Iza maske


Prikazi knjiga: 1. Yascha Mounk – „Narod protiv demokratije: zašto je sloboda ugrožena i kako je spasti / The people v. democracy: Why our freedom is in danger and how to save it“; 2. Samuel Moyn – „Nedovoljno: ljudska prava u svetu nejednakosti / Not enough: Human rights in an unequal world“

Semjuel Mojn je prošle godine u časopisu Dissent pisao o tome kako američki liberali nikada nisu odustali od „američke izuzetnosti koja podrazumeva da su SAD jedinstvene u svetu po svojim vrlinama” i da je tek Trampov dolazak na mesto predsednika razotkrio „koliko smo zastrašujuće obična nacija rukovođena populističkim šovinizmom i agresivnom spoljnom politikom”. Ali činjenica da su predsednikove odluke o raketnim napadima na strane ciljeve zadobile dvopartijsku podršku pokazuje da se malo toga zapravo promenilo. Kada je Tramp u aprilu prošle godine naredio raketne udare na Siriju, Farid Zakarija je pozdravio ovaj „veličanstveni trenutak”: „Donald Tramp je sinoć postao predsednik SAD”. Dok su Trampovi „sjajni i novi” projektili leteli prema Siriji, En-Meri Sloter, bivša službenica u Obaminoj administraciji i predsednica fondacije Nova Amerika, tvitovala je da je predsednik uradio „pravu stvar… mada bombardovanje neće spasiti sirijske građane od mnogih drugih užasa i protivzakonito je po međunarodnom pravu”.

Artur Kesler je pisao da je „srozavanje intelektualaca jedan od simptoma bolesti, baš kao i korupcija vladajuće klase i uspavanost proletarijata. Sve su to simptomi istog fundamentalnog procesa”. Jasan znak intelektualne slabosti može se prepoznati u očajanju sa kojim centristi i liberali, uklonjeni sa kormila američke moći, tragaju za idejama i inspiracijom na lumpenskoj desnici. Stranica za gostujuće kolumniste u Njujork tajmsu dala je prostor poznatom poricatelju klimatskih promena Bretu Stivensu i univerzitetskoj agitatorki poznatoj po progonu arapskih profesora Beriji Vajs (koja inače piše za Mardokov Vol strit džurnal). Magazin Atlantik je zaposlio, a svega nekoliko dana kasnije i otpustio Kevina Vilijemsona, kolumnistu konzervativnog časopisa Nešnal rivju, poznatog po predlogu da se žene koje su izvršile abortus kažnjavaju vešanjem. U ovakvom haosu „intelektualni lideri” se uzdižu preko noći, bez jasne putanje i sa malo iskustva. Džordan Piterson, evanđelista sa Jutjuba, koji veruje da feministkinje imaju „nesvesnu želju za brutalnom muškom dominacijom”, proglašen je na stranicama Njujork tajmsa za „najuticajnijeg zapadnog javnog intelektualca”, a pobrao je pohvale i od Njujork magazina, Atlantika i Eskvajera.

Ali najbesramniji surferi na ovoj plimi pomodnih opštih mesta ipak su bogati i uticajni čuvari „liberalnog poretka”, čije dijagnoze i recepti dominiraju komentarima u Fajnenšel tajmsu, Njujork tajmsu i Ekonomistu. Oni diletanta iz Bele kuće prikazuju kao nepogodu bez presedana, opasniju od ekonomske nejednakosti, blokirane vlade, nenaplativih dugova, poslova koji su otišli preko okeana, nezauzdane moći korporacija i kompromitovane zakonodavne moći koja je dovela do toga da Tramp milionima Amerikanaca postane prihvatljiv kandidat. U pokušaju da očuvaju liberalni poredak novinari, političari, bivši državni funkcioneri i politički angažovani biznismeni s obe strane Atlantika grebu noktima i zubima u obnoviteljskom zanosu. Ubrzo nakon Trampove pobede, „Treći put”, think-tank pod vođstvom bivšeg savetnika Bila Klintona, lansirao je Nju blu, 20 miliona dolara vrednu kampanju sa ciljem oživljavanja „vitalnog centra”. U aprilu je otkriveno da „Patriote i pragmatiste”, privatnu debatnu grupu političkih komentatora bliskih administracijama Baraka Obame i Džordža Buša Mlađeg, finansiraju milijarderi. U Britaniji je isplivala centristička politička partija sa 50 miliona funti u kasi. Jedan od njenih donatora, Toni Bler, objasnio je prošlog marta u Njujork tajmsu da „u cilju spasavanja i napretka liberalne demokratije treba sastaviti koaliciju koja će biti popularna, a ne populistička”.

Ponovo ojačani centrizam, napisao je Bler, treba da prepozna „autentične kulturalne strahove”, između ostalog i one od imigracije. Istog meseca, Bler je donirao 10 miliona funti za „Oživljavanje centra”, „nepartijsku platformu” pod kontrolom „Instituta za globalne promene” i zaposlio Jašu Munka, predavača sa Harvarda, da povede borbu protiv „lažnog populizma”. U svojoj knjizi Narod protiv demokratije Munk uporno ponavlja Blerov refren: „Branitelji liberalne demokratije samo će dalje pojačati populistički požar ako zanemare strah ljudi od propusnih granica i njihov gnev zbog imigracije”. Baš kao što Bler tvrdi da nema svrhe u „opsesivnom bavljenju pitanjima poput rodnog identiteta” jer to povređuje „belu radničku klasu”, novu svetu kravu poraženih elita – Munk optužuje „levicu” zbog štetne opsesije identitetskom politikom, kulturalnom aproprijacijom i gušenjem slobode govora.

Mojn je još 2006. upozoravao na „anti-totalitarni liberalizam” koji je u doba rata protiv „islamo-fašizma postao omiljeni pristup mnogih političkih elita u zapadnim demokratijama”. Ovo je izgleda neiskorenjiv intelektualni refleks koji se prepoznaje i u Munkovom oživljavanju suprotnosti popularnih u doba Hladnog rata i rata protiv terorizma: liberalna demokratija protiv autoritarizma, sloboda protiv njenih neprijatelja. Predstavljajući ove manihejske podele ne kao geopolitičke izazove, već kao unutrašnji problem zapada on predlaže i odgovarajuće kvazi-rešenje: „inkluzivni nacionalizam”, koji su Obama i Makron već artikulisali u svojim govorima. Treba da se fokusiramo „na ono što nas spaja, a ne razdvaja”; pritom je levica kriva za „radikalno odbacivanje nacije i svega što uz nju ide“. Ali kako ponovo izgraditi „kolektivni oblik pripadanja” na rasno i etnički heterogenom zapadu? Munk priznaje da „ne možemo ponovo stvoriti pretnju komunizma ili fašizma”. Pa ipak, „možemo se podsetiti da je građansko obrazovanje glavna linija odbrane pred izazovima autoritarizma”. Đake koji trenutno uče kako da „preziru naše tradicionalne političke institucije” i kod kojih se podriva duh prosvetiteljstva treba obučavati da budu „ponosni branioci liberalne demokratije”. „Retorika je bitna”, insistira on. Hilari Klinton je na primer „trebalo da ubedi birače da je odlučna u nameri da promeni status quo”.

Ovakvi i slični usputni uvidi koje Njujorker smatra „pronicljivima”, a Gardijan „izuzetnima” korisni su pre svega kao potvrda istrajnosti ancien regimea u uredničkim odborima, odeljenjima političkih nauka, think-tank-ovima i televizijiskim studijima sa obe strane Atlantika. Bler, koji za velike pare deli savete despotima i plutokratima po svetu, dok kod kuće izbegava hapšenje, više nije pogodan za lidera svetskih promena. Ali njegov projekat obnove vitalnog centra privlačan je antitotalitarnim liberalima na instinktivnom nivou. Njima je pad Berlinskog zida jednom zauvek potvrdio da alternativa ne postoji. To su ljudi koje je Tramp uhvatio na spavanju. Upravo su ovi zastupnici deregulacije, privatizacije i preventivnih ratova najpodložniji Munkovim bajkama, u kojima se Amerika kretala ka „realizaciji svoje uzvišene koncepcije” pre nego što joj je put preprečilo zlo čudovište. „A onda se pojavio Donald Tramp”, piše Munk, „predsednik koji otvoreno odbacuje ustavne norme”.

Prilog „otvoreno” sugeriše da je najproblematičnija stvar u vezi sa Trampom to što je on skinuo veo koji je prikrivao borbu za moć i bogatstvo među tradicionalnim vladajućim klasama. Munk ne razmatra mogućnost da je možda laganje zvaničnika u vezi sa ilegalno vođenim ratovima i njihovi napadi na građanske slobode to što je kod ljudi produbilo skepsu prema liberalnoj demokratiji. On taktički ćuti o činjenici da su mnogi vodeći liberalni demokrati – Bler, ali i Klinton, Lagard, Šreder, Oland, Rahoj, Renci, Kameron i Ozborn – stalno iznova hvatani u rotacionim vratima između biznisa i politike. Isto tako, on ne pominje da je upravo Obama bio taj koji je, kako piše Mojn, “uvećao predsednička ovlašćenja koja su sada dospela u ruke jednog šarlatana”, niti da je u pokušaju da podmiri ekstremne desničare iz redova republikanaca, Obama deportovao imigrante ekspeditivnije nego Tramp. Makron, još jedan od Munkovih ljubljenih liberalnih demokrata, ne samo da sprovodi temeljnu privatizaciju, već istovremeno uvodi antiimigrantske i antiizbegličke mere koje čak i Nacionalni front slavi kao „političku pobedu”.

Ovo nije prvi pokušaj pragmatičnih patriota da pobede desničare na njihovom terenu. Suprotno Munkovoj poučnoj priči o liberalnoj demokratiji, mejnstrim partije levog centra su takođe sprovodile metode onoga što Stjuart Hol naziva „autoritarnim populizmom”, i to još od naftnih udara i recesija 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Hol je skovao ovaj termin kasnih 70-ih kako bi opisao „uspon radikalne desnice pod pokroviteljstvom tačerizma” iz ruševina „socijaldemokratskog konsenzusa”. Pošto je kapitalizam bio pogođen nerazrešivom strukturalnom krizom, bilo je neophodno mobilisati svežu populističku podršku – neretko izazivanjem moralne panike u vezi sa imigrantima – za sprovođenje strogih neoliberalnih mera. Trideset godina kasnije i novi laburisti su pred kraj svog mandata pribegli autoritarnom populizmu. Kako se ističe u jednom tekstu iz američkog internet-magazina Utopian, Bler je „uvukao Britaniju u rat u Iraku” služeći se presnim lažima, nakon čega je „usvojio najrestriktivnije antiterorističke zakone u Evropi”. „Autoritarna crta” je prisutna i kod Blera i kod Brauna i obojica su „pribegli merama prisile” zato što „nisu bili u stanju da ostvare pravi ekonomski napredak”. Ekonomski rast „izrazito koncentrisan u finansijskoj industriji” bio je „postignut po cenu sve većih ustupaka bankarima i super-bogatašima”. Kao rezultat ovog procesa „klasa najsiromašnijih je nastavila da raste”, a mnogi pripadnici „razočarane bele radničke klase” su se povukli iz izborne politike ili su se okrenuli radikalnoj desnici. „Laburistički populizam”, piše u zaključku ovog teksta, „bio je očajnički pokušaj da se ponovo pridobiju ovi glasači”.

Autor ove polemičke i dalekovide analize – o centru koji je popustio mnogo pre Trampove kandidature – bio je niko drugi do Jaša Munk. Godine 2010. on je prezirao Blerovo „očajničko podilaženje” ekstremnoj desnici i „super-bogatašima” i činilo se da se slaže sa delovima britanske levice koja „smatra da je vreme da se ‘novi laburisti’ pošalju u penziju”. Radeći danas na projektu oživljavanja blerizma Munk ponavlja greh svog poslodavca i mnogih drugih ocvalih centrista krajnjom relativizacijom svojih osnovnih principa.

***

Karijera Semujela Mojna obeležena je preokretom u suprotnom smeru: od mladalačke očaranosti sladunjavim hitom „trećeg puta” do ponovnog otkrivanja Internacionale, od entuzijastičnog podržavaoca moći do njenog nemilosrdnog kritičara. Godine 1999. tokom NATO bombardovanja Jugoslavije Mojn je otišao u Vašington da radi kao stažista u Klintonovom Savetu za nacionalnu bezbednost. Danas je jedan od najistaknutijih intelektualnih glasova američke levice koja je, budući da joj je uskraćen pristup mejnstrim medijima prezauzetim pljuvanjem po Trampu i veličanjem njegovih ostrašćenih protivnika – iznenada procvetala u novoj periodici (Džekobin, Vjuopoint, Los Anđeles rivju ov buks), i na oživljenim stranicama Beflera, Boston rivjua, Disenta, n+1, Nju ripablika i Nejšna. Skeptičan prema ostrašćenom antitrampizmu, Mojn je odlučio da u trenutku „tranzicije iz perioda liberalnog uspona u period liberalne krize” obnovi „egalitarističke ideale i prakse” koje je neoliberalni kapitalizam ukinuo u svom pobedničkom naletu.

Godine 1999. Mojn je bio očaran idejom Amerike koja donosi pravdu očajnim i neprosvećenim narodima sveta. U tome nije bio sam. Devedesete su obilovale iluzijama proisteklim iz sloma komunističkih režima, povlačenja socijaldemokratije u Evropi i napuštanja socijalističkih ideala u postkolonijalnoj Aziji i Africi. Etički vakuum koji su proizveli ovi događaji bio je popunjen ideologijom ljudskih prava kojima je poverena, kako piše Mojn, „veličanstvena politička misija stvaranja globalnog okvira za ostvarivanje slobode, identiteta i prosperiteta”. Te 1999. Bler je u Čikagu izjavio: „Sviđalo nam se to ili ne, danas smo svi internacionalisti”. Zapadne vrednosti i zapadni interesi su se stopili, a „širenje vrednosti slobode, vladavine zakona, ljudskih prava i otvorenog društva” – ako je neophodno i silom – postalo je novi imperativ. Prvi Zalivski rat, vođen navodno zbog ljudskih prava građana Kuvajta, pomogao je da se iskristališe uverenje po kojem nacionalni suverenitet više nije neprikosnoven. Ljudska prava, budući univerzalna, postala su korisno sredstvo u omalovažavanju principa koji su malim državama tokom Hladnog rata garantovali zaštitu od supersila.

Intelektualna, moralna i pravna podrška „novom svetskom poretku” poticala je iz različitih izvora. Hjuman rajts voč je podržao katastrofalnu vojnu intervenciju Vašingtona u Somaliji 1992. Jirgen Habermas je nakratko ubedio sebe da bi SAD mogle stvoriti kosmopolis u kantovskom duhu. Džon Rols je prenoseći svoju teoriju pravde u domen međunarodnih odnosa 1999. izjavio da društva koja krše ljudska prava mogu s pravom biti izložena ekonomskim sankcijama i vojnoj intervenciji. Liberalne države, koje su po prirodi nezainteresovane za imperijalnu slavu, mogu opravdano voditi samoodbrambene ratove protiv „odmetničkih” država. Sinergija ciljeva Stejt dipartmenta, zagovornika ljudskih prava i militarističkih humanista postala je još izraženija posle napada na SAD 11. septembra 2001. Filip Bobit, savetnik u nekoliko američkih administracija i Blerova i Kameronova muza, tvrdio je u knjizi Ahilov štit: rat, mir i tok istorije / The shield of Achilles: War, peace and the course of history (2002) da „nijedna država ne može da računa na neprikosnovenost svog suvereniteta ako uporno odbacuje parlamentarne institucije i garancije ljudskih prava”. U knjizi Pakleni problem: Amerika i doba genocida / A problem from hell: America and the age of genocide, takođe objavljenoj 2002, Samanta Pauer je ponudila recept za izlaženje na kraj sa svetskim zločincima: američki unilateralizam nesputan međunarodnim institucijama. Hvaleći Bušov preventivni napad na Irak Majkl Ignatijef je 2003. preporučivao osnivanje nove američke imperije zasnovane na „vrlinama slobodnog tržišta, ljudskih prava i demokratije nametnutih pomoću najjače vojne sile koju je svet ikada video”.

Kao Obamina kandidatkinja za ambasadora u UN Pauer je pisala da su SAD „najbolja zemlja na svetu” i zaklela se da će „zastupati interese Izraela i neumorno raditi na njegovoj odbrani”. Naredne godine tvitnula je svoju sliku sa stadiona Jenki na kojoj se vidi kako uživa u bejzbol utakmici u društvu Henrija Kisindžera. U intervjuu za Njujorker Pauer je izjavila da „kako vreme prolazi sve više gravitira ka ljudima ‘koji završavaju posao’”. Slično važi i za Ignatijefa, njenog bivšeg kolegu sa harvardskog „Kar centra za ljudska prava“, koji je u Njujork tajmsu skicirao „dopustive” oblike mučenja; njegove preporuke (koje su uključivale „držanje zatvorenika sa kukuljicama na glavi”) pojavile su se u nezgodnom trenutku – upravo u vreme kada su iz Abu Graiba isplivale prve slike zatvorenika sa kukuljicama na glavama. Ovakvi ambiciozni akademski radnici spremno su podržali američku odlučnost i odgovarajuće vrline kao rešenje za najteže svetske probleme. Naravno, ljudska prava lišena sigurnog zakonskog i filozofskog temelja lako bivaju prisvojena od strane imperijalističkih režima. Jednom kada je bilo definisano kao neodvojivo od širenja slobodnog tržišta i drugih stvari neophodnih za stvaranje Pax Americanae, širenje ljudskih prava je moglo biti predstavljeno kao deo Pentagonove misije i prirodni izvod vašingtonskog konsenzusa – način da se završi svaki posao. Pomoglo je i to što ljudska prava nude i zavodljivi „anti-politički” element kraja istorije. Ova anti-politika, sa žaljenjem je konstatovao Toni Džad u svojoj knjizi Teško zemlji, „navela je generacije mladih aktivista da poveruju kako u situaciji u kojoj su uobičajeni putevi za promenu beznadežno neprohodni, treba napustiti političko organizovanje u korist nevladinih organizacija posvećenih jednoj temi, i neuprljanih kompromisima”.

Mojn je postao jedan od ovih aktivista, ali se u međuvremenu odrekao svog mladalačkog romantizma. Njegova dela se mogu čitati i kao dugačko pojašnjenje načina na koji je odgovornost da se pomogne postala nerazlučiva od prava da se bombarduju ili izoluju navodni neprijatelji (Jugoslavija, Avganistan, Irak, Sirija), prava da se tetoše „prijatelji” (Saudijska Arabija, Egipat, Izrael) i prava da se bude pasivan prema „tržišnim fundamentalistima” koji su razliku između globalnih bogataša i svih ostalih učinili „većom nego ikada”. U knjizi Poslednja utopija / The last utopia (2011) Mojn je napao samozadovoljnu pretpostavku jednog Ignatijefa i njemu sličnih da je svest o užasima Holokausta pomogla da nakon rata dođe do „revolucije moralnih obzira” oličene u svetosti ljudskih prava. Pre svega, ističe Mojn, „u posleratnom periodu nije bilo raširene svesti o Holokaustu”, a tokom 50-ih i 60-ih malo ko je bio u stanju da navede ljudska prava iz deklaracije UN. Diskurs ljudskih prava postao je popularan tek 70-ih. Intelektualci, naročito u Francuskoj, iskoristili su ih kao zamenu za svoju veru u socijalizam i treći svet, i kao moralnu potporu svom antitotalitarnom liberalizmu. Političari poput Džimija Kartera iskoristili su ljudska prava kao oružje za novu ideološku i moralnu ofanzivu protiv Sovjetskog Saveza.

Mojnova nova knjiga pokazuje i kako su ljudska prava, pored toga što su omogućila američki militarizam kao „nemoćnog pratioca tržišnog fundamentalizma”, doprinela globalnoj „eksploziji nejednakosti”. Upravo se tokom 70-ih pokret za ljudska prava ustalio u onome što Dejvid Kenedi u svojim zajedljivim memoarima o ljudskopravaškom aktivizmu u Urugvaju 1984, Rituali proleća / The rights of spring (2009), naziva „mehaničkim i ustaljenim rutinama profesionalnog zagovaranja”. Prisećajući se vremena koje je proveo u kancelarijama Hjuman rajts voča u Empajer stejt bildingu, Kenedi opisuje kako su 80-ih i 90-ih zapadne grupe za ljudska prava oblikovale svoju strategiju „snishodljivog imenovanja i posramljivanja krivaca”. Ovaj model ljudskih prava je postao preovlađujući, iako je bio daleko od univerzalnog. U Južnoj Africi, na primer, levičarski aktivisti koji su se borili protiv aparthejda koristili su jezik ljudskih prava ne samo kako bi odbranili žrtve državnog nasilja, već i kako bi zahtevali širu demokratsku transformaciju.

Ono što je izdvajalo zapadni model od mnogih azijskih, afričkih i latinoameričkih mreža ženskih grupa i domorodačkih naroda, ili od alternativnih razvojnih i ekoloških organizacija, bila je njegova nezainteresovanost za „ekonomska i socijalna prava”: ono što Mojn definiše kao „pravo na rad, obrazovanje, socijalnu pomoć, zdravstvo, stan, hranu i vodu”. Fokusirajući se na kršenje invidualnih prava od strane država, grupe koje su promovisale ljudska prava obavile su vredan posao dokumentovanja zločina koje su činile vlasti u Argentini, odredi smrti u El Salvadoru i državni teroristi u Gvatemali. Ali ove grupe su ostale uglavnom nezainteresovane za zloupotrebu moći od strane nedržavnih aktera, poput kleptokratskih oligarhija koje su se pojavile u Aziji, Africi i Latinskoj Americi tokom 90-ih i 2000-ih. Isto tako, one nisu imale puno toga da kažu o stravičnim posledicama programa strukturalnog prilagođavanja koje su tokom 80-ih i 90-ih sprovodili MMF i Svetska banka. Kako tvrdi Mojn, ljudska prava, politika i zakon možda jesu bili osetljivi na „očigledne slučajeve bede i nemaštine, kao i zastrašujuću represivnost autoritarnih i totalitarnih država, ali ne i na krizu nacionalnog blagostanja, stagnaciju srednje klase i okoštalost globalne hijerarhije“.

***

Mojnova britka analiza možda neće biti naročito nova dugogodišnjim kritičarima zapadne moralne retorike na globalnom Jugu. Antikolonijalne vođe i mislioci znali su da zapadni imperijalizam mora biti radikalno restruktuiran kako bi se barem delimično ispunilo obećanje nacionalnog samoopredeljenja, a kamoli socijalizma. Kako je pisao Konor Kruz O’Brajen u svojim izveštajima iz Afrike, percepcija zapadnih liberala kao „lažnih prijatelja“ bila je vrlo rasprostranjena, a sâm liberalizam se percipirao kao „umilna moralna maska koju društvo zasnovano na surovoj gramzivosti nosi pred ljudima koje pljačka“. Nepoverenje u zapadni diskurs ljudskih prava takođe je bilo duboko i konstantno. Indonezijski mislilac Seđatmoko doveo je u pitanje pretpostavku univerzalnog morala na kojoj se ovoj diskurs zasniva, ukazujući na globalne nejednakosti koje se održavaju zahvaljujući borcima za ljudska prava. Arundati Roj je 2004. govorila o „uznemirujućoj promeni paradigme“: „Čak i među najdobronamernijima, sveobuhvatan i veličanstven pojam pravde polako se zamenjuje redukovanim i daleko slabijim diskursom ‘ljudskih prava’“ – u osnovi, minimalističkim zahtevom da se ne bude ubijen, mučen ili nepravedno bačen u zatvor. Zbog ove promene, tvrdila je Roj, „pokreti otpora u siromašnim zemljama… ljudskopravaške NVO vide kao savremene misionare“, saučesnike u pokušaju zapada da „svetu nametne nepravednu političku i ekonomsku strukturu“.

Neki afro-američki aktivisti su od početka videli da ljudska prava, u njihovoj hegemonističkoj američkoj formulaciji, nemaju za cilj da omoguće „politiku pravične raspodele“. Čak i u vreme sastavljanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, V. E. B. Duboa je primetio da su, kako piše Mojn, „ljudska prava neizbežno povezana sa mestima moći“. Kao što je opisala Kerol Anderson u knjigama Bez nagrade / Eyes off the prize (2003) i Buržoaski radikali / Bourgeois radicals (2014), Nacionalna asocijacija za unapređenje položaja crnih ljudi (NAACP) je uz Duboaovu pomoć 1947. uputila zahtev novoosnovanim Ujedinjenim nacijama da priznaju Afro-amerikance kao žrtve kršenja ljudskih prava – ne samo zbog ropstva, segregacije i uskraćivanja prava glasa, već i zbog diskriminacije u sudskom sistemu, obrazovanju, stanovanju, zapošljavanju i pristupu zdravstvu. Duboa i drugi predvodnici pokreta za građanska prava ponavljali su argumente mnogih antikolonijalističkih aktivista da zakonska i politička prava nije moguće postići bez ekonomske sigurnosti i da puka zabrana diskriminacije ne može ispraviti vekove nepravde. Njihov zahtev je naišao na žestoko protivljenje, ne samo belih suprematista među južnjačkim demokratima i konzervativnim republikancima, već i onih koje su smatrali saveznicima: na primer pripadnika Trumanove administracije i Elanor Ruzvelt, koja je rekla Duboau da je ovim zahtevom osramotio SAD pred Sovjetskim Savezom. Bilo je i onih koji su tvrdili da ovaj zahtev miriše na socijalizam. Niko od njih nije želeo da UN ima bilo kakvog uticaja na unutrašnje uređenje u SAD. NAACP je popustio pred braniocima bele supremacije i Duboa je bio skrajnut. Napuštajući svoju široku definiciju ljudskih prava NAACP se zadovoljio uskim ciljem jednakosti pred zakonom. Nije nimalo iznenađujuće da duboke nejednakosti u obrazovanju, zdravstvu i stambenim uslovima istrajavaju do danas: to je logika pokreta za ljudska prava, rođenog i odgajanog pod okriljem američke imperije.

U Poslednjoj utopiji Mojn pominje Duboaov pokušaj da internacionalizuje pitanje položaja Afro-amerikanaca i definiše institucionalni rasizam kao kršenje ljudskih prava, ali ne prepoznaje značaj Duboaovog neuspeha da postigne ove ciljeve, baš kao ni mnoge druge hrabre i na propast osuđene pokušaje da se prevaziđu rasistička politika i ekonomske hijerarhije na globalnom Jugu. Mojn sada priznaje da je njegova ranija analiza bila nepotpuna. U Nedovoljnom on još efektnije ukazuje na provincijalni karakter nedelotvornog i prevaziđenog zapadnog modela ljudskih prava. On piše da „lokalna i globalna ekonomska pravda zahteva redizajniranje tržišta ili barem preraspodelu sredstava – a snishodljivo imenovanje i posramljivanje krivaca to nikada neće moći da postignu“. Pošto se, kako on tvrdi, pokret za ljudska prava ne može „napraviti iz početka, sa potpuno novim idealima i alatkama“, najbolje bi bilo da se „drži onoga što radi najbolje: obogaćivanja pojma građanskog i stigmatizovanja zla, bez pokušaja da se predstavi kao zastupnik celovite ‘globalne pravde’“.

Mojnova knjiga je primer obnovljenog interesovanja za političko i intelektualno nasleđe dekolonijalizacije i sve oštrijeg preispitivanja liberalnog poretka i institucija globalnog upravljanja, stvorenih od strane i, kako se tvrdi, zbog Pax Americane. U knjizi Svet borbe: kako moć, zakon i ekspertiza oblikuju globalnu političku ekonomiju / A world of struggle: How power, law and expertise shape global political economy Dejvid Kenedi krivi humanitarne intervencioniste i međunarodne advokate, kao i druge globaliste za stvaranje sveta koji je „zastrašujuće nepravedan, podložan krizama, ekološki neodrživ i politički i ekonomski u vlasništvu nekolicine ljudi“. Marta Nusbaum je nedavno „sistem“ Ujedinjenih nacija nazvala „groteskno manjkavim i korumpiranim, potpuno lišenim demokratske odgovornosti, pa samim tim i bilo kakve proceduralne legitimnosti u nametanju zakona ljudima“. Gubitak legitimnosti se čini mnogo ozbiljnijom primedbom u slučaju zapadnog pokreta za ljudska prava, koji će pre ili kasnije neizbežno morati da se suoči sa sopstvenim nedostacima.

Pretvorivši se, kako je to nedavno rekao Dejvid Rif u časopisu Foreign Policy, u „sekularnu crkvu liberalnog globalizma“, pokret za ljudska prava je postao žrtva protivudara usmerenog ka liberalnim globalistima. Principijelnoj manjini koja je dugo bila sumnjičava prema zapadnim NVO danas se pridružuju oportunističke poglavice većinskih pokreta. Erdogan je zatvorio predsednika turskog ogranka Amnesti internešnela. Amnesti internešnel Indija je morao da privremeno zatvori svoje kancelarije u Bangaloru, nakon što su bile napadnute 2016. od strane indijskih nacionalista koji su optuživali ovu organizaciju za dizanje pobune. Netanjahu je nedavno deportovao direktora Hjuman rajts voča za Izrael i Palestinu. U Mađarskoj, Orban je odlučan u nameri da protera Soroševo Otvoreno društvo. A imajući u vidu Trampovo divljenje autokratima, pokret za ljudska prava očekuje „najteži test od svog nastanka“, piše Rif.

Izgleda da su odbrojani dani kada su mladi ljudi svoj politički idealizam prevodili na jezik liberalnog internacionalizma. Mladi muškarci i žene će se danas verovatnije pridružiti političkim pobunama protiv neoliberalizma nego progutati priču o ljudskopravaškoj anti-politici, čudesno izmeštenoj van domena političke ekonomije. Oni teško mogu da ne primete ogroman jaz koji danas postoji između zvanične odanosti politici ljudskih prava i njihovog besramnog kršenja u svim odnosima između bogatih i siromašnih, moćnih i slabih. Mojnova knjiga, koja je verovatno njegova poslednja reč na temu utopije, bavi se demokratskim perspektivama s onu stranu ljudskih prava i liberalizma koji parazitira na različitim vrstama zla – komunizmu, islamofašizmu, trampizmu. Mojnov tajming je perfektan. „Glavni problemi liberalne demokratije su izgleda samo njeni neprijatelji“, pisao je on 2006. u uvodu za zbirku tekstova Pjera Rozvalona, „kao da nema nikakve potrebe da razmišljamo o istorijskim varijacijama i neisprobanim varijantama demokratije“. Dvanaest godina kasnije Tramp je nenamerno doveo do otvaranja političkih i ekonomskih mogućnosti širom političkog spektra; tačeristička pretpostavka da alternativa ne postoji postala je neodrživa. U Nedovoljnom Mojn predoseća da je kriza neoliberalizma intelektualna i politička šansa. On oživljava zaboravljene trenutke iz dugotrajnog postkolonijalnog napora da se princip jednakosti, koji liberali smatraju legitimnim samo u domenu politike, proširi na domene ekonomije i geopolitike. On takođe razmatra predloge koje su 70-ih godina iznosile siromašne zemlje, o međunarodnom ekonomskom poretku koji bi ih zaštitio od predatorskog ponašanja bogatih zemalja i multinacionalnih korporacija. Ovo nije nostalgija, poput one koju je Toni Džad iskazivao prema socijaldemokratiji svoje mladosti. Nije u pitanju ni trećesvetizam, kako je to napisao osetljivi kritičar Njujork tajmsa u prikazu Mojnove knjige. Zapravo, Mojn zagovara povratak socijalizma – koji je globalno smatran „centralnim jezikom pravde“, pre nego što su tu ulogu preuzela ljudska prava – kao etički i politički cilj.

***

Ovo može izgledati kao donkihotovski projekat. Razmere poraza levice u poslednjih par decenija – koje se ogledaju u umirućem radničkom pokretu, privatizaciji osnovnih usluga, ekonomskoj nejednakosti kakva nije viđena vekovima, rasnoj segregaciji i antifeminističkom protivudaru – ne mogu se sakriti. Ali treba imati u vidu i činjenicu da ideali jednakosti i preraspodele nikada nisu izgledali tako privlačno kao kada se liberalizam, nakon što je prvo obećao univerzalni prosperitet i više demokratije, survao u klanicu Prvog svetskog rata. Šanse za socijalizam sada ponovo rastu, u trenuku kada strukturalni nedostaci kapitalizma postaju sve jasniji njegovim žrtvama, a svesna kolektivna ruka treba da zameni nevidljivu ruku tržišta kao jedino moguće rešenje za klimatsku katastrofu koja je u toku.

„Socijalizam“, nervozno je prošle godine izveštavao Vol strit džurnal, „više nije tabu zbog svojih asocijacija sa Hladnim ratom i ubrzano postaje sve popularniji“. Predvidivo, ideološka policija liberalnog poretka ulaže veliki napor da obnovi ovaj stari tabu. Denuncijacije navodno svemoćne i fanatične levice stižu sa jednakom učestalošću sa stranica Njujork tajmsa, Vašington posta, Boston globa, Njujork magazina i Atlantika, kao i sa Brajtbarta, a prezir prema „borcima za socijalnu pravdu“ ujedinjuje na prvi pogled vrlo različite figure kao što su Mark Lila, Ilon Mask, Stiven Pinker, Nil Ferguson i Džordan Piterson. Međutim, iznenađujuće uspešna kampanja Bernija Sandersa potvrdila je da socijalistički ideali još uvek postoje, s onu stranu iskustva komunističke tiranije, kao ono što je Džon Stjuart Mil nazvao „jednim od najvrednijih elemenata ljudskog usavršavanja“. U svakom slučaju, ona čudna globalna konjuktura u kojoj su neoliberalni kapitalizam i tehnološki uspon garantovali beskonačni napredak zauvek je postala prošlost. Pozivanje na jednakost kao zakonski princip i demokratsku normu sve više se širi – što se paradoksalno ogleda i u anti-establišmentskim pobunama koje se odbacuju kao „populističke“ pretnje liberalnoj demokratiji. Nije izgledno da će ovi zahtevi za jednakošću moći da budu podmireni rekonstrukcijom liberalnog poretka na osnovama makronovskog japi-populizma, inkluzivnog nacionalizma, pragamtičnog patriotizma ili neke druge vrste intelektualno bankrotiranog (mada materijalno još uvek imućnog) centrizma. Mojnova knjiga ne nudi alternativan program institucionalne rekonstrukcije ili masovne mobilizacije. Ali njena kritička i samokritička energija svakako je preduslov oživljavanja potrage za jednakošću i pravdom kao nezamenjivim tekovinama moderne tradicije.

Pankaj Mishra

London Review of Books, 21.06.2018.

Peščanik.net, 29.06.2018.

Mundijal 2018: Zašto je fudbal “najdemokratskija” igra


Lako na lake teme: sledi “opuštena” i veoma jednostavna ekonomska analiza Svetskog prvenstva.

Kao i ekonomija, i fudbal je polje ljutog okršaja dijametralno suprotnih mišljenja i stavova, osporavana i u nebo uzdizana sportska igra koja prkosi čak i najrelevantnijim predviđanjima – sport kojem je očajnički potrebna korenita reforma institucija koje taj sport reprezentuju u svetu. U nastavku, INET-ov ekonomista i viši fudbalski analitičar Džek Gao nudi svoj je viđenje ovogodišnjeg Svetskog kupa u fudbalu.

Najpopularniji sportski turnir na svetu koji se odvija u Rusiji ulazi u završnu fazu – ostalo je još finale između reprezentacija Francuske i Hrvatske. Ovogodišnji Mundijal je okupio 32 nacionalna tima, privukavši pažnju više od polovine svetske populacije. Prognoze o timu koji će sa ovog SP-a izaći kao pobednik nakon 64 odigrane utakmice bile su užasno teške, s obzirom na ulogu pukog slučaja i suštinska ograničenja bilo kakvih kvantitativnih modela. Bez obzira na to, i ovo prvenstvo je bila zanimljiva intelektualna vežba „izoštravanja čula“ na širi ekonomski kontekst u kojem se nalaze zemlje koje su učestvovale u kvalifikacijama za ovogodišnji Svetski kup – njih 210, što je dosadašnji apsolutni rekord. U ovom duhu, evo jedne simpatične analize Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine.

“Ne i tvoje društvance iz bogate zemlje”

Većina rasprava o međunarodnoj ekonomiji je usredsređena na nivo prihoda – premda je ovo samo delimičan slučaj kada je reč o ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.

Iako se na listi nalaze brojne najbogatije zemlje, uključujući Švajcarsku, Island, Dansku i Švedsku, nijedna od njih nije bila favorit za osvajanje titule, niti je pak realno reprezentovala jedan prosečan tim ovogodišnjeg Mundijala. Na primer, šanse Španije i Nemačke da osvoje Kup bile su manje od onih koje je imao Brazil, čiji je BDP po glavi stanovnika znatno niži. Preklapanje zemalja OECD-a i timova Svetskog kupa takođe pruža ograničenu sliku: Od 35 zemalja u takozvanom “klubu bogatih”, samo ih je 15 u igri ove godine, čineći 47 odsto ukupnih učesnika.

Prosečni nivo primanja zemalja učesnica Mundijala iznosi oko 26.000 dolara po osobi, što je negde između globalnog proseka svih zemalja (10.000 dolara po osobi) i proseka za napredne zemlje (45.000 dolara po osobi). Neke od najsiromašnijih zemalja na svetu – kao što su Senegal, Maroko i Tunis su stoga u Rusiji da bi, između ostalog, prikazali svoju kreativnost i solidarnost, doprinoseći popularnosti ove igre širom sveta.

Globalne sportske igre: loš primer za proveru zastupljenosti demokratije u svetu

Magazin The Economist objavio je početkom ovog meseca članak u kojem se tvrdi da Svetsko prvenstvo u fudbalu “nagrađuje vlade koja dobro upravljaju”. Za razliku od sportova vezanih za trku na stazama ili za gimnastičke dvorane, fudbal zahteva “više kreativnosti i talenta”, dok “diktaturski režimi predstavljaju smeće iz kojeg ne izrasta ništa dobro” po napredak nacionalnog fudbala, navodi se u ovom članku.

Ovo važi samo u najboljem slučaju. Jednostavna logika – koja nalaže da bogate zemlje sveta danas imaju tendenciju da budu demokratije i da će verovatno obezbediti ulaganja koja proizvode dobre fudbalske timove – već je po sebi dovoljna za konfuziju odnosa između demokratije i fudbalskih performansi per se. Štaviše, odnos između demokratije i ekonomskih performansi, potencijalno kraćeg lanca uzročnosti, sama je i dalje podložna brojnim akademskim debatama. Ako Kina zaista postigne da se značajnije podigne u fudbalu putem inicijative pod vodstvom države –  a ne uspostavi demokratizaciju, recimo, do 2050. godine – odnos između demokratije i fudbala samo će biti slabiji, kaže se u magazinu The Economist.

Na ovogodišnjem turniru prisutna su i četiri tima iz zemalja koje su ocjenjene kao “neslobodne” od strane organizacije za zaštitu ljudskih prava Freedom House, a još četiri su ocenjene kao “delimično slobodne”. I mada je nedovoljno zastupljeno više od polovine svetskih zemalja koje se smatraju „nedovoljno slobodnim”, ovih osam timova uspelo je da se kvalifikuje na završni turnir uprkos velikom nedostatku koji mali dohoci u njihovim državama imaju po glavi stanovnika (BDP per capita), uzrokujući i izostanak visokih kvaliteta u sportu. Svetsko prvenstvo još uvek nije, voleli to ili ne, verna slika zastupljenosti demokratije u svetu.

Sport kao nijedan drugi

Delimičan razlog zbog kojeg je Svetsko prvenstvo tako popularno (iako još uvek nedovoljno u Sjedinjenim Državama) jeste što je fudbal odista igra sui generis, odnosno “sport za sebe”: jedinstven u svojim karakteristikama.

Prirodno je porediti Mundijal sa Olimpijadom: Svetski kup nas nekako po pravilu i uporedo asocira sa atletskim turnirom koji se zove – Olimpijske letnje igre. Iz razloga što iziskuje stalne profesionalne timove i značajna ulaganja u sportske objekte, Olimpijada je postala mnogo bliskije povezana sa jednom širom definicijom nacionalne moći. Nivo prihoda i veličina zemlje su dominantni faktori u predviđanju rangiranja po osvojenim medaljama, a igra blisko podseća na situaciju „pobedniku pripada sve“. Istorijski gledano, samo je mali broj zemalja uspevao da na najvećim svetskim turnirima prikupi ogromnu većinu olimpijskih medalja pa je, u celini uzev, svaki veliki sportski turnir na globalnom nivou postao lišen iznenađenja i zastupljenosti „malih“.

Svetsko prvenstvo se u ovom pogledu razlikuje. Osim za Rusiju (koja se automatski kvalifikuje jer je domaćin) i nekih evropskih država koje su osvojile više od ili blizu 1.000 olimpijskih medalja, prosečni tim na Mundijalu je savršen gubitnik na Olimpijskim igrama. Za one koji su imali prilike da svoje sportiste vide kako se penju na pobednički podijum samo jednom u u čitavoj olimpijskoj istoriji, Senegalci su svakako bili oduševljeni što vide da njihov nacionalni tim igra protiv Kolumbije, Japana i Poljske u početnoj tj grupnoj fazi Svetskog prvenstva, ako već neće napredovati u nokaut-fazi protiv Engleske (koja je sinoć izgubila od Hrvatske u polufinalu). A veliki broj zemalja koje učestvuju na Mundijalu – ako već možda nije moguće da sa Velikima ukrste koplja na polju ekonomije – nalazi se, doslovce, na „ravnopravnom terenu“ koji važi za sve učesnike. Zato je fudbal najdemokratskija igra.

 

Jack Gao, Ineteconomics.org

Priuštiti svoj dom – štedeći na doručku


Indeks tost-avokada: Koliko se fensi doručaka milenijumovac mora odreći da bi kupio svoju kuću? BBC je istražio kakva je situacija u neoliko svetskih gradova.

Ako su mladi prestali da svoj novac troše na raskošne stvari poput tosta, da li bi taj novac koji su uštedeli mogli da iskoriste da kupe kuću? Evo šta je BBC saznao.

Ako ste ispod 35 godina, vi ste milenijumovac. Skorašnjii kulinarski trendovi sugerišu da ćete, dok čitate ovo, možda  imati prekomerno skup espreso  s mlekom u jednoj ruci, a u drugoj tosta namazanog avokadom. A neki sugerišu da biste kao tipični Milenijumovac svoj novac radije potrošili na „Instagramisani“ doručak nego što biste napravili razumne investicije kao što je, recimo – kupovina kuće.

Pa, tako barem kaže „mudrost opšteg smera“, koju je nedavno artikulisao australijski tajkun Tim Gurner, koji je ovog meseca izbio na naslovne strane širom sveta zbog razobličavanja potrošačkih navika mladih kupaca kao što su to – milenijumovci.

Ovaj 35-godišnji investitor u nekretnine je za australijsko izdanje emisije „60 minuta“ izjavio da, u danima kada je štedeo za svoj prvi dom, “nije kupovao namaz od avokada za 19 dolara a ni četiri kafe od kojih je svaka koštala četiri dolara svaka”.

On je izazvao lavinu diskusija i debata, ali i jedno interesantno pitanje: od koliko bi otprilike tostova od avokada zaista trebalo odustati da bi se priuštio svoj dom? BBC je u kalkulaciju uzeo 10 gradova sveta, i dobila neke relevantne brojke (korišćena metodologija je na dnu teksta u linku).

Istraživanje je sprovela Miriam Quick, dok je ilustracije napravio Piero Zagami. Uzeti su Meksiko siti vs Johanesburg, Berlin vs Tokio, Sidnej vs Njujork, San Francisko vs Vankuver i Hong Kong vs London.

Cene su izražene u američkim dolarima.

BBC je uzimao prosečnu cenu za tost i avokado namaz u nekoliko kafića u svakom od navedenih gradova, i potom računao od koliko bi takvih doručaka trebalo odustati da biste priuštili depozit od 20% za vašu prvu kuću. Cene kuća zasnivaju se na prosjčnoj cijeni za stan veličine 90m2 izvan centra grada, a prijavljeni su od strane korisničkog veb sajta Numbeo.

BBC

Problem sa penalima u fudbalu


Kao i mnogi drugi Amerikanci, i ja sam relativno kasno postao poklonik fudbala. U poslednjih šest godina, kada sam počeo da pratim ovaj sport, postao sam fasciniran elegantnim tokom igre, individualnim veštinama i virtuoznošću fudbalera, kao i globalnom pomamom za ovim sportom svetskim fudbalom, piše Oliver Staley za Quartz, blog magazina Atlantik.

Međutim, i dalje sam uznemiren i nervozan zbog izvođenja nelogičnih kaznenih udaraca, tog rešenja tipa „jedna veličina odgovara svima“ koja u sebi sadrži toliko raznostranih problema, slučajnih udaraca rukom koji se potom preinačuju u penal itd.

Nema sumnje u to kolika je i kakva drama samo izvođenje penala: šuter protiv golmana, jedan na jedan, početak udarca. Napetost unutar tog sukoba, kao i međusobna mentalna igra, teško podnošljive pauze između dva udarca – ispucavanje penala čak podleže i sopstvenoj teoriji igara.

U toj drami je, međutim, inherentna i jedna mana: U igri u kojoj je malo golova pravilo, rešavanje bitke penalima deluje isuviše značajno po krajnji rezultat.

Uzmite, na primer, utakmicu od 1. jula, između Rusije i Španije. Nakon 90 minuta regularnog toka, i nakon 30 minuta produžetaka, sve je rešeno ispucavanjem penala. A to da li je izvođenje penala najbolji način za odabir pobednika – već je za neku posebnu debatu: pre njihovog uvođenja, timovi bi izvlačili mnogo toga… ili bi ponovo odigrali čitavu utakmicu. Ova je završena posle 120 minuta i to samo zato što je Rusiji dodeljen penal zbog španskog igranja rukom u kaznenom prostoru. Tako je jedna kazna oblikovala ishod utakmice, a pobedom  nad Španijom, jednom od zemalja – favorita turnira, promenjen je i tok čitavog svetskog kupa.

Kazna retko odgovara zločinu

Kazneni udarac sa 11 metara pruža priliku za postizanje pogotka koji je prethodno bio sprečen faulom. Faulovi prerastaju u penale jedino u kaznenom prostoru – pravougaoniku zvanom šesnaesterac koji se prostire na 16.46m metara od linije gola u fudbalski teren. Faulovi na bilo kom drugom mestu bivaju „nagrađeni“ slobodnim udarcem. Međutim, izvođenjem kaznenih udaraca neometanim šutom na razdaljini od samo 11 metara od mreže, sudije dramatično povećavaju šanse jedne ekipe da (nepravedno) izvuče bolji rezultat za bodovanje. Statistika kaže da 75% dosuđenih penala za ishod ima pogodak, u zavisnosti od lige i godine, u poređenju sa samo 11% regularnih pogodaka u Engleskoj Premijer ligi prošle godine, što je najviša stopa u više od jedne decenije. Neki igrači, svakako, imaju probitačan, neometan šut/pogodak ka golu i sigurno će postići rezultat pre nego što budu faulirani. Mnogo je više situacija koje su znatno dvosmislenije. Uzmimo udarac glavom ruskog fudbalera Artema Džijube, koji je bio blokiran ispruženom rukom španskog igrača Herarda Pikea: u odsustvu dosuđenog prekršaja, nemoguće je sa sigurnošću znati da li lopta „plovi“ kroz vazduh u širokom luku, te da li će završiti među stativama gola ili će biti spašena od strane golmana. Čak i  slučaju da smisao sviranja faula bude u sprečavanju budućeg lošeg ponašanja, dosuđivanje kaznenog udarca sa bele tačke predstavlja veliko poboljšanje u šansama za postizanjem pogotka samo onda kada faulom bude osujećena izgledna prilika za pogodak.

Pogrešan strelac

Logika nalaže da penal izvodi onaj igrač koji je fauliran. Na kraju krajeva, jedino je njegova šansa bila izgubljena. Sadašnja konvencija, međutim, nalaže da penal izvodi najbolji strelac u timu, dodatno nadmašujući šanse u odnosu na kvalitet svog napadačkog tima. A s obzirom  da su šuteri koji „odrađuju“ penale unapred određeni – pa samim tim znatno više uvežbavaju kaznene udarce od ostalih saigrača – oni se kroz tu vežbu srode sa pritiskom i postaju efikasniji. Iz razloga što se kazneni udarci ne razlikuju u pojedinačnim statistikama, oni im pomažu u postizanju boljeg ukupnog broja golova koje su dali (mada svi znamo da gol postignut iz gotovo bezizgledne akcije nije isti kao onaj koji je dobijen „na tacni“ u vidu penala, kao rezultat faula nad nekim od saigrača). Na primer, Jamie Vardy iz Lester Sitija je prošle sezone imao 20 golova u EPL-u (Engleska Premijer liga). A svaki peti dao je iz penala – šutirajući umesto saigrača koji je fauliran.

Nenamerne posledice

U prošloj sezoni u EPL-u je u proseku bilo je manje od tri postignuta gola po utakmici; u tom kontekstu, bilo koji penal može lako odlučiti utakmicu. Budući da je penal tako izdašna nagrada, igrači imaju ogroman podstrek da ih iznude, što dovodi do „ničim izazvanih padova“ i inscenacija faulova, koji su prokletstvo savremenog fudbala. I zato što sudije znaju da su ulozi toliko visoki, prirodno je što nisu tako voljni i da ih olako dosuđuju, što, onda, dovodi do oštrije igre u kaznenom prostoru. Toliko je već koškanja i povlačenja tokom izvođenja kornera da, kada se sudija konačno i odluči da svira faul, ovo može predstavljati kaznu koju je moguće svirati i po desetak puta u bilo kojoj utakmici.

Rešenje

Faulovi za koje se svira penal u kaznenom prostoru trebalo bi da budu uobičajeniji i manje značajni nego danas. Često kažnjavanje bi pomoglo u „čišćenju“ grube igre iz fudbala, a manje bi se davalo pažnje svakom pojedinačnom prekršaju. A kazne sa nižim ulozima podrazumevaju da se utakmice ne bi mogle navoditi na željeni ishod kao što je to danas slučaj (kada je moguće inscenirati penal). Jednostavno poboljšanje je u tome da ih treba napraviti težim za izvođenje, recimo pomeranjem penala nazad na 15 ili čak 20 metara od gol-linije. Pametnije rešenje može biti uspostavljanje dve klase prekršaja u kaznenom prostoru. Zbog velikog broja nasilnih poteza ili ometanja u sprovođenju očiglednog gola značilo bi smanjivanje distance za izvođenje penala, kao što je to danas slučaj (sa 11m). Prekršaji počinjeni bez očigledne zloupotrebe, ili kada njihov uticaj nije tako jasan, mogu rezultirati dosuđivanjem indirektnog slobodnog udarca – drugi igrač asistira nakon što strelac mora da dodirne loptu – u kaznenom prostoru, sa tačke počinjenog faula. Tim u čiju korist se dosuđuje faul bi i dalje bio nagrađen, pa bi se pravda izvršila.

Time bi se mogućnost zadobijanja prednosti kroz jedanaesterac na odgovarajući način smanjila, a efekat po ishod utakmice ne bi bio toliko dramatičan.

Quartz (Atlantic blog)

 

Da li je liberalizam kriv?


Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Za vebsajt izdavačke kuće Arhipelag piše Branko Milanović, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke za pitanja siromaštva.

Pod „liberalizmom“ uzimam ono što se pod ovim pojmom smatra u SAD. Pod „krivicom“ mislim na „uspon Trumpa i sličnih nacionalista-populista“.

Koji argumenti podržavaju viđenje da je liberalni trijumfalizam, koji je počeo slomom komunizma devedesetih, izazvao reakciju čiji smo svedoci danas? Mislim da se oni mogu podeliti u tri grupe: ekonomija, lični integritet i ideologija.

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

Adam Smit i Karl Marks u akvarel-karikaturi

U ekonomiji, liberalizam je zagovarao „neo-liberalizam“ koji je bio zamena ekonomske ideologije za socijaldemokratiju. I to se zalagao, posebno u vreme tandema Klinton-Bler, za finansijsku liberalizaciju, mnogo manju ulogu „države blagostanja“ i takozvanu „meritokratiju“, koja u suštini znači sposobnost bogatih da školuju svoju decu u najboljim školama, od čega će 90% diplomirati i tako „meritokratizovani“ zahtevati kasnije u životu premiju u vidu ogromnih plata.

Sporazum o slobodnoj trgovini privileguje, kao što je pisao Din Bejker, interese bogatih u razvijenim ekonomijama kroz zaštitu patenata i intelektualne svojine i uz malo ili nimalo pažnje za radna prava. U međunarodnoj areni, preko Svetske banke i MMF-a, klintonovski neo-liberalizam je povezan s politikama Vašingtonskog konsenzusa.

To su u mnogo čemu razumne politike, ali su dogmatske i nepromišljeno su primenjivane, naročito u vezi s privatizacijom, i često im je glavni cilj bio da obezbede vraćanje dugova bez obzira na socijalne posledice po stanovništvo. Grčka je najpoznatiji primer takve politike, jer se nalazi usred Evrope i njeni rezultati se najlakše mogu videti. Ali isti principi su primenjeni širom sveta.

Oslonac takve politike je ideologija koja je videla ekonomski uspeh kao jedinu dimenziju (pored prihvatanja određenih liberalnih toposa koje ću navesti kasnije) u kojoj vrednost pojedinca može biti izražena ili izmerena. Ta ideologija naišla je na prihvatanje širom sveta, podstakla je globalizaciju i pokazala se kao ideologija koja godi ljudskoj psihologiji koji žudi da stekne više. To je tako u skladu s ljudskom prirodom i verovatno je pomoglo rast svetske proizvodnje nekoliko puta i smanjenje siromaštva u svetu. Ali to je možda dovelo do isključenja drugih ljudskih karakteristika i pomoglo je da se stvore, posebno među onima koji su bili ekonomski manje uspešni, ozlojeđenost i otuđenje od vrednosti koje promovišu liberali.

Korupcija. Posledica ovakvog hiper-ekonomizma u običnom životu bila je korupcija elita koje su prihvatile isti model uspeha kao i svi ostali: bogaćenje svim sredstvima. Korupcija političke klase, ne samo na Zapadu nego u celom svetu, imala je duboko korozivni i demorališući uticaj na birače svuda. Biti političar se sve više videlo kao način sticanja ličnog bogatstva, karijera kao i bilo koja druga, odvojeni od bilo kakve stvarne želje bilo da rade kao „javni servis“ bilo da nastoje da promoviše svoje vrednosti i obezbede vođstvo. „Elektoralizam“, uraditi bilo šta da bi bio izabran, bio je politički kredo liberalizma. U tom smislu to je bila najava populista.

To je, mislim, važno da se vidi veza između ekonomske ideologije „komercijalizma“, koji je prožeo ekonomske politike od početka osamdesetih godina na Zapadu i Kini, a od devedesetih u ranijim komunističkim zemljama, i sistemske i sveprožimajuće korupcije elita. Pošto biti uspešan znači gomilati najviše novca, političari nisu mogle da rade u drugoj dimenziji (na primer, u „idealima“), niti su mogli biti izabrani ako nisu bili korumpirani, jer se kampanje ne mogu voditi bez novca. To je iluzija da politički prostor može da radi u skladu s pravilima različitim od ostatka društva.

Branko Milanović

Branko Milanović

Jedinstveno mišljenje. Liberalizam je uveo dogmatski set principa, „samo politički korektan način mišljenja“ koji karakterišu politike identiteta i „horizontalna jednakost“ (bez razlike, u proseku, u platama između muškaraca i žena, različitih rasa ili religija), što je omogućilo da se stvarna nejednakost razvija nekontrolisano. Uvedena je prećutna hijerarhija po kojoj je prihvatanje ovih razvodnjenih principa jednakosti u kombinaciji sa ekonomskom uspehom bio uslov da se ne bude isključen. Drugi, oni koji nisu bili ekonomski uspešni ili se nisu pridržavali svih načela dominantnog mišljenja, nisu bili samo neuspešni već i moralno inferiorni.

Prvosveštenici liberalizma, vodeći mediji, voleli su da održavaju, u isto vreme, logički kontradiktorna verovanja od kojih su na neki način oba bila „dobra“. Tako su stvorili terminološke i stvarne konfuzije koje su ili direktan napad na zdrav razum ili primeri licemerja poput „podrška trupama“, dok su „protiv rata“, ili davanje ogromnih donacija privatnim školama (kako bi njihova imena krasila učionice) u ime „podrške javnom obrazovanju“. Njima nije bilo neugodno zbog kontradiktornosti, niti su prihvatali kompromise: da li je moguće podržati vojnike koji ubijaju civile „jer nas vojnici štite“ i biti protiv rata i ubijanja civila u isto vreme; da li možete da šaljete decu u privatne škole i da budete za javno obrazovanje; da li možete da govorite o klimatskim promenama, grdite druge, i emitujete više CO2od 99% čovečanstva? To je bio ideološki izuzetno udoban položaj. Bilo je potrebno vrlo malo mentalnog napora da prihvatite pet ili šest osnovnih principa (dovoljno je da pročitate nekoliko pisaca koji ponavljaju iste ideje u glavnim liberalnim publikacijama), i to onda dozvoljava da postupate kako god vam se viđa, a da tvrdite da je svako takvo postupanje etički besprekorno. Svi su bili uzor vrline i abolirali su sve svoje sklonosti.

Drugi koji nisu uspeli da iskoriste prednosti takvog položaja bili su ignorisani dok je njihovo nezadovoljstvo eksplodiralo. Niko među liberalima ne misli da je čudno (a još manje da su uradili nešto po tom pitanju) da najbolje obrazovana zemlja na svetu, s jednim od najvećih BDP u svetu po glavi stanovnika, može imati trećinu stanovništva koja veruje u kreacionizam ili u vanzemaljce. To uopšte nije bilo bitno eliti toliko dugo kao da su ovi ljudi živeli u podzemnom svetu.

Čuveni Milanovićev "Slonov dijagram" (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Čuveni Milanovićev “Slonov dijagram” (Elephant Chart): Globalni kumulativni rast (pad) prihoda u odnosu na globalnu distribuciju prihoda između 1988. i 2008.

Oni koji veruju Fukujami, i kojima su devedesete izgledale kao trijumf koji će ih zauvek držati na vrhu ljudske evolucije, današnje događaje vide kao katastrofu ne samo zato što zaista mogu da dovedu do katastrofe već i zato što su propali njihova brižljivo negovana surogat ideologiju i mesto u društvu.

Pišem ovo u Beču, u Prateru, s pogledom na ogromni zabavni park sa automobilima koji neminovno priziva Harija Limu. Liberalizam se može videti kao zabavni park u pokretu, svaki automobil kreće najpre polako, a potom sve brže. Vožnja u početku donosi ogromnu radost, ali kao da je, izgleda, neko uključio prekidač za super brzo kretanje i zaključao kontrolnu sobu, a većina nas sada je u ovim automobilima koje niko ne kontroliše i niko ne može da ih zaustavi, brzina je opasna, i pitamo se kako će i kada doći do pada.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

 

(Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku; nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.)

 

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Informatička revolucija: još uvek u povoju


Često se kaže da doživljavamo informacionu/informatičku revoluciju. Ali šta to znači, i gde nas ta revolucija vodi?

Informacione revolucije nisu nešto novo. Te 1439. godine, štamparija Johana Gutenberga pokrenula je eru masovne komunikacije. Naša trenutna revolucija, koja je započela u Silicijumskoj dolini 1960-ih, vezana je za Murov zakon: broj tranzistora na računarskom čipu udvostručuje se svakih nekoliko godina.

Do početka dvadeset prvog veka, računarska snaga koštala je jednu hiljaditinku (tj jedan promil) u odnosu na svoju cenu s početka sedamdesetih. Sada Internet povezuje gotovo sve. Sredinom 1993. godine je na svetu bilo tek oko 130 veb-stranica; do 2000. godine taj broj je premašio 15 miliona. Danas je preko 3,5 milijardi ljudi na mreži; stručnjaci procenjuju da će do 2020. godine “Internet stvari” povezati 20 milijardi uređaja. Naša informativna revolucija je još uvek u povoju.

Ključna karakteristika aktuelne revolucije nije brzina komunikacije; trenutna komunikacija putem telegrafa datira iz sredine devetnaestog veka. Ključna promena je ogromno smanjenje troškova prenosa i čuvanja informacija. Da je cena automobila opala tako brzo kao cena računarske snage, danas bi mogli kupiti auto po istoj ceni kao jeftin ručak. Kada cena tehnologije tako brzo opada, ona postaje široko dostupna i prepreke za njeno korišćenje vrtoglavo opadaju. Za sve praktične svrhe, količina informacija koje se mogu preneti širom sveta je praktično beskonačna.

Troškovi skladištenja podataka takođe su dramatično opali, omogućavajući našu sadašnju eru velikih baza podataka. Informacije koje su nekada popunjavale skladište sada staju u džep košulje.

Sredinom dvadesetog veka ljudi su se plašili da će računari i komunikacije koje čine danas aktuelnu informacionu revoluciju dovesti do vrste centralizovane kontrole prikazane u istorijskom romanu Džordža Orvela „1984“. Veliki brat bi nas pratio iz centralnog računara, čineći individualnu autonomiju besmislenom.

Umesto toga, pošto su troškovi računarske snage opali i računari su se smanjili na veličinu pametnih telefona, satova i drugih prenosnih uređaja, njihovi decentralizovani aspekti uklapali su se sa onom centralizacijom, omogućavajući komunikaciju peer-to-peer i mobilizaciju novih grupa. Ipak – što je ironično, – ovaj tehnološki trend ima i decentralizovani nadzor: milijarde ljudi danas dobrovoljno nosi uređaj za praćenje koji stalno krši njihovu privatnost dok traga za baznim stanicama. Stavili smo „Velikog brata“ u naše džepove.

Isto tako, sveprisutni društveni mediji generišu nove transnacionalne grupe, ali i stvaraju prilike za manipulaciju od strane vlada i drugih. Facebook povezuje više od dve milijarde ljudi i, kako je pokazalo rusko mešanje u američke predsedničke izbore tokom 2016. godine, ove veze i grupe mogu biti iskorišćene u političke svrhe. Evropa je pokušala da uspostavi pravila za zaštitu privatnosti sa svojom novom Opštom Uredbom o zaštiti podataka (GDPR), ali njen uspeh je i dalje neizvestan. U međuvremenu, Kina kombinuje nadzor sa „reputacionih kredita“ (social credit rankings), koji će imati uticaja na društvene ishode pojedinaca.

Informacije pružaju snagu, a sve veći broj ljudi ima pristup sve većem broju informacija, i to više nego ikada ranije – bilo da te podatke koristi u dobre ili loše svrhe. Ovu moć mogu koristiti ne samo vlade, već i nedržavni akteri: od velikih korporacija i neprofitnih organizacija do kriminalaca, terorista i neformalnih ad hoc grupa.

Ovo ne znači kraj nacionalne države. Vlade ostaju najsnažniji akteri na globalnoj sceni; ali ta scena je postala daleko dinamičnija i popunjenija, dok se mnogi među novim igračima mogu efikasno takmičiti u oblasti meke moći. Moćna mornarica je važna za kontrolu morskih puteva; ali, ta moć ne pruža mnogo pomoći na Internetu. U Evropi devetnaestog veka, znak velike moći bilo je pokazivanje da se može pobediti u ratu, ali, kako je istakao američki analitičar John Arkuilla, u današnjem globalnom informacionom dobu, pobeda često ne zavisi od toga čija vojska dobija, već čija priča pobeđuje.

Javna diplomatija i moć da se privuče i ubedi publika postaju sve važniji, ali javna diplomatija se menja. Davno su prošli dani kada su predstavnici stranih država organizovali filmske projekcije da bi izolovanoj publici prikazivali filmove po svom izboru, ili kada su ljudi iza Gvozdene zavese na kratkim talasima čuljili uši da čuju BBC. Tehnološki napredak doveo je do eksplozije informacija, a to je proizvelo “paradoks obilja”: obilje informacija koje vodi ka oskudici pažnje.

Kada su ljudi preplavljeni količinom informacija koje ih okružuju, teško im je da odluče na šta da se fokusiraju. Pažnja, a ne informacije, postaje oskudan izvor. Meka moć postaje još važniji izvor moći nego u prošlosti, ali isto tako i tvrda moć ima važnost u tom informativnom ratu. I pošto reputacija postaje sve važnija, političke borbe oko stvaranja i uništavanja kredibiliteta se umnožavaju. Informacije za koje se ispostavlja da su propaganda ne samo da mogu izazivati prezrenje, već se takođe mogu pokazati kontraproduktivnim ako ugrožavaju reputaciju zemlje odnosno njen kredibilitet.

Tokom rata u Iraku, na primer, postupanje prema zatvorenicima u zalivu Abu Ghraib i Guantanamo na način nespojiv sa američkim deklarisanim vrednostima doveli su do toga da se američko ponašanje smatra licemernim i takav utisak nije se mogao popraviti emitovanjem slika muslimana koji dobro žive u Americi. Slično tome, tvitovi predsednika Donalda Trampa koji su se pokazali lažnim, ugrozili su američki kredibilitet, smanjivši meku moć Sjedinjenih Država.

Efikasnost javne diplomatije ocenjuje se brojem promenjenih mišljenja (merenih intervjuima ili anketama), a ne potrošenim dolarima. Interesantno je napomenuti da ankete i Portlandski indeks  meke moći 30 (the Portland index of the Soft Power 30) pokazuju pad američke meke moći od početka Trampove administracije. Tvitovi mogu pomoći u postavljanju globalne agende, ali oni ne proizvode meku moć ako nisu verodostojni.

Aktuelni brzi napredak tehnologije veštačke inteligencije ili mašinskog učenja ubrzava sve ove procese. Sve je teže otkriti koje poruke šalju čet roboti (chat robot). Ali, ostaje da se vidi da li kredibilitet i ubedljiv narativ mogu biti potpuno automatizovani.

 

Project Syndicate

Šta je najbolji primer paradoksa vremenskih putovanja?


To bi svakako morala biti kratka priča Roberta Hajnlajna „Svi vi Zombiji“ (All You Zombies)

Jedna devojčica je misteriozno ostavljena u sirotištu u Klivlendu 1945. godine. To je “Džejn”, koja postaje usamljena i pogubljena, ne znajući ko su njeni roditelji, sve dok jednog dana 1963. godine ne bude čudno privučena jednom skitnicom u koju se potom i zaljubljuje. Ali, kad joj konačno krene nabolje, biva pogođena nizom nesrećnih slučajeva. Prvo, zatrudni sa skitnicom, koji potom nestaje. Drugo, tokom komplikovanog zahvata, doktori smatraju da Džejn poseduje obe grupe seksualnih organa, te, da bi joj spasli život, bivaju prisiljeni da „nju“ hirurški pretvore u “njega”. Na kraju, misteriozni stranac kidnapuje njenu bebu.

Poljuljana ovim katastrofama, odbačena od strane društva i prevarena od sudbine, “on” postaje pijanac i skitnica. Džejn ne samo što je izgubila roditelje i svog ljubavnika, već je izgubila i svoje jedino dete. Nekoliko godina kasnije, 1970. godine, utetura se u jedan pust bar, „Kod Poupa“, i ispriča svoju patetičnu priču jednom postarijem barmenu. Simpatični barmen za šankom nudi Džejn tj “skitnici” šansu da se osveti strancu koji ju je ostavio trudnu i napuštenu, pod uslovom da se pridruži “jedinici putnika kroz vreme”. Obojica (ili „oboje“) ulaze u vremensku mašinu, a barmen „ispušta“ skitnicu u 1963. koja na neobičan način biva privučena mladom ženom iz sirotišta, koja kasnije zatrudni.

Barmen svojom mašinom potom odlazi devet meseci napred kroz vreme, kidnapuje bebu iz bolnice i anonimno je ostavlja je u sirotištu 1945. godine. Barmen tada „spušta“ potpuno zbunjenu skitnicu u 1985. godinu, kako bi se prijavio u „jedinicu vremenskih putnika“. Skitnca na kraju uspeva u životu, postaje poštovan iskusni stariji član jedinice putnika kroz vreme, a zatim se preobražava tj prerušava u barmena i kreće u ispunjavanje najtežeg zadatka: susresti se sa sopstvenom sudbinom – sastanak sa jednom skitnicom „Kod Poupa“, 1970.

Pitanje glasi: Ko su Džejnina majka, otac, deda, baba, majka, sin, ćerka, unuka i unuk? Devojka, skitnica i barmen su, naravno, jedna ista osoba. Ovi paradoksi mogu učiniti da vam se zavrti u glavi, pogotovo ukoliko pokušate da razrešite Džejnino zamršeno pitanje roditeljstva. Ako bismo pokušali da nacrtamo njeno porodično stablo, utvrdićemo da su sve grane uvučene unazad u sebe, kao u krugu. Dolazimo do zapanjujućeg zaključka da je ona, ujedno, njena majka i otac – ona je, zapravo, čitavo porodično stablo po sebi i za sebe.

Ravi Bhoraskar, Quora