ECB: šta bi Jens Vajdman učinio da je Mario Dragi?


Kako bi šef Bundesbanke Jens Vajdman promenio ECB da je njen šef?

U doba pre pojave evra, nemačka centralna banka (Bundesbank) je u suštini kontrolisala monetarnu politiku širom Evrope. Mogu li se ti „dobri stari dani vratiti dolaskom nemačkog ekonomiste i šefa Bundesbanke na kormilo Evropske centralne banke?

Kao vrhovni bankar Evropske centralne banke, Mario Dragi zna koliko je važno – i teško – držati Nemačku na svojoj strani. Zbog toga je na vrhuncu krize evra 2012. godine upotrebio svoj talijanski šarm ne bi li privoleo šefa Bundesbanke Jensa Vajdmana (Jens Weidmann) na „da malko proćaskaju u četiri oka“, unutar zidina Evropske centralne banke. Ali, nije mu upalilo. Guverner nemačke centralne banke bio je usamljeni glas među svojim evropskim kolegama koji se protivio Dragijevom planu za spasavanje evra: “Uveren sam da niko nije očekivao da promenim moj stav zbog čaše vina i malo čipsa” našalio se Vajdman ozbiljnog lica.

Za mnoge Evropljane, Vajdmanova nefleksibilnost pokazala je stereotipnu nemačku tvrdoću u primeni pravila na njih same. Ovaj nemački stav skoro da je evro osudio na propast, žilavo stiskajući južnoevropske ekonomije EU usled oštrih mera opreza a i štednje tokom dobrog dela ove decenije. To je takođe razlog zašto je ideja o zameni Dragija Vajdmanom – realna opcija nakon 2019. – noćna mora za mnoge Evropljane. Međutim, Vajdman kao predsednik ECB-a možda i neće biti tako dogmatičan kako strahuju njegovi kritičari.

Pre evra, nemačka centralna banka (Bundesbank) je u suštini kontrolisala monetarnu politiku širom Evrope. Mogu li se ti „dobri stari dani“ vratiti dolaskom nemačkog ekonomiste i šefa Bundesbanke na kormilo Evropske centralne banke?

ECB već ima mnogo zajedničkog sa Bundesbankom u Frankfurtu. Osnovana 1957. godine, Bundesbanka je istupila iz nemačke Ordo-liberalne ekonomske tradicije (socijalna tržišna privreda kao noseći stub), sa posebnim fokusom na zauzdavanje inflacije. Uvek je bila nezavisna od vlade, važeći za jednu od najcenjenijih institucija u Nemačkoj. Ali, ono što je dobro za najveću evropsku ekonomiju nije nužno dobro i za njene susede. Kritičari su optužili Bundesbanku da ignorišu efekte promena kamatnih stopa na druge evropske zemlje, koje su obično morale da je slede.

To nezadovoljstvo je velikim delom razlog za razmišljanje o jedinstvenoj  evropskoj valuti, evru, prvi put uvedenog 1999. godine: Građani Evropske unije koji nisu bili nemačkog porekla želeli su da preuzmu kontrolu nad evropskom monetarnom politikom. U pokušaju da se skeptični Nemci stišaju a njihov stav omekša – sve do tačke kada će odustati od svoje cenjene marke – ideološka tradicija Bundesbanke (fokus na kontrolu inflacije i nezavisnost od vlada) bila je uvrštena u Povelju ECB.

Danas je Nemačka jedna od 19 članica evrozone, a Bundesbanka jedna od 19 nacionalnih centralnih banaka koje izvršavaju naloge ECB-a. Vajdman je jedan od 25 centralnih bankara koji sede u upravnom veću ECB-a zaduženom za uspostavljanje projektovane stope inflacije evro-zemalja. Shodno aktuelno važećem sistemu rotacije, nisu retki meseci kada Nemačka u ovom veću nema glas.

Ova postavka dobro je funkcionisala početkom 2000-ih kada je ECB prvi put vodio holandski centralni bankar Wim Duisenberg, a kasnije i francuski centralni bankar Jean-Claude Trichet (iznenađujuće ratobornog). Evropljani su bili sretni što su ponovo zadobili kontrolu, a Nemci su bili srećni što je ECB, izgleda, sledila konzervativnu ekonomsku tradiciju Bundesbanke. Čak i da ECB nije imala nemačkog lidera, ova je evropska vrhovna finansijska institucija bila pod velikim uticajem njegovog prvog glavnog ekonomiste, Otmara “Otma” Issinga, poreklom Nemca. Od 1999. godine, ECB je zapravo držala inflaciju nižu od Bundesbanke.

Ali kada je 2011. Dragi preuzeo funciju glavnog bankara ECB-a, karakter Evropske centralne banke počeo je da se menja, kaže Issing. ECB je, zapravo, postao manje nemačka a više južnoevropski. Dragi skoro da nije imao izbora. Preuzeo je banku u jeku krize, a pretnja od kolapsa evrozone zahtevala je od njega da pomogne ekonomijama južnoj Evropi.

Mario Dragi je u svom govoru 2012. obećao da će uraditi “šta god da je potrebno” kako bi se zaštitila evrozona. To je značilo prevazilaženje nameravane uloge ECB u podizanju i smanjivanju stope zaduživanja. Umesto jednostavne kupovine duga preko valutnog bloka (tradicionalno sredstvo koje se koristi za smanjenje inflatorne stope), ECB se obavezala da će kupiti neograničenu količinu državnih obveznica od bilo kojeg pojedinačnog EU člana u nevolji koji pripada evrozoni. Obavezivanje je bilo toliko verodostojno da su valutni špekulanti odustali. ECB, zapravo, do danas nije kupila jednu jedinu obveznicu u sklopu ovog ovim konkretnog programa.

U odnosu na Dragija i njegove dosadašnje poteze, Vajdman bi na njegovom mestu delovao drugačije. Da je bio zadužen za ECB tokom vrhunca krize, kao što je to bi Dragi, poručio bi evropskim liderima da pronađu svoja rešenja za svu tu zbrku oko evra. Nije ga briga to što je je obećanje Dragija zapravo funkcionisalo. Shodno tradicionalnoj filozofiji Bundesbanke, cilj nije opravdao sredstva: u najboljem slučaju, obećanje o kupovini obveznica od zemalja opterećenih dugovima zamaglilo je linije između centralnih banaka i vlada. U najgorem slučaju, bilo je to nezakonito finansiranje vlade.

Sa Dragijem na čelu ECB-a, južni pragmatizam nadvladao je germanski ordoliberalizam (Konkretno, ordoliberali veruju da bi bez jake države moćni privatni interesi podrivali takmičenje. Ovom stanovištu se često pripisuje podsticanje strogih zakona o zaštiti konkurencije u Nemačkoj, a možda i u Evropskoj uniji. Zato postoji očigledna uloga države u suprotstavljanju antikonkurentskom ponašanju „krupnog kapitala“). Otada su Nemci podozrivo gledali na ECB. Jer, Nemci se drže stava da pravila postoje zato što postoje dobri razlozi za njih; prekrajati ih i mofidikovati samo znači da sejemo seme neke nove, buduće krize.

Iako je predsednik ECB-a Vajdman do kraja 2012. godine gotovo sigurno podrazumevao sasvim drukčiji ishod krize u evrozoni, već je teže proceniti kakva bi bila politika ECB-a koju bi od 2019. vodio Vajdman. Kriza jenjava, a privredni rast se vratio. Vlade zemalja evrozone postavile su druge mehanizme za odgovor na neku moguću narednu krizu. Dakle, uloga Dragijevog naslednika verovatno će biti tradicionalnija: rukovoditi ekonomijom i dovršiti izlazak centralne banke iz niza manje kontroverznih mera (poput tzv. “Kvantitativnog popuštanja”) kako bi se podigle evro-zonske ekonomije.

Vajdman bi zastupao jedan agresivniji i ratoborniji stav po pitanju monetarne politike. Ovo uključuje „lasersku preciznost“ u kontroli inflacije i nesklonost prema niskim kamatnim stopama i kvantitativnom popuštanju koji su primenjivani u doba Dragija. Pa ipak, Vajdman je zapravo pragmatičan po nemačkim standardima. Njegova pozadina je u politici: pre vođenja Bundesbanke, bio je glavni ekonomski savetnik kancelarke Angele Merkel. Pre toga je radio u Međunarodnom monetarnom fondu.

Vajdman bi svakako bio otvoreniji za kompromis nego što su to bili njegovi prethodnici u Bundesbanci. A nastupio je u odbranu Evropske centralne banke onda kada su kritike u Nemačkoj prevršile svaku meru, podsećajući svoje sunarodnike da je Nemačka deo jednog, evropskog, tima. Jednom obuzdan stvarnom moći, ispostavilo bi se da bi ovaj jastreb nemačkog ekonomskog ordo-liberalizma mogao da zaguguče kao golub mira koji zastupa Evrofile.

Handelsblatt

Da li je javni integritet izgubio svoju privlačnost?


Prema poslednjem Indeksu javnog integriteta, ključni indikatori nagoveštavaju stagnaciju a sloboda štampe i trgovine gube svoju potporu u većini zemalja EU.

Prema najnovijem izveštaju o indeksu javnog integriteta (IPI), sloboda štampe i trgovine, dva ključna elementa u kontroli korupcije imaju pogoršane vrednosti u većini zemalja EU. Izveštaj je objavljen decembra ove godine, na međunarodni Dan borbe protiv korupcije, a od strane Evropskog istraživačkog centra za borbu protiv korupcije i izgradnje države (ERCAS). Da bi se načinio IPI indeks koristi se javno dostupna Big data u šest ključnih oblasti koje su istraživači ERCAS-a Victoria Dykes i Ramin Dadasov identifikovali meru/obim korupcije i koruptivnih radnji: nezavisnost sudstva, opterećenost administracije, otvorenost trgovine, transparentnost budžeta, efikasnost e-vlade i sloboda štampe. Ove komponente su odrednice, ali i prepreke koje  utiču na sposobnost društva da kontroliše korupciju.

Kriterijumi su odabrani na osnovu teorijskog okvira Aline Mungiu-Pippidi, profesorke na Hertijevoj školi za javnu upravu i predvodnice tima u ERCAS-u. Istraživači, takođe, između ostalih tehnika i kriterijuma, koriste širu definiciju korupcije koja uključuje i način dodeljivanja javnih tendera tj javnih ponuda ponuđačima, koji na osnovu prijateljskih veza s političarima dobijaju sredstva iz državne kase. Indeks se kreće od 1 (najgore) do 10 (najbolje), zahvatajući sve njegove komponente odnosno činioce od kojih je IPI indeks sastavljen. Kipar je jedina zemlja u EU koja je isključena iz IPI istraživanja, s obzirom da nije deo Indeksa otvorenog budžeta, ključnog elementa komponente transparentnosti budžeta unutar IPI.

Grafikoni u nastavku teksta pokazuju kako su evropske zemlje rangirane prema ukupnom Indeksu javnog i individualnog integriteta (IPI), kao i po pojedinačnim varijacijama IPI činilaca u periodu od 2015. do 2017.

Mapa javnog integriteta Evrope 2017

Evropske zemlje rangirane su po ukupnom indeksu integriteta u javnosti (IPI) kao i po pojedinačnim rezultatima IPI komponenti (10 = najbolje).

Prema rečima Aline Mungiu-Pippide, 2017. je “bila šarolika godina za borbu protiv korupcije: s jedne strane, Francuska se odlučno odaljila od javne hipokrizije koja je često bila povezivana s razvijenim zemljama u njihovim kasnijim fazama, suočavajući se sa sukobom interesa svojih političara. Potražnja za dobrom državnom upravom i upravljanjem vladinih struktura porasla je u brojnim zemljama širom sveta, ali smo takođe videli kako vlasti i javnost zatvaraju oči u zemljama u kojima je razotkriveno koruptivno ponašanje. Nakon nedavnog objavljivanja „Rajskih papira“ (Paradise Papers), u kojima je obelodanjeno da veliki broj poznatih i uticajnih ličnosti krije svoj neoporezovani novac na egzotičnim destinacijama, i pored svega su izostale masovne demonstracije građana. U razvijenim zemljama ih nije bilo na ulicama, kako bi izrazili svoj protest usled sistematičnog izbegavanja njihove elite da plaća porez: takođe, nijednog javnog protesta, kao reakcije na raskrinkavanje „dizel-kartela“ u Nemačkoj, nije bilo.”

Zemlje EU i javni integritet

Zemlje članice EU (bez Kipra) rangirane po ukupnom indeksu javnog integriteta, kao i za svaku komponentu IPI indeksa.

Najveće pozitivne promene zabeležene su u domenu smanjenja administrativnog opterećenja ili tzv. „crvene trake“: vremena potrebnog za registraciju i plaćanje poreza za preduzeća. Crvena traka je idiom koji se odnosi na prekomernu regulaciju ili rigidnu usaglašenost sa formalnim pravilima koja se smatraju suvišnim ili birokratskim, ometajući ili sprečavajući akciju ili donošenje odluka. Obično se primenjuje na vlade, korporacije i druge velike organizacije. Uz crvenu traku, tj. birokratsko saplitanje građana i poslovnih faktora, pod ruku ide i problem izgradnje efikasne e-uprave (koja se izračunava po statistici pristupa Internetu i broju naloga na Fejsbuku na nacionalnom nivou, i već sam po sebi objašnjava većinu zahteva za dobrom e-upravom i umreženošću u bilo kojoj zemlji, a ne samo Evropi). Nezavisnost sudstva i fiskalna transparentnost se nisu značajno promenili, dok je Evropa tek neznatno reagovala na slobodu štampe i trgovinsku birokratiju, dve suštinske komponente. Fiskalna transparentnost i smanjenje birokratije zabeležile su određeni napredak u ovom intervalu (na primer u Makedoniji), ali je nije bilo dovoljno da bi kompenzovala gubitke nastale izostankom slobode štampe – problema koji zabrinjava većinu evropskih zemalja , a naročito Francusku.

Indeks IPI u EU prema zemlji, godini i komponenti

Kipar je izuzet. Ocena za svaku komponentu (10 = najbolje)

Što se tiče nezavisnosti sudstva, napredak u nekim slučajevima kompenzovan je padom i degradacijom u sferi nekih drugih oblasti, dok borba protiv korupcija često slabi pravosuđe – umesto da ga jača – a sve zbog ogorčene bitke za prevlast i kontrolu nad njim, iz čega kao rezultat proističu antikorupcijske kampanje (slučajevi  od Italije, preko Ukrajine, do Rumunije). Evolucija i organski razvoj indeksa nezavisnosti sudstva, na primer, pokazuje da je zemljama koje na prvi pogled izgledaju kao šampioni u promenama (poput Rumunije) i dalje muku muče kako da poboljšaju svoj IPI indeks, ne bi li na IPI lestvici dostigli i čak možda premašili makar „peticu“.

“Posledice stagnacije u kontroli korupcije ne mogu biti veće”, kaže Mungiju-Pipidi, dodajući da “neuspeh vladajućih struktura u stvaranju sistema „svakom prema stvarnim zaslugama“ u njihovim društvima podriva preko potrebne inovacije, koje su najodrživiji izvor ekonomskog rasta i državnih kapaciteta, što dovodi do političke nestabilnosti i nepoverenja u vladu. Društva sa najvećim indeksom korupcije, na taj način, postaju žrtve masovnog napuštanja njenih građana, koji odlaze u ekonomski perspektivnije i uređenije zemlje.”

Gian-Paolo Accardo, Vox Europ

Indeks javnog integriteta za 2017:


Izvor: Evropska mreža za novinarske podatke 

Izvor: integrity.index.org

Katalonija i pitanje otcepljenja


Ekonomista Vladimir Gligorov je za portal Peščanik.net izneo svoj pogled na Kataloniju i njeno otcepljenje od Španije, upoređujući sličnosti i razlike ovog slučaja sa raspadom Jugoslavije.

– Otcepljenje unutar EU podrazumeva fiskalnu devoluciju, to jest prenos fiskalnih nadležnosti naniže

Španija je već sada fiskalno visoko decentralizovana, pa otcepljenje Katalonije u tom smislu ne bi imalo ozbiljnije posledice

– S obzirom na snažno protivljenje centralnih vlasti, otcepljenje Katalonije, ukoliko se dogodi, bilo bi jednostrano, a ne sporazumno

– Ako ishod referenduma bude pozitivan i ako vlada Katalonije odluči da odluku sprovede, to će verovatno dovesti do ispita ili krize legitimiteta, tačnije do sukoba centralne i secesionističke vlasti

– Secesija je dugotrajan proces i ustavna rešenja su uvek moguća, osim ako zahtev za secesijom ne dovede do represije i sukoba sa dugoročnim posledicama

Katalonija će na referendumu odlučiti da li da se odvoji od Španije. Nameće se poređenje s pokušajem Kvebeka da napusti Kanadu. Međutim, za razliku od Španije, gde je vrhovni sud referendum o otcepljenju proglasio neustavnim, u Kanadi je vrhovni sud objavio da je savezna vlada dužna da poštuje odlučno izraženu demokratsku odluku Kvebeka i uđe u pregovore o odvajanju, iako Kvebek ni po kanadskom ni po međunarodnom pravu nema pravo na otcepljenje. Slučaj Katalonije razlikuje se i od slučaja Škotske koja ima ustavno pravo da se otcepi ukoliko tako odluči. Katalonski scenario nije blizak ni odluci Britanije da napusti EU, jer Ugovor o EU dopušta takvu odluku. Uz volju i pravo na otcepljenje, moraju biti zadovoljena još tri najšire prihvaćena kriterijuma: odluka ne sme biti doneta preko noći; ona mora biti rezultat čina samoopredeljenja, bez intervencija spolja; u državi koja se osamostaljuje ne sme doći do sužavanja postojećih građanskih prava ni u jednom segmentu populacije.

Šta se dešava ako se – kao što je slučaj s Katalonijom – savezna vlada protivi otcepljenju, a najviši sud odluči da je secesija u suprotnosti sa zakonom, to jest da je ustav ne dopušta? U tom slučaju secesija se mora sprovoditi suprotno volji savezne vlade i suprotno zakonu. Na koji način se to može izvesti?

Proteklih decenija dogodilo se nekoliko postupaka otcepljenja. Neki od njih su protekli pod nadzorom Saveta bezbednosti, a neki pod nadzorom Međunarodnog suda pravde ili međunarodnih savetodavnih komisija (poput Badinterove komisije). Neka otcepljenja su obavljena uz posredovanje Ujedinjenih nacija ili Evropske unije (uloga Martija Ahtisarija na Kosovu i Miroslava Lajčaka u Crnoj Gori najznačajniji su primeri te dve vrste posredništva), dok su druga – u onim slučajevima kad se nije radilo o aneksiji (kao što se dogodilo na Krimu) – bila unilateralna. U slučaju Katalonije je malo verovatno međunarodno učešće, tako da će Katalonci i njihova vlada, ako to odluče, morati da sprovedu jednostrano otcepljenje. Na koji način bi to mogli da učine?

Pogledajmo primer otcepljenja Slovenije, u to vreme republike u okviru Jugoslavije. Jugoslovenski vrhovni sud bio je protiv otcepljenja i jugoslovenska vlada poslala je vojsku da spreči slovenačke vlasti u preuzimanju kontrole nad državnim granicama. Slovenačke vlasti prestale su da plaćaju poreze, zapravo doprinose saveznim vlastima. Badinterova komisija, koja je osnovana da bi savetovala Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), dala je mišljenje da je otcepljenje zasnovano na referendumu opravdano ukoliko se država, u ovom slučaju savezna država Jugoslavija, nalazi u poodmaklom stadijumu raspadanja. Referendum je bio prvi korak ka izgradnji slovenačke države i osnova za njeno priznanje od strane EEZ, a kasnije EU.

Države su stvarni entiteti, a ne pravne tvorevine – to je prihvaćeno tumačenje međunarodnog prava koje je Međunarodni sud pravde potvrdio u slučaju Kosova. Drugim rečima – unutrašnji suverenitet prethodi spoljašnjem, a ne obrnuto.

I Crna Gora se odlučila za jednostrano preuzimanje fiskalnih nadležnosti, ali obrnutim redosledom (Jugoslavija je tada već bila federacija samo dve države – Srbije i Crne Gore). U prvom koraku Crna Gora je stekla finansijsku nezavisnost, to jest nije više slala doprinose u savezni budžet niti je iz njega primala sredstva; umesto toga je živela od sopstvenog novca. Olakšavajuća okolnost je bilo to što se savezna vlada nije protivila: primanja Crne Gore iz saveznog budžeta bila su veća od njenih doprinosa. U sledećem koraku Crna Gora je kao valutu usvojila nemačku marku, uz objašnjenje da je jugoslovenski (srpski) dinar inflatoran i da je praktično fiskalni instrument savezne vlasti. Tek tada – uz posredovanje i nadzor EU – Crna Gora je održala referendum i postala samostalna država.

U više slučajeva – ne samo u Jugoslaviji – otcepljenja su bila praćena teritorijalnim sukobima. Otcepljenje Makedonije je bilo izuzetak, jer niko nije osporavao njene teritorije. Makedonija je napravila dogovor sa krnjom Jugoslavijom (nakon secesije Slovenije i Hrvatske) o izmirenju nerešenih imovinskih sporova, prvenstveno u vezi sa imovinom Jugoslovenske narodne armije, nakon čega je usledio pun prenos fiskalne i monetarne vlasti. U drugim slučajevima – u Jugoslaviji i drugde – dolazilo je do sukoba oko teritorija. Zbog vojnih i civilnih sukoba i nasilja, međunarodna zajednica je u većini takvih slučajeva bila primorana da se umeša. U većini takvih slučajeva, kao u slučaju Krima i istočne Ukrajine, dolazi do spoljnog mešanja, naročito vojnog, što često za rezultat ima legitimisanje secesije koju takva intervencija treba da spreči i delegitimisanja spoljne aneksije.

Slučaj Španije uporediv je sa slučajem Jugoslavije zbog asimetričnog federalizma dve države. Za razliku od binarnih federacija kao što su bile Čehoslovačka ili državna unija Srbije i Crne Gore, otcepljenje Katalonije dovodi u pitanje ustavni poredak i stabilnost preostalog dela federalne Španije. Jugoslavija nije bila u stanju da se nosi sa otcepljenjem Slovenije, a da se pritom ne raspadne. To brine i centralnu špansku vlast – da će otcepljenje Katalonije voditi drugim otcepljenjima i potencijalnom raspadu Španije.

Posebno je zanimljiv slučaj otcepljenja Kosova od Srbije gde je 1991. godine sproveden referendum o otcepljenju koji je vrhovni sud Srbije proglasio nezakonitim. Nakon što je ubedljiva većina građana glasala za otcepljenje, kosovske vlasti su se fiskalno odvojile od Srbije i upravljale Kosovom kao paralelnom državom, iz senke. Srbija je na to odgovorila proglašavanjem vanrednog stanja u pokrajini. Naposletku je došlo do nasilne pobune i međunarodne vojne intervencije. Savet bezbednosti je dobio zadatak da nadzire proces izgradnje države, kontroliše granice i nadgleda pravni sistem. Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a Međunarodni sud pravde je 2010. presudio da u tom procesu nije bilo kršenja zakona.

Finansijska nezavisnost i kontrola nad teritorijom ključni su u svim slučajevima otcepljenja, dok međunarodna zajednica zahteva ispunjenje prethodno navedenih dodatnih uslova. U slučaju Katalonije, kao i u slučajevima Kvebeka i Škotske, granice su jasne i neupitne, a pitanje kontrole nad teritorijom je rešeno. Preostaje pitanje ko će tom teritorijom upravljati.

To je pravno pitanje, i pre svega pitanje ko ubira poreze i pruža javne usluge. Nakon otcepljenja u okviru EU pravni standardi ne bi smeli da se pogoršaju. Spoljna intervencija je malo verovatna i ne igra važnu ulogu u slučaju Katalonije. Dakle, ključno je pitanje fiskalnog otcepljenja, posebno s obzirom na članstvo u evropskoj monetarnoj uniji.

Zapravo, unutar EU secesija se svodi na potpuno preuzimanje fiskalne vlasti na lokalnom nivou, sa izuzetkom fiskalnih obaveza prema Evropskoj uniji. Dobar primer za to je raspad Čehoslovačke koji se dogodio dok je država bila van Evropske unije, ali se očekivalo da će se u budućnosti pridružiti Uniji. Sve što je preostalo da se uradi bilo je da dve države naslednice stvore zasebne fiskalne sisteme.

Kontrola granica sa zemljama van EU je značajna; ona predstavlja tačku u kojoj se može otvoriti pitanje o kontroli nad teritorijom. Ako Katalonija izlaskom iz Španije izlazi i iz EU, ona onda mora uspostaviti kontrolu nad svim svojim granicama, uključujući i onu prema Španiji. To nije moguće bez saglasnosti Španije i EU, ukoliko se žele izbeći sukobi oko granica, to jest oko kontrole nad teritorijom. Šta preostaje Kataloniji ako taj pristanak izostane?

Katalonija se može odlučiti na preuzimanje fiskalne vlasti. To je uobičajena strategija otcepljenja – uspostavljanje unutrašnjeg suvereniteta pre osvajanja spoljašnjeg.

Španija je već fiskalno decentralizovana, i to na asimetričan način. Provincije, poput Katalonije, ubiru većinu poreza i šalju ih centralnim vlastima. Katalonski doprinos španskom budžetu veći je od primanja iz budžeta. Centralna vlast ubira i socijalne i zdravstvene doprinose, kao i doprinose za fond za nezaposlene. U slučaju Jugoslavije, socijalni fondovi su bili lokalni (kao i u EU). Za razliku od Španije, u Jugoslaviji nisu postojale službe i korporacije pod kontrolom centralnih vlasti, osim u slučaju proizvodnje oružja i municije. Federalnu vlast činile su vojska, centralna banka i zaposleni u federalnoj vladi (međusobne obaveze u pogledu zajedničkog duga prema inostranstvu bile su dogovorene nekoliko godina pre raspada države).

Katalonska zakonodavna tela morala bi da ustanove fiskalni sistem nove države. Španija bi prestala da prima poreze i doprinose iz Katalonije. To bi najverovatnije dovelo do konfrontacije zato što centralna vlast očigledno namerava da nastavi s pravnim i ostalim merama u pokušaju da opovrgne odluke katalonske vlade. Vrlo je verovatno da će centralna vlast direktno preuzeti neke od fiskalnih i budžetskih nadležnosti, a malo je verovatno da će Katalonija stvarati paralelnu državu, kao što je to učinilo Kosovo nakon što je centralna vlast osujetila zahtev za otcepljenjem.

Razlika između jugoslovenskih država i većine drugih slučajeva otcepljenja je u tome što se savezni budžet Jugoslavije, kao i budžet EU, uglavnom oslanjao na doprinose iz republika, a ne na porez (sa izuzetkom carina). Ni socijalno osiguranje nije bilo centralizovano. Zato su jugoslovenske republike mogle da se otcepe na način koji je sličan britanskom odvajanju od EU. Stvari stoje drugačije s federalnom državom sa centralizovanim sistemom poreza i socijalnog osiguranja. Da bi postala zaista fiskalno nezavisna, država koja želi otcepljenje mora preuzeti fiskalnu vlast i sistem socijalnog osiguranja.

Za razliku od EU, Jugoslavija je imala zajedničku vojsku. Španija takođe ima vojsku, kao i centralnu upravu nad policijom i drugim službama bezbednosti. Centralna vlast ih može iskoristiti da nametne svoju volju provincijama. To može dovesti do krize legitimiteta i ispita legitimnosti ne samo centralne vlasti nego i države koja se otcepljuje. U velikom broju istorijskih slučajeva, upravo je to bio uzrok nasilnih sukoba za kontrolu nad teritorijom otcepljene države.

Ukoliko se ispit legitimiteta – tačnije, utvrđivanje prava na prinudu i prava na upravljanje Katalonijom – ne može izbeći, za centralnu vlast bi bilo povoljnije da proizvede utisak da sledi oštar, dugotrajan i skup pravni i fizički sukob nego da u takav sukob zaista uđe. Efekat odvraćanja proizveden konkretnim ispoljavanjem sile nestaje ako se kosi sa osećajem za pravdu onih koji su podvrgnuti prinudi. Međutim, bez obzira na pretnje sukobom, secesionisti prvo moraju održati referendum da bi uopšte izazvali krizu legitimiteta. Prenos fiskalne vlasti, pogotovo kada je postepen, umanjuje budući rizik za centralnu vlast: kada jednom dođe do pravog ispita legitimiteta, država će se manje oslanjati na upotrebu sile da bi odnela prevagu.

Iako je Španija decentralizovana i predstavlja, slično Kanadi, labavu federaciju, Katalonija bi o otcepljenju prvo morala da pregovara sa španskim centralnim vlastima, da bi izgradila sopstveni budžet i fondove socijalnog osiguranja. Nije lako sprovesti unilateralno preuzimanje fiskalne vlasti ukoliko joj se centralna vlast snažno protivi. Legalitet centralne vlasti teže je osporiti kada njene intervencije nisu nasilne već su administrativne prirode. Da bi se ostatak Španije ubedio da dozvoli Kataloniji da se postepeno otcepi, potrebna je dugoročna i nepokolebljiva posvećenost Katalonije ostvarivanju samostalnosti. Ta posvećenost zavisi od dugoročnih prednosti koje samostalnost ima u odnosu na savez sa Španijom – prednosti koje možda i ne postoje.

Secesije su uglavnom dugotrajni procesi. U slučaju Jugoslavije, može se tvrditi da je kampanja za samostalnost Hrvatske počela osnivanjem Jugoslavije. Čak i kada postoji dugotrajna politička volja za samostalnošću, to ne znači da je otcepljenje neizbežno. U nekim slučajevima, poput već pomenutog Kvebeka, demokratska i ustavna rešenja mogu zaustaviti secesionističke trendove. Federalizacija Španije izvršena posle Frankove diktature otvara mogućnost za takvo rešenje. Članstvo u EU takođe bi trebalo da doprinese stabilnosti država članica, kao što je bio slučaj u velikom broju centralnoevropskih i balkanskih zemalja, s brojnim unutrašnjim etničkim i ostalim podelama. Dakle, u većini slučajeva se može pronaći ustavno rešenje koje će oslabiti podršku ideji otcepljenja. Pravo pitanje je kako pronaći takvo rešenje onda kada je država već stavljena na ispit legitimiteta secesionističkim referendumom.

Tekst na engleskom

Peščanik.net, 06.10.2017.

Srodni link:

Knjiga Vladimira Gligorova „Zašto se zemlje raspadaju – slučaj Jugoslavija“

Katalonija: šta nakon referenduma?


Svi se slažu u jednom: Katalonski referendum o nezavisnosti otvorio je Pandorinu kutiju. Želja Katalonaca da se otcepe od Španije i proglase nezavisnost može biti šibica koja će zapaliti čitav svet, donosi ugledni evropski politički portal VoxEurop.

Katalonija: sinonim za katastrofu na pomolu.

Antagonizam između Madrida i nacionalističke regionalne vlade Katalonije, koji je doveo do nasilja tokom referenduma o nezavisnosti 1. oktobra, doveli su do situacije u kojoj nema pobednika i sa mnogo manje nade za političko rešenje katalonskog pitanja.

Zamka se zatvorila. Sa arogancijom i ponosom političara zaslepljenog cinizmom i zabludom da se legitimitet može postići putem sile, španski premijer Marijano Rahoj (Mariano Rajoy) upravo je namamljen tamo gde su želeli katalonski nacionalisti: u uzimanju učešća u neprihvatljivom nasilju i brutalnosti policijske represije.

Rahoj je želeo da napne svoje mišiće i demonstrira snagu. Ipak, sve što je postigao bilo je da nas podseti mračnih sena jedne diktature iz veoma sveže španske prošlosti, senki na kojima su katalonski nacionalisti sada profitirali. Kolumnisti već misle i pišu o tome kako je vladajuće desno krilo države naslednilo Frankovu diktaturu. Zapravo, aktuelna Španija 2017. godine – čak i kada se dešava da se policija na krajnje skandalozan način ponaša protiv katalonskih birača – nije autoritarni režim i nema nikakve veze sa tragičnim sećanjem na Frankovu vladavinu. Ali, šteta je počinjena i povratka nema.

Seme nezadovoljstva je posejano. Od sada će biti nesrazmerno teže pronaći političko rešenje koje bi primirilo duhove koji su izašli iz boce. Kada se proliva krv, mastilo pregovarača usahne. Nacionalisti, kako katalonski tako i španski, pobedili su, dok su Evropljani izgubili. Izgubili su onda kada su počeli da postaju sve saosećajniji prema zahtevima poteklim iz katalonske prestonice, Barselone. Nije da su ti zahtevi bili nelegitimni: Katalonski autonomaši žele veću fiskalnu, kulturnu i administrativnu slobodu. Traže ista prava i status koji je Baskija stekla u zamenu za mir nakon godina i decenija terorizma.

Socijalistička vlada Hozea Luisa Zapatera je 2006. godine, u stvari, ta prava dodelila Kataloniji. A onda je 2010. godine, iz nesumnjivo političkih razloga, njegov naslednik, konzervativac Marijano Rahoj, doveo ovu odluku u pitanje, što je doprinelo velikim izmenama na Ustavnom sudu. Stvari su veoma brzo izmakle kontroli, a dva suprotstavljena tabora postala su sve nepomirljivija. Trebalo je da se autonomisti tu i zaustave. Po svakoj logici, trebalo je da nastave borbu za iznalaženje političkog rešenja – sve se iznova vraćajući u upornim nastojanjima za nalazak mirnog rešenja, poput Sizifa koji gura svoj kamen – kako bi osigurali mogućnost da druga vlada na nacionalnom nivou može doneti sporazume potpisane tokom vladavine Zapatera.

To je, upravo, dragocena prilika koju svaka demokratija nudi: da se bude u stanju da nastavi stavljanje predloga na sto kako bi se, koliko god da je taj proces spor, postigao napredak ili kompromis. Umesto toga, katalonski autonomaši daleko su više žudeli za izlaskom, čineći da stvari eskaliraju do neslućenih razmera; a tu su i provokacije šefa katalonske vlade Karlesa Pućdemona (Carles Puigdemont i Casamajó). Nezavisnost je zamenila autonomiju upravo u trenutku kada skoro svuda u svetu efekti globalizacije dovode u pitanje dosadašnje utvrđene vrednosti, podbadajući građane da traže žrtvenog jarca i političke, identitetske načine za bekstvo (od federalizma). Katalonski nacionalizam, međutim, kako kažu, nije ni antievropske a ni antiimigrantske prirode.

Ovo je, zapravo, tačno. Novi šegrti Čarobnjaka regionalizma i cepanja deluju – barem tako izjavljuju – na osnovu svog evropejstva i obećavaju da je njihovo otcepljenje prijateljsko, mirno, progresivno, otvoreno i odgovara vrednostima Evropske unije. U stvarnosti, međutim, oni su izdali evropske vrednosti. Oni su raspirivali žar nezadovoljstva i resentimana među svojim autonomašima. Oni su vaskrsli sećanje na Kataloniju koju je nekada davno potčinila francuska kraljevska loza Burbona, a potom su mučeni od strane frankista. Razmislimo, na primer, kako se to – nekih noći na stadionu FK Barselone – dešavalo da grupe navijača Barse čak i čitavih 17 minuta i 14 sekundi tokom igre pevaju “Independencia!” u znak sećanja na pad Barselone 1714. godine, kada je ovaj grad pokorio Filip V. Naravno, niko ne može, a i ne treba, da poriče da je Katalonija bila jedan od glavnih bastiona otpora Fransisku Franku i njegovom režimu.

Međutim, 2017. godine, zarad instrumentalizacije ovih sećanja kojima se uspostavlja raskid, Katalonci krše osnivački pakt ujedinjene Evrope. Ne samo zbog toga što pristupanje Evropi u principu implicira neku vrstu solidarnosti između regiona i građana – umesto regionalnog ekonomskog egoizma – već pre svega zbog toga što su pristalice nezavisnosti smišljeno i neumoljivo radile kako bi građane zatrovali podelama, osvetom, odmazdom, koje tako često dovode do čiste mržnje. Da li postoji takva jedinstvena regionalna tvrdnja koja zaslužuje da rizikuje mir jedne teritorije koja je zapravo tek nedavno ponovo otkrila demokratiju i slobodu mišljenja, kulture, govora, protesta, a nakon nesretnog građanskog rata i trideset i šest godina prilično gadne diktature?

“Nacija, po svojoj suštini, jeste nešto gde svi pojedinci poseduju mnogo stvari koje su im zajedničke, ali znači i da su svi njeni pripadnici prinuđeni da mnoge stvari zaborave, prevazidu i pređu preko njih”, nagoveštava Ernest Renan. Ovo je, zapravo, jedno od osnovnih načela posleratne Evrope sazdane na ruševinama totalitarizma: zapamtiti zločine, naravno, ali i zapamtiti kako su oni prevaziđeni. Da sačuvamo sećanje na tragedije, ali i puta ka pomirenju. Katalonski premijer Karles Pućdemon svesno je odabrao put sukobljavanja. Marijano Rahoj – put represije. Za Evropljane bi bilo pogrešno da ovde biraju bilo koju od te dve strane, ili da opravdavaju akcije jedne strane nepopustljivošću one druge.

Jer, ovde nema pobednika – već samo poraženih.

Eric Jozsef (1966), francuski novinar i dopisnik dnevnog lista Libération od 1989., a od 1992. i dopisnik ovog dnevnika iz Rima. Kolumnista u listu Internazionale, radio je za nekoliko francuskih izdanja uključujući pariski dnevnik Le Temps. Autor je knjiga “Main Basse sur l’Italie, L’irrésistible ascension de Silvio Berlusconi” (Grasset, 2001), potom “Italie, Les années Cavaliere”. “De Berlusconi à Berlusconi” (Cygne Editions, 2008). Snimio je dva dokumentarna filma, “Gêne(s)rations”, i “Halte à la Mafia”.

Vox Europ

Istorija kao slon u sobi


08

SRPSKA LABORATORIJA SEĆANJA

Gde počinje savremena srpska istorija? I koje mesto u njoj zauzima jugoslovensko nasleđe? Da li razgovori o sećanju i zaboravu u post-konfliktnim društvima uopšte imaju smisla? Sa ovim pitanjima sam otišla iz Srbije u oktobru 2016. Pre 6 godina sam pošla na studijska putovanja o kulturi sećanja po celom post-jugoslovenskom prostoru u organizaciji Memory Laba (Laboratorije sećanja), edukacijske mreže koja se bavi temom kulturnog savladavanja prošlosti u zapadnoj Evropi i na zapadnom Balkanu. Od našeg prvog susreta u Sarajevu 2010. godine, nas 40 aktivista i analitičara smo zajedno putovali i istraživali kako društva u zapadnoj Evropi i na zapadnom Balkanu predstavljaju svoju istoriju. Posetili smo Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Francusku, Nemačku i nemačko-poljsku granicu, Kosovo, Makedoniju, Belgiju, a 2016. smo stigli u Srbiju.

28Svake godine, tih 5 jesenjih dana provedenih sa ljudima iz Laboratorije sećanja za mene su bili puni intenzivnih doživljaja. Ali istraživanje u Srbiji je bilo drugačije: tu sam se suočila sa ogromnom prazninom. Prvog dana u Beogradu imali smo 3 predavanja o društvenoj istoriji Srbije. Uvodni referat je održala istraživačica sa Instituta za noviju istoriju Srbije, pod naslovom „Savremena istorija Srbije sa posebnim osvrtom na period od 2. svetskog rata do danas“.

Istoričarka nam je objasnila da se geografski nalazimo na ušću dveju reka, Save i Dunava, koje su vekovima razgraničavale dve suparničke imperije: Austrougarsku monarhiju i Osmansko carstvo. Polaznu tačku „savremene istorije Srbije“ ona je označila kao mesto spajanja ovih dveju kultura. Izborom reka kao metafore za istoriju ona nam je ukazala na fluidnost i neprekidnu promenu kao ključne osobine srpske istorije.

Prvi važan datum koji je pomenula bilo je osnivanje Jugoslavije 1918. (tada još Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca). Posle njenog pada, detaljno nam je objasnila specifičnosti Titove socijalističke Jugoslavije (društvena svojina, samoupravljanje, pokret nesvrstanih). Svoje izlaganje je završila sledećom napomenom: „Iako sva post-jugoslovenska društva imaju svoje specifičnosti, među njima ima i mnogo sličnosti.“

00

Ne sećam da li je istoričarka uopšte pomenula reč „Srbija“ u celom svom izlaganju”. Predstavila nam je savremenu istoriju Srbije kao prazninu. Nije spomenula pad predsednika Socijalističke partije Srbije, Slobodana Miloševića, niti atentat na demokratskog premijera Zorana Đinđića u martu 2003. Ni referendum kojim se Crna Gora odvojila od Srbije 2006. ili proglašavanje nezavisnosti Kosova 2008. nisu našli mesta u njenoj „savremenoj istoriji Srbije“. Od tolikog prećutkivanja, savremena istorija Srbije je narasla do ogromnog „slona u sobi” – on je tu, ali svi se prave da ga ne vide.

09Ona je govorila ljudima iz BiH, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i zemalja zapadne Evrope. Možda bi njena prezentacija bila drugačija pred drugom publikom. Možda je procenila da je narativ o socijalističkoj Jugoslaviji najsigurniji način da se izbegne rasprava o ratovima iz devedesetih godina prošlog veka. Neko iz publike je pitao za nedavnu rehabilitaciju generala Draže Mihailovića. Tokom 2. svetskog rata on je bio vođa srpskog nacionalističkog pokreta, poznatijeg kao četnički pokret. Na početku rata četnici su se borili protiv nemačkog okupatora, ali su se ubrzo okrenuli protiv Titovih partizana i nesrpskog stanovništva. Njihov cilj je bila „homogena Srbija”.[1] Posle rata, Mihailoviću je bilo suđeno za izdaju i ratne zločine, bio je proglašen krivim i streljan. U maju 2015. Vrhovni sud u Beogradu proglasio je presudu iz 1946. nevažećom i presudio da suđenje Mihailoviću nije bilo pravično, već ideološki pristrasno.

Tokom ovog kontroverznog procesa koji se nije bavio time da li je Mihailović zaista počinio zločine za koje osuđen, nego više time da li je sudski proces bio pravovaljan, konsultovano je mnogo istoričara. Kolega naše predavačice iz Instituta za noviju istoriju je podržao ovu simbolički važnu rehabilitaciju. Naša istoričarka je objasnila: „Ovde ćete naći sve vrste istoričara koji će vam potvrditi svaku istinu“. Pomislila sam: „Sve znači ništa“. Ako svaki istoričar može da tvrdi bilo šta, istorija kao nauka gubi svoju svrhu naše orijentacije u vremenu. Ako njen sadržaj može biti bilo šta, onda kao posledicu imamo dezorijentaciju društva.

I ja sam bila dezorijentisana posle ovog predavanja o „savremenoj istoriji Srbije“. Ali zahvaljujući njemu sam shvatila važnu distinkciju: da socijalistička Jugoslavija i nacionalistički četnički pokret iz Drugog svetskog rata danas stoje u potpunoj suprotnosti. Titova Jugoslavija je bila protiv nacionalizma i fašizma, a četnički pokret je simbolizovao veliku, monarhističku Srbiju, nacionalizam i saradnju sa fašistima. Možda je savremena srpska istorija zaista nemoguća misija, ako njena izgradnja počiva na takvim protivrečnostima.

17

Neobični kontinuitet jugoslovenstva

Moj utisak je bio da ako se hvali četnički pokret onda je to zbog toga što jasno izražava srpstvo. Taj jasan naglasak na srpstvu je važan u kontekstu suprotstavljanja neobičnom kontinuitetu jugoslovenstva. Srbija nije svojevoljno izašla iz Jugoslavije. Naprotiv, Milošević je izgrađivao Jugoslaviju sa namerom da, kako bi to rekao Tramp, „opet učini Srbiju velikom“. Jugoslavija se nije raspala samo zbog ratova već i zbog demokratskih promena. Prvo su bili izbori, pa tek onda ratovi. Na kraju tog procesa, ustavnim promenama je tiho i konačno prestala da postoji poslednja državna konstrukcija koja je nosila ime Jugoslavija: u februaru 2003. Savezna Republika Jugoslavija postala je Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

18Posle svega, Srbija je preostala kao neka vrsta nevoljnog jugoslovenskog ostatka, pošto su svi ostali u međuvremenu napravili svoje male, nezavisne države. Nenad Dimitrijević je odatle zaključio da „srpski nacionalni identitet više ne postoji. Projekat koji je bio usmeren na homogenizovanje svih Srba u „Veliko Jedno” u potpunosti je uništio naciju“.[2]

U svakom slučaju, opet imamo zemlju pod imenom Srbija, mada je ona „uvek nekako ostajala nedovršena“, kako kaže istoričarka Dubravka Stojanović. Uništena nacija u nedovršenoj državi pretvara svoju istoriju u prazninu. To zvuči logično, ali za stanovnike Srbije je ravno katastrofi.

0000

Biti Srbin/Srpkinja

Memory Lab ne posećuje samo muzeje i spomenike, već i reflektuje šta ova iskustva prenose. Mi smo i analitičari sećanja i aktivni posmatrači. U pitanju je antropološki pristup gde je istraživač istovremeno i deo proučavanog procesa. On u opis svog problema uključuje i refleksiju sopstvene pozicije u njemu. Svi mi smo u isto vreme i zamorčići i naučnici Memory Laba.

19Ponekad imamo rasprave u manjim grupama. U Beogradu smo u takvoj grupi dobili zadatak da opišemo svoj odnos prema Srbiji. Jedna učesnica iz srpske nevladine organizacije za ljudska prava je objasnila: „Osećam se odsečeno od Srbije. Ne mogu da se identifikujem sa njom, jer ne prihvatam zvanični nacionalistički narativ“. Jedna druga učesnica je rekla: “Namučila sam se da bih postala Srpkinja“. Njen problem je bio konstruisanje identiteta kroz negaciju. Otkrila je argumente koji su joj omogućili da se oseća prijatno govoreći: „Ja sam Srpkinja“. Kroz tu pripadnost ona prihvata odgovornost da transformiše značenje toga biti Srpkinja na način koji joj je prihvatljiv. Ona želi da spreči da negiranjem svog srpskog identiteta zbog dominantnih nacionalističkih stremljenja – zanemari njegove poželjnije karakteristike koje se ne uklapaju u zvanični stereotip. Zato ona izbegava raskid sa svojim srpskim identitetom i teži tome da premosti njegove antagonizme.

04Jedna učesnica, nastavnica jezika i književnosti u Srbiji, iznela je opasku: “Pre rata sam bila Jugoslovenka. Danas odbijam da se identifikujem sa državom ili nacijom“. Zato ona svoj predmet definiše kao „jezik i književnost“, kako bi mogla da predaje i književnost iz ostatka Jugoslavije. Jedan LGBT+ aktivista je izjavio: „Ne govorim to inače, ali ja sam Srpkinja. Moja porodica je sa Kosova. Kada sam svojoj majci rekao da sam trans-gender, ona nije razumela. Onda sam joj objasnio: „Rođena sam kao žensko, ali se ne osećam kao žena. To je kao da se rodiš kao Srpkinja, ali se ne osećaš tako“. Aktivista je hteo da pokaže koliko je identitet takođe izbor shvaćen kao priznavanje određenih atributa. Na njegovo iznenađenje, majka je prihvatila to što se on ne oseća kao žena, ali ne i njegovo odbijanje da bude Srpkinja.

Shvatila sam da svim ovim ljudima nije problem da budu Srbi, već to što biti Srbin podrazumeva velika pojednostavljenja identiteta. Dubravka Stojanović tvrdi da je taj monizam ili anti-pluralizam glavni problem srpskog društva. Ipak, ona priznaje da je upravo to jedan od retkih kontinuiteta u razvoju srpskog identiteta.[3]

0001

To oslikava ključnu dilemu: identitet djeluje kao konstruisanje kontinuiteta.[4] Ali šta ako neka prošlost sadrži više lomova nego kontinuiteta? Amplitude preloma i promena u prošlosti Srbije možda objašnjavaju moć antipluralističke argumentacije i privlačnost uprošćenog narativa koji možemo nazvati „istinski srpskim“.

20Ali shvatiti argument ne znači i njegovo opravdanje. Ako identitet posmatramo kao izgrađeni kontinuitet, onda imamo više prostora za odluke, kao što pokazuje diskusija u našoj grupi. A ako ima prostora za odluke, ima ga i za promene. Samo izgleda da je mnogim ljudima u Srbiji dosta promena, posle svih ratova, hiperinflacije i sankcija koji su ekonomski i politički uzdrmali ovu zemlju.[5]

Možda je ipak moguća alternativa pluralističke Srbije? Pri tome ne mislim na stvaranje nove Jugoslavije. Pluralizam ovde ne treba izjednačiti sa nestalom, multinacionalnom Titovom Jugoslavijom. Mnogi ljudi koji su živeli u Jugoslaviji gaje prema njoj velike simpatije.[6] Ali ipak mislim da je izjednačavanje pluralizma sa Jugoslavijom zamka. Bojim se da razumevanje jugoslovenstva kao oblika građanskog otpora nacionalizmu samo pojačava parališuće antagonizme.[7] Povezivanje antinacionalizma, antifašizma i antikapitalizma sa Jugoslavijom samo obnavlja već davno izgubljenu ideološku bitku.

29

Pravi Drugi

30Da bismo izbegli zamku ovog ukorenjenog istorijskog antagonizma, treba uzeti u obzir jedan drugi ključni deo formiranja identiteta, a to je definisanje sebe u poređenju sa drugima. U ovom kontekstu, način na koji se u Srbiji gradi „drugi“ postaje veoma važan. Sa Memory Lab grupom posetila sam Muzej istorije Jugoslavije. Muzej je napravljen u doba Jugoslavije povodom Titovog 70. rođendana kao poklon grada Beograda. Ovaj kompleks sadrži nekoliko muzeja i neke stambene objekte. Nakon smrti vođe 1980. osnovan je memorijalni centar pod nazivom Kuća cveća, koji je deo ovog muzeja. Na tom mestu su sahranjeni Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka. U međuvremenu je ovo mesto postalo neka vrsta svetilišta.

Od 2013. Muzej istorije Jugoslavije je definisan kao kulturna institucija od nacionalnog značaja. Po meni, to znači izlazak iz zamke istorijskog antagonizma, jer se priznaje da je jugoslovensko iskustvo deo srpskog identiteta. Jugoslavija je prestala da bude Drugi i postala deo same Srbije.

32Dakle, ako je jugoslovensko iskustvo važna komponenta srpskog identiteta, kako su onda definisani ostali? Kada nam je kustos Muzeja istorije Jugoslavije rekao da su 80% posetilaca muzeja stranci, pomislila sam na francuske, američke, poljske i ruske turiste u potrazi za izložbom o jugoslovenskoj istoriji. Pitala sam se ko kupuje nostalgične majice, tašne i olovke sa oznakama Jugoslavije u prodavnici muzeja. Onda sam se setila svoje kupovine autobuske karte Zagreb-Beograd, kada sam spontano stala ispred šaltera za domaće linije. Putovanje između Zagreba i Beograda za mene nije bilo međunarodno putovanje. To iskustvo mi je pomoglo da shvatim da su 80% „stranih posetilaca” muzeja verovatno pre svega turisti iz bivše Jugoslavije. Da li to znači da i bivši delovi Jugoslavije pripadaju onim Drugima nasuprot kojih Srbija definiše samu sebe?

Muzej Jugoslavije i dalje razvija svoju stalnu postavku. Tu se organizuju i tematske izložbe, kao na primer ona u Kući cveća koja se bavi Titovim kultom. Tu sam zatekla jedan eksponat koji ilustruje moje shvatanje savremene istorije Srbije kao praznine.

Jacqueline Nießer (Peščanik)