Čudesni klinci koji obezbeđuju jeftine e-kredite


Nedavno upozorenje Engleske banke da bi bankarski sektor mogao izgubiti čak 30 milijardi funti (34mlrd evra) neplaćenog duga od kreditnih kartica, ličnih kredita i kredita za automobile ukoliko bi kamatne stope i nezaposlenost naglo porasli bilo je samo najnovije upozorenje za biznise.

Tokom letnjih meseci pojedini direktori centralnih banaka su govorili o tom problemu, a glavni regulator potrošačkih finansija govorio je o rešavanju najgorih ekscesa u oblasti kreditnog poslovanja.

Zaključak: mora biti da su kreatori politika dobro upoznati sa potencijalnim finansijskim balonom potrošačkih pozajmica, te da svi možemo mirno spavati. Međutim, u kancelarijama u blizini londonske stanice Old strit, preduzetnici specijalizovani za e-finansije razmišljaju o inovativnim alternativama finansijskih pozajmica, kao i načinu na koji bi tehnologija mogla omogućiti elitnim bankama i novoj vrsti „fintech“ firmi da potrošačima ponude primamljive opcije.

Na tom tržištu, “prilike” predstavljaju još jednu reč za onu klasu klijenata koji su otkrili da su isključeni iz jeftinih kredita usled vremešnog, zastarelog, staromodnog razmišljanja.

Postavlja se pitanje: ko su regulatori koji nadgledaju i paze finansijski sistem kada nam kažu da je sve dobro? Odgovor: oni za koje se već pretpostavljalo – što je, najblaže rečeno uznemirujuće.

Sa stanovišta bankara, lako je uočiti zbog čega se najbolji mozgovi angažuju kako bi razmišljali o novim mogućnostima ekspanzije potrošačkih kredita. I dok su veoma niske kamatne stope i državne subvencije u vidu pomoći za kupovinu podržavale kreditiranje stanovništva, hipotekarno tržište funkcioniše po strogim pravilima.

Finansijski kolaps iz 2008. godine svodi se na priču o rizičnim to jest subprime hipotekama prodavanim siromašnima, a preprodavanim investitorima kroz složenu mrežu derivata koje razume samo nekolicina „posvećenih“. Kada je nekoliko banaka otišlo predaleko, uglavnom u Americi ali i, recimo, britanska Northern Rock, regulatori su ustanovilii da većinu duga nije moguće proveriti i da je, stoga – ništavna.

Danas – deset godina kasnije – teško je prodati hipoteku nekom ko nije u stanju da obezbedi depozit od 10 odsto, te pruži garancije za stalno zaposlenje. Prisutan je, takođe, i ograničen broj klijenata koji mogu zadovoljiti ova potraživanja, posebno što su mere štednje vlade i tek skromne poslovne investicije protežirale ekonomiju zasnovanu na nesigurnom zapošljavanju, dok je neuspeh izgradnje novih stanova prisilio hiljade građana na opciju iznajmljivanja smeštaja.

Postavlja se razložno pitanje: Kako banka može da generiše tj obezbedi kredite onima koji imaju manje od 40 godina kad mnogi od njih izgleda da nemaju dovoljno bezbedna radna mesta ili hipotekarnog kapitala, ili oboje? Britanija je već imala prilike da iskusi porast samozapošljavanja do nivoa 15% ukupne radne snage: U Engleskoj se od 1996. više od milion žena pridružilo aktivnoj radnoj snazi, od kojih su mnoge imale tek malo ili nimalo kreditne istorije. Deceniju nakon toga, 2006. godine, 40% domaćinstava i dalje je živelo u iznajmljenom smeštaju.

Ono što je banka u stanju da učini jeste da se okrene – diplomcima fizike. Oni su razvili sisteme koji su svet finansija bacili na kolena 2008. godine. Danas, banke ih mole da ponovo budu inovativni.

Malo će njih biti iznenađeno saznanjem da je Goldman Sachs „luča vodilja“ u potrazi za načinima obezbeđivanja pozajmice američkim potrošačima. Kao i mnogi njeni rivali, i ova banka je uočila da postoji mogućnost kreiranja jeftinih kreditnih paketa za potrošače koji su samozaposleni konsultanti – grupu klijenata koja je dosad imala velikih problema da podiže kredit po postojećim kreditnim pravilima za osiguranje kredita.

Kao pečurke posle kiše, u jednom momentu nicale su agencije za kreditne rejtinge, koje su razvijale softvere koji su u stanju da utvrde koje je konsultante  moguće privoleti na fleksibilan zajam, a koje nije.

Goldman Sachs ovih dana nije toliko banka koliko je – tehnološka kompanija. Stotine onlajn trgovaca uskoro bi moglo da nam nudi zajmove za kupovinu svoje robe koristeći digitalne novčanikeili čak i digitalne valute.

U Sjedinjenim Državama je broj onih koji uzimaju neobezbeđene kredite skočio za više od 15 odsto,  na 15,8 miliona u 2016. godini, sa 13,7 miliona u odnosu na prethodnu godinu i sada je na najvišem nivou od 2009, prema agenciji za kreditne podatke TransUnion.

U poslednje tri godine, potrošački krediti u Britaniji rastu po stopi od 10 odsto godišnje, dok na tržištu hipotekarnim kreditima nema napretka i ono je na stabilno nepromenjenom nivou.

A tu na scenu stupa sekuritizacija, koja je bila u samom srcu finansijske krize iz 2008.

Šta je ‘sekuritizacija’?

Sekuritizacija (engl. securitization, njem. Umwandlung in Wertpapiere) predstavlja proces pretvaranja neprenosivih oblika potraživanja (npr. kredita) u prenosive instrumente, tj. u vrednosne papire.

Sekuritizacija je proces kroz koji izdavalac stvara finansijski instrument kombinovanjem druge finansijske imovine, a zatim investitorima plasira različite nivoe prepakovanih instrumenata. Ovaj proces može obuhvatiti svaku vrstu finansijskog sredstva i promovisati likvidnost na tržištu.

Hipotekarne hartije od vrednosti su sjajan primer sekuritizacije. Kombinujući hipoteke u jedan veliki pool tj skup, izdavalac može podeliti veliki fond u manje delove na osnovu svakog pojedinačnog hipotekarnog rizika od neizvršenja obaveza, a zatim te male pulove da proda investitorima.

Proces sekuritizacije odnosno obezbeđenje sredstava po kreditu stvara likvidnost tako što omogućava manjim investitorima da kupuju akcije u većem pulu imovinskih sredstava. Korišćenjem obveznica obezbeđenih hipotekom, pojedini maloprodajni investitori mogu kupiti delove hipoteke kao vrstu obveznice. Bez sekuritizacije hipoteke, maloprodajni investitori možda neće moći da kupuju u velikom skupu tj pool-u hipoteka.

U sekuritizaciji, kompanija koja poseduje kredite, poznata i kao originator, prikuplja podatke o imovini koju bi želela da ukloni iz pridruženih bilansa stanja. Ova sredstva se onda grupišu obraćajući pažnju na faktore kao što su ostatak kredita, nivo rizika, visina preostale glavnice i ostalo.

Ova prikupljeni skup imovinskih sredstava, koja se sada smatraju referentnim portfoliom se potom prodaje izdavaocu. Izdavalac kreira utržive vrednosne papire koji predstavljaju udeo u imovini povezanoj s portfoliom, koji ih prodaju zainteresovanim investitorima s interesnom stopom ili povraćajem.

Koristi za poverioce i investitore

Sekuritizacija obezbeđuje poveriocima mehanizam za smanjivanje rizika nastalih podelom vlasništva nad dužničkim obavezama. Investitori efikasno preuzimaju poziciju zajmodavca kupovinom obveznica. Ovo dozvoljava kreditoru da ukloni pridružena sredstva iz svojih bilansa stanja.

Investitori zarađuju stopu povraćaja na osnovu glavnice i plaćanja kamata od strane uključenih dužnika po svojim obavezama. Za razliku od nekih drugih investicionih vozila, oni su podržani opipljivim tj materijalnim dobrima. Ukoliko bi dužnik prestao da otplaćuje svoju imovinu uzetu po kreditu, ona mu se može oduzeti i likvidirati kako bi se kompenzuju oni koji imaju kamatu na dug.

Sekuritizacija i rizik

Kao i druge investicije, što je veći rizik – veća je i potencijalna stopa prinosa. Ovo je u korelaciji sa višim kamatnim stopama za one dužnike koji su po svojim garantnim potencijalima manje kvalifikovani. Čak iako se hartije od vrednosti vrate kroz opipljiva materijalna sredstva, ne postoji garancija da će imovina zadržati svoju vrednost ukoliko dužnik prestane da plaća.

U razvijenoj finansijskoj strukturi, gde pored banaka postoje i druge institucije specijalizovane za promet vrednosnim hartijama, postoji stalna mogućnost da se višak novčanih sredstava upotrebi (tj. investira) za kupovinu određenih vrednosnih papira kao i mogućnost da se jednom kupljeni vrednosni papir proda (što je, zapravo, proces dezinvestiranja) i na taj način stiče željena likvidnost.

Vlasnici takvih papira time stiču fiksni (državne obveznice) ili varijabilni (deonice preduzeća) prinos od ulaganja, koji bi po logici stvari trebalo da bude viši i sigurniji od ulaganja tih novčanih sredstava u druge finansijske oblike, kao što su depoziti kod banaka, s rokom ili bez roka, različite pozajmice i sl. Na taj način deficitarni subjekti potrebna finansijska sredstva ne nalaze u bankarskom kreditu već u emisiji svojih deonica (preduzeća), obveznica (država) i sl. vrednosnih hartija koje nude na tržištu novca i kapitala.

Sekuritizacija (engl. securitization), jesu nove tehnike finansiranja u kojima se klasični oblici potraživanja preobražavaju u nove odnose koje sada predstavljaju vrednosni papiri u kojima su ti odnosi oličeni.

Tehniku sekuritizacije razvijaju finansijske organizacije ili velike korporacije da bi iz svojih bilansa izbacile ona potraživanja koja su podložna promenama kamatnih stopa, kreditnom riziku ili su opšte uzev nepovoljnih ili rizičnih karakteristika. Tehnikom sekuritizacije nelikvidna ili “zamrznuta” potraživanja (delovi aktive) transformišu se u utržive instrumente finansijskog tržišta. U procesu sekuritizacije, na osnovu skupa potraživanja jedne institucije ili korporacije emituju se deoničarski papiri na taj skup potraživanja ili obveznice kojima se kupcima novoemitovanih vrednosnih papira obećavaju prilivi po otplatama standardnog sekuritizovanog potraživanja i prinosi (kamate) koji će se na osnovu prihoda od standardnog potraživanja kroz vreme ostvarivati.

Ako je u posao sekuritizacije potraživanja uključena i treća osoba (specijalizovana finansijska institucija ili trust), ona za svoje usluge zaračunava provizije. Kod sekuritizacije potraživanja jedna vrsta potraživanja pretvara se u obavezu koja će biti ispunjavana u iznosima, dospećima, dinamici isplata glavnice i prinosa, i sa svim drugim karakteristikama koje vrede za sekuritizovano potraživanje. Emitovane obaveze zasnovane su, a njihovo ispunjavanje delom osigurano, aktivom korporacije ili finansijskim plasmanima sličnih karakteristika u aktivi finansijskih organizacija (asset-backed securities – vrednosni papiri bazitani na aktivi). Ova finanijska inovacija počinje da se primjenjuje od 1970. u hipotekarnom kreditiranju, uglavnom stambene izgradnje.

Na osnovu skupa (pool-a) standardnih hipotekarnih kredita s unapred poznatom dinamikom po otplatama glavnice i kamata, a uz garancije državnih hipotekarnih agencija, emituju se udeli u tom skupu ili obveznice. Otplatama standardnih hipotekarnih kredita od strane individualnih korisnika tih kredita se, kroz vreme, servisiraju obaveze po emitovanim udelima ili obveznicama (vrednosnim hartijama zasnovanim na hipotesi tj „mortgage-backed securities“). Najveći kupci ovih vrednosnih papira su investicioni fondovi, štedno-kreditne organizacije, penzioni fondovi, ili bankarska odeljenja specijalitovana za trastove.

Nakon velikog uspeha sekuritizacije hipotekarnih kredita, tehnika se širi na sekuritizaciju automobilskih zajmova, potraživanja po kreditnim karticama, lizing potraživanja, hipotekarnih kredita u brodogradnji, potraživanja po bankovnim akceptima, pa sve do sekuritizacije svih oblika kredita ili celokupne aktive. U SAD je 1985. sekuritizovano 900 miliona dolara automobilskih kredita, a već 1986. to je bilo učinjeno s više od 10 milijardi dolara takvih potraživanja. 1989. sekuritizovano je 30 milijardi dolara potraživanja po kreditnim karticama. Smatra se da je danas sekuritizovano više od 200 milijardi dolara nehipotekarnih potraživanja.

Sekuritizacija je instrument koji se primenjuje, osim navedenog, u finansiranje prodaje stambenih objekata, kuća, stanova, automobila, potrošačkog kreditiranja, lizinga i slično. Osim proizvođača i trgovaca uključuje i širok krug investitora od kojih se “ex post” pribavljaju sredstva za takve namene. Za uspešnu primenu sekuritizacionih tehnika nužna je moderna računarska tehnologija koja omogućava uredne evidencije, snižava troškove i omogućava krojenje raznovrsnih skupova potraživanja, angažman države (prvenstveno kroz sistem garantovanja) i odgovarajuća poreska politika.

Na taj način se – uz široke mogućnosti investiranja – omogućava i dezinvestiranje, čime se svakom učesniku na finanijskom tržištu pruža mogućnost “rastresanja” imovine i stalnog prilagođavanja pasive ali i aktive uslovima i podsticajima s tržišta (hipotekarno tržište, hipotekarne obveznice).

Naravno, banke i stotine fintech firmi koje igraju kreditne igre trebalo bi da budu oprezne s obzirom na upozorenja regulatornih institucija. Trebalo bi, naravno – ali one to neće. Toliko je novca u igri, kojeg su im  omogućile globalne štediše i to na vagone. A tu je i i tržište sekjuritizacije.

Kao što se to desilo početkom 2000-ih, krediti se sve više prodaju u paketima ili hartijama od vrednosti, kako bi ih investitori mogli kupiti. Tržište hartijama od vrednosti pod hipotekom bilo je u srcu poslednjeg finansijskog udesa. Da li će tržište vrednosnim hartijama, zasnovanog na potrošačkim kreditima, biti u srcu neke potencijalne buduće krize?

Jednom kada elitne banke i nova generacija bankarskih igrača targetuju mlade, stare, siromašne i samozaposlene kako bi im prodale kreditne pakete, neće imati razloga da brinu o tome da li će potrošači biti bačeni u dugove i onesposobljeni da izvršavaju novčane obaveze prema kreditnim paketima koje su im banke dale. Ukoliko projekat zahteva preveliki kredit za pojedinačnog zajmodavca, ili kada je projektu potreban specijalizovani zajmodavac sa ekspertizom u određenoj klasi imovine, može doći do sindikacije kredita. Sindikacija kredita na projektu omogućava zajmodavcima da prošire rizik i učestvuju u finansijskim prilikama i opcijama koje mogu biti prevelike za njihovu individualnu kapitalnu osnovu. Kamatne stope po ovoj vrsti kredita mogu biti fiksne ili plutajuće, na osnovu referentne stope kao što je londonska međubankarska stopa (LIBOR)

To znači da kada se reciklira naredni paket zajmova preko tržišta novca, zajmodavci mogu proširiti svoj domet izvan najsigurnijih rizika kreditiranja, znajući da će neko drugi u lancu zajmodavaca priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako.

Kristin Lagard, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, prepoznala je taj trend u svom govoru od 29. septembra. Ona je rekla da su državni regulatori bili u stanju da uočavaju kreditne trendove kao i da nadgledaju zajmodavce. Nažalost, njihovi su napori u poslednjoj prilici bili nedovoljni ili ih nije bilo, pa se sumnja da će ponovo biti u stanju da preuzmu kontrolu nad zajmodavcima/bankama i njihovim potrošačkim kreditima.

A to znači da postoji mogućnost nekog novog finansijskog mehura.

Gardijan

Otvorene kancelarije: trend poguban za rad i učinak


01

Radna mesta iziskuju više zidova, a ne manje, piše Lindsey Kaufman. Ona radi kao stariji kopirajter u jednoj njujorškoj reklamnoj agenciji. Živi u Bruklinu. Njene osvrte, kolumne i eseje objavljuju Washington Post, Our Town Downtown i xoJane.

Moj šef je pre godinu dana najavio da će se naša velika reklamna agencija sa sedištem u Njujorku preseliti u novi prostor sa “otvorenim kancelarijskim prostorom”: bez zidova, bez pregrada – svi su na “vetrometini”, a radni stolovi neograđeni i može im se slobodno pristupiti sa svih strana. Nakon devet godina rada u njoj, kao iskusna i priznata uposlenica, bila sam prinuđena da svoju privatnu kancelariju zamenim stolicom postavljenom za dugački, zajednički sto. U tom sam se trenutku osetila kao da mi je šef je ukrao svu odeću i ostavio me da stojim u donjem vešu.

08Naš novi, moderni kancelarijski prostor u četvrti Trajbeka (Tribeca) je divno prozračan, pa ipak – izuzetno ugnjetavački i tlačiteljski. Nema ničeg što bi u njemu bilo privatno. Prvog dana sam zauzela svoje mesto za stolom dodeljenim našem kreativnom odeljenju, pored jedne zgodne žene koja je, kako mogu da pretpostavim, u prošlom životu bila brodska sirena u kombinaciji s obilnom količinom psovki koje je iz sebe izbacivala u okolni prostor. Čitavog tog prvog dana na novom radnom mestu ona je neprestano prekidala ostale mešajući im se u radne zadatke i obaveze, vičući i grohotom se smejući, sve to u kombinaciji sa glasnom muzikom koju je otpanjila. Kao neko ko pije izuzetne količine vode, čak sam se pribojavala da će mi koleginice i kolege “lupati recke” koliko često idem do toaleta.

Na kraju radnog dana, uputila sam jedno “zbogom” ka 12 pari očiju za koje sam pomislila da me gledaju osuđujuće jer u 5:04 popodne “već odlazim”. Najkraćim mogućim putem uputila sam se ka prodavnici “Beats” kako bih kupila najbolje slušalice koje bi, kako sam se iskreno nadala, bile u stanju da ponište buku konstantno razdragane “brodske sirene” koja je sedela tik do mene.

07

Uprkos očiglednim problemima, model otvorenih kancelarija nastavio je da zadire među radna mesta i zaposlene širom Amerike. Danas oko 70 odsto američkih kancelarija nema nikakve ili ima niske pregrade, prema Međunarodnoj asocijaciji za radna postrojenja (International Facility Management Association). Silikonska dolina prednjači u rušenju zidova i pregrada. Google, Yahoo, eBay, Goldman Sachs i American Express – sve ove kompanije su svesrdno prihvatile i primenile ovaj model “otvorenosti” radnog prostora i njegove potpune izloženosti. Izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg angažovao je čuvenog arhitektu Frenka Gerija (Frank Gehry) u osmišljavanju najvećeg otvorenog radnog prostora u svetu u kojem bi radilo gotovo 3.000 inženjera. Kao biznismen, Majkl Blumberg veoma je rano počeo da prednjači u u primeni ovog koncepta; on je bio među prvima koji su primenili trend otvorenog prostora. Blumberg je za ovakvu promenu radnog ambijenta rekao kako se “ovim konceptom promovišu transparentnost i pravičnost”. On je, čak, ovaj model i slavodobitno preneo u sopstveni radni prostor u trenutku kada je postao gradonačelnik Njujorka, uspostavljajući na svom radnom mestu u Gradskoj kući “boks za bikove” (bullpen) kao “simbol otvorene komunikacije i dostupnosti gradonačelnika svim građanima”.

10Ove “otvorene kancelarijske hale” idealne su za maksimalno iskorišćavanje kompanijskog prostora uz minimiziranje troškova. Šefovi vole mogućnost što boljeg nadziranja svojih zaposlenih, ubeđenih da tako obeshrabruju potajno gledanje pornografskih filmova, konstantno “blejanje” na društvenim mrežama i neograničenu ličnu upotrebu mobilnih telefona – sve ono što ne treba da uđe u radni sat prilikom obračuna njihovih plata.

Poslodavci, međutim, stiču jedan lažni osećaj o većoj produktivnosti.

Jedna studija iz 2013. pokazala je da su mnogi radnici u otvorenim kancelarijama isfrustrirani usled prisutnih smetnji koje dovode do slabijeg radnog učinka. Skoro polovina ispitanih radnika zaposlenih u otvorenim ofisima izjavilo je kako je “nedostatak akustičke privatnosti i izloženost buci” za njih postao ozbiljan problem – nedostajali su im mir i tišina, ili sopstvena muzika koja ih inspiriše za rad, ili im je naprosto smetao “vodopad stranih zvukova i signala”  koji ih je prosto zapljuskivao na otvorenom prostoru. Više od 30 procenata njih žalilo se na nedostatak vizuelne privatnosti.

11

U međuvremenu, “lakoća interakcije” sa kolegama – problem koji je koncept otvorenih kancelarija navodno trebalo da popravi – bio je naveden kao problem među nešto manje od 10 posto zaposlenih (u bilo kojoj vrsti kancelarije). Zapravo, istraživanja pokazuju da su upravo oni koji rade u svojim privatnim kancelarijama najmanje skloni da svoju sposobnost da komuniciraju sa kolegama identifikuju kao problem “jer njihova kancelarija ima zidove”. U jednoj prethodnoj studiji, istraživači su zaključili da je “gubitak produktivnosti zbog ometanja bukom… u otvorenim kancelarijama udvostručen u odnosu na privatne kancelarije”.

05Nedeljnik Njujorker je u svom osvrtu na istraživanja vezana za ovakav inovativni dizajn radnog mesta utvrdio kako je navodna korist od otvorenih kancelarija u izgradnji novih prijateljstava jednostavno maska kojom se zabašuruju negativne posledice koje ovakav radni ambijent ima po radni učinak. I dok zaposleni s jedne strane osećaju kao da su navodno deo jednog opuštenog, inovativnog preduzeća, ta vrsta ambijenta, kada se podvede crta, šteti zaposlenima u ovakvim prostorima baš kao što narušava i njihovu produktivnost, kreativno razmišljanje i zadovoljstvo.

Osim toga, dokazano je da osećaj privatnosti pojačava radni učinak na poslu, dok u suprotnom može izazvati osećanje bespomoćnosti. Pored neprestanog uznemiravanja i neželjenih upadica sa strane, moje kolege i ja sada smo takođe i podložniji zarazi i bolestima: Prošle sezone, talas gripa je poput domina redom pokosio sve moje saradnike, piše Lindzi Kaufman za Vašington post.

14

Radeći u novom, otvorenom prostoru priznajem da sam stekla i neke dodatne zanimljive, neočekivane i naknadne veze sa svojim već starim drugarima, dodaje Lindzi. Pa ipak, uprkos svemu, ovo i nije neka uteha jer je moj lični učinak na poslu treskom udario na najniži nivo svih vremena. Sada mojih 12 saradnika i ja sedimo za jednim stolom gledajući se međusobno i razgovarajući od devet pre podne do pet popodne. To vam je kao da ste u srednjoj školi sa gomilom odraslih. Oni koji su, sve donedavno, decenijama radili u svojim kancelarijama sada su se na “vetrometini” i otvorenom prostoru pokazali kao najglasnijiji i najgrublji. Takvi, sve dosad, nisu morali ni da uzimaju u obzir koliko prenošenje ličnih navika bučnog reagovanja iz svojih kancelarija na zajedničku radnu površinu sada utiče na ostale, tako da sada jedni drugima izvikuju svoje ideje preko zajedničkog radnog stola; uz to – da nesreća bude čak i veća – ispovrtali su sve stare, izlizane viceve “iz dobrih starih vremena”, koje smo svi čuli već po 100 puta, a koje sada neumorno recikliraju.

06Kao rezultat toga, jedini trenutak kada mogu da efikasno radim jeste onda-i-samo-onda kada nikoga drugog nema uokolo, ili ako se izolujem u neku od onih malih – a  uvek tako željno traženih – zastakljenih “kockica” (Cubicle: soba za sastanke), smeštenih po obodu ove “šljakerske pustopoljine”.

I za kraj, jedna poruka poslodavcima: ukoliko žele da koncipiraju zaista uspešan model funkcionisanja otvorenih kancelarija, morali bi da pod hitno preduzmu mere u cilju poboljšanja radnog učinka. Oni bi, kao prvo, trebalo da stvore više privatnih prostora – i to takvih da više ne izgledaju poput akvarijumske staklene kugle. Oni bi, takođe trebalo da primene i pravila ograničenja međusobne interakcije: ako je, recimo, jedan kolega sa slušalicama na ušima, onda je to znak da treba da mu se obratite nekom narednom prilikom ili mu naprosto samo pošaljete e-mail. I molim vas, uvažite još jednu molbu: eliminišite muziku koja zapljuskuje naše uši, mozgove i radna mesta. “Metalika” u 3 popodne nije baš uvek u skladu sa pripremom za važan sastanak koji započinje u 4 popodne.

03

Sa druge strane, kompanije mogu da jednostavno prihvate i primene još jedan novi trend u obavljanju posla, naime: da zaposlenima omoguće da rade od kuće. Ovakav model povećao je produktivnost, jer zaposleni više sati provedu radeći a manje pauziraju. Povrh toga, one koji rade od kuće manje prekidaju i ometaju.

A mene, kada sam kod kuće, najviše ometa – frižider.

Lindzi Kaufman, Vašington post

Najbolje plaćeni izvršni direktori u 2015.


Prošle godine, izvršni direktori najvećih svetskih banaka doživeli su povećanje svojih plata od 7,6 odsto, dok je svako od njih u proseku zaradio nešto više od 13 miliona dolara, prema istraživanju koje je sproveo Financial Times. Američki šefovi pokazali su se posebno dobrim i efikasnim, zaradivši duplo više od svojih evropskih kolega. Glavni izvršni direktori američkih banaka JP Morgan Chase, Goldman Saks (Goldman Sachs), Citi, Wells Fargo, Bank of America i Morgan Stenli (Morgan Stanley) su prošle 2015. godine u proseku zaradili po 20.7 miliona dolara, dok su šefovi 11 najvećih banaka u Evropi doneli kući svaki po $10.4 miliona.

Izvršni direktor banke JP Morgan, Džejmi Dimon (Jamie Dimon) je 2015. bio najbolje plaćeni šef banke, zaradivši impresivnih $27.6 miliona. Lojd Blankfajn (Lloyd Blankfein) iz Goldman Saksa (Goldman Sachs) je na drugom mestu sa zarađenih 23.4 miliona dolara, dok je šef banke Standard Chartered, Bill Winters, zaokružio prva tri mesta sa 22.4 miliona dolara.

Statista, Chart of the Day – Economy and Society

Nakon Bitkoina, Blokčejn preokreće svet


Od Silicijumske doline do Volstrita tehnolozi i investitori živo raspravljaju o potencijalima Blokčejna (Blockchain) da proizvede pravu revoluciju … u svemu. Očekivanja su visoka, potencijal je značajan, ali prepreke su takođe impozantne. Finansijska pozadina jača, a eko sistem u kojem bi mogao biti primenjen se razvija. Blokčejn je svojevremeno smatran samo infrastrukturom za Bitcoin, ali je njegova tehnologija ubrzo dospela u centar pažnje, preuzimajući svetlost reflektora koja je do tada bila rezervisana za njegovog roditelja, kripto-valutu Bitkoin, obećavajući da će stvoriti novi set alata za smanjenje troškova i dovodeći u pitanje izvor dobiti za sve posrednike, pa i postojanja centralizovanih finansijskih institucija koje bi se mogle pokazati kao zastarele. Ovo rešenje obećava da će pomoći ne samo potrošačima već i onima koji tragaju za isplativijim opcijama.

Bitcoin je samo uvertira – Blockchain je spreman da dođe u centar pažnje. U svom najčistijem obliku Blockchain je digitalna platforma koja beleži i proverava transakcije na način koji onemogućava upade i revizije i javno je dostupan svima (Dokaz 1). Inače, svi dokazi, prilozi i grafikoni nalaze se u pdf izveštaju investicione banke Goldman Sachs.

Razvijajući istu tehnologiju – prvobitno razvijenu u studentskoj sobi na Northeastern Univerzitetu za Napster (i kasnije dorađenu od strane ljudi koji stoje iza tehnoloških kompanija Skype i Spotify) – ovaj alat je prvobitno rođen kao podrška stvaranju i praćenju Bitkoina.

Bitcoin i druge kriptovalute traže takav mehanizam koji će uspostaviti sporazum između svih strana koje učestvuju u transakciji. Od kupovine do prodaje, od trgovanja do čuvanja, svaka transakcija se vezuje međusobno tako da nikada ne dođe do dupliranja ili promene vlasništva nad Bitkoinom. Ovo Blokčejnu omogućava da registruje svaku transakciju, ali ne i da je obriše. Ova kompletna istorija … “javno podeljeno knjigovodstvo” na kojoj počivaju mreža (i valuta) je tako napravljena da, u očima korisnika, ako hoćete, preuzima ulogu centralne banke, i čini je zastarelom. (Prilog 2). Tu valutu u opticaju, kao rezultat, stvaraju građani na internetu, a ne centralne kliring institucije ili agencije. Na kraju, iako ostaje da je najjača asocijacija na Blokčejnu povezana sa Bitkoinom, postoje sve veći skupovi privatnih i sa dozvolom vidljivih knjigovodstava koji privlače pažnju i na koje se vredno fokusirati.

Uloga kriptografije: Pre nego što transakcija bude odobrena i dodata na Blockchain, ona biva verifikovana od strane algoritma koji se oslanja na kriptografiju u proveri njegove autentičnosti. Svaka transakcija koja se javlja u Bitcoin, na primer, ima informacije koje se šalju preko mreže na proveru i verifikaciju. Rešavajući algoritam – zagonetku koja stoji iza sastavljanja jedne transakcije, pojedinci ili grupe, poznatije kao “rudari” (Miners) dobijaju “nagradu” u vidu više bitkoina. Ovaj proces, distribuiran na više čvorišta unutar svetske računarske mreže, veoma je kompleksan, opsežan i neverovatno težak za sprovođenje. Uporan i pouzdan, u ovom sistemu svako mora da pristane na transakciju a niko je ne poseduje. On omogućava ljudima koji ne znaju jedni druge, ili ne veruju jedni drugima, da dođu do dogovora koji se potvrđuje, smatra pouzdanim i održava kao predmet javnog izveštaja.

• Sačekajmo, ali nije li Bitkoin mrtav? Istina je, tokom poslednje dve godine – završno sa 30. novembrom 2015. –  vrednost Bitkoina je pala za 67% na oko $377. Kriptovaluta je vrednosno varirala uporedo sa skandalima koji su uključivali digitalne tačke kao što su Mt. Gox i Put svile, koje su postale glavna hrana za prežvakavanje, uporedo sa stabilizovanjem svetske ekonomije, što je smanjilo nepoverenje u centralne institucije. Dodajmo ovome misteriju Satošija Nakamotoa (Satoshi Nakamoto), što je pseudonim osobe ili grupe koja je stvorila Bitcoin protokol i odgovarajući softver.

Kako god da bilo, oni koji su otpisali Bitcoin su možda propustili zlatno jaje – tehnologiju koja stoji iza njega i čiji je cilj da racionalizuje, potencijalno, mnoštvo preduzeća. Pojednostavljeno rečeno, Blockchain može da živi izvan sveta Bitkoina.

Zašto je to važno? Ova decentralizovano na kriptografiji bazirano rešenje izbacuje posrednike. Ono ima potencijal da redefiniše transakcije i knjigovodstvo mnoštva različitih industrija. Od bankarstva do plaćanja,od notara do izbornih sistema, od registracije kola do isplate zarada, od kontrole oružja do baza podataka naučnog osoblja, preko trgovinskih sporazuma do katalogiziranja vlasnika umetničkih dela ono ima potencijal da sve te transakcije napravi bržim, jeftinijim i sigurnijim.

Uklanjanjem potrebe za posrednikom smanjuju se potencijalni bezbednosni problemi od hakovanja do korupcije, od ubrzavanja manuelnih procesa koji su zastareli i mogu trajati dugo. Vaš rizik, ako se vreme obrade poboljša, može biti blizu trenutnog, omogućavajući tačne, u realnom vremenu, povratne informacije o rizicima i izloženosti. U svetu autora (Goldman Saksa), mislite o tome iz bankarskog ugla. U svetlu povećanog kapitala i regulatornih troškova, bilo koja tehnologija koja poboljšava povraćaj profita na ulog, pada na profitnu liniju. Nadzorni i tehnološki troškovi kao rezultat, mogu se smanjiti.

Koje su mane?

Kao i kod svih novih tehnologija, groznica koja raste, u ovom trenutku se gradi bez realnog, zakonodavnog ili regulatornog okvira. Open source ima istoriju uspeha i padova, koji navode na pitanje koliko će Blokčejn biti otvoren ili pod kontrolom. Ovo ne znači da privatne Blockchain “fiilijale” ne mogu da rade, ali fragmentacija može da uspori usvajanje ove tehnologije. Dalje, kao i sa svim rešenjima vezanim za tehnologiju, ključna pitanja postaju pitanja ko će snositi troškove razvoja i održavanja što odmah dovodi u pitanje i skalabilnost (kao i brzinu).

U slučaju Bitcoin-a, na primer, VisaNet, (vizin sistem za obradu), saopštio je u 2013. da može da obradi 47 000 transakcija u sekundi (sa sadašnjim kapacitetom) dok Bitcoin-ov Blockchain može za to vreme da obradi oko 7 transakcija. To je zato što Bitkoinov softver ograničava veličinu svakog bloka na 1 MB (trenutno, s obzirom na mogućnosti mreže), koji se stvara na svakih 10 minuta. Svaka transakcija varira u veličini, ali je najmanja veličina bloka oko 224 bajta, tako da 1024 Kb blok / 256 bajta =  znači 4,096 transakcija na svakih 600 sekundi… što je jednako cifri od 7 transakcija u sekundi.

Dokaz 3: Finansiranje iz izvora venčer kapitala se eksponencijalno povećalo

Bitcoin / Blockchain finansiranje iz izvora venčer kapitala u godinu dana ($,MN)

Dokaz 4: Bitcoin

Od start-up firmi, primeri slučajeva upotrebe itd.:

Broj startup kompanija u ovoj oblasti nije mali. Od Digital Asset Holdings, preko Coinbase, do Ripple i Ethereum (između ostalih) spisak je dugačak. Za potrebe ove prezentacije predstavljene su tri aplikacije u usponu kako bi se istakao potencijalni dijapazon njihove upotrebe u korporativnoj Americi danas.

R3CEV. Konzorcijum od 30 najvećih globalnih banaka, ovo telo radi na uspostavljanju jasnih standarda i protokola za distribuirane aktivnosti baza podataka. Ovaj startap iz Njujorka je angažovao ljude iz Google, IBM, Barclays i drugih da pomognu smanjenju troškova u bankarstvu.

Adept. Spajanje Internet of Things sa Blockchain, IBMom i Samsungom dovelo je do razvoja ADEPT ili autonomne decentralizovane peer-to-peer komunikacije.

Telemetrija, koji ima za cilj da iskoristi tehnologiju kako bi poslužila kao knjigovodstveni zapis ili čuvar zapisnika za sve transakcije koje će Internet of Things (industrijski internet) stvoriti tokom svog rada. Može se koristiti kao način kako da uređaji međusobno razumeju kako svaki od njih funkcioniše  (na primer kako vaš telefon povezati sa sistemom kućnog grejanja). Ova tehnologija takođe se oslanja na BitTorrent i Telehash sa obećanjem da poboljša bezbednosne rizike, (još jedna oblast na koju se fokusira Blockchain).

Nasdaq. Nasdaq  je pokrenuo Nasdaq LINQ, svoju platformu baziranu na Blockchain koja mu olakšava izdavanje, katalogizaciju i snimanje transfera privatnih kompanija na NASDAQ privatnom tržištu. Nasdaq se udružio sa Chain.com unoseći svoj sopstveni IP.

 

Goldman Sachs

Tehnološka revolucija je podbacila


Već neko vreme čitamo o tehnološkoj revoluciji: Čitave industrije su “narušene” (disrupted), način na koji radimo najjednostavnije stvari se menja, tempo inovacija se ubrzava. Prema ekonomskim podacima, međutim, ne dešava se baš ništa posebno. Kome da verujemo, našim očima ili podacima? To nije očigledan izbor, piše Leonid Bershidsky za  poslovni portal Bloomberg.

33Bivši američki sekretar za finansije Leri Samers (Larry Summers) govorio je o jednom aspektu tog paradoksa na nedavnoj konferenciji o produktivnosti. Ako tehnološke inovacije teraju nekvalifikovane radnike izvan korpusa radne snage – 1965. godine u SAD je radilo 19 od 20 muškaraca u dobi od 25 do 54, a sada samo 17 – ne bi li trebalo da produktivnost brže raste? Intuitivno, trebalo bi, kako zbog manje zaposlenih i rasta ekonomije tako i zbog činjenice da iz korpusa radne snage bivaju izbačeni oni koji su najmanje produktivni.

Umesto toga, ukupan faktor rasta produktivnosti u Sjedinjenim Državama je prepolovljen u protekloj deceniji, u poređenju sa prethodnim periodom.

Samersov intuitivni odgovor – on je, naime, u svom govoru istakao da produktivnost nije bila njegovo akademsko polje – bio je da je možda ekonomski rast pogrešno meren: Metodologija koju već generacijama koristimo da bi izmerili BDP je možda nepogodna da “uhvati” ono što se događa u vrlom novom svetu. Samers tvrdi, na primer, da nema očiglednog načina da se izmeri poboljšanje kvaliteta nastalo usled inovacija. On je od svoje publike tražio da glasa: “Šta bi ste radije izabrali za sebe i svoju porodicu: zdravstvo iz 1980. i cene iz 1980. ili zdravstvo iz 2015. i cene iz 2015.?” Nije teško pogoditi odgovor.

Samers je zatim zaključio da je u stvarnosti, poboljšanje kvaliteta u zdravstvu učinilo da inflacija u ovom sektoru bude negativna u poslednjih 30 godina, proizvodeći oko 0,3-0,4 odsto bruto domaćeg proizvoda koji nije uračunat u ukupan privredni rast. On je dodao:

16„To što primećujemo u zdravstvu, je, po mom mišljenju, bar donekle prisutno i u mnogim drugim oblastima. Kad odete u prodavnicu, postoji mnogo više vrsta proizvoda u prodavnici nego što ih je nekada bilo. Zaista je lakše proći kroz aerodrom sa bording kartom na mobilnom telefonu nego u vreme kada smo nosili kartu do pulta za karte koja je potom bila čekirana da bi smo dobili bording kartu. Rado bih platio 30 odsto, čak 40 odsto od cene moje karte od Bostona do Vašingtona, da bih imao dodatne pogodnosti u vezi sa načinom na koji sada putujem.

Argument o pogrešnom merenju je takođe omiljen u Goldman Saksu (Goldman Sachs) kada treba objasniti paradoks produktivnosti.

Investiciona banka tvrdi da je u domenu softvera i digitalnog sadržaja mnogo teže meriti nivo cena prema kvalitetu i njihov stvarni doprinos društvenom proizvodu nego u većini drugih sektora.

Ekonomisti koji su specijalizovani za merenje produktivnosti nisu baš voljni da “kupe” ova objašnjenja. U istom tom Peterson Institutu (Peterson Institute), gde je Samers govorio na konferenciji, Džon Fernald (John Fernaldiz FED-a u San Francisku rekao je da je moguće da ima teškoća u merenju kvalitativnih promena, što može dovesti do procena nižeg od realnog BDP i industrijske proizvodnje, ali da je ovde reč o samo 0,1 odsto do 0,2 odsto “potcenjivanja” bruto domaćeg proizvoda, što nije dovoljno da se objasni veliko usporavanje produktivnosti.

02Osim toga, mnoga od tih nedavnih poboljšanja nisu baš nešto što nas čini produktivnijim na poslu. “Recimo, prednosti gledanja videa sa kućnim ljubimcima na Internetu nisu uračunate u rast BDP, rekao je Fernald. Različite vrste digitalne zabave i komunikacija u kojima uživamo zahvaljujući tehnološkoj revoluciji uglavnom utiču na našu ne-tržišnu aktivnost. Drugi način razmišljanja o tome je da mnoge od nedavnih inovacija samo olakšavaju i čine zabavnijim stvari za koje teško da smo ikad i primetili da su teške i nezabavne. Ljudi koriste internet aplikacije za slanje poruka umesto ranijeg oslanjanja na e-mail ili plaćaju svojim telefonima, tamo gde su nekada vadili kreditnu karticu. Ne postoji vidljiva promena ni u korišćenju vremena – jednostavno prelazimo na nov, navodno savršen način da završavamo iste stare transakcije. Veći deo “Internet of Things” (sada se često naziva Internetom svega) – povezanih sijalica i slavine, prekomerne elektronike i softvera u automobilima – pruža ovu vrstu “poboljšanja kvaliteta”: gadžeti su divni, ali su retko od suštinskog značaja.

Postoji mogućnost da se sva ta poboljšanja uvrste u novu formulu izračunavanja BDP, ali to bi značilo promenu celog modela – u suštini cele ideologije – načina na koji se meri ekonomija. Umesto rešavanja paradoksa produktivnosti, takve promene bi ga jednostavno zaklonile.

43Pronalaženje prihvatljivog objašnjenja u okviru trenutnog skupa pravila nije nemoguće. U jednoj upravo objavljenom dokumentu, Rajan Deker (Ryan Decker) iz Upravnog odbora Federalnih rezervi i njegovi saradnici ističu da je brzi rast produktivnosti 1980-ih i 1990-ih bio vođen “visokom stopom rasta mladih firmi” – drugim rečima, start-upova. To je nešto kontra-intuitivno s obzirom na trenutnu vidljivost start-up kulture i preferenckoje generacije Y i Z gaje prema preduzetništvu, ali, prema Dekerovom papiru, poslovna dinamika u SAD je naglo opala od 2000. godine: “SAD ima mnogo niži tempo proizvodnje start-upova, a oni koji se probiju imaju manje šanse da postanu visoko rastuće firme.”

Poslovna dinamičnost je opala kako u sektoru novih tehnologija koji je obavijen tolikim uzbuđenjem i vrlo “in” kao i u tradicionalnijim sektorima – maloprodaji i proizvodnji. Deker i njegovi saradnici nisu istraživali razloge ove pojave, ali moguće objašnjenje je da se tehnološka revolucija zaista desila u 1980-im i 1990-im. 20Personalni računari su doneli veliki napredak. Ipak pre dvadeset godina, neki su očekivali više rasta produktivnosti od kompjuterizacije nego što ju je ona stvarno donela i diskutovali su o objašnjenjima koje smo gore pomenuli – kao što je pogrešno merenje. Što se više stvari menjaju, to više ostaju iste.

Uspon mobilnih ili društvenih mreža doneo je značajne promene, ali ne revolucije u smislu produktivnosti i uticaja na ekonomiju. Paradoks produktivnosti će nestati kada se pojavi jedna stvarno velika stvar. U ovom trenutku, mi živimo na repu buma koji su iznedrile prethodne generacije – i možda upravo prolazimo kroz proces inkubacije neposredno pred novi skok napred.

 

Leonid Bershidsky, Bloomberg

 

Investiciono bankarstvo: Napuštanje Volstrita (2/2)


11

Prednosti krize

U univerzalnim bankama, koje su u sebi imale i nesputane investicione banke kao što su Goldman Saks (Goldman Sachs), Morgan Stenli (Morgan Stanley), Meril Linč (Merrill Lynch) Liman Braders (Lehman Brothers) i Bear Sternz (Bear Stearns), pravi profitni centri postale su aktivnosti kao što su kreditiranje i trgovina tržišnim materijalom.

“Biti u butik firmi nije ono što bi ste u tim vremenima voleli “, kaže Ken Mielis (Ken Moelis), zvezda UBS koji je napustio ovu banku da bi pokrenuo Moelis & Co (Moelis & Co ) u 2007. godini, neposredno pre finansijske krize kada je čak razmatrao da otvori kompaniju koja bi pružala celokupan obim bankarskih usluga.

Ali, ako je rast od megabanaka – do pucanja- bila pretnja poslovanju butik firmi, globalna finansijska kriza pomogla je da one opet dođu u modu.

“Deregulacija u oblasti finansijskih usluga počev od ranih 1980-ih stvorila je veštački priliv sredstava koji je dao velikim bankama konkurentsku prednost kada su u pitanju bonusi”, kaže jedan viši rukovodilac u velikoj nezavisnoj investicionoj banci koji je zahtevao da ostane anoniman. “Finansijska kriza je okončala takav razvoj događaja.”

Za bivšeg UBS bankar Blera Efrona (Blair Effron), razlika između manjih i velikih firmi, gde je radio veći deo svoje karijere, je ono što ga je navelo da osnuje Centervju Partners (Centerview Partners ) sa bivšim predsednikom Vaserstein Perela (Wasserstein Perella ) Robertom Pruzanom (Robert Pruzan) 2006. godine.

“Dilon Rid (Dillon Read ) je firma u kojoj sam počeo da pružam intelektualni kapital. UBS [koji je kupio Dillon Read 1995] je obezbedio finansijski kapital. “Međutim, dodao je on, “to nije slučaj sa svim megabankama. ”

05Centervju (Centerview) je došao dotle da je najbliži tome da ozbiljno ugrozi velike banke u sklapanju dilova, sa 11 mestom globalnoj listi M&A po vrednosti poslova. Za razliku od mnogih butika koje se fokusiraju na specifične oblasti, Centervju je radio na velikim poslovima u svim sektorima. Ovogodišnje Blockbuster transakcije uključuju Hajncovo (Heinz) preuzimanje američkog Krafta (Kraft Foods Group) i prodaju finansijskog dela GE, GE Capital.

Jedna osoba upoznata sa njegovim finansijama, kaže da je Centervju na putu da dostigne $600 miliona prihoda ove godine, što je veoma pristojna suma za firmu sa samo 35 partnera, a rival je takvim firmama kao što su Grinhil (Greenhill) i Hulihan Lokei (Houlihan Lokey).

Pitanje za većinu današnjih početnika glasi: kako preći put od ubiranja plodova nekoliko dilova do stvaranja institucije koja ima šansu za dugovečnost i u stanju je da obezbedi osnivačima likvidnost njihovih uloga? “Veoma je teško izgraditi firmu u kojoj je više od dva bankara”, kaže Efron. “Ali onda morate imati i operativnu stručnost za upravljanje rastom firme, dok istovremeno i dalje radite za klijente.”

Originalna Volstrit (Wall Street) partnerstva, kao što su Goldman Saks, Morgan Stenli i Lazard su na kraju morala da listiraju svoje akcije kako bi bankarima dali mogućnost da unovče svoje velike uloge.

“Postoje značajne prednosti javnog vlasništva – akcije služe kao moćno sredstvo zadržavanja i, ako je njihova vrednost dobra to poboljšava brend firma”, kaže Rodžer Altman koosnivač Everkor partners (Evercore Partners).

Nezavisne vrednosti

Ipak, Altman kaže da ne može svaka firma – ili i ne bi trebalo – da postane dovoljno velika da listira svoje akcije. “Pokušavamo da izgradimo istinski elitnu, globalnu, trajnu instituciju. To nije ono što svi traže. Neke druge nezavisne kompanije imaju drugačije ciljeve. ”

Najveća nezavisna firma, Lazard, ima svoj početak u 1848. a listirana je tek 2005. pod vođstvom Vasersteina (Wasserstein) koji je ujedinio njegove različite odeljke. Banka ima oko 150 generalnih direktora globalno koji su generisali milijardu dolara prihoda od savetovanja u 2014. godini.

Kada su akcije PJT partners (PJT Partners), firme koja kombinuje Blekstonovu (Blackstone) savetodavnu jedinicu sa startapom Pola Taubmana (Paul Taubman) izašle na berzu u oktobru, bilo je ukupno šest butik firmi na američkoj berzi od 2004. Centervjuov igrač, Pruzan, čija se firma pojavljuje kao sledeća logična butik-banka koja bi mogla biti listirana, i dalje je oprezan u vezi inicijalne javne ponude.

“Postoje dobri razlozi za izlazak na berzu, ali to nije za nas. Kada to uradite, tržište želi da rastete po svaku cenu. Nažalost, stvari ne rastu na nebu. Postoje trenuci kada je potrebno vreme da se izgradi mreža kojom će prihod moći da pristiže. ”

Majkl Tori (Michael Tory), bivši bankar u Liman Braders (Lehman Brothers) čije je bogatstvo zbrisano sa gašenjem te banke 2008. godine kaže da se kultura unutar firme posle listiranja na berzi radikalno menja i može dovesti do kidanja nekad veoma snažnih niti partnerstava koja je trebalo da budu dugovečna. Zato je njegova londonska firma, Ondra partners (Ondra Partners), u svom osnivačkom dokumentu zapisala da nikada neće biti ponuđena na prodaju niti će izaći na berzu i da se ovaj princip može promeniti samo voljom svih 13 osnivača.

Duh partnerstva ne može se povratiti nakon što firma bude listirana, kaže gospodin Tori. “Sufle ne raste dva puta.”

13

Butik stil: Lekcije za dugovečnost od nekoliko nezavisnih

Za današnju groznicu osnivanja butik banaka od strane teškaša sa Vol Strita dve firme sa dve decenije iskustva pružaju veoma različite primere postizanja dugovečnosti.

I Robert Grinhil (Robert Greenhill ), osnivač Grinhil & Co (Greenhill & Co), i Rodžer Altman (Roger Altman) , koosnivač Everkor Partners (Evercore Partners), su zasnovali svoje firme “nakon profesionalnog razočarenja”. Grinhil je vodio Morgan Stenlijev bankarski tim kroz ratove preuzimanja 1970-ih i 1980-ih. Ali, njegov kratki mandat kao direktora za trgovanje Smit Barnija (Smith Barney) Sindija Vejla (Sandy Weill), u ranim 1990-im pokazao se zlosrećnim – zamenjen je Vejlovim štićenikom Džejmijem Dajmonom (Jamie Dimon). Grinhil je tada osnovao Grinhil & Co sa samo dva člana firme.

Rodžer Altman, veteran Liman Braders i Blekston Grupe (Blackstone Group), takođe je ko-osnovao svoju nezavisnu investicionu banku, Everkor Partners u 1995, “zbog jednog nepredviđenog događaja”. Imenovan za zamenika sekretara ministarstva finansija od strane predsednika Bila Klintona 1993. godine, Altman je podneo ostavku zbog načina na koji je vodio istragu o jednom propalom ugovoru iz oblasti nekretnina koji je bio vezan sa Klintonovima.

Grinhil i Everkor su stekli kredibilitet kao savetnici u velikim poslovima, kao što su Compak Computer/Digitalna oprema (Compaq Computer/ Digital Equipment) i Vestinghaus (Westinghouse)/CBS. Važan deo njihove privlačnosti kasnih 1990-ih – udarnog perioda za univerzalne banke –bila je nezavisnost i diskrecija.

01

“Kineski zid? Mi smo Kinezi!”, priseća s Grinhil da je ovako govorio jednom klijentu zabrinutom za curenje informacija u velikim institucijama.

Grinhil je listirao svoje akcije u 2004. godini, postavši prva nezavisna banka koja je to učinila. Sledio ga je Everkor u 2006. godini.

Na početku, obe firme su gajile ambicije da imitiraju model Blekstona (Blackstone) u stvaranju zajedničke firme sa dve aktivnosti savetovanjem i trgovinom akcijama. Ali antagonizam između tih jedinica i jaka konkurencija u oblasti trgovanja akcijama su ih naveli da u potpunosti napuste ovaj sektor.

Danas je Grinhil – koji je generisao 300 miliona dolara prihoda u 2014. godini – jednostavno savetodavni posao. Everkor se, nasuprot tome, agresivno proširio na upravljanje imovinom i akcije. Prošle godine ova firma je generisala skoro milijardu dolara prihoda. Grinhil (78) i Altman (69) ostaju predsednici svojih firmi.

Akcije Grinhila su pale za trećinu tokom protekle dve godine, što možda pokazuje rizik od malog, koncentrisanog pristupa. Akcije Everkora su vredele isto tokom celog perioda.

 

Sujeet Indap, Arash Massoudi, James Fontanella-Khan (WSJ)

Goldman Saks pod istragom zbog lažiranja grčkog duga?


Goldman Saks će možda biti predmet istražnih organa i suda zbog navodnog učestvovanja u lažiranju grčkog duga, piše londonski The Independent.

02

Američka multinacionalna investiciona banka Goldman Saks (Goldman Sachs) suočena je s mogućom tužbom Grčke zbog složenih finansijskih “derivata” i “sumnjivih poslova” iz 2001. godine, koji su za posledicu imali nastajanje grčke krize i narastanje duga do astronomskih cifara, piše londonski The Independent.

Glavni savetodavac zemljama pogođenim dugovima ponudio je Atini pomoć u povraćaju barem dela ogromnih profita koje je, na “grčkom slučaju” stekla ta investicona banka.

Ovaj dnevni list je došao do saznanja da je bivši bankar Goldmana, koji je savetovao zadužene vlade o tome kako da se povrate od gubitaka iz komplikovanih transakcija s bankama, pisao je grčkoj vladi kako ima želju da im pruža savetodavne usluge u vezi sa prilikom da se domognu dela od više stotina miliona dolara, koje su ovoj banci platili kako bi osigurali svoje mesto u evrozoni.

Ovo se dogodilo u trenutku kad se Grčka opredelila za to da se u poslednjem trenutku dogovori sa svojim poveriocima, što bi trebalo da doprinese njenom ostanku u jedinstvenoj evropskoj valuti. Ovaj dogovor je zasnovan na novom predlogu ekonomskih reformi koje je predložila Atina, inače vrlo nalik ponudi poverenika koju je grčki narod pre samo nedelju dana odbacio na referendumu, a što je proizvelo stavove i tvrdnje da je premijer Cipras, zapravo, načinio apsolutni obrt kako bi izbegao katastrofalnu opciju zvanu “Grexit”.

Grčka je uspela u tome da se drži striktnih Pravila iz Mastrihta (Maastricht Treaty), kojih moraju da se pridržavaju članice evro-zone, prevashodno zbog toga što su složene finansijske operacije ili takozvani “derivati” koje je osmislio Goldman Saks sakrili razmere titanskog duga Grčke, kažu kritičari. Ova američka banka je, navodno, zaradila čak 500 miliona dolara od transakcija poznatijih pod nazivom “razmene” (swaps). Goldman poriče ovu sumu, premda i odbija da saopšti koliko je, u stvari, zaradila.

Nekadašnja studentkina na Oksfordu, Antigona “Addy” Ludiadis, ime je bankarke koja je osmislila čitavu šemu, i navodno je za ovaj dobro urađen posao te godine dobila dvanaest miliona dolara. Sada je Džejber Džordž Džabur (Jaber George Jabbour), koji se i pre bavio osmišljavanjem “razmene” za Goldman, grčkoj vladi u službenom pismu rekao da bi mogla “da ispravi istorijske greške u okvirima svog plana smanjenja grčkog duga”.

01

Džabur je bio veoma uspešan jer je postigao i da Portugal ponovo pregovara o kompleksnim ugovorima koje je, sasvim naivno, tokom finansjske krize sklopio s engleskim bankama. Zahvaljujući njegovim potezima je i pokrenuta parlamentarna istraga, kada su brojni visoki državni službenici i političari ostali bez posla.

Isto tako, zahvaljujući njegovim intervencijama, pokrenute su velike odštetne isplate od banaka a u korist portugalskih poreskih obveznika. Džabur, koji trenutno predvodi Ethos Capital Advisors, takođe je doprineo i u razotkrivanju nekih drugih slučajeva, među kojima su optužbe na račun banaka Sosijete Ženeral (Societe Generale) i Goldman Saks. Optužbe se tiču njihovih ugovora s Libijom o finansijskim transakcijama koje su libijske poreske obveznike koštale nekoliko milijardi dolara. Obe banke i dalje tvrde kako “nisu učinile ništa pogrešno”.

Na osnovu javno dostupnih podataka, on veruje kako je profit koji je Goldman načinio na ovim transakcijama bio “neshvatljivo velik”. Pažljivo proučavanje analiza i podataka koji se nalaze u dokumentima, kao i razmenjenih imejlova, mogli bi Grčkoj da pruže dobar temelj za traženje povraćaja imovine i odštetu, ukoliko se dogodilo da su štetni ugovori sklopljeni jedino sa ciljem sakrivanja grčkih dugova.

Članstvo Grčke u evro-zoni obezbedilo joj je lak pristup kreditima, izraženih u milijardama evra, koje ona potom nije bila u stanju da otplaćuje, što je doprinelo uvođenju ove zemlje u aktuelnu ekonomsku krizu. Poverenici su članstvo Grčke evro-zoni uzimali kao garanciju boniteta, mada je privreda ove zemlje bila, zapravo, daleko nezdravija nego što je iko i pomislio.

Predvođen gospođom Ludijadis, Goldman je grčki dug u jenima i dolarima zamenio u evro, koji je vrednovan po istorijskom kursu zbog koga je dug izgledao manji nego što je, zapravo, bio slučaj. Zahvaljujući ovoj “zameni”, nestalo je oko dva odsto grčkog duga s grčkog računa. Struktura i veličina ovog posla omogućili su američkoj banci da naplati daleko viši honorar nego što to inače čini kada su u pitanju transakcije “zamene”, a Goldman je uz sve to, uspeo da uveri Grke da transakciju ne proverava kod konkurencije, kako bi sigurno dobila najviše za svoj novac.

03

Ovakva vrsta “poslova” nije neuobičajena među manjim državama koje pokušavaju da uđu u ekskluzivni klub evrozone. Međutim, Eurostat je 2008. godine s takvom praksom prekinuo. Evropska Statistička agencija je navela kako navedene godine Grčka nije prijavila transakcije sa Goldman Saksom, kada je Grčkoj i drugim državama naloženo da još jednom podnesu svoje (nove, realne) finansijske izveštaje.

Dva službenika iz Uprave grčke agencije za upravljanje dugom su tada tvrdili kako njihovo odeljenje nije razumelo šta to, u stvari, kupuje, kao i da ne poseduju dovoljnu stručnost kako bi eventualno procenili troškove ili rizike.

Jedan od njih dvojice je Hristiforos Sardelis koji je za Blumberg izjavio da je Ludijadisova ponudila zamenu po, kako se to kaže, “primamljivom kursu” (takozvani “teaser rate”), ili na trogodišnji “poček”. Grčki zvaničnici su, međutim, tri meseca od potpisivanja ugovora shvatili kako je on daleko složeniji i zamršeniji nego što se u početku mislilo, a tu su situaciju dodatno iskomplikovali teroristički napadi od 11. septembra i njihov uticaj na globalne kamate. I dok je Goldman Saks načinio novi ugovor, Grčka je sve vreme gubila nestvarne sume novca.

Sol Hejdon Rouv (Saul Haydon Rowe), partner u kompaniji Turing Experts koja angažuje nekadašnje bankare i finansijske savetnike u sudskim postupcima proisteklim iz bankarskih poslova je za Gardijan izjavio:

“Grčka će biti prinuđena da potpuno demontira takve ugovore i prouči koji i kakvi su joj saveti davani, ujedno ispitujući i koliko je Goldman Saks očekivao da će tokom te transkacije zaraditi.”

“Grčka će, kako bi uopšte uspela da pokrene sudski postupak protiv američke banke, biti obavezna da dokazuje da su joj Goldmanovi savetnici rekli nešto za šta su znali da nije istina, ili nešto za šta ih nije bilo briga da li je istina ili ne.”

Iz Goldman Saksa poručuju da su sve transakcije sprovodili u skladu s pravilima agencije Eurostat. Oni, takođe, tvrde da su grčki dug denominovan u stranoj valuti uspeli da umanje za 2,37 milijardi evra, odnosno za 1,6 odsto u odnosu duga prema BDP-u, dodajući kako je ovo imalo “minimalni uticaj na ukupnu fiskalnu situaciju Grčke”.