Tramp vs. Kim ili: propast svetske ekonomije bez ispaljenog metka


Kako severnoamerički lider i severnokorejski vođa mogu upropastiti svetsku privredu bez oružanog sukoba

Tenzije će verovatno izazvati američki trgovinski rat sa Pekingom, i to daleko pre nego što bi Amerikanci nagrnuli sa pešadijom na Pjongjang. Kineski dužnički balona bi mogao pući, prouzrokujući dramatične posledice po svet.

Obilje je datuma koji se ovih dana mogu obeležiti, ili se na njih prisetiti: Prošle nedelje je obeležena decenija od početka najveće finansijske krize još od Velike depresije, što se američkom predsedniku Donaldu Trampu učinilo kao pogodan trenutak da Severnoj Koreji pripreti totalnim uništenjem.

Jedan od njegovih retkih dostignuća koja mu se mogu pripisati tokom prvih šest meseci predsedničkog mandata je to da deonice na Volstritu stabilno rastu još od njegove izborne pobede oktobra prošle godine. Pretnja severnokorejskom predsedniku Kim Džong Unu “vatrom i besom” koji će mu se sručiti na glavu – i neizbežne salve uvreda kojima je Kim odgovorio američkom predsedniku – dala je svetskim tržištima mogućnost da u momentu zatišja i „tajm-autu“ porazmisle o situaciji. Ali – ne puno više od toga.

Uzevši sve stvari u obzir, finansijska tržišta su počela da prate „šou“ koji su izvodili Kim i Tramp. Naravno, došlo je do rasprodaje akcija i već uobičajenog izmeštanja kapitala ka sigurnim “kriznim utočištima” kao što su zlato i švajcarski franak – oprobani recept u vreme bilo kakvog povećanja globalne finansijske napetosti. Ali, nema tog događaja koji bi se makar i primakao onoj panici koja je zavladala pre tačno jedne decenije, kada su se tržišta iznenada zamrzla a banke odbijale da pozajmljuju jedne drugima.

Ovo je bio deo donedavnog obrasca. Tržišta su postala opuštena u pogledu geopolitičkog rizika i to sa dobrim razlogom. Volstrit je počeo da raste od trenutka kada je Irak bio napadnut 2003. godine. Za razliku od tog trenutka, njujorška berza jedva da je i odreagovala u momentu aneksije Krima, 2014. godine.

Pretpostavka koja je u osnovi prećutnog odgovora je da neće biti rata između SAD-a i Severne Koreje, nuklearnog ili bilo kakvog konvencionalnog, i da je pametna investiciona igra kupovati akcije dok su u padu, a samim tim i jeftinije.
Tržišta su delimično u pravu. I dalje izgleda kao malo verovatno da će Tramp odobriti preventivne udare. Kim to zna, zbog čega bi bio dovoljno nesmotren da poveća svoj ulog i pre otvaranja karata u političkom pokeru – tako što će prvo namestiti neke projektile ka moru i vodama Guama.

Međutim, finansijska tržišta – i šira globalna ekonomija – mogli bi i dalje da se preokrenu naglavačke i potonu, u ponavljanju onoga što se dogodilo pre 10 godina – i to bez pucnjave i projektila. Tokom protekle decenije, tržišta su odbacivala geopolitičke rizike, mada su se pokazala mnogo ranjivijima prema ekonomskom i finansijskom riziku. U tom pogledu, ima puno razloga za zabrinutost.

Za početak, svet se nikada nije zaista oporavio od poslednje krize. Stopa rasta je od 2008. do danas bila postojano slaba, a bila je moguća samo zato što su godinama niske kamatne stope i kvantitativno popuštanje ohrabrivali potrošače i preduzeća da raščišćavaju velike količine duga. Kao što ekonomista Stiv Kin (Steve Keen) napominje u svojoj novoj knjizi „Možemo li izbeći još jednu finansijsku krizu“ (Can we avoid another financial crisis, izdavač Polity), mnoge zemlje postaju ono što on naziva „zavisnicima od dugova“ (debt junkies).

“Takve zemlje suočavaju se sa dilemom narkomana, praveći izbor između” hladne ćurke“ sada, “ili kasnijeg nastavka zaduživanja, povećavajući svoj dug dodatnim zaduživanjem kroz nove kreditne linije, da bi kasnije doživeli još veći krah.”

Kin kaže da zemlje koje vode računa odlikuju dve karakteristike: već imaju visok nivo ličnog duga, a i znatno su se oslanjali na kredit kao izvor potražnje tokom proteklih pet godina. Australija, Kanada, Južna Koreja, Švedska i Norveška su na njegovoj listi kandidata za buduće dužničke zombije (debt zombies). Ali, takođe, i – Kina.

Tokom 25 godina koji su svet doveli u finansijsku krizu, Kina je razvila izuzetno uspešan model rasta. Bilo je masovnog egzodusa ljudi, koji su iz ruralnih oblasti prebacivani u gradove kako bi  radili u novoizgrađenim fabrikama, koje su – zahvaljujući malim platama i jeftinoj, takoreći potcenjenoj valuti – uspeli da zapad poplave svojim jeftinim izvozom.

Ovaj se model, međutim, oslanjao na potrošače u zapadnim zemljama – poput Sjedinjenih Država – uzimajući više duga kako bi kupovali ovaj kineski izvoz. Kada je finansijska kriza pre deset godina završila dubokom recesijom, potražnja za kineskom robom iznenada je presušila.

Uz rizik da će zatvaranja fabrika i masovna nezaposlenost dovesti do političkih nemira, kineska vlada zamenila je prskanje zapadnog kreditnog balona sopstvenim kreditnim balonom. Naložili su bankama da se slobodno uzajmljuju kod trgovaca nekretninama, podržavajuči ovaj potez masovnim sprovođenjem programa izgradnje javne infrastrukture. Banke raspolažu sa 35 biliona (am.triliona) dolara sredstava na bilansu stanja – što je  četvrti porast od 2008. godine. Privatni dug Kine kao deo godišnje privredne proizvodnje (BDP), povećao se sa 120% na 210% u istom periodu.

Lekcija iz 2007. godine jeste da bi svi baloni, na kraju, ipak pucali. Alen Grinspen (Alan Greenspan) rešio je problem pucanja dotkom balona stvaranjem još većeg balona na američkom tržištu stanova, a kineske vlasti su, zapravo, takođe učinile nešto slično.

I zaista, struktura kineskog finansijskog sistema, sa svojim velikim bankarskim sistemom u senci i posebnim investicionim vozilima koja uzimaju imovinu van bilansa tj završnog računa, izgleda jezivo nalik finansijskim sistemima u SAD i Britaniji u godinama pre krize.

Kada se jednom kineska Ponzijeva šema bude urušila – kao što je neminovno – prenos finansijske “zaraze” na ostatak globalnog finansijskog sistema biće ograničena činjenicom da su banke u velikoj meri u državnoj svojini, dokle god je kontrola kapitala još uvek prisutna. Peking će učiniti ono što je Zapad učinio 2008. kada je spasao banke od opasnosti kraha. Čak i tako, ekonomski šok bi za ostatak sveta bio ogroman. Od 2008. godine, kineska ekspanzija zasnovana na kreditima predstavlja više od polovine globalnog rasta.

Jedan očigledan okidač za predupređivanje kineskog kreditnog balona bile bi, eventualno, američke trgovinske sankcije. Još dok je bio kandidat za Belu kuću, Tramp se obavezao da će povesti izuzetno tešku igru s Pekingom, preteći tarifama do 40% na kinesku uvoznu robu u SAD.

Kasnije je on ublažio takvu retoriku, u nadi da će kineski predsednik Si Đinping izvršiti pritisak na Kima i tako stopirati nuklearni program Severne Koreje. Odluka Kine da podrži oštrije ekonomske sankcije UN-a protiv Pjongjanga nagoveštaj je postojanja njegove određene zasluge u ovom pristupu severnokorejskom problemu.

Ali, Peking je pre neki dan insistirao da će se držati po strani u slučaju rata između Sjedinjenih Država i Severne Koreje, što pokazuje postojanje ograničenja koliko je daleko Kina spremna da ide – a to već ne može da bude dovoljno daleko za Trampa.

Ako postane jasno da Kina ne može da ugrozi niti ukroti Kima, Sjedinjene Države imaju na raspolaganju niz ekonomskih instrumenata i mera. Jasno je stavljeno do znanja da će ublažiti tarife na jeftini kineski čelik i aluminijum, a kazniti pirateriju i krađu  intelektualne svojine i patenata. Sjedinjene Države bi, takođe, mogle da Kinu označe kao valutnog manipulanta, nešto što je Tramp isključio tokom svoje faze „sinergije“ koju je imao sa kineskim predsednikom Sijem kada su se u aprilu sastali na Floridi. Ovakav potez bi otvorio put za daljnje sankcije i neizbežnu odmazdu od strane Kine.

Sve donedavno je bilo teško videti odakle to naredna finansijska kriza dolazi. Sada je, očigledno, jasno. Tramp je pričao o napadu Severne Koreje, ali odlučuje da neko mora da plati za njegov pad. Kina je, očigledno, kandidat, pokazavši mu nedovoljnu podršku. Izrečene su ekonomske sankcije, izbija trgovinski rat i krupan kreditni balon u Kini konačno prska. Finansijska tržišta tek treba osveste ovu mogućnost. Verovatno je već odavno nastupio trenutak da takvo šta učine.

Gardijan

 

Da li je svet zaista bolji nego ikada?


Svako ko je krajem prošle godine obratio bar malo pažnje na naslove u novinama, verovatno je zaključio da je sve užasno i da je duboki pesimizam jedini smisleni stav prema događajima u svetu – možda ublažen ciničnim humorom, po principu: ako svet već ide dođavola, onda bar možemo uživati u vožnji. Naravno, Brexit i izbor Donalda Trampa su za većinu bili najjači utisci. Ali i ako niste bili protivnik Brexita, ili kritičar Trampa, teško da ste mogli izbeći vesti o pokolju u Siriji, smrti hiljada migranta u Mediteranu, atomskim probama u Severnoj Koreji, širenju zika virusa i terorističkim napadima u Nici, Belgiji, Floridi, Pakistanu i mnogim drugim mestima; kao i one o pretnji klimatske katastrofe, koja se nazirala u pozadini svih ovih događaja. (Da pritom uopšte ne uzimamo u obzir seriju smrti voljenih zvezda, koja je izgledala kao proračunati pokušaj 2016. da utrlja so na ranu: za samo nekoliko meseci preminuli su Dejvid Bouvi, Leonard Koen, Muhamed Ali, Keri Fišer i Džordž Majkl.) A nekoliko naslovnih tema iz 2017. – Grenfel tauer, napadi u Londonu i Mančesteru, haos posle Brexita i svakodnevni Trampov šou – ne daju puno razloga za veseliji pogled na stvari.

Ipak, jedna grupa sve istaknutijih komentatora je izgleda imuna na mračno raspoloženje. U tekstu iz prošlog decembra, pod naslovom „Ne zaboravite da živimo u najboljem periodu u istoriji“, Tajmsov kolumnista Filip Kolins ponudio je listu razloga zbog kojih treba da budemo radosni: tokom 2016, piše Kolins, deo svetske populacije koji živi u ekstremnom siromaštvu prvi put je pao ispod deset procenata; globalne emisije ugljenika od fosilnih goriva stagniraju već treću godinu za redom; smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na svetu, a gigantske pande su uklonjene sa liste ugroženih vrsta.

Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je pisao da je, po mnogim kriterijumima, „2016. bila najbolja godina u istoriji ljudske vrste“ zbog smanjenja globalne nejednakosti, dva puta manje stope dečije smrtnosti u odnosu na 1990, i za 300.000 je više ljudi koji svakog dana dobijaju mogućnost korišćenja električne energije. Tokom 2016. i 2017, za Tajms je, pored Kolinsa, pisao i publicista i bivši predsednik kompanije Northern Rock, Met Ridli – čije se opredeljenje vidi već i iz naslova njegove knjige Racionalni optimista – svake nedelje slaveći mogućnosti veštačke inteligencije, slobodne trgovine i frekinga. Do trenutka kada je Brendan O’Nil objavio sopstvenu verziju ovog argumenta, u časopisu Spektejtor („Odvojenost od realnosti pripadnika brljajuće klase najbolje se ogleda u njihovom lupetanju o 2016. kao najgoroj godini u istoriji“), ovo gledište je postalo toliko uobičajeno da je O’Nilova kontrarijanska reputacija bila u opasnosti.

Labava, ali sve brojnija koalicija kolumnista, naučnika i operativaca iz različitih instituta, koji zastupaju ovo veselo gledište o situaciji u kojoj se nalazimo, ponekad se naziva „novim optimistima“. (To ime bi trebalo da podseća na buntovnički skepticizam novih ateista, predvođenih Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom i Semom Herisom.) Iz njihove perspektive, naše očajanje je iracionalno, a u njemu ima pomalo i samozaljubljenosti. Oni tvrde da to očajanje govori više o nama samima, nego o tome kako stvari zaista stoje – i tako ilustruje našu tendenciju ka kolektivnom samooptuživanju i nespremnost da poverujemo u moć ljudske inventivnosti. Po njima, ono se najbolje može objasniti kao rezultat različitih psiholoških predrasuda koje su imale svoju svrhu u praistorijskoj savani – ali nas danas, u doba zasićenosti medijskim sadržajima, uporno navode na pogrešan trag.

„Nekada davno, zabrinutost za svaku stvar koja bi mogla poći po zlu bila je od izuzetnog značaja za opstanak“, piše Johan Norberg, švedski istoričar i samoproklamovani novi optimista, čija je knjiga Napredak: deset razloga da se radujemo budućnosti, objavljena neposredno pre Trampove prošlogodišnje pobede na predsedničkim izborima. To je ono što loše vesti čini naročito upečatljivim: u našoj evolucionoj prošlosti bilo je jako dobro što negativne informacije lako privlače našu pažnju, jer su one mogle ukazivati na neposredne opasnosti po naš opstanak. (Pećinski čovek koji bi uvek pretpostavljao da ga iza sledeće stene čeka lav najčešće ne bi bio u pravu, ali bi imao mnogo veće izglede da preživi i razmnoži se nego onaj koji bi uvek pretpostavljao suprotno.) Ali to je važilo za vremena pre novina, televizije i interneta: u ovo hiperpovezano doba, naša zavisnost od loših vesti navodi nas da usisavamo depresivne priče sa svih strana planete, bilo da one za nas predstavljaju pretnju ili ne, i da na osnovu njih zaključimo da su stvari mnogo gore nego što jesu.

Uistinu dobre vesti, s druge strane, mnogo je teže primetiti – delom i zato što se one odvijaju postepeno. Maks Rozer, oksfordski ekonomista koji širi jevanđelje novog optimizma preko svog tviter naloga, nedavno je ukazao na to da su novine s punim pravom mogle na svakoj naslovnoj strani tokom poslednjih 25 godina da štampaju vest: „BROJ LJUDI KOJI ŽIVE U EKSTREMNOM SIROMAŠTVU OD JUČE JE OPAO ZA 137.000!“ Ali nijedna novina to nije učinila zato što očekivani svakodnevni događaji, po definiciji, ne zavređuju da se nađu u vestima. Isto tako, retko ćete videti vest o lošem događaju koji je izbegnut. Ali svaka promišljena procena naše situacije bi valjda trebalo da uzme u obzir i sve ratove, pandemije i prirodne nesreće koji su se hipotetički mogli desiti, ali nisu?

„I sam sâm nekada bio pesimista“, kaže Norberg, urbani četrdesettrogodišnjak odrastao u Stokholmu, a danas saradnik libertarijanskog Cato Instituta u Vašingtonu. „Nekada sam i sâm sa nostalgijom gledao na prošla vremena. Ali onda sam počeo da proučavam istoriju i da se pitam, pa dobro, gde bih ja bio u tim prošlim vremenima, u svojoj rodnoj Švedskoj? Verovatno ne bih bio nigde. Prosečni životni vek je bio previše kratak. Morali su da dodaju koru drveta u testo kako bi im hleb duže trajao!“

U svojoj knjizi Norberg daje pregled deset najznačajnijih merila ljudskog napretka – hranu, higijenu, prosečni životni vek, siromaštvo, nasilje, stanje prirodne sredine, pismenost, slobodu, jednakost i uslove odrastanja. Sa naročitim zadovoljstvom se obračunava sa fantazijama onih koji priželjkuju da su se rodili nekoliko vekova ranije: ne tako davno, podseća Norberg, psi su na ulicama evropskih gradova glodali napuštene leševe žrtava kuge. Čak i 1882. samo je 2 odsto njujorških domova imalo tekuću vodu; 1900. prosečni životni vek je iznosio jedva 31 godinu, kako zbog rane smrti odraslih, tako i zbog ogromne smrtnosti dece. Danas prosečni životni vek traje 71 godinu, a i te dodatne decenije uključuju znatno manje patnje. „Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje“, piše Norberg, varirajući omiljeni refren novih optimista, „skoro 2.000 ljudi će se za to vreme izdići iz ekstremnog siromaštva“, koje se trenutno definiše kao preživljavanje sa manje od 1,90 dolara po danu.

Ova baražna paljba optimističkih statistika kao da bi trebalo da razori obično nesavladive političke razlike oko stanja planete. Novi optimisti nas pozivaju da zaboravimo na svoje ideološke predrasude i taborske lojalnosti; da se oslobodimo svojih omiljenih teorija o tome šta nije u redu sa svetom i šta treba učiniti u vezi sa tim, i da umesto toga duboko udahnemo osvežavajući vazduh objektivnih činjenica. Podaci ne lažu. Samo pogledajte brojke!

Međutim, ispostavlja se da brojke mogu biti jednako politične kao i sve drugo.

Novi optimisti su svakako u pravu u vezi sa nostalgijom: niko normalan ne bi trebalo da priželjkuje da živi u prošlom veku. U anketi iz 2015, 65 odsto Britanaca (i čak 81 odsto Francuza) izjavilo je da svet postaje sve gori; ali mereno mnogim razumnim kriterijumima, oni naprosto greše. Ljudi se uistinu izdižu iz ekstremnog siromaštva neverovatnom brzinom; smrtnost dece je u ogromnom padu; standardi pismenosti, higijene i prosečnog životnog veka nikada nisu bili viši. Prosečni Evropljanin ili Amerikanac uživa u luksuzima o kojima srednjovekovni velikaši bukvalno nisu mogli ni da sanjaju. Suštinski nalaz ključnog teksta novog optimizma, knjige Bolji anđeli naše prirode Stivena Pinkera, takođe izgleda široko prihvaćen: živimo u najmirnijem periodu ljudske istorije, u kojem je nasilje svih vrsta – od smrti u ratu, do maltretiranja u školskom dvorištu – u oštrom padu.

Ali prvenstvena namera novih optimista nije da nas ubede da ljudski život danas uključuje znatno manje patnje nego pre nekoliko stotina godina. (Čak iako ste samoproklamovani pesimista, verovatno vas ne treba ubeđivati u tu činjenicu.) U ovu suštinski neospornu činjenicu gnezdi se nekoliko kontroverznijih implikacija. Na primer: s obzirom na to da su se stvari nesumnjivo popravile, imamo dobrog razloga da verujemo da će nastaviti da se popravljaju. I dalje – mada se ova tvrdnja tek ponekad eksplicitno iznosi u radovima novih optimista – šta god da smo radili tokom proteklih nekoliko decenija, to očigledno funkcioniše, tako da bi trebalo da se držimo političkih i ekonomskih aranžmana koji su nas doveli dovde. Konačno, optimizam znači nešto više od toga da stvari nisu tako loše kako smo mislili: on znači opravdano uverenje da će stvari uskoro biti još bolje. „Racionalni optimizam smatra da će se svet izvući iz krize u kojoj se trenutno nalazi“, pisao je Ridli nakon finansijske krize 2007/8, „zbog načina na koji tržišta robe, usluga i ideja omogućavaju ljudima da trguju i specijalizuju se na korist svih… Ja sam racionalni optimista: racionalni, zato što sam do svog optimizma došao ne na osnovu temperamenta ili instinkta, već na osnovu dokaza.“

Da je sve ovo zaista tačno, to bi značilo da je ogroman deo energije koju ulažemo u raspravu o stanju čovečanstva – sav onaj politički bes, upozorenja o neposrednoj opasnosti, uzbuđenje iz uvodnika u novinama, sva naša strepnja i krivica zbog nesreća koje pogađaju ljude širom sveta – potrošen uludo. Ili, još gore, sve to može biti kontraproduktivno, u meri u kojoj verovanje da su stvari nepopravljivo loše izgleda kao loš način da se ljudi motivišu da stvari učine boljim, te se stoga može pretvoriti u samoostvarujuće proročanstvo.

„Evo činjenica“, pisao je američki ekonomista Džulijan Sajmon, čije je glasno protivljenje mračnim predviđanjima ekologa i demografskih eksperata sedmdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pripremilo teren za dolazak novih optimista. „U proseku, ljudi širom sveta žive duže i jedu bolje nego ikada ranije. Manje ljudi danas umire od gladi nego ikada u istoriji. Doslovno svaka mera materijalnog i ekološkog blagostanja u SAD pokazuje poboljšanje. Ovo važi i za svet gledan u celosti. Svi dugoročni trendovi idu u suprotnom smeru od projekcija ovih proroka propasti“.

To jesu činjenice. Zašto onda svi već nismo postali novi optimisti?

Optimisti govore prorocima propasti da se razvedre, još od 1710, kada je filozof Gotfrid Lajbnic zaključio da živimo u najboljem od mogućih svetova na osnovu toga da bog, budući savršen i milostiv, ne bi stvorio ništa manje od najboljeg mogućeg sveta. Ali novu poplavu pozitivnosti je možda najbolje razumeti kao reakciju na pesimizam izazvan terorističkim napadima 11. septembra 2001. Ovi napadi su predstavljali udžbenički primer izuzetno vidljivih loših vesti koje aktiviraju naše kognitivne predrasude, ubeđujući nas da svet postaje smrtno opasno mesto, iako to zapravo nije tačno: u stvari, nešto veći broj Amerikanaca je poginuo u motociklističkim nesrećama tokom 2001, nego u Svetskom trgovinskom centru i otetim avionima.

Ali novi optimizam je takođe i odgovor na jednu vrstu introspekcije koja se raširila zapadom nakon 9/11, i kasnije tokom rata u Iraku – osećanja da bez obzira na to da li je nova globalna nesigurnost isključivo naša krivica, ona svakako zahteva samokritiku i refleksiju, pre nego samo odlučnije potvrđivanje prednosti našeg pogleda na svet. („Ceo svet nas mrzi, i mi to zaslužujemo“, kako je francuski filozof Paskal Brikner podrugljivo okarakterisao ovo stanovište.) Nasuprot tome, insistiraju optimisti, podaci dokazuju da je globalna dominacija zapadne moći i ideja tokom poslednja dva veka dovela do transformativnog poboljšanja u skoro svačijem kvalitetu života. Met Ridli voli da citira preteču današnjih optimista, vigovskog istoričara Tomasa Bebingtona Mekolija: „Na osnovu čega, iako pred sobom ne vidimo ništa osim napretka, ne očekujemo ništa osim propasti?“

Utučena samokritika koja frustrira nove optimiste delom se hrani – bar oni to tako vide – nekom vrstom optičke iluzije u načinu na koji mislimo o napretku. Kako primećuje Stiven Pinker, kad god smo zauzeti osuđivanjem vlada ili ekonomskih sistema zbog toga što oni ne dostižu izvesne standarde pristojnosti, lako je smetnuti s uma kako su se i sami ovi standardi s vremenom menjali. Zgražamo se nad izveštajima o zatvorenicima izloženim mučenju od strane CIA – ali samo zahvaljujući istorijski gledano nedavnom opštem konsenzusu da je mučenje nedopustivo (U srednjovekovnoj Engleskoj ono je bilo relativno uobičajen deo kaznenog sistema). Možemo biti zgroženi smrtima migranata u Mediteranu samo zato što polazimo sa pozicije da i nama nepoznati ljudi iz dalekih zemalja takođe zaslužuju moralno uvažavanje – zamisao koja bi mnogima od nas izgledala apsurdno da smo živeli početkom osamnaestog veka. Međutim, što se ovaj konsenzus više širi, to nam nepodnošljivije izgleda svako njegovo narušavanje. I stoga, ironično, bes koji osećate kada čitate naslove zapravo predstavlja dokaz da je ovo veličanstveno vreme da se bude živ (Novi doprinos politici novih optimista, Moralni luk Majkla Šermera, povezuje ovaj argument direktno sa verom u nauku, tipičnom za nove optimiste: upravo je napredak nauke, tvrdi Šermer, ono što će nas učiniti moralnijim).

Uporna slutnja da je ovaj argument nekako zasnovan na mađioničarskom triku – čini se da se bilo koji užas reinterpretira kao dokaz našeg napretka – može nas dovesti do još jedne primedbe: čak iako jeste tačno da je sve mnogo bolje nego što je ikada bilo, zašto pretpostaviti da će stvari nastaviti da se popravljaju? Napredak u higijenskim standardima i produžavanju prosečnog životnog veka ne može sprečiti da podizanje nivoa mora uništi vašu zemlju. Uopšteno gledano, opasno je predviđati buduće rezultate na osnovu prošlih uspeha: ako uzmemo u obzir dovoljno dug rok, postaje nemoguće odrediti da li je napredak koji slave novi optimisti zaista dokaz stabilnog napretka ili pak samo kratkotrajni izuzetak.

Na primer, skoro svaki iskorak koji Norberg slavi u svojoj knjizi Napredak desio se u poslednjih 200 godina – činjenica koju optimisti uzimaju kao dokaz nezaustavljive moći moderne civilizacije, ali koja bi se isto tako mogla uzeti i kao dokaz za to koliko su retki takvi periodi napretka. Ljudska vrsta postoji skoro 200.000 godina; ekstrapoliranje na osnovu perioda od 200 godina ne izgleda preterano mudro. Pribegavajući mu, rizikujemo da napravimo grešku britanskog devetnaestovekovnog istoričara Henrija Bakla, koji je u svojoj knjizi Istorija civilizacije u Engleskoj samouvereno napisao da će rat uskoro biti stvar prošlosti. „Da ovaj varvarski poduhvat stabilno opada sa napretkom društva, mora biti očigledno čak i najpovršnijem poznavaocu evropske istorije“, pisao je on 1857. Bakl je bio uveren da će neposredno pre toga završeni Krimski rat biti jedan od poslednjih u ljudskoj istoriji.

Ali glavna briga nije to da će se stabilni napredak ostvaren u prethodna dva veka postepeno okrenuti u suprotnom smeru, vraćajući nas u uslove iz prošlosti; glavna briga je da je svet koji smo stvorili – sama mašina koja vuče napredak – toliko kompleksan, nestabilan i nepredvidiv, da bi u svakom trenutku mogla da nas zadesi katastrofa. Stiven Pinker je možda apsolutno u pravu kada tvrdi da sve manji broj ljudi pribegava nasilju kao rešenju za svoje nesuglasice, ali (kao što bi i on sam priznao) za globalnu katastrofu je dovoljan i samo jedan besni narcis sa pristupom nuklearnim šiframa. Digitalna tehonologija je bez sumnje podstakla globalni ekonomski rast, ali ako bi je sajber-teroristi iskoristili da sledećeg meseca sruše globalnu finansijsku infrastrukturu, dalji rast bi ubrzo postao vrlo sporan.

„Stvar je u tome da je, ako nešto u našim društvima ozbiljno pođe po zlu, zaista teško videti gde bi se to moglo zaustaviti“, kaže Dejvid Ransiman, kembrički profesor političkih nauka, čiji je pogled na budućnost manje ružičast, i koji je debatovao sa novim optimistima poput Ridlija i Norberga. „Pomisao da bi, recimo, sledeća finansijska kriza, u povezanom i algoritamski uređenom svetu poput našeg mogla eskalirati izvan kontrole – nije iracionalna. Zbog toga je prilično teško biti tako razdragano optimističan.“Kada živite u svetu u kojem se čini da sve napreduje, ali koji bi već sutra mogao propasti, „savršeno je racionalno biti uspaničen“.

U svojoj knjizi Zamka pouzdanja, Ransiman pokreće srodno i jednako uznemirujuće pitanje koje se tiče moderne politike. Čini se da demokratija sasvim dobro napreduje: novi optimisti primećuju da danas ima više od 120 demokratija od ukupno 193 zemlje na svetu, dok ih je 1972. bilo samo 40. Ali šta ako je upravo snaga demokratije – i naša uzdanja u njenu sposobnost da izdrži skoro sve vrste pritisaka – predznak njene eventualne propasti? Možda naš pravi problem nije, kako smatraju novi optimisti, višak pesimizma, već opasan nivo preteranog pouzdanja?

Ovaj argument tvrdi da ljudi koji su glasali za Trampa i Brexit nisu to učinili zato što smatraju da je sistem pokvaren i da ga treba zameniti. Naprotiv, glasali su kako su glasali upravo zato što se previše uzdaju u to da će suštinska bezbednost koju im država omogućuje uvek biti tu za njih, kakav god zapaljiv izbor oni načinili na glasačkom mestu. Ljudi su glasali za Trampa, „jer mu nisu verovali“, piše Ransiman. Oni su „želeli da prodrmaju sistem od kojeg su istovremeno očekivali da će ih zaštititi od nepromišljenosti čoveka kao što je Tramp“. Problem sa ovim modelom – isporučivanjem izbornih udara zato što ste uvereni da ih sistem može izdržati – jeste u tome što nemamo razloga da verujemo da će sistem biti u stanju da izdrži beskonačno dugo: u nekom trenutku šteta može postati nepopravljiva. Novi optimisti „opisuju svet u kojem ljudska delatnost [agency] kao da nije bitna, jer su već evoluirale neke sile koje nas guraju u pravom smeru“, kaže Ransiman. „Ali ljudska delatnost je još uvek bitna… ljudska bića poseduju sposobnost da sve zabrljaju. I sasvim je moguće da naša sposobnost za brljanje raste.“

Optimisti nisu nesvesni takvih opasnosti – ali jedna tipična crta optimističkog stanja duha sastoji se upravo u pronalaženju optimističkih interpretacija zastrašujućih činjenica. „Pitate me da li sam ja kao onaj čovek koji pada sa nebodera i dok proleće pored drugog sprata konstatuje: ‘Zasad je dobro’“, kaže Met Ridli. „Odgovor je – pa, zapravo, u prošlosti su ljudi predviđali katastrofe iza ugla i grešili su toliko često da to treba uzeti u obzir kao relevantnu činjenicu.“ Istorija naizgled daje Ridliju za pravo. A opet, naravno da mu daje za pravo: da se kraj civilizacije uistinu desio, danas verovatno ne biste čitali ovaj tekst. Ljudi koji predviđaju katastrofe koje samo što se nisu desile često greše. S druge strane, dovoljno je da samo jednom budu u pravu.

Ako postoji jedan trenutak koji je obeležio rođenje novog optimizma, onda je to bio – sasvim prikladno – jedan TED talk. U pitanju je bio nastup iz 2006. Hansa Roslinga, švedskog statističara i samozvanog „obrazovnog zabavljača“, pod naslovom „Najbolje statistike koje ste ikada videli“. Rosling je tom prilikom sumirao rezultate istraživanja koje je sproveo među švedskim studentima. Predstavljajući im parove od po dve zemlje – Rusiju i Maleziju, Tursku i Šri Lanku itd. – postavljao im je pitanje koja od ovih zemalja ima bolje rezultate u različitim domenima zdravstva, npr. u vezi sa stopom dečje smrtnosti. Studenti su listom davali pogrešne odgovore, zasnivajući ih na pretpostavci da zemlje bliže njihovoj, kako geografski tako i etnički, moraju biti naprednije.

Ali Rosling je zapravo izabrao ove parove kako bi dokazao jednu tezu: Rusija ima dvostruko veću stopu dečje smrtnosti nego Malezija, a Turska dvostruko veću od Šri Lanke. Deo defetističkog stava savremenog zapada se, po Roslingu, sastoji upravo u pretpostavci da živimo na vrhuncu razvoja i da budućnost koju ostavljamo generacijama koje dolaze, a naročito svetu izvan Evrope i Severne Amerike, izgleda mračno. Rosling je uživao u ponavljanju da bi u eksperimentu u kojem biste šimpanzama dali da biraju između banana obeleženih imenima ovih zemalja, šimpanze imale bolji rezultat od studenata – jer bi bile u pravu bar u pedeset posto slučajeva. Dobro obrazovani Evropljani, s druge strane, greše mnogo više od pukog slučaja. Mi nismo prosto nesvesni činjenica; mi smo aktivno ubeđeni u depresivne „činjenice“ koje nisu istinite.

Uzbudljivo je gledati „Najbolje statistike koje ćete ikada videti“ – delimično zbog Roslingovog štreberskog i energičnog scenskog nastupa, ali delimično i zato što se čini da on obasjava pitanja koja su obično predmet ostrašćene ideološke debate okrepljujućim svetlom objektivnih činjenica. Danas, mnogo više nego u vreme kada je on održao svoj govor, živimo u „doba stava“, u kojem se naizgled beskonačan broj blogova, kolumni, knjiga i televizijskih analitičara utrkuju u tome da nam kažu kako treba da se osećamo povodom vesti. Veći deo ovih razmatranja se ne zasniva toliko na tvrdim činjenicama u korist nekog argumenta, koliko na zastupanju stava koji treba da zauzmete: tipičan „stav“ vas poziva da zaključite, na primer, da je Donald Tramp fašista, ili da nije fašista, ili da su voditelji BBC-a preterano plaćeni, ili da je vaš trening joge primer kulturalne aproprijacije (Ovo ne treba da nas iznenađuje: internet ekonomija se hrani pažnjom, a mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju emocionalno razdražujućim argumentom, nego pukom informacijom – povrh toga, ne morate da platite za skupo istraživanje koje je neophodno da biste došli do činjenica). Novi optimisti obećavaju nešto drugo – da su u stanju da otkriju kako treba da se osećamo prema svetu na osnovu toga kakav svet uistinu jeste.

Ali pošto se zadubite u njihova dela, počinjete da se pitate da li svi ovi optimistički komadići činjenica uistinu govore sami za sebe. Za početak, zašto pretpostaviti da je relevantno poređenje ono između sveta kakav je bio pre, recimo, 200 godina i sveta kakav je danas? Moglo bi se tvrditi da je poređenje sadašnjosti sa prošlošću zapravo nameštanje karata. Naravno da su stvari danas bolje nego što su bile. Ali svakako nisu ni približno onoliko dobre koliko bi trebalo da budu. Da upotrebim neke očigledne primere: čovečanstvo nesumnjivo poseduje sposobnost da iskoreni ekstremno siromaštvo, da okonča glad ili da radikalno smanji klimatsku opasnost. Ali mi nismo učinili ništa od svega toga, a činjenica da stvari nisu tako strašne kakve su bile početkom devetnaestog veka naprosto promašuje temu.

Ironično, imajući u vidu njihovo oslanjanje na kognitivne predrasude u objašnjenju naše sklonosti ka negativnom viđenju stvarnosti, čini se da su novi optimisti i sami žrtve jedne takve predrasude, tzv. „usidrujuće predrasude“, koja opisuje našu sklonost da se u rasuđivanju previše oslanjamo na izvesne delove informacija. Ako počnete od činjenice da su žrtve kuge svojevremeno trunule na ulicama evropskih gradova, onda je jedino prirodno da zaključite kako je život danas divan. Ali ako počnete od toga da smo mogli da eliminišemo glad ili zaustavimo globalno zagrevanje, činjenica da ovi problemi i dalje postoje može dovesti do drugačijeg suda.

Argument da bi trebalo da budemo srećniji nego što jesmo zato što ljudski život kao takav postaje u proseku bolji, takođe ne uspeva da razume fundamentalnu istinu o tome kako funkcioniše sreća; naš sud o svetu nastaje kao rezultat konkretnih poređenja koja nam se čine relevantnim, a ne na osnovu zauzimanja onoga što Ransiman naziva „tačkom gledanja iz svemira“. Ako su ljudi u vašem malom američkom gradu znatno manje ekonomski sigurni nego što su bili za svojih života ili ako ste mladi Britanac koji se suočava sa mogućnošću da nikada neće biti u stanju da sebi priušti stan, nije naročito utešno reći vam da sve veći broj Kineza dostiže srednjoklasni status. Ridli se priseća da je, kada je predstavljao svoju knjigu po američkom srednjem zapadu, publika često sumnjala u njegov optimizam zbog činjenice da se njihovi sopstveni životi nisu kretali nabolje. „Govorili su: ‘Vi uporno tvrdite da svet postaje sve bolji, ali iz naše perspektive ne izgleda tako‘. A ja bih im rekao: ‘Da, ali ovo nije ceo svet! Zar vas ni najmanje ne raduje činjenica da zaista siromašni Afrikanci postaju malo manje siromašni?’“ U jednom smislu, ovo je dobar argument, ali u drugom, on je potpuno irelevantan.

U svojoj suštini, novi optimizam je jedan ideološki argument: generalno gledano, njegovi zastupnici su zagovornici moći tržišta, koji slikaju svoju veselu sliku nedavne prošlosti čovečanstva ne bi li tako opravdali sopstvena politička gledišta. Ovo je savršeno legitiman politički argument – ali on je još uvek politički argument, a ne neposredno, neutralno oslanjanje na objektivne činjenice. Tvrdnja da trenutno živimo u zlatnom dobu i da je naše dominantno pesimističko raspoloženje neopravdano nije protivotrov za „doba stava“, već samo još jedan stav – i nije ništa manje smisleno zauzeti suprotno gledište. „Ne sviđa mi se“, kaže Ransiman, „ova pretpostavka da tvrdite da sva dostignuća nisu vredna poštovanja, ako ne prihvatate njihov argument“. Čini mi se sasvim razumnim da ljudi, uprkos svim pokazateljima napretka, ipak osećaju duboku nelagodu u vezi sa stanjem u kojem se svet trenutno nalazi, naročito ako uzmemo u obzir relativnu nestabilnost dokaza ovog napretka i nepredvidivost koja mu visi nad vratom. Sve je zaista veoma krhko.

Johan Norberg, koji je objavio svoju knjigu Napredak svega dva meseca pre američkih predsedničkih izbora, pratio je objavljivanje razultata tokom maglovitog jutra u Stokholmu, na žurci u američkoj ambasadi. Kada je Trampova pobeda postala izvesna, raspoloženje se promenilo iz uzbuđene vreve u užasnutu nevericu. „Svi mi smo bili Šveđani, iz sveta medija, politike, biznisa i tako dalje. Mislim da je bilo teško naći jednu jedinu osobu u prostoriji koja se nadala Trampovoj pobedi. Tako je raspoloženje naglo i dramatično palo“, priseća se Norberg. „Štaviše, nije bilo alkohola pri ruci, što takođe nije pomoglo, jer su svi govorili: ‘Treba nam neka žestina!’ Ali prijem je bio organizovan kao doručak.“ Uz osmeh, on zaključuje: „Mislim da Amerikanci ne razumeju Šveđane baš najbolje“.

Populistički talasi u Britanji i SAD u poslednje dve godine – koji su stajali iza Trampovog uspona, pobede Brexita, i neočekivano visoke podrške za Bernija Sandersa i Džeremija Korbina – predstavljaju komplikovan problem za nove optimiste. S jedne strane, lako je okarakterisati ovaj gnev uperen ka političkom establišmentu kao grešku, zasnovanu na neuspehu da se prepozna kako dobro stvari zapravo idu; ili kao legitimnu reakciju na stvarne, ali lokalizovane i privremene neravnine na putu, koje ne moraju predstavljati osnovu za širi argument u korist pesimizma. S druge strane, ima nečeg čudesnog u pogledu na svet koji vidi ovakve političke talase isključivo kao odgovore, pogrešne ili ne, na pravu situaciju. Oni su deo prave situacije. Čak i ako smatrate da su Trampovi glasači u potpunosti pogrešili u negativnoj percepciji svoje situacije, sama percepcija je bila sasvim dovoljno stvarna – i oni zaista jesu izabrali Trampa, uz sav njegov potencijal destabilizacije. (Za nove optimiste, primećuje Dejvid Ransiman, politika nije ništa više do smetnja, jer po njihovom gledištu, „stvari koje diktiraju napredak nisu političke, ali stvari koje izazivaju neuspeh jesu političke“). Postoji tačka na kojoj prestaje da bude bitno da li su široko rasprostranjena osećanja pesimizima i strepnje opravdana ili ne i ono što postaje bitno jeste jedino činjenica da ona jesu široko rasprostranjena.

Norberg svakako ne podržava Trampa i rezultat izbora mu je, kao autoru koji promoviše ružičastu sliku neposredne budućnosti čovečanstva, mogao izgledati kao korak unazad. U svojoj knjizi on uistinu upozorava da napredak nije neminovan: „Postoji realna opasnost nativističkog kontraudara“, piše on. „Kada ne uviđamo napredak koji smo ostvarili, počinjemo da tragamo za žrtvenim jarcima za probleme koji ostaju.“ Ali u prirodi je novog optimizma da se negativni događaji mogu pretvoriti u razloge za radost i do trenutka kada smo razgovarali Norberg je uspeo da razvije optimistički spin i na temu izbora.

„Mislim da je moguće da ćemo za par godina smatrati da je odlično što je Tramp pobedio“, kaže on. „Jer, da je on izgubio, a Hilari pobedila, ona bi bila najomrznutiji predsednik modernog doba, i onda bi Tramp i Benon to iskoristili da izgrade alt-rajt medijsku imperiju, stvore pravu lavinu mržnje, i onda bismo sledeći put možda dobili još disciplinovanijeg kandidata – pravog fašistu, a ne nekog ko samo glumi fašistu… Možda će se ispostaviti da je Tramp nesposobni narcis, koji će uništiti populistički brend u SAD“. Ova vrsta protivčinjeničkog argumenta ima problem što je neopovrgljiva, a u svakom slučaju je prilično daleko od pozicije odlučne pozitivnosti u vezi sa smerom u kojem se svet kreće. Ali možda ona izražava jedinu neospornu istinu oko koje se mogu složiti i novi optimisti i oni više pesimistički nastrojeni: štagod da se desi, stvari u principu uvek mogu biti i gore.

Oliver Burkeman, The Guardian, 28.07.2017.

Peščanik.net, 17.08.2017.

Švedska vs. ostali: nordijska ljubav prema životu


Nikada nemojte živeti da biste radili već obratno, poručuju Šveđani. Od noćnog kupanja do plažnog roštiljanja i logorovanja u prirodi – i još dalje: evo mini-vodiča kroz švedski stil življenja, objavljenog u britanskom magazinu Stylist.

Samo prolutajte ulicama Stokholma jedne subote oko pet popodne, i počećete da shvatate kako nordijski način života pulsira sasvim drukčijim ritmom i tempom u odnosu na Britaniju a i sve ostale zapadne Evropljane. U trenutku kada je svaka iole prometnija i važnija britanska ulica stecište ogromnih masa tinejdžerki i mladih koji žickaju za pivo „i sve što uz njega ide“, u Švedskoj u tom trenutku ulice odišu spokojem, dok su vrata prodavnica poput Acne, J Lindeberg i Cheap Monday zatvorene.

Subotnje večeri su u Švedskoj svetinja, i izvesno da ovaj trenutak nije predviđen za bilo kakve manijakalne šoping ekscese. Bilo bi teško ignorisati koliko švedski lokalci izgledaju sretno, prijateljski i opušteno. Ne postoji, kao drugde, iskradanje na petominutnu pauzu za kafu između 3:00 i 3:05 popodne; oni s kafom u rukama uživaju za stolom, uz kolač. Domaćinski, reklo bi se.

Uprkos tome što samo tri meseca godišnje imaju nešto sunca i letnjeg ugođaja, tu su noćno i kupanje, plažni roštilj i logorovanje – sve su to njihove standardne aktivnosti u cilju što intenzivnijeg ličnog užitka.

Onima koji žive i rade u Londonu, ovakav švedski način i pravila življenja zasigurno izgledaju revolucionarno. “Imamo prilično lep život”, priznaje stokholmski psiholog Cecilija Daberg (Cecilia Duberg), koja već na prvi pogled odiše obezoružavajućim zdravljem. “Vreme provedeno u prekrasnom okruženju, stalna aktivnost i zajedničko obedovanje jesu od suštinskog značaja za većinu Šveđana.”

Ali, tu je i druga strana medalje: dođite u decembru, kada sunce jedva da se katkad stidljivo promoli, a zapravo ga i nema do sredine proleća. “Hladne, mračne zime mogu biti izazovne”, objašnjava ona, “ali je zato prilagođavanje promenljivim sezonama način da ostanete pažljivi i prisebni.”

Od uživanja u sezonskim jelima, do aktivnog boravka na otvorenom – evo šest pravila za život u švedskom stilu. Pravila koja bi, zapravo, mogli da upražnjavamo i svi mi ostali, koji smo „Ne-šveđani“.

Delite zemlju i tlo pod nogama s ostalima

U Švedskoj ovaj slogan ne važi samo kao izreka i savet – ova misao/parola je deo ustava. Zemlja je „Allemansrätten“, ili ‘pravo na javni pristup’; za zemlju važi zajedničko pravo korišćenja, što omogućava svakome da se slobodno kreće, čak i na privatnom zemljištu, kao i da na njemu podigne šator ili pretražuje tle radi branja jestivog bilja, pečuraka, šumskog voća i bobica itd. Jedino pravilo koje je na snazi je da budemo pažljivi prema drugima – sumirano je u frazu “Ne uznemiravajte, ne uništavajte” –što je i inače sjajna mantra za život.

“Allemansrätten je veoma važan aspekt življenja i ponašanja mnogih Šveđana”, kaže Per Nilsson iz Švedske agencije za zaštitu životne sredine. “Potrebno nam je da živimo život koji želimo.” Više od 80% stanovništva živi u krugu od pet milja od nekog od brojnih nacionalnih parkova, rezervata prirode ili područja zaštićene sredine, a studije pokazuju da provođenje vremena u prirodnom okruženju smanjuje stres, podstiče mentalno zdravlje i čak smanjuje krvni pritisak. Šveđani uče da cene prirodu još od najranijih nogu, a mnogi petogodišnjaci pohađaju već tradicionalnu “školu u prirodi”, dok starija deca uče osnove snalaženja u prirodi, veštinu čitanja geografskih karata i orijentaciju u divljini.

Kako Per Nilson kaže, “Što više znate o prirodi, to vas više zanima „prirodna sredina”. Impresivnih 99% otpada iz švedskih domaćinstava se reciklira ili se koristi za proizvodnju struje, dok nezamislivih 51% energije ove zemlje potiče iz obnovljivih izvora. Šveđani, takođe, češće i više kupuju organsku hranu nego bilo ko drugi, sa “brigom za životnu sredinu” koja se citira, postavlja i nameće kao najveća motivacija.

“Švedski pristup hrani je isključivo sezonski, lokalni i organski”, kaže poznata gastro-kritičarka i stilistkinja Liselotte Forslin iz Uppsale. “Volimo da dobro i lepo jedemo. Inače, potpuno je normalno videti porodicu koja sa plastičnim kantama luta šumom, pažljivo birajući bobice i pečurke koje će jesti, sušiti ili konzervirati, a svaki Šveđanin u glavi drži barem nekoliko klasičnih jela u svom repertoaru „šumskih specijaliteta“, kao što su supa od koprive sa polutkama kuvanih jaja i i pitom od borovnice.”

Globalizacija je možda svetu podarila japansku miso supu ili koreanski kiseli kupus (kimči), ali Šveđani naprosto obožavaju da jedu ono što raste na njihovim poljima i u fjordovima do njihovih kuća – i to sa dobrim razlogom. Dugačke, mračne zime podrazumevaju tradicionalne metode konzerviranja kao što su turšija, sušenje ili dimljenje u pušnici, još uvek pasionirano praveći zbirke tegli sa zimnicom na policama špajza (kako bi inače naša haringa koju smo upecali potrajala do marta?). I, uglavnom, izvesno neuništivo povrće poput rutabage, varijeteta kelja a potomka divljeg kupusa, svojevrsnog miksa cvekle i repe (eng. „swede“- ne, naziv nije slučajnost!)… I  uz – kako ne spomenuti? – neizbežni krompir. Obe vrste krtola zauzimaju suvereno mesto na meniju i stolu svakog istinskog Šveđanina.

Kada je u pitanju hrana, i u ugostiteljstvu je slična priča: brojni su restorani i kafići u Švedskoj koji uzgajaju sopstvene proizvode. Jakob Holmstrom (Jacob Holmström), šef kuhinje u restoranu „Gastrologik“ okićenom Mišlenovim zvezdicama, kaže: “Sami sakupljamo mnoge naše sastojke – tako da možemo biti pomalo zagriženi štreberi” – mada je naš stil kuvanja jednostavan: kada već imate vrhunski kvalitet proizvoda, ne morate još puno toga da učinite kako biste spravili savršeno jelo. “

Nikad ne dozvolite poslu da zavlada vašim životom

Skandinavska radna/ životna ravnoteža već je dugo predmet zavisti kod ostalih, a Švedska je svake godine u vrhu tabela koje ocenjuju kvalitet života i zadovoljstva, pre svega po studijama koje sprovodi evropski zavod za statistiku, Eurostat. Sa prosečnom radnom nedeljom od najviše 40 sati (još uvek nije sigurno da će uvoditi šestočasovno radno vreme jer ova satnica ne zadovoljava odnos efikasnost/isplativost)… i s onim beskrajnim letnjim večerima koje traju po čitavu noć, Šveđani već u startu imaju sjajnu priliku da budu oslobođeni svakodnevnih životnih napetosti. I ne samo to: izuzetno velikodušni zakoni o roditeljskom dopustu omogućavaju roditeljima da imaju 480 (plaćenih!) dana po detetu tokom njegovih prvih osam godina detinjstva. To znači da ukoliko bi jedna porodica želela da svake godine uzima šestonedeljni letnji odmor, to je za njih apsolutno izvedivo, uobičajeno i normalno…

Mnogi urbani Šveđani poseduju tradicionalne izletničke drvene kućice u prirodi, koje se zdušno koriste za vikend-bekstva iz gradova. Šveđani, takođe, čine sve kako bi na redovnoj bazi u svom rasporedu našli vremena za svoj autentični vid relaksacije – takozvanu „fiku“. Fika je švedski izraz koji odbija svaki doslovan prevod – on je prava nacionalna institucija koja obično uključuje ćaskanje, kafu i kolač. Prema Švedskom odboru za poljoprivredu i statistiku, prosečan Šveđanin, zapravo, pojede 316 rolnica od cimeta (kanelbullar) godišnje (zar, uostalom, ne izgledaju sjajno?). Već i ta jedna rolnica dnevno, uz fiku, čini da se osećaju srećnima i ispunjenima.

Život, ah pa naravno, nije savršen. Kako kaže psiholog Cecilija Duberg, “Šveđani se i dalje bore sa stresom i opterećenjima, kao i svugde. Mi se, međutim, prilično dobro nosimo pri uspostavljanju zdravog životnog stila i zdravih navika, jedemo odličnu hranu, vežbamo i uživamo uz fiku: naše vreme za opuštanje. “

Dom je tamo gde je srce

Sa dugim zimama i temperaturama ispod nule, u Švedskoj je “dom” daleko više od pukog mesta za spavanje. “Imamo reputaciju introvertnih, nacije povučene u sebe”, kaže stilistkinja Mia Berg iz Malmea, „mada smo eliki deo godine prinuđeni da ostanemo u zatvorenom prostoru zbog mraka i hladnoće. Dakle, naši domovi su naši rajevi. Upravo zbog toga više volimo da se zabavljamo kod kuće, a to je i razlog zašto je dizajn tako velika stvar za nas. “

Etos, tj kredibilitet koji je ugrađen u temelje švedske estetike ukorenjen je u osnovnim principima življenja. Velika kuhinja je neophodna svakom Šveđaninu, jer je hrana, tako neizbežno, sastavni deo švedskog stila, baš kao i veliki prozori “za besplatnu svetlosnu terapiju tokom cele godine”, kaže dizajnerka enterijera Emma Fischer, koja živi i radi u Geteborgu. Postoji tipičan pristup enterijeru. “Mi volimo bele zidove, drvene podove i sobe koje pružaju lagani, prozračni osećaj”, objašnjava ona. Gro nameštaja je napravljen od lakšeg drveta, kao što je bor, a postoji trend za tople metale kao što su mesing, zlato i bakar. “Imamo puno svetiljki umesto centralnog osvetljenja na plafonu, a moderne komade mešamo sa starinskim nameštajem kako bismo privatnom prostoru utisnuli lični pečat”, kaže Fišerova. To je nešto tipa:” Šta, ova stara komoda? To je bio nameštaj moje bake“ – pre će kuća odisati atmosferom prisnosti i s prepoznatljivim ličnim znakom, nego što će izgledati kao prodavnica nameštaja. Šveđani, upravo stoga što su  nepojamni ljubitelji prirode, u svojim domovima uvek drže brojne velike biljke.”

Ne dozvolite da vas koče vremenski uslovi

Šveđani imaju izreku koja u grubom prevodu glasi otprilike ovako: “Nema lošeg vremena, već samo loše odeće”. Dakle, na prve nagoveštaje proleća, obično negde u aprilu, Šveđani se pokupe i izlaze napolje. “Vreme može biti prilično promenljivo i ćudljivo”, priznaje Ema Fišer, “ali umesto da se vratite unutra kad zahladni, vi odete i uzmete još jedan džemper.” Forslinova se slaže: “Čim se pojavi sunce i živa na termometru pređe 5°C, svi isrčimo napolje. Čak i ako je napolju ledeno. Imamo puno već iskopanih mesta za logorsku vatru, sjajno je ići na skijaški kros-kantri ili planinarenje, a potom na roštilj ili negde na piknik.”

Bebe, međutim, uspevaju da izdrže temperature ispod nule tokom cele godine. Zimska temperatura u Stokholmu može lako pasti ispod tačke smrzavanja; i dok mame i tate sede unutra i greju ruke na vrućim šoljama kafe, svoje bebe ostavljaju napolju da dremkaju u kolicima; ovo čeličenje utemeljeno je na stavu i iskustvu, naime, da je izlaganje svežem, oštom i hladnom vazduhu zdravije nego da bebe budu zaglavljene među četiri zida. Izlaganje vremenskim (ne)prilikama pomaže deci da kasnije u životu ne poboljevaju često. Kada temperatura padne na -15°C, kolica su omotana ćebadima, ali deca i dalje ostaju napolju. Može se slobodno reći da je zavisnost Šveđana od otvorenog prostora  ljubav koja se začinje od najranijeg detinjstva. Zapravo, Šveđani toliko vole da budu napolju da je 25% stanovništva učlanjeno barem u jednu zvaničnu organizaciju za aktivnosti na otvorenom. Ah taj sneg, divota.

Prihvati da su stvari u životu “dovoljno dobre” 

“Dobar život u Švedskoj pre svega ima veze sa divnim i bitnim iskustvima, a ne sa posedovanjem stvari i novca”, kaže psiholog Hoa laj (Hoa Ly). “Postoji jedna reč na švedskom, a to je lagom“, što znači “dovoljno dobro” ili “upravo tačan iznos”, ili „taman tako“ ili „potaman“ – lagom zaista sumira švedske kulturne, društvene i demokratske ideale. Biti dobra osoba i imati bliske prijatelje jeste važnije nego imati blistavi auto. I sa famozno visokim porezima [do 70% vaše plate, prema nekim studijama], Šveđani ne bi ostali tu gde jesu da su bili potpuno motivisani isključivo novcem. “Dakle vaša kuća je ‘lagom’, vaša plata je ‘lagom’, pa čak i vaš pet godina stari džemper koji je pomalo ućeban i s ufrćkanim kuglicama – ali i dalje vrlo topao; i on je, još uvek, lagom.

Umesto da “stiču”i jure najnovije modne trendove ili tehnologiju, Šveđani vole da “čine”. “Od provođenja vremena sa decom i obedovanja s prijateljima, do aktivnosti na otvorenom i bavljenja raznim hobijima”, kaže Laj. Pevanje je izuzetno popularna zabava u zemlji Abbe, a Švedska ima najveći broj horova po glavi stanovnika na svetu – to je još nešto što osvedočeno povećava emocionalno blagostanje: ko peva – zlo ne misli, kažemo mi. Ovo doslovce važi za Šveđane.

Postoji, ipak, još jedna stvar koju Šveđani rade drukčije od drugih. “Takođe osećamo i veliku zahvalnost”, kaže Cecilija Daberg. “Znamo da imamo dobar život i zahvalni smo za to. To nas čini dobrima.”

Život je, napokon, dovoljno dobar da bi se živeo. Život je lagom.

Stylist.co.uk

Kraj motora s unutrašnjim sagorevanjem


Ovaj nas je motor veoma dugo i dobro vozio, a robu vredno prenosio. Ali, na vidiku se nazire kraj izumu koji je preobrazio naš svet.

Američka verzija Otto motora

Američka verzija Otto motora

“Ljudska inventivnost… još uvek nije iznašla mehanički proces koji bi konja i konjsku vuču tako dobro odmenio kao što je to dosad činio pogon na unutrašnje sagorevanje fosilnih goriva”, objašnjavale su francuske novine Le Petit Journal u decembru 1893. godine. Odziv je bio gotovo trenutan: organizovana je trka Pariz-Ruan za kočije bez konjske zaprege, koje su usledile već narednog jula. Na startnoj liniji pojavilo se 102 učesnika, koji su uključivali vozila sa pogonom na paru, benzin, struju, komprimovani vazduh i hidrauliku. Samo se njih 21 kvalifikovalo za trku od 126km (78 milja), događaj koji je privukao ogromne gomile radoznalih građana. Pobedio je motor sa unutrašnjim sagorevanjem (Internal combustion engine, ICE). Tokom narednog, dvadesetog stoleća, dominacija ove vrste motora će se nastaviti i suvereno prožeti celokupnu energetsku industriju, neminovno menjajući svet. Motor s unutrašnjim sagorevanjem predstavljao je jedan od tek nekoliko epohalnih pronalazaka u istoriji koji su preobrazili ne samo samo čoveka već i ljudsku vrstu.

Njegovi su dani, međutim odbrojani. Rapidan razvoj tehnologije auto-baterije znak je da se svetska industrija okrenula elektromotoru kao svom ultimativnom favoritu (pogledajte ovde). U Parizu 1894. godine nijedan električni automobil nije stigao ni do početne linije, delimično i zato što su im bile potrebne usputne stanice za zamenu baterija na svakih 30km. Današnji električni automobili, koje napajaju litijum-jonske baterije, imaju nesrazmerno veći učinak. Bolt, model kompanije Ševrolet ima raspon od 383 km vožnje s jednim punjenjem baterija; Fanovi elektromobila Tesla nedavno su vozili model „S“ i to više od 1.000 km na jednom punjenju. Analitičari banke UBS procenjuju da će “ukupni troškovi vlasništva” električnog automobila sledeće godine dostići paritet tradicionalnih vozila koje pokreće benzin – iako bi ovakva šema bila na štetu i gubitak proizvođača – barem u početnoj fazi. Optimistično predviđanje kaže da će električna vozila do 2025. godine činiti 14% globalne prodaje automobila, što je prilično bolje od 1% koliko ih ima danas. Drugi imaju neke druge i skromnije prognoze, ali se i one ubrzano revidiraju na više cifre, pošto se cena baterija nezadrživo smanjuje: cena po kilovat-satu je pala sa 1.000 dolara u 2010. godini na 130 do 200 dolara. Regulativa je takođe pooštrena. Britanija se ovog jula pridružila sve dužoj listi zemalja čija je strategija da do 2050. na ulicama i putevima ostavi isključivo električna vozila, kao i nove generacije automobila sa nultom emisijom gasova.

Prelazak sa goriva i klipova na baterije i elektro-motore verovatno neće trajati toliko dugo. Prvi smrtni udarci zadati benzinskom i dizel-motoru s unutrašnjim sagorevanjem već se uočavaju na globalnom nivou – a mnoge od posledica novih navika kupovine vozila biće više nego dobrodošle.

Da bi se utvrdilo ono što je pred nama, razmislimo na trenutak kako je motor sa unutrašnjim sagorevanjem oblikovao savremeni život. Bogatstvo se u svetu nakon dva Svetska rata obnavljalo upravo zahvaljujući  motornim vozilima, uz ogromne investicije u putne mreže i „pronalazak“ predgrađa kao lokacija za stanovanje, računajući na auto kao na prevozno sredstvo na potezu posao-kuća i obratno. Uz automobile idu i trgovina, tržni centri i drive-in restorani. Oko 85% američkih radnika putuje do posla i nazad automobilom. Proizvodnja automobila je takođe predstavljala generator ekonomskog razvoja i širenja srednje klase u posleratnoj Americi i šire. Na putevima se trenutno nalazi oko milijardu automobila, i gotovo svi oni koriste fosilna goriva. Iako je većina njih parkirana i u „praznom hodu“, američka proizvodnja motornih vozila može da proizvede deset puta više energije nego sve američke elektrane. Motor sa unutrašnjim sagorevanjem je najmoćniji motor u istoriji.

Elektrifikacija auto-industrije je, međutim, bacila automobilsku industriju u turbulentnu fazu i previranja. Najbolji brendovi auto-industrije zasnivaju se na njenom inženjerskom nasleđu – naročito u Nemačkoj. U poređenju sa postojećim vozilima, električni automobili su daleko jednostavniji i imaju manje delova; Oni su više kao „računari na točkovima“. To znači da im je potrebno manje ljudi da ih sastave kao i manje pomoćnih sistema, koje današnji proizvođači naručuju od specijalizovanih dobavljača. Radnici u auto-fabrikama koje ne proizvode električne automobile zabrinuti su da bi mogli biti na udaru rezova, gubeći posao jer elektromotor iziskuje proizvodnu liniju manjeg obima kao i manji broj dobavljača. Sa manje stvari koje u industriji elektromobila mogu poći nizbrdo i u lošem pravcu, izvesno je da će se tržište za održavanje današnjih motora i industrija rezervnih delova nesumnjivo sažimati. I dok se današnji proizvođači bore sa preskupim nasleđem starih fabrika i viškom radne snage, novi učesnici u tržišnu trku ulaze bez opterećenja. Vrhunski brendovi mogu biti u stanju da se ističu stilom i načinom na koji se nose s problemom adaptacije, ali proizvođači automobila sa malom maržom biće primorani da se uglavnom nose sa – troškovima.

Sve to važi, naravno, uz pretpostavku, da ljudi uopšte žele da i dalje poseduju automobile. Električni pogon, zajedno sa tehnologijom vožnje i samonavodeće vožnje, mogao bi značiti da se vlasništvo nad privatnim vozilima uglavnom zamenjuje “uslugom transporta”, u kojem će flota novih automobila nuditi vožnju na zahtev. Po nekim „najekstremnijim“ procenama, to bi moglo umanjiti auto-industriju za čak 90%. Mnogo zajedničkih električnih automobila za samonavodeću vožnju „napustilo“ bi gradove, a asfaltnu infrastrukturu odmeniće parkovi i zelene površine (na nekim mestima i do 24%) uz nove vidove samoobnovljivog stanovanja, dozvoljavajući nam da prelazimo velika rastojanja iz dalekih predgrađa i to dok – spavamo. Na delu će biti jedna nova „suburbanizacija“: razvoj predgrađa sa svojim novim funcijama i ulogama.

Čak i bez prelaska na bezbedna, samonavodeća vozila, električni pogon će ponuditi ogromne ekološke i zdravstvene prednosti. Punjenje automobilskih baterija čiji su izvor centralne „elektro-pumpe“ je efikasnije nego punjenje goriva u pojedinačne motore na tradicionalnim benzinskim stanicama. Postojeći električni automobili smanjuju emisije ugljenika za 54% u poređenju sa benzinskim pogonom, prema američkom Savetu za odbranu nacionalnih resursa (National Resources Defence Council, NRDC). Ta će se brojka povećati vremenom, kako električni automobili postaju efikasniji a izgradnja mreže postane „zelenija“ tj ekološki još prihvatljivija. Lokalno zagađenje vazduha će takođe pasti. Svetska zdravstvena organizacija kaže da je to najveći pojedinačni rizik po zdravu životnu sredinu; danas, zagađenje vazduha na otvorenom uzročnik je smrti od 3,7 miliona stanovnika godišnje. Jedna studija pokazala je da emisije automobilskih gasova svake godine ubijaju 53.000 Amerikanaca, naspram 34.000 onih koji stradaju u saobraćajnim nesrećama.

Auti i autokratije

A tu je potom i – nafta. Približno dve trećine nafte se u Americi potroši na putevima, dok se relativno zamašan deo preostale trećine koristi kao nusproizvod rafinisanja sirove nafte: u proizvodnji kozmetike, sintetičke gume, lekova i sredstava za čišćenje u domaćinstvu, takođe za proizvodnju petroleja, masti za podmazivanje (tj kolomasti), motornih ulja (lubrikanata), tečnog gasa, asfalta (bitumena), parafina, lož-ulja, mlaznog goriva itd. Naftna industrija podeljena je u stavovima kada treba očekivati maksimalnu potražnju; Royal Dutch Shell kaže da bi to moglo biti za nešto više od jedne decenije. Perspektiva je da će pritisak na cene nafte skočiti mnogo pre toga. Pošto niko ne želi da ostane bez beskorisne nafte u zemlji, postojaće nedostatak novih investicija, posebno u novim, skupim oblastima istraživanja kao što je, recimo, Arktik.

Nasuprot tome, proizvođači kao što je Saudijska Arabija, sa ogromnim rezervama koje se mogu jeftino koristiti, biće pod pritiskom da svoju naftu ispumpaju iz tla pre nego što bude prekasno: Srednji Istok će i dalje biti bitan, ali puno manje nego što je to dosad bio slučaj. Iako će i dalje postojati tržište prirodnog gasa, koji će stvarati energiju za sve te buduće električne automobile, nestabilne i hirovite cene nafte opteretiće zemlje koje zavise od prihoda nafte, kojima popunjavaju nacionalnu kasu.

Kada se jednom u budućnosti budu smanjile količine nafte, prilagođavanje će biti bremenito problemima, posebno na teritorijama gde se borba za vlast dugo svodila na  kontrolisanje prihoda od naftnog bogatstva. U zemljama kao što su Angola i Nigerija, gde je nafta često bila jedna vrsta prokletstva, povećanje ekonomske moći može doneti ogromne koristi.

U međuvremenu, u toku je borba za litijum. Cena litijum-karbonata porasla je sa 4.000 dolara po toni u 2011. na više od 14.000 dolara. Potražnja za kobaltom i retkim zemnim elementima neizostavno potrebnim u proizvodnji novih električnih motora takođe narasta. Litijum se koristi ne samo za pogon elektromobila: komunalne usluge iziskuju eksploataciju gigantskih baterija, sposobnih da skladište energiju u trenucima kada je potražnja slaba, a da se njihova struja troši onda kada za to postoji potreba. Da li će sve ovo učiniti da Čile, koji je bogat litijumom, nastupi kao nova Saudijska Arabija? Ne baš, jer ga električni automobili ne konzumiraju; Stare litijum-jonske baterije iz automobila mogu se ponovo koristiti u električnim mrežama, a potom završiti u reciklaži.

Motor sa unutrašnjim sagorevanjem je dobro trčao svoju trku – i još uvek može da u narednim decenijama dominira u, recimo, brodskoj industriji i avijaciji. Ali, kada se radi o kopnenim elektromotorima, oni će uskoro ponuditi slobodu i udobnost jer su jeftini i čisti. Kako prelazak na električna vozila preusmerava trend bogatog sveta ka potrošnji električne energije, kreatori politika biće u obavezi da daju svoj doprinos, osiguravajući postojanje dovoljno obimnih proizvodnih kapaciteta – uprkos problematičnoj regulativni mnogih zemalja. Oni bi možda trebalo da budu neka vrsta „babica“, onih koji će aktivno pripomagati tokom procesa rađanja novih pravila i standarda vezanih za stanice za punjenje, kao i recikliranje baterija i motora sa obiljem komponenti od retkih metala i drugih elemenata koji se već nalaze u našim “urbanim rudnicima” (recimo, u našim mobilnim telefonima i računarima). Oni će, takođe, biti primorani da se suoče sa previranjima koja će izvesno nastupiti u trenutku nestanka starih fabričkih poslova.

Električni automobili bez vozača u 21. veku verovatno će poboljšati svet na načine koji su duboki i neočekivani, baš kao što su to u XX veku učinila vozila sa motorima na unutrašnje sagorevanje.

To će, međutim, biti neugodan put. Vežite se.

The Economist

 

Kako će naš svet izgledati ako otopli za 4°C


Evo jednog obaveštenja – u slučaju da niste znali.

Mikronezija je nestala – potopljena je i nad njom su talasi. Pakistan i Južna Indija su napušteni. Evropa se polako pretvara u pustinju. Ovo je svet 4°C topliji nego što je sada.

Ali tu su i dobre vesti: Zapadni Antarktik više nije zaleđen i nenaseljen. Pametni gradovi uspevaju u novoj zelenoj i prijatnoj zemlji. I Severna Kanada, Skandinavija i Sibir proizvode bogate žetve kojima hrane stotine miliona klimatskih izbeglica, koji ova područja sada zovu svojim domom.

Ova mapa, koja prikazuje neke od efekata porasta prosečne temperature za 4°C na našoj planeti, iako je stara osam godina izgleda da je izuzetno tačno pogodila sadašnji trenutak, a  kako vreme prolazi (a planeta se zagrejava) ona je sve referentnija. Antarktik je na većini karata označen belom bojom i prekriven je snegom i ledom, na terenu i topografski. Ova mapa pretvorila je zapadni kraj Južnog pola u, može se reći, “neugodno zelenu” boju. A tek su pretprošle nedelje izveštaji potvrdili da se Antarktik pretvara u – zelenu površinu.

Tek nekolicina ozbiljnih naučnika sumnja u autentičnost klimatskih promena koje se dešavaju, ili da su te promene proizvedene čovekovim delovanjem. Činjenica je, međutim, da je mnogima i dalje teško da shvate i prihvate neumitnost globalnog zagrevanja, delimično i zato što je takav stav poricanja činjenica zgodan način ignorisanja destruktivnog uticaja koji čovekovo delovanje na klimu ima kako danas tako i u budućnosti.

Oni koji su na strani zasnovanoj na činjenicama ovog argumenta trebalo bi da shvate da kontinuirano bombardovanje protivnika katastrofičnim scenarijima i sumornim ishodima po svemu sudeći još više jača njihov otpor prema prihvatanju nove paradigme.

Ova mapa nudi alternativu: obilje čemera i jada, bede i katastrofičnosti, ali i puno nade i rešenja. I to ne rešenja koja će nas vratiti u stanje klimatskih uslova iz „dobrih starih vremena“ od pre nekoliko decenija  – skupo i besmisleno rešenje – već rešenja koja deluju na svet kakav će jednom uskoro biti – onda kada će postati mnogo topliji nego što je sada.

Prvo, loše vesti. Braun ukazuje na “nemogućnost stanovanja usled poplava, suše ili ekstremnog vremena”. Recimo zbogom istočnoj obali i pojasu duž autoputa U.S.11, takođe zbogom Meksiku i Centralnoj Americi, kao i središnjoj trećini Južne Amerike. U Africi, Mozambik i Madagaskar su nestali; Azija gubi veliki deo indijskog potkontinenta, uključujući i čitav Pakistan; Indokina je napuštena i ljudi gotovo i da nema usled nesnosnih temperatura, baš kao i u većini Indonezije. Po prikazu s ove mape, “poslednji stanovnici (jugozapada Sjedinjenih Država) migriraju na sever. Reka Kolorado je samo pukotina”; “Nestanak leda znači da je Peru postao suv i nepodesan za život i stanovanje”; Inače, po ovom prikazu, “Bangladeš je u velikoj meri napušten, baš kao što je i jug Indije. U Pakistanu postoje još samo izolovane zajednice, koje opstaju u džepovima”.

Narandžasta boja na mapi označava ništa mnogo bolje: to je “nenaseljena pustinja”. A to je većina SAD-a i ostatka Južne Amerike, gotovo cele Afrike i južnih polovina Evrope i Azije. “Pustinje su ugrozile južnu Evropu, reke su potpuno presušile a Alpi su bez snega. Koze i druge izdržljive životinje opstaju na tankoj liniji, uz stalnu opasnost da sasvim izumru”, kaže se na mapi.

Crvena boja mape je za zemlju izgubljenu tokom narastanja plime (pod naučnom pretpostavkom da još četiri stepena Celzijusa znači dodatnih dva metra viši nivo okeana). Ovo se možda na prvi pogled ne čini puno, ali je baš na okeanskim obalama koncentrisan ogroman deo svetske populacije. U Sjedinjenim Državama, na primer, okruzi sa neposrednim izlazom na okean čine manje od 10% ukupne površine teritorije (ne uključujući Aljasku), ali zato čine 40% ukupnog stanovništva.

Tu je, međutim, i druga strana medalje. Svetlo zelena boja na mapi označava zonu proizvodnje prehrambenih proizvoda i kompaktnih gradova sa koncentrisanom visokogradnjom. A ta oblast je – zapadno područje Antarktika, koji je “sada neprepoznatljiv, i na kojem su izgrađeni gusto naseljeni gradovi sa visokim rastom”. Novi Zeland, slabo naseljen u naše vreme, takođe će se transformisati u gusto naseljene centre. Na severnoj hemisferi biće daleko više prostora pogodnog za opstanak i nastavak života: u Sibiru i Kanadi, gde “postojane padavine i više temperature pružaju idealne uslove za rast većine izdržljivijih sorti biljnih kultura.” Britanija, Skandinavija, Grenland i sever Rusije, koji će biti upotpunjeni kompaktnim gradovima kako bi “pružili sklonište velikom delu svetske populacije”.

Toplija klima bi u budućnosti mogla čak dovesti do pošumljavanja određenih područja sveta, uključujući Zapadnu Australiju i Zahel (oblast smeštena između Sahare na severu i sudanskog dela afričke savane na jugu). Regioni napušteni do tačke  opustošenosti su ispražnjeni od ljudi, mada ne i beskorisni: oni će se koristiti za solarne farme (zelene tačke) i geotermalnu energiju (crvene tačke). Velike vetroelektrane na obalama Južne Amerike, Aljaske i Severnog mora proizvodiće ostatak planetarnih potreba za energijom.

Ovu mapu je prvi put objavio magazin New Scientist, a sada ju je ponovo izdao američko-indijski naučnik i futurista Parag Kana (Parag Khanna) u svojoj knjizi Konektografija (Connectography). Kana spekuliše: “Celokupno stanovništvo Arktičkog regiona danas broji manje od 4 miliona. Može li ono narasti na 400 miliona u narednih 20 godina? “

Sada je pravi trenutak da kupite nekretninu na Grenlandu – pre nego što, kao i Južni pol, ozeleni…

BigThink

 

Indijanapolis (Autoput 74)


Foto: Denis Darzacq/Agence Vu/Aurora/Peščanik

Foto: Denis Darzacq/Agence Vu/Aurora/Peščanik

Ponovo krstarim ovom zemljom bez posebnog razloga. Ponekad bi mi samo iskrslo neko ime u glavi i odmah bih tamo krenuo. Ovog puta ka Normalu, u Ilinoju, s visoke tačke u pobeleloj Minesoti, usred zime, po zaleđenim putevima, dok vetar postrance duva preko pustih kukuruznih polja. Zastajem da prenoćim na prilazu Indijanapolisu pošto sam skrenuo sa autoputa 74 tik pre njegovog oštrog ukrštanja sa autoputem 65, koji vodi na jug, do Luvila. Nasumice biram Holidej In, više zbog njegovog prepoznatljivog zelenog znaka i njegove predvidljivosti nego zbog nečeg drugog. Uz to, iznuren sam. U gradu se očigledno održava nekakva konvencija automobilista s nabudženim motorom, mada mi se čini da se to uvek zbivalo usred leta, kad ljudi mogu da se vozikaju u kabrioletima spuštenog krova. U svakom slučaju, slobodnih soba nema, osim možda jedne, a ta je za pušače, što mi ne smeta. Recepcionerka mi kaže da će za desetak minuta znati da li je rezervacija te sobe otkazana ili ne. Rekli su mi da sačekam, pa to i činim jer ne želim da se suočim s još sto pedesetak kilometara do Kentakija po pretećem vremenu.

Padam na jednu od suviše mekih sofa u predvorju, naspram dva plazma televizora u suprotnim uglovima, a na oba je neki rijaliti program s pljačkama mini marketa: tinejdžeri u duksu s kapuljačom jednom rukom drže svoje široke farmerice dok drugom ispaljuju devetmilimetarske metke u vrišteće žrtve koje tvrde da nemaju pristup sefu. Pitam recepcionerku da li bi bila ljubazna da isključi TV ili promeni kanal, ali ona kaže da to nije u njenoj moći. Televizorima upravlja nekakav kompjuterski sistem kao automatskim prskalicama u Los Anđelesu ili bezbednosnim svetlima u garaži na drugim mestima. Pitam je može li bar da utiša zvuk kako ne bih morao da slušam ječanje žrtava u agoniji ili urlikanje mahnitih revolveraša, ali ona kaže da ni to nije u njenoj moći. Sa staklenog stola uzimam neku turističku brošuru o odmoru na Karibima i listam je zastajući nad svakom slikom žene u bikiniju koja šeta plažom s ledenim koktelom u visokoj čaši i samozadovoljno gleda u kameru. Krici, jauci i pucnjava s TV-a ponavljaju se u pravilnim razmacima i ubrzo se gubi njihova veza sa ubistvom. Očekujem sledeći krik kao što se očekuju poznati stihovi u pop pesmi. (Upravo nailazi piskava, bučna sekvenca vrištanja, odmah posle brze pucnjave.) Ne mogu da procenim koliko dugo džonjam u čistilištu predvorja, ali čini mi se više od deset minuta.

Visoka, mršava žena u kaputu kakav je nosila Pat Nikson, kose pokupljene uvijenom plavom maramom, ulazi kroz obrtna vrata vukući za sobom mali kofer s točkićima. Osmehuje mi se u prolazu i, ko zna zašto, istog časa me obuzima tuga. Ona zastaje pred recepcijom da uzme ključ i onda nastavlja prema liftu okrznuvši me nekoliko puta pogledom preko ramena. Opet osećam mali ubod melanholije ili praznine – možda je to. Ustajem i protežem se, pa ponovo prilazim recepciji i pitam devojku ima li novosti o sobi. Još ne, kaže ona, i uverava me da će se mogući gosti svakog časa javiti. Dolaze s grupom automobilista iz Tupela u Misisipiju i sve zavisi od vremenskih prilika, kaže. Vraćam se i ponovo se rušim na mekanu sofu. (Je l’ Tupelo ono mesto gde se rodio Elvis?) Po žutoj rikni prepoznajem National Geographic i izvlačim ga ispod gomile magazina na staklenom stolu. Naslovna priča se zove „Crni faraoni – osvajači drevnog Egipta“. Na koricama čovek koji veoma liči na mladog Džejmsa Erla Džounsa, mišićavih ruku prekrštenih na grudima, ogrnut leopardovom kožom, s debelom zlatnom kajlom i pozlaćenom lobanjom s dve sjajne kobre na temenu, stoički gleda ispred sebe. Dok prevrćem sjajne stranice, osećam pored sebe prisustvo neke visoke osobe i čujem visok ženski glas koji izgovara moje ime sa znakom pitanja: „Stjuart?“ Okrećem se i vidim istu onu mršavu ženu u kaputu, ali bez kofera.

„Ne sećaš me se, je l’ da?“ pita me. Zurim u njene zelene oči tragajući za nečim prepoznatljivim, ali nalazim samo istu nijansu melanholije. „Šezdeset peta“, kaže ona uz mali uzdah. „Deseta ulica i Druga avenija? Crkva svetog Marka.“

„Nemam pojma“, priznajem. „Vozim već danima. Ili mi se bar tako čini.“

Ona se nervozno smeje, napola zbunjena, a onda se zagleda u tepih. „Neko vreme smo živeli zajedno. Zar se ne sećaš? Ustajali smo svako jutro, sedeli na ivici mog dušeka i jeli iz činije pšenične klice prelivene medom.“

„Oh“, kažem i nastavljam da zurim u nju sve očajniji, pitajući se da nije preduga vožnja prekinula neku krhku sinapsu u mom mozgu, pa je baš ovde, u Indijanapolisu, konačno izbilo vozačko ludilo. Onda ona radi nešto krajnje neobično. Skida plavu maramu i protresa grivu crvene kose koja joj seže gotovo do struka. I sad se sve vraća. „Oh, to si ti“, kažem, ali još nisam u stanju da dodam ime.

„Ko?“ kikoće se ona. „Uopšte me se ne sećaš, je l’ tako?“

„Naravno da se sećam.“

„Kažeš to reda radi.“

„Ne…“

„Onda reci kako se zovem. Hajde, nije bilo tako davno.“

„Hiljadu devetsto šezdeset pete“, kažem.

„Ili šeste…“

„Ne, nije moguće.“

„Možda 68. To je to.“

„Čak i otad je prošlo četrdeset godina.“

„Ne!“ smeje se ona.

„Saberi.“

„Pa da, valjda jeste.“

„Bet, je l’ tako?“

„Nije. Vidiš da se ne sećaš.“

„Beti?“

„Blizu.“

„Kako onda? Ovo me prevazilazi.“

„Beki“, kaže ona s blistavim osmehom, raširenih ruku kao da ću sad skočiti i zagrliti je.

„Naravno – Beki. Tako je. Beki. Naravno.“

„Kako se prezivam?“

„Daj, molim te – ne mogu to. Stvarno sam iscrpljen…“

„Tejn.“

„Tejn?“

„Tejn. Beki Mari Tejn.“

„Tako je“, kažem.

„U stvari se uopšte ne sećaš, je l’ tako?“ kaže ona gotovo šapatom, a onda prigušuje kikot.

Prekršta dugačke ruke i kratko zadržava šake na ramenima kao da nadoknađuje izostanak osećanja koje je očekivala od mene. „Bila sam tako zaljubljena u tebe, Stjuarte“, kaže sa uzdahom dok joj oči lutaju po tepihu s mrljama od pice i pepsi-kole koji se proteže od zida do zida. Nasilni zvuci sigurnosne kamere nemilosrdno se ponavljaju. Primećujem da devojka za recepcijom baca poglede iskosa na nas, a onda se vraća svetlozelenom sjaju svog kompjuterskog ekrana. Nema bežanja. Beki Mari Tejn spušta svoje dugačke ruke u znak predaje; iz desne šake visi plava marama. Odlažem National Geographic na stakleni sto i onda mi se najednom vraća slika tog vremena, u magnovenju vidim jutro naspram njujorškog prozora i činiju koju stežem golim kolenima, i kažem tek da bih nešto rekao: „Kosa ti je još crvenija nego što pamtim“, a ona prasne u smeh, zadovoljna što nisam prekinuo igru.

„Nije prava“, kaže ona.

„Šta?“ pitam uveren da misli na nešto metafizičko.

„Boja. Klerol. Iz tube.“

„Aha, razumem, izgleda odlično.“

„Hvala.“

„Vrlo… praznično.“

„Praznično?“ Kikoće se i rukom odbacuje kosu s potiljka kao filmska zvezda.

„Koliko smo onda imali godina?“ nastavljam bez prave želje.

„Bili smo klinci“, kaže ona. „U ranim dvadesetim.“

„Stvarno?“

„Ja u svakom slučaju. Toliko znam.“

„Klinci – da, valjda je tako.“

„Koliko ih imaš?“ pita. Pogled joj se sreće s mojim i mali grč tuge pretvara se u podvodnu struju.

„Misliš dece?“ Klima glavom i oči joj ostaju prikovane uz moje.

„Ceo čopor“, kažem.

„Koliko?“ uporna je.

„Petoro. Ali nisu svi od iste žene.“

„To me ne čudi.“ Smeška se.

„A ti?“ pitam.

„Dvoje. Dve – imam dve ćerke.“

„Dve. Sjajno. Gde su one?“ pitam.

„Ovde. Mislim…“

„Tako je. Ti si iz Indijanapolisa, zar ne?

„Jesam. Sećaš se toga!“ Osmehuje se.

„Sećam se da je zvao tvoj otac. Kad smo sedeli na krevetu jedući te stvari.“

„Pšenične klice.“

„Tako je. Zvao je da ti kaže za nerede u vašem prednjem dvorištu. Znači da je sigurno bila ’68, zar ne? Tada su svakog drugog dana izbijali neredi.“

„Mora biti.“

„Martin Luter King i…“

„Tako je.“

„Sve je eksplodiralo. Detroit, El Ej.“

„Ceo svet je ključao.“

„Tako se činilo.“

„Pa…“ rekla je dok je tražila nešto drugo. „Nisam htela da – mislim, bila sam tako zapanjena kad sam ušla i videla te da tu sediš. Nisam mogla da verujem. Znala sam da si ti čim sam te videla, ali… pomislila sam da ne mogu tek tako da prođem i ništa ne kažem. Razumeš – da odem u svoju sobu i pravim se da nisi ti. Morala sam da siđem i da ti nešto kažem. Mislim – sve to vreme.“

„Ne, ne, drago mi je što si prišla. Mnogo mi je drago što te vidim.“

„Kog vraga radiš ovde? U Indijanapolisu?“

„Samo prolazim.“

„Aaa…“

„A ti? Ako živiš ovde, zašto si odsela u Holidej Inu?“

Sve se zaustavlja. Najednom je zanemela i usne joj podrhtavaju. Iz nekog razloga prestao je i zvuk u pozadini. Devojka za recepcijom sad zuri u nas kao da podozreva nešto nezakonito.

„Moj muž…“, kaže Beki i tu prekida. „Moj muž je nestao pre mesec i po dana. Samo je – otišao.“

„Oh, ne“, kažem.

„Poveo je i ćerke.“

„Ne…“

„Možda je napustio zemlju.“ Ustajem i izvodim slabašan gest tešenja, ali radije bih istrčao napolje.

„Imaš li – hoću da kažem, da li ti neko pomaže?“ Usta mi se suše. „Policija? Advokati?“

„Da, kroz sve sam prošla.“

„To je prilično ozbiljno – mislim, to se smatra otmicom, je l’ da?“

„To jeste otmica.“

„Imate li ikakav trag. Mislim…“

„Pratili smo kreditnu karticu – znaš već, benzinske pumpe, restorani – ali sad smo u ćorsokaku. Sve se zbivalo u Floridi i onda odjednom nema ničeg.“

„U Floridi?“

„Deo porodice mu je tamo.“

„Šta je s ćerkama? Koliko godina imaju?“

„Petnaest i sedamnaest. U kući još sprovode istragu, zato ne mogu da budem tamo.“

„Eh.“

„Zato sam privremeno uzela sobu ovde. Ostaje mi samo da čekam, valjda.“ Mlitavo podiže ruku i plava traka na tren leprša kao udaljena zastava primirja. Pogledom ispituje dva plazma ekrana pošto su krici i pucnjava opet počeli. „Izvini“, kaže. „Nisam nameravala da sve ovo sručim na tebe. Samo sam te videla na toj sofi i pomislila…“

„Ne, sve je u redu. Drago mi je što si… radujem se što sam te video.“

Ona se smeje, onda zaplače, ali se brzo pribere i okreće rame ka meni. Prilazim da je utešim, ali ona mi okreće leđa i prekršta ruke. Recepcionerka ide ka meni kroz predvorje; na grudima joj je sjajna pločica sa imenom, na licu izraz izvinjenja. „Žao mi je, gospodine“, kaže, „ali upravo mi je potvrđena rezervacija za sobu koju sam vam pomenula. Onu dvokrevtnu za pušače“.

„Oh“, kažem.

„Sad su zvali da potvrde. Na putu su. Žao mi je.“

„Sve je u redu.“

„Odmah pored puta 465 je Motel 6. Kod njih obično ima mesta. Ako želite, mogu pozvati da proverim imaju li neku slobodnu sobu.“

„Ako vam nije teško. Bio bih vam zahvalan.“

„Nema problema. Obavestiću vas.“ Vraća se na svoje mesto. Izgleda da se Beki sabrala. Ruke joj se spuštaju i prelazi šakom preko kaputa kao da je upravo otkrila grudvice vune na njemu. Okreće se ka meni sa osmehom i nadlanicom trlja oči.

„Pa, drago mi je što sam naletela na tebe, Stjuarte. Nisi se nimalo promenio.“ Kreće ka meni pružene ruke, što mi izgleda malo neprimereno s obzirom na okolnosti, ali prihvatam rukovanje. Šaka joj je ledena i tanka i gotovo odmah je izvlači iz mog stiska. Onda spušta kratak sestrinski poljubac na moj obraz. Sad mi se sve vraća, miris njenog blagog daha. „Baj“, kaže najednom i ponovo nestaje u hodniku.

Da sam u tom času imao pištolj, pucao bih u plazma ekrane i možda u bucmastu sofu, a onda bih možda zasuo mecima stakleni stočić i brošuru o letovanju na Karibima i sve primerke magazina Time i Newsweek s muškarcem godine na naslovnoj strani. Umesto toga, vraćam se do recepcije gde se devojka s prikačenim imenom začudo trudi da mi pomogne. Prilazim dovoljno blizu da pročitam slova na pločici dok ona nešto zapisuje držeći telefonsku slušalicu između brade i ključne kosti. „Lašandra“, piše na pločici, pored malog žutog nasmejanog lica. „Lašandra“, kažem joj ne znajući tačno koji slog treba da naglasim. Daje mi znak očima i prinosi plavi lakirani nokat usnama kao da upravo iznajmljuje luksuzni apartman u Motelu 6. Prevlačeći kažiprstom preko grla, signaliziram joj da više ne želim sobu i krećem prema obrtnim vratima. Lašandra me zove zbunjena: „Gospodine! Izvinite, gospodine!“ Vraćam se do nje. „Zar ne želite sobu? Mislim da sam vam nešto našla.“

„Ne, hvala, ali cenim vaš trud. Vrlo ste ljubazni.“

„Nema problema, gospodine. Žao mi je što nije uspelo.“

„Lašandra, mogu li da vam postavim jedno kratko pitanje?“

„Svakako, gospodine. Šta god želite.“

„Zar nikad ne izludite slušajući tu televiziju po celu noć? To ubistvo?“

„Eh, više i ne čujem. Znate – uvek je uključeno.“ Osmehuje se i ja prolazim kroz obrtna vrata. Zvuk pucnjave bledi iza stakla.

Napolju je mračno, pahuljice padaju kroz narandžastu svetlost. Sasvim sam zaboravio da sam ostavio upaljen motor i moja žuta keruša počinje izbezumljeno da grebe stakla čim je videla da prilazim. Otvaram zadnja vrata. Iskače na asfalt i kliza se po ledenoj stazi. Divljački vrti repom kao da je nanjušila trag. Juri do malog kvadrata smeđe trave da se pomokri. Čini se da se temperatura spustila do niskih dvadesetih i oči mi suze od uskovitlanog snega. Pas verovatno obavlja najduže pišanje na svetu. Čuči tamo s neobično odignutom zadnjom nogom i zuri pravo u mene kao da bih mogao da odmaglim i ostavim je. Iza nje se diže para. Šuplje stenjanje autoputa navodi me da se zapitam da li sam konačno prekinuo sve veze iako to nisam stvarno želeo.

Vraćam psa u auto i sedam na vozačko sedište koje je sad usijano jer sam ostavio uključen i grejač. Spremam se da pritisnem pedalu kvačila, pogledam kroz sneg i vidim je – Beki Mari Tejn – tačno između farova. Zuri u mene na sličan način kao moj pas. Stoji i drhti, bez kaputa, a sneg joj pada na crvenu kosu i sija naspram svetlosti kao oreol. Je li ovo neki religijski doživljaj?

Trči prema prozoru i ja ga spuštam, zapanjen. „Izvini“, kaže. „Pomislila sam da bi možda hteo da ostaneš u mojoj sobi pošto ne možeš – mislim, imam kauč i sve što treba. Zaseban kauč. Na izvlačenje, znaš – u separeu sa umivaonikom. Nije baš cela soba, ali sam pomislila da bi te to poštedelo putovanja po ovom vremenu. Ne pokušavam – znaš…“

„Hvala ti, Beki“, prekidam je. „Stvarno sam ti zahvalan, ali morao bih da nastavim put.“

„Dobro, to je sasvim u redu. Nema problema.“ Osmehuje se. „Samo sam htela da ponudim. Nisam pokušavala da…“

„Ne, ali mnogo ti hvala. Stvarno se radujem što sam te opet video.“

„Ćao“, kaže ona ljupko i kratko mi mahne rukom i šalje mi poljubac s dlana dok se odvozim. Vidim u retrovizoru kako otresa sneg s cipela i ulazi u hotel. Pokušavam da se setim na koji stari film me to podseća. Jedan od onih otrcanih crno-belih iz četrdesetih o vojnim pilotima, sa suznim opraštanjima, kad Džimi Stjuart odleće u opasnu plavu daljinu. Zašto je sve što mi se javlja pred očima crno-belo?

Sneg doslovno juriša na vetrobran dok vozim prema skretanju za Luvil, pozadi se keruša vrti u malim krugovima, a zatim padne na sedište i sklupča se u loptu, zabija nos u rep i miri se s još sto pedeset kilometara sumornog autoputa. Počinjem da skrećem u prošlost dok svet postaje mutniji i belji. Možda postoji veza između spoljašnjeg slepila i unutrašnjih slika. Sad vidim ivicu dušeka, sive činije jednu do druge i naša kolena koja se dodiruju. Još neke stvari mi plove kroz glavu dok pokušavam da održim auto između linija: odlazak iz pustinje po jasnom danu. Ulazak u autobus. Silazak na Tajms Skveru. Ogromni poster pop grupe iz Engleske s frizurom likova iz Tri glinena goluba. Banka krvi sa obaveštenjem na prozoru da plaćaju pet dolara za pola litre. Crne kurve s crvenom kosom. Čet Bejker stoji na vratima Avenije Si, kod Tompkins Skver Parka s džinovskim američkim brestovima. Čorba od kupusa i ovsa. Prvi put čujem zvuk poljskog jezika. Žene iz Starog sveta u kaputu, s maramom na glavi. Kubanci igraju šah. Glasine o LSD-u i TCP-u. Gomile okupljene oko crne limuzine koje na radiju slušaju izveštaj o atentatu na Kenedija. Džungle zapaljene napalmom. Urne prekrivene američkom zastavom. Mazge koje vuku kovčeg Martina Lutera Kinga Juniora. Stenli Tarentajn sa saksofonom u papirnoj kesi.

Vrtim se u krug. U srcu snežne oluje vrtim se u krug. Nailazim na zaglavljeni u jarku ogroman traktor s prikolicom. Reklo bi se da vozač nije tu. Sada vozim preko linije, sa upaljenim svetlima za opasnost i nadam se da ništa ne juri prema meni iz suprotnog smera. Vozim naslepo. Pokušavam da stignem do proširenja pored puta, ali više ne znam gde je. U neprekidnoj snežnoj struji i kovitlanju nešto se događa s mojim vidom. Osećam se kao da najednom propadam kroz prostor, kao da su točkovi izgubili svaki dodir sa zemljom. Sad se zaista raspadam, drhtim, podilazi me strašna jeza, grčevito držim volan kao da svakog časa može da me proguta ponor u kom me nikad neće naći.

Nagonski pronalazim put natrag kroz sivilo, do izlaska s petlje, i dovlačim se na parking Holidej Ina. Porodica iz Tupela vadi prtljag iz ogromnog kamioneta u uskovitlanoj oluji, vuče svoje hladnjake i prtljag po zaleđenom asfaltu. Neko vreme sedim i gledam ih kroz brisače, svetla za opasnost još su mi uključena, a pas je vrlo uznemiren zbog onog što bi moglo biti pred nama. Možda treba da provedem noć u autu, pomišljam. Sačekaj. To znači da će motor ostati uključen da se ne bih na smrt smrzao. To dalje znači da će pas cvileti i vrteti se u krug. Palim satelitski radio u nadi da ću nešto saznati.

Ne mogu da podnesem anđeoski glas Sema Koka. Gasim radio da bih izbegao potpuni emocionalni slom. Mogu li ovako sedeti celu noć? Sa upaljenim motorom. Sa psom koji se vrti. Sa svetlima koja žmirkaju. Sa snegom koji pada. Šta će se dogoditi kad se najzad pojavi sunce i sneg prestane da pada i led se otopi i ceo krajolik se preobrazi u proleće i procveta ono što cveta i seljaci krenu uz dugačke brazde u svojim ogromnim kombajnima? Šta će se onda desiti? Da li ću još ovako sedeti sa upaljenim motorom? Šta će se desiti kad otkriju da neko pokušava da živi u svom autu na parkingu Holidej Ina? Moram da se parkiram!

To i činim, a onda jedna stvar vodi drugoj i vraćam se u hotelsko predvorje ne radujući se što ću opet sresti Lašandru, što ću čekati u redu iza automobilske porodice iz Tupela. Ali tu sam. Hvala bogu, televizijski kanal se promenio. Sad su vesti s nekim uglednim tipom u odelu koji se šetka ispred velike elektronske mape Sjedinjenih Država i magijski dodiruje oblasti, pa se na jugu pali crveno svetlo, a na severu plavo, što stvara utisak da je cela prokleta zemlja crtać podeljen kao pita od jabuka, i da u njoj niko ne živi, da niko ne pokušava da dobije običnu sobu u Holidej Inu usred snežne oluje, negde u predgrađu Indijanapolisa.

Porodica iz Tupela konačno se s celom opremom odvlači ka sobi za pušače koja je meni uskraćena. Lašanda je u nedoumici kakav izraz lica da namesti dok me gleda kako pokunjeno opet tu stojim. Odlučuje se za spoj ljubazne učtivosti i čistog užasa zbog onog što sigurno vidi u mojim očima. „Zdravo, Lašandra“, kažem ponizno. Ona ništa ne kaže. „Pitao sam se da li biste mogli da mi učinite uslugu. Ja – oluja je stvarno gadna. Da ne poverujete.“

„Čula sam“, kaže ona. „Od onih ljudi iz Tupela.“

„Neverovatno. Prava nepogoda. Jedva sam video haubu ispred sebe.“

„Bilo je i u vestima“, kaže ona. „Sve do Nju Orleansa, valjda.“

„Stvarno? E pa… nisam… morao sam da se okrenem i vratim.“

„Ali i dalje nema praznih soba“, kaže ona.

„Ne, znam, to znam. Ali sam se pitao da li je… imam ovde staru prijateljicu. Ona žena – znate ona žena s kojom sam razgovarao? Visoka mršava žena s crvenom kosom?“

„Tako je“, kaže ona.

„Pitao sam se možete li da mi date njen broj pošto mi je ponudila da ostanem u njenoj sobi i…“

„Nije nam dozvoljeno da dajemo imena gostiju, gospodine.“

„Ne, znam. Mislim, znam njeno ime. Ime joj je Beki Mari Tejn i nekad smo živeli zajedno u Njujorku. Mislim, nekad davno.“

„Ali ipak ne smem da vam kažem broj njene sobe. Takvi su naši propisi.“

„Razumem, ali mogu li da je pozovem na lokal? Da li bi to bilo u redu?“

„Naravno. Mogu da vas pustim da pozovete. Odmah ću vas povezati.“ Privlači telefon, traži broj Bekine sobe, ukucava ga i predaje mi slušalicu. Prinosim je uhu nadajući se da će Lašandra prestati da zuri u mene i diskretno okrenuti leđa, ali ona ostaje nepomična i oči joj svrdlaju moje. Beki podiže slušalicu.

„Halo?“ kaže i od jednostavne nevinosti njenog glasa počinjem da plačem i ne mogu da se zaustavim, i Lašandra se konačno okreće na drugu stranu.

 

Sam Shepard 08/08/2017

The New Yorker, 23.11.2009.
Peščanik

Biti velik, a ne biti moćan i bogat


“Trampov slogan “Učinimo Ameriku ponovo velikom” urezao se u  kolektivnu (medijsku i ) nacionalnu svest Amerikanaca. Ali, teško je dokučiti šta to sve stoji iza tog prilično uopštenog i nejasnog slogana.

Nemamo, na primer, jasnu definiciju “velikog”, ili tog istorijskog momenta kada je, po svoj prilici, Amerika zaista bila takva (tj. velika). Sa ekonomskog stanovišta, ne možemo govoriti o nacionalnom bogatstvu, jer je zemlja danas bogatija nego što je ikada bila: Neto prihod po članu domaćinstva dostigao je rekordni nivo, pokazuju podaci američkog Odbora Federalnih rezervi (Ono što je u Srbiji Savet guvernera).

Raspodela bogatstva je, međutim, sasvim izvesno pretrpela promenu: nejednakost se značajno povećala. Uključujući efekte poreskih nameta i plaćanja državnih transfera (tj. transfera države prema socijalno ugroženima), stvarni prihodi za donju polovinu stanovništva porasli su samo 21 odsto od 1980. do 2014. godine. Ovo treba porediti sa povećanjem od 194 odsto koje je, po najnovijim podacima Tome Piketija, Emanuela Saeza i Gabrijela Zukmana, u tom periodu ostvario onaj čuveni jedan procenat najbogatijih.

Zbog toga je logično što je Trampov poziv na “povratak američke veličanstvenosti” posebno odjeknuo među radnicima bez završenog koledža, i to mahom onih koji su nastanjeni u državama tzv “Pojasa Rđe” (Rust Belt) – nestali su oni koje je pogodilo nestajanje dotad dobrih poslova dotad prisutnih u njihovom području. Ali, prisiljavanje poslodavaca da obnavljaju ili u nedogled održavaju neke poslovne profile nije razumno, dok je stvaranje novih i održivih radnih mesta jedan složen poduhvat.

Inače, “Pojas rđe”, pre ekonomskog propadanja i deindustrijalizacije bio je poznatiji kao “Proizvodni pojas” ili “Pojas čelika”; prostire se zapadno i severno od zapadnog Njujorka i zahvata zemlje američkog Srednjeg zapada – Pensilvaniju, Zapadnu Virdžiniju, Ohajo, Indijanu, donji deo poluostrva Mičigen, područje oko Velikih jezera završava se u Severnom Ilinoisu i istočnoj Ajovi.

Učiniti Ameriku ponovo velikom je teško – onoliko koliko može biti teško otvaranje novih radnih mesta – i sasvim sigurno treba da znači daleko više od zapošljavanja. Zato vredi porazmisliti o onome šta je to što treba ostvariti i ka čemu treba nastojati kako bi se ta “veličina” postigla. Srećom, politički lideri i akademski sloj već poduže vremena razmišljaju o nacionalnoj veličini, a njihov odgovor jasno nadmašuje pitanje visokog nivoa bogatstva.

Adam Smit, možda prvi pravi ekonomista u istoriji, dao je nekoliko odgovora u svom čuvenom delu “Bogatstvo naroda (“An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations”, Preispitivanje prirode i uzroka bogatstva naroda). Ta analiza se neretko smatra “biblijom kapitalizma”. Njegovi osvrti barem delimično opisuju postizanje veličine “kroz težnju za bogatstvom na slobodnim tržištima”. Smit, međutim, nije verovao da samo novac obezbeđuje nacionalni rast. Takođe se s neodobravanjem pisao o  uskogrudoj i isključivoj usredsređenosti na obezbeđivanje bogatstva, rekavši da je takav način ponašanja “najvažniji uzrok korupcije naših moralnih osećanja”. Umesto toga, on je naglasio da pristojni ljudi treba da traže stvarno postignuće, “ne samo pohvale, već biti vredni te pohvale, koju treba zaslužiti”.

Ono što je upečatljivo je to što je nacionalna veličina figurirala kao centralno pitanje u prethodnim kampanjama američkih predsednika: Lindon B. Džonson je 1964. pozvao na stvaranje “Veličanstvenog (američkog) društva, a ne samo društva koje bi bilo bogato ili moćno društvo. Umesto toga, Džonson je govorio o postizanju jednakih mogućnosti za sve američke građane zarad postizanja tog cilja. “Takvo veličanstveno društvo (“Great Society”) predstavlja mesto gde svako dete može pronaći znanje kako bi obogatilo svoj um i uvećalo svoje talente”, govorio je on. “To društvo je mesto gde je slobodno vreme nadasve dobrodošla prilika za sopstvenu izgradnju i razmišljanje; dokolica koja nije samo prosto bekstvo od dosade i uznemirenosti”.

Reči predsednika Džonsona i dalje zvuče istinito. Prilike nisu jednake za sve u Americi. Načini na koje se danas upražnjava slobodno vreme zaista je preraslo u strah čiji su uzrok dosada i strepnja za one koji su izgubili posao, koji su izgubili prekovremeni rad, koji imaju zaposlenje sa nepunim radnim vremenom onda kada žele stalno zaposlenje ili oni koji su otišli u prevremenu penziju, na koju su bili primorani i koju nisu želeli.

Postoje međutim, granice onoga što vlada može učiniti. Džejn Džejkobs, poznati ekspert za urbanizam svojevremeno je pisala da su velikim nacijama potrebni veliki gradovi, ali da ih ne mogu lako stvarati. “Velike prestonice moderne Evrope nisu postale sjajni gradovi jer su bili glavni gradovi”, rekla je Džejkobsova. “Uzroci i posledice proizašle iz njih odvijali su se na drugi način. Pariz u početku nije bio veće i važnije sedište francuskih kraljeva nego što je to bilo barem 5-6 drugih lokacija sa kraljevskim rezidencijama.”

Džejkobsova kaže da “Gradovi rastu organski, zaposedajući određenu dinamiku, jedan krug i područje vrlina, specijalizovanu kulturu stručnosti, gde jedna industrija vodi stvaranju drugih industrija i sa reputacijom koja privlači motivisane i sposobne došljake.

Amerika još uvek ima ovakve gradove, ali činjenica koja se ne pamti je da je i Detroit bio jedan od njih. Njegov rast bio je postepen. Kao što je pisala Džejn Džejkobs, prevoz brašna je 1820-ih i 1830-ih zahtevao brodove na Velikim jezerima, što je dovelo razvoja do parnih brodova, brodskih motora i širenja drugih industrija. Sve ovo je postavilo pozornicu za automobile, čime je Detroit postao globalni Centar za sve tada zainteresovane za tu tehnologiju.

Kao dete sam kod rođaka u Detroitu iskusio lepotu i uzbuđenje mog prvog kontakta sa automobilskom industrijom. Danas, stanovnici Detroita i druge metropole koje su izgubile svoje stanovnike žele da se njihovi nekadašnji gradovi vrate, ali potrebne su generacije onih koji moraju da kreiraju sveže ideje i industrije tako preko potrebne da bi se veliki gradovi održali u životu – a ne mogu to učiniti pod okriljem Vašingtona.

Sve to znači da intervencija vlade u cilju ponovnog uspostavljanja američke veličine neće biti jednostavna stvar. Postoji rizik da bi promene u dobrom smislu mogle pogoršati stvari. Protekcionističke politike i kazne za one koji izmeštaju svoj biznis na teritorije izvan Sjedinjenih Država izvoznike možda neće povećati dugoročne mogućnosti za Amerikance koji su ostavljeni negde iza, “izgubljeni u prevodu”. Zamašna redukcija propisa iz oblasti ekologije, socijale i benefita od zdravstvenog osiguranja, ili značajnije učešće Amerike u svetu mogu povećati potrošnju, pa ipak – sve nas ostaviti s osećajem dubljeg gubitka.

Veličina se oličava ne samo kroz prosperitet već je povezana i sa atmosferom, društvenim okruženjem koje čini život značajnim. Evo još jednom reči nekadašnjeg predsednika Džonsona, koji je rekao da “veličanstvenost zahteva ne samo povezanost telesnih potreba sa zahtevima trgovine, već i strast za lepotom i želju za zajedništvom”.

Robert J. Šiler je profesor ekonomije na Jejlu.

Robert J. Shiller, NYT (Upshot)