Misliti i cveće brati, ili: sa misli na reči, sa reči na – dela


Kada rešavate probleme, razmislite o tome šta biste mogli a ne šta bi trebalo da uradite, piše Frančeska Đino, bihejvioralni psiholog i profesorka na Harvardu.

Subota je uveče u Modeni, živopisnom gradu jedne od najpoznatijih kulinarskih oblasti Italije: jedan par i njihova dva dečaka večeraju u restoranu okićenom Mišlenovim zvezdicama, u „Osteriji frančeskani“ (Osteria Francescana). Otac je za sve njih naručio “Tradiciju u evoluciji”, degustatorski jelovnik sa 10 najpopularnijih jela iz restoranske ponude.  Jedno od jela, “puževi pod zemljom”, služi se kao supa. Puževi su prekriveni  “zemljom” od kafe, oraha i crnog tartufa, a “skriveni” pod kremom od sirovog krompira i pene od belog luka. Ali, dok je maître d’ Giuseppe Palmieri primao narudžbinu, otac je primetio pomalo očajnički izgled lica svojih sinova. Palmijeri se obratio mlađem, upitavši ga, “a šta bi voleo da naručiš?”, na šta je on ispalio kao iz topa: “Pizzu!”

Osteria Francescana nije mesto koje nudi picu. Ipak, Đuzepe Palmieri se izvinio „jer na meniju nemaju to jelo“ i bez oklevanja nazvao najbolju piceriju u gradu. Taksi se vrlo brzo pojavio sa picom, koju je Palmijeri isporučio na sto. U mnogim restoranima to bi bilo nezamislivo. Ali, verovatno da dvoje dece i njihovi roditeli nikada neće zaboraviti Palmijerijev čin predusretljivosti. I, kao što sam kaže,  “Ova odluka – i jedna pica – prosto su promenili čitav pristup vođenja lokala”.

Na poslu niko ne voli problematične. Svi smo imali kolege koji nas uznemiravaju svojim „iskakanjem“ iz „normalnog“, ili odstupaju od scenarija svojim konceptima za koje smo ubeđeni da su „bez glave i repa“ i da uzrokuju sukobe ili gubljenje vremena: „kretene“, to jest  one koji se „prave važni“, a za koje se čini da svima otežavaju stvari bez dobrog razloga – oni koji krše pravila tek da bi to, naprosto, radili, pogoršavajući poslovne procese. Postoje, međutim, i ljudi koji znaju kako da ovo pravilo izbegavanja čudnih odluka pretvore u koristan doprinos. Pobunjenici poput Palmijerija zaslužuju naše poštovanje i našu pažnju jer imaju mnogo tome da nas nauče (Ako ste radoznali da doznate koja vrsta pobunjenika niste, to možete saznati tako što ćete preuzeti ovu besplatnu procenu).

Jedna od najvećih lekcija je upravo ovakva izazovna situacija – deca koja žele picu – svi mi težimo da svet „sortiramo“ i stavimo u svoje „fioke“, da unapred „podrazumevamo“ ono što bi trebalo da radimo – umesto da se upitamo šta je to što možemo da uradimo.

Zato su Frančeska Đino njene kolege sproveli eksperiment u kojem je ona davala ispitanicima teške etičke izazove za koje se činilo da nema dobrog izbora. Zatim je pitala učesnike: “Šta bi trebalo da uradite?”, Ili “Šta bi mogli da uradite?” Otkrili su da grupa koja je razmišljala na način kako bi ova situacija “mogla” stvarala kreativnija rešenja. Nasuprot tome, pristupanje problemima sa razmišljanjem kako bi nešto “trebalo” rešiti zaglavljuje se u kompromisima čiji je izbor takođ podrazumevao sužavanje našeg razmišljanja na jedan odgovor – onaj koji je najočigledniji. Ipak, kada razmišljamo o tome kako nešto “možemo” da rešimo, ostajemo otvoreni za sva rešenja, dok nas propratni mogući kompromisi još više inspirišu na iznalaženje kreativnih rešenja.

Na poslu se, naravno, na osobu tipa “šta je to što se može učiniti?” gleda kao na onu koja „večito“ usporava stvari. “Šta bi bilo kad bi bilo…?” i “A kako bi bilo da…?”… ovo je, shodno uvreženim predrasudama „poželjna“ forma pitanja koja – kako se pogrešno misli – doprinose da diskusija „izrodi nove opcije“. Međutim, oni koji su „buntovnici“ i ne drže se uhodanih načina razmišljanja shvataju da je uvek vredno truda odupreti se pritisku nadolazećih rokova, i da je zapravo sjajno pružiti sebi trenutak da se o problemu porazmisli na što više načina. Porazmislimo na trenutak o jednom ekstremnom primeru: kapetan Česli Salenberger zvani „Sali“ (Chesley B. “Sully” Sullenberger) bio je pilot kompanije „USA Airways“ čiji je avion, ubrzo nakon poletanja s aerodroma La Gvardia u Njujorku januara 2009. udario o jato ptica izgubivši pritom oba motora. Sali je imao u avionu 155 putnika i vrlo malo vremena da pronađe mesto za sletanje usred  visokih zgrada ove američke metropole. Većina kapetana bi zauzela najočigledniji kurs i pokušala da se spusti na najbliži aerodrom – verovatno sa katastrofalnim rezultatima. Sali je prošao kroz sve standardne postupke predviđene u ovakvim hitnim slučajevima (šta je ono što treba da uradi), ali je sebi dozvolio i da porazmisli o tome šta je to što bi mogao da učini. Odlučio je da učini ne ono što je, po nekom priručniku, trebalo da uradi, već ono za šta je bio ubeđen da može učiniti: spustio je avion na reku Hadson – a svi su putnici i osoblje spaseni.

Još jedan problem koji većina ljudi ima kad se radi o „buntovnicima“ na poslu je sukob koji ponekad rezultira dobrim stvarima. Pobunjenici su skloni neslaganju. Međutim, upravo je određena napetost pozitivna stvar jer zaposlenima može pomoći da sa mozganja tipa „trebalo bi“ pređu u režim razmišljanja tipa „moglo bi“. Istraživanja otkrivaju da, onda kada doživimo sukob, mi generišemo više originalnih rešenja nego kada smo u kooperativnom raspoloženju. Kada postoji napetost, mi takođe težimo da istražimo što više opcija i dublje „prekopamo“ po mogućim alternativama, što dovodi do novih uvida. Shvatajući ovo, Ariel Investments, firma za finansijski menadžment sa sedištem u Čikagu postavila je u svoje redove osobu čiji je zadatak bio da sasvim profesionalno i bez ličnih antagonizama „potkopava“ uobičajeno „jednoglasje“ i unisonost u razmišljanju o poslovnim strategijama. Zadatak ovog „đavoljeg advokata“ (eng. termin za „oponenta svemu i svakome“) bio je da tokom sastanaka provocira zaposlene da u sebi iniciraju drukčije načine razmišljanja na sastancima – upravo je njegov angažman poslužio firmi tokom finansijske krize 2008. godine, spasavajući je od nepovratnog sloma koji je ogroman broj sličnih kompanija tada doživeo. Ovakav pistup rešavanju problema (provokacija i sučeljavanje koji dovode do većeg broja kreativnih rešenja) pomogao im je da budu posebno obazrivi u vezi sa stanjem na berzama koju su uredno pratili: Jedna osoba koja je pratila kretanje određenih akcija dala bi preporuku za njihovu kupovinu ili prodaju; drugi bi mu se automatski suprotstavio, nagoneći ga da dublje promisli o utemeljenosti svog stava, kao i o mogućim alternativama.

Frančeska Đino je u sopstvenom istraživanju otkrila da, kada se od ljudi zatraži da ispune dva cilja koja su sukobljena, njihove ideje postaju inovativnije. Ona je, zajedno sa kolegama pozvala učesnike u jednom eksperimentu da u laboratoriji koriste ograničenu količinu materijala i sredstava za izradu prototipova različitih produkata. Nekima od njih rekli su da naprave nove proizvode, drugima su naložili da grade jeftine proizvode, dok su trećoj grupi preporučili da izgradi novi proizvod, ali uz niske troškove izrade. Zatim su zamolili grupu ljudi da procene originalnost svih proizvoda koje su ove tri grupe stvorile. Proizvodi koji su dobili najbolje rezultate stvorila je grupa koja je na početku raspolagala s onim što se činilo da su konfliktni ciljevi. Naravno, sukobi i neslaganja mogu otići i predaleko. Međutim, zaključak je istraživanja, učiniti stvari težima može dati bolje rezultate.

Osterija Frančeskana je mesto gde se ohrabruje kršenje pravila, i to direktno sa – vrha. Vlasnik i kuvar ovog restorana, Massimo Bottura, ne odgovara uobičajenom liderskom kalupu: on je u prvim borbenim redovima. Ujutro, prvo čisti pločnik ispred restorana, potom pomaže osoblju u pripremi obroka, a tu su i trenuci opuštanja – igranje fudbala sa zaposlenima u zatišju i kada nema puno gostiju. Uz sve to, sledi i dnevni istovar robe iz vozila za isporuku, u kojem i sam učestvuje. Botura se i raduje izazovima koje nameće svakodnevno osmišljavanje kuvanja italijanskih jela. Pre jednog veka, kuvanje mesa za italijansko jelo Bollito misto (“kuhano mešano meso”) bilo je praktičan izbor, s obzirom na ograničene metode kuvanja. Kuvanje mesa sous vide, odnosno u vakuumu, kao što je Bottura praktikovao, transformisalo je samo jelo u ono što on naziva Bollito non bollito (“kuvano meso, a da nije kuvano”) – u jelo koja je ukusnije i prijatnije za oko.

Kada osoblje primeti da su postupci njihovog lidera često neočekivani, počinje i samo da prihvata njegov način rada i razmišljanja. Članovi Boturinog tima znaju da rade na mestu gde se na naručivanje pice za dve očajne dece neće gledati kao na nešto ponižavajuće. Svi možemo da ponešto naučimo od Palmijerija. Ali, takođe možemo naučiti i od specifičnosti samog mesta na kojem rade: to je prostor u kojem se buntovnici osećaju kao kod kuće.

Frančeska Đino je bihejviorista i profesor poslovne administracije na Tandonu, pri Poslovnoj školi na Harvardu. Autorka je knjiga „Talenat pobunjenika: Zašto plaćati za kršenje pravila na poslu i u životu“, i „Skretanje sa staze: Zašto nas naše odluke onesposobljavaju i kako se možemo držati plana“. Tviter: @francescagino.

 

Harvard Business Review (30apr 2018)

 

Vodi li kriza globalizacije u neizbežni rat?


U svojoj najnovijoj knjizi Kari Polanji Levit (Kari Polany Levitt) primećuje da do 1994. reč “globalizacija” nije mogla da se nađe u frazeološkim rečniku Oxford Shorter English kao ni u ondašnjim programima provere pravopisa (tj nije postojala provera spelovanja). Ona je u to vreme iskrsla niotkud, i to sa razlogom: bacila je svetlo na „benignu“ neizbežnost projekta zapadne hegemonije, ponuđene kao budućnost nakon kolapsa SSSR-a.

“Danas, kada  pišem na 200. rođendan Karla Marksa, ovaj projekat je posrnuo ili bi mogao biti na ivici sopstvene propasti. Tri su glavna razloga za to. Jedan je Kina. Drugi je Rusija. A treći i najvažniji razlog je pogrešno vođenje finansija u Sjedinjenim Državama i Evropi.

Velika ideja devedesetih godina prošlog stoleća glasila je ovako: jedinstveni otvoreni liberalni svetski poredak u kojem dominiraju banke mogao bi Istoku pružiti demokratiju i prosperitet. Putanja kojom se kretala ova ideja je, sasvim sigurno, započela početkom osamdesetih godina prošlog veka na Globalnom Jugu, a period ovog ne previše dobrog iskustva nazvan je “Izgubljenom decenijom”. Ali, na istoku je sve još bilo rovito – baš kao što se, do određenog stepena, verodostojno verovalo u glavne razloge za nastupanje neminovnog trenutka, naime nestanka „drugostepenog“ socijalizma u Evropi.

Iluzije nisu dugo potrajale. U Rusiji su već 1993. razbijene Jeljcinovim tenkovima, a potom i sumnjama u korupciju tokom njegovog ponovnog izbora za predsednika 1996. godine. U međuvremenu, obećanje nastupajućeg prosperiteta izbledelo je u orgijama divlje privatizacije, oduzimanja imovine, krađe plata i penzija i demografske katastrofe. Krajem 90-tih godina, opšta tranziciona obmana se na Istoku pokazala na delu sasvim transparentno, „kao na dlanu“; usledile su korektivne mere, a okončan je i ruski flert sa zapadnom demokratijom.

Kina je, u međuvremenu, izabrala drukčiji put – Kadarizam, i to onaj epskog obima. Podsetimo da ova fraza upućuje na mađarskog premijera Jožefa Kadara kojeg su Sovjeti postavili nakon neuspešne revolucije 1956. godine. Kadar je, posle propasti građanskog bunta u Mađarskoj, izjavio: “Ako niste protiv nas, onda ste s nama”.  On je, takođe, uspeo da iznađe put do društvene i kulturne liberalizacije kao i potrošačke ekonomije – a sve to bez političke reforme. Uvećajmo to po redu veličine, i dobićemo –  Kinu. Od ključne je važnosti za ovu zemlju bilo to što je sredinom devedesetih godina nastupila neverovatno oprezno: izbegavala je liberalizaciju kontrole kapitala, tako da je 1997. izbegla azijsku finansijsku krizu. A onda je u 2000-im nastupio svetski bum kineske robne proizvodnje, omogućujući „južnoameričko leto“, što je na taj kontinent po prvi put donelo meru održive socijalne demokratije.

Plitki temelji

Na Zapadu, u to doba, Džordž V. Buš i Dik Čejni su ​​u Avganistanu i Iraku demonstrirali zastarelost i beskorisnost savremenih vojnih snaga. Istovremeno su iscrpljivali ono malo što je ostalo nakon dotadašnje ekspanzije NATO-a i njegovog dosezanja do Kosova, iscrpli su preostalo poštovanje koje su za njih imali na Istoku – a takođe i među značajnim delom evropske intelektualne sredine: usahla je ideja da su zapadne vrednosti vodeći princip, a ne tek prazan slogan. Globalizacija je postala sinonim za prihvatanje da jedna zemlja, koja radi u sopstvenom interesu i ne podnosi nikog drugog, postavlja uslove pod kojima se vlada svetom, vraćajući svoju vojnu silu u ravnotežu čak i dugo nakon što bi i najudaljenijem posmatraču sa strane postalo očigledno koliko su od takvih poteza imali nesrazmerno više štete nego koristi.

A zatim je, na zalasku Bušove ere, velika kriza jasno pokazala celom svetu koliko su temelji Zapadnih finansija šuplji. Danas, deceniju od svetskog finansijskog kolapsa, posledice reakcionarnih ekonomskih doktrina i nesposobnih tvrdoglavih kreatora politika dovele su do urušavanja jednog velikog, konstruktivnog projekta neoliberalnog doba, odnosno Evropske unije. Dakle, deceniju nakon što je Vol strit krenuo stazom koju je utabao nekadašnji SSSR – iako je, za razliku od Sovjeta, bio spasen i finansijski poduprt – pod Obamom je poput zombija održavan na aparatima: imamo svet koji je ostario, umornog hegemona i pohabani savez što zapodeva kavge koje, što je iznenađujuće naučiti, zapravo ne može dobiti bez nuklearnog rata.

Rusija je u Siriji prekinula projekat promene režima, sa efektima koji će se proširiti na Ukrajinu, Kavkaz i, na kraju, u srce Evrope. U Africi i zapadnoj Aziji, Kina preuzima razvojni inženjering. Ovom fenomenu nedostaje ideološki sadržaj; on nema nikakve veze sa Marksom, Lenjinom ili čak sa socijalizmom već samo sa konsolidacijom politike nacionalnog interesa u kojoj ne dominiraju Sjedinjene Države. U Južnoj Americi, za sada, prevlast imaju američki orijentisani neofašistički režimi koji, međutim, ne mogu još dugo potrajati: A onda, kada i slabašni i nemoćni budu ustali u svoju odbranu, lideri ovih zemalja će se zapitati: ko se meša u njihove političke poslove, a ko ne?

Rat ili depresija

Da – ovo je kriza globalizacije. Dobri su izgledi da će se ona loše završiti, bilo u konačnom katastrofalnom ratu, ili – što je još verovatnije – zalaskom Zapada, uz konsolidaciju nacionalnih razvojnih strategija zemalja evroazijskog kontinenta. Kini, na kraju, Sjedinjene Države stvarno ne trebaju. A Rusija, napokon, može uspostaviti partnerstva koja su joj potrebna s njenim geografskim susedima kao i onima koji su do njihovih suseda, uključujući delove onoga što se nekada smatralo “zapadnom” Evropom. Ovi procesi, ukoliko ne budu prekinuti nekim ratom ili unutrašnjim preokretima, verovatno će se odupreti prekidima i uznemiravanjima koja potiču spolja.

Sve ovo za Zapad, predstavlja duboko i teško pitanje. Protraćivši nekadašnju reputaciju zemalja u kojima se poštuju više vrednosti, unizivši demokratiju zarad finansijskih interesa, pokazavši nepoštovanje posleratnih struktura međunarodnog prava i, istovremeno, pokazavši da Mao “papirni tigar” nije bio termin koji je pogrešno interpretirao Zapad – kako, onda, učinivši sve ovo, da taj isti Zapad povrati svoj ugled i poziciju na svetu?

Nešto malo poniznosti i odmerenosti – priznanja da se zabluda “globalizacije”, koju su pre dvadeset godina zamišljale neke veoma glupe osobe, ne može održati – a da se program nacionalne i regionalne rekonstrukcije (Amerike) usredsredi na najhitnije društvene, resursne i klimatske izazove – to bi već mogao biti pravi način za početak.”

Social Europe

Kada su psi najslađi? Nauka ima odgovor


Iako je gotovo svakom istinskom ljubitelju pasa kristalno jasno da je njegov ljubimac “najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljiv”, ipak postoji onaj trenutak kada su oni zaista najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljivi. Nauka se – gle čuda! – pozabavila i ovom klasičnom “kučkarskom” glavolomkom. Rezultat nije izostao, kako donosi prekjučerašnji Sajens dejli: tačno je određen uzrast u kojem su psi, prosto rečeno, najslađi.

Jack Russell terijer

Jack Russell terijer

Popularni meme koji propagira da su svi psi „male kuce“, pretpostavlja da čovekovo obožavanje pasa nije uslovljeno njihovim uzrastom. Ali, nova studija koju je vodio Klajv Vajn (Clive Wynne), profesor psihologije i direktor američkog naučnog kolaborativnog instituta Arizona, sugeriše drugačije.

Kane Korso

Kane Korso

U članku objavljenom ovog meseca u Anthrozoos: Multidisciplinarni časopis o interakcijama ljudi i životinja, Vajn i kolege opisuju studiju koja je otkrila da „optimalna atraktivnost pasa za ljude nastupa u trenutku kada štenad napuni osam nedelja, kada su oni najprivlačniji“ – upravo u trenutku kada ih njihova majka odbija od dojenja, ostavljajući ih da se bore svako za sebe.

Tokom svog boravka na Bahamima, Vajn je bio u prilici da tamo posmatra brojne ulične pse. Prema njegovim rečima, na svetu ima oko milijardu pasa, od kojih je njih 80 odsto divlje. Kako bi opstali, ljudska intervencija i pomoć su za ove pse od presudne važnosti. Odmarajući se, Vajn se upitao da li postoji veza između starosne dobi štenaca – onda kada su oni najugroženiji i najranjiviji prema spoljnim uticajima- i njihovog nivoa privlačnosti za ljude. Stoga je osmislio eksperiment kako bi testirao ovo pitanje (koje, uzgred, pravi „kučkari“ tj. ljubitelji pasa, večito postavljaju)

Beli nemački ovčar

Beli nemački ovčar

“Ispalo je tačno onako kako sam se nadao – da, postoji zaista optimalna dob kada su štenci najslađi, a to doba se prilično poklapa s onim trenutkom kada majke napuštaju svoje mladunce”, rekao je Vajn.

“Ovo bi mogao biti signal koji nam se javljao u vezi toga kako se psi razvijaju do one faze kada počinju da se oslanjaju na ljudsku brigu o njima. To bi mogla biti pouzdana indicija kako psi – koji nam pokazuju kako veza izmedju čoveka i psa nije tek nešto što je izuzetno prijatno u našim životima, već da je za njih, u stvari, ova veza apsolutni temelj njihovog postojanja. Da bi se mogli povezati sa nama, da bi pronašli emocionalnu vezu sa nama – veza s ljudima je ono što stvarno čini njihove živote mogućim”.

Studija je sprovedena korišćenjem serije fotografija štenadi različitih uzrasta, od prvih nedelja života kroz mlado odraslo doba. Pedeset i jedan učesnik zamoljen je da na svaku pokazanu fotografiju odredi nivo privlačnosti štenaca. Rangirane su tri karakteristične pasmine: Džek Rasel terijer, kane korso, i beli nemački ovčar.

Rezultati pokazuju da je atraktivnost psića najniža pri rođenju, i da se povećava do maksimuma koji nastupa u desetoj nedelji starosti – pre nego što opadne, a potom se izravna.

Psi sorte kane korso pokazuju maksimalnu atraktivnost sa nešto više od šest nedelja starosti (6,3 nedelje); Džek Rasel terijer pokazao je da je najprivlačniji kad napuni skoro osam nedelja (u 7,7 nedelji), dok su beli nemački ovčari najslađi sa 8,3 nedelje starosti.

“Oko sedme ili osme nedelja života, baš kada ih se njihova majka oslobađa i izbacuje iz legla kako bi počeli da se osamostaljuju – to je doba kada su nam psići upravo najatraktivniji”, rekao je Vajn.

Nalazi pružaju uvid u dubinu i poreklo odnosa između ljudi i pasa; veza između pasa i nas je najstariji i najtrajniji odnos koje je čovek imao u svojoj istoriji – vremenu koje je najviše delio upravo s ovim životinjama. I dok neke teorije pripisuju psima da preživljavaju zahvaljujući svojoj inteligenciji, Vajn se ne slaže s mišljenjem.

“Mislim da inteligencija pasa nije fundamentalno pitanje”, rekao je on, “već se radi o njihovom ogromnom kapacitetu da formiraju intimne, jake veze i (obostranu) privrženost, a to počinje sa oko osam nedelja života, onda kada su nam baš toliko privlačni.”

Iako ljudi i druge životinje, kao što su mačke i ptice, imaju sposobnost da formiraju jake veze, psi su naročito pogodni za nas jer su, kao i mi, izuzetno druželjubivi: zbog takve svoje prirode psi najviše vole da žive u čoporu sa drugim psima, baš kao što gotovo svaki čovek voli da živi u društvu sa drugim ljudima. Čak i kod vukova koje su do odraslog doba uzgajali ljudi – vrste od kojih su svi psi nastali – spremnost da se angažuje u društvu ljudi ne odgovara intenzitetu društvenosti koju prema nama pokazuju domaći psi.

“Čini mi se da pas ima nešto što je posebno specijalno u odnosu na druge životinje”, kaže Vajn. “Psi imaju veoma otvoren društveni pristup; uvek su spremni i voljni da se druže sa bilo kim.”

Vajn je na umu imao nekoliko zanimljivih načina za praćenje ove studije o privlačnosti pasa. Jedan od načina bio je da učesnicima prikažu video-snimke pasa različitih uzrasta, a ne fotografije, kako bi utvrdili ima li nečega u kretnjama mladunaca što privlači ljude. Drugi način ticao se načina na koji bi se utvrdilo kako majka štenaca oseća stepenu privlačnosti svojih potomaka u njihovim različitim životnim dobima, iako je to očigledno lakše reći nego uraditi.

Uzeti psića iz legla i odvesti ga sa sobom baš u momentu kada napune između šest  i po i osam nedelja života,  kako pokazuje Vajnova studija, jeste taj dodatni, suštinski bitan delić slagalice koji našu vezu sa psima čini tako čvrstom.

“[Studija] ne govori kako ćemo prestanti da volimo naše pse onda kada prođu kroz to doba [osam nedelja]”, rekao je. “Osam nedelja je samo onaj momenat kada su psići maksimalno neodoljivi, baš u trenutku kada je naša zainteresovanost za krznate ljubimce najjača. Ali, jednom kada su nas privukli i zaokupili nam pažnju, volećemo ih čitavog svog života.”

Izvor: Materijali obezbedjeni sa državnog univerziteta  Arizona.

Studija: Optimal age of puppy cuteness optimized

Datum: 15. maja 2018

Izvor: Arizona State University

Rezime: Istraživači otkrivaju više činjenica o dubini i poreklu odnosa između čoveka i psa.

Science Daily

 

SP u fudbalu 2018: šta predviđa Big data?


Jedan stručnjak za složene mreže podelio je s javnošću svoje all-star timove koji će učestvovati na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Profesor inženjerstva Luis Amaral istražio je složene društvene i strukturalne mreže u raznorodnim oblastima – od zdravstvene zaštite i biologije do rodne diskriminacije i oružanog nasilja. Njegovi različiti istraživački interesi i urođena radoznalost su ga napokon doveli do proučavanja – fudbala – njegovog omiljenog sporta.

Amaral je koristio svoje znanje o složenosti mreže kako bi stvorio algoritam koji objektivno rangira profesionalne fudbalere. Uz pomoć studenata u svojoj laboratoriji, Amaral je izgradio mrežu za svaki tim koji je odražavao stanje stvari na terenu: ko je kome dodao loptu, koliko su ti pasovi precizni kao i koliko se tih pasova završilo golom.

Pre Amaralovog algoritma, jedini način za identifikaciju all-star tj „zvezdanih“ fudbalera bilo je slušanje sportskih znalaca. Amaralova laboratorija je razvila prvi objektivni sistem za razumevanje podataka o fudbalskim borilištima širom sveta.

Koristeći sofisticirane tehnike programiranja i analitičke alate, Amaralov tim je stvorio ono što je nazvao „prosečnom fudbalskom procenom“, (Average Footballer Rating, AFR) za svakog igrača, na osnovu toga koliko utiču na ishod fudbalskih utakmica. Uzete zajedno, vrednosti AFR svih igrača u datom timu ukazuju na snagu tima – njegov uspeh u pravljenju pasova i dodavanja koji rezultiraju golovima.

Za sve onekoji prate fudbal, tri trenutno najbolja igrača na svetu – Lionel Mesi, Nejmar mlađi i Kristijano Ronaldo – nisu iznenađenje.

“Igrač sa AFR skorom većim od 70 je prilično nadljudsko biće”, kaže Amaral. “Dok je onaj igrač čiji AFR iznosi preko 70 tokom brojnih fudbalskih sezona već sam po sebi bog.”

Osim generisanja AFR vrednosti, Amaralov algoritam proizvodi mrežni vizuelni prikaz za svaki tim, koji čine „nodovi“ tj „spojke“ ili čvorovi – jedan krug za svakog igrača – i linije koje povezuju te igrače. Čvorovi i linije variraju u veličini – veći krugovi ukazuju na više uticajnih igrača, dok šire linije odražavaju jače veze među igračima.

Amaral može da izgradi slične mreže i sisteme za ocenjivanje košarke i hokeja – takozvanih “protočnih sportova” (flow sports). Fudbal i bejzbol su, kako kaže, suviše statični i unapred „propisani“; možete utvrditi verovatnoću koliko jedan tim postigne tj pretrči jardi da bi postigao tačdaun, ili ko ga je prvi napravio.Ali u sportovima protoka, koji su složeniji, “stvari su uvek u pokretu. Igrači se kreću posvuda. Nema pauze dok traje utakmica.”

Kada je Amaral koristio AFR vrednosti da bi procenio timove koji su učestvovali na Evropskom kupu 2008. godine, njegov metod pokazao je da je Španija najjača ekipa, dok je Ksavijer “Ćavi” Eernandez Kreus, igrač španske ekipe te godine, bio statistički najbolji igrač.

Španija je te 2008. godine osvojila evropsko prvenstvo, a Unija evropskih fudbalskih saveza proglasila je Ćavija najboljim igračem ovog turnira.

Sa Svetskim kupom 2018. godine, od kojeg nas deli samo nekoliko sedmica, Amaral i njegov saradnik Hordi Duk (Jordi Duch) iskoristili su ovaj algoritam kako bi stvorili “Tim snova za Svetski kup 2018”: slika sa 10 najboljih igrača u maju 2018. godine koji će se takmičiti na Svetskom prvenstvu, ali i njihove odgovarajuće pozicije po efikasnosti.

Svetski kup: sačekajte i pogledajte

Dakle, da li se AFR rezultati mogu iskoristiti da danas predvidimo ko će pobediti na predstojećem Svetskom prvenstvu? Nemojmo prebrzo zaključivati, kaže Amaral.

“Kada procenjujete pobednika Svetskog kupa, sreća i šansa igraju ogromnu ulogu”, kaže on, „mnogo više nego u većoj veličini uzorka uzetog tokom inače dugačke sezone“.

Ono što Amaralov sistem može da postigne je da odredi procenat verovatnoće svakog pojedinačnog tima, kao i fudbalera pojedinačno..

“Naš algoritam nam kazuje kakva je verovatnoća ishoda”, kaže Amaral. “Razlika je, na primer, između postavljanja pitanja koja je verovatnoća da će određeni timovi dospeti do plej ofa, nasuprot osvajanju Super Boula.”

Lionel Mesi, Nejmar junior i Kristijano Ronaldo imaju AFR skor od 73. Na osnovu tih vrednosti ne možemo reći da li će na SP turniru trijumfovati Argentina, Brazil ili Portugal, ali znamo koje igrače – i timove – treba gledati.

Uvrstite i vi Amaralov tim snova na vašu fudbalsku TV zabavu:

Preuzmite ovde PDF visoke rezolucije.

Ko su 18 najboljih svetskih igrača današnjice?

Pogledajte Amaralovu AFR listu

 

Kler Milliken, NorthWestern.edu

 

Stilovi menadžmenta u filmu „Pirati sa Kariba“


Arta Klajnera, glavnog i odgovornog urednika magazina “Strateški biznis” je u jednom trenutku ošinula “munja nadahnuća”: uspeo je, kaže, da uoči kako se najveći globalni igrači u svetu biznisa dobrim delom mogu porediti sa pričom i zapletima iz filmske bajke “Pirati sa Kariba”.

Ne biste ni pomislili da će priča o fiktivnim gusarima koji su sredinom 1700. godine vladali svetskim morima imati puno veze sa današnjom globalnom industrijskom infrastrukturom. Ali ona, zapravo, otkriva zanimljiv i koristan okvir za razmišljanje o budućnosti i načinu donošenja poslovnih odluka u 21. veku. Film „Pirati sa Kariba: Prokletstvo Crnog bisera“ je, između ostalog, britka parabola o stilovima poslovnog upravljanja koja na mnogo načina može podsećati na tri velika događaja iz 2017. godine: na 19. Nacionalni kongres Komunističke partije Kine, na postizborne koalicione pregovore u Nemačkoj, kao i na smanjenje broja zaposlenih u Dženeral elektriku (GE).

Ova tri događaja su povezana s ogromnim, novim industrijskim infrastrukturnim sistemima koji povezuje preduzeća i vladin sektor sa transportom, logistikom, energetskom samoodrživošću i veštačkom inteligencijom. Iako su ovakvi sistemi tek počeli da funkcionišu, njihovi investitori već su u žestokoj trci za poziciju u svetskoj borbi za dominaciju svojih platformi. Okršaj u realnosti i nije baš tako žestok kao što je to filmski sukob između Britanske mornarice i dve grupe gusara. Međutim, ovo nadmetanje „na tri staze“ između industrijskih (ne)prijatelja (frenemies) može definisati matrice globalnog upravljanja u godinama koje dolaze.

Tri glavna igrača su, naravno, Kina, sa Inicijativom za pojas i put (BRI); Nemačka, sa industrijom 4.0; i Sjedinjene Države, sa svojom industrijskom platformom koja se pojavljuje, uklapa i, pre svega, započinje od kompanija kao što su Amazon, Microsoft, Google, Oracle i GE. Svaki sistem, shodno sopstvenom razvoju, ima drugačiju osnovnu paradigmu upravljanja. Da bi se dokučio a potom i iskoristio radni okvir kojeg je razvio sistemski teoretičar Dejvid Kantor, treba imati na umu da je jedna od te tri „staze“ zatvorena, jedna je otvorena, a jedna nasumična. Kada jednom budete razumeli ovaj okvir, nikad više nećete gledati piratske filmove – ili stvarni svet – na isti način.

Kineska Inicijativa za pojas i put izgleda da je zatvoreni sistem, u kojem legitimnost počiva na autoritetima: na nadležnim licima. Da biste sebi bolje predstavili zatvoreni sistem, prizoite u sećanje karipske pirate iz filma „Pirati sa Kariba: Prokletstvo crnog bisera“. Britanska armija, kojom rukovodi guverner Vederbi Svon (kojeg igra Džonatan Prajs), predstavlja suštinski zatvoreni sistem. Svi znaju ko je gazda, svi unisono nastupaju i jednakim korakom „marširaju“ ka ostvarenju cilja, da bi, na kraju filma, izvojevali bitku. Jedini je problem u tome što, kada treba uraditi nešto kreativno, kao što je, recimo, spašavanje guvernerove ćerke Elizabet Svon od davljenja (Keira Knightley), sistem je previše oslonjen na autoritete i komandni lanac da bi u takvim trenucima sasvim delovao.

Nemačka privreda 4.0, koja ima veze sa Evropskom unijom i nemačkom vladom, čini se otvorenim sistemom: vladavina zakona i upravljanje konsenzusom jesu izvor legitimiteta. Piratska posada koju je Džek Sperou (Johnny Depp) sastavio radi potere za „Crnim biserom“ je jedan takav otvoreni sistem. Svi imaju glas (uključujući i čoveka sa odsečenim jezikom, čiji papagaj govori za njega). Štaviše, kada ga je Džekova bivša devojka (Zoe Saldana) udarila zbog krađe čamca, on priznaje da je to zaslužio. Niko, čak ni kapetan, nije iznad zakona u otvorenom sistemu.

Sistem koji dolazi iz Silikonske doline je barem toliko snažan kao i druga dva, ali je toliko nasumičan da još uvek nema ime. Neko vreme činilo se da bi nekoliko kompanija – kao što je GE, sa svojom nadmoćnom „Predix“ industrijskom infrastrukturom kompanije za analizu podataka – dominiralo u sistemu Silicijumske doline; umesto toga, izgleda da se američka platforma formira na jedan nasumični, ad hoc način. Amazon obezbeđuje veliki deo cloud computinga, dok Microsoft isporučuje ostalo; Oracle, Google i Adobe takođe su uključeni; GE je pomalo umanjio svoje ambicije, ali je još uvek u igri; i nijedna od ovih kompanija nema ekskluzivnu prednost nad drugim igračima. Legitimitet u ovakvom sistemu stiču oni koji iskoriste priliku (Džek Sperou: “Carpe diem, friends… If you were waiting for the opportune moment, that was it”) – u ovom slučaju, prilika koja se mora ugrabiti jesu najkorisnija, dostupna i odvažna tehnološka rešenja.

Analogija koja je iz sveta menadžmenta prisutna i u „Piratima“ je, naravno, čudovišna posada „utvarnih spodoba“ koja se nalazi na „Crnom biseru“, brodu kojim upravlja kapetan Barbosa (Džefri Raš). Oni su grupa „kreativnih umetnika“, može se slobodno reći, koje na okupu održava činjenica da nemaju drugog izbora nego da se drže zajedno. Rečita je scena u kojoj se lik Kire Najtli, Elizabet, nagodi sa kapetanom Rašom. Njih dvoje sklapa dogovor: Ona će mu predati dragoceni medaljon ako se Barbosa, zauzvrat, složi da pirati prestanu sa napadima na britansku tvrđavu. On, međutim iznenada podiže sidro i otiskuje se na pučinu, dok je Elizabet još uvek na brodu. “Čekaj!” kaže mu ona kroz plač. “Moraš me odvesti do obale”, navodeći drevni piratski kodeks časti.

Barbosa se ustremljuje na nju, dok mu na nozdrve izbija vatra od besa. “Prvo”, kaže on, “vaš povratak na obalu nije bio deo naših pregovora niti našeg postignutog dogovora, tako da nisam obavezan da učinim bilo šta što nije povezano sa našom pogodbom. Drugo, da biste mogli da živite po piratskom kodeksu, morate biti pirat – što vi niste. I treće, kodeks je više od onoga što biste vi nazvali ‘smernicama’, nego što su stvarna pravila. Dobrodošli na Crni biser, mis Turner!” Ovo je manir kojeg pri ukrcavanju možete očekivati od kapetana koji nasumično razmišlja.

Nikad nije do kraja jasno, ni u jednom istorijskom trenutku, kako će se razvijati nove institucije koje nastaju iz ovog nasumičnog sistema.

Lideri ova tri sistema se možda ne bi složili jer ih poredim sa gusarima, a i sam priznajem kako je ova analogija pomalo izmaštana. Možda bi trebalo reći da će kineska Inicijativa za pojas i put (Belt and Road Initiative, BRI) biti organizovana kao simfonijski orkestar, sa autoritetom kojeg poseduje svaki pravi dirigent; nemačka Industrija 4.0 funkcioniše kao kamerni muzički ansambl, sa smerom kretanja dogovorenim konsenzusom, dok je američka industrijska infrastruktura poput džez benda u kojem glavnu reč uvek ima najznačajniji kreativni učesnik, i koji u svakom trenutku vodi grupu. Svaka od ovih paradigmi ima svoje privlačne i rizične strane, pogotovo na globalnom nivou.

Linije sukoba već su prisutne. Veća ulaganja su u ova tri sistema već učinjena. Kina se bavi velikim BRI poslovima sa novim ekonomijama duž novog puta Svile; Rukovodioci industrije 4.0 već su preoblikovali svoj energetski portfolio, kako je ekonomski teoretičar Džeremi Rifkin objasnio u svom nedavnom intervjuu; a Silicijumska dolina već se povlači iz svoje dosadašnje vodeće uloge infrastrukturnog centra inovacija u poslovanju između preduzeća (poslovni inkubatori, naučni parkovi i programi za akceleratore). Još nije jasno kako će ova tri sistema biti interoperabilna, da li će preduzeća biti primorana da biraju samo jednu ili dve platforme kojima se mogu priključiti, kao i da li će, pored njih, moći nastupiti i drugi igrači (Indija, na primer).

Međutim, nikada nije do kraja jasno, ni u jednom bilo kom istorijskom trenutku, kako će se razvijati nove institucije koje nastaju iz ovog nasumičnog sistema.

Dobrodošli u tripartitni sistem budućnosti, mis Tarner; dozvolite nam da se pobrinemo za vas.

Strategy Business

Zašto stotine Harvardovih studenata proučava staru kinesku filozofiju?


Profesor koji na Harvardu predaje klasičnu kinesku etičku i političku teoriju tvrdi da će ovaj kurs promeniti život njegovim studentima. Kurs zapalio je Ameriku, na način da je istočnjačka filozofija, a naročiti kineski Tao postao opšte mesto koje se ne sme izostaviti u sosptvenom obrazovanju i karijernom napretku. Tao, čiji je začetnik Lao Ce, mešavina je konfučijanstva i kineskog budizma i odraz je istočnjačkih shvatanja prisutnih ne samo u Kini već i širom Azije. O novim uglovima gledanja zapadnog čoveka na sebe i svet piše američki magazin Atlantik.

Zamislite svet više nego zahtevnih odnosa, narcizam u kojem su svi sve više usredsređeni isključivo na sebe – a tu je i neslaganje oko toga koji je to najbolji način na koji bismo mogli da živimo harmonično.

Zvuči kao da se radi o Americi iz 21. iz stoleća. Ali, društvo koje kroz svoje naočare vidi Majkl Puet (Michael Puett), visoki 48-godišnji profesor kineske istorije na Harvardu, jeste opis društva od pre pre dva i po milenijuma, priča koju nanovo sluša preko 700 ushićenih studenata.

Puetov kurs Klasične kineske etičke i političke teorije postao je treći najpopularniji kurs na univerzitetu. Jedini razredi sa većim upisom su Uvod u ekonomiju i Uvod u informatiku. Kada je 2007. Puet obnovio ovaj kurs, toliko je studenata pohrlilo da ga sluša da nije moglo da se uđe – postalo je uobičajeno da ga prate sa stepenica ili čak iz hodnika na ulazu u predavaonicu. Uprava Harvarda je stoga odlučila da njegov kurs preseli u salu „Sanders“, najveće mesto u  kampusu.

Zašto toliko broj studenata provodi svoje semestre upijajući Puetovu predstavu teško razumljivih, nepronicljivih a sigurno nemalom broju njih i nejasnih stvari iz kineske filozofije? Jedna je stvar koja to objašnjava: klasa ispunjava jedan od suštinski najizazovnijih zahteva Harvarda: Etičko razumevanje. Jasno je, međutim, da su i sami studenti primamljeni Puetovim ubedljivim a hrabrim obećanjem: “Ovaj kurs će vam izmeniti vaš život.”

Njegovi studenti su mi rekli da je istina: Puet koristi kinesku filozofiju kao način da studentima prenese konkretne, kontraintuitivne pa čak i revolucionarne ideje, koje ih uče kako da žive boljim životom. Elizabet Malkin, studentkinja na prošlogodišnjem kursu kaže: “Klasa je apsolutno promenila perspektivu koju imam o sebi, mojim vršnjacima i načinu na koji gledam svet.” Puet nudi novi pogled na pitanja o kojima su kineski mudraci razmišljali u prošlim vekovima. On od svojih studenata zahteva da pažljivo čitaju originalne tekstove (u prevodu), kao što su zbirka kratkih Konfučijevih izvoda, spise Mencija (ili: Mencijus – Mèng Zǐ, Meng Tzu) i filozofiju taoizma, a zatim aktivno učestvuju u praksi u svakodnevnom životu. Njegova predavanja koriste kinesku misao u kontekstu savremenog američkog života, kako bi pomogla mladima od 18-19 godina koji se bore da pronađu svoje mesto u svetu, kako i da shvate kako da budu dobra ljudska bića, kako da stvore dobro društvo i kako da imaju zdrav život obilat napretkom.

Puet je otpočeo svoj kurs kako bi svoje studente upoznao ne samo s jednim sasvim drukčijim kulturnim pogledom na svet već i da bi im predočio druga sredstva  ili „alate“ za postizanje pravih ciljeva. Kaže da uočava kako je sve više studenata koji se “osećaju gurnutima na vrlo specifičan put ka vrlo konkretnim ciljevima u karijeri” – više ih je nego što je to bio slučaj kad je počeo da predaje pre skoro 20 godina. Jedan nedavni izveštaj pokazuje da je, tokom poslednje decenije, broj studenata Harvarda koji žele da se dalje specijalizuju za humanističke nauke u strmoglavom padu, što je, otprlike, već poznata statistika koja se tiče državnih škola za društvene nauke. Diplomirati u oblasti finansija i dalje predstavlja najpopularniju karijernu stazu za diplomce Harvarda. Puet uočava studente koji sve svoje redovne kurseve i predmete, pa čak i vannastavne aktivnosti, usmeravaju ka praktičnim, unapred određenim karijernim ciljevima i planovima.

Puet govori svojim učenicima da je računanje i racionalno odlučivanje o planovima upravo onaj pogrešan način da se napravi neka važna životna odluka. Kineski filozofi koje čitaju na kursu bi rekli da ova strategija otežava ostajanje otvorenim za druge mogućnosti koje se ne uklapaju u taj plan. Studenti koji to rade “ne obraćaju dovoljno pažnje o dnevnim stvarima koje ih, zapravo, osnažuju i inspirišu, i od kojih bi mogao poteći odista ispunjen, uzbudljiv život”, objašnjava on. Ako ono što uzbuđuje studenta nije isto što i ono za šta se odlučio da je najbolje za njega, on postaje zarobljen pogrešnim putem, osuđen da započne neuspešnu karijeru. Puet ima za cilj da oči svojih studenata otvori za jedan drukčiji način pristupa sebi i svetu: od međuljudskih odnosa do odluka u karijeri. On ih uči da:

„Najmanja dejstva imaju najdublje posledice. Konfučije, Mencijus i drugi kineski filozofi podučavali su kako oni najobičniji svakodnevni postupci mogu imati efekat talasa (ili efekat leptira), a Puet apeluje na svoje učenike da postanu samosvesniji i da  čak i najobičniji činovi – pridržati vrata nekome ili se osmehnuti prodavcu u radnji – menja tok čitavog našeg dana, utičući na to kako se osećamo.

Taj talas dobrog osećaja koji nas preplavi nakon svakodnevne trke, inspirativan razgovor sa dobrim prijateljem ili trenutni bljesak besa koji se pojavljuje kada nam neko preseče red i stane ispred nas – koje bi od ovih stvari imale veze sa velikim životnim stvarima? Sve one imaju povezanost s „velikim“, zapravo. Sa tačke gledišta kineske filozofije, ova mala svakodnevna iskustva nam pružaju beskrajne mogućnosti da razumemo sami sebe. Kada primetimo i shvatimo šta nas tera da baš u to nešto verujemo, da ga želimo, ili da baš tako reagujemo, da osećamo radost ili ljutnju, mi tada razvijamo bolji osećaj sebe za to ko smo mi zapravo – osećaj koji nam pomaže kada pristupamo novim situacijama. Mencijus, konfučijijanski mislilac (4. stoleće pre nove ere), govorio je da, ukoliko kultivišete svoju bolju prirodu na ove neprimetne načine, možete postati izuzetna osoba s neverovatnim uticajem, osoba koja menja svoj život kao i živote onih oko vas, sve dok, napokon, ne uspete da “čitav svet stavite na dlan vaše ruke.”

Najkraće rečeno – odluke donosi srce. Amerikanci teže da veruju da su ljudi racionalna bića koja logično donose odluke, koristeći svoj mozak. Ali, na kineskom, reč za “um” i “srce” su iste. Puet uči da su srce i um nerazdvojno uvezani, i da jedno ne postoji bez drugog. Kad god donosimo odluke, od onih prozaičnih do dubokih (šta treba napraviti za večeru, kojim kursevima se posvetiti narednog semestra, koju karijernu putanju treba slediti, da li i sa kim stupiti u brak itd), za nas će biti bolje ukoliko se prepustimo instinktu, zapravo intuiciji – kako integrisati srce i um, i, ako pustimo da se naše racionalne i emocionalne strane uklope u jedno. Jedan od velikih učitelja taoizma, Čuang Ce („učitelj Ce“), podučavao je da treba uporno i bez prestanka vežbati kako bismo postali, kako kaže, “spontani” kroz svakodnevni život, umesto da se zatvaramo u ono za šta mislimo da je racionalno donošenje odluka. Kao kada, s namerom, odlučimo da naučimo da sviramo klavir, kako bismo ga na kraju svirali bez napora, kroz naše svakodnevne aktivnosti treniramo se da postanemo otvoreniji za iskustva i pojave, tako da, na kraju tog puta, prave reakcije i odluke dolaze sasvim spontano, bez uznemirenosti, iz srca -uma.

Nedavna istraživanja u oblasti neurologije potvrđuju da su kineski filozofi u pravu: skeniranje mozga otkriva da je upravo naš nesvesni deo svesti, onaj koji se tiče emocija i pojava oko nas, zapravo, onaj deo nas koji nas nagoni da pravimo one odluke za koje verujemo da ih donosimo sa „logičnom racionalnošću“. Prema Merijen Lafrans (Marianne LaFrance), profesorki psihologije na Jejlu, ako vidimo srećno lice samo par sekundi (tačno 4 milisekunde), to je dovoljno dugo da izazove, kako sama kaže, „mini emocionalno ushićenje“. U jednom istraživanju, ispitanicima kojima bi samo na tren bio prikazan nečiji osmeh  – čak i u slučaju da im se ukazao u izvanredno kratkom intervalu, na tren, toliko brzo da ne bi čak ni shvatili da su ga videli – takvi su pozitivnije shvatali stvari oko sebe.

Ako telo vodi, um će ga slediti. Ponašati se s blagošću i dobronamerno (čak i u slučaju da se ne osećate tako) ili ukoliko se nekome nasmešite (čak i ako se trenutno ne osećate da ste „za ljude“ i posebno prijateljski nastrojeni) može stvarati stvarne razlike u tome kako se osećate i ponašate, da biste na kraju čak i izmenili ishod situacije.

Iako bi sve ovo moglo zvučati kao još jedan pomalo blesav način za samopomoć, većina onoga što Puet predaje je ranije već prihvaćeno mudrost jedne drevne kulture koja je izgubljena u modernom dobu. Aristotel je rekao: “Ono si što uvek iznova ponovo činiš”; pogled ovog Starog Grka je način na koji razmišljaju mislioci kao što je Konfučije, koji je poučavao da važnost svakodnevnih rituala leži u tome što oni u nama indukuju određeni senzibilitet. U istraživanjima objavljenim u „Psychological Science“, socijalni psiholog Ejmi Kadi (Amy Cuddy) i njene kolege su otkrili da kada zauzmemo poziciju moći (stoj raširenih nogu, ruke odručene od tela, vidno pokazujući da zauzimamo prostor koji zaprema naše telo), ova poza ne samo što čini da vas drugi vide kao samouverenije i snažnije; ovaj stav zaista uzrokuje hormonski talas koji nas čini sigurnijim.

Na kraju svake klase, Puet podstiče polaznike svog kursa da kinesku filozofiju koju su učili pretoče tj primene u opipljivu praksu u svakodnevnom životu. “Kineski filozofi koje smo čitali na kursu podučavali su ljude svoje epohe kako da stvarno menjaju svoje živote nabolje, i to na veoma običnom i svakodnevnom nivou, menjajući način na koji ljudi doživljavaju i reaguju na svet, tako da ono što pokušavam da učinim je na tom nivou. Ne pokušavam da svojim učenicima dajem neke zaista epohalne savete o tome šta da rade sa svojim životima; samo želim da im pružim osećaj šta mogu činiti svakodnevno kako bi transformisali način na koji žive. “Njihovi zadaci su mali: da prvo posmatraju sebe kako se osećaju kada se osmehuju strancu, kada nekom pridrže otvorena vrata, ili kako se osećaju dok upražnjavaju neki hobi. Tražim od njih da uzmu u obzir šta se dalje dešava: kako svaka akcija, gest ili reč dramatično utiču na to kako drugi reaguju na njih. Tada Puet od njih traži da nastave da više upražnjavaju one aktivnosti za koje primećuju da u njima izazivaju pozitivna osećanja i ushićenost. U svojim radovima i diskusijama, učenici diskutuju o tome šta znači živeti život prema učenjima ovih filozofa.

Jednom kada sebe počnu da bolje razumevaju i otkriju ono što vole da rade, tada mogu raditi na tome da se što više izvešte u tim aktivnostima kroz opsežnu praksu i „samo-kultivisanje“, što praktično znači „obrađivati sebe“. Samo-kultivacija je povezana sa još jednim klasičnim kineskim konceptom: taj napor je ono što se najviše računa, više od talenta ili sposobnosti. Nismo ograničeni samo na naše urođene talente; svi imamo ogroman potencijal da proširimo naše sposobnosti ako ih kultivišemo. Ne morate da se „zaglavite“ samo u onome u čemu se osećate dobro; samo obratite pažnju na ono što volite i nastavite odatle. Kineski filozofi su preporučivali da je obraćanje pažnje na male naznake koje “mogu doslovce promeniti sve ono što, kao ljudska bića, možemo postati”, kaže Puet.

Biti međusobno povezan i usredsređen na one najobičnije, „najbanalnije“ i svakodnevne prakse, i razumeti da velike stvari započinju najmanjim delima jesu radikalne ideje za mlade ljude koji žive u društvu koje ih primorava da budu ambiciozni i postižu individualnu izvrsnost. Ovo je možda jedan od razloga zašto, prema univerzitetskom dnevnom listu Chronicle for Higher Education, zanimanje za kinesku filozofiju obuzelo čitavu američku naciju – ne samo studente na Harvardu. A ovo je poruka čiji smisao posebno odgovara onima koji žude za alternativom tradicionalnim „brzim prugama“ i presijom da budu „što pre formatirani“ – pritiskom kojeg su dotad neprekidno imali u svoji životima.

Jedan od Puetovih bivših studenata, Adam Mičel, mag za matematiku i prirodne nauke, otišao je na Harvard sa namerom da se specijalizuje u ekonomiji. Na Harvardu posebno a i uopšte u društvu, kako kaže, “od nas se očekuje da svako od nas treba da o svojoj budućnosti razmišlja na ovaj “naš”, zapadnjaki – racionalni – način: da sabiramo sve prednosti i slabosti i potom donosimo odluku. Ovo razmišljanje povešće vas stazom koja se zove “Držite se onoga u čemu ste dobri“ – put sa malo rizika, ali i s malom nagradom. Međutim, nakon Puetovog uvoda u kinesku filozofiju tokom svoje prve godine na univerzitetu, shvatio je da to nije bio jedini način da se razmišlja o sopstvenoj budućnosti. Umesto da ide linijom manjeg otpora, Mičel se prijavio za slušanje predmeta koji mu ne idu „iz prve“ ali prema kojima je gajio naklonost – ovo je učinio jer je od Pueta  – a zapravo od drevnih kineskih filozofa – saznao kolika vrednost leži u istrajnom pregoru, u dugotrajnim naporima da postanemo bolji u onome što volimo, a ne u onome što nam već ide dobro po nekoj inerciji gena i prirodne naklonosti.

Mičel je postao daleko svesniji načina na koji okolina utiče na njega, i kako on, zauzvrat, utiče na njih. Bacio se na učenje stranih jezika, oseća da se njegovi međuljudski odnosi produbljuju i danas radi na magistarskoj studiji: “Sretno mogu da kažem da je profesor Puet ispunio svoje obećanje, taj kurs mi je odista promenio život.”

 

Atlantik

 

Besmrtnost mita o “tržištu koje formira prave cene”


Ili, da uprostimo: zašto cu cene proizvoda i usluga takve kakve jesu? Kako se one formiraju, ko ih formira i u čemu se sastoji njihova “realističnost”, ako se već ne mogu porede ni sa čim opipljivim?

U ovom trenutku, hipoteza o efikasnim tržištima omogućava jednostavan retorički cilj. Nekolicina  ekonomista i finansijski profesionalci spremno nastupaju u javnosti s tvrdnjom da finansijska tržišta proizvode najbolju procenu intrinsične tj osnovne vrednosti imovine (koja nije isto što i tržišna vrednost). Niz ogromnih finansijskih mehurova, plus decenije izvanrednih profita za hedž fondove poput Renaissance Technologies, ​​pretvorio je Hipotezu o efikasnom tržištu (EMH) u neslanu šalu.

U međuvremenu, pronalaženje načina da se pobedi na tržištu postala je salonska igra u svetu finansijske ekonomije. Objavljeno je stotine radova u kojima se tvrdi kako su pronađeni novi načini za predviđanje stope profita. Zagovornici EMH-a uzvraćaju argumentom da su mnoge od takozvanih “anomalija” verovatno lažne uzbune, uglavnom zbog fenomena poznatog kao „pristrasnost pri objavljivanju“ (publication bias), objavljivanje samo onih rezultata koji podržavaju postavke na kojima su zasnovana istraživanja). Kako su ekonomisti Campbell Harvey, Yan Liu i Caroline Zhu istakli u zajedničkoj dobro poznatoj publikaciji iz 2013. godine, statističke prepreke i kontrola koje se postavljaju pred istraživače – one koji nastoje  da te anomalije prođu – verovatno nisu dovoljno visoke. To dovodi do svojevrsnog efekta “majmuna za pisaćim mašinama”: ako dovoljan broj profesora finansija „prosejava“ podatke dovoljno dugo, naći će gomilu očiglednih kršenja EMH-a koja su dovoljno uzbudljiva za objavljivanje, ali koja, uz dalju kontrolu i filtriranje, isparavaju. Razlozi za zabrinutost su, izgleda, potkrepljeni činjenicom da većina anomalija nestaje tokom vremena.

Ovaj nalaz, međutim dozvoljava braniocima teorije efikasnog tržišta da potpiruju sumnjičavost, naime, kako je većina onoga što narušava njihovu EMH teoriju pogrešno. Ali ovo pokazuje samo malo odgađanje. Pre svega, samo zbog toga što anomalije “brzo promiču” ne znači da one nisu dovoljno stvarne da bi se otpočelo i njihovo istraživanje. Nedavni rad Dejvida Meklina i Džefrija Pontifa otkrivaju da anomalije često bivaju zadržane po strani čak i onda kada su otkrivene, ali nestaju tek pošto profesori finansija objave rad o njima. To podrazumeva da su tržišne greške stvarne, ali trgovci saznaju o njima čitanjem akademskih radova, da bi potom trgovali uprkos pogrešnih objašnjenja – sve dok anomalije ne nestanu. Svež akademski rad Hajkoa Džejkobsa i Sebastijana Milera (Heiko Jacobs, Sebastian Muller) pokazao je da su u većini zemalja tržišta još i manje efikasna nego u Sjedinjenim Američkim Državama, a anomalije otkrivene od strane profesora finansija traju mnogo duže.

Endrju Čen i Tom Cimerman (Andrew Chen, Tom Zimmermann) objavili su rad u kojem tvrde da je pristrasnost pri objavljivanju daleko ublaženija nego što se ranije verovalo. Po njihovom shvatanju, ukoliko anomalija potiče od „data-rudarenja“ tj prekopavanja po podacima, verovatno da će jedva biti statistički značajna. Međutim, mnoge anomalije se u podacima pojavljuju sa izuzetno snažnim signalima – mnogo jačim nego što je potrebno da bi se potvrdio njihov značaj. To podrazumeva da su mnoge anomalije stvarne i da se mogu koristiti  za ovladavanje tržištem – ili, barem, sve dok dovoljan broj trgovaca ne shvati da je trgovalo proizvodom čija je cena bila neadekvatna.

Zagovornici teorije efikasnog tržišta imaju i drugu taktiku kojom rešavaju ove probleme. Ako anomalija preživi kontrolu i replikaciju i zadrži se dugo vremena u sistemu, ostale pristalice EMH-a generalno će pokušati da ga klasifikuju kao “faktor rizika”, tvrdeći kako je dodatni profit ona kompenzacija koja inspiriše investitore da prezimaju dodatne rizike koji se ne mogu preinačiti. Po nekim ekonomistima, dovoljan je gotovo samo jedan takav članak u koji će se poverovati pa da promene cene akcija  poteknu od promena u investitorovoj spremnosti da rizikuje, pre nego što će poteći od kolebanja usled iracionalnog raspoloženja ili neuspeha tržišta da uzme u obzir važne informacije. Judžin Fama (Eugene Fama), koji je dobio Nobelovu nagradu za formulaciju EMH-a, do sada je proširio svoj omiljeni skup “faktora rizika” na pet, dok drugi sada prepoznaju još mnogo toga.

Nova studija profesora poslovne škole Larsa Lokstoera i Pola Tetloka pozabavila se istraživanjem istinitosti tvrdnje da priče zasnovane na riziku „piju vodu“ tj da se rizik napokon isplati. Ali – po koju cenu?

Istraživači razvijaju novu statističku proceduru za odvajanje promena u očekivanim novčanim tokovima kompanije od promena rizika investitora, kombinujući informacije o razlikama između kompanija u datom trenutku sa informacijama o promenama vrednosti na berzi tokom dužeg vremenskog perioda. Oni smatraju da većina prekomernih povraćaja tj profita koje investitori mogu dobiti od faktorskog ulaganja – ili, ako želite, iz trgovine protivno realno prisutnim anomalijama – ne dolaze od promena u preferencama rizika već od promena u dugoročnim tokovima kojima protiče kompanijska gotovina. Oni, štaviše, otkrivaju da, kada se poveća ukupna tolerancija rizika, tolerancija na specifične rizike predstavljene kroz popularne faktore rizika teže “omašuju” – pojava za koju još uvek nema objašnjenja.

(Faktorsko ulaganje je strategija kojom se hartije od vrednosti biraju shodno atributima koji su povezani s većim povraćajem novca. Postoje dve glavne vrste faktora koji dovode do povraćaja akcija, obveznica i drugih faktora; makroekonomski faktori i stilski faktori. Prvi obuhvata široke rizike u klasama aktive, a drugi imaju za cilj da objasne povraćaj novca i rizike unutar klasa imovine. Neki uobičajeni makroekonomski faktori uključuju kredit, inflaciju i likvidnost, dok stilski faktori obuhvataju stil, vrednost i momentum).

Lokstoerov i Tetlokov rezultat studije implicira da anomalije verovatno ne potiču od varijacija u preferencijama investitora. To ne dokazuje da rizik nije krivac – kompanija koja pati od neke promene koja uzrokuje manje novčane prinose u dužem vremenskom periodu takođe verovatno postaje riskantnija za ulagače. Ipak, dokazi autora su takođe konzistentni sa drugom pričom – idejom da kada akcije krenu da padaju,  investitori iracionalno očekuju da će one i dalje nastaviti da padaju.

Drugim rečima, teorija efikasnih tržišta još nije mrtva. Još uvek postoje praznine koje njeni branioci mogu da „zakrpe“, što im i dalje omogućava da tvrde kako niko zaista ne vlada tržištem kao i da su svi izvanredni profitni prinosi samo kompenzacija za preuzimanje dodatnih rizika. Međutim, što je više anomalija koje žilavo istrajavaju, i što se teorije o isplativosti rizika smatraju poželjnijima, tim pre manevarski prozor za EMH postaje sve manji i manji.

Na kraju, čini se verovatnim da će jedan novi konsenzus odmeniti „stari dobri“ EMH: sveprisutno saglasje da je tržište složen ekosistem sačinjen od stotina ili hiljada nesavršenosti, ekosistem koji pametnim investitorima pruža mnoštvo mogućnosti za zaradu novca u kratkom roku, ali da se ovo pogrešno formiranje cena (mispricing) i vrednosti robe/usluga stalno “pomeraju” u druga polja i poprimaju drukčije oblike, koji se pojavljuju i nestaju – dok ih, za to vreme,  investitori jure i trguju njima.

 

Srodni link: Slom finansijskih tržišta ruši hipotezu efikasnih tržišta

Bloomberg