Vino Verde: kako je sve počelo


U istoriji vinarstva, koje datira još od pre stote godine naše ere, sorte vina Vinho Verde važile su za prvo portugalsko vino koje se u srednjem veku izvozilo na evropska tržišta. Danas se ova regionalna vina izvoze na tržišta u više od 100 zemalja širom sveta (Vinho verde, „zeleno vino“: portugalska verzija mladog belog vina koje se na sličan način gaji širom evrope, naročito u Austriji i Nemačkoj).

Vinarski region Vinho Verde su pre 2.500 godina prvo naselila keltska plemena koja su putovala od svog zavičaja do mesta u Atlantiku nama poznatom kao Britanska ostrva (British Isles). Zeleni krajolik i hladna morska klima stopili su se na ovom mestu, praveći idealno utočište za ovu sortu.

Danas više od 19.000 uzgajivača na preko 52.000 hektara čine Vinho Verde najvećim vinskim regionom u zemlji. Godišnje se u proseku proizvede 75 miliona litara ovog vina, koje se potom izvozi širom sveta.

Najraniji pisani zapisi o „Zelenom vinu“ iz ove regije nalaze se u rukopisima znamenitog rimskog filozofa Seneke i prirodnjaka Plinija, a datiraju iz prvog veka naše ere. Rimska okupacija praćen viševekovnom dominacijom Vizigota i Maora, okončana je po osnivanju kraljevine Portugalije te krunisanju kralja Afonsa Enrikeša (Afonso Henriques) 1139. godine u gradu Himaraeš (Guimaraes) koji se nalazi u regionu Vinho Verde.

Tokom srednjeg veka, stanovništvo severozapada Iberije koncentrisalo se u oblasti danas poznatoj kao Minjo (Minho). Dokumenti pokazuju da su monaški redovi u to vreme igrali važnu ulogu u obradi grožđa i vinarstvu. Iako je izvoz bio vrlo ograničen, iz istorijskih zapisa znamo da su ovo prva portugalska vina koja se šalju na evropska tržišta (Engleska, Flandrija i Nemačka); posebno one iz regiona Monsao i Melgako (Monção e Melgaco) i Ribeira de Lima. Međutim, zakoni iz 16. veka favorizovali su sadnju kukuruza, prisiljavajući farmere da počupaju svoje zasade vinove loze i da ih ili presađuju na marginalne lokacije ili postavljaju da rastu visoko iznad zemlje, po visokom drveću ili o rešetke objekata. Ovaj metod uzgoja vinove loze naziva se prisilnim ili „enforkado“ (enforcado) koji se i danas može naći, iako proizvođači favorizuju savremene metode odgajanja loze kojima se poboljšava proizvodnja kvalitetnih vina.

Na početku dvadesetog veka fokus se vratio na kvalitet, uz regulisanje proizvodnje i trgovine sorti vina Vinho Verde. Povelja od 18. septembra 1908. godine i Dekret od 1. oktobra 1908. godine po prvi put je razgraničila regiju Vinho Verde. Region je 1984. imenovan za „Denominaciju kontrolisanog porekla“ (Denominação de Origem Controlada, DOC) koju nadgleda Vinska komisija regije Vinho Verde (Comissao de Viticultura da Regiao dos Vinhos Verdes).

Moderna vinska era regije Vinho Verde izbila je u prvi plan tek u poslednjih nekoliko decenija. Pre toga je najveća količina ovih vina bivala trošena lokalno ili izvezena u portugalske zajednice iseljenika u Sjedinjenim Državama i bivšim kolonijama. Ulaskom Portugala u Evropsku uniju 1986. godine došlo je do dramatične promene sa prilivom preko potrebnih sredstava za puteve, vinograde, vinarije i bolji pristup inostranim tržištima. Danas više od 19.000 poljoprivrednika uzgaja lozu na preko 51.000 hektara, što oblast Vinho Verde čini najvećim vinskim regionom Portugala. Godišnje se u proseku proizvede 80 miliona litara ovog laganog i pitkog, nadasve osvežavajućeg i ukusnog vina, koje se izvozi na više od 100 tržišta širom sveta.

Wines of Vino Verde

Superstar-kompanije na udaru disruptivnih tehnologija


Preokret na vrhu znači da tržišna konkurencija može funkcionisati bolje nego što smo mislili, piše Rana Forohur za Fajnenšel tajms.

 

Pre par godina sam intervjuisala izvršnog direktora jedne velike američke tehnološke platforme koji mi je rekao nešto što me je zaintrigiralo.

Pritiskala sam ga činjenicom da – u “superstar” ekonomiji današnjice, u kojoj mali broj kompanija važi za super-zvezde u biznisu, poslovnim sektorima i gradovima u kojima se obavlja – najveći uzimaju sve veći i veći komad „globalne ekonomske pite“ u odnosu na ono što su uzimali pre 20 godina, kao i da što su takvi biznisi veći tim su veće šanse da će „ubijati“ konkurenciju; lomljenjem rivala se, međutim, redukuju preko potrebne inovacije. On je odgovorio da je, zapravo, njegova kompanija – velika i moćna, kakva je bila – oduvek osećala da je u opasnosti da bude „ometena“ (disrupted) od strane takmaca. U to vreme sam napisala i ovu primedbu – kao svojevrsnu  kognitivnu pristrasnost.

Ali jedno novo i interesantno istraživanje o superstar-ekonomiji me je dovelo u pitanje prvu reakciju. Prema upravo objavljenom izveštaju Globalnog instituta Mekinsi (MGI), deo sveta koji predvodi globalnu poslovnu utakmicu preuzima daleko veću mobilnost i pokretljivost ideja/kapitala nego što smo možda i pretpostavljali.

Ovaj izveštaj analizira skoro 6.000 najvećih javnih i privatnih kompanija na svetu, od kojih svaka ima godišnje prihode veće od milijardu dolara i koji zajedno čine 65 odsto globalne dobiti (pre oporezivanja).

Među grupama, najviše njih 10 odsto (“superstar” kompanije) uzima 80 odsto ekonomske dobiti – definisane kao uloženi kapital kompanije pomnožen njenim prihodima iznad troškova tog kapitala. Globalno uzev, tek jedan odsto njih uzima čak 36% profitne pite.

 

Znamo ko su neke od top 10% top kompanija s visokim maržama – uključujući „Faang“ (Facebook, Apple, Amazon, Netflix i Google), kao i druge koje su bile u stanju da iskoriste vrednosti svojih nematerijalnih sredstava kao što su softver, podaci, patenti i brendovi. Takođe, znamo da mrežni efekat omogućava takvim kompanijama da brzo i obimno prate tržišta, pružajući im velike konkurentske prednosti.

Ali, ono što MGI izveštaj pokazuje je i da među najboljih 10% postoji daleko više kriza nego što smo očekivali. Zapravo, izveštaj pokazuje da je gotovo polovina od najboljih 10% kompanija ispala iz najvišeg nivoa svakog poslovnog ciklusa – kao i da je 40% istupanja iz društva najboljih značilo da su te, doskora najbolje kompanije, padale sve do dna –  do 10% najslabijih.

U međuvremenu, tek je šačica retkih srećnika uspela da se, tokom istog perioda, izdigne do samog vrha. “Firme na samom vrhu skale stvaraju dosta profita”, kaže direktor MGI-a Džejms Manjika (James Manyika), koji je i vodio istraživanje. “Ali, na vrhu je, takođe, jako malo konkurencije”.

Raznolikost kako među prvih 10% tako i među onih 1% je danas daleko veća nego pre 20 godina. Ove kompanije uključuju ne samo „dežurne krivce“ iz Silicijumske doline već i one iz mnogih drugih sektora (veliki broj globalnih banaka i proizvodnih kompanija nalazi se u samom vrhu), kao i (ne)sretne geografske okolnosti (na listi je puno zapadnih multinacionalki, ali i mnogo brzo-rastućih kineskih preduzeća).

Kako to da današnje kompanije mogu imati tako brz rast i uspon do vrha, da bi, u jednom trenutku, pale mnogo brže i daleko ispod nivoa nego što je to bio slučaj, recimo, pre par decenija?

 

Deo odgovora, očigledno, ima veze sa globalizacijom – kada jedna ideja prodre na globalnom nivou, potencijalno tržište za nju je daleko veća nego što je bila u prošlosti, dok je pristup globalnom kapitalu radi većeg ulaganja u poslovne ideje danas, takođe, daleko veća.

Vredno je razmišljati o ovoj tački u vremenu kada su vrednosti globalizacije stavljeni na iskušenje. Ukoliko se profitabilnost zasniva na sposobnosti brzog i lakog pristupanja globalnim tržištima, promena tih snaga sigurno će dramatično promeniti globalnu poslovno-profitnu sliku.

Ali, previranja u ekonomiji superzvezda takođe odražavaju i činjenicu da su pojedine kompanije, bez obzira na sektor iz kojeg potiču, sposobne da iskoriste sredstva ove nove ekonomije: komunikacijske mreže, podatke i ideje – dok druge to nisu u stanju. Jedan od zabrinjavajućih detalja otkrivenih u Mekinsijevom izveštaju je da donjih 10% biznisa uništava onoliko vrednosti koliko onih vrhunskih 10% stvara.

Iako još uvek ima puno pitanja koja treba postaviti i na koje bi trebalo valjano odgovoriti – na pitanje zašto je to moguće postaje jasna jedna stvar: Gubitnici teže ka posedovanju više stvari – materijalnih dobara kao što su fabrike i oprema – dok pobednici, pre svega, misle na dalje učvršćivanje svojih nematerijalnih sredstava.

Da biste bolje razumeli ovu ideju, pročitajte „Sedmo čulo: moć, sreća i opstanak u dobu Mreža, Džošue Kupera Ramoa (The Seventh Sense: Power, Fortune, and Survival in the Age of Networks, Joshua Cooper Ramo), ko-direktora konsultantske kompanije Kissinger Associates. Knjiga je posebno čitljiv i pristupačan prikaz ekonomskih, političkih i društvenih posledica ove smene anticcipacija.

Ideja o postojanju preokreta u superstar-ekonomiji je važna. To znači da sile ekonomske konkurencije mogu funkcionisati bolje nego što smo pretpostavljali. Pa ipak, na nivou pojedinačnih zemalja, kompanije i industrijski sektori nisu podjednako rasprostranjeni niti zastupljeni. Mi, zapravo, više nego ikada ranije, upravo u ovom trenutku uočavamo jedinstveno geografsko raslojavanje po bogatstvu, prilivu novca i razvijenosti. U Sjedinjenim Državama, recimo, samo 10% okruga (a ne država) stvara nezamislivih 90% BDP-a.

 

Rezultat: tek je mali broj gradova koji su „brendirani“ poput “luksuznih proizvoda”, prema rečima bivšeg gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga. Oni, takođe, proizvode rast gradskih prihoda i onih gradova koji zaostaju, a koji bi mogli postati poput Detroita ili Mineapolisa – mesta gde su skrajnuti građani i polarizovana politika već standard.

Ukoliko nismo u stanju da iznađemo način kako da premostimo ovu neopisivo veliku podeljenost, onda ni veća zastupljenost konkurencije unutar top-korporacija više neće biti od važnosti.

Rana Forohoor, Financial Times

DW: Prevara zvana električni automobil


Da li električni automobili zaista najmanje zagađuju životnu sredinu? Stručnjaci upozoravaju da to nije automatski tako – uprkos činjenici da e-automobili u raznim testovima prolaze najbolje, piše Dojče vele (DW).

Na prvi pogled radi se o uspehu: do kraja ove godine na nemačkim putevima biće čak 50 odsto više elektro-automobila nego prošle godine. Početkom januara 2018, prema zvaničnim podacima Saveznog ureda za motorna vozila, u Nemačkoj je bilo registrirano oko 54.000 automobila na elektro pogon. U prvih devet meseci ove godine registrovano je novih 24.574 vozila.

Ali polako! Kad se pogleda malo detaljnije, brzo postaje jasno da e-automobili u Nemačkoj ne igraju neku važnu ulogu. Njihov udeo u ukupnom broju registrovanih je mikroskopski je mali: u Hamburgu samo 0,18 odsto (što je najviše od svih saveznih pokrajina), u Berlinu i u Bavarskoj po 0,17 procenata, a na trećem mestu je Baden-Virtemberg sa 0,16 odsto. Na samom začelju je Saksnija Anhalt– 0,06 procenata.

Sporovozna elektrifikacija

Električni pogon se veoma sporo probija, ali to itekako “ekološki ima smisla”, naglašava se u analizi firme SEG Automotive. Ta firma iz Štutgarta proizvodi automobilske delove, širom sveta zapošljava više od 8.000 radnika i sarađuje gotovo sa svim velikim proizvođačima automobila. Argumenti iz njene analize su itekako razumljivi.

SEG se poziva na proračune renomiranih saobraćajnih i stručnjaka za klimatska pitanja. Zbog velikih baterija, proizvodnja jednog električnog automobila prouzrokuje naime mnogo više ugljen dioksida nego neko vozilo s motorom s unutrašnjim sagorevanjem. I zato e-auto, kako tvrde u SEG, tokom svog kompletnog životnog ciklusa uštedi više od 50 odsto emisije CO2 samo u zemljama s malim udelom fosilnih energenata. Kao primer se navodi Francuska, koja karte polaže na nuklearnu energiju (pitanjem oko zbrinjavanja radioaktivnog otpada se ne bavi), i Norveška, koja može obilato da koristi prirodne resurse, pre svega vodu.

Ključna tržišta s velikom emisijom CO2

Na brojnim ključnim tržištima, kao u SAD, Indiji, Kini, ali i u Nemačkoj, prilikom proizvodnje električne energije u atmosferu se emituje toliko ugljen dioksida da na duži rok čistokrvni e-automobili, kao i tzv. plug-in hibridi uopšte ne donose nekakvu prednost kada se radi o zaštiti klime. Ili je njihov ekološki bilans čak i negativan u poređenju s vozilima u kojima se nalaze motori s unutrašnjim sagorevanjem.

Na osnovu podataka iz studije najvećeg nemačkog auto-moto kluba ADAC, SEG postavlja sledeću računicu: s obzirom na aktuelni miks u proizvodnji električne energije u Nemačkoj, jedan mali električni automobil koji pređe više od 50.000 kilometara tokom svog životnog veka proizvede više ugljen dioksida nego neki odgovarajući model vozila koji troši benzin ili dizel. Ekološki bilans e-automobila bi bio bolji od modela s unutrašnjim sagorevanjem samo u slučaju da je kompletna energija, 100 odsto, koju potroši dobijena iz regenerativnih izvora. Stvari su malo drugačije u slučaju da auto pređe više od 150.000 kilometara. Tada e-auto s aktuelnim “strujnim miksom” ima bolji ekološki bilans, a u slučaju da koristi eko-energiju, jedan takav auto tokom svog čitavog životnog veka emituje samo delić CO2 odgovarajućih modela s unutrašnjim sagorevanjem.

Srednji put

Kako do manje emisije CO2 s aktuelnim energetskim miksom? Srednji put, prema mišljenju SEG, je “48-voltni-dizel-blagi-hibrid”. To je relativno mlada tehnologija kod koje se istovremeno pokreće vozilo i proizvodi energija. Ta tehnologija sve je omiljenija kod proizvođača širom sveta – zbog svoje energetske efikasnosti i sve strožih zakonskih odredaba.

U procesu proizvodnje 48-voltni dizel-hibrid pruzrokuje doduše minimalno povećanje emisije ugljen dioksida, ali tokom procesa korišćenja u saobraćaju može da uštedi i do 15 odsto goriva i CO2. I tako u zemljama u kojima se ne proizvodi dovoljno “zelene” električne energije može da postane čak najbolja mobilna varijanta u kontekstu zaštite klime.

Ali u celoj toj kalkulaciji postoji jedna sitnica koju se ne sme prećutati – SEG, već sigurno pogađate, proizvodi upravo takve sisteme.

Trend je u redu

Magazin Edison, publikacija izdavačke kuće Handelsblat koja se bavi područjima e-mobilnosti, održivosti i umreženog života, odmah je izračunala da analiza SEG, uprkos nekim nepreciznostima, ide u pravom smeru. Kod motora s unutrašnjim sagorevanjem bez sumnje još ima velikog potencijala za uštede CO2, ali isto tako ima i potencijala na području razvoja baterija i energetskog miksa.

Jasno je i da s povećanjem broja pređenih kilometara raste prednost e-automobila. Optimalno bi bilo kada bi električni automobili koristili isključivo solarnu energiju. S druge strane, uopšte “nema smisla” zameniti neki e-auto nakon trogodišnjeg lizinga s godišnjom kilometražom od 15.000 kilometara, nekim novim modelom, tvrdi Edison.

“To je saznanje za koje nam u stvari i ne treba nikakva računica, već samo malo razuma utemeljenog na održivosti”.

DW

Kineski tehnološki giganti i e-poslovanje: manje ljubavi a više podela


Deng Šuang, 34-godišnja majka želi da dečije cipele koje je pronašla na portalu Taobao prosledi maminoj prijateljici preko društvene mreže WeChat. Umesto da na WeChat ovu informaciju podeli direktno sa Taobaoa, kineskog giganta za e-trgovinu, Deng mora da prođe kroz prilično nezgodan proces: ona prvo mora da na Taobaou iskopira auto-generisani (već pripremljen) link za ovaj artikl a tek potom ga nalepi („pejstuje“) u WeChat, pre nego što ovu poruku prosledi.

Ova naizgled mala barijera pri razmeni između dve kineske gigantske aplikacije nipošto nije beznačajna prepreka, naročito kada milioni korisnika svakodnevno prolaze kroz ovu istu rutinu. Pa ipak, ovo je nešto više od pukog „tehničkog propusta“  koji se lako može ispraviti naknadnim ažuriranjima:  a to je samo jedan od zidova koji veb-giganti iz Kine grade kako bi čuvali sopstvene sisteme elektronskog i mobilnog poslovanja.

Većina ljudi veruje da je kineski internet jedan sređen i monolitan svet za sebe, premda je samo mali broj onih koji shvataju da u kineskom sajber-svemiru postoji više odvojenih, međusobno labavo povezanih ekosistema. Konkurencija u kineskom svetu interneta više se ne svodi  na individualne tehnološke kompanije, već sve više prerasta u utakmicu među samim eko-sistemima.

Super-aplikacije i ekosistemi

“Američke i evropske internet-kompanije obično se fokusiraju na samo jedan sektor, u kojem potom pokušavaju da budu najbolje. Kineske kompanije, međutim, započinju fokusiranjem i rešavanjem jednog problema ali, vremenom, počinju da rešavaju i sve ostale probleme “, rekao je Vilijem Bao Bin (William Bao Bean) za portal TechNode. Bao Bin je generalni direktor kompanije Chinaccelerator.

Kineske tehnološke kompanije, naročito one koje su se prve pojavile (tzv. BAT kompanije: Baidu, Alibaba i Tencent), započele su sa poslovne „vertikale“, ali sa vizijom da postanu veoma velike, „po horizontali“. Ovaj pristup se postepeno razvio u model “super aplikacije+ekosistem”, gde kineske tehnološke-kompanije pokušavaju da kreiraju proširene onlajn platforme koristeći dominantan status svojih super-aplikacija.

Super-aplikacije, obično u oblasti u kojoj su giganti prvi put započeli svoje uspešne biznise, služe kao „sidrišta“ za dalji razvoj, pre svega korisničkih usluga. Tencent, roditelj kineske nekadašnje QQ aplikacije za razmenu poruka, nastavlja svoju dominaciju u društvenim mrežama aplikacijom WeCha. Alibaba ima svoj „zabran“, i to u elektronskoj trgovini – uz Taobao i Baidu, u svojim aplikacijama za pretraživanje.

Ekosistem koji okružuje jednu tehnološku kompaniju formira se u trenutku dok njeni poslovi rastu; kad god se razvija nova oblast koja prerasta u trend, rađa se i eko-sistem koji tu oblast poslovanja prati (dakle, nove vrste aplikacija su proizvod razvoja, a uz njih dolazi i ekosistem, kojeg zajedno kreiraju korisnici i proizvođači). Naravno, ekspanzije i dalje počinju od povezanih poslova. Alibaba je, na primer, osnovala Alipay kako bi rešila problem plaćanja na tržištu na kojem su korisnici aplikacija Taobao i Cainiao, sa ciljem rešavanja logističkih problema.

Budući da su svi tehnološki giganti u svojim začecima imali svoja područja unutar kojih su delovali, oni su se, samim tim, međusobno manje ili više razlikovali. Ipak, jednom kada bi dovoljno porasli, domeni njihovog poslovanja bi neizbežno započeli da se međusobno preklapaju i to posebno na novim, brzorastućim tržištima da bismo danas, konačno, prisustvovali sveobuhvatnoj bespoštednoj trci tipa svih-protiv-svakog, u svim oblastima.

Kada je usluga deljenja vožnje tipa Uber prvobitno promovisana 2013. godine, Alibaba i Tencent su uložili u Kuaidi i Didi, dve najbrže rastuće kompanije u toj oblasti, uz razvijanje ride-sharing aplikacija proširenih na usluge deljenja bicikala, kombi-prevoza, kamiona ali i dostave hrane. Baidu je ušao na bojno polje investirajući u Uber. Najkompetitivniji rivali su se postepeno preusmeravali sa tržišta kao što je deljenje vožnje, dok je u to vreme glavni cilj njihovog poslovanja bio, zapravo, pridobijanje korisnika da se „ukrcaju“ na njihove platforme za elektronsko i mobilno plaćanje. Oni su pomerali svoje osnovne poslove ka društvenim mrežama, internet i mobilnim plaćanjima, igricama i mobilnoj elektronskoj trgovini. I dok tehnološki centri pretvaraju kinesku hajtek konkurenciju u rivale koji vode međusobnu bitku, oni takođe grade odgovarajuće ekosisteme kojim zadobijaju korisnike.

Kina, „iza Velikog zida“, ima svoje ekvivalente globalnih internet usluga i servisa, koji su blokirani u zemlji. Slično tome, kineske tehnološke kompanije pod svoje okrilje okupljaju kompletne setove vlasničkih aplikacija kako bi pokrili svaki aspekt svakodnevnog života korisnika sa ciljem ispunjavanja njihovih zahteva bez potrebe da napuštaju ekosisteme: elektronska trgovina, sadržaji, plaćanja, društveno umrežavanje, igranje, obrazovanje.

Građenje carstva

Širenje ekosistema se postiže investicijom, akvizicijom ili unutar kompanije. Kineski tehnološki tajkuni su u svojim ranim danima zadobijali ne tako dobru reputaciju zbog svog kopiranja ideja koje su prvobitno pripadale majušnim startup firmama: po preuzimanju njihovih koncepata, IT džinovi bi ih potom srušili snagom svojih ogromnih resursa, iskustvom i brojem korisnika. Tencent je meta brojnih kritika jer njegova moć baca senku na kineske preduzetnike, koji se suočavaju sa dilemom: “A šta ako me Tencent prekopira?”.

S obzirom na brzi rast kineskog internet-preduzetništva i aktivnosti na Mreži, gde trendovi dolaze i prolaze gotovo preko noći, sve ovo je za jednu kompaniju izvanredno težak zadatak, naime, da uspe da dopre u “srce oluje” svakog velikog globalnog uspona – to je čak izvanredno teško čak i za „BAT trijadu“ (Baidu, Alibaba, Tencent). Povrh toga, „duboki zaron“ sa domaćim projektom može kompaniju učiniti podložnijom nestabilnostima tržišnih trendova. Stoga je sticanje ili ulaganje u predstojeće vertikale ili uspešne start-up firme sa pripremljenim timom i proizvodom postalo omiljeniji izbor, uz dodatnu prednost odudaranja od imidža poslovnih predatora koji samo kopiraju tuđe stvari da bi potom proždrali one čije su znanje posisali.

Alibaba i Tencent su dva najzanimljivija trgovca u poslednjih nekoliko godina, zapravo još aktivnija od većine anđela-investitora, venčer kapitalista i privatnog kapitala. Podaci iz ITJuzi-ja pokazuju da je 2017. Tencent na listi potencijalnih investitora pokrio 125 venčer-ponuda, dok je Alibaba na četvrtom mestu prihvatio 77 investitorska ugovora. U poređenju sa Alibabom i Tencentom, Baidu posluje prilično konzervativno.

Efekat ovih velikih preuzimanja je podelio kineske tehnološke firme u različite tabore. Prema podacima pekinške platforme Toutiao koja se bavi obradom internet i mobilnih podataka, BAT je ili osnovao ili uložio u više od polovine kineskih jednoroga, dok je preko 90% kompanija sa tržišnim kapitalom od pet i više milijardi dolara u značajnoj meri povezano s ovim trojcem IT giganata.

Kompanije, i pored svega, mogu posedovati sopstvene investicione stilove. Alibaba teži da preuzme veliki ili kontrolni deo akcija i da se potom duboko uključi u poslovanje preuzetih kompanija. Tencent se usprotivio, ulažući samo malo. Ovo objašnjava zašto Tencent ima više sklopljenih ugovora. Ovaj pristup, međutim, takođe donosi nevolje internet-gigantima koji se u Kini bave društvenim mrežama i platformskim umrežavajućim igrama . WeChat je početkom ove godine okačio post koji je na vebu odmah postao viralan, a u kojem ova firma kritikuje Tencent jer je “izgubio svoje snove”, usled navodnog „gubljenja vremena u traženju aplikacija u koje vredi ulagati“, umesto da radi na sopstvenim proizvodima.

Prednosti za start-up firme

Snaga jedne globalno popularne super-aplikacije kao i važnost učestvovanja u ekosistemu najbolje se ogledaju u slučaju neverovatnog rasta popularnosti platforme Pinduoduo koja je hibrid platforme za e-trgovinu i društvene mreže (po principu kupovine kroz ekosistem tipa „zajedno je lakše“). Pinduoduo je, za manje od tri godine otkako je osnovan, došao do prekretnice zaradivši 100 milijardi renminbija (12.75 milijardi evra), profit za koji je Taobaou bilo potrebno pet a Đingdongu (JD.com) deset godina. Viralni razvoj platforme Pinduoduo je duboko ukorenjen u ekosistemu WeChat, koji nudi čitav niz resursa za podsticaj i angažovanje korisnika, data-usluge u oblaku, kao i efikasna rešenja koja kupci imaju na raspolaganju za obavljanje onlajn i mobilnih plaćanja.

“Ako nam usluge koje nam obezbedi Tencent postanu ograničene, pod restrikcijom i ograničenjima, ograničene ili manje efikasne, ili nam postaju skuplje ili nedostupne iz bilo kog razloga, uključujući i dostupnost mini-programa u okviru Weixin-a, poslovi mogu biti materijalno i štetno pogođeni (Vejksin je kineski izraz za WeChat: 微信; pinyin  Wēixìn; u bukvalnom prevodu: “mikro-poruka”; kineska višenamenska aplikacija koja funkcioniše na različitim platformama. Pored toga što pruža slične mogućnosti kao WhatsApp i Viber, ona je ujedno i društvena merža i aplikacija za plaćanje putem telefona. Nalazi se u upotrebi od 2011. godine. Razvijena je od stranje Tencenta i broji preko milijardu mesečnih aktivnih korisnika).

Eventualni neuspeh Tencenta u održavanju odnosa sa svojim „čedom“, Vejksinom, može materijalno i negativno uticati ne samo na kinesko platformsko već i na svako drugo poslovanje i njegove rezultate”, priznala je ta kompanija u jednom svom javnom osvrtu na kineske internet i mobilne platforme.

Gubitak nekog veoma velikog sponzora može biti štetan. Akcije Kvidana (Quidan), kineskog mikro-kreditora, pale su na najnižu cenu otkad je ova kompanija izašla na berzu, a sve to usled zabrinutosti da Ant Financial neće obnoviti svoje strateško partnerstvo s ovim zajmodavcem keš-kredita, jednom kada se njihov zajednički posao bude okončao (avgust 2019. godine).

Viši zidovi, veće prepreke

Kako se konkurencija zaoštrava, tako i kineski tehnološki behemoti povećavaju zid svog ekosistema blokiranjem usluga za pridošlice sa strane ili pružanjem većeg broja povoljnosti kako bi učvrstila vernost korisnika. WeChat je u maju počeo sa pooštravanjem ograničenja u deljenju eksternih audio-vizuelnih veza u svom Moment feed-u, što je praktično zabranilo veze sa svih popularnih sajtova kao što su Douyin, Kuaishou, Ximalaia, sa izuzetkom onih koji su podržali ili razvili Tencent. Iako je zabrana uklonjena tri dana kasnije, osnovni princip za odobravanje pristupa svom najvrednijem izvoru prometa je prilično jasan: samo onima koji su Tencentovi saveznici.

Alibaba je u avgustu najavio svoj sveobuhvatni 88VIP plan članstva. Korisnici Alibabe sa Taoqi Value sistemom bodovanja kojim se beleži, izračunava i kategoriše istorija kupovine svakog pojedinačnog kupca, uz nagrađivanje onih koji skupe više od 1,000 poena, kada mogu ostvariti godišnje članstvo u RMB 88 za kupovinu u Tmall Supermarketu, Tmall Globalu, Youku-u, Ele.me, Xiami Music-u i Taopiaopiao-u. Korisnici koji skupe manje od 1.000 poena moraju da plate svoje članstvo u „RMB 888“. Više od 1.000% razlike, dakle, više je nego desetostruka razlika između imalaca ove članarine i onih koji je ne poseduju: ovo implicira da je ključno dati klijentima do znanja da im je najbolje da se uključe u ekosistem kao članovi, vezujući veliki deo svojih kupovnih navika za ono što nude Alibaba i Taoqi: najbitnije je da se u ekosistem, takođe,uključe vrhunski kupci ali i oni servisi i popularni pružaoci usluga koji te kupce privlače.

“Misija Alibabe je da onemogući da mi, kineski preduzetnici, uspostavljamo biznis kojim bismo započeli neku novu onlajn imperiju. Verujemo da samo stvaranjem otvorenog, saradničkog i prosperitetnog ekosistema, koji omogućava svojim učesnicima da u potpunosti učestvuju, možemo stvarno pomoći našem malom biznisu i kupcima. Kao oni koji upravljaju ovim ekosistemom, ulažemo svoju pažnju, trud, vreme i energiju na inicijative od kojih će biti većih dobrobiti od ekosistema i onih koji u njemu učestvuju”, rekao je 2014. predsednik Alibabe Džek Ma u otvorenom pismu uoči IPO kompanije i njenog izlaska na berzu.

Maova filozofija govori o tome kako svi tehnološki giganti upravljaju svojim poslovima. Ekosistemi Tencenta i Alibabe su i dalje najrazvijeniji, dok je Baidu odmah iza njih. Nastupajuće visokotehnološke kompanije kao što su Xiaomi, Didi Chuxing, ByteDance i Meituan kreiraju sopstvene ekosisteme u oblasti pametnog hardvera, mobilnosti, sadržaja i O2O (“Online To Offline” način poslovanja koji povezuje tradicionalni biznis sa onlajn marketingom). Pa ipak, još uvek se sprovodi „hvatanje priključka“ između novih i starih načina poslovanja i naplate. Didi i Meituan, iako već sami po sebi startup jednorozi, povezani su sa Alibabom i Tencentom kroz investicije.

Ovaj članak je preuzet sa tehnološkog portala TechNode. Za originalni članak, kliknite ovde.

Emma Lee, China Economic Review

Zaboravite Stenford, Cinghua zove


Nedavno se na programu kineske nacionalne televizije uskomešala grupa kenijskih studenata, pokušavajući da u slede instrukcije svog profesora u studiju-učionici ukrašenoj mandarinskim likovima. Ovi mladi ljudi ne studiraju u Najrobiju već na prestižnom Pekinškom univerzitetu. Kenijski studenti objašnjavaju kako im je Kina pružila punu stipendiju za dobijanje vrsnog visokog obrazovanja čijeg su kvaliteta lišeni kod kuće, te da će sa sobom ponet veštine kojima će doprineti boljitku zemalja iz kojih potiču.

Kina želi da je prepoznaju i kao pokrovitelja stranih studenata. Na drugoj strani Pacifika, u Sjedinjenim Državama – zemlji koja najpametnije i najinteresantnije studente na svetu već generacijama aktivno inspiriše da se u njoj školuju – kreće se, kako se čini, u suprotnom smeru. Kroz niz političkih poteza i akcija, Trampova administracija izgleda da aktivno odvraća strane studente od boravka i školovanja u Sjedinjenim Državama. Sami kineski učenici su za dlaku izbegli da postanu žrtve totalne zabrane koju im je namenio Trampov šef personala, Stiven Miler. Kina gleda na ovaj brzo rastući trend kao na priliku za popunjavanje praznina: U mnogim delovima Afrike i Azije, ova promena je već u toku. I dok inostrani učenici radije biraju kineske nego američke kampuse, ovaj kritično važan element američke „meke moći“ je u opasnosti od gubljenja svoje nekadašnje snage.

Sjedinjene Države su i dalje svetsko središte kada je reč o visokom obrazovanju. U 2016. godini je više od milion inostranih studenata upisano u američke koledže i na univerzitete, dok je nešto manje od pola miliona studiralo u kineskim visokoškolskim ustanovama.

Međutim, dosadašnji uticaj koji svršeni inostrani studenti imaju po povratku u svoje afričke i azijske zemlje, a posebno u regionima i zemljama u kojima rastu ekonomske veze sa Kinom, dosad je bila veoma uspešna. U 2016. godini, preko 60 afričkih i azijskih zemalja poslalo je više studenata u Kinu nego u Sjedinjene Države. Laos je, na primer, poslao 9.907 učenika u Kinu a samo devedeset jednog u Sjedinjene Države. Disparitet važi i za druge zemlje: Alžir, Mongolija, Kazahstan i Zambija su poslali više nego petostruki broj studenata u Kinu nego u SAD. Ukupan upis afričkih studenata u Kinu je od 2014. do danas prevazišao nivo upisa u američke visokoškolske ustanove. Kina je 2016. godine ugostila više od 60.000 afričkih studenata, što je 44 puta više nego što ih je bilo 2000. godine.

U isto vreme kada je Kina nastojala da globalno proširi svoj sistem visokog obrazovanja, američka vlada SAD napravila budžetski rez. Fulbrajtov program, obeležje američke kulturne diplomatije još od 1946. godine se još od Obamine administracije suočava s apelima za smanjenje sredstava namenjenih stranim stipendijama. Generacije nekadašnjih stipendista – koje je svih ovih decenija sponzorisala američka vlada – širom sveta zauzimaju ključne pozicije u akademskim, političkim, istraživačkim, novinarskim i poslovnim oblastima, baš kao i na polju umetnosti. Uprkos ovom impresivnom nasleđu, Trampova administracija je u nacrtu američkog budžeta za 2019. godinu preporučila rez sredstava za stipendiranje od čak 71 odsto.

Javne univerzitete i koledže širom Sjedinjenih Država takođe je zadesio rez vladinih sredstava. Ovaj potez je podigao troškove školarine i smanjio kvalitet obrazovanja. Između 2005. i 2015. godine, cena do-diplomskog (undergraduate tj bachelor) obrazovanja porasla je za 34 procenta u javnim institucijama, a 26 procenta u privatnim neprofitnim institucijama.

Kako bi održali niže stope školarina za američke studente, mnoge institucije su krenule u potragu za stranim studentima koji mogu platiti veće naknade. Iako je ukupan broj upisanih studenata iz inostranstva u porastu, mogućnosti za obrazovanje su bile usredsređene na strane studente iz porodica koje su više ili srednje klase – što znači da su siromašnije zemlje za koje se interesuje Kina bile zanemarene. U akademskoj godini od 2016-2017 gotovo polovina od milion studenata na koledžima i višim školama u Sjedinjenim Državama potiču iz Kine i Indije. Osim ove dve zemlje, kao i Južne Koreje i Saudijske Arabije, nijedna zemlja ne predstavlja više od tri odsto ukupnog broja međunarodnih studenata u Sjedinjenim Državama.

Američki rastući troškovi školarine i ograničene mogućnosti stipendiranja za međunarodne studente ostavili su američki obrazovni sistem nepristupačnim za mnoge zemlje sveta. Kanada i Australija olakšali su režime za dobijanje radnih viza i smanjuju troškove školarine, ali čak i oni „pucaju“ na mnoge učenike iz zemalja sa niskim ili srednjim dohotkom. Nasuprot tome, Kina je energično razvijala svoju politiku stipendiranja i velikodušnog paketa finansijske pomoći kako bi privukla studente iz Azije i Afrike.

Kina je koristila niz političkih sredstava za promociju svojih ponuda u visokom obrazovanju, sa posebnim osvrtom na privlačenje studenata iz područja gde produbljuju svoje trgovinske i diplomatske veze. Između 2003. i 2016. godine, ukupan upis studenata iz Tajlanda, Laosa, Pakistana i Rusije se povećao za više od deset puta. Studenti iz Kazahstana – ključni cilj kineske „Inicijative za pojas i put“ – umnogostručeni su sa zadivljujućim faktorom od 65.

Kina se tokom protekle decenije fokusirala na poboljšanje kvaliteta svog sistema visokog obrazovanja, a takođe je proširila i svoje državne stipendije za strane studente. Tokom 2017. godine, jedan od devet inostranih studenata je dobijao finansijsku pomoć kineske vlade. Od 2000. do 2017. godine, ukupan broj primalaca grantova se umnožio za gotovo jedanaest puta. Sve je više univerziteta koji nude programe na engleskom jeziku i teže poboljšanju kvaliteta istraživačkog sektora i nastave. Kineski ekspanzivni trgovinski i infrastrukturni projekti širom Afrike i Azije učinili su da kinesko obrazovanje sve više dobija na ceni a svršeni studenti mogu da, po povratku u domovinu, iskoriste priliku i budu zaposleni od strane kineskog poslodavca.

Kineska vlada je poslednjih godina sve više usmeravala svoje stipendije učenicima iz zemalja koje su im partneri u projektu Pojas i put. U 2016. godini, od deset zemalja sa najvećim brojem dobitnika kineskih stipendija osam je dolazilo iz zemalja koje su na trasi infrastrukturnog projekta Pojas i put. Kineska vlada je, takođe, pokrenula širu obrazovnu inicijativu koja je isključivo bila posvećena partnerima uključenim u „Pojas i put“ poput, recimo, osnivanja prve „Škole Puta svile“ (Silk Road School), koja je povezana sa prestižnim Renmin univerzitetom u Kini i koja je ovog septembra primila učenike sa područja projekta Pojas i put. Svim studentima će biti potpuno pokriveni svi troškovi potpuna sredstva ukoliko se odluče za master-program koji pokriva kinesku politiku, ekonomiju i kulturu.

Nekim studentima, naravno, čak i ovakva „besplatna“ kvalitetna diploma koju finansijski pokrivaju kineske državne institucije možda neće biti dovoljno atraktivna u odnosu na obrazovanje i diplomu sa nekog od koledža i univerziteta u Sjedinjenim Državama koji, navodno, podržavaju liberalne vrednosti i politički diskurs. Ali, za neke druge studente, američke vrednosti i ideje ne mogu se porediti s obećavajućim uslovima koje nudi sadašnje kinesko obrazovanje, koja ne samo što nudi velikodušne stipendije već i mogućnost zaposlenja – ili u Kini, ili u svojoj domovini, kada se jednom po dobijanju vrate u svojim kućama.

 

ForeignPolicy.com

Godišnja anketa Ikee: uznemiravajući pogled na život u 21. veku


“Gotovo polovina Amerikanaca (45%) zatvara se u svoje automobile kako bi sebi moglo da priuši poneki privatan trenutak”, navodi se u novom istraživanju na uzorku od 22.000 ispitanika u 22 zemlje sveta.

Svake godine, Ikea grupa i INGKA Holding (kompanija koja kontroliše većinu Ikeinih maloprodajnih objekata) objavljuje istraživački izveštaj o tome kako ljudi žive i odnose se na određeni aspekt svojih domova. Od 2014. godine, istraživale su se jutarnje rutine, hrana i kuhinje, kao i – neslaganja unutar četiri zida. Ove godine, istraživanje je poprimilo jedan egzistencijalni ton – pre svega bio je to osvrt na osećaj usamljenosti i pripadanja, kao i posledice življenja u gradovima.

Ova kompanija je pre dve godine anketirala hiljade ljudi, propitujući ih gde se osećaju “najviše kod kuće”. U to vreme, 20% ispitanika je reklo da to nije prostor u kojem su živeli, dakle, nije bio „dom“ u kojem su stanovali. Dve godine kasnije, ponovo su pitali, otkrivši da se broj ljudi koji se u svojoj kući ne oseća kao u svom domu povećao za 15% (među ljudima koji žive u gradovima). Drugim rečima, 35% ljudi koji žive u gradovima ne oseća se „kao kod kuće“ u svojoj kući ili stanu.

Druge statistike iz ovogodišnjeg izveštaja – kojim je obuhvaćeno i analizirano 22.000 ljudi u 22 zemlje – oslikavaju dve konkurentne verzije “doma”.

S jedne strane, ljudi zadobijaju osećaj pripadnosti izvan konvencionalnih životnih prostora, bilo u parku ili u školi. Zapravo, gotovo četvrtina njih koji žive sa drugima oseća se definitivno udobnije i lagodnije kada su – izvan svojih domova. Istovremeno, životni prostori su sve više povezani sa životnim sredstvima ljudi, često direktno generišući dohodak: jedan od četvoro ispitanika radi više od kuće, a još njih 25% koji žive sa strancima, takođe, izdaje svoj prostor na Airbnb-u.

Sa druge strane, ljudi su u ovom Ikeinom istraživanju izražavali uznemirenost svojim životnim prostorom: 53% mladih porodica nema osećaj pripadnosti svom domu. Samo njih 57% koji žive sa porodicom ili sami poseduje osećaj pripadnosti, a ova brojka pada na 34% ukoliko živite sa prijateljima ili strancima.

Jedna osoba iz Rima prijavila je da izlazi iz svoje kuće i odlazi u kabinu svog automobila na ulici kako bi na sedištu pronašla trenutak “mentalne privatnosti”. Ovakvi ljudi ne predstavljaju usamljen slučaj: “Gotovo polovina Amerikanaca (45%) ide u svoj auto, van kuće , kako bi imalo sopstveni „trenutak za sebe“; automobil prevazilaze još samo spavaća soba (72%) i kupatilo (55%), mnogo tradicionalniji i očekivani prostori da se ima trenutak privatnosti, kada ste sami sa sobom”, pišu autori. Samo njih 45% ima osećaj privatnosti ili sigurnosti. “Život kod kuće se menja, duboko, širom sveta”, zaključuje se u ovogodišnjem Ikeinom izveštaju.

Ova statistika je odraz nekih makro-trendova u Americi: sve smo više rentijeri, a sve manje vlasnici domova, što može pomoći da se objasni zašto se osećamo manje kod kuće u kojoj danas živimo. Kao što je spisateljica Sara Amandolare (Sarah Amandolare) istakla pre nekoliko godina, “dom” je postao manje trajan i privremeniji nego ikada, i, kao rezultat toga – prestajemo da razmišljamo o našim domovima kao “izrazu sebe u privatnom prostoru”.

Ovakav stav je, isto tako, doprineo u pravljenju jeftinog i jednokratnog nameštaja. Ikea je sveobuhvatna „scena“ u domovima miliona i miliona života širom sveta. Ova kompanija poseduje više od 400 prodavnica u 25 zemalja i prošle godine je prijavila 936 miliona poseta svojim prodavnicama. Jedna od omiljenih isprodukovanih vesti, koja se očigledno ne može potvrditi, tvrdi da je jedna od 10 Evropljanki zatrudnela na Ikeinom krevetu.

Ono što je fascinantno u ovom izveštaju je i sama Ikea u njemu ima svoju (veoma bitnu!) ulogu. To je najveći maloprodajni lanac nameštaja na svetu, pa je u interesu ove kompanije da kupci osećaju da u svojim domovima opremljenim Ikeinim nameštajem mogu stvoriti osećaj pripadnosti, bez obzira na to gde se njihov dom nalazi. Pa ipak, umesto da sugeriše novu sofu, izveštaj se završava interaktivnim kvizom koji pita „kako se osećate kod kuće“, mapirajući vaše odgovore na piktogramu i nudeći vam personalizovani “manifest” potvrda o pronalaženju vremena za samog sebe kao i izgradnju veza sa zajednicom oko vas. “Važno je to da svi zaslužuju da iskuse taj osećaj sopstvenog doma”, dodaje se u izveštaju.

Ništa od ovoga iz nove Ikeine ankete nema baš puno veze sa samim nameštajem. Ovo je možda odraz trenutka kada je kupovina stvari i nameštaja kao vida ličnog izraza ustupila mesto brizi potrošača o sebi samima. I mada deluje kao malo sebičniji i pre svega na sebe usmeren osećaj, želja savremenog čoveka za očuvanjem sopstvenog mentalnog, emocionalnog i fizičkog zdravlja ide u pravcu koji se može obuhvatiti maksimom: „ko nije dobar za sebe – nije dobar ni za druge“.

 

Kelsey Campbell-Dollaghan, FastCompany.com

Pohlepa jede fudbal


Bundesliga bez Bajerna? Primera bez Reala i Barselone?! Nedeljnik Špigel je otkrio da najbogatiji klubovi kuju plan za formiranje ekskluzivne lige, a razloga, prema oceni nemačkih medija, ima tri: novac, novac i novac.

Prema informacijama nedeljnika Špigel, sedam velikih fudbalskih klubova (Bajern, Real, Barselona, Juventus, Milan, Mančester junajted i Arsenal) već tri godine tajno, iza leđa UEFA, pregovaraju o formiranju „Evropske Super Lige“ (ESL). U njoj bi, navodno, trebalo da bude 16 klubova, od kojih 11 uopšte ne bi moglo da ispadne iz tog takmičenja. Prva sezona igrala bi se već 2020/21.

„To bi bila smrt fudbala“, ocenjuje tabloid Bild. „Razumljivo je to što u klubovima stalno razmišljaju kako da povećaju prihode. Više novca znači i veće šanse za uspeh. Ali to postaje problem kad prevagne pohlepa, kada moćnici izgube osećaj za to šta je dobro za fudbal. (…) Predsednik Nadzornog odbora Bajerna Uli Henes svojevremeno je dobro objasnio zašto natpis ’FC Bajern’ na dresu uvek stoji iznad imena fudbalera: ’Klub je veći od bilo kog igrača’. Isto važi i za Bundesligu: veća je od bilo kog kluba.“

„Biznis sa fudbalom raste, ali ipak ne dovoljno brzo. Trebalo bi, dakle, da se uključi turbo modus“, piše Joša Veber za DW sport. „Rešenje bi trebalo da bude Super liga – koja bi svojim članovima donela daleko više prihoda od zlatne koke zvane Liga šampiona. Čarobni model mogao bi se nazvati ’totalni marketing’ – u njemu nema podele profita.“

„A sa druge strane – prevareni navijači“, piše Veber. „Pričaju im o ’tradiciji’, kažu da ’osluškuju glas naroda‘, pominju čak ’pravu ljubav’ – a sve iz jednog razloga: navijač bi trebalo da nastavi da navija i pre svega – da plaća.“

„Zašto plaćati članarinu Bundesligi ili UEFA, kad možete privatno da se organizujete i tako zaradite deset puta više?“, postavlja retoričko pitanje nemačka agencija dpa. „Svetsko prvenstvo sa 48 umesto sa 32 učesnika, Liga nacija, još jedno, treće takmičenje UEFA, pored Lige šampiona i Lige Evrope – a sada još i izveštaj Špigela o Super ligi. Motiv: novac, novac i još više novca.“

„Zamislite, jednoga dana nećete za vikend ići vozom do Frankfurta ili do Majnca, već avionom do Mančestera ili Madrida. Sigurno je da će ljubitelj fudbal sutrašnjice morati da ima dobro pokriće za svoju kreditnu karticu“, dodaje pa i zaključuje: „Super ligu bi trebalo shvatiti kao poslednji poziv za buđenje. To je jedina pozitivna stvar u vezi sa tom idejom.“

S tim da ideja o formiranju Super lige ima i svoju dobru stranu slaže se i komentator Frankfurter algemajne cajtunga. „Postavlja se pitanje zašto ne razbiti monopol koji imaju udruženja kao što su UEFA ili FIFA? Sa kojim pravom ti sportski karteli ometaju konkurenciju? FIFA je poznata po mahinacijama, nepotizmu i korupciji. Sigurno da nije dobra stvar štititi takve sisteme. Doduše, pod krovom tih saveza funkcioniše i solidarnost. Liga šampiona, na primer, jedan deo svojih prihoda preusmerava klubovima koji igraju u Ligi Evrope.“

„Sigurno da bi podela koju bi izazvala Super liga, teško pogodila nacionalna takmičenja“, dodaje ovaj list. „Ako Bundesliga želi da izbegne tu opasnost, ona bi morala marketinški da postane još atraktivnija i da bude otvorena za više konkurencije. Najveći deo publike i ne očekuje ništa više od vrhunskih utakmica i dobre zabave. Zato klubovi moraju da ubrzaju svoj ekonomski rast. I zato je taj ’fantom Super lige’ korisna stvar.“

 

Ivan Đerković (DW)