Budućnost EU


Ima naravno i važnijih tema, ali rasprava o tome hoće li se EU održati još uvek zaokuplja mnoge. Mene je zanimalo da vidim ima li zajedničkih karakteristika među političkim zajednicama koje nisu uspele da se održe.

Pođimo od Austrougarske. Od njenog osnivanja 1867. reč je o ugovornoj zajednici zasnovanoj na sporazumu, koja je imala vojsku i centralnu banku; bila je to carinska unija, a centralna vlast se finansirala iz doprinosa dva sastavna dela čija se razmera usaglašavala svakih deset godina.

Uzmimo potom Jugoslaviju, koja je imala Ustav, ali koji je omogućavao secesiju federalnih jedinica. Zapravo, ako se pogleda istorijat njene ustavnosti, moglo bi se reći da trajni ustavni sporazum nikada nije ni postojao, tako da je svaki ustav bio samo nova verzija provizorijuma. Pored vojske i centralne banke, bilo je malo zajedničkih nadležnosti, a federalna vlast finansirala se doprinosima koji su bili usklađeni s privrednom snagom republika.

Veoma je različit bio sistem Sovjetskog Saveza, naravno, ali to je takođe bila sporazumna zajednica jer je postojalo pravo na otcepljenje. Koje je i iskorišćeno pri raspadu. Za razliku od Austrougarske i Jugoslavije, fiskalni sistem je bio centralizovan i zemlja je imala vojsku i centralnu banku. Pred sam raspad, napravljen je pokušaj fiskalne decentralizacije. Ali ključni sporovi nisu bili toliko oko toga ko koliko uplaćuje u zajedničku kasu, već koliko se i gde iz nje ulaže. Što je, naravno, proisticalo iz prirode državno-svojinskog sistema privređivanja.

Konačno, Evropska unija je zasnovana na ugovoru, jer je pokušaj usvajanja njenog ustava propao. Ima centralnu banku, mada sve zemlje članice nisu još uvek u monetarnoj uniji, iako imaju obavezu da joj se u nekom času pridruže. Unija se finansira doprinosima, uglavnom u skladu s privrednom snagom članica. Sam budžet je mali, oko jedan odsto dohotka EU i ne sadrži troškove odbrane, jer EU nema vojsku.

Zanimljivo je da se Austrougarska nije raspala zato što je bila novčana unija i imala centralnu banku. Zapravo, sva je prilika da je opstala sve do ratnog poraza u velikoj meri jer je imala zdravu monetarnu politiku. Čak i u vreme finansijskih kriza makroekonomska stabilnost je održavana zahvaljujući politici zdravog novca (vezanog za zlato, što je bilo uobičajeno u to vreme). Zaista, ona nije imala naročitog uspeha u zajedničkim ulaganjima, posebno onima koja nisu bila vezana za potrebe vojske, u ne maloj meri zato što nije mogla da oporezuje niti da se zadužuje. Ovo je slično Jugoslaviji, koja je takođe u najvećoj meri izgubila pravo na raspisivanje poreza. A federalne vlasti se takođe nisu zaduživale, dok je do preuzimanja zajedničke odgovornosti za strane dugove došlo tek pred sam kraj, i to na nagovor Međunarodnog monetarnog fonda.

Sovjetski Savez je bio u drugačijem položaju jer je gomilao unutrašnje dugove uglavnom na papiru, dok je strane dugove, koji nisu bili mali, na kraju sve preuzela Rusija. Unutrašnji su eliminisani inflacijom, uostalom kao i u Jugoslaviji, gde to nije bilo moguće u potpunosti usled postojanja štednje u stranom novcu. Tako da je to rešeno bankrotstvom jedne ili druge vrste. Naravno, i naslednice Austrougarske su izbrisale unutrašnje obaveze hiperinflacijama.

Evropska unija je bila pred sličnom alternativom, koju je izbegla. Ali taj problem ostaje u meri u kojoj ne postoji mogućnost da se oporezivanjem finansiraju izdaci, posebno u vreme recesija i kriza. A i da se poreski sistem koristi kako bi se obezbedila solventnost država članica, a i valjano rasporedila odgovornost za fiskalnu politiku na svim nivoima.

Evropska unija takođe nema značajniji uticaj na socijalnu bezbednost svojih građana. Ovo je, takođe, bilo karakteristično i za Austrougarsku i Jugoslaviju. Uz to, EU nema ni druge instrumente bezbednosti jer ne raspolaže ni vojskom ni policijom. Tako da nema ni izvršnu vlast, što je u ne maloj meri bio slučaj i sa Jugoslavijom i Austrougarskom. Ove druge dve su imale spoljnu politiku upravo zato što su u velikoj meri bile vojne države. Uostalom, kao i Sovjetski Savez. Ali vojska se pokazala više kao problem nego kao faktor stabilnosti ovih triju danas nepostojećih političkih zajednica.

Sve ove države imale su zajedničko tržište i trgovačku politiku, od koje se odustalo kada su se raspale. Manje-više sve su smatrale da fiskalna suverenost, koju su u velikoj meri imale, treba da bude podržana sopstvenom trgovačkom politikom jer inače zajedničko tržište uslovljava fiskalne mere. A sledeći korak bio je osnivanje sopstvene centralne banke kako bi se monetizovali dugovi i finansirale nove obaveze.

Istorijski posmatrano, dakle, problem održanja Evropske unije nije zajednička centralna banka, zajednička trgovačka politika, pa ni nepostojanje snaga bezbednosti. Ona zavisi od sticanja prava na fiskalnu politiku (prava da oporezuje), koja je od značaja za socijalnu bezbednost i jednakost mogućnosti. Ovo, naravno, podrazumeva neki vid ustavnog sporazuma. Zemlje koje su mi poslužile kao poređenje imale su vojske, ali nisu imale ustave u pravom smislu te reči, usled čega ili uopšte nisu imale fiskalnu legitimnost ili je ona bila osporavana, posebno u oblasti socijalne bezbednosti i onima, kao što je obrazovanje, koje su u osnovi jednakih mogućnosti građana. Tako da budućnost EU zavisi, jednostavno rečeno, od toga hoće li doći do dogovora o nekim elementima fiskalne unije.

Novi magazin, 19.06.2017.

Peščanik.net, 22.06.2017.

Srodni link: Vladimir Gligorov – Zašto se zemlje raspadaju

Prvi letnji dan: sreća postojanja na Zemlji


Juče je bio najduži dan u godini – na severnoj hemisferi, u svakom slučaju. Petnaest sati i četrdeset minuta dnevnog svetla u Njujorku. Sedamnaest i po u Kopenhagenu i Moskvi. Dvadeset jedan i nešto u Rejkjaviku. Dvanaest sati, osam minuta i dvadeset i četiri sekunde u Kampali, severno od Ekvatora, gde će od naredne sedmice dan biti kraći za jednu sekundu (Sunce je juče u Beogradu izašlo u 04:52, a zašlo u 20:28, obdanica je trajala 15 sati i 36 minuta, a noć svega 8 sati i 24 minuta).

Solsticij je onaj dan kada svaka tačka severno od Arktičkog kruga ima najmanje 24 sata neprekidne sunčeve svetlosti, ali, još dalje na severu, recimo u Dedhorsu (Deadhorse) na Aljasci, na ivici Arktičkog okeana, Sunce je izašlo 15. maja i neće zalaziti sve do 28. jula. Pisac ovih redaka, Alen Bardik, urednik saj-tek rubrike u Njujorkeru, jednom je s grupom biologa posetio ovu oblast; bio je kraj juna – ovo doba godine – a oni su se obreli na obali jednog zaleđenog jezera; bilo je pola tri ujutro, a na horizontu se video pejzaž okupan suncem. Na nebu je bila svetlost, bleda i staklenasta kao površina vode. “Bila je to besmrtnost za kojom smo tragali”, napisao je Bardik tom prilikom, “najbliže što joj možemo prići: onda kada, jednom godišnje, (Sunčevo svetlo) otmemo od večite noći”.

Dakle, sada je zgodan trenutak da se makar jednom godišnje osvrnemo oko sebe i uverimo koliko nam je, zapravo, dobro ovde na planeti Zemlji. U našem solarnom sistemu postoje planete čiji su dani duži od naših, ali nijedan od njih nije toliko prijatan. Ako se “dan” odnosi na vreme potrebno da se jedna planeta obrne tačno jednom po svojoj osi (Sideralni dan), onda je Venerin dan najduži jer traje dvesta četrdeset tri Zemljina dana. Zapravo, dan na Veneri traje duže i od Venerine godine! Venerin dan je za devetnaest Zemljinih dana duži od njene godine (što je vreme u kojem planeta obrne krug oko Sunca). Ako se, umesto toga, “dan” odnosi na period između izlaza i zalaska sunca (Sunčev dan), onda je Neptunov najduži: ovaj gasni džin rotira oko Sunca sa samo jednom svojom stranom okrenutom našoj zvezdi; tako jedan pol (ili drugi) imaju dan (koji se sastoji od obdanice i noći) koji traje – četrdeset dve godine neprestano.

Daleko i duboko u svemiru, dani na planetama su još duži. Od 1995. do danas otkriveno je oko tri i po hiljade ekstrasolarnih planeta, ali su naučnici bili u stanju da mere stope i karakteristike njihovih rotacija tek od 2014. Veliki broj nama poznatih, međutim, orbitira veoma blizu svojih matičnih zvezda i verovatno su plimski tj “gravitaciono zaključane” pa je jedna njihova strana neprestano okrenuta ka zvezdi oko koje rotiraju – baš kao što naš Mesec koji rotira ima uvek isto lice okrenuto ka Zemlji (Merkur bi, u odnosu na naše Sunce, možda bio još bolji primer). “Ovo vodi do beskrajno dugog dana, jer ako ste na noćnoj strani, nikada nećete videti sunce”, kaže Konstantin Batigin, astrofizičar na Kalteku (Caltech). Prošlog januara su on i njegov kolega s Kalteka, astronom Majk Braun najavili mogućnost postojanja devete planete u Sunčevom sistemu. Radi se o ledenom gigantu koji je toliko udaljen od Sunca da se oko njega okrene tek jednom u dvanaest do dvadeset hiljada godina.

Naučnici su prošlog avgusta otkrili planetu Proxima B, egzoplanetu udaljenu svega 4,3 svetlosne godine od nas, koja nam je bliža od bilo koje druge ekstrasolarne planete (tj. planete izvan našeg Solarnog sistema). I ova planeta je verovatno gravitaciono zaključana, a njen dan večno traje. Ali, čak i pored toga što nam je toliko blizu, trebalo bi nam oko osamdeset hiljada godina (otprilike trideset miliona dana) kako bismo doprli do nje – što je prilično dugo putovanje da bi nam “konačno osvanulo”.

Leto je priča za sebe. Godišnja doba planete oblikuju dva faktora: ekscentričnost njene orbite (koja nije uvek savršeno iste putanje već je promenljiva, to jest “ekscentrična”), bilo da je bliže Suncu u nekom trenutku u godini ili je dalje od njega – drugi faktor je nagib ose naše planete. Zemljina orbita je u suštini kružna, tako da je uticaj ekscentrične putanje na našu klimu zanemarljiv.

Međutim, sama planeta iskošena je dvadeset i tri stepena u stranu; Dok tako orbitiramo (oko Zemljine ose i ujedno oko Sunca), jednom godišnje dođe dan kada je osa koja prolazi kroz Severni pol maksimalno nagnuta ka Suncu; u tom trenutku severna hemisfera ima više dnevne svetlosti nego što će je imati čitave godine (i preostala 364 dana). Taj je dan bio juče, i zove se letnji solsticij (ili solsticijum). Ispod ekvatora, u istom trenutku, nastupa prvi zimski dan, a nakon šest meseci situacija će se, naravno, promeniti: Na južnoj hemisferi počeće leto, dok će kod nas na severnoj hemisferi dan tada biti najkraći i počeće zima.

Kada ne bismo bili ovako “sretno pomereni” i neizbalansirani, dakle, kada ne bi bilo nagiba u osi rotacije naše planete, uopšte ne bismo imali ni leto niti bilo kakvo godišnje doba. Svaki dan trajao bi podjednako kao i svaki drugi, a meteorološke promene mogle bi delovati pre usled dejstva lokalne geografije – geografske širine, nadmorske visine, ili planinskog venca koji možda leži na zapadu (što bi onemogućavalo padanje kiše) – nego usled promena u vazdušnim strujama ili masovnog cvetanja Pacifickog planktona u zimskom periodu – fenomena koji pokreće uragan El Ninjo – ili od pada upadnog ugla sunčeve svetlosti u odnosu na liniju horizonta na isteku leta (što je uzrok da lišće biljaka promeni boju u svim sjajnim nijansama žute i crvene). Merkur, Venera i Jupiter, čije su ose uspravne i pod 90 stepeni, nemaju nikakvih godišnjih doba, pa čak ni u smislu atmosferskih promena – što je tužno ali istinito.

Možda se najčudnije leto odvija na planeti “inspirativnog” naziva HD 131399Ab, ekstraolarnom gasnom gigantu kojeg su Danijel Apaj, astronom na Univerzitetu u Arizoni i njegove kolege otkrili prošlog jula. Planeta pripada sistemu sa tri obližnje zvezde, ali ova planeta orbitira samo oko jedne od njih, i to one najveće, koja je osamdeset odsto veća od našeg sunca. Preostale dve zvezde zajednički orbitiraju i, zajedno, poput “atletskih tegova” vezanih “gravitacionom šipkom”, takođe orbitiraju oko veće zvezde.

Pogled sa HD 131399Ab bio bi spektakularan i to ne samo zbog strahovitih vatrenih oluja koje neprekidno besne planetom, ili nedostatka čvrstog tla, ili neprekidnih kiša od rastopljenog – gvožđa. Tokom većeg dela godine, koja traje pet stotina pedeset zemaljskih godina, ove tri zvezde se zajedno pojavljuju na nebu, dajući planeti “nama poznatu noćnu i dnevnu stranu, sa jedinstvenim trojnim zalascima i izlascima sunaca”, kako je svojevremeno primetio Kevin Vagner, jedan od istraživača. Ali, dok HD 131399Ab napreduje u orbiti, a zvezde se razdvajaju, dan na njoj nastupa onda kada se zalazak jednog sunca poklopi s izlaskom drugog sunca. Tada počinje gotovo neprekidno dnevno svetlo, što je jedna nesvakidašnja vrsta solsticija: tada na planeti HD 131399Ab počinje leto, koje će trajati narednih oko sto četrdeset zemaljskih godina.

Kao što je to umnogome slučaj i sa praistorijom naše planete, kada je Zemljin nagib nastao kosmičkim slučajem odnosno udarom nebeskog tela o nju – najverovatnije je njena deklinacija tj “iskošenost” bila posledica ne jednog već serije sudara: sa kometama, asteroidima, starijim mesecima tj nekadašnjim Zemljinim satelitima… a sve se to zbilo u ranim danima Sunčevog sistema. Naš Mesec je doprineo da se ovaj nagib, zajedno sa našim letom i godišnjim dobima, tokom vremena stabilizuju i ustale. Ali, avaj… Mesec se udaljava od nas – par centimetara svake godine. To znači da će se naša osa na kraju promeniti, a za dve milijarde godina, letnje doba kakvo znamo uveliko će nestati (do tada će, takođe, okeani prokuvati i napokon ispariti, uništavajući svaku, makar i izmaštanu, mogućnost za odmor na plaži).
.
Naša osa se, međutim, već menja i to zahvaljujući – nama. Budući da Zemlja nije savršena sfera, ona se tokom svoje rotacije vrlo blago njiše, “zanosi”: premalo da bi imalo značaja s aspekta fizike kretanja nebeskih tela ali dovoljno da bi se moglo naučno izmeriti. Međutim, od 2000. godine do danas, osa planete se pomerila u izrazito istočnom smeru, prema Britanskim ostrvima, i to brzinom od oko sedam centimetara godišnje, što je dvostruko brže nego ranije. To je delimično i zbog gubitka ledenih ploča na Grenlandu i Antarktiku, čime se, pretvaranjem leda u vodu, izvršila i redistribucija mase naše planete. Ali, u aprilu prošle godine, naučnici su shvatili da postoji još jedan, veći razlog: gubitak vodene mase u Evroaziji, pošto su vodonosnici tj vodonosni slojevi koji “drže vodu” (akviferi) naprosto iscrpljeni, uz urušavanje usled dugotrajnih suša (akvifer je potpovršinski sloj ili slojevi stenske mase ili drugih geoloških sredina dovoljne poroznosti i propusnosti da omoguće kvantitativno značajan protok podzemne vode, ili zahvatanje značajnih količina podzemne vode). Ko bi rekao da je nešto tako malo kao što je akvifer mogao “izmestiti” objekat koji je toliko veliki – veliki kao naša Zemlja? U čitavoj ovoj situaciji postoji i zrno utehe: od svih kosmičkih događaja koji bi mogli izmeniti godišnja doba na gore, za ovu vrstu klimatskih promena koje trenutno pogađaju našu planetu imamo najviše potencijala da promenimo nabolje. Ali, moramo da požurimo; dolazi leto.

Evo zbog čega je vredelo roditi se kao Zemljanin:

Alan Burdick, New Yorker (21. jun 2017)

Top lideri: uspešni u poslu i među kolegama


Da li je u firmi moguće imati u lidera koji postavlja visoke standarde i traži učinak na osnovu konkretnih rezultata, a u isto vreme sposobnog da izgradi sredinu u kojoj će zaposleni biti emotivno angažovani i kojima je zabavno da rade s njim? Mnogi će tvrditi da je dobro funkcionisanje u jednoj radnoj sredini gotovo nemoguće uspešno ostvariti u nekoj drugoj. Pa ipak, ukoliko se baci sveobuhvatni pogled od “360 stepeni” na iscrpne informacije koje obuhvataju više od 60.000 anketiranih lidera, očigledno je da su lideri koji su ocenjene u gornjem kvartilu za obe veštine (podizanje produktivnosti i poboljšanje radne atmosfere) svrstani u 91. percentil ukupnog broja svih lidera. Čini se da ne samo što je moguće uraditi dobro obe stvari, već su najbolji lideri upravo oni koji uspeju da uspešno obavljaju oba ova zadatka

Ali, njih i nema baš previše. U istraživanju su posebno izolovani lideri rangirani u gornjem kvartilu a s osvrtom na poslovne rezultate i efikasnost u komunikaciji i radu s osobljem. Otkriveno je da se samo 13%  lidera uklapa u ovaj “savršeni” i kompletni profil (iako je za analizu preostalo još 7.800 lidera od ukupno 60 hiljada).

Da bi se istražile konkretne osobine i ponašanje ovih top-lidera, pažnja je fokusirana upravo na podgrupu podataka koji otkrivaju vrhunske predvodnike u biznisu; otkriveno je da su mladi lideri briljirali u sposobnosti vođenja produktivnog i zabavnog timskog okruženja. Uočeno je da su lideri mlađi od 30 godina imali dva do tri puta veće šanse da budu efikasni u oba segmenta nego što su to bile u stanju njihove starije kolege (i koleginice). Gotovo jedna trećina ove grupe lidera ispod 30 godina starosti pokazala se dobrom u realizaciji oba ova prioriteta. Negde oko 40-te godine, čini se, izgleda da lideri konačno prave svoj definitivni izbor: da li će im prioritet biti postizanje što boljih rezultata ili će prednost dati razvijanju međuljudskih odnosa i građenju zdravog radnog ambijenta. Od 40-te godine pa nadalje, samo je 10% lidera (koji su prethodno poticali iz bilo koje starosne grupe) dobro obavljalo oba ova zadatka.

Zašto je to tako?

Možda zato što mlađi ljudi, za razliku od starijih generacija, stavljaju vrednosno težište na međuljudske i radne odnose. To je, anegdotski gledano, svakako tačno: Mladi ljudi izgleda da su zainteresovaniji za bliska prijateljstva sa svojim kolegama, dok će oni stariji pre reći nešto tipa “Okej, posao je posao, život je život – a te se dve stvari nikada ne spajaju” – možda zato što starije kolege poznaju više ljudi izvan poslovnih prostorija (pa im nije mnogo važno da ostvaruju još i naknadne kontakne unutar firme). Možda starije kolege osećaju manje potrebe da se oslone na “meke veštine”, uz pretpostavku da će njihovi poslovni saradnici biti pod uticajem njihovog većeg iskustva.

Ali, istraživači su se takođe pitali da li su dobijeni rezultati u korelaciji ne sa godinama (ili ne isključivo sa godinama), već i s položajem u firmi odnosno radnom pozicijom. A to su, zaista, i otkrili.

Ispostavilo se da su supervizori bili ti koji su daleko češće posedovali obe ove sposobnosti nego viši rukovodioci. Supervizori su, zapravo, imali dvaput veće šanse da uspešno obavljaju oba segmenta (poslovni i interpersonalni) nego što su to bili u stanju viši rukovodioci. U ovom slučaju se ispostavilo da su se obe veštine gubile sa godinama, mada je bilo očigledno da fokus vremenom više opada u oblasti međuljudskih odnosa nego u sferi poslovnih rezultata dok, u isto vreme, lideri imaju tendenciju da prelaze s položaja supervizora u top menadžment. Obe ove veštine opadaju sa godinama, dok su starost i poslovna pozicija snažno povezani i međusobno koreliraju. Takođe je verovatnije da zaposleni s manje uticaja, kao što su supervizori u svojim mlađim godinama, osećaju da moraju da se oslone na veštine svog osoblja ukoliko žele da postignu željene rezultate. Stvar je u tome što će stariji ili moćniji menadžeri takođe imati koristi od potenciranja razvoja sposobnosti među svojim osobljem – čak i ako to ne shvataju.

Da bi se razumelo kako su neki lideri u stanju da dobro obavljaju oba ova zadatka, upoređivani su rezultati lidera koja se nalaze u gornjem kvartilu, i to za obe veštine, postavljajući te rezultate u odnosu na podatke svih ostalih lidera. Analizirano je 40 vrsta ponašanja i izveden statistički test (T-test) kontrastiranjem rezultata obe grupe (top lideri vs. svi ostali). Kako se pokazalo da u ovakvoj analizi do izražaja dolaze najznačajnije razlike, sprovedena je analiza faktora i identifikovano je šest grupa. Ovde je iznađeno da 13% svih lidera dosledno koristi oba seta liderskih veština (dakle otprilike svaki osmi lider uspešan je u podizanju poslovnih rezultata baš kao i u unapređenju poslovne atmosfere i međuljudskih odnosa).

Ove grupe označene su kao “povezanost u ponašanju”, jer dokazi iz ispitivanja ukazuju da ona liderima omogućavaju istovremen rad kako u smeru što boljih rezultata tako i u razvijanju prakse dobrih međuljudskih odnosa. Očigledno je da ovi rezultati izdvajaju one koji su top-lideri, uz posedovanje šest moćnih i ključnih veština koje im omogućavaju da posao obavljaju na daleko višem nivou nego oni koji ne poseduju te osobine.

Evo kako deluje i radi vrhunski lider:

1. Saopštava jasnu strategiju i pravac

Juri se rezultat. Vrhunski rezultati zavise od toga da li svi u njegovoj radnoj grupi imaju jasnu sliku o pravcu, kao i od razumevanja strategije potrebne da bi se vrhunski rezultati postigli.

Veština u radu s  ljudima. Kada su zaposleni izgubljeni ili zbunjeni, oni brzo postaju nezadovoljni. Lideri koji komuniciraju dobro i pružaju jasan pravac imaju daleko angažovaniji tim.

2. Inspiriše i motiviše

Usmerenost ka rezultatima. Više od tri četvrtine lidera (78%) na listi bolje je rangirano zbog svoje sposobnosti da stremi ka rezultatu nego zbog svoje sposobnosti da inspiriše i motiviše druge. Često se na iziskivanje rezultata od drugih odnosimo kao na “pritiskanje” (push) a na njihovo motivisanje kao na “pomaganje” (pull). Kada lider poseduje sposobnost da žestoko upregne svoj tim kako bi proizveo što bolje rezultate, istovremeno ga inspirišući za što veće napore i što bolji učinak, onda su šanse za postizanje rezultata daleko veće.

Veštine upravljanja timom. Inspirativno ponašanje oslobađa energiju u ljudima i motiviše ih da rade svoj posao najbolje što mogu. Većina nas želi da napravi pozitivne promene kako u svom radu tako i u svetu oko sebe. Lider koji je u stanju da inspiriše i u svojim članovima probudi odanost, posvećenost, strast i entuzijazam odlikuje se stvaranjem pozitivnog radnog okruženja.

3. Utvrđuje šire ciljeve

Usmerenost ka rezultatima. Postavljanjem širih ciljeva koje članovi tima prihvataju, postiže se sposobnost motivisanja drugih da rade više kao i da se podigne lestvica poslovnih zahteva.

Veštine upravljanja timom.  Kada radni tim zajednički prihvati šire postavljene ciljeve, dešavaju se neverovatne stvari. Rad postaje zabava. Svaki član radnog tima je potpuno uključen u sve segmente tekućeg zadatka. Ljudi osećaju da ih cene i da su kompetentni.

4. Top lider poseduje visok integritet i uliva poverenje

Usmerenost ka rezultatima. Ukoliko lider koji ne uliva poverenje ustanovi šire ciljeve, članovi tima u tom slučaju mogu steći utisak da su izmanipulisani i da ih je njihov menadžer iskoristio. Jer, motivi lidera od poverenja trebalo bi da su besprekorni.

Veštine upravljanja timom. Ključna komponenta u izgradnji pozitivnih odnosa sa drugima je stvaranje međusobnog poverenja. Ukoliko žele da njihov tim ima poverenja, lideri treba da ostvaruju ono o čemu pričaju Pravi lideri nikada ne pitaju svoje članove tima da uradi nešto što oni oni sami ne bi želeli da urade.

5. Razvija sposobnosti kod drugih

Usmerenost ka rezultatima. Lideri kojima je stalo do razvoja podređenih i koji takođe uvek nalaze vremena za razvijanje sposobnosti svojih ljudi, u stanju su da pokupe benefite iz dobijenih rezultata. Dobro obučeno osoblje je, logično, daleko produktivnije.

Veštine upravljanja timom. Većina ljudi želi da dobije priliku za razvijanje novih veština i kompetencija. Na lidere usmerene na pruženje podrške članovima svog tima uvek se gleda u veoma pozitivnom svetlu. Razvoj drugih ima dvostruki uticaj: 1. podizanje performansi, i 2. stvaranje kulture koja je zabavna i angažovana. razvijanje sposobnosti članova tima, takođe, privlači sve više ljudi koji žele da rade u njoj.

6. Top lider: talentovan da nauči novo i menja se

Usmerenost ka rezultatima. Lideri koji se opiru fidbeku tj. povratnim informacijama od osoblja uveliko su nalik caru koji je go a toga nije svestan. S obzirom da ovakvi lideri niti traže niti žele povratne informacije, članovi tima shvate kako s takvim liderom nema razgovora, kao i da njihove ideje i problemi ne dopiru do nadređenog. Problemi, međutim, izbijaju kroz pukotine. Rokovi su probijaju. Međutim, ukoliko lider traži od drugih povratne informacije i otvoren je za primanje saveta od drugih, kolege neće stajati po trani ako uoče da će njihov lider uskoro napraviti grešku, već će ih na to upozoriti.

Veštine upravljanja timom. Lideri koji od drugih traže povratne informacije i rade na poboljšanju sebe i drugih su veoma cenjeni. Njihova želja da uče i prijemčivost za dobre ideje postaju primer svima.

Posedujući sposobnost da istovremeno bude usmeren ka rezultatima i održava svoje dobre veštine za komunikaciju i timski rad predstavljaju moćnu kombinaciju koja ima dramatičan uticaj na efikasnost jednog lidera. Kao što je već rečeno, ustanovljeno je da su lideri koji poseduju obe ove veštine ocenjeni sa 91. percentila u njihovoj ukupnoj liderskoj efikasnosti. Nadajte se da ćete biti srećne ruke ako uspete da identifikujete barem jedan ili dva od ovih šest “mostova u ponašanju”, koji će vam pomoći da postignete tu magičnu kombinaciju.

Jack Zenger,Joseph Folkman, 19. 06. 2017. (HBR)

 

Američka slobodna trgovina – bez Amerike


Kako bi Latinska Amerika trebalo da reaguje na tretman koji prema njoj imaju Donald Tramp i njegova politička garnitura: „prvo pristup globalnoj ekonomiji“? Evo jednog mogućeg odgovora: sazdati američku slobodnu trgovinu na američkom kontinentu – bez Sjedinjenih Država.

Naravno, daleko od toga da je ovo nova ideja. Osnivači latinoameričkih republika debatovali su o tome još pre dva veka. Ova ideja, međutim, nikada nije sprovedena do kraja.

Šezdesetih godina se u Latinskoj Americi mnogo diskutovalo o svakoj vrsti integracije. Brojni su samiti i zasedanja održani, i mnogo je dogovora potpisano. Ali, malo je bilo istinskog napretka, koji bi trebalo da prati potpisane sporazume o slobodnoj trgovini. Za većinu pojedinačnih zemalja tog regiona, Evropa ili Sjedinjene Države ostale su veći trgovinski partneri od njihovih neposrednih suseda.

Početkom 90-ih je tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš otmeno predložio „uspostavljanje slobodne trgovine od Aljaske do Ognjene zemlje“. SAD su potom potpisale sporazume sa Kanadom, Meksikom, Čileom, Kolumbijom, Peruom i zemljama Centralne Amerike, ali ovaj ambiciozan i sveobuhvatan sporazum na relaciji sever-jug Amerike nikada nije materijalizovan.

Dobra vest je da je većina faktora koja je dosad blokirala slobodnu trgovinu ovog regiona nestala. Sada je, dakle, pravi trenutak da se ostvari dva veka stara ideja Simona Bolivara.

Jedan od razloga za dosadašnju propast latinoameričkog trgovinskog sporazuma je u tome što ponosni Brazil nije bio voljan da prisustvuje zabavi čiji su glavni domaćini bile Sjedinjene Države. Ali, ukoliko se Tramp bude držao svojih protekcionistickih obećanja, onda u budućnosti više ne bi trebalo brinuti o rivalstvu između SAD i Brazila u okviru istog trgovinskog sporazuma.

U prošlosti su subvencije koje su Sjedinjene Države davale svojim farmerima bile kamen spoticanja za dogovor između SAD i velikih poljoprivrednih izvoznika kao što je Argentina i, naravno, Brazil. Ali, bez Sjedinjenih Država u tom sporazumu, latinoamerički dogovor o slobodnoj trgovini u regionu više ne predstavlja problem za njegove potpisnice.

Tokom 90-tih godina prošlog veka, u velikom broju zemalja Latinske Amerike su na vlast došle levo orijentisane populističke vlade. Za ove vlade – uspostavljene u Argentini, Boliviji, Ekvadoru, Nikaragvi, i, naravno, Venecueli – slobodna trgovina bio je „prljav neoliberalni” izraz. Za one koji su predvodili ove političke garniture, takođe, sporazum sa SAD nije dolazio u obzir.

Danas u Latinskoj Americi ovaj brend populizma gubi na popularnosti. U Argentini, Peronisti su izgubili predsedavanje; u Brazilu, predsednica Dilma Rusef (Dilma Rousseff)je opozvala samu sebe; i u Venecueli, predsednik gotovo diktatorskog režima Nikolasa Madura se takođe nalazi na ivici ambisa. Ekvador bi, takođe, uskoro mogao da završi svoje flertovanje sa populizmom: ekvadorski ekonomista i političar Rafael Correa je samovoljno odabrao naslednika, koji je na nedavnom prvom krugu predsedničkih izbora u zemlji prošao slabije nego što se očekivalo.

S obzirom da su tri glavna kamena spoticanja nestala, šta je ono što sada sprečava potpisivanje sporazuma o slobodnoj panameričkoj trgovini? Ništa posebno – osim politike inercije i nedostatka jasnog vođstva. Međutim, ne postoji manjak regionalnih lidera koji bi mogli da nose baklju trgovinske integracije, sve od reke Rio Grande na severu Srednje Amerike do Kejp Horna na krajnjem jugu Južne Amerike.

Pored već svog poslovičnog opreza kada je reč o Sjedinjenim Državama, poslednji brazilski predsednici su se plašili i za svoje već dobro ustanovljene i profitabilne biznise koji se, istini za volju, nikada dosad nisu suočavali sa nekim neželjenim carinskim ili necarinskim barijerama. Ovaj protekcionistički sentiment, dosad uvek najsnažniji u industrijskom srcu brazilske prestonice, Sao Paulu, još je uvek prisutan. Ali, s obzirom da Brazil tek sada počinje da izranja iz svoje najdublje recesije u poslednjih nekoliko decenija, brazilska preduzeća željno traže nove kupce. A sa Kinom, koja već nekoliko godina usporava, i Evropom, koja se obrela u sopstvenoj krizi – kao i Sjedinjenim Državama, koje su svoje zidove oko sebe same podigle – rastuća tržišta u regionu zadobila su jednu novu privlačnost.

Nešto slično dogodilo se u Meksiku. Njeni lideri uvek su pominjali potrebu za vođenjem razgovora o regionalnoj slobodnoj trgovini, ali nije potrebno biti Šerlok Holms da bi se otkrilo kako stvarni interes Meksikanaca leži na severnoameričkom tržištu, za koje sada ide preko 80% ukupnog meksičkog izvoza. Tramp je meksičke imigrante prozvao „silovateljima“, žestoko apelujući na podizanje graničnog zida (i uz carinske takse na meksičku robu, što bi bio način prikupljanja novca kojim bi se platili troškovi podizanja zida). Tako je meksička trgovinska bliskost sa SAD počela da gubi nešto od svoje privlačnosti. Sve u svemu, nije iznenađenje to što meksički političari i poslovni lideri odskora upiru pogled na jug, kako bi ponovo iznašli poslovno-ekonomski entuzijazam.

Argentina takođe ima razloga za pružanje podrške slobodnoj trgovini u Latinskoj Americi. U toj zemlji je već godinu dana na snazi funkcionisanje administracije vođene predsednikom Maurisijom Makrijem, a koja je prirodno sklona ekonomskom liberalizmu. Argentina je danas svezana „ludačkom košuljom“ spoljnih carina regionalnog trgovinskog sporazuma „Mercosur“ sklopljenog sa Brazilom, Paragvajem i Urugvajem (Uzgred, Mercosur je skraćenica od Mercado del Sur, ili Mercosul – Mercado Comum do Sul), naziv je za zajedničko tržište Južne Amerike). Najbezbolniji način za postizanje veće otvorenosti, a da pritom ne dignu u vazduh postojeći sporazum – je da se zemlje članice Mercosura pridruže većoj zoni slobodne trgovine. Argentini bi ovakva tranzicija sasvim odgovarala.

Uz Brazil, Meksiko i Argentinu koji su se zahuktali u istom smeru, pitanje liderstva biće rešeno automatski. Recimo, Čile – koji je iz političkih razloga oduvek želeo da ekonomski liberalnije ekonomije u pacifičkom basenu ujedini sa protekcionistički nastrojenim zemljama u basenu Atlantika – imao bi obilje razloga da pomogne da se ovaj proces pokrene napred. I Kanadi, na čelu sa premijerom Džastinom Trudoom (danas svuda omiljenom lideru s engleskog govornog područja), nadasve bi dobrodošlo da se pridruži ovom trgovinskom savezu.

Da, Venecuela pod Madurom mogla bi se usprotiviti, uz eventualnu Madurovu osudu „neoliberalne zavere uperene protiv njega“. Ali, s obzirom da je reputacija venecuelanskog predsednika u Južnoj i Latinskoj Americi na izuzetno niskim granama, većina zemalja bi taj njegov gest i reakciju uzeli kao dodatni podsticaj za pridruživanje novom trgovinskom bloku. Nikaragva, Bolivija a možda i Ekvador mogli bi da odugovlače. Međutim, za razliku od Venecuele, nedostaje im politička i ekonomska težina za blokadu nekog budućeg trgovinskog dogovora i sporazuma.

Sporazum o slobodnoj trgovini u Latinskoj Americi ne bi morao da započinje od nule. Pacifička alijansa, koja već spaja Meksiko, Kolumbiju, Čile i Peru bila bi korisna polazna tačka. Taj sporazum se fokusira na promet roba i usluga, olakšavajući trgovinu i propise o poreklu robe, i načinu rešavanja sporova.

U svakom mogućem novom dogovoru, oko necarinskih barijera i javnih nabavki, dva su seta instrumenata koji se često koriste za skriveni i ne tako skriveni protekcionizam u Latinskoj Americi, a koja bi trebalo da prate zajedničke standarde. Tako bi trebalo da bude i sa položajem radne snage i prakse zaštite životne sredine. Uvek škakljiva pitanja investicija i intelektualne svojine trebalo bi da budu sastavni deo svakog novog posla; ali, sad kada Sjedinjenih Država više nema, neka od kontroverznih pravila za koja su lobirale kompanije iz Severne Amerike sada se mogu isključiti.

Dakle, da, era slobodne trgovine preko najvećeg dela Latinske Amerike i Južne Amerike možda konačno dolazi na dnevni red… A za to treba zahvaliti Trampovom nacionalističkom i protekcionističkom maltretmanu.

 

Andrés Velasco, La Nacion

(Andres Velasko je nekadašnji čileanski ministar finansija i profesor međunarodnog ekonomskog razvoja na Univerzitetu Kolumbija.

Mančester kao nova prestonica Britanije


Izuzev Londona, u Britaniji se možda i prečesto dešavalo da ostali veliki gradovi Ujedinjenog Kraljevstva budu nedovoljno zastupljeni i zanemareni u svakoj tradicionalno orijentisanoj političkoj debati. Sada bi ovo moglo da se promeni jer su Mančester i ostali gradovi po prvi put dobili svoje gradonačelnike izglasane od strane građana: direktno na gradskim izborima, a ne kao do sada (indirektno, od strane poslanika gradske skupštine). Ova novina bi mogla doprineti rešavanju nekih rastućih podela i razdora koji pogađaju Englesku, prenosi e-portal VoxEurop.

Ugledni britanski nedeljnik Ekonomist je pre nekoliko meseci izneo predlog, naime, da bi Britanija trebalo da svoju prestonicu izmesti iz Londona u – Mančester. Zagovornik ove ideje u 19. stoleću, brodovlasnik, novinar, esejista i biznismen Volter Bedžet (Walter Bagehot) bio je delimično inspirisan kratkoročnim pragmatičnim razlozima (tj lošim stanjem državnih objekata u Vestminsteru), ali je u vidu imao i ozbiljne, dugoročne političke probleme. Upravo su ove Bedžetove aspiracije iz pretprošlog veka bile direktno povezane sa osnovom političkog redefinisanja „Velike“ Britanije u osvit Bregzita, kao i rastuće nelagodnosti povodom Engleske, Engleza i zajedničke politike u Škotskoj. Bedžetov naum o „prestonom Mančesteru“ je, zapravo, i reakcija usled ovog tekućeg procesa raspleta vezanog za izlazak Britanaca iz EU, pošto će London izvesno ostati glavni grad Britanije u doglednoj budućnosti: Bregzit je već sam po sebi zadatak s kojim će aktuelna britanska vlada i parlament jedva izlaziti na kraj – problem koji će imati da rešavaju tokom narednih godina; stoga je, takođe, izvesno i da se poslanici neće baviti nekim „dodatnim problemima“ poput izmeštanja britanske prestonice.

Ipak, ideja o izmeštanju britanske prestonice na sever Engleske nije loše koncipirana. “Pogledajte Britaniju danas i videćete zemlju poharanu podelama”: političke i ekonomske podele između severa i juga, gradova i sela, Londona i ostalih gradova – sve ove podele sve se više produbljuju. Ove podele se jasno ogledaju i u teškoćama sa kojima se susreću najveće političke stranke Ostrva, u grčevitom pokušaju da reše problem „različitih realnosti“ tj različitih pogleda na Britaniju; problem je i u tome što još uvek nedostaje jedna politički, ekonomski i društveno koherentna, ubedljiva poruka koju će Britanci prihvatiti kao svoju. Tu posebno treba imati u vidu Laburiste, kod kojih je dilema jasna: poruke koje emituju građanima „rade“ u nekim delovima zemlje, ne deluju – ili su čak kontraproduktivne – u nekim drugim delovima zemlje.

I dok London i dalje ostaje britanska prestonica, zanimljiv sled događaja se ovih dana odvijao u centralnoj i severnoj Engleskoj. Stanovnici glavnih gradskih područja su 4. maja 2017. izabrali svoje gradonačelnike: bilo je to po prvi put u istoriji; širim gradskim područjima Mančestera, Liverpula i Birmingema sada upravljaju pojedinci – transparentno i direktno izabrani gradonačelnici – kao što je to već slučaj u Londonu. Ovaj je proces u skladu sa prenosom nadležnosti otpočetim pre dvadesetak godina, a posebno sa pokretanjem projekta “Severni tim” (Northern Powerhouse), kojeg je iznela vlada Dejvida Kamerona. Prema tom nacrtu, glavnim urbanim područjima mogu se dati veća ovlašćenja i koherentniji način upravljanja (čitaj: nezavisniji od Londona).

Britanski politički život je sve do sada bio ili na nivou lokalnih saveta i izbornih jedinica, ili na nacionalnom nivou. Suprotno u odnosu na sve ostale velike evropske zemlje, u britanskim gradovima i regionima postoji vlast na lokalu je puka formalna društvena i kulturna realnost kroz koju su, u većoj političkoj debati, retko uspevali da se probiju pojedinačni glasovi i pogledi. Kao što je za Gardijan izjavio Džon Eledž (Jonn Elledge), urednik liberalnog političkog nedeljnika New Statesman i portala CityMetric, «Engleska je otprilike u toliko komičnoj meri preterano centralizovana koliko to jedna zemlja uopšte može biti a da pri tom ne sklizne u diktaturu.»

Ovo se uveliko može zahvaliti činjenici da jedino postojeći pojedinačni predstavnici s jakim mandatom iz Škotske i Londona mogu biti jedini subjekti koji će uspešno ući u raspravu Bregzitu. Novoizabrani predsednici velikih engleskih gradova će, takođe, biti u mogućnosti da izraze zabrinutost svojih građana, od kojih su mnogi glasali da ostanu u EU. Od njih (novoizabranih gradonačelnika) se očekuje da otvorenije i dinamičnije iznose svoje vizije svoje budućnosti u nekoj novoj i drukčijoj Britaniji, osporavajući prezastupljenost konzervativnih stavova s jedne strane, i „londonske izuzetnosti“ sa druge strane. Na kraju krajeva, gradovi poput Mančestera i Liverpula već su odavno svojevrsne globalne metropole, što su zapravo i bili u prošlosti – od trgovine robljem do industrijske revolucije, od Bitlsa do fudbala.

Mančesterski grafit

Mančesterski grafit

Volter Bedžet je u svojim tekstovima pozivao na izmeštanje prestonice iz Londona u Mančester, sugerišući jednu važnu temu: u Evropi, “zemlje u kojima su desni populisti najbolje radili i funkcionisali bile su one u kojima su elite koncentrisane u pojedinačnim geografskim enklavama: Pariz, Kopenhagen, Stokholm, Beč, Budimpešta, kao i holandski Randštad (koji je megalopolis tj „mehur“ ili „presek“ i područje koje je „zajednički skup“ sastavljen o širih gradskih zona obližnjeg Amsterdama, Roterdama, Haga i Utrehta; „Randstad“ na holandskom znači „granični grad“, a zahvata šire zone i „granice“ navedenih gradova). Zemlje u kojima desni populisti stoje lošije jesu, pak, one u kojima je elita zaživela u dva ili više centara: Nemačka, Kanada, Australija, Španija, Belgija (i, zapravo, Škotska).” Verovatno postoje i drugi faktori koji su u igri, mada je geografija presudna.

Ono što je izvesno je da se fizička postavka geografskih entiteta ne može promeniti: Britanija je bila i ostaće da ostrvo – ali bi politička geografija zapravo mogla doživeti preobražaj – a majski izbori za gradonačelnike velikih britanskih gradova mogu u tom smislu biti od presudne važnosti.

Vox Europ

Ustavno fantaziranje


Prikaz knjige Guya Verhofstadta “Europe’s last chance: Why the European states must form a more perfect union / Poslednja šansa za Evropu: zašto evropske države treba da formiraju savršeniju uniju”, Basic Books, 2017.

Gi Ferhofštat

Gi Ferhofštat

Da Guy Verhofstadt ne postoji, evroskeptici bi trebalo da ga izmisle. On je oličenje briselskog insajdera čiji bi moto mogao da glasi: „Rešenje bilo kog problema je više Evrope“. Verhofstadt je, između ostalog, bivši belgijski premijer i nekadašnji kandidat za predsednika Evropske komisije (podržale su ga Francuska i Nemačka, ali je Tony Blair stavio veto na njegovu kandidaturu). On sada predvodi grupu liberalnih stranaka u Evropskom parlamentu. Poznat po britkom jeziku, Verhofstadt ne preza od napada na vođe desnice: opravdano je optužio Viktora Orbána da prihvata novac Evropske unije, ali ne i njene vrednosti. Ni levičari nisu pošteđeni njegovih napada, pa je tako Alexis Tsipras (takođe zasluženo) dobio lekciju o tome kako da stane na put klijentelizmu u Grčkoj: „Samo to uradi!“ Jedna od njegovih prethodnih knjiga ima naslov Kako Evropa može da spase svet.

Verhofstadt je bio jedan od retkih političara sa spremnom strategijom nakon brexita. On se složio da su Britanci u pravu kad prigovaraju Evropskoj uniji. Zato bi sledeći korak, nakon pritiska na Britaniju da što pre ode, trebalo da bude transformisanje onoga što je sada konfederacija nacionalnih država u pravu federaciju. Po svoj prilici, njegove parlamentarne kolege su ga postavile na mesto glavnog pregovarača u vezi s brexitom zbog njegove strogosti; teško da većina njih zaista podržava ono što Verhofstadt u Poslednjoj šansi za Evropu naziva svojim velikim federalnim projektom: Sjedinjene Evropske Države.

Knjiga delom podseća na Federalističke spise, a delom na samopotvrđujuće memoare. Ona takođe potvrđuje neke predrasude o briselskoj eliti. Verhofstadt trubi o „decenijama provedenim u službi evropskim narodima“. On otkriva i neke od svojih ličnih opsesija kako bi pokazao da je njihovo ostvarenje osujetila upravo nedovoljno integrisana Evropa. Kada pre mnogo godina nije mogao da dobije zajam za kupovinu vinograda u Italiji, za Verhofstadta je to bio simptom nedovoljno integrisanog evropskog bankarskog sistema. „Ja volim bubu“, priznaje on, a onda oplakuje slabosti evropske automobilske industrije. Ko god ima viziju Evrope drugačiju od Verhofstadta, hladno mu se saopštava da je „s racionalne tačke gledišta, evropska federacija jedina opcija“, dok se države članice uglavnom optužuju da su „zaluđene svojim nacionalnim identitetom“.

Pa ipak, Verhofstadtova knjiga je na kraju mnogo zanimljivija nego što se to na prvi pogled čini. Deo njegove retoričke strategije je otvoren govor o nekim nedostacima Unije. On kritikuje sklonost „evropske političke elite“ ka „politici najava“: zajednička evropska migraciona politika bila je najavljena 1999. godine; plan da se u Evropi stvori „najnaprednija svetska ekonomija zasnovana na znanju“ najavljen je 2000. godine; pod Blairovim vođstvom 2006. godine najavljena je energetska unija. U svakom od ovih slučajeva, nakon najave nije usledilo bogzna šta ako se ne računa ono što Verhofstadt naziva papirologijom, dokumentima i, konačno, obmanom. To je, po njemu, istina koja se može čuti iza evrogovora o najboljoj praksi, standardima i evaluacijama stručnjaka.

Nasuprot čvrstim zakonima, takve blage mere kojima je cilj da države članice poguraju u pravom smeru nikada neće naterati njihove vlade da rade zajedno. Spisak posledica je dugačak: upadljiv pad evropske industrijske proizvodnje; nesposobnost da se stvori išta nalik jedinstvenom digitalnom tržištu; sraman neuspeh da se uspostavi prava bankovna unija skoro deceniju nakon početka finansijske krize; suštinska nesposobnost da se širom kontinenta smanji nezaposlenost mladih. Verhofstadt nas podseća da je jedna od četiri mlade osobe u Evropi bez posla; čak i kad bi stvari ubrzo krenule nabolje, mnogi mladi Evropljani nikada neće nadoknaditi izgubljena primanja i životne šanse.

Verhofstadt je podjednako iskren po pitanju konkretnijih političkih nedostataka unije. Tri čevrt veka posle prvih posleratnih pokušaja da udruži neke od svojih odbrambenih snaga, Evropa je i dalje politički (i vojno) minoran igrač. Verhofstadt smatra da je Victoria Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara, tačno procenila rešenost i mogućnosti Evropske unije u Siriji i Ukrajini kada je 2004. uzviknula „Dođavola s EU!“ U oba slučaja, visoko cenjene sposobnosti evropske spoljne politike – na kraju krajeva, EU sada ima zajedničkog spoljnog predstavnika i zajedničku diplomatsku službu – pokazale su se neefikasnim; ono malo što je postignuto može se pripisati nacionalnim liderima, na prvom mestu Angeli Merkel i Hollandu. Verhofstadt smatra da takvo francusko-nemačko komandovanje samo pojačava zaslepljenost koju je još davno primetio jedan od utemeljitelja evropske integracije – Paul-Henri Spaak (još jedan Belgijanac). Postoje samo dve vrste država u Evropi, govorio je Spaak: male države i male države koje još nisu shvatile da su male. Zbog toga, sa žaljenjem primećuje Verhofstadt, Francuska, Italija i Britanija nastavljaju s postimperijalnim pompeznim ponašanjem iako su zapravo postale igračke u rukama velikih sila – uključujući tu i Putinovu Rusiju.

Šta nam je činiti? Verhofstadt je nepopustljivi centralista. On smatra da je postojanje velikog broja raštrkanih institucija (pa još s nerazumljivim akronimima) tipična odlika zemalja u razvoju, a ne onoga što bi trebalo da bude najjači ekonomski blok na svetu. Sva birokratija mora biti smeštena u Briselu i mora se stati na put nedoličnoj praksi evropskih lidera koji pokušavaju da prigrabe što veći broj evropskih agencija (i što veću količinu novca) za svoje zemlje porekla. Evropski parlament treba da zaseda na jednom mestu, a ne na dva; jedina svrha putujućeg cirkusa na relaciji Brisel-Strazbur jeste da zadovolji francuski ponos.

Sad kad je „igri došao kraj“, kako to kaže Verhofstadt, mora se oformiti i prava evropska vojska; oslanjanje na Sjedinjene Države kao garanta bezbednosti evropskih nacionalnih država više nema smisla (iako nije u direktnoj vezi s tim, jedna od stalnih tema Trumpovih intervjua tokom prethodnih godina je priča o Nemačkoj, koja je, mada poražena u Drugom svetskom ratu, prošla bolje od saveznika zahvaljujući nepravednim trgovinskim sporazumima – premda je to uverenje rašireno i u delovima Evrope). Povrh svega, upravljanje evrozonom mora biti centralizovano. Dokle god su ministrima finansija odrešene ruke za sklapanje tajnih sporazuma iza zatvorenih vrata, evro će nastaviti da se tetura od jedne do druge krize. Kao i mnogi drugi ekonomisti, Verhofstadt veruje da prava valutna unija može da funkcioniše samo ukoliko stvarne ekonomije zajedno rastu unutar EU. Otud i njegov predlog da se uvede zvaničan konvergencioni kod koji bi nagrađivao one zemlje koje mu se povinuju tako što bi im dopustio pristup zajedničkom evropskom fondu za finansiranje dugova.

Spisak želja se nastavlja. Da bi se te želje ispunile, EU bi morala da ima drugačiju političku i, naposletku, ustavnu strukturu (Verhofstadt iskreno priznaje da bi EU na kraju ličila na belgijski federalni sistem). Sasvim po ugledu na model Jamesa Madisona, Verhofstadt sugeriše da je Evropskoj uniji potrebna prava vlada s izabranim predsednikom, a ne sadašnja apsurdna situacija u kojoj imamo pet predsednika (jednog za Evropsku komisiju; jednog za Evropski savet, to jest za grupu vlada država članica; jednog za Evropski parlament; jednog za grupu ministara finansija u evrozoni; i jednog za Evropsku centralnu banku), od kojih su se čak trojica pojavila na dodeli Nobelove nagrade za mir Evropskoj uniji 2012. godine. Uniji je takođe potreban parlament s pravim mandatom da oblikuje politički i ekonomski život evropskog kontinenta, što pre svega znači sposobnost da direktno oporezuje stanovnike EU (ta sposobnost danas upadljivo nedostaje Evropskom parlamentu).

Verhofstadt time naglavačke okreće američku maksimu: nema predstavljanja bez oporezivanja. Povrh razvijenog parlamenta, Verhofstadt bi želeo senat čije bi članove birale narodne skupštine. Kao i Evropski savet danas, novi dom bi bio okrenut pojedinačnim državama članicama. U sadašnjoj situaciji, nacionalne vlade vuku sve konce i stavljaju veto na razumne predloge s kojih god pozicija da oni dolaze. Uloga senata, kako ga Verhofstadt zamišlja, bila bi da osigura usklađenost evropskih zakona s osnovnim ustavnim principima unije (iako nam Verhofstadt zapravo ne kaže koji bi to bili principi).

Ta vrsta ustavnog fantaziranja mora da je vrlo zabavna tokom dosadnih rasprava u parlamentu. Kao i većina pokušaja imaginarnog građenja institucija, plan koji Verhofstadt želi da nam predstavi kao logičan i neizbežan ima u sebi prizvuk nečeg proizvoljnog. Zašto ne bismo imali gornji dom sastavljen od delegata koje šalju vlade država članica? Zašto Evropski parlament ne bi birao lidera vlade evrozone i zašto taj lider ne bi bio više nalik premijeru?

Kada bi ih uopšte bilo briga, britanski evroskeptici bi sa uživanjem dočekali Verhofstadtovu savršeniju uniju. Ali likovanje na stranu – „Rekli smo vam da žele superdržavu; hvala bogu da smo se izvukli“ – oni bi morali da objasne zašto misle da je Verhofstadtov osnovni argument pogrešan. Evropska unija ne funkcioniše kako treba – i za neke to može biti dovoljan razlog da žele da je napuste – ali ko god ostane mora se suočiti s činjenicom da valjano funkcionisanje evrozone i zajedničke spoljne granice unije (da uzmemo najočiglednije mane) zahteva dodatnu integraciju. Dodatna integracija nije neizbežna, ali je logična.

Što se tiče novca i slobodnog kretanja, kao što su na to ukazali američki politikolozi Kathleen McNamara i Dan Keleman, Evropska unija je nedovršen projekat izgradnje države: postoje države bez sopstvene valute, ali ne postoje valute bez države; postoje mnoge države bez funkcionalnih granica, ali kad je zona slobodnog kretanja jednom uspostavljena unutar određene teritorije, ne može više postojati spoljna granica koju kontrolišu različite države primenjujući različita pravila. Većina država postaju državama zbog spoljnih pretnji ili, kako bi to rekao sociolog Charles Tilly: „Rat je stvorio državu, a država je stvorila rat“. Za razliku od toga, Evropska unija kakvu poznajemo izrasla je iz tržišnog projekta; države možda mogu da stvore tržište, ali tržište neće moći da stvori državu.

Evropske elite se jednostavno ne slažu oko toga šta je potrebno da bi unija funkcionisala kako treba. Nemci smatraju da je u evrozoni neophodna rigidna primena pravila. Francuzi su skloni većoj fleksibilnosti i naravno da im je drago kada predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker objasni labavija pravila evrozone za Francusku jednostavnom izjavom – „Ipak je to Francuska“. Nemci su zabrinuti da će odlaskom Britanije zemlje mediteranskog kluba koje žele veću fleksibilnost (u prevodu na nemački: više novca nemačkih poreskih obveznika) izvojevati pobedu. U isto vreme, oni se nadaju da će Emmanuel Macron konačno sprovesti strukturne reforme u Francuskoj – zato se čini da su spremni na ustupke, mada je nemački ministar finansija Wolfgang Schäuble eksplicitno savetovao „poštovanje i oprez“ prema novom francuskom predsedniku.

Na papiru, vlade Nemačke i Francuske već dugo teže zajedničkom cilju, a to je politička unija koja bi makar donekle uključivala koordinaciju fiskalnih politika u zemljama evrozone. Odmah nakon predsedničkih izbora u Francuskoj, činilo se da su se Macron i Merkel složili da su zajednički evropski ministar finansija, a možda i zajednički budžet evrozone dobre ideje (oboje su odbacili ideju zajedničkog evropskog duga ili evro obveznica – nemački socijaldemokrati se ne usuđuju da se za to založe u izbornoj godini). Prema skorašnjoj anketi, nemačka javnost se slaže s takvim planom iako se protivi bilo kakvim izmenama budžetskih pravila povoljnih za Macrona.

U teoriji, redizajnirani francusko-nemački motor bi mogao da radi bolje, ali ako izbliza pogledamo kako su ga inženjeri zamislili, videćemo da bi mogao i da se zaguši. Macron želi da evropski ministar finansija – odgovaran nekoj vrsti parlamenta evrozone – investira novac; s druge strane, Wolfgang Schäuble je nedvosmisleno rekao da bi posao tog ministra bio da osigura poštovanje pravila. U svakom slučaju, čemu bi tačno služio zajednički budžet? Da pomogne zemljama koje su pred zadatkom bolnih strukturnih prilagođavanja? To je, inače, bilo obrazloženje dato početkom 21. veka pod Schröderovom vladom, kada je Nemačka prekršila pravila i dodatno se zadužila (epizoda koju su mnogi u Berlinu prikladno zaboravili). Ili bi zajednički budžet služio nečem još ambicioznijem, poput evropske šeme pomoći nezaposlenima? Macron podržava takvu šemu u sklopu svog programa zaštitničke Evrope. Ta šema osiguranja bi pomogla u rešavanju ekonomskog disbalansa tako što bi prebacila sredstva zemljama koje su u nevolji. Šema bi mogla biti finansirana porezima koji bi se odnosili na prekogranične ili finansijske transakcije, čime bi se među građanima pojačao utisak da evrozona može da donese konkretne koristi, a ne samo da nameće mere štednje.

Emanuel Makron

Emanuel Makron

Oprošteno je svakom ko pomisli da će, na kraju, ovo biti tek još jedan primer Verhofstadtove politike najava (i da će ishod biti isti čak i ako socijaldemokrati pobede na nemačkim izborima u septembru jer je njihov lider, Martin Schulz, uvereni proevropejac). S druge strane, 2017. godina bi možda mogla da bude drugačija. Macron je pomno pratio kako Hollande neuspešno pokušava da pokrene zemlje mediteranskog kluba protiv Angele Merkel. Za najmlađeg francuskog predsednika nema druge nego da ide glavom kroz zid. Takav rizičan potez možda bi ovog puta bio u skladu sa željama Angele Merkel, koja je od svih evropskih političara najmanje sklona rizikovanju. Kakav god bio ishod izbora u septembru, Angela Merkel se bliži kraju svoje političke karijere; ona neće hteti da je upamte kao nemačku kancelarku koja je razjedinila Evropu. Poput Macrona, ni njoj nije ostalo mnogo vremena da se pozabavi nezavršenim poslovima Evropske unije.

Predsednik Evropske centralne banke Mario Draghi podupire evrozonu kvantitativnim popuštanjem i tako kupuje vreme za Angelu Merkel (ali i za Italiju koja je, s finansijske tačke gledišta, tempirana bomba Evrope). U isto vreme, Erdoğana potkupljuju dok Evropljani rade na sklapanju zajedničkog graničnog režima (i, naposletku, zajedničke politike prema izbeglicama i tražiocima azila). Angela Merkel mora iskoristiti vreme koje joj je preostalo da konstruiše trajnu evropsku strukturu u sferi novca i migracija.

Postoje dve dileme kojima se Verhofstadt ovde ne bavi, ali koje bi morao da uzme u obzir svako ko razmišlja o Evropskoj uniji nakon brexita. Prvo, da li veoma fragmentirana Evropa, čije različite države učestvuju u različitim oblicima integracije (pored ostalih, tu su evro i Šengen) može da funkcioniše kako treba? Političari iz Brisela i nacionalni lideri odnedavno govore o Evropi u više brzina u kojoj će neke države napredovati, a neke odlučiti da ostanu u pozadini (ili će tamo jednostavno biti ostavljene).

Evropa à la carte možda zvuči privlačno u teoriji, ali u praksi – kako su to pokazali problemi koje je na površinu izbacio šok posle brexita – klub ipak ne može da funkcioniše po principu biraj šta ti drago. Bez Britanije u EU, ne preostaje nijedna velika država koja se svojevoljno kreće sporom trakom, čime se uvećavaju šanse da manje države budu uvučene u jezgro ili da se osećaju perifernima – ne samo sporima već i drugorazrednima. Taj strah je već izražen među državama centralne Evrope; Donald Tusk, bivši poljski premijer i naslednik Hermana van Rompuya u ulozi predsednika Evropskog saveta, suptilno pokušava da blokira Evropu s više brzina – čak i ako to za posledicu ima sprečavanje Evropske unije da se pozabavi suštinskim problemima. Drugi, retko pominjan problem je to što veoma fragmentirana Evropa – s nekim institucijama unutar EU okvira i mnogim ad hoc sporazumima među državama (poput onih nastalih tokom krize evrozone) – čini da Evropska unija bude još neshvatljivija njenim građanima. Veća sposobnost rešavanja problema stiče se po cenu gubljenja elementarne transparentnosti i jasne svesti o tome ko je odgovoran ako stvari krenu naopako.

Verhofstadt smatra da je rešenje u nedvosmislenoj razlici između punog članstva u EU i neke vrste partnerskog statusa. Tu opet možemo da pustimo mašti na volju: zašto ne bismo imali Evropu na tri ili četiri nivoa? Međutim, ključno pitanje kojim se Verhofstadt ne bavi jeste da li jezgro na kraju mora da se pretvori u nešto poput federalne države ili je moguće zadržati elemente državnosti – na primer, zajedničku valutu i zajedničku granicu – bez potpune federalnosti. On izbegava to pitanje i predupređuje primedbe imaginarnog kritičara svoje vizije tvrdnjom da je „onaj koji u ovom vidi stvaranje superdržave ili zlonameran ili se pravi slep“. Doista, veličina institucija i nadležnosti s kojima one započinju svoj život mogu biti prilično skromne – ali osnovna odlika države kao takve nije, naravno, njena veličina nego suverenitet.

***

Tereza Mej

Tereza Mej

Kao i mnogi drugi učesnici u raspravi o budućnosti Evropske unije, Verhofstadt propušta da uspostavi osnovnu razliku između vlasti, nadležnosti i suvereniteta. Britanija je ustupila mnoge nadležnosti Briselu, ali se nikada nije odrekla suvereniteta; u suprotnom bi referendum o brexitu i ogorčeni ishod u vidu napuštanja kluba bili zakonski nemogući (samo uporedite brexit s otcepljenjima koja su prethodila Američkom građanskom ratu). Brexit će uistinu vratiti neke zakonske nadležnosti Londonu, ali će istovremeno dovesti do smanjenja britanske moći u svetu jer će uticaj globalne Britanije kako je zamišlja Theresa May (ekstreman primer politike fantaziranja) biti mnogo manji od onog koji je Britanija mogla da postigne u saradnji s ostalih 27 država u sferi trgovine, bezbednosti i u mnogim drugim oblastima. Nadležnosti mogu prelaziti iz ruke u ruku; suverenitet ne može.

Pitanje na koje bi Verhofstadt morao da pruži odgovor jeste da li u njegovoj šemi države članice nastavljaju da budu ono što bi se u žargonu Evropske unije moglo nazvati gospodarima sporazuma ili bi pak evropski sporazumi u budućnosti mogli da budu izmenjeni bez jednoglasne odluke. On kaže da bi njegova savršenija unija „stekla nove nadležnosti samo u oblastima koje bi proizvele efikasnu dodatu vrednost“. Ali problem nije u tome. Pravo pitanje je ko odlučuje o tome da li će Unija proizvesti efikasnu dodatu vrednost (šta god to značilo u praksi) i, shodno tome, da li njene veće nadležnosti imaju opravdanje.

Druga dilema s kojom se Verhofstadt i njemu slični susreću je kako postići taj cilj. Tu se on služi trikom, to jest jednostavno izjavljuje kako „evropski lideri potcenjuju proevropska osećanja svojih građana“. On uporno ponavlja da su sva negativna osećanja prema EU rezultat njenog nedostatka moći da proizvede konkretne rezultate. Postoje dokazi da Evropljani žele više zajedničkih akcija – ili čak više funkcija koje odlikuju državu – baš u onim oblastima u kojima nacionalni lideri pružaju najviše otpora pravom sporazumu i saradnji, poput odbrambenih i antiterorističkih mera. Ni u jednoj od zemalja se nije oformila većina koja podržava izlazak iz Evropske unije; ne postoji ni većina za napuštanje evrozone, čak ni u onim društvima koja su najviše pogođena merama štednje.

Međutim, pitanje je kako se proevropski sentimenti mogu kanalisati u stvarnu političku strategiju, posebno kad je reč o visoko osetljivim temama kao što je politika prema izbeglicama. Macron je predložio demokratske konvencije unutar država članica, kao i zajednički evropski spisak s kojeg bi se popunila 73 mesta u Evropskom parlamentu koja će 2019. godine biti upražnjena odlaskom britanskih članova. To možda nije mnogo, ali makar su posredi institucionalni mehanizmi, a ne nekakva magična vera u dobrotu prosečnog Evropljanina.

Angela Merkel

Angela Merkel

Verhofstadt ne odustaje od tvrdnje da se od nacionalnih lidera nikako ne može očekivati da urade pravu stvar jer su oni potomci Margaret Thatcher i De Gaullea, što u prevodu znači: političari koji vide Evropsku uniju kao instituciju koja će im pomoći da maksimalno ostvare ono što smatraju nacionalnim interesima (a što mogu biti njihovi lični politički interesi). Ko su onda osobe i organizacije koje mogu izgraditi podršku za drugačiju vrstu Evrope? Kao što je to istakao nemački politikolog Claus Offe, jedna od tragedija evrokrize je to što su upravo one snage koje su mogle najviše doprineti njenom rešavanju – stranke i sindikati koji su raspolagali nekom vrstom prekogranične solidarnosti – sve više slabile što je kriza duže trajala. Potrebno je više međusobnog poverenja među Evropljanima – i, naposletku, spremnosti da se u određenim oblastima dopusti većinsko nenacionalno upravljanje. Ali, nacionalni antagonizmi koje je kriza pogoršala – a ponegde i stvorila ni iz čega – znatno su otežali davanje dodatnih nadležnosti Evropskoj uniji, da i ne pominjemo kretanje u smeru Verhofstadtove unije iz snova.

Ipak, njega će možda ohrabriti skorašnji iznenađujući pokazatelj jedinstva među evropskim vladama. Nije im dugo trebalo da se dogovore o strategiji povodom brexita (kao što nam je Theresa May rekla u govoru tokom izborne kampanje, „27 zemalja se gura koja će prva da nam se suprotstavi“ – reklo bi se skandalozna i neočekivana stvar u entitetu koji sebe smatra unijom). Podrška članstvu u Evropskoj uniji je rekordna u proteklih deset godina. To nas podstiče na ne tako prijatnu pomisao: što gori brexit ispadne, to bolje po Verhofstadta i njemu slične i njihovo uverenje da bi Evropa bila u stanju da zbije redove kad bi ljudi samo razmislili o tome šta bi se moglo postići zajedničkim delovanjem – i kakva bi katastrofa raspad bio.

U pokušaju da predstavi realni ishod tvrdog brexita, Verhofstadt je nedavno napisao da „u leto 2019. godine, ukoliko vlada ne zatraži drukčije prelazne sporazume ili ako na njih ne pristanu sve države EU, britanski građani neće imati nimalo više prava da se odmaraju, putuju i studiraju u zemljama Evropske unije nego što imaju moskovski turisti ili studenti iz Bombaja“. Time se nagoveštava istinski tvrdokoran stav prema Britaniji, možda delom da bi se drugi ohrabrili, i da bi se ostatku Evrope pokazalo koliko je njihova unija dragocena i zašto ona mora postati ako ne savršenija, a ono makar bolja nego što je sada.

London Review of Books, 01.06.2017.
Peščanik.net, 13.06.2017.

Plastična hrana: japanski biznis-model


Sigurno ste ih već viđali: čarobni prikazi hrane koja se nikada ne kvari. Konzerve piva Asahi koje lebde u vazduhu dok iz njih pivo neprestano izbija u slapovima. Da li ste se ikada zapitali – odakle ovakvi prizori potiču? Evo nagoveštaja: Ne prave se u Kini. Ovakvi „modeli“ piva istaknuti su u izlozima i vitrinama praktično svakog restorana od Okinave do Sapora, a velike su šanse da ova potcenjena umetnička dela dolaze iz čudnog provincijskog gradića u Japanu po imenu Guđo Hačiman (Gujo Hachiman), u prefekturi Gifu.

Guđo Hačiman je centar ne samo za jednu već deset fabrika lažne hrane. Od samih začetaka tog čudnog ali veoma unosnog biznisa, ovaj drevni grad bio je epicentar proizvodnje veštačke hrane i gotovih modela restoranskih jela. Svi putevi vode u Guđo.

Posao sa imitacijama hrane začet je u Japanu 1917. godine, kada su prvi modeli izrađivani od voska (upravo je u to vreme „procvetala“ i proizvodnja veštačkog cveća). Šest godina kasnije, restoran u Tokiju je po prvi put prikazao veštačku hranu kako bi gostima dočarao ono što su imali da im ponude, a ovaj lokal je odmah doživeo ogroman porast prihoda. Lažna hrana u izlogu podrazumeva u Japanu i više posla, što je važilo i pre jednog veka baš kao i danas. Imitacije jela trebalo bi da razveju nagađanja gostiju, ili potrebu da pogrešno zamišljaju kakva bi to bila jela dok čitaju meni. Osim što izgled treba da asocira na odličan ukus, replike hrane vam pokazuju tačno ono što ćete dobiti u smislu veličine i boje, ulivajući mušterijama poverenje u njen kvalitet. Ako vaša hrana ne izgleda tako dobro kao što izgleda njena replika u izlogu, gosti je mogu poslati nazad u kuhinju i reći kuvaru da pokuša ponovo.

Industrija prehrambenih replika ustanovila se kao stalan i unosan biznis onda kada je jedan od njegovih prvih pionira, Rjuzo Ivasaki (Ryuzo Iwasaki) počeo da prodaje svoje kreacije u Osaki 1932. godine. Nakon što je postigao početni uspeh u velikom gradu, vratio se u prefekturu Gifu kako bi u u svojoj rodnoj varoši Guđo uspostavio ono što je na kraju preraslo u veoma stvarno carstvo za proizvodnju veštačke hrane. Krupna zelena bista čoveka stoji pred ulazom u glavnu fabriku u Guđou; pogled sa vizijom, oličenje sveta veštačke hrane, dok je nedaleko od biste ogromna crvena riba, postavljena s druge strane ulaza u fabriku. Priča kaže da je industrija lažne hrane pokrenula Ivasakijeve kreativne impulse nakon što je video anatomske modele izrađene od voska, kao i lažnu hranu na časovima ishrane i nutricionizma. Ivasaki je zatim topio vosak iz sveće, koja je kapala na tatami, što ga je inspirisalo da kreira voštani omlet od pirinča. Prvi model pirinčanog omleta sa kečapom kojeg je Ivasaki napravio 1932. postavljen je u njegovoj fabrici u Guđou i danas izgleda čisto, svetlo i ukusno kao da je napravljen juče.

Ono što je jedan tokijski restoran uradio kao eksperiment u oglašavanju, Ivasaki je posmatrao kao buduću novu industriju i profitabilni posao, a do danas njegova kompanija navodno obezbeđuje čak oko 80% svih japanskih imitacija hrane, zgrćući milijarde jena godišnje. A to su Milijarde sa velikim „M“. Na nekoliko desetina lokacija širom zemlje i sa preko 300 zaposlenih, Ivasakijevo nasleđe ima raznolike poslovne ishode u budućnosti. On se čak širi i na inostrana tržišta – pri čemu ga posebno zanima Kina – proizvodeći imitacije hrane za kućne ljubimce, pa čak i pomažući japanskoj vladi da obezbedi imitacije lekova potrebnih za obuku studenata medicine.

Replike hrane nisu samo za izlaganje u izlozima restorana. Često se koristi pri snimanju reklama i za reklamnu fotografiju, posebno sladoled i činije s rezancima. Jer, naravno, pravi sladoled topi se na snimanju, dok je sa činijama pravih rezanaca u reklami teško plesati u kimonu… otuda i realna potreba za imitacijama hrane.

Pa, kako je došlo do toga da su prava restoranska jela, skuvana u kuhinji, postala plastični hitovi? Tipično, a i logično, lažna hrana zasniva svoje postojanje na stvarnoj hrani. Ponekad se dešava da skice za „makete“ tj „modele“ hrane – napravljene radi pravilnog pozicioniranja, snimanja i beleženja tačnog načina na koji restoran postavlja različita jela i namirnice. Stvarna hrana se fotografiše da bi maketari dobili pravu boju svih elemenata, a često se događa da se u fabriku dopremaju jela direktno iz restorana ili od klijenta kako bi se postigao savršen model. U idealnom slučaju, gotov proizvod treba da izgleda isto tako dobro, ako ne i bolje, od recimo uzorka prave hrane kojeg je fabrika dobila od klijenta. Hrana se zatim stavi u kutiju za uzimanje odlivka a preko nje se sipa silikon kako bi se stvorio kalup. Kada se silikon osuši, hrana se vadi iz kalupa, da bi potom se u njega nalila tečna plastika – zapravo vinil hlorid. Kalup se peče u rerni kako bi se stvrdnula plastika a potom se model jela vadi iz kalupa, hladi i boji, bilo erbrašom ili ručno.

Izrada vernih imitacija stvarnih jela i namirnica često iziskuje upotrebu istih metoda koje se koriste prilikom pripreme pravih jela. Sečenje plastičnog povrća kuhinjskim noževima, ručno sabijanje i presovanje sušija na pirinač – baš kao što radi i svaki solidniji kuvar za suši – čak se ide dotle da se plastična maketa karija posipa karijem u prahu – ovo su samo neki od zahteva koje modelari i „umetnici replika“ (kako ih ponekad nazivaju) moraju savladati kako bi postigli taj traženi prirodan izgled.

Kunita Tadao iz fabrike Asahi Sample Kobo je za ovu priču ponudio neke uvide u metode pripravljanja lažne hrane na profesionalnom nivou. Neke od najtežih stvari koje treba učiniti često izgledaju najjednostavnije na svetu. Uiro je, na primer, teško opisiv pravougaoni blok ružičaste lepljive mase sa kuvanim crvenim pasuljem unutra. Trik za pravljenje imitacija hrane je u tome da proizvođač ubaci dovoljnu količinu zrna u tu ružičastu masu kako bi ona izgledala kao prava, što nije tako lako postići kao što to možda izgleda. Postavljanje zrna pasulja tačno na mesto gde su potrebna u cilju njihovog što boljeg prepoznavanja kroz materijal zapravo je mukotrpan proces njihovog pojedinačnog postavljanja i ređanja, sve dok se ne oblikuje odgovarajuća vernost modela.

Druga lukavština zove se „bankuhen“: hlebne rolnice koje su zapravo jedna veoma duga i tanka traka testa smotanog u kružnu formu. Već je teži deo postići onu pravu teksturu kako na površini tako i na donjoj strani rolne koja ima pomalo sirovi, „nesavršen“ izgled. Sečenje na vrhu i pri dnu savršeno ravno ni u kom slučaju ne podseća na pečeni hleb tako da – ukoliko želite da postignete pravi efekat – blago navlažite spoljašnju koru sunđerom sve dok se ne pojave sitni, mali nedostaci koji joj pružaju blaga, verodostojna ispupčenja i ulegnuća.

Jedno od najvećih izazova i umetničkih zadovoljstava, kao što je već i uobičajeno među umetnicima koi izrađuju replike, potiče iz satisfakcije što npr. plastična riba izgleda kao da je prava i sveže ulovljena. Ivasakijevi uzorci riba u prirodnim dimenzijama su neverovatni: kao da su upravo iskočili iz vode u izložbenu vitrinu. Kako bi što više iskušavali sebe u cilju usavršavanja, i uz demonstriranje živahnosti svoje mašte, fabrike u Guđou se svake godine međusobno nadmeću kako bi pokazale koja je od njih u stanju da napravi najbolje replike prave hrane. To je trenutak  kada nije  dovoljno praviti jedne te iste stvari, i kada istinsko umeće i virtuoznost dolaze do punog izražaja.

Ovo je mesto gde uobičajene replike hrane nisu dovoljne, već je potrebno nešto upečatljivije i verodostojnije: potrebno je izmisliti nešto nezaboravno, što će privući pažnju sudija. Takve su, recimo imitacije zmaj-testenina, tempura “Godzila”, ili Medama Oyaji – goli muškarac u činiji „sobe“ tj. rezanaca s povrćem, i s jednim okom u glavi (malo objašnjenje u slučaju da niste poklonik Manga stripova i crtaća). Kako ovi proizvođači lažne hrane mogu kod vas proizvesti utisak da poželite viljušku ili par štapića, kako biste se izborili sa testeninom ili činijom ramena, ili čašu pića, a sve to naizgled zamrznuto u vremenu. Sve je to, prilikom takmičenja, izuzetno inspirativno. Među vizuelnim efektima, jedan od omiljenijih je „zamrznut kadar“, recimo, parče pice koje izlazi sa tanjira kao da je vađeno nekom nevidljivom rukom, dok se još uvek topli, otopljeni sir razvlači sa pleha. Ovo su stvari koje se ne uče u umetničkim školama već su stvar talenta, iskustva i mašte.

Većina fabrika prehrambenih replika i izložbeni prostori nude časove upoznavanja s ovom veštinom „gurmanskog modelarstva“ koje se naziva taiken; na ovim kratkim i zabavnim „kursevima“ možete napraviti svoju tempuru od škampa, ili suši, ili glavicu zelene salate. Ove modelovane namirnice su u potpunosti sačinjene od voska, umesto od plastike, jer je vosak jeftin, siguran i lak za manipulaciju i reciklažu. Izgledaju gotovo identično plastičnim verzijama, samo što su daleko osetljivije i nec traju toliko dugo, naročito u rukama dece. U nekim prošlim vremenima je sva lažna hrana pravljena od voska pa je, kao rezultat toga, imala ograničen vek trajanja. Vosak nije dobro prolazio, često gubeći svoju boju, topeći se ili gubeći svoj oblik na visokim temperaturama. Plastika koju modelari danas koriste veoma dugo zadržava svoj oblik – onoliko dugo koliko se nalaze van direktnog izvora svetlosti.

Nije iznenađujuće ni to što nesrazmerno veliki broj proizvođača imitacija hrane čine – žene. Kompanije za modelovanje prehrambenih imitacija večito su u potrazi za onima koji vole da kuvaju i jedu. Zato je sasvim prirodno da modelari uglavnom budu žene, koje se tradicionalno više bave kupovinom hrane i kuvanjem nego njihove muške kolege. Potencijalni umetnici replika moraju biti u stanju da obraćaju pažnju na detalje, i (ako je ikako moguće) izmaštaju fer, svežu i autentičnu ideju kako imitirati svežu hranu pomoću veštačkih sastojaka. Uvek je fascinantno posmatrati izradu plastičnih kreacija. Modelari su zaslužni za to što trikovi njihovog zanata, koje su godinama učili, deluju lako, stvarajući tempuru prekrivenu škampima u sekundi ili celu glavicu salate za samo nekoliko minuta. Tehnike koje su usavršili sigurno su nastale metodom pokušaja i pogrešaka, i stoga je logično zapitati se koliko su puta pogrešili pre nego što su uspeli da urade pravu stvar. Oni rade tiho i usredsređeno, a tišina je isprekidana povremenim zvukovima erbraša ili let-lampe. Nema mnogo potrebe za lepkom; jednostavno se zagrevaju delovi plastike i potom se neraskidivo slepljuju… i u ovome ima neke magije.

Zašto je Guđo i dalje „nulta tačka“ za prehrambene maketare? Jer, iako se kompanija protegla do svakog ugla japanskih ostrva, fabrike u Guđou vremenom su se specijalizovale za izradu pojedinih elemenata. Jedna fabrika može suvereno zavladati tržišnom nišom u kojoj se izrađuje tempura sa škampima, dok su druge možda usavršile izradu salate, koja je specijalnost Ivasakijeve fabrike. Fabrika na Hokaidu koja sarađuje s Ivasakijem može od nekog restorana primiti porudžbinu za određeno jelo, a onda će fabrike u Guđou poslati segmente ove porudžbine svakoj fabrici pojedinačno, kako bi svaka od njih uradila svoj deo. Ovo uveliko podseća na način na koji se jedan automobil montira od delova koje obezbeđuje desetine različitih proizvođača.

Ako ste se nekad obreli u Japanu, i već ste vašim prijateljima i porodici poklonili sve tradicionalne japanske stvari kojih ste mogli da se setite, zašto niste probali i s nečim što nije tek suvenir već je poseban poklon, kojeg Japanci nazivaju „omijage“. Da li biste, recimo, pokušali s imitacijom hrane kao idealnim poklonom?

Tu je mesto poput „Ivasakijevog sela za uzorke“ (Sample Village Iwasaki) u Guđou, u kojem se klijentima nudi najveći izbor aktuelnih modela namirnica, hrane i jela svih veličina, kao i privesci i magneta za frižider. Ukoliko, međutim, zaista želite da potpuno uđete u ovu priču, pravo mesto za vas je oblast Kapabaši na severoistoku Tokija, a pre svega Maizuru, koja je „majka“ svih radnji koje prodaju imitacije hrane. U njoj možete pronaći najveći spektar maketa hrane i pića u svakom mogućem obliku i veličini. Maizuru ima samo japansku verziju svog sajta (www.maiduru.co.jp/), gde možete naručiti sve vrste ovih nejestivih stvari koje izgledaju jako ukusno, i da vam ih direktno isporuče na kućnu adresu (inače, razlika u imenima Maizuru/Maiduru nije rezultat greške: vlasnici nikako da definitivno odluče kako se korektno na engleskom izgovara njihovo ime).

Jedna stvar koja primetno izostaje u veštačkoj hrani jeste miris, premda imitacije hrane rade svoj posao – i to ga rade sjajno: deluju na vas tako da odmah ogladnite. Dakle, kada sledeći put vidite lažnu hranu u vitrini ispred restorana, dobro je pogledajte i poštujte kvalitet, znajući da postoji velika verovatnoća da je jedan deo čarolije potekao iz Guđo Hačimana.

Za informacije o tome kako doći do Guđo Hačimana, pogledajte odličan sajt o ovom gradu na engleskom jeziku:

Gujo Hachiman

Japanzine