom saobraćaju tako što će se povezati na platforme kao što su Uber ili BlaBlaCar.

A provajderi tj. snabdevači uslugama ne moraju da se tim aktivnostima posvete tokom punog radnog dana: Možete pokupiti decu iz škole, a onda se “prešaltovati” na ulogu-posao Uberovog vozača. U “ekonomiji tezge”, linije između ličnog i profesionalnog sve su zamagljenije i bleđe.

Izvesno je da ima nečeg “osnažujućeg” u tome da ste sam svoj gazda. Uz ispravan način razmišljanja možete postići bolju ravnotežu između poslovnog i privatnog života. Ali, isto tako, postoji i nešto osnažujuće u stabilnoj plati i fiksnom radnom vremenu kao i benefitima koje vam obezbeđuje kompanija: naravno da je daleko teže planirati svoj život duži rok onda kada ne znate koliko ćete novca zaraditi dogodine.

S druge strane, pokretanje novog biznisa je uglavnom ustanovljen na principu „sve ili ništa”, koja zahteva značajne apetita za rizikovanje. Postoje prednosti nastale “potapanjem prstiju u preduzetničke vode”, eksperimentišući s nekoliko “tezgi sa strane”. Možda će ovo smanjenje barijera za preduzetništvo podstaći privredne i poslovne inovacije.

04

Ekonomista Toma Piketi (Thomas Piketty) govori nam da je glavni pokretač održive ekonomske nejednakosti tokom protekla dva veka bila koncentracija bogatstvom pokretanog “kapitala” u rukama nekolicine. Ovo izgleda manje verovatno ukoliko bi ekonomija budućnosti bila pokretana milionima mikro-preduzetnika koji poseduju svoje biznise, a ne mali broj velikih korporacija.

Međutim, najnovija generacija specijalizovanih radnih platformi takođe povećava i spektar veće socijalne nejednakosti. Sada imamo aplikacije kroz koje možete naći mesto za parkiranje (Luxe), kupiti i dobiti svoje namirnice (Instacart), pa čak i uzeti svoje piće (Drizly). Postoji rizik da bismo mogli da skliznemo u jednu vrstu društva u kome bi ekonomija na zahtev (on-demand economy) učinila da najveći broj nas skonča “služeći” šačicu privilegovanih.

U mnogim zemljama, ključni segmenti mreže socijalne sigurnosti vezani su za zapošljavanje s punim radnim vremenom sa kompanijom ili vladom. Iako su šire socio-ekonomske posledice “tezgarenja” još uvek nejasne, ono što je sasvim jasno jeste da treba ponovo razmisliti o uspostavljanju naše socijalne sigurnosne mreže (po uzoru na nordijski model), razdvajajući je od plaćenih radnih mesta i čineći je lako dostupnomm nezavisnim radnicima tj “frilenserima”, odnosno “tezgarošima”.

Arun Sundararajan je profesor u Poslovnoj školi Njujorškog univerziteta. Njegovu novu knjigu o crowd-kapitalizmu će 2016. objaviti američki univerzitetski izdavač MIT Press.

Arun Sundararajan, The Guardian