Zašto nas korona čini društveno osetljivima

„Insinuacijska anksioznost“, ili strah od primisli da su svi ostali zdravstveno nebezbedni – ovih dana i meseci stvara osećaj anksioznosti pri svakom susretu na piću, ili na otvorenom, koji dogovarate s vama bliskima.

Tokom jedne junske sedmice, Tereza, majka trogodišnjaka iz Pensilvanije je prisustvovala i venčanju i sahrani. Sahrana je prošla u atmosferi poštovanja, učtivosti i održavanja propisanog rastojanja među prisutnima. Venčanje nije bilo takvo.

Stigavši na svadbeno slavlje, Tereza se zadesila u omanjem ambaru preuređenom u “salu za zabavu”, samo da bi otkrila da teško da je neko od prisutnih 150 gostiju nosio masku. Ljudi su se grlili i zabavljali na plesnom podijumu. Hrana je poslužena na bazi švedskog stola, što je značilo da su gosti u redu za trpezom bili preblizu jedni drugima, nezaštićeni i dišući nad jelima. U portabl toaletima – jedinom mestu za održavanje higijene – nije bilo sredstava za dezinfekciju ruku a ni sapuna.

Usled same prirode asimptomatskog načina prenošenja korone i zvaničnih upozorenja o razvoju situacije u zatvorenom prostoru, znala je da bi nju i sve ostale goste ta zabava mogla potencijalno izložiti virusu. Ipak, i onako već napeta porodična dinamika joj je nametnula osećaj da će, ukoliko ona i suprug ne budu otputovali na granicu sa Zapadnom Virdžinijom, “to biti shvaćeno kao uvreda, namerno podrivanje”, kaže ona (zbog te “dinamike” je i tražila od novinarke Rebeke Dženings da se u ovoj priči ne koristi njeno pravo ime).

Pa ipak, ‘postavka scene’ je delovala gore nego što je mogla i zamisliti. Pandemija „nije bila čak ni zvanično priznata“, kaže ona. Bilo je jasno da je nedostatak mera predostrožnosti u “sceni venčanja” bila stvar namere: „Nevestin tata je bio veoma glasan na fejsbuku o tome kako su maske loše i glupe, a on ih ne nosi“, kaže Tereza. „[Moj muž] Ima jednog rođaka koji je na Facebook stavio neki komentar u kojem je maske nazvao „brnjicama slobode“. Izrazila je žaljenje što je uopšte prisustvovala tom venčanju.

Prisustvovati nekom takvom događaju, najgoroj noćnoj mori za jednog epidemiologa, ujedno je i odličan primer društvene „trapavosti“ tokom napuštanja karantina u trenutku dok je pandemija bila u usponu. I dok se neke (američke) države naslepo odlučuju za otvaranje barova i kancelarija, a druge panično odustaju od mera otvaranja, svaka društvena interakcija je danas opterećena s milion neizrečenih tenzija. Jednostavno traženje da „odmah popijete piće“ postaje test prisnosti među prijateljima; liftovi, koji su već predisponirani za to da se stranci u njemu osećaju čudno jedni do drugih, sada su postali još bizarnije mesto za procenu da li je osoba „bezbedna ili ne“. Pošto se veruje da su mladi ljudi s asimptomatskim manifestacijama korone vodeći uzrok širenja virusa, (kada, usled veoma blagih simptoma takoreći nisu ni svesni da su “negde usput” bivali zaraženi), naše početne ideje o tome ko se ponaša bezbedno a ko ne više ne „drže vodu“: već je prošlo nekoliko meseci od početka karantina, a nošenje maske je preraslo u politički stav, u momentu kada veliki deo Sjedinjenih Država odlučno odmahuje, negirajući da virus predstavlja pretnju. Žurke i okupljanja su se već mesecima ranije, tokom perioda izolacije smatrali izvodljivim u „području virtuelnog“, da bi se sada ponovo premestile u realne prostore – restorane, recimo – od kojih je svaki, ili nemali broj njih, uspostavio neke “svoje” procedure i pravila ponašanja.

Bruklinski novinar i voditelj poznatog podkasta, Džodi Avirgan (Jodi Avirgan) kaže da je s bliskim ljudima u više navrata bio u situaciji da otpočinje razgovor o pandemiji. „Pokušao sam da sa grupom prijatelja povedem razgovor na tu temu, u stilu: ’Hej, baš bi bilo okej porazgovarati neposredno i otvoreno, jer je sada normalno pričati o rizicima s kojima se suočavamo, o izloženosti i ponašanju.’ [Moramo]… Biti okej s tim što je ovo postao uobičajeni deo gotovo svakog razgovora, posebno ako nekoga poznatog prvi put sretnete posle dosta vremena.”

Osećaj je nešto manje čudan jedino u prilikama kad ljudi imaju dobar povod da iznesu drugima šta misle. „Mislim da je roditeljima čija su deca (poput mojeg) u dnevnom boravku bilo lakše da kažu: ’Šta su se svi ostali dogovorili?’ Dogovori roditelja se uglavnom postižu preko onih koji su zaduženi za našu decu, ali kada to uradimo direktno sa drugom osobom (roditeljem) s kojom imate srdačne odnose, to je ipak malo direktnija stvar.”

Postoji termin za ono što Avirgan opisuje kao ’insinuacijsku anksioznost’. Tes Vilkinson-Rajan, profesorka prava i psihologije na Univerzitetu u Pensilvaniji koristi zajedničku analogiju da bi ilustrovala ovaj koncept. „Recite da neko pokušava da nešto proda drugoj osobi, bilo savet ili proizvod, a savetnik joj kaže: ‘Imam ovde sukob interesa u kojem se nalazim. Evo mojih saveta, ali trebalo bi da znate da moj savet odražava činjenicu da dajem sve od sebe, ali sam više plaćen ukoliko prihvatite ovaj savet’.“ Ispada da u nekim slučajevima takav stav i iskren nastup zapravo, povećavaju nivo saglasnosti i prihvatanja saveta. I mada je ovo kontraintuitivno, Vilkinson-Rajan kaže da osoba koja prihvata savet često „oseća strepnju zbog insinuacije da će je ta osoba (koja ih savetuje) biti percipirana kao nepouzdana“.

Direktna povezanost s trenutnom situacijom prouzrokovanom pandemijom bi se mogla dobro opisati jednom scenom: hodate ulicom s maskom koja vam visi oko vrata, a zatim je, po automatizmu, podižete preko nosa i lica u momentu kada neka druga osoba prolazi mimo vas. S jedne strane, to bi moglo pokazati da je poštujete, ali bi isto tako moglo i da, od strane druge osobe, bude shvaćeno kao insinuacija na njenu higijenu i zdravstvenu bezbednost. Nijedna opcija – bilo da se radi o spuštanju maske ili njenom podizanju – ne deluje baš dobro za onog koji tu odluku donosi.

„Jedna stvar koja pomaže u ovakvim slučajevima je sposobnost delegiranja nekog za svoje odluke, što je gotovo poput igranja uloge nekakvog društvenog aduta“, objašnjava Vilkinson-Rajan. Nije baš u međusobnoj suprotnosti reći da se ne možete družiti jer planirate da se uskoro vidite sa članom porodice koji je zdravstveno rizičan. “Teže je nekom direktno reći: “Samo imam osećaj kao da prečesto odlazite u park.”

Svakodnevno odmeravamo neposrednu društvenu cenu, nekog poziva (da prisustvujemo nekom društvenom događaju) uz apstraktnu mogućnost izlaganja sebe ili drugih koroni, koja bi se mogla osetiti ili kao obična prehlada ili vas, možda, može i ubiti. To je izbor koji izgleda lak – sve dok se ne ispostavi da to nije – a to je onaj (izbor) koji obični ljudi, uglavnom, nikada ne bi trebalo da prave.

‘Rajli’, njujorška video-producentkinja je još krajem prošle godine planirala grupno putovanje parova u Meksiko, zakazano za avgust ove godine, ali je na kraju odlučila da ga otkaže kada se ispostavilo da su slučajevi korone počeli ponovo da se pojavljuju u američkim državama koje su se naglo ponovo otvorile. Bilo je jasno da okupljanje desetak ljudi iz različitih područja SAD može biti nebezbedno, bez obzira na to šta je propisano njihovim lokalnim zdravstvenim preporukama i smernicama (ni ‘Rajli’ nije želela da bude imenovana upravo kako bi izbegla pomenutu ’društvenu trapavost’).

Jedna njena prijateljica je, međutim, nastavila potragu za nekim alternativnim rešenjem. „Slala je linkove do hotela u državama u kojima je broj slučajeva počeo naglo da raste, na mesta do kojih je nemoguće stići ni kada biste do njega vozili čitav jedan dan; samo se furiozno držala neke besmrtne ‘zombi’ iteracije te velike, tropske ture – koju smo planirali daleko pre nego što smo uopšte mogli da pojmimo šta nas čeka u narednoj 2020. godini”, rekla je Rajli.

Ona i njena prijateljica dotad nisu imale bilo kakav sukob, ali su njihovi suprotstavljeni pristupi po pitanju zdravstvene bezbednosti u vreme pandemije sada uzrokovali pritisak na njih. „Osećala sam se kao kreten. Bilo je teško jednostavno reći: „Ne želim da idem.“ Ko želi da ode na godišnji odmor gde vas čitavo vreme prosto muče krivica, anksioznost i nesigurnost? “ Sa druge strane, Rajli priznaje da je uzbuđenje njene prijateljice zbog putovanja verovatno posledica činjenice da je usled pandemije nedavno izgubila posao, i stoga je poželela nešto što bi joj ulilo tračak radosti. Želja za putovanjem sa prijateljima je, zapravo, savršeno ljudska reakcija kada ste četiri meseca van igre.

Vilkinson-Rajan ne krivi ljude koji se sramote na društvenim medijima zbog toga što javno proklamuju da nisu za držanje međusobne distance, ne odustajući od prisustvovanja događajima s većim brojem zvanica. “Zapravo, mislim da oni koji prave takve javno proklamovane izbore – a koji su sasvim u skladu s pravilima iz nadležnosti područja u kojem žive – svojevrsni odraz propusta lokalnih donosilaca odluka”, kaže ona. „Tim biznisima ne treba dozvoliti velika okupljanja. Firme se mogu smatrati odgovornima na način na koji pojedinci to ne mogu.”

U odsustvu nekog koherentnog federalnog plana na nivou čitave SAD, koji bi se efikasno nosio s rastućom pretnjom od korone, sve – doslovno sve što je važno, uključujući fizičku i ekonomsku sigurnost i budućnost građana – sada je određeno odlukama pojedinaca, i u njihovim je rukama. Ovde se lako može uočiti problem: U državama u kojima su brzo i naglo ukinuta ograničenja (donedavno nametnuta karantinom), uz ponovno otvaranje mesta na kojima se okuplja više osoba, kao što su ugostiteljski objekti koji se ponovo otvaraju – raste broj novih slučajeva infekcije i smrtnih ishoda.

Jedna stvar analogna ovoj zgodi, objašnjava Vilkinson-Rajan, jeste vožnja u pijanom stanju. „Jedna zaista rizična stvar po ostale učesnike u saobraćaju, i zato ne dozvolimo ljudima da to rade. Odista je apartna takva situacija, u kojoj vam je dozvoljeno da stvarate ogromne rizike po druge, dok, sa druge strane, vama – kao, recimo, pripitom pojedincu – deluje kao “razumna” primisao da su rizici u saobraćaju mali samo zato što, eto, možete sesti za volan pijani, misleći da vam je time dopušteno da vozite.”

A nije baš ni da su ekonomije u tim naglo otvorenim regionima SAD odjednom krenule uzlaznom putanjom. „Uspeli smo da oborimo našu ekonomiju [i] ubrzamo nezaposlenost a nismo uspeli da stavimo pod kontrolu taj prokleti virus“, rekao je Džef Šaman sa univeriteta Kolumbija, čija je struka vezana za pravljenje modela zaraznih bolesti. Obični ljudi su prepušteni haosu prilikom svake svoje rezervacije restorana, poslovne odluke ili poziva na zabavu, koji su tokom pandemije prerasli u prave male drame. Rezultat je, u suštini, anarhija.

Privatna preduzeća poput restorana i frizerskih salona sada su postala ideološka „ratna zona“, Ovakvi trenuci imali su potencijal da postanu nacionalne vesti, često u obliku “ljutitih gospođa „Karen“, uhvaćenih na video-snimku kako, recimo, besne na radnike javnih službi zbog nužne potrebe da nose masku. Neki se namerno iskašljvaju na barmene ili provociraju tuče nakon što je od njih zatraženo da nose masku, kao i da se pridržavaju razmaka od barem dva metra razdaljine… “čak” i kada se zna da je jedan jedini ponovo otvoreni bar u Mičigenu povezan sa više od 100 novih slučajeva Kovida-19.

U Los Anđelesu je krajem prošlog meseca jedan meksički restoran dobrovoljno zatvorio svoja vrata kako bi svom osoblju obezbedio potreban odmor i zonu komfora od stalnog uznemiravanja gostiju. Hugo’s Tacos najavio je da će privremeno zatvoriti svoja dva tako-štanda nakon što su radnici u više navrata bivali verbalno provocirani i vređani i, čak, u jednom slučaju, polivani pićem.

Suvlasnik Bill Kohne rekao je da su pritužbe na nesavesne kupce počele tek nakon Dana sećanja (Memorial Day), “kada se činilo da je puno njih naprasno odbacilo ono što je do pre neki dan prihvatalo za normu, naime, tokom perioda kada su se pridržavali mera izolacije koja je trajala nekoliko nedelja (ili meseci)”, kaže on. Jednog junskog dana je zamolio svog upravnika objekta da provede neko vreme u osmatranju tako-štanda, i za samo sat vremena video je pet konfrontacija. „Terali su inat, upućujući mu pogrdna imena, odstupajući unazad dva metra nakon što im je rečeno da stave masku, obično govoreći nešto tipa: „Vidi. Ja sam na javnom mestu, na trotoaru, i sad mi ne možeš ništa.”

Bil kaže da je, iako ih još uvek plaća, dao zaposlenima dve nedelje odmora „kako bi svi imali malo vremena da odahnu i ostanu kod kuće sa svojim porodicama. Naše osoblje je već podložno ovakvom ponašanju i ljutnji mušterija.”

„Javno zdravstvo nije politička stvar“, kaže Kone. „Ono postaje simbol onoga u šta verujete ili koga podržavate, a nije ništa od toga. To je do nas: Ovde živimo u državi sa dobrim vođstvom, ali oni to ne mogu da izguraju sami. To je problem na nacionalnom nivou, i potrebno mu je nacionalno rešenje.”

Ako sada uđete u posao i komunicirate sa zaposlenima, osećaj je čudniji nego ikad, dok i kupci i radnici neprekidno spekulišu o bezbednosnim navikama “onih drugih”, a sada je to preraslo i u politički stav. Rebeka Dženings, novinarka koja je potpisala ovu priču na kraju dodaje da joj je “Krajem juna u frizerskom salonu u Aleksandriji u Virdžinij stilista s maskom na licu izmerio telesnu temperaturu i potom dao jedan formular da ga potpišem pre nego što sam i sela na stolicu. Noć pre toga nas je restoran koji smo rezervisali moji roditelji i ja smestio za sto koji se nalazi u zatvorenom prostoru, a ne u bašti. Preleteli smo preko nelagodnih pogleda koji su nam bili upućeni s ostalih stolova u sali – sali koju smo u tom trenutku delili sa još najmanje desetak drugih gostiju; međutim, kada mi je do ušiju doprla poznata pesma – koja je bila siguran znak da se ovde slavio nečiji rođendan – svi mi prisutni, svako pomalo zagrejan svojim vinom i ovim krhkim dokazom normalnog života – pridružili smo se u njenom pevanju. Svako mesto nalik ovom bilo je pojednako bizarno kao i ona druga, ali iz potpuno drugih razloga.”

Ne bi trebalo na sebe preuzimati teret odgovornosti za donošenje odluka čije su posledice doslovce pitanje života ili smrti, posledice koje su za nas možda nevidljive, iako su i te kako prisutne. „Smešno je to“, suvo se nasmešio Avirgan, „Učenje uspostavljanja granica između vas i okoline, što je verovatno dobra životna lekcija. Ali je, ujedno, sam način da se to nauči prilično us_an.”

 

(Rebeka Dženings prati popularnu i internet kulturu u rubrici ‘The Goods’ na portalu Vox)

NYMag

 

U prolazu:

39 of the best podcasts for curious minds

Opinion: Why you find it so hard to resist taking bad advice

The Best Podcasts of the Year (So Far)

Indie Wire: The 50 Best Podcast Episodes of 2020 (So Far)

L’été comme jamais

O Tviteru, kripto-valutama, hakerima i njihovim “zabavama”

Provalom širokih razmera, hakeri su na Tviteru doprli do naloga Bila Gejtsa, Kanje Vesta, Ilona Maska, Džoa Bajdena i Baraka Obame.

Foto: Twitter

Svi koji na Tviteru prate lične naloge globalno poznatih korisnika, tehnoloških kompanija i „menjačnica“ kripto-valuta su pre nekoliko dana „preusmereni“ kako bi poslali novac na izvesne naloge uvezane sa kriptovalutnim menjačnicama.

Tviter nalozi nekih svetski poznatih ličnosti, uključujući one Baraka Obame i Ilona Maska bili su tek neke od meta opsežnog napada koji stručnjaci za bezbednost nazivaju najvećim hakerskim incidentom u novijoj istoriji kompanije. Juirim Čoi (Euirim Choi) iz Volstrit žurnala izveštava o ovom hakerskom „nestašluku“, koji izgleda da se razlikuje od ostalih mahom prepoznatljivih sajber-provala sigurnosnih sistema.

Twitter Inc. [US: TWTR] se pretprošle srede našao na udaru napada širokih razmera, omogućivši hakerima da preuzmu niz naloga brojnih tviteraša. Na udaru su se našle poznate ličnosti: političari, milijarderi (Bil Gejts), globalne estradne superzvezde (Kanje Vest), perjanice američkih Demokrata (Džo Bajden i nekadašnji američki predsednik u dva mandata, Barak Obama), ali i kompanijski kolosi kakav je Apple Inc.

Napad, kojeg stručnjaci za bezbednost ocenjuju kao najznačajniji hakerski incident u dosadašnjoj istoriji Tvitera je otpočeo u sredu 15. jula tokom jutarnjih časova (američka istočna obala, EDT), ušavši u navedene naloge, od kojih su mnogi povezani sa digitalnom valutom bitcoin; po provaljivanju u nalog tviteraša, počinioci su počeli da ostavljaju poruke u kojima traže da tviteraši novac pošalju na neke hakerske Tviter naloge, vezane za kripto-valute. Napadi su se brzo proširili i na naloge poznatih osoba i kompanija, pri čemu su lažne poruke ponekad dobijale hiljade lajkova pre nego što bi bile skinute, samo da bi se nedugo potom ponovo objavile, ponekad i na istom nalogu.

Tviterov zvanični „bezbednjački“ nalog, koji ova kompanija koristi u cilju obaveštavanja korisnika o svim pitanjima vezanim za sigurnost te platforme je u sredu 15. jula, oko 17:45 (EDT) postavila tvit da kompanija istražuje ovaj incident i preduzima korake da ga otkloni. U roku od približno pola sata, kompanija je preduzela vanredne mere ograničavanja postova, koje su mogli kačiti samo oni tviteraši čiji su nalozi do tog trenutka prošli bezbednosnu proveru i označeni kao sigurni (plavim kvačicama), a koje Tviter generalno koristi da bi označio neke istaknutije, odnosno, široj javnosti poznatije korisnike.

Tviter je takođe objavio da veruje da su hakeri izvršili napad targetujući zaposlene koji imaju pristup unutrašnjim sistemima i kompanijskim alatkama. Hakeri su možda pristupili informacijama, ili se pak uključili u druge zloćude aktivnosti, objavio je Tviter, dodajući da još uvek istražuje incident.

Kompanija nije rekla koliko su dugo hakeri bili u stanju da pristupaju njenim unutrašnjim sistemima. Tviter je objavio da je imao ograničen pristup unutrašnjim sistemima, a kao odgovor na hakovanje i zaključane naloge u koje je provaljeno.

„Težak dan za nas u Tviteru. Svima nam je teško zbog ovoga što se dogodilo “, tvitovao je u sredu popodne izvršni direktor Džek Dorsi, dodajući da ova kompanija još uvek proverava u prirodu problema, kao i da će dati više informacija čim bude u mogućnosti.

Obim ovog napada, kao i napori zaposlenih u Tviteru da ga stave pod kontrolu, učinili su ovaj incident najvećim sigurnosnim propustom ove platforme, namećući pitanja o ovoj društvenoj platformi koja je zauzela centralno mesto u političkoj, kulturnoj i poslovnoj komunikaciji kako u SAD tako i u svetu.

Na hakovanim nalozima su postavljene poruke sličnog zahteva, naime, da se novac pošalje na njihove (hakerske) kripto-valutne naloge.olivier douliery/Agence France-Presse/Getty Images/WSJ

Akcije Tvitera su do srede 15. jula ove godine porasle za 11,29%, pre nego što su istog tog dana takođe pale, i to za više od tri procenta.

Republikanski senator iz Montane Džoš Hauli (R., Mo.) je Dorsiju uputio pismo u kojem traži njegovu saradnju sa Ministarstvom pravosuđa i Saveznim biroom za istrage, a sve u cilju zaštite platforme.

 „Zabrinut sam što ovaj događaj može predstavljati ne samo koordinirani skup zasebnih hakerskih incidenata, već i uspešan atak na bezbednost samog Tvitera“, napisao je Hauli.

FBI je saopštio da je upoznat s ovim hakerskim upadom, ali je odbio da dalje komentariše.

Metoda korišćena u proboju Tviterove odbrane i motivi hakera su pre deset dana ostali nejasni, a neki stručnjaci za bezbednost rekli su da šteta od upada lako može nadmašiti bilo kakav napor da se od ucenjenih tviteraša izdejstvuje kripto-valuta.

Još uvek postoji mnogo neodgovorenih pitanja o tom kršenju, rekao je Dejvid Kenedi, izvršni direktor konsultantske firme za bezbednost TrustedSec LLC. “(Oni u Tviteru) Još uvek ne znaju kolika je i kakva šteta ili dužina trajanja napada, ili po kom su sistemu hakeri zadobili pristup (nalozima tviteraša)”, rekao je.

“Na Tviteru trenutno nije ništa sigurno”, dodao je Kenedi.

Čini se da se napad u sredu 15-og razlikuje od prošlih sigurnosnih incidenata na Tviteru, rekao je Majkl Kouts, bivši šef službe za informatičku sigurnost platforme. „Ovaj proboj je jedinstven po količini i obimu broja kompromitovanih odnosno zaposednutih naloga“.

Izgleda da je, tokom trajanja ovog napada, nalog Ilona Maska, izvršnog direktora kompanije ‘Tesla’ bio među prvima na udaru, zajedno s nalozima kripto-valuta Bitcoin i Ripple, kao i zvaničnog naloga popularne digitalne valute, Coinbase.

Napad se ubrzo proširio platformom, upadanjem u naloge brojnih poslovnih lidera i drugih uglednih ličnosti, uključujući Bila Gejtsa, izvršnog direktora ‘Amazona’ Džefa Bezosa, izvršnog direktora ’Berkšir Hataveja’, Vorena Bafeta, i neke poznate političare (poput nekadašnjeg predsednika Baraka Obame i demokratskog predsedničkog kandidata i bivšeg potpredsednika, Džoa Bajdena). Ovaj prolazak kroz Tviterov „firewall“ pogođeni su i manje poznati korisnici.

Čini se da su ove ucenjivačke objave navele brojne korisnike da pošalju novac. Prema izveštaju sa  Blockchain.com, „menjačnice“ kriptovaluta, na Bitcoin adresu prikazanu na nalogu Džoa Bajdena „pristiglo“ je preko 100 hiljada bitkoina. Možda su u ovu šemu bili uključeni i drugi Bitcoin nalozi, što će se videti tek nakon istrage.

“Tviter je zaključao (Bajdenov) nalog odmah nakon hakerskog isticanja adrese za slanje novca, uklonivši dotični tvit”, rekao je zvaničnik Bajdenove kampanje. “Ostajemo u kontaktu sa Tviterom po ovom pitanju.”

Portparol Baraka Obame je odbio da komentariše ovaj slučaj. Na poziv da prokomentarišu ovaj slučaj, Ilon Mask, kao i predstavnici za javnost Bezosa i Epla nisu odmah odgovorili. Gejtsov portparol je potvrdio da Tviter radi na sređivanju njegovog naloga.

Iz kompanije Coinbase kažu da prate kriptovalutne prevare na Tviteru, i da rade na blokadi transakcija sa svoje platforme na adrese postavljene 15. jula na naloge poznatih i manje poznatih tviteraša. U zvaničnom saopštenju firme ‘Binance’, još jedne virtuelne kriptovalutne menjačnice, navodi se da nijedan njen korisnik nije poslao bilo kakva sredstva na naloge kripto-valutnih hakera, i da je reč o hakerskim nalozima koji nisu bili „usidreni“ na Binance platformi. Kraće, nikakav novac nije sa ovih lažnih tvitova preusmeravan na bilo koji kripto-nalog vezan za Binance platformu.

Steven Ženg, stručnjak portala-publikacije ’The Block’ specijalizovane za kripto-imovinu i virtuelne valute je ovim povodom rekao da je uočio da će nalozi za razmenu kripto-valuta na Tviteru, uključujući i nalog kripto-platforme Binance, biti među prvima koji bi se mogli naći na udaru ove provale. Nakon nekog kraćeg vremena je došlo do toga da je veći broj naloga – poput onog koji na Tviteru ima Ilon Mask – počeli da bivaju „preuzeti“ za tvitovanje poruka od strane hakera.

Otkad postoji, Tviter je bio na udaru napada. Prošlog avgusta je lični nalog Džeka Dorsija bio na udaru hakera, kada je sa njega poslato više lažnih i rasističkih tvitova. Ta je provala pripisana hakerima koji su koristili relativno novu metodu, „SIM swapping“, na čijem su udaru mahom ljubitelji i korisnici kripto-valuta. „Svopovanjem“ kriminalci maskiraju svoje hakerske radnje kako bi prevarili telekom kompanije, koristeći telefonski broj žrtve mobilnog telefona, koji pada pod kontrolu hakera. Preuzimanjem, recimo, upravljanja nad Dorsijevim mobilnim telefonskim brojem, hakeri bi bili u mogućnosti da resetuju njegovu lozinku na Tviteru i preuzmu kontrolu nad njegovim nalogom, kažu bezbednosni stručnjaci.

Brojni nalozi istaknutih ličnosti su, recimo, hakovani 2017. i korišćeni za emitovanje pro-Turskih poruka. Hakeri su 2009. uspeli da privremeno usmere najveći deo saobraćaja na Tviteru na veb-lokaciju s antiameričkom porukom grupe koja sebe naziva “Iranskom sajber-armijom.”

Dorsi je bio pod sve većim pritiskom investitora s većinskim udelom (Elliott Management Corp.), kako bi povećao prihode. Nakon što su prethodno kupili akcije vredne više od milijardu dolara i tražili Dorsijevo istupanje s funkcije, vrh kompanije Elliott i njen izvršni direktor postigli su primirje koje ga je zadržalo na mestu. Tviter se složio da imenuje nove članove odbora i izvrši otkup deonica u vrednosti od dve milijarde dolara.

Tviter je trebalo da 23. jula prijavi svoju zaradu.

 

Volstrit žurnal

 

Srodni linkovi:

How to Protect Yourself Against a SIM Swap Attack

SIM Swapping: What You Need to Know

The SIM Hijackers

What is SIM Swap?

Razumevanje otpornosti KPK: dugoročno istraživanje kineskog javnog mnjenja

Wikimedia Commons

Napomena: Ovaj rad je zaštićen autorskim pravima i ne može se reprodukovati ili ponovo koristiti bez prethodne dozvole (pa ni tabele ili grafici). U skladu sa politikom Centra o slobodnom pristupu, ovaj je dokument besplatno dostupan na adresi ash.harvard.edu. Shodno tome, sve tabele mogu se pronaći u okviru PDF dokumenta (dole), čiji je izvor direktno linkovan.

Click to access final_policy_brief_7.6.2020.pdf

 

Izveštaj o radu javne uprave u periodu od 2003. do 2016.

Ovaj kratki pregled kineske politike fokusirane na javnu upravu preispituje nalaze dosad najdužeg praćenja nivoa zadovoljstva kineskih građana učinkom vlade. Kina je danas druga najveća svetska ekonomija, a Komunistička partija Kine (KPK) vlada nekih sedamdeset godina. Ipak, dugotrajna, javno dostupna i nacionalno reprezentativna istraživanja u kontinentalnoj Kini toliko su retka da je bilo teško spoznati kako se, zapravo, obični kineski građani osećaju spram svoje vlade i učinka njenog upravljanja na lokalu.

Ovim izveštajem se otkriva  da je prvi put, od početka istraživanja 2003. godine, zadovoljstvo građana Kine vlašću praktično poraslo po svim pitanjima koja su bila predmet ankete. Po primeni mera centralne vlade u Pekingu i širokog uticaja njene nacionalne politike na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, kineski građani danas ocenjuju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikad pre. Interesantno je da je više onih koji pripadaju marginalizovanim grupama u siromašnijim regionima (naročito onim unutar provincija) a koji zapravo, spadaju u one koji relativno izglednije izražavaju veće zadovoljstvo među anketiranim građanima. Drugo, čini se da se uočava kako kineski građani reaguju (i pozitivno i negativno) na stvarne promene njihovog materijalnog položaja, što sugeriše da bi podrška mogla biti potkopana izazovima prouzokovanim opadanjem ekonomskog rasta i pogoršanjem uslova životne sredine.

Iako KPK naizgled nije pod neposrednom paskom usled mogućih narodnih previranja, ona ne može dobiti podršku svog naroda zdravo za gotovo. Iako su državna cenzura i propaganda široko rasprostranjeni, naše istraživanje (Harvardska škola javne uprave) otkriva da percepcija građana o državnom učinku najviše korespondira sa stvarnim, merljivim promenama u materijalnom blagostanju i položaju pojedinaca. Za vladine lidere ovo je mač sa dve oštrice, jer će građani koji su navikli na povećanje životnog standarda očekivati da se takva poboljšanja nastave, a građani koji pohvale vladine službenike za efikasne politike mogu im zaista i kriviti kada takvi propusti imaju neposrednog uticaja na njih ili članove njihovih porodica. Dok istraživanje troje harvardskih akademičara podupire narative otpornosti KPK-a, ti podaci ukazuju i na specifična područja u kojima bi zadovoljstvo građana moglo pasti, u današnjoj eri usporavanja ekonomskog rasta i stalne degradacije životne sredine.

Uvod: o autoritarnoj otpornosti

Teorija o vladavini režima dugo je zagovarala tezu da su autoritarni sistemi inherentno nestabilni zbog svog oslanjanja na prisilu, preveliku centralizaciju donošenja odluka i privilegija koje ličnu moć pretpostavljaju institucionalnoj. Vremenom, dolazi do toga da ovakve neefikasne prakse teže da oslabe legitimitet vlade, što dovodi do opštih nemira i nezadovoljstva građana. U Kini, čini se da je njen predsednik i generalni sekretar KPK, Si Đinping, odlučan da ovu teoriju stavi na test. Otkad je preuzeo vlast krajem 2012. godine, on je potkopao temelj onoga za šta su mnogi posmatrači tvrdili da je pokretačka snaga žilavosti i izdržljivosti KPK, naime: dalje produbljavanje institucionalnog stila upravljanja sistemom (odnosno, uspostavljanja konvencija i normi u organizaciji i kulturi kineskog sistema).

Vraćajući se trendovima koje su pokrenuli njegovi prethodnici, predsednik Si je uklonio nastale norme koje su kulminirale okončanjem ograničenja predsedničkog mandata. Reforme kadrovskog sistema osmišljene za jačanje meritokratije narušene su centralizacijom i nametanjem većeg ideološkog konformizma. Konačno, razmeštajući i vodeći ključne vodeće radne grupe, Si je efektivno stavio na stranu funkcionalne i profesionalne institucije stranke i države. Ipak, dok se KPK priprema za proslavu stogodišnjice od svog osnivanja, čini se da je Partija jaka kao što je i bila. Jedna dublja, utemeljenija otpornost (kineske vlade i sistema) je zasnovana na podršci politike režima. Dakle, pitanje koje intrigira glasi: s obzirom na sve centralizovaniji i nametljiviji Sijev stil upravljanja i urušavanje odnosno slabljenje institucija, postoji li opasnost da KPK izgubi legitimitet u očima svog naroda?

Budući da su dugoročna, javno dostupna i nacionalno reprezentativna istraživanja u kontinentalnoj Kini toliko retka, teško je realno spoznati kakvo je raspoloženje običnih kineskih građana prema svojoj upravljačkoj strukturi. Mnogi stručnjaci su pisali o ovoj temi, a neki posmatrači tvrde da su rastuća očekivanja, pogoršanje nejednakosti na prihodovnoj lestvici i pluralizacija izvora informacija stvorili platformu za „erupciju socijalnog vulkana“, gde bi kriza mogla pokrenuti masovne političke nemire. Neki drugi tvrde da kineski državljani pripisuju KPK-u zasluge za to što su decenijama imali brzi rast prihoda i, stoga, verovatno neće osporiti njen upravljački legitimitet – pod uslovom da njihov životni standard i dalje raste. Neki treći, pak, tvrde da je partijski opseg društvenog uređenja toliko moćan da čak i očigledan neuspeh rukovodstva verovatno neće uticati na odanost većine kineskih građana. Za zemlju koja upravlja petinom svetskog stanovništva i predstavlja više od 16% svetske ekonomije, Kina nam je i dalje „pokazna vežba“ za nekoliko sistemskih pristupa problemu, kao i načina na koji se razumevaju nivi zadovoljstva šire javnosti.

Cilj ove dugogodišnje istraživačke studije je analiza pitanja legitimiteta kineske vlade, koristeći se najobjektivnijim i kvantitativnim metode koje su trenutno dostupne. Ovo harvardsko istraživanje sadrži podatke iz osam zasebnih navrata u periodu između 2003. i 2016. godine, i beleži odgovore trideset jedne hiljade pojedinaca u urbanim i ruralnim sredinama. Kao takvo, ona predstavlja najdužu nezavisnu studiju koja je pratila (ne)odobravanje građana sa sva četiri nivoa kineske upravljačke strukture, u periodu od više godina (u rasponu od grada, okruga, pokrajine i napokon centralne vlade). Iako nijedno istraživanje ne može na adekvatan način odgovoriti na sve aspekte nivoa zadovoljstva grašana u Kini, ovaj kratki rezime identifikuje dva važna, mada upadljivo različita otkrića.

Prvo, zadovoljstvo kineskih građana vladom je od 2003. poraslo po svim pitanjima. Od uticaja koje sveobuhvatna nacionalna politika ima na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, kineski građani ocenjuju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikada pre. Zanimljivo je da je gro marginalizovanih grupa iz siromašnijih regiona izrazila relativno veće zadovoljstvo vladom i njenom javnom upravpm, bacajući sumnju da Kina sedi nad grotlom „socijalnog vulkana“ koji samo što ne ekslodira. Drugo, čini se da stavovi kineskih građana (pozitivni i negativni) imaju veze sa stvarnim promenama njihovog materijalnog stanja, što sugeriše da bi takva podrška mogla biti potkopana – kako izazovima proisteklim iz pada ekonomskog rasta tako i pogoršanjem kvaliteta životne sredine.

Ovaj izveštaj podeljen je u pet sekcija. Prva daje pregled ocene javnosti po pitanju efikasnosti kineske vlade i njenih zvaničnika, dok sledeća tri predstavljaju rezultate detaljnijeg ispitivanja javnog mnjenja u tri ključna područja politike: pružanju javnih usluga, korupciji i životnoj sredini. Završni odeljak nudi pogled na to kako bi kinesko javno mnjenje moglo nastaviti da se razvija u trenutnoj eri stagnirajućeg ekonomskog rasta i stalne degradacije životne sredine.

Najnoviji trendovi zadovoljstva građana upravljanjem

Najupečatljivija karakteristika dobijenih podataka iz ovog višegodišnjeg istraživanja započetog 2003. godine je gotovo univerzalno povećanje nivoa zadovoljstva kineskih građana koje se tiče sva četiri nivoa vlasti. Da bi procenili zadovoljstvo, ispitanici su zamoljeni da procene učinak vlade na skali od jedan do četiri pri čemu 1 ukazuje na „veoma nezadovoljne“; 2 „prilično nezadovoljne“; 3 „prilično zadovoljne“; i 4 „vrlo zadovoljne“. U svim iteracijama ankete, zadovoljstvo opada kako se vlada pčinje da se zbližava s ljudima, a lokalne vlasti okruga i gradova dosledno stvaraju slabije zadovoljstvo građana u odnosu na centralne ili regionalne vlade (one koje upravljaju provincijama. Ovo „hijerarhijsko zadovoljstvo“ posebno je uočljivo u uticaju sveobuhvatnih nacionalnih politika na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, pri čemu kineski građani ocenjuju svoju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikada pre.

Zanimljivo je da je relativno veća verovatnoća da će brojnije marginalizovane grupe u siromašnijim regionima unutrašnjosti pokazati veće zadovoljstvo, bacajući sumnju na teoriju da Kina „sedi na društvenom vulkanu koji samo što nije pokuljao“. Drugo, čini se da stavovi kineskih građana jesu odraz (i pozitivan i negativan) na stvarne promene u njihovom materijalnom blagostanju, što sugeriše da bi takva podrška mogla biti potkopana kako izazovima opadanja ekonomskog rasta tako i narušavanja prirodne sredine.

Ovo „zadovoljstvo hijerarhijskim delovanjem“ je posebno primetno, jer je suprotno trendu kojeg istraživači primećuju u Sjedinjenim Državama i mnogim drugim demokratijama, gde su lokalni politički lideri daleko popularniji od državnih ili saveznih lidera. Ipak, nedavnim rastom odobravanja javnosti počeo je da smanjuje taj jaz u „zadovoljstvu hijerarhijskog upravljanja“ u Kini (Tabela 1). Čak i 2003. godine, centralna vlada je dobila snažan nivo zadovoljstva građana, sa 86,1% koji su izrazili odobravanje upravljanjem, dok kod 8,9% anketiranih nije naišlo na odobravanje doskorašnjem upravljanjem. Ovaj visoki nivo zadovoljstva se još više povećao do 2016. godine, ali takav porast bio je minimalan, jer je zadovoljstvo javnosti u početku već bilo visoko. Suprotno tome, 2003. godine, vlasti na nivou gradova su imale prilično negativne stope zadovoljstva, a 44% ih je izrazilo odobravajući stav, dok kod 52% anketiranih nije naišao na odobravanje. Međutim, do 2016. ovi brojevi su dramatično promenjeni: 70% anketiranih je odobravajuće gledalo na upravljanje, a samo 26% njih nije odobravalo način vođenja.

Ova povećanja zadovoljstva kineskih građana nisu ograničena samo na ukupne procene vladinog učinka. Na pitanje o konkretnom ponašanju i osobinama onih na zvaničnici lokalne vlasti, sve veći broj kineskih građana smatra ih ljubaznim, obrazovanim i upućenim osobama, takođe efikasnim (Tabela 2). Na primer, 2003. godine je više od polovine ispitanika smatralo da lokalni zvaničnici „samo pričaju“ i da u praksi ne rešavaju probleme. Međutim, do 2016. godine je 55% anketiranih smatralo da zvaničnici rešavaju probleme u praksi, dok se samo njih 36% nije složilo. Slično tome, 2003. godine je procentualni udeo ispitanika koji su osećali da lokalni funkcioneri „zaduženi za interese bogatih“ bio duplo veći od procenta onih koji osećaju da su „zabrinuti zbog teškoća običnih ljudi“. Do 2016. godine ova se situacija preokrenula, a 52% anketiranih se složilo da lokalni zvaničnici daju prednost potrebama običnih ljudi, dok se samo 40% nih složilo da (vlasti) daju prednost onima koji spadaju u bogate.

Počev od 2004. godine, fokus istraživanja bio je na ličnim interakcijama ispitanika sa zvaničnicima lokalnih vlasti, kao i njihovom utisku o tim interakcijama. U svakoj ponovljenoj anketi bi otprilike 15% uzorka prijavilo interakcije sa vladinim zvaničnicima tokom prethodnih 12 meseci. Međutim, iako je stopa interakcije ostala relativno konstantna, utisci građana o reakcijama vlade nisu. Procenat ispitanih koji je tvrdio da njihova situacija “uopšte nije rešena” smanjio se sa 28% u 2004. na samo 7,6% u 2016. Nasuprot tome, procenat ispitanih koji je tvrdio da je njihova situacija “potpuno razrešena” porastao je sa 19,3% u 2004. godini na 55,9% u 2016. Posebno, stopa građana koja je 2004. bila zadovoljna eventualnim ishodom svojih interakcija bila je manja od polovine procenta onih koji su bili nezadovoljni, dok je u 2016. stopa zadovoljstva bila više nego trostruka u odnosu na procenat anketiranih koji su izrazili nezadovoljstvo.

Iako je jasno da se sveukupno zadovoljstvo vladinim performansama značajno povećalo između 2003. i 2016., manje je očigledno zašto su se ovi trendovi dogodili i jesu li oni održivi ili ne. Zbog toga, u naredna tri odeljka ovaj kratak prikaz detaljnije razmatra tri ključna pitanja kako bi se bolje razumeli.

Područje politike 1: pružanje usluga javnih službi – prelazak sa ekonomske na socijalnu politiku

World Economic Forum

Trenutni kineski BDP po glavi stanovnika je 60 puta veći nego što je bio u trenutku kada je 1978. započeo period „Reforme i otvaranja “ (gǎi gé kāi fàng, 改革开放). Iako je četrdeset godina brzog rasta doprinelo poboljšanju životnog standarda i izvlačenju iz siromaštva preko 800 miliona Kineza, dobici od reforme nisu raspodeljeni podjednako. Pod vođstvom Denga Sjaopinga a kasnije i Đijanga Cemina, KPK je načinila svesne napore u politici tipa „pustimo neka se prvi obogate“, podstičući tako izvozni model rasta koji je prvenstveno služio za podizanje kvaliteta i performansi gradskih luka duž istočne obale Kine. Stanovnici ruralnih, regiona u unutrašnjosti zemlje oslobođeni su opterećenja dotad kolektivizovane poljoprivrede, ali su i ostavljeni da se sami brinu o sebi. Istovremeno, tokom 1980-ih i 1990-ih je došlo do demontaže takozvane “gvozdene posude za pirinač”, sistema Maove podrške tipa od-kolevke-pa-do-groba, koji je građanima obezbeđivao poslove, krov nad glavom i osnovnu zdravstvenu zaštitu, obezbeđenih od strane države. Kako je ovaj sistem postupno ugašen, zadatak pružanja javnih usluga se uglavnom preneo na pojedine upravljačke strukture unutar okruga i gradova. Bez adekvatnih formalnih mera oporezivanja i fiskalnih transfera s viših nivoa vlasti, gradovi i sela koja nemaju dovoljno sreće da se nalaze u regionima visokog privrednog rasta imali su poteškoća da ispune svoje obaveze oko troškova vezanih za rashode, često pribegavajući vanbudžetskim porezima (parafiskalni nameti) i

Jedna načajna grupa unutar kineskog rukovodstva podelila je među sobom ove probleme, a nakon što su generalni sekretar Hu Đintao i premijer Ven Đijabao 2003. godine stupili na vlast, pokrenuvši niz političkih mera osmišljenih da osiguraju osnovnu mrežu socijalne sigurnosti za ugroženo stanovništvo u Kini. Iako su ove politike još uvek daleko od kompletnih, uz to pretrpevši brojne nedostatke i neefikasnosti, njihov značaj ne treba potceniti. Na primer, između 2006. i 2011. godine se procenat kineske populacije obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem udvostručio, sa 43% na 95%. Takođe, rashodi centralne vlade za ruralna i poljoprivredna pitanja do 2011. dostigli su skoro tri biliona juana ($428.5mlrd), što je deset puta više od iste potrošnje u 2004. Pored toga, postoje podaci da su pod trenutnim predsednikom Sijem Đinpingom nejednakosti između gradova i sela, kao i priobalja i unutrašnjosti na manje-više istom nivou koje su, možda, čak počele da se umanjuju.

Jedan od glavnih ciljeva istraživanja harvardskih akademaca  bio je merenje zadovoljstva pružanjem osnovnih javnih usluga na lokalnom nivou. Činjenica da je istraživanje započelo tačno u vreme (leto 2003.) kada su Hu i Ven počeli da sprovode svoje planove redistributivne promene predstavlja srećnu koincidenciju. Vreme ankete omogućava utvrđivanje: 1) da li su kineski građani zaista dobili veći pristup i veći kvalitet javnim uslugama kao što su zdravstvena zaštita, bolji prihodi i obrazovanje; i 2) Da li se zadovoljstvo vlade brže povećavalo u siromašnijim ruralnim i unutrašnjim regionima koji su bili cilj ovih politika redistribucije.

Tabela 4 pokazuje da su, između 2005. i 2011. godine, ispitanici izvestili o velikom porastu građana koji pristupaju različitim programima osiguranja i socijalne zaštite. Ova povećanja bila su naročito primetna u malim gradovima i selima koja su u 2005. imala daleko niže stope učešća u odnosu na velike gradove. Na primer, udeo seoskih stanovnika pokrivenih osnovnim medicinskim osiguranjem porastao je sa 32% u 2005. na 82,8% u 2011. godini, dok je udeo u osnovnim penzijskim planovima zaposlenika porastao sa 36,8% na 71,3%. Štaviše, broj stanovnika na selu koji nemaju pristup nijednom od šest navedenih programa smanjio se sa 58,3% u 2005. na samo 13,2% u 2011.

Pored efekata dohotka i regiona prikazanih u Tabeli 5, regresivne analize pokazuju da tri ključne ekonomske varijable na makro nivou (koje služe kao posrednici za nivo pružanja javnih usluga na određenom lokalu) takođe pokazuju značajan i pozitivan odnos prema zadovoljstvu vlade. Na primer, svi ostali jednaki, stanovnici na lokalu koji troše veći procenat lokalnog budžeta na obrazovanje, zdravstvo i blagostanje verovatnije će prijaviti veće stope zadovoljstva. Isto važi za stanovnike u oblastima sa boljom putnom infrastrukturom i nižim odnosima nejednakosti dohotka između gradova i sela. Štaviše, kada su ove tri makro-skalirane ekonomske promenljive kontrolisane, efekti prihoda u odnosu na položaj regiona navedeni u Tabeli 5 u velikoj meri nestaju, što sugeriše da je veliki deo opaženih razlika u relativnim promenama zadovoljstva posledica merljivih tokova državnih dobara i usluga.

Dakle, jasno je da je od 2003. godine porast zadovoljstva građana vladinim performansama nesrazmerno koncentrisan među onim stanovništvom koje je marginalizovanije, i koje je i bilo predmet Hu-Venovih redistribucijskih političkih reformi. Ova otkrića sugerišu da, daleko od toga što predstavlja opasan momenat socijalne i političke ogorčenosti, siromašni stanovnici Kine smatraju da je vlada sve efikasnija u pružanju osnovne zdravstvene zaštite, primanja i drugih javnih usluga. Na kraju, dok kineski građani i dalje identifikuju značajne probleme poput konstantne nejednakosti u dohotku i nesigurnosti posla, većina ih smatra da se stvari kreću u pozitivnom pravcu i taj napredak pripisuju vladi, koja je doprinela poboljšanju njihovog materijalnog statusa.

Područje politike 2: Korupcija – reaktivni uspeh

Kineski državljani korupciju često identifikuju kao jedan od najozbiljnijih problema s kojima se suočavaju. Stoga nije iznenađujuće da je od 20 merenih podataka o lokalnoj samoupravi koji su obuhvaćeni istraživanjem, zapravo, “kažnjavanje korupcije” na poslednjem mestu po prosečnom nivou zadovoljstva građana u periodu između 2003. i 2011. (Tabela 6).

Od 2007. godine, istraživanje je počelo da ispitanicima postavlja detaljnija pitanja o korupciji i primećen je očigledan pad zadovoljstva u poslednjim godinama Hu-Venove administracije. U 2007. i 2009. godini otprilike jednaki procenti ispitanika ocenili su napore vlade u borbi protiv korupcije kao „dobru“ i „lošu“. Međutim, do 2011. godine, stavovi javnosti postali su pretežno negativni, kada je samo 35,5% vladine napore ocenjivalo kao dobre, a 58,1% ih je ocenilo kao loše. Slično tome, između 2009. i 2011. godine, udeo ispitanika koji su kineske zvaničnike gledali kao “čiste” smanjio se sa 42,7% na 35,4% (Tabela 7).

Nekoliko događaja je potencijalno doprinelo ovoj „osornosti“ javnog mnjenja. U julu 2011. godine, samo dva meseca pre nego što je sprovedena anketa Kenedijeve škole za javnu upravu, katastrofa u vozu u Venžouu izazvala je sveopšte i žestoko negodovanje na društvenim medijima, a Ministarstvo saobraćaja je optuženo za nepristojno i loše pripremljeno usled nekoliko velikih korupcijskih incidenata. U leto 2011. godine, sistematski korupcijski prstenovi bili su percipirani u Narodnoj banci Kine i Kineskom Crvenom krstu, privlačeći značajnu negativnu medijsku pažnju. Ovi skandali poklopili su se s pojavom platformi za društvene medije kao što je Sina Veibo, koja je omogućila da se informacije o korupcijskim incidentima brzo šire po kanalima koje država ne kontroliše u potpunosti. Kao rezultat toga, do kraja Hu-Venove administracije, stav javnosti u vezi s korupcijom postao je izrazito negativan.

Si Đinping je stupanjem na funkciju predsednika (mart 2013.), pokrenuo najveću antikorupcijsku kampanju u savremenoj Kini, uhapsivši više od 120 stranačkih lidera na visokom nivou i preko 100.000 zvaničnika s nižih nivoa vlasti. Posmatrači su raspravljali o tome da li su Sijevi napori proistekli iz istinske želje za suzbijanjem korupcije ili su to bili samo lični pokušaji konsolidacije političke moći ili kombinacija obojeg. Ipak, prema ovom istraživanju, kineski građani su generalno podržavali Sijeve poteze. Iako je samo 35,5% ispitanika odobrilo napore vlade u borbi protiv korupcije u 2011. godini, taj broj se popeo na 71,5% do 2016. godine (Tabela 6). Isto tako, udeo građana koji su kineske vladine službenike gledali kao uglavnom “čiste” porastao je sa 35,4% u 2011. godini, na 44,2% u 2015. godini i 65,3% u 2016. godini (Tabela 7). Dakle, iako kineskoj javnosti možda svojevremeno nije bilo jasno o Sijevim preciznim političkim motivacijama, do 2016. godine većina ispitanika je smatrala da napori vlade za kontrolu korupcije imaju efekta i da se stvari kreću u pravom smeru.

Slučaj korupcije pokazuje da, čak i u periodima sve većeg porasta zadovoljstva, stavovi građana prema vladi koji se bave određenim pitanjima mogu značajno odstupiti. Do kraja Hu-Venove ere postojalo je opšte mišljenje da su, uprkos napretku u podsticanju ekonomskog razvoja i podizanju životnog standarda, napori ka unapređenju dobrog upravljanja zastali ili su čak unazađeni. Tek nakon što je centralna vlada najavila svoju posvećenost borbi protiv korupcije, pokrenuvši masovne kampanje sa realnim posledicama po moćne pojedince, raspoloženje javnog mnjenja je počelo da se menja u pozitivnijem smeru.

Područje politike 3: Okolina – informisano građanstvo usredsređeno na zdravlje i zdravstvo

Tokom prve tri decenije reformi, KPK je prioritetno postavila privredni rast uglavnom na štetu kineskog prirodnog okruženja. Danas samo zagađenje vazduha uzrokuje više od milion preuranjenih smrti Kineza godišnje, a u urbanim oblastima manje od 1% stanovništva udiše vazduh koji se po standardima Evropske unije smatra prihvatljivim i bezbednim. Na selu više od 300 miliona građana nema pristup čistoj vodi za piće, a više od jedne četvrtine glavnih reka u Kini klasifikovano je kao “neprikladno za ljudsku upotrebu”. Pored zagađenja vazduha i vode, Kina trpi i veliko zagađenje tla, krčenje šuma, opustušivanje i gubitak prirodnih staništa. Iako je kineska vlada poslednjih godina postigla stvarni napredak u kreiranju politika za rešavanje ovih problema, pitanja zaštite životne sredine su i dalje uzročnik značajnog broja žalbi građana i masovnijih protesta.3

Istraživanje iz 2016. godine otkriva da su kineski građani najzabrinutiji zbog zagađenja vazduha, a 34% ih je to označilo kao najvažnije ekološko pitanje. Sledi percipirana važnost zdravstvene bezbednosti hrane (19%), klimatske promene (16%) i zagađenje vode (12%). Gledano po mestu prebivališta, stanovnici gradova neproporcionalno gledaju na klimatske promene kao najozbiljnije pitanje životne sredine, dok je veća verovatnoća da je seosko stanovništvo zabrinuto zbog zagađenja vode (Tabela 8). Zanimljivo je da 75% svih ispitanika smatra da su klimatske promene stvarne i uzrokovane ljudskim ponašanjem, a dok skoro 70% njih podržava uvođenje nacionalnog poreza na emisiju štetnih gasova (CO2), što su daleko veći procenti od procenata zabeleženog među građanima u Sjedinjenim Državama.

Upitan da uporedi njihov trenutni kvalitet vazduha s onim od pre pet godina, 49% ih je odgovorilo da se pogoršao, 29% je reklo da je otprilike isti, dok ih samo 22% smatra da se poboljšao. Kineski građani mnogo su optimističniji kada gledaju pet godina unapred: 43% njih očekuje da će njihov „lokalni“ kvalitet vazduha biti bolji, 31% očekuje da će isti ostati isti, a samo 26% očekuje da će se pogoršati (Tabela 9).

Sveukupno, na skali od 1 do 10 (sa 10 kao najvišom ocenom), prosečna percepcija kvaliteta vazduha u lokalnim okvirima bila je 6,28. Međutim, sa standardnim odstupanjem od 1,74, došlo je do značajnih varijacija ovog proseka. Jedan od glavnih ciljeva istraživanja iz juna 2016. bio je proveriti mogu li se razlike u percipiranom lokalnom kvalitetu vazduha objasniti fluktuacijama u stvarnom, sondažno merenom kvalitetu vazduha na lokalnom nivou.

Da bi se to učinilo, dnevno zabeležene vrednosti AQI (indeksa kvaliteta vazduha) iz svakog grada upoređivani su sa opaženim podacima o kvalitetu vazduha koristeći tačan datum i lokaciju svakog anketiranog subjekta. Rezultati pokazuju jasnu povezanost između svakodnevno izmerenih AQI i percepcije građana o lokalnom kvalitetu vazduha istog dana, što ukazuje da subjektivne procene zagađenja vazduha u Kini imaju snažnu potporu u stvarnosti (slika 1). Izmereni AQI takođe je negativno povezan sa prijavljenim životnim zadovoljstvom, mada su u ovom slučaju odstupanja od prosečnog kvaliteta vazduha važnija od apsolutnih nivoa. Drugim rečima, kineski građani prijavljuju povećano zadovoljstvo životom u danima kada je lokalni kvalitet vazduha bolji od godišnjeg proseka, dok se njihovo zadovoljstvo smanjuje u danima kada je lokalni kvalitet vazduha lošiji od godišnjih proseka (Slika 2). Ovo sugeriše da, iako su građani Kine prilično precizni u proceni lokalnog kvaliteta vazduha, vremenom postaju naviknuti na zagađenje, pokazujući emocionalni odgovor tek kada izmereni kvalitet vazduha znatno odstupa od tipičnih nivoa.

Kod onih ispitanika koji su imali negativan stav o lokalnom kvalitetu vazduha takođe je bilo verovatnije da će vladi dati loše ocene za postupanje po pitanjima zaštite životne sredine. Logička (OLS) regresija pokazuje da, kontrolisanjem širokog spektra drugih promenljivih, pad od 1 poena u opaženom lokalnom kvalitetu vazduha (mereno na skali od 10) stvara pad zadovoljstva lokalnim upravljanjem životnom sredinom od 0.08 (mereno na skali od 4 tačke). Ovo otkriće ukazuje na to da obični građani Kine problem zagađenja (bar delimično) pripisuju specifičnim ljudskim faktorima i ne doživljavaju ga naprosto kao nekakav „slučajni hir prirode“ ili pak kao „neizbežnu cenu koju treba platiti da bi se postigao ekonomski napredak“. Na percepciju lokalnog stanovništva povodom kvaliteta vazduha u velikoj meri utiče ono što žitelji vide takoreći „kroz prozor“: sopstvenim očima i iz ličnog iskustva, a što otežava lokalnim zvaničnicima da preusmere odgovornost tako što će zabasati u politička mešetarenja i „štosove“, ili kontrolišući pristup informacijama.

Sam po sebi, loš kvalitet vazduha ne mora nužno dovesti do široko rasprostranjenih građanskih akcija. Iako je zagađenje vazduha povezano s negativnom percepcijom upravljanja životnom sredinom, ni objektivne ni percipirane mere preduzete zarad lokalnog kvaliteta vazduha direktno ne utiču na spremnost pojedinaca da podnesu žalbu povodom nekvaliteta životne sredine ili se uključe u proteste. Tabela 10 pokazuje da je samo oko 10% ispitanika ikada podnelo službenu žalbu ili molbu koja se odnosi na zagađenje vazduha, dok je dve trećine anketiranih izjavilo je da bi razmotrilo učešće u hipotetičkom protestu protiv zagađenja vazduha u svom gradu (20% reklo je da bi „po svemmu sudeći učestvovalo“, dok je još 47% reklo da bi „verovatno razmislili“ o protestima). Međutim, na ove stope nije direktno uticao stvarni ili percipirani kvalitet vazduha, pa su, umesto toga, više zavisili od drugih, individualizovanijih varijabli ličnog mišljenja (odnosno, od lične percepcije).

Konkretno,među ispitanicima je postojala mnogo veća verovatnoća za podnošenje žalbe ili angažman u građanskom protestu ukoliko osećaju da zagađenje vazduha negativno utiče na njihovo zdravlje ili zdravlje najbližih članova njihove porodice (otprilike 30% uzorka). Oslanjanje na vesti s interneta takođe je povezano sa većom spremnošću za angažovanje na protestima, što sugeriše da će pojedinci koji su češće „pri internetu“ i mobilnim komunikacijama imati više pristupa nezavisnim medijskim izvorima, te je verovatnije da upravo oni iniciraju promenu status kvoa i reše se na angažovaniji stav (žalbe, ili protesti).

Uzeti zajedno, ovi rezultati pružaju informacije značajne za zvaničnike lokalnih i centralnih vlasti, uz nadu da će podrška građana biti zadržana uprkos zamašnoj ekološkoj degradaciji sredine. S jedne strane, kineski građani su u stanju da tačno mere lokalno zagađenje vazduha, i obično su skloni da za stanje nižeg nivoa zadovoljstva životnim uslovima i standardom okrive upravljačke strukture. Međutim, oni takođe pokazuju da percepcija lošeg kvaliteta vazduha sama po sebi nije dovoljna da bi se kineski građani u kontinuitetu žalili ili protestovali, i da su takve akcije prvenstveno podstaknute percepcijom pojedinaca o neposrednim pretnjama po svoje kao i zdravlje članova uže porodice.

Zaključak: Konstantna otpornost kroz stečeni legitimitet

US – China Business Council

Iako Kina sigurno nije imuna na teške socijalne i ekonomske izazove, malo je dokaza i indikatora koji bi išli u prilog ideji da KPK gubi legitimitet u očima svog naroda. U stvari, istraživanje Ešovog centra pokazuje da je kineska vlada tokom 2016. godine, u širokom spektru metrika, bila popularnija nego u bilo kom trenutku tokom prethodne dve decenije. Kineski građani su u proseku izneli stav da je vladino pružanje primerene zdravstvene zaštite, rasta plata i standarda i drugih parametara u oblasti obezbeđivanja osnovnih javnih usluga bilo daleko bolje i pravičnije nego kada je 2003. godine otpočeto ovo istraživanj. Takođe, u pogledu korupcije, pad zadovoljstva između 2009. i 2011. je potpuno anuliran, dok je javnost je uglavnom podržavala Sijevu široko rasprostranjenu kampanju uperenu protiv korupcije.

Čak i po pitanju okruženja u vezi kojeg su brojni građani izrazili nezadovoljstvo, većina ispitanika izražava očekivanje da će se uslovi poboljšati u narednih nekoliko godina. Za svako od ovih pitanja, siromašniji stanovnici Kine koji ne pripadaju priobalnom pojasu već žive u unutrašnjosti izrazili su jednako (ako ne i veće) poverenje u akcije vlade u odnosu na „povlašćeni“ sloj stanovnika (one koji su više rangirani na društvenoj i platnoj lestvici). S obzirom na takvo stanje stvari, među glavnim demografskim grupama u Kini nije bilo nekih realnih naznaka rastućeg nezadovoljstva, čime se stavlja pod znak sumnje ideju da se ova zemlja suočava sa krizom političkog legitimiteta.

Sa pojavom Covid-19  te njom prouzrokovane ekonomske štete i socijalne dislokacije, istraživanje pokazuje da KPK ne može da dobije političku podršku svog naroda zdravo za gotovo. Iako su državna cenzura i propaganda široko rasprostranjeni, istraživanje otkriva da percepcija građana o učinku vlade najviše odgovara onim stvarnim indikatorima „na terenu“, merljivim promenama u materijalnom blagostanju pojedinca. Stoga se zadovoljstvo upravljanjem i podrška sistemu moraju stalno jačati. Za kineske lidere na svim nivoima, ovo je mač sa dve oštrice. Građani, koji su navikli na povećanje životnog standarda i dobar standard pružanja javnih usluga, očekivaće da se takva poboljšanja nastave, dok građani koji pohvale vladine službenike za efikasne politike, mogu te iste okriviti kada neuspesi jevnih politika počnu da neposredno utiču na njih ili članove njihovih porodica. Iako harvardsko istraživanje faktografski podupire podacima potkrepljen stav o otpornosti KPK-a i prirodi ove otpornosti, podaci iz ove dugogodišnje studije ukazuju i na specifične oblasti u kojima bi zadovoljstvo građana moglo pasti u današnjoj eri usporavanja ekonomskog rasta i degradacije životne sredine.

Edvard Kaningem je direktor Kineskog programa pri Ešovom Centru i predvodnik Azijske inicijative za energiku i održivost pri Kenedijevoj školi javne uprave na Harvardu. Takođe je gostujući predavač iz oblasti javnih politika, sa fokusom na trište energentima i javnu upravu, međunarodnu ekonomiju i konkurentnost, političku ekonomiju razvojnih privreda i kinesku globalnu integraciju. U poslednje vreme bavio se rastom kineskog privatnog bogatstva i filantropijom i kao savetnik privatnim i kompanijama koje su javno listirane na berzama, posebno onim u sektorima energetike, unapređenja životne sredine i finansijskih usluga.

Toni Sejč je direktor Centra za demokratsku upravu i inovacije pri Ešovom centru i profesor međunarodnih odnosa. Drži komparativne kurseve o političkim institucijama, demokratskom upravljanju i tranzicionim ekonomijama sa fokusom na Kinu. U svojstvu direktora centra, Sejč takođe predvodi Institut Radžavalijeve Fondacije za Aziju, drži katedru za Kineske programe, uz Azijski program za energetske lidere i Transfer liderstva u programu za Indoneziju, obezbeđujući programe obuke za nacionalne i lokalne zvaničnike iz Kine i Indije.

Džes Tarijel je postdoktorski stipendista u sektoru kineske energetike pri Ešovom centru. Njegovo istraživanje fokusira se na javno mnjenje, legitimitet vlade, aktivizam u okruženju i zagađenje na lokalnom nivou u Kini. Diplomirao je biologiju i geografiju na Univerzitetu u Sirakuzi, a na Bostonskom niverzitetu je doktorirao na temu globalne životne sredine. Pored toga, proveo je šest godina radeći s Ešovim Centrom u sprovođenju istraživanja kinesog javnog mnjenja.

O Eš centru

Centar za demokratsko upravljanje i inovacije Roja i Lile Eš podržava izvrsnost i inovacije u javnoj upravi i javnim politikama, obezbeđujući potporu za istraživanja, obrazovanje i javnu debatu. Osposobljavanjem najboljih rukovodilaca, razvijanjem novih i dobrih ideja, kao i širenjem inovativnih rešenja i institucionalnih reformi, cilj Centra je da se suoči sa dubokim izazovima sa kojima se suočavaju građani širom sveta. Fordova Fondacija je noseći osnivač Ešovog Centra. Dodatne informacije o centru dostupne su na adresi ash.harvard.edu.

Ovaj rad je zaštićen autorskim pravima i ne može se reprodukovati ili ponovo koristiti bez prethodne dozvole. U skladu sa politikom otvorenog pristupa Centra, ovaj je dokument besplatno dostupan na adresi ash.harvard.edu.

Ovaj istraživački rad jedan je u nizu koji je objavio Ešov centar za demokratsku upravu i inovacije pri Kenedijevoj školi u sklopu Harvardskog Univerziteta. Stavovi izraženi u odeljku političkih izveštaja autora (ili više njih) ne odražavaju nužno i stavove škole John F. Kennedy ili Harvarda. Radovi iz ove serije studija imaju za cilj da prikupe povratne informacije i podstaknu raspravu o važnim izazovima u oblasti javnih politika.

Click to access final_policy_brief_7.6.2020.pdf

Mata Hari, plesačica, striptizeta, kurtizana, špijunka  

Margaretha Gertruida Zelle MacLeod, alias Mata Hari. Berlin 1907. Kolorizacija Claudia Castro. Izvor svih fotografija: DonHollway.com

Da li je Mata Hari prouzrokovala smrt 50 hiljada vojnika u Prvom svetskom ratu?

Četiri dana policijskog isleđivanja u Skotland jardu obično su dovoljni da se otvori i najtvrdokorniji osumnjičeni. Ipak, ser Bazil Tomson, pomoćnik komesara policije i šef Specijalnog odeljenja nikada nije do kraja odgovorio na pitanje koje već čitavo stoleće intrigira istoričare. Njegova ljupka, dobro odgojena holandska zarobljenica, jedna Margareta Mekleod (Margaretha Geertruida “Margreet” MacLeod, devojačko Zelle), bila je ili neprijateljska špijunka, ili naprosto najpoznatija egzotična plesačica i kurtizana iz vremena Bel epoka: Mata Hari. Prisetila se da su je “Ispitivala tri uniformisana muškarca… na holandskom, s belgijskim akcentom“; prevodilac je “imao hrabrosti da im kaže da imam nemački naglasak”.

Skotland jard, sedište londonske policije

Bilo je to na Zapadnom frontu tokom Prvog svetskog rata: Britanija, Francuska i Belgija protiv Nemačke. “Imamo informacije da je Mata Hari od nemačke ambasade dobila 15.000 franaka”, rekao joj je Bazil. „Držaćemo vas u pritvoru zbog sumnje za špijunažu i pod optužbom da imajte falsifikovani pasoš.“

Izvodi iz datoteke M. I. 6, odeljenja britanske kontraobaveštajne službe. Mata Hari i njen francuski pasoš.

Njen istinski zločin je bio je, međutim, u tome što je bila žena lakog morala. Mata Hari je ležerno priznala dugačku listu svojih ljubavnika, od Pariza do Berlina: Ni Britanci nisu bili imuni na nju. Oficir odgovoran za uhapšenicu je tada rekao da je”Bila to jedna od najšarmantnijih izdanaka ženskog bića koje sam ikada video”, a sam Bazil je Margretu Matu Hari upamtio po stasu, kao “visoku i žilavu, blistavih tamnih očiju i tamnog tena, živahnih pokreta i držanja, inteligentna i tokom konverzacije hitra na odgovoru.“

Njena privlačnost nije bila iznenađujuća; jer, ona je još od malih nogu počela da šarmira i manipuliše muškarcima oko sebe.

Kuća u frizijskom gradu Leuvarden (Leeuwarden, ul. Kelders br. 33, desno), u kojoj je rođena Margaretha alias „Mata“ (izgorela 2013. godine i obnovljena, ali ne prema prvobitnom nacrtu).

Margaretin otac, Adam Zelle ju je još kao mladu razmazio skupocenim poklonima, kao što je recimo igračka u obliku kolica, u koja je bila upregnuta koza.

Njegova naklonost šepurenju i razmetljivom prikazivanju, kao i društvenoj pohlepi i koristoljubivosti su ga naveli u rizične spekulacije koje su porodicu doterale do bankrota i razvoda, primoravajući Margaretu da ode iz svog doma.

Najstarija od njihovo četvoro dece i jedina ćerka holandskog galanteriste i špekulanta koji ju je razmazio „kao orhideju među leptirima”, ali usput oteravši porodicu u siromaštvo, Margareta (ili Margreta) je odrasla kod rodbine. Kada je sa 16 godina otkrivena u kompromitujućoj pozi sa svojim 51-godišnjim direktorom škole, krivica nije pala tamo gde bi pala danas. Uz malo gledanja na buduće perspektive, na kraju je odgovorila na oglas kapetana Rudolfa Mekleoda, veterana iz Holandskih ratova za Istočne nezavisne kolonije, više nego dvostruko starijeg, koji je tog trenutka bio kod kuće na dopustu i tražeći „devojku prijatnog karaktera – uz mogućnost (bračne) zajednice“.

Kao mlada devojka, Margareta je poslata da živi kod rodbine. Sa 16 godina direktor škole je pokušao da je iskoristi. Usledio je skandal. Još nije napunila ni 19 godina kada je pala na Rudolfa Zelea, sifilističara sklonog kapljici i kocki, koji je bio dvaput stariji od nje. A Margret je oduvek bila slaba na muškarce u uniformi. Kao supruga oficira, Margareta se nadala da će zadržati životni standard u kojem je uživala kao devojčica.

„Skoro da mi je mogao biti otac. Videti tako zgodnog mladića bi nateralo moje srce da zakuca brže… Bila sam vrlo temperamentna. Imala sam i umetničke težnje… Želela sam da živim poput leptira na suncu.” (Margaretha MacLeod, Mata Hari)

DonHollway.com

Margareta (u prvom redu, levo) je 1897. ispratila brod na koji je bio ukrcan njen suprug (zadnji red, drugi s leva) do njegove vojne ispostave u Holandskim Istočnoindijskim ostrvima (ostrva koja nemaju ikakve veze s Indijom i Pacifikom jer su „Indies“ delimično nezavisne kolonije, pod koji se podvode karipska ostrva u Atlantiku. Jedan broj Karipskih ostrva proglašen je holandskim kolonijama, Istočni Antili). Može se primetiti da na ove fotografije nosi istu haljinu)

U holandskim kolonijama na Karibima Margret se upoznala sa Gandrungom, tradicionalnim indonezijskim plesom. Četvorica takvih javanskih plesača pojavilo se 1889. na Svetskom sajmu u Parizu. Prvobitno demonstracija ljubavi i predanosti Šri Devi, boginji pirinča i plodnosti, do MacLeodovog dana kada je ples postao jednostavan obred udvaranja. Plesačice hip-bodra, obučene u tradicionalnu nošnju uključujući ukrašenu odeću bi odabrale partnere iz publike, koji su u znak zahvalnosti „donirali“ svoj novac (što je važno za kasniji način na koji je Margaret „utrživala“ svoj ples). Gandrung se obično izvodio tokom čitave noći.

Ovakvi „erotikom nabijeni događaji“ verovatno su na mladu evropsku devojku ostavili snažan uticaj. Mlada Margreta, tek što je prevladala svoj viktorijanski moral, počela je da izučava ono što je, po njoj, spadalo u svojevrsnu polu-erotsku umetnost. Margaretin scenski debi 1898. godine u baršunastoj ljubičastoj haljini dubokog dekoltea je privlačio oči oficira, što je Rudolfa nagnalo na ispade ljubomore.

Kada je njihov sin Norman Džon umro pod sumnjivim okolnostima, MacLeodsov brak je počeo da propada. Njihova ćerka Žan Luiz (Jeanne Louise, „Non“) je preživela „trovanje“,  ali je umrla 1919. godine u 21. godini, a da nikada, zapravo, nije upoznala svoju majku.

Kao mlada koketa u vojnoj kasarni negde na sparnim Karibima, Margareta nije bila ništa bolja za „plivanje kroz bračne vode“ od Mekleoda. „Mladi poručnici me progone i zaljubljeni su u mene“, pisala je. „Teško mi je da se ponašam na način na koji moj muž ne bi imao prigovore.“ Rudolf je imao svojih problema: kocka, piće, žene, ljubomora i zlostavljanje supruge, a da ne spominjemo venerične bolesti. Kada je njihov sinčić umro, navodno otrovan od strane osvetoljubivog sluge – ali verovatnije usled urođenog sifilisa ili uzimanja svog tada aktuelnog leka – izuzetno otrovne žive – vratili su se u Holandiju i razdvojili. Njihova ćerka je stavljena pod njegovo starateljstvo. Margareta je iznova započela život. Godinama kasnije je u jednom intervjuu rekla: “Mislila sam da su sve žene koje su pobegle od muževa otišle u Pariz.”

U Gradu svetlosti

„Bez novca, putovala sam ka Parizu bez odeće u koferu. Tamo sam, kao krajnje sredstvo, i zahvaljujući svojim ženskim čarima, uspela da preživim.“

Lejdi Mekleod u haljini (gore) koju je nosila u svojim najranijim javnim nastupima. U to vreme se čak i pogled na pazuh graničio s erotikom.

Pariz je u to doba bio na svom umetničkom i kulturnom vrhuncu. Luiz Veber, Džejn Avril i Lijan Depoži su se proslavile i postale poznate po „opscenom“ kan-kanu u Mulen Ružu i kabareu Foli Beržer. U ta vremena, skandalozni način života nije trebalo niti je bilo preporučljivo sakrivati, već, naprotiv – slobodno voditi „skandalozni“ životni stil, što je bio slučaj sa poznatima. Blistava fasada je, međutim, bila samo maska za tavno siromaštvo, jedva potisnuti razvrat i odraz nivoa nejednakosti koji možda nije dostignut sve do današnjih dana. I dok su moćni muškarci u prslucima i sa šeširima otvoreno lovili svoje ljubavnice na Jelisejskim poljima i duž Sene, za jednu nezaposlenu samicu poput Margrete izbor je bio sužen i uglavnom je uključivao služenje drugima: u domaćinstvu ili seksu; kao „Grande horizontale“: Kurtizana za pripadnike visokih društvenih slojeva.

Margareta – sada u Parizu „Margeri“ (Marguérite) je tražila posao modela koji bi statirao slikarima i vajarima, ali je njena figura ocenjena kao nedostatna („previsoka“ za standarde nekih „ustanovljenih“ proporcija). Vešta u jahanju, prijavila se za posao instruktorke jahanja, a zatim, sve više zapadajući u očaj i navodno koketirajući „izletima“ u prostituciju, radeći i kao trik-jahačica u Molijerovom Cirkusu, čiji ju je vlasnik predstavio kao plesačicu u jednom salonu za gospodu ondašnje pariske elite. U to doba, bez radija, ili bioskopa, ovi saloni iz visokog društva omogućavali su bogatim i moćnim „doajenima“ da uživaju u intimnom okruženju bez „mešanja sa gologuzijom“. Bez klasične plesne obuke, previsoka da bi se mogla proslaviti kao balerina, Margeri je znala da joj treba uspostavljanje u nekom „prostoru“ koji bi je izdvojio kao nešto više od proste „kabaretske devojčure“.

Belle Époque je tada u Evropi bio sinonim zanesenosti Orijentom, kao novog vida „naturalizma“ u umetnosti, pa i u plesu. Amerikanka Isadora Dankan je, šrimera radi, postala poznata po tome što je otišla toliko daleko da se pojavljivala golih nogu i bosonoga, samo u kratkoj togi. Margeri je otišla korak dalje. Znajući da njena veština nije ležala u virtuoznosti pokreta već u seksepilu kojeg je posedovala, jedno je koristila kako bi prikrila drugo. Prizivajući svoje dane na Karibima u holandskim Istočnoindijskim Antilima, i iskoristivši status svog supruga oficira (sloveći kao njegova udovica), Margret je ušla u krugove više klase, u koje bi joj inače ulaz bio zabranjen.

Mata je februara 1905. godine imala svoje prvo ekskluzivno pojavljivanje u jednom pariskom salonu za bogatu elitu. Strategija joj je bila jednostavna; njen nastup je evocirao posvećenje Šivi, hinduističkom bogu uništenja; kombinovala je sirovu erotiku „prefarbanu“ religioznošću. Pojavila se u kostimu kojeg je sama osmislila: prozračnom velu, i s metalnim grudnjakom, čije su trake ukrašene lažnim draguljima – a onda, plešući pred slikom Šive, u sve većem zanosu, dok ne bi ostala gotovo gola; bio bi to vrhunac te tačke, kada je u finišu padala obnažena pred publiku.

Ovakav nastup u pariskoj javnosti je u potpunosti izveđen s „odećom“ od jednog komada prozračne tkanine, veština koja je među ovim „entuzijastima kulturne autentičnosti“ iz pariske elite, začudo, ostala potpuno neprimećena. Tek pošto je u časopisu namenjenom ondašnjem visokom društvu jedan ugledni kritičar grozničavo ispisao da je “Lejdi Mekleod prava Venera”, njena je karijera „mondenke“ bila zacrtana.

Fotos desno: Musée Guimet (Musée national des arts asiatiques MNAAG, 13 Mart 1905)

Na fotografijama svog prvog javnog nastupa, Mata Hari je ovde u bodiju nijanse kože (samo za ovo slikanje, mada ga u svojim predstavama zapravo nije nosila). Nastupe bi posmatralo na stotine posetilaca, uključujući i visoke državnike.

„Dok plešem zaboravim ženu u sebi, tako da kad samu sebe do kraja podam Šivi – što se ogleda u sklizavanju mog vela s kukova – iako stojim naga pred svima samo jedan sekund – u meni to nikad nije proizvodilo bilo kakvu emociju… izuzev radoznalosti kako je publika, podstaknuta mojim plesom, raspoložena u tom trenutku.”

Jutro nakon njenog prvog nastupa, svi su pariski listovi već izvestili o novoj zvezdi na pariskom nebu. „Gal“ je njenu tačku okarakterisao kao “entreša“ (entrechats), „odskok kojim (Mata) daleko nadvisuje naše klasične plesače”. „Press“ je pisao da “ona pleše svim svojim mišićima, čitavim telom, nadilazeći na taj način uobičajene metode“.Pariski Lajf je njen rad opisao sažetije: “Ona nosi kostim bayadère, južnoindijske plesačice, najjednostavniji mogući, a prema kraju ga još više pojednostavljuje.” Godine 1905. je fenomenalna Mata Hari bila senzacija Grada svetlosti. Njena bi se scenska priča menjala kad god bi zaželela: bila bi kćer hinduističkog sveštenika i bele žene, ili proizvod ‘bezobrazluka’ škotskog lorda i malajske zavodnice koja je umrla pri porođaju, ostavljajući je da bude odgajana kao plesačica hrama, unoseći tajne misterioznog Orijenta u salone evropskog visokog društva.

DonHollway.com

Od erotske plesašice, Mata Hari je napravila ključni skok ka umetnici. Došla je pod pokroviteljstvo Gabrijela Astruka, poznatog po tome što je u Francusku doveo Ruski balet Monte Karla (Ballets Russes de  Monte Carlo). Astruk je rezervisao njen nastup u Olimpiji, legendarnoj pariskoj dvorani, zakupivši je za 10.000 zlatnih franaka.

„Ples je jedna pesma u kojoj je svaki pokret jedna reč.“

Rudolph MacLeod je podneo zahtev za razvod, koristeći u pravnom postupku njene u javnosti prisutne „sličice“ na kojima je u polunagom izdanju, a kao dokaz Margretinog „iskvarenog“ karaktera. Otac, koji ju je kao devojčicu odveo rođacima da je podižu u trenutku kada mu se poslovni brod nasukao, unovčio je njenu slavu pristajući na knjigu tipa „iskreno od A do Š“. Deset godina kasnije, njena bol je i dalje odjekivala transkriptom s isledničkog postupka: „… Moj se otac oženio tom ženom. Uvek sam mu slala novac… Dva pisca su otišla do njega, zanimajući se da li bi im mogao „pozajmiti“ svoje ime, a ona (njegova supruga) je napisala tu knjigu, dok je otac dao fotografije. Bila sam vrlo nesrećna zbog te grozne knjige. Ona ju je napisala, a moj otac dao svoje ime… i jednog dana je osvanula u 60 hiljada primeraka […] koju su svi kupili.“

„Bila je to velika tragedija u mom životu.”

Sigmund Frojd tek što je svetu izneo i počeo da razrađuje svoju teoriju o libidu, iako danas deluje očigledno da je Margreta bila u potrazi za očevom/očinskom figurom, u pokušaju da povrati svoje detinjstvo, želeći da je „predmet“ naklonosti starijeg, moćnog čoveka naučivši na teži način da je naklonost muškaraca mogla osvojiti seksom.

„Nikad nisam umela da dobro plešem. Ljudi su dolazili da me vide jer sam se prva javno usudila da se skinem do kraja.“

“Sa svakim velom koji bih zbacila, moj bi se uspeh dodatno uvećavao. Pretvarajući se da svoje plesne tačke uzimam za veoma umetničke i „pune karaktera“, i u tom stilu hvaleći tu svoju umetnost, publika je napokon shvatila golotinju (na moj način), i tako je još uvek (percipira).”

Evropska zdravica i srdačan „prijem“

Kao umetnica, Margreta „Mata“ Hari stekla je pravo i privilegiju na ulazak u salone bogatih i moćnih; kao „demi-mondenka“ (demimondain), odnosno kurtizana ljudi iz visokog društva, našla je put do njihovih kreveta. “Od trenutka kada sam im predstavila svoje javanske plesove, moja je sudbina bila promtno zacrtana”, evocirala se na jednom mestu. “…Dobila sam zaštitu najbogatijih stranaca, koju nisam propuštala da iskoristim.” Lista njenih ljubavnika je ujedno i lista slavnih eminencija na razmeđi dva stoleća: kompozitori Žil Masne i Đakomo Pučini; finansijski mogul baron Anri de Rotšild; čokoladijer Gaston Dumenje; francuski ambasadori u Japanu, Holandiji i Sjedinjenim Državama; francuski ministar rata. Bankar Feliks Ksavije Ruso smestio ju je u seoski dvorac nadomak Tura (Tours), zamka u pariskom predgrađu s finim nameštajem i trkačkim konjima, obezbedivši joj trenera i kompletnu poslugu – potez kojim je sebe odveo u finansijsku propast.

Iscrpevši Francusku, Mata Hari je sa svojom tačkom potom otputovala u Španiju, a onda i u Italiju, Rusiju, Austriju i Nemačku. U Berlinu je svojoj listi pridodala i bogatog oficira Alfreda Kiperta, koji joj je „kao poklon“ dao 300.000 zlatnih maraka (danas preko 4.47 miliona dolara); potom, i vojvoda od Kamberlenda, rođak engleskog kralja Džordža Drugog, koji je stao na stranu Nemačke, oženivši sina Kajzerovom ćerkom; osvojila je čak i prestolonaslednika Vilhelma. Jedan Francuz koji je s Matom Hari uradio intervju je o njoj napisao: “Postala je Berlinrka (Berlinoise), i govori nemački s tek minimalnim orijentalnim akcentom.”

Ljubavnica muške elite

Na jednoj od slika dole je Žil Kambon, francuski ambasador u Sjedinjenim Državama, Španiji i Nemačkoj. Tokom Prvog svetskog rata bio je šef političkog odeljenja Francuskog ministarstva spoljnih poslova. Tu je i general Adolf-Pjer Mesimi, francuski ministar rata (Optužen za neuspeli francuski plan XVII, bio je primoran da podnese ostavku 26. avgusta 1914). Ne treba skrajnuti ni kapetana nemačke vojske Alfreda Kieperta, koji je Matu Hari vodio da posmatra manevre nemačke vojske. Kada ga je njegova supruga Marta, Mađarica, naterala da prekine tu aferu, poklonio je Margreti  300.000 zlatnih maraka. Trešnja na torti bio je prestolonaslednik Vilhelm Nemački. Mata Hari se hvalila: „Već sam bila (njegova ljubavnica), i mogu s njim da činim šta god poželim.“

Ljubiteljka mode

Na slikama gore, Margret je na Lonšanu (01 i 02 s leva nadesno) tokom konjičke manifestacije „Jesenji trofej“ (Longchamps, Prix d’Automne) 4. oktobra 1908. 03. U Berlinu, 1907, potom 04. u pariskom “Odeonu” (1910). U donjem redu slike iznad, prva s leva nadesno, na sebi ima bundu od hermelina i plašt od lisice, 02 u kabareu Folies Bèrgere, 1913, i u vrtu svog imanja u Nojiu na Seni (Neuilly-sur-Seine), diplomatskoj i rezidencijalnoj četvrti na zapadu Pariza.

Berlin, 1906. Hermelin ide sa čime god. Druga s leva, Mata u Monte Karlu (1911)

U istoj haljini, gore i dole (1913?)

Mata Hari je početkom 1914. godine otpočela svoj šestomesečni angažman po ugovoru potpisanim s berlinskim Metropolom, počevši da nastupa od tog septembra, za 48.000 maraka (danas oko 700.000 dolara). Njene berlinske tačke nisu zahtevale golotinju, što je bio njen jedini zahtev tokom pregovora o angažmanu. Međutim, tog je jula Austrija napala Srbiju.

Veliki rat

Nemačka pešadija, Druga bitka kod Ipra, 21. aprila – 25. maja 1915 (šlemovi sa šiljkom na vrhu, tzv. ‘Pickelhaube’, ukinuti 1916.)

Od samog početka, od atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda Austrijskog i njegovu suprugu Sofiju, nasilje u Prvom svetskom ratu nije se ograničavalo samo na muškarce. Nemci su u okupiranoj Belgiji zatvorili britansku sestru Edith Cavell zbog izdaje, nakon što je zdušno pomagla ranjenim britanskim i francuskim vojnicima, kao i belgijskim i francuskim vojno sposobnim civilima da dopru do neutralne Holandije. Vojni sudu joj je odredio smrtnu kaznu, i streljana 12. oktobra 1915. godine. Njena smrt je za Saveznike postala moćnije sredstvo no što je Edit ikada bila za života, postavši efikasno propagandno sredstvo koje je ohrabrivalo fizički i mentalno sposobne muškarce da se prijave u vojsku, u broju većem od onog broja muških glava kojima je pomogla da pređu u Holandiju. Nemački podsekretar za spoljne poslove, dr Alfred Cimerman je rekao: „Nema sumnje da je tako užasno što je ova žena pogubljena; ali razmislite samo šta bi se dogodilo sa državom, posebno u vreme rata, ako bi ugrožavanje bezbednosti njenih vojski prošlo nekažnjeno ’samo’ zato što su te prestupe počinile žene.” Kakva teška je lekcija njena smrt, pouka kako izbeći smrt mnogih Francuza (kraće rečeno: ni žene u ratu da ne budu pošteđene prekog suda, preventive od izdaje).

Nemci su joj po dolasku u Berlin zaplenili krzno, nakit i prtljag „jer je Parižanka“, ili je to, možda, bila samo nepristojna tehnika regrutovanja (postaviti je odmah na mesto koje joj pripada“). Karl Kromer, nemački konzul u Amsterdamu joj je ponudio 20 hiljada franaka za „šaputanja na jastuku“ sa francuskim oficirima. Štaviše, ako bi se ti „šaptaji“ pokazali vrednim, “Onda”, rekao joj je, “možete imati sve što želite.”

Mata Hari nikada nije odbijala novac od muškarca. Kao naknadu za stvari koje su joj u Berlinu oduzeli, ona je njima uzimala – novac. “Mojih je sada 20 hiljada franaka u džepu, ispratila sam Kromera do vrata.”

Britanski agenti u Holandiji shvatili su da ima dogovor s Nemcima i o tome upozorili Francuze: „Policija i vojska smatraju da je ne treba smatrati osobom koju ne treba posmatrati kao sumnjivu, pa bi njeno buduće kretanje trebalo nadgledati.“

Slike iznad prikazuju Margret nakon njenog poslednjeg nastupa kao plesačice (Holandija, mart 1915), i u Amsterdamu 1915. godine, otprilike u trenutku kada su je Nemci prvi put “zamolili” da špijunira Francuze.

Izbačena iz Nemačke, poznato je da je Mata Hari prvu godinu rata provela u neutralnoj Holandiji, u kući koju joj je obezbedio njen tada „najsvežiji“ ljubavnik, belgijski pukovnik Eduard Willem, Baron van der Capellen. Britanka je tvrdila da je provodila vreme obučavajući se kao “agent AF 44” u školi za špijune u okupiranom Antverpenu; ovu školu je vodila zloglasna “Crvena tigrica”, frojlajn Dr. Elsbet Šragmiler (Elsbeth Schragmuller). Šragmilerova je 1913. godine stekla doktorat iz politikologije; ušla je u rat angažovanjem na filtriranju presretnute komunikacije. Ubrzo je prešla na prikupljanje obaveštajnih podataka, što ju je dovelo do prenosa svog znanja i iskustva budućim nemačkim špijunima. Imala je reputaciju surove osobe jer je od aspiranata zahtevala bezobzirnu disciplinu, mada je njen identitet ostao tajna još dugo nakon završetka Velikog rata. Mata Hari nikada nije spomenula da je ikada upoznala-susrela Šragmilerovu. Nakon rata, Elsbet je priznala da je Mata Hari bila nemačka špijunka, ali je tvrdila da nikada nije otkrila bilo kakve značajnije informacije.

Kapetan Vladimir Maslov (Vlamir „Vadim“ de Masslof) bio je izdanak ruske aristokratske porodice, star tek 21 godinu – otprilike mlad koliko i sin Mate Hari – i njihova je veza odražavala sve suprotnosti njenih dotadašnjih afiniteta, po pravilu usmerenih ka bogatim starijim muškarcima. Delimičan razlog zbog kojeg je pristala da špijunira, rekla je tokom ispitivanja, bila je nada da će zaraditi „dovoljno novca da Vadima de Masslofa više nikada neću morati da varam sa drugim muškarcima“. Na jednoj fotografiji (koju je možda snimila sama Mata Hari), on je s njom u Parizu 1916. godine, delimično oslepljen usled nemačkog otrovnog gasa (slika dole). Nakon rata se oženio, vratio u Rusiju, da bi nestao u vrtlogu Revolucije.

„Volim oficire. Volela sam ih čitavog života. Više volim da sam ljubavnica lošeg oficira nego bogatog bankara. Najveće mi je zadovoljstvo da spavam s njima, bez ikakvog razmišljanja o novcu. Štaviše, volim da upoređujem različite nacionalnosti.”

Po povratku u Pariz, Mata Hari je svoju slabost ka uniformama demonstrirala sa 21-godišnjim kapetanom Vladimirom Maslovom iz Specijalne carske ruske pukovnije, stacioniranim na Zapadnom frontu. Druženje sa Rusom bi privuklo pažnju francuske vlasti čak i da nije bila špijunka. Kapetan Žorž Laduz iz Drugog biroa (Deuxième Bureau), francuske vojne obaveštajne službe je pretpostavio da je Margret nemačka agentkinja, ali je nameravao da je preobrati u špijunku koja će raditi za Francusku. “Obećajte mi samo”, rekao joj je, “da nećete zavesti nijednog francuskog oficira.”

Georges Ladoux

Georges Ladoux

“Tražim milion zlatnih franaka”, rekla mu je. „Nemam nameru da se mesecima družim i kamčim (od Nemaca) neke sitnice (od podataka). Izvešću jedan veliki udar, i onda odlazim.” Planirala je da ponovo uspostavi kontakt s nemačkom obaveštajnom službom i krene u akciju – korak po korak, krevet po krevet, ponovo ulazeći u krugove pripadnika visoke vojne komande. „Već sam bila ljubavnica prestolonaslednika, i na meni je bilo da li želim da ga ponovo vidim… Ovde, ja sam samo dama noći; a tamo, tretirali su me kao kraljicu.“ Na slici desno je kapetan Žorž Laduz (Georges Ladoux) iz Drugog biroa, vojne obaveštajne službe Francuske. U istrazi je učestvovao i ser Bazil Tomson (dole, levo), pomoćnik komesara policije i šef Specijalnog odeljenja Skotland Jarda. Na slici dole desno je major Arnold Kalle, nemački vojni ataše u madridskoj ambasadi u Berlinu. Mata Hari je nameravala da ga iskoristi. Umesto toga, on je iskoristio nju.

Dvostruki agent

Bazil Tomson

Bazil Tomson

Kako joj je uskraćen pristup u Nemačku, a u nedostatku instrukcija od Laduza, ciljala je na najbližeg nemačkog „kapitalca“: majora Arnolda Kalea, iz ambasade Berlina u Madridu. “Učinila sam ono što žena radi u takvim okolnostima kad želi da osvoji džentlmena”, prisetila se, “i ubrzo sam shvatila… Kale je bio moj.” On joj se izlanuo da je poslata podmornica za evakuaciju nemačkih i turskih oficira u Francuski Maroko, kako bi tamo podigli ustanak protiv francuskih vlasti.

Arnold Kale

Arnold Kale

Te noći je trijumfalno, ako ne i nepromišljeno, ovo prijavila Parizu – sada kada više nije bila pod sumnjom Francuza , i prostosrdačno, da bi narednog dana tokom ručka, jednako nepromišljeno, to isto ponovila pukovniku Žozefu Siril-Denvinju, vojnom atašeu francuske ambasade.

Sve vreme dok je ona „obrađivala“ Kalea, on je, međutim, „obrađivao“ nju. Priča o podmornici bila je lažna. Rekao joj je da su Nemci uspešno provalili u francuski sistem šifrovanja, i znali da ta vest više nije tajna. Mata Hari ne samo što nije posumnjala, već je Denvinju prijavila da su Nemci razotkrili francuski metod šifrovanja… zanemarivši da mu „usput“ spomene i predujam od 3. 500 franaka koji joj je Kale kako bi špijunirala Francuze u korist Nemaca.

Na slici desno je general-major Žozef Siril Magdalen Denvinj (Joseph Cirille Magdelaine Denvignes).

Arnold Kale je januara 1917. radio-vezom poslao poruku Berlinu da sarađuje sa špijunom pod kodnim imenom H-21. Francuska prislušna stanica na Ajfelovom tornju (slika dole levo) je presrela šifrovanu poruku, u kodu koji su engleski kriptografi prethodno razbili u Sobi 40 zgrade Riplijevog Admiraliteta u Vajtholu, koja se nalazila odmah do kancelarije načelnika Britanske kraljevske mornarice, ser Džona Dželikoa (gromko odjekujuće titule „Office of First Sea Lord, Sir John Jellicoe“). Kad su Nemci izlanuli da je plaćanje trebalo da se pošalje sluškinji Mate Hari na njenu adresu u Holandiji, otkriven je identitet H-21. Sve su to bili dovoljni dokazi da je Francuzi uhapse.

Bilo je navedeno da su Nemci znali da je sistem šifrovanja provaljen i da su ga upotrebili kako bi namamili Francuze da se dvostruko obavežu: ili će uhapsiti svoju agentkinju kao izdajnika ili će nastaviti da je koriste, dopuštajući Berlinu da Parizu servira lažne podatke. Retrospektivno i sa ove distance, deluje prilično sumnjivo da su Nemci znali za provaljene šifre, jer su samo dve nedelje kasnije koristili istu kriptografiju za slanje Telegrama Cimermanu u Meksiko (koji je isprovocirao Sjedinjene Države da uđu u rat – ishod koji su Amerikanci izvesno želeli da izbegnu).

Ono što Margret nije znala je da je Pariz, prisluškujući vojnu radio-komunikaciju s Ajfelove kule, takođe provalio nemački sistem šifrovanja, ali su to Nemci znali pa su, shodno tome, nastavili da ga koriste za širenje dezinformacija. Kada su transkripti otkrili da Kale upravlja „jednim agentom van Španije“, i da bi isplatu trebalo transferisati na adresu Mate Hari u Amsterdamu, njena je sudbina bila zapečaćena. Vratila se u Pariz, gde je uvidela da je  Denvinj izbegava. Laduz je tvrdio da ne zna ništa o nemačkoj podmornici na misiji potpaljivanja ustanka u Francuskom Maroku, ili pak priče o provaljenim (francuskim) šiframa. De Massloffovi nadređeni su mu zabranili da i dalje održava vezu sa Margret. Uhapšena je 13. februara 1917, u sobi hotela “Jelisejska palata”, na osnovu optužnice koja ju je teretila za špijunažu.

U ulozi zatvorenice

Pet meseci je bila izolovana u zloglasnom pariskom zatvoru Sen Lazar (Saint-Lazare), memljivoj i mračnoj „Bastilji svog doba“. Istražni sudija Pjer Bušardon (Pierre Bouchardon) iz Ministarstva pravde, s nadimkom “Veliki inkvizitor” je već odlučio o njenoj krivici. “Od prvog razgovora (s njom) imao sam intuiciju da sam u društvu osobe koju plaćaju naši neprijatelji”, prisetio se on.

“…Pri bledunjavoj svetlosti koja se probijala u zatvorsko dvorište, Margret nije bila ni nalik na plesačicu koja je do pre neki dan očaravala tolike muškarce… Mačkasta, podatna i izveštačena, svikla da na kocku stavlja sve i svašta bez imalo skrupula, bez sažaljenja, uvek spremna da se grabežljivo dohvati nečijeg bogatstva, ostavljajući ljubavnike pomućenih mozgova, bila je rođena špijunka“. (naglašeno u originalu)

Nakon višemesečnog boravka u pritvoru u prilično sumornim uslovima, nekadašnja senzacija Pariza molila je Bušardona, „Ne mogu da podnesem ovaj život. Radije bih se obesila o rešetke svog prozora, nego da dalje živim ovako.” U vreme kad je Laduz pravio transkripte po nju inkriminišuće radio-komunikacije, ona je priznala da je uzimala nemački novac, ali uz to još i negodujući, jer “…Ne može biti da su Nemci (tako) bacili francusku obaveštajnu službu na lažni trag… da telegrafišu samo ono što oni žele da (vi Francuzi) doznate?” (odnosno,da lažnim depešama obmanjuju francusku obaveštajnu službu).

Zatvor Sen Lazar na severu Pariza

Sen Lazar je nastao na mestu leprozarijuma u ​​vreme Vladavine terora („Strahovlade“) 1793. Početkom devetnaestog veka je prerastao u ženski zatvor, prljav i leden – nije bilo grejanja.

Nakon svoje prve noći provedene u tapaciranoj ćeliji bloka u kojem su držali samoubice, Margret Hari, koja je do pre samo neki dan tako luksuzno živela, sada je tavorila izolovana od svih u odeljenju poznatom kao „Menažerija“ (La Menagerie), jer je bila puna „životinjica“ poput pacova, vaški i buva. Obroci su joj bili svedeni na supu i hleb, uz petnaest minuta vežbanja dnevno, i mesa koje je dobijala jednom sedmično. Jedine njene pratiteljke bile su sestre iz reda Mari-Žozef (Marie-Joseph), koje su posećivale zatvorenike.

Njen advokat, nesposobni i neefikasni Eduar Kline (Edouard Clunet), koji je takođe bio jedan od njenih bivših ljubavnika, bezuspešno protestovao protiv uslova u kojima se Margret nalazila. Glavni islednik, kapetan Pierre Bouchardon ju je često posećivao kako bi je „roštiljao“. Margret Hari se više od pet meseci postojano držala svoje priče: da je bila špijunka koja je radila u korist Francuske, a ne protiv nje. Ni žalbe koje je uložila holandska vlada nisu urodile plodom. Uporno je tvrdila da je nevina, sve do trenutka kada je 24. jula izvedena pred sud.

Zgrada zatvora Saint-Lazare je 1935. najvećim delom srušena. Ostale su samo ambulanta i kapela, koji su od novembra 2005. dobili status istorijskih spomenika.

Soupir, Francuska, maja 1917.

U vreme dok je Mata Hari isleđivana u Sen-Lazaru, pod optužbom da je prouzrokovala smrt 50.000 francuskih vojnika, 10. aprila je francuski general Rober Nivel (Robert Nivelle) na severu zemlje otpočeo drugu bitku kod reke En (Bataille de l’Aisne, zapravo tri bitke, 1914, 1917 i u proleće 1918). Nakon šestodnevne artiljerijsko-puščane vatre iz 5.300 komada oružja, kampanje koja je služila samo kao upozorenje Nemcima na predstojeći napad, 480.000 Francuza je napalo greben „Staze dama“ (Chemins des Dames), našavši se u raljama koncentrisane mitraljeske vatre. Saveznici su samo prvog dana pretrpeli nedsaglediv gubitak: imali su 40.000 žrtava. Do 25. aprila je stradalo 271 ljudi (što vojnika a što civila), kada je ofanziva opozvana. Nivel je pao u nemilost, podnevši ostavku. Gotovo polovina francuske vojske na Zapadnom frontu se zbog toga pobunilo. Početkom juna je došao novi zapovednik, general Filip Peten (Philippe Pétain), organizujući gotovo 3.500 prekih vojnih sudova, što je dovelo do izricanja preko 600 smrtnih kazni, od kojih su 43 izvršene.

Francuskoj je pretio defetizam, uzrokujući čistke kakve nisu viđene još od Vladavine terora odnosno Strahovlade iz 1793. Na svom su tlu francuske vlasti streljale preko 300 građana optuženih za špijunažu, uključujući gotovo trideset političara koji su se „drznuli“ da iznađu mirno rešenje,  i najmanje dve žene. Mata Hari, koji uz to nije bila ni francuska državljanka, nije imala nikakve šanse.

Suđenje koje je u istoriji pravnih nauka poznato kao “Republika Francuska protiv Margarete Gertrude Mekleod-Zele” je počelo 24. jula 1917. godine i trajalo je samo dva dana. Neubedljivi dokazi, poput provaljenog sistema šifriranja, koji je imao status državne tajne, nedopušteno joj je prišiveno uz suđenje u neprihvatljivom maniru. Tužilaštvo je, tvrdeći da je ona prodavala tajne Nemcima i da francuskoj obaveštajnoj službi ništa prijavljivala ništa izuzev nemačkih dezinformacija, bacilo je na nju krivicu za smrt 50 hiljada francuskih vojnika. U vezi dokaznog materijala, tužilac André Mornet je priznao da “nije bilo dovoljno činjenica da toj mački stanemo na rep”, ali je sudijama trebalo samo 45 minuta da donesu presudu po kojoj je Margret proglašena krivom i osuđena na smrt. Novine su izvestile da je Mata Hari tada uzviknula: „To je nemoguće!“. (slika gore levo: Mata Hari na suđenju)

15. oktobar 1917

U zoru 15. oktobra, u momentu kada je izvedena na konjički plato Šatoa de Vansen (Chateau de Vincennes) na istoku Pariza, ona se već pomirila sa svojom sudbinom. Lepo odevena, smirena, bez ičije je pomoći došla do stuba za koji je trebalo da je vežu, odbila je povez preko očiju. Major koji je komandovao streljačkim odredom je u tom trenutku rekao, „Po volji Božjoj. Ova dama zna kako se umire.”

Nije napravljen nijedan snimak njenog pogubljenja. Osim u daljem tekstu, internetom kruže fotografije preuzete iz raznoraznih filmskih žurnala te epohe, posebno francuskih nemih filmskih novosti iz 1921. godine; tu je i film o njoj iz 1964. godine, u kojem je „agentkinju H21“ igrala  Žana Moro (Jeanne Moreau), uz Žan-Luja Trentinjana.

Po izjavi jednog očevica, britanskog novinara Henrija Vejlza, prvi nagoveštaj da je njena molba za pomilovanje odbijena nastupio je u praskozorje, kada su je izveli iz ćelije i odveli u automobil, koji je zatim pojurio u kasarnu, gde ju je čekao streljački odred.

Nikada i ni u jednoj prilici, gvozdena volja nije izneverila ovu lepu ženu. Otac Arboz, u pratnji dve časne sestre, kapetana Bušardona, i njenog advokata Metra Klunea, ušli su u njenu ćeliju, gde je još spavala – mirnim i spokojnim snom, kako su napomenuli ključari kazamata i neki od zatvorenika.

Sestre su je nežno protresle. Ustala je i rečeno joj je da je došao njen čas. „Mogu li još samo da napišem dva pisma?“ Bilo je to jedino što je tražila.

Kapetan Bušardon se odmah saglasio i dati su joj pero, mastilo, papir i koverte. Sela je na ivicu kreveta i u grozničavoj žurbi ih napisala. Predala ih je pod nadzorom svog advokata.

Zatim je obukla čarape, crne, svilene, od onih „filmskih stvari“, koje su u ovim okolnostima delovale nekako groteskno. Obula je svoje papuče s visokom potpeticom i preko gležnjeva vezala njihove svilene trake.

Ustala je i uzela dugački ogrtač od crnog baršuna, ivica obrubljenih krznom i s ogromnim četvrtastim krznenim okovratnikom prebačenim preko leđa, uzetog sa čiviluka koji se nalazio ponad uzglavlja ćelijskog kreveta. Prebacila je ovaj ogrtač preko teškog svilenog kimona, kojeg je nosila preko spavaćice.

Njena bujna crna kosa bila je uvijena u pletenice. Stavila je veliki, lepršavi crni šešir od filca sa crnom svilenom trakom svezanom u mašnu. Lagano i ravnodušno, kako se činilo, navukla je par crnih dečjih rukavica a zatim mirno rekla:

‘Spremna sam.’

Okupljeni su polako izašli iz njene ćelije uputivši se ka automobilu koji je čekao. Auto je projurio kroz srce još usnulog grada. Bilo je jedva pola pet ujutro, a sunce još nije bilo izašlo. Vozeći pravo kroz Pariz, automobil se uputio ka Kasarni Vansen (Caserne de Vincennes), starom utvrđenju koje su Nemci sravnili 1870. godine. (Na slici iznad, levo: Islednici, kapetan Pjer Bušardon (levo) i tužilac, kapetan Andre Morne, izgledaju zadovoljni sobom na dan pogubljenja Mate Hari).

Autentične fotografije streljačkog odreda i posmatrača tokoom pogubljenja Mate Hari. Ona se ne vidi. Streljački odred postrojen je s desne strane.

Vojnici su se već pripremili za pogubljenje. Dvanaest alžirskih Zuava od kojih je sačinjen streljački vod je stajalo postrojeno s puškama na gotovs. Iza njih je stajao jedan podoficir s izvučenim mačem. Automobil se zaustavio i iz njega je izašla Mata Hari, uputivši se pravo do mesta na kojem se uzdizala humka visoka dva ili dva i po metra; služila je kao pozadina za puščane metke koji bi mogli da promaše metu (Zuavi su pripadnici lakog pešadijskog korpusa u francuskoj vojsci, prvobitno formiranog od Alžiraca, koji su dugo vojevali u svojim tradicionalnim uniformama).

Dok je otac Arboz razgovarao s osuđenicom, prišao je francuski oficir noseći parče belog suknenog platna. “Povez za oči”, šapatom se obratio časnim sestrama koje su stajale u blizini, uručivši im ga. “Moram li da ga stavim?”, upitala je, obraćajući se svom advokatu, očiju uprtih u povez.

Metr Klune, njen advokat se obratio francuskom oficiru s ovim pitanjem. “Ukoliko gospođa preferira da joj se ne stavlja povez, onda nije potreban”, odgovorio je službenik, žurno se okrenuvši od njega.

Mata Hari nije bila vezana niti je imala povez preko očiju. Netremice je gledala u svoje dželate, kada su sveštenik, časne sestre i njen advokat odstupili od nje. Oficir koji je komandovao streljačkim odredom je svoje ljude nadgledao poput sokola, kako niko od njih ne bi mogao da ispituje pušku u pokušaju da otkrije da li je baš njemu dopala ta sreća pa da ispali praznu čauru bez zrna, ćorak koji se po tradiciji nalazi u jednoj od pušaka svakog streljačkog voda; izgledao je kao da mu je laknulo što će ovaj ‘posao’ uskoro biti okončan.

Oštra, prodorna komanda po kojoj je dvanaest pripadnika streljačkog odreda zauzelo stav, čekajući na signal za paljbu. Još jedna naredba, i kundaci su im bili na ramenima; svako od njih je niz svoju cev nišanio u grudi žene koja im je bila meta.

Nijedan joj se mišić nije ni najmanje trznuo.

Zaduženi podoficir pomerio se na položaj gde su ga vojnici mogli videti uglom očiju. Izvukao je mač i podigao iznad sebe, Potom ga je spustio.

Sunce je do tog trenutka već izašlo, blistajući na uglačanom sečivu poput luka u padu. Istovremeno je odjeknuo zvuk paljbe. Iz cevi svake puške suknuo je plamen, uz sive pramenove dima iz cevi. Muškarci su automatski spustili svoje oružje do nogu.

Nakon plotuna, Mata Hari je pala. Nije umrla onako kako glumci i zvezde pokretnih slika odigraju scenu umiranja – kada gledaoci poveruju da ljudi umiru odmah pošto su streljani. Nije digla ruke niti je posrnula napred ili nazad.

Umesto toga, činilo se da će se srušiti. Polako, po inerciji, spustila se na kolena, glave koja nijednog trenutka nije klonula, bez i najmanje promene u izrazu lica. U deliću sekunde činilo se da se zateturala, na kolenima, gledajući pravo u one koji su joj oduzeli život. Potom je klonula unatrag, savijajući se u struku, nogu podvijenih ispod nje. Ležala je ničice, nepomična, s licem okrenutim ka nebu.

Podoficir, koji je bio u pratnji potporučnika, izvukao je svoj revolver iz velike, crne futrole okačene o opasač. Sagnuvši se nad nju, stavio je cev oružja gotovo – ali ne sasvim – na levu slepoočnicu špijunke. Povukao je obarač a metak iz revolvera joj je razneo mozak.

Mata Hari je sada izvesno bila mrtva.

Po izdavanju naredbe za paljbu, jedan od vojnika se onesvestio. Jedanaest metaka pogodilo je Matu Hari, jedan od njih prošao joj je kroz srce. Njeno telo – s obzirom da se nije javio iko ko bi na njega polagao prava – poklonjeno je medicinskom institutu Univerziteta u Parizu, da bi tamo bilo izgubljeno za istoriju.

U jednom drugom obrtu koji se nedugo potom desio, i Laduz i Denvinj uhapšeni su zbog špijunaže. Obojica su na kraju puštena iz neobjašnjivih razloga. Jesu li njih dvojica Matu Hari izdali i „prodali“ je Berlinu? Da li su je koristili samo da bi odvratili pažnju od njihovog izdajstva? Ili su obojica bila „ponesena“ špijunskom groznicom koju je tada izazvala Nemačka? Istina se verovatno nikada neće saznati. Margret obično prikazuju kao fatalnu damu ili nevinu osobu koja je nasamarena: ipak, Mata Hari nije bila ni jedno a ni drugo. Koristila je svoje veštine zavođenja da bi osvajala muškarce koji su se nalazili na dve sukobljene strane – dve strane koje su je, na kraju, zajedno izdale.

Morne ju je nazvao “špijunkom stoleća.” To možda tada nije bila očigledna istina, ali danas, stoleće kasnije, nema nijedne koja bi bila čuvenija od Mate Hari.

DonHollway.com

Sve fotografije preuzete iz originalne priče, okačene na veb-stranici Dona Holveja

Fajnenšel tajms: podaci o pandemiji po okončanju izolacije

Rubrika Fajnenšel tajmsa FT Coronavirus prati i analizira najnovije podatke tokom perioda ponovnog otvaranja sveta za putovanja, trgovinu i biznis.

Danak u ljudskim životima uzetih pandemijom i dalje raste, sa preko 11,9 miliona slučajeva širom sveta. Za sada je potvrđeno preko 540 500 preminulih od ovog virusa.

Svetska zdravstvena organizacija je ovu epidemiju proglasila pandemijom jer se proširila na preko 200 država širom sveta.

Ova redovno ažurirana stranica Fajnenšel tajmsa pruža uvid u širenje Covid-19, redovno osvežavanom novom grafikom i ostalim karakteristikama.

6. maj: Linkovi vezani za epidemijske krivulje i interaktivne reakcije u svetskim okvirima zamenjuju dosadašnje statičke mape.

5. maj: Svi grafovi i mape sada uključuju smrtne slučajeve u bolnicama gde su oboleli prijavljeni.

4. maj: Dodate su interaktivne tabele epidemijske krivulje i praćenje reakcija organa javne uprave.

29. april: Dodati su grafovi za stope smrtnosti veće od prosečnih, koje pokazuju da zvanične brojke smrtnih slučajeva prouzrokovanih virusom Covid-19 mogu značajno potceniti istinski efekat pandemije.

Prosečan broj i stopa smrtnih slučajeva od korone u Evropi je početkom marta nadmašio Aziju u tom periodu, a Italija, Španija i Britanija postale su nova globalna žarišta. Sredinom aprila se fokus preusmerio na Sjedinjene Države, gde je broj smrtnih slučajeva bio konstantno visok i trenutno predstavlja 12% svih dosad umrlih u svetu. Latinska Amerika je nedavno povećala svoj udeo u svetskoj “statističkoj torti” na više od polovine dosad registrovanih novih smrtnih slučajeva, podstaknutih naletom smrtnih ishoda u Brazilu i Meksiku.

FT nudi opciju provere podataka o pandemiji po zemljama pojedinačno, kao i da li je u njima korona dostigla svoj vrhunac.

Italija je nakon Kine zemlja najteže pogođena kovidom-19 jer se pandemija „prebacila“ na tle Evrope. Nakon nedelja strogog karantina, Italija je preokrenula trend izuzetno visoke stope smrtnosti, koja je napokon počela da pada.

Čini se da isto ovo važi i za nekoliko drugih zapadnih zemalja, dok je u Australiji rana primena mera karantina uspešno zadržala svakodnevnu stopu smrtnih slučajeva, ne prelazeći dvocifrenu brojku.

Pa ipak, na mnogim mestima se broj smrtnih slučajeva i dalje povećava. Najistaknutije među njima su zemlje sa brzo rastućim ekonomijama kao što su Brazil, Rusija i Indija, zemlje u kojima je svakodnevna stopa smrtnosti od korone trend u porastu.

Međutim, prisutna je i zabrinutost da izveštaji o smrtnosti od kovida-19 ne odražavaju stvarni uticaj korona virusa na globalnu stopu smrtnosti. Fajnenšel tajms je prikupio i analizirao podatke o natprosečnim stopama smrtnosti – onim koje prevazilaze globalne istorijske proseke – ustanovljavajući da je broj smrtnih slučajeva u nekim zemljama veći za 50% nego što je inače slučaj. U mnogim zemljama su ove prekomerne stope smrtnih ishoda veće od prijavljenih brojki (jedna od činjenica koju autori ovog teksta ističu u nekoliko navrata).

Nevesela slika još je istaknutija u najteže pogođenim gradovima i regionima sveta. U ekvadorskoj provinciji Gvajas je od početka marta bilo 10.000 smrtnih slučajeva više od tada uobičajenih prosečnih stopa, što je povećanje od preko 300%. U Londonu je ukupna smrtnost bila više nego dvostruka od prosečne stope, a ukupan broj smrtnih slučajeva u gradu Njujorku je od sredine marta bio četiri puta veći od postojeće.

Globalni odgovor na pandemiju

Od zatvaranja firmi do ograničenja kretanja, politike nekih zemalja pokazuju prve znakove ublažavanja mera primenjivanih tokom prošlog proleća.

Kako se Covid-19 širio, tako su vlade reagovale, sprovodeći mere zaštite s različitim stepenima ograničenja. Istraživači sa Blavatnikove škole javne uprave pri Univerzitetu u Oksfordu su sakupili podatke o nizu mera koje su rezultat vladinih reakcija, kao što su zatvaranje škola i radnih mesta uz ograničenja putovanja i okupljanja, kako bi time stvorili indeks doslednosti pridržavanja merama, preventive i ostalim procedurama vezanim za pandemiju (stringency index).

Zemlje istočne Azije, uključujući Južnu Koreju (kao dosad najuspešniju u borbi protiv korone) i Vijetnam su bile su prve koje su pratile Kinu u sprovođenju mera širokog obima, s tim da je većem delu Evrope, Severne Amerike i Afrike trebalo daleko više vremena kako bi primenili oštre mere i striktnija pravila.

Iznenadna primena stroge tronedeljne izolacije je bio odraz dešavanja u Indiji; taj potez je bio nužan, a indijski potkontinent se lansirao u sam vrh onih s izuzetno visokom stopom smrtnosti. Ovaj momenat je tu zemlju ustoličio kao prvu koja je premašila gornju granicu globalnog indeksa smrtnosti, dostigavši preko sto smrtnih slučajeva u jednom danu.

FT tim za vizuelni sadržaj i podatke

Globalna mapa izbijanja pandemije

Pandemijska situacija u Evropi

U 31 evropskoj zemlji, smrtni ishod premašuje sto lica. Trenutno, na evropski region otpada samo 10% svih novih slučajeva na dnevnom nivou, što je znatno niže od vrhunca (preko 80%, koliko je beleženo tokom marta).

Kovid-19 se proširio na svih 50 država SAD-a. U zemlji je potvrđeno više od 3,04 miliona slučajeva i 124 500 smrtnih slučajeva.

 

Srodni linkovi (FT tips):

Coronavirus tracked: the latest figures as countries start to reopen

Aviation industry prepares for sweeping changes in post-pandemic travel

Coronavirus: Sweden starts to debate its public health experiment

Why the US pandemic response risks widening the economic divide

Paranoia creeps into homeworking

*

Coronavirus pandemic: How safe is it to use public swimming pools?

Foreign Policy: Kada CIA “promeša” izbore

Dejvid Šimer, profesor na Oksfordu i Jejlu nudi interesantan osvrt na savremenu istoriju američkih tajnih operacija. Autor je knjige koja uskoro izlazi iz štampe, „Namešteno: Amerika, Rusija i 100 godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference, Knopf, 2020), iz koje je sam autor iskoristio delove teksta za potrebe ovog članka.

Američki predsednik Džordž Buš i direktor CIA Džordž Tenet u Beloj kući (2001.)

Ruski predsednik Vladimir Putin sklon je da odgovara na pitanja o mešanju svoje vlade u američke predsedničke izbore 2016. kombinacijom odbacivanja i protivoptužbi. Sjedinjene Države, tvrdio je on juna 2017. godine, „aktivno se mešaju  u izborne kampanje svih drugih zemalja“. Svrha ove tvrdnje je izgovor za ruske uzvratne postupke i protivmere, kao i odvraćanje (vlade SAD), od svog delovanja na mnogim mestima širom sveta. Dejvid Šimer, koji je ovaj članak objavio na dnevnom portalu i štampanom dvomesečniku Foreign Policy, kaže da su mu (američki) vladini službenici rekli da pretpostavljaju da se od  Kijeva, preko Brisela, sve do Londona, Centralna obaveštajna agencija (CIA) često i posvuda meša u izbore.

Ova percepcija je razumljiva: decenijama je to i bila istina. Prvi tajni akcioni program CIA-e bio je operacija manipulacije izborima u Italiji 1948. godine. Američki obaveštajci širili su zapaljivu propagandu, finansijski podržavajući kandidata kojeg preferiraju, uz orkestrirane inicijative posvuda na lokalu – a sve u korist italijanskih centrističkih snaga nad svojim levičarskim konkurentima. Nakon što je talijanska Komunistička partija izgubila, operacija 1948. postala je „obrazac“, rekao je Šimeru Dejvid Robardž, glavni interni istoričar CIA, za ono što je agencija tada radila u „mnogim, mnogim zemljama“ nadmećući se tokom narednih decenija sa svojim sovjetskim rivalom, KGB-om. Od Čilea i Gvajane, do El Salvadora i Japana, CIA i KGB su „držale na nišanu“ demokratske izbore širom sveta. Neke od tih operacija direktno su manipulisale glasačkim listićima; drugi su manipulisali javnim mnenjem; a sve ovakve akcije osmišljene su da bi uticale na rezultate izbora.

Zatim se Hladni rat završio, a suprotstavljeni ciljevi izbornih operacija Moskve i Vašingtona – širenje ili suzbijanje komunizma – postaju zastareli. Od tada, pa do danas, ruska obaveštajna služba umešala se u mnoge inostrane izbore, ne da bi promovisala ideologiju već kako bi promovisala podele i autoritarno nastrojene kandidate, posejala haos i konfuziju i delegitimisala demokratski model. Ali, šta je sa CIA-om?

U protekle dve godine, Dejvid Šimer je intervjuisao više od 130 zvaničnika o jednom stoleću dugoj priči i istoriji tajnog izbornog uplitanja, odnosno, prikrivanju svoje „prekogranične“ manipulacije demokratskim glasovima sukcesije. Šimerovii ispitanici su uključivali osam bivših direktora CIA-e i još mnogo njenih službenika, kao i direktore nacionalne obaveštajne službe, državne sekretare, savetnike za nacionalnu bezbednost, jednog generala KGB-a i jednog bivšeg predsednika SAD. Saznao je da su tokom trećeg milenijuma, najviši zvaničnici nacionalne bezbednosti u Vašingtonu ozbiljno razmatrali upotrebu CIA-e kada se ova agencija umešala u inostrane izbore u najmanje dva navrata. U jednom slučaju – u Srbiji 2000. godine – rasprava se pretvorila u akciju, jer je CIA potrošila milione dolara radeći protiv tiranina Slobodana Miloševića. U drugoj – u Iraku 2005. godine – CIA je odustala. U oba slučaja, američki kreatori politika su odmeravali potencijalne koristi prikrivenih akcija u odnosu na uočene rizike. Ove zakulisne priče otkrivaju zašto se, suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington, za razliku od Moskve, udaljio od prakse tajnog uplitanja u izbore.

“Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”

Prvi slučaj se odvijao 2000. godine, kada je Milošević, predsednik tadašnje Jugoslavije, ponovo ušao u srpsku izbornu trku. Milošević je bio mnogo toga: komunista iz Moskve, srpski nacionalista i težak prekršilac ljudskih prava. Sredinom 1990-ih je omogućio kampanju etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini. Nekoliko godina kasnije je isto to učinio i na Kosovu, jer su njegovi vojnici sistematski terorisali, ubijali i proterivali etničke Albance. Ozbiljnost ovih zločina naterala je NATO da 1999. godine pokretanje međunarodnog suda i vazdušne kampanje protiv Miloševićevih snaga, optuživši ga kao ratnog zločinca. Leon Panetta, šef kabineta američkog predsednika Bila Klintona od 1994. do 1997. je Šimeru rekao da se „Na Miloševića gledalo kao na lošeg momka od uticaja, nekog ko je u stanju da prevrne nebo i zemlju u tom delu sveta (Balkan) ukoliko se ne budu sledili njegovi (politički) koraci i zahtevi.”

Izbori 2000. pružili su takvu priliku. “Ne znam da smo (ikad) javno rekli da je naš cilj promena režima” rekao je Džejms Obrajen (James O’Brien), tada specijalni izaslanik Klintona za Balkan, “mada nismo uočili da je Milošević bio u stanju da vodi jednu normalnu zemlju.” Od sredine 1999. do kraja 2000. godine, javne i privatne američke organizacije potrošile su približno 40 miliona dolara na programe u Srbiji, podržavajući ne samo Miloševićevu opoziciju već i nezavisne medije, građanske organizacije i inicijative koje su birače podsticale da izađu na glasanje. Kroz ovaj otvoreni angažman, objasnio je Obrajen, SAD su imale za cilj da koliko-toliko uspostave nekakvu ravnotežu na izbornom terenu, u izborima kojima je Milošević bio spreman da manipuliše.

I dok su Stejt Department, Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) i nevladine organizacije finansirane od strane SAD uticale na izbore u Srbiji sasvim otvoreno, CIA je to uradila u tajnosti. Džon Sajfer (John Sipher) je rekao Šimeru da je između 1991. i 2014. godine, dok je bio službenik CIA-e, znao za samo jednu „uspešnu“ operaciju mešanja u izbore: u Srbiji 2000. godine. „Bilo je tajnih operacija sa ciljem podrške protivnicima Miloševiću “, rekao je Sajfer, podsećajući da je CIA, nakon što je Klinton o tome prethodno obavestio odabrane članove Kongresa, „radila na podršci, finansiranju i pružanju pomoći konkretnim opozicionim kandidatima – to je bila glavna stvar.”

Sajfer, koji je postao šef stanice CIA u Srbiji neposredno nakon izbora je objasnio da je agencija odvojila „sigurno milione i milione dolara“ u antimiloševićevsku kampanju, uglavnom se sastajući sa ključnim pomoćnicima srpskih lidera opozicije van granica njihove zemlje i „obezbeđujući im gotovinu “na licu mesta.

I dok su Stejt Department i nevladine organizacije koje finansiraju SAD otvoreno uticale na izbore u Srbiji, CIA je to radila u tajnosti.

Klinton je u jednom intervjuu potvrdio da je ovlastio CIA da se umeša u izbore 2000. godine u korist Miloševićevih protivnika. “Nisam imao problema s tim”, ispričavši Šimeru za CIA-in program tajnog delovanja, jer je Milošević “bio hladnokrvni ubica koji je prouzrokovao smrt stotina hiljada ljudi.” Kao što su američki predsednici iz doba Hladnog rata verovali da mogu ojačati strane demokratije potkopavajući komunističke kandidate, Klinton je verovao da može ojačati srpsku demokratiju radeći protiv Miloševića. “Tip je bio ratni zločinac”, rekao je Klinton. „Nisam smatrao Miloševića kandidatom za igrača u transparentnoj demokratiji; Mislio sam da pokušava da je se otarasi. “

U Srbiji se CIA fokusirala na osobe od javnog uticaja, a ne na proveru glasačkih listića i preinačenje (Miloševićevih) izbornih rezultata. „Nismo nameštali niti smo svesno lagali birače da bismo ih naterali da podrže ljude za koje smo se nadali da će odneti izbornu pobedu“, objasnio je Klinton. Umesto toga, CIA je kampanji opozicije obezbedila novac i druge vidove pomoći.

Lideri u Američkom kongresu su znali i podržali ovaj tajni plan. Trent Lott, vođa senatske većine je podsetio da je, pošto je upoznat sa operacijom CIA-e, dotičnu svesrdno podržao. “[Milošević] je bio potpuno van kontrole”, rekao je Lot . “Ne bismo upali s vojskom (na teritoriju Srbije), ali je vladala pometnja i morali smo nešto da učinimo.” Službenici CIA-e, za razliku od ostalih vladinih zvaničnika SAD-a, mogli bi delovati u tajnosti. „Zbog prirode načina na koji poslujemo“, objasnio je Daglas Vajs (Douglas Wise), tadašnji operativac u sedištu CIA-e na Balkanu, „Srbija je bila mnogo prodornija nego što je to trebalo da kažemo onima koji su delovali mnogo otvorenije.“ Učešće američke obaveštajne zajednice u izborima bilo je „značajno“, nastavio je Vajs, dok je Vašington koristio „sva sredstva koja su u našim moćima kako bismo stvorili rezultat koji bi bio zadovoljavajući za Sjedinjene Države“.

Miloševićevo obraćanje masi u Crnoj Gori (Septembar 2000, Reuters)

Ali, da li bi to bilo dovoljno? Kako su se izbori približavali, Klinton je izražavao sve veću zabrinutost da će Milošević varati samo kako bi pobedio. “Ovi izbori će biti važni, ali verovatno neće biti fer”, rekao je Vladimiru Putinu, novom ruskom predsedniku, dve i po nedelje pre glasanja, prema prepisci njihovog razgovora s koje je nedavno skinuta oznaka tajnosti. „Milošević deluje iza birališnih kulisa, pa će ih (izbore) verovatno pokrasti. Bilo bi mu draže da izgubi, ali će se verovatno dogovoriti da to ne učini.” (Putin se, u znak odgovora, žalio na NATO intervenciju prethodne 1999. godine. „Nismo konsultovani u odluci o bombardovanju Jugoslavije“, rekao je on. „To nije fer.“)

Američke organizacije za unapređenje demokratije, deleći Klintonovu zabrinutost, pokušavale su spreče Miloševića u falsifikovanju tokom prebrojavanja glasova. Jedna nevladina organizacija koju je finansirala SAD obučila je preko 15.000 aktivista koji su pratili stanje na biračkim mestima. Na dan izbora, poslanici opozicije su nadgledali ispravnost glasanja i glasačkih listića, brojeći ih zajedno sa vladinim zvaničnicima. Državno brojanje glasova sugerisalo je da je Milošević imao veoma tanku većinu. Paralelno brojanje od strane opozicionih posmatrača je, međutim, otkrilo istinu: Milošević je izgubio ogromnom većinom. Izbili su veliki protesti a Milošević, nesposoban da uguši bunt i narodnu revoluciju je bio primoran da podnese ostavku.

Tada je ruka CIA-e ostala skrivena. Dve decenije kasnije, sada penzionisani američki obaveštajci izrazili su ne-baš-objašnjivo- uverenje da se njihov rad pokazao ključnim u porazu Miloševića. Sajfer je prokomentarisao „uspeh“ operacije CIA-e, rekavši da su Sjedinjene Države napravile „veliku razliku“ i da je „kombinacija“ prikrivene i otvorene taktike proizvela „pozitivan ishod“. Kao i kod svih prikrivenih odnosno tajnih operacija kojima se utiče na birače, CIA nije mogla proceniti njen tačan uticaj. Sajfer je shvatio da je “to teško izmeriti”, premda je napomenuo da su novi vladini zvaničnici nakon svrgavanja Miloševića priznali da je za njihovu pobedu iza zatvorenih vrata zaslužna CIA. “Mnogi ključni igrači koji su potom postali vodeće figure u postmiloševićevskoj vladi nastavili su da se sastaju sa nama, nastavljajući da nam govore da su naši napori doveli do njihovog uspeha”, rekao je Sajfer, “u smislu da smo im pomagali u svemu, od oglašavanja i finansiranja, pa do načina na koji su radili“ tokom kampanje.

U intervjuima, višim vladinim zvaničnicima bi postajalo neprijatno na bilo kakvo pominjanje CIA-e i Miloševićevog poraza. “Ja znam o tome, ali nisam u mogućnosti da o tome pričam”, rekao je Džon Meklaflin, koji je 2000. godine bio zamenik direktora CIA-e. Ova je nelagodnost imala smisla: uplitanje agencije u srpske izbore 2000-te nije bila reprezentativna stavka u odnosu na druge njene operacije po završetku Hladnog rata. Koliko često, napokon, ratni zločinac može biti svrgnut glasačkim listićem? „Činilo se da postoji viši nivo komfora i lagodnosti koji su postojali ne samo unutar međunarodne obaveštajne zajednice, već je reč pravde zaista u velikoj meri “ablendovala” da se nešto mora uraditi na Balkanu“, rekao je Steven Hall, bivši oficir za operativne poslove CIA-e koji je bio stacioniran u regionu 2000. godine. Za Vašington je „izborna manipulacija“ postala „krajnje sredstvo“, dodao je Vajs, a srpski slučaj je „potpuni izuzetak“, delom zbog Miloševićevih zločina, a delom zbog „prijemčive“, „verodostojne“ i „atraktivne“ prirode ondašnje opozicije. Vajs je, za takve slučajeve, generalno tvrdio “da ciljevi opravdavaju sredstva… rizik je da možda u očima nekih napravite nešto što je po našim merilima ne-američko (nedolično Amerikanca).” Ipak, rezultat je bio da “genocidni manijak više nije na vlasti”.

Na Šimerovo pitanje Klintonu po čemu je baš takva nekakva tajna operacija zaslužila da bude primenjena na Srbiji, on mu je jednostavno odvratio: “Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”.

Kad je CIA bila skrajnuta

Američki predsednik Džordž V. Buš je 2004. bio na ivici da odobri još jednu takvu operaciju. Priča se odigrala u „kriznoj sobi“ Bele kuće, gde su u leto i jesen te godine zvaničnici nacionalne bezbednosti pažljivo vagali dobro poznati predlog: uplitanje CIA-e u izbore, s tim što bi ovog puta meta bio – Irak.

SAD su marta 2003. izvršile invaziju na Irak kako bi uklonile Sadama Huseina, dugogodišnjeg diktatora koji je vladao ovom zemljom, zaposedajući oružje za masovno uništenje koje je on navodno posedovao. Huseinova vlada je pala za nekoliko nedelja, ali takvo oružje nije pronađeno.

Upinjući se da opravda rat, Buš je ponovio obećanje da će transformisati irački politički sistem. On je krajem 2003. izjavio da će “iračka demokratija zaživeti” i da će njeni građani uživati u učešću naroda u vlasti. “U to vreme, bilo je od izuzetne važnosti [za američku vladu] da imaju slobodne i fer izbore, jer bi takvi izbori, zapravo, opravdavali (američku) invaziju”, rekao je Arturo Munjoz, tada viši operativac CIA-e. “Dokle god nismo uspevali da pronađemo oružje za masovno uništenje u Sadamovom posedu, dotle smo očajavali kako da se opravdamo, kako bismo bar stvorili demokratiju na ovom mestu.” Američke organizacije za unapređenje demokratije su u Irak uložile nepojaman novac i resurse. Među njima su se isticali Međunarodni republikanski institut i Nacionalni demokratski institut, koji su tamo pokrenuli značajne programe pomoći za štampanje materijala koji bi služio što solidnijoj izbornoj edukaciji glasača, obučavanju partijskih zvaničnika, olakšavanju sprovođenja društveno-političke debate i naporima da se Iračani inspirišu da masovno izađu na glasanje.

Međutim, svrha izbora je da glasači odrede pravac kojim će njihova zemlja ići. U tom smislu, Buš je imao problem: obaveštajni izveštaji su ukazivali da će njegov omiljeni kandidat, Ajad Alavi, izgubiti iračke parlamentarne izbore, zakazane za januar 2005. godine.

Prelazak iz komunizma u naprednu demokratiju je učinilo da mešanje CIA u iračke izbore postane još rizičnija ideja.

Američka obaveštajna zajednica verovala je da Iran manipuliše izborima u korist Alavijeve opozicije. “Naravno, Iran je bio umešan”, rekao je Meklaflin, tada zamenik direktora CIA. “Zašto ne bi bili? Oni su, napokon, njihovi najbliži susedi, sposobni su za to, a i bili su bliski s nekim ljudima u strukturama iračkog rukovodstva. “Vajs se nalazio u Iraku uoči izbora, a nekoliko godina kasnije postao je šef tamošnje stanice CIA. On je opisao mešanje Irana u iračke izbore kao opsežno: “Govorimo o novcu, aktivistima, pretnjama, iznudi, prisustvu paravojnih snaga.”

Buš i njegovi savetnici raspravljali su da li da odgovore „zakulisnim” operacijama. Džon Negroponte, tada američki ambasador u Iraku je iz Bagdada redovno učestvovao u međuagencijskim telekonferencijama koje su imale jednu jedinu tačku dnevnog reda: mešanje u izbore koje je vodila CIA. “Zaista smo puno, puno razmišljali o tome”, rekao je Negroponte Šimeru, dodajući da je bio “otvoren i za tu mogućnost” u svojim razgovorima sa drugim visokim zvaničnicima administracije.

Rasprave na ovu temu su stigle u dovoljno ozbiljnu fazu da je Bela kuća konačno obavestila kongresno rukovodstvo o svojim planovima. “Vrh američke administracije je bio da se u tom trenutku pružala prilika da se angažuju na način koji bi mogao obezbediti mnogo garantovaniji ishod”, priseća se Tom Dašle, tadašnji predvodnik manjine u Senatu. Zvaničnici s kojima je novinar Dejvid Šimer razgovarao nisu mogli ili nisu želeli da javno podele operativne detalje tog plana CIA, iako je Dašle rekao da su u njih uključene “brojne aktivnosti za koje smo (prethodno) mislili da su jednostavno nepovoljne i nepreporučljive”.

Za CIA, mešanje u izbore u Iraku bio bi poslednji čin jedne veoma dugotrajne operacije, a agencija je s jeseni 2004. godine krenula u akciju. Alavi je očekivao takvu pomoć iz senke. “Prvobitna pozicija Sjedinjenih Država bila je da podrže umerene snage, kako finansijski tako i u medijima”, rekao je 2007. godine. Tada je, neočekivano, ta pomoć “zaustavljena”, dodao je Alavi, “pod izgovorom da Sjedinjene Države ne žele da se mešaju”.

Unutar CIA, Kongresa i Bele kuće je bilo malo verovatno da će se savez zvaničnika ujediniti protiv prikrivenog izbornog uplitanja. A predstavnici CIA-e, podsetio je Negroponte, „najmanje su želeli da budu umešani“ u ovu operaciju, jer bi ona mogla izložiti agenciju kritikama ako bude otkrivena. Meklaflin je kroz smeh prokomentarisao da se „ne bi složio“ sa Negroponteovim sećanjima. “Na kraju smo upali u jednu zemlju da bismo je učinili demokratskom”, rekao je. “Koliko bi, onda, bilo licemerno podrivati njihove izbore?” Uopšteno komentarišući, Munjoz je napomenuo da, “Ako ćete podrivati nečije izbore, a potom to bude obznanjeno – a takve stvari često iscure” – onda će, jednom, „početi da se priča kako je neka politička opcija tako pobedila, jer je CIA uradila X, Y i Z – onda ste jedino postignuće imali u urušavanju celokupne spoljnopolitičke avanture u koju ste se uputili.”

Kongresni čelnici takođe su se protivili planu. Po Dašleu, argumenti protiv tajne operacije bili su dvojake prirode. Prvo je bilo pitanje optike: koliko bi “strašno izgledalo” ukoliko bi tajne operacije CIA bile uočene. Drugi je bio normativne prirode. “To više nije bio Hladni rat”, rekao je. „Raditi ono što smo radili čak dvadeset godina ranije jednostavno nije bilo prikladno; nije bilo u skladu sa onim što bi naša zemlja trebalo da bude.” Dašle je podsetio da je Nensi Pelosi, njegova (još uvek aktivna) koleginica u Predstavničkom domu, bila “vrlo glasna” u suprotstavljanju planu agencije. Pelosijeva je navodno pronašla saveznicu u Kondolizi Rajs (Condoleezza Rice), savetnici za nacionalnu bezbednost. “Kada sam čuo da se rasprava nastavlja”, rekao je Negroponte, “shvatio sam: ’To naprosto ne vredi i ljudi to ne žele’, pa smo ovu ideju odbacili.”

Buš, u pokušaju izgradnje demokratije, nije bio voljan tajno da interveniše u izborima koji bi tamo možda uspostavili demokratiju. „Želeli ste da budete prilično čisti i slobodni kada je reč o mešanju u njihove izborne procese,“ rekao je Meklaflin. „Učestvovao sam u planiranju i odlukama brojnih tajnih operacija, i svakom prilikom biste se morali zapitati: „Koje su nenamerno izazvane posledice onoga što mi predlažemo da uradimo, ili, kako razmišljamo kada je reč o takvim stvarima (kao što j mešanje u izbore)?“

Plan CIA-e je odložen. A onda je januara 2005. Alavijeva koalicija na izborima potučena do nogu u izbornom nadmetanju prožetom nestabilnošću i terorističkim napadima. Tada je vlast preuzela vladajuća koalicija, koja je bila u bliskim vezama s Teheranom.

Jedno novo doba

Kako se, dakle, promenila uloga CIA-e u periodu nakon Hladnog rata? Dok ruska obaveštajna služba ponovo manipuliše izborima širom sveta, CIA je zacrtala suprotan kurs. Prema srpskim zvaničnicima, srpska operacija je bila „vanredna“ mera koja je odražavala vanredne okolnosti. Za iračke izbore, u koje nije bio uključen vladar poput Miloševića, američki kreatori politike procenili su da su rizici prikrivenog delovanja previsoki. U godinama koje su usledile od 2000-te), od kada je Šimer počeo da se bavi ovom temom, na osnovu njegovih intervjua sa sedam direktora CIA-e od jula 2004. do januara 2017., kao i sa bivšim direktorima nacionalnih obaveštajnih službi i zamenicim direktora CIA-e, logika iza iračke odluke postala je norma. Suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington je sve samo ne odustao od prikrivenog izbornog uplitanja.

U intervjuima o CIA-inim aktuelnim tajnim akcionim programima, bivši obaveštajni šefovi Sjedinjenih Država spadaju u dve grupe. Bivši insistiraju na tome da se agencija više ne bavi tajnim izbornim uplitanjem. David Petraeus, koji je rukovodio CIA-om 2011. i 2012. godine je rekao da “nije svestan takvih operacija…“ u skorije vreme.  Džon Brenan, direktor CIA-e od 2013. do 2017., pružio je više uverljivosti: ” Sa predsednikom Obamom i predsednikom Bušom nikada nije bilo pokušaja da se utiče na ishod demokratskih izbora. Verovali smo da takvo činjenje ne bi bilo u etičkom saglasju sa načinom na koji istinska demokratija funkcioniše.“ Jednom je CIA uticala na strane izbore, nastavio je Brenan,” ali u zadnjih oko 18 godina to nije bio slučaj.”

Druga grupa zvaničnika se uopšte ne izjašnjava, i umesto toga sugeriše da se CIA „napustila“ ovaj pristup, mada ne i nužno prestavši da utiče na izbore u drugim zemljama. “Od toga nije bilo neke koristi “Nije nešto što bi obaveštajna služba imala od toga danas, nalik osećaju fleksibilnosti i slobode, odrešenim rukama kakve su mogli imati u ranoj fazi Hladnog rata”, rekao je Meklaflin. On je 2000. godine bio osoba br. 2 u hijerarhiji američke obaveštajne agencije, umešane u operaciju svrgavanja Miloševića. Od tada su takve operacije podignute, u najmanju ruku, na najviše nivoe. Bušova administracija raspravljala je o iračkoj šemi; Obamina administracija je dala slične predloge. “Nisu poput ovih ideja koje se ne pojavljuju na površini, ali bi ih barem odbacile u (Obaminoj) administraciji”, rekao je Toni Blinken, koji je bio na visokom položaju u službi američke nacionalne bezbednosti u vreme predsednika Baraka Obame.

Svedočenje bivšeg direktora CIA-e Džona Brenana pred Obaveštajnim odborom (Vašington, maj 2017.)

Iz ove druge grupe, najuspešniji je bio Leon Panetta, direktor CIA-e od 2009. do 2011. godine. Rekao je da se nikada nije “ubacivao” u operacije prekrajanja glasova direktno ili širenjem dezinformacija. Međutim, u retkim prilikama, CIA je u njegovom mandatu uticala na strane medije u periodu uoči izbora u nekim zemljama, ne bi li tako “promenila stavove građana”. Paneta je, koristeći CIA-inu metodu, nastavila sa „pridobijanjem medija unutar zemlje ili u regionu, koako bi ih mogli vrlo dobro iskoristiti za emitovanje određene poruke ili radnji kojima bi uticali na one koji mogu posedovati neke elemente (tih) medija“, stičući mogućnost da sarađujemo, s vama u slanju te poruke.” Kao u Italiji 1948., ili u Srbiji 2000., programi koje je opisao Paneta nadopunjuju tajne propagandne kampanje. Iako je naš rad bio na tajnoj osnovi”, rekao je, “morali ste da se uverite da će prikriveni metodi pružiti, u najmanju ruku, iste poruke (koje emituju i otvorene kampanje). “Čak je i ova vrsta operacije predstavljala rizik. Nema sumnje da je to bila jedna vrsta kocke”, nastavio je Paneta, zbog čega je takva vrsta delovanja predstavljala krajnju opciju i razlog zbog kojih su agresivnije taktike stavljene po strani.

Svaki intervju ukazivao je na isti zaključak: za CIA je prikriveno mešanje u izbore postao izuzetak, a ne pravilo. Ili agencija više ne želi da utiče na rezultate izbora, kao što su tvrdili Brennan i Petraeus, ili to čini u retkim slučajevima kada, kao što je slučaj sa Miloševićem, tiranin može biti svrgnut glasačkim listićem. Prava istina nije poznata. Ipak, ovaj opšti pomak označava dramatičan odmak od razmišljanja koja su dominirala tokom Hladnog rata, kada se CIA umešala u izbore “mnogih, mnogih” zemalja. U vezi ove evolucije u razmišljanju agencije, Negroponte, nekadašnji direktor nacionalne obaveštajne službe je rekao da “Iskreno, politička akcija ove vrste je zaista prošlost. Irak me je u to uverio. Bio je to naprosto potpuni nedostatak želje za intervencijom (na izborima).”

Skeptici će insistirati na tome da šefovi obaveštajnih snaga SAD lažu. Pa ipak, s obzirom na današnju stvarnost, skeptici su možda ti koji prkose logici. Bilo bi naprosto porazno da CIA manipuliše stranim izborima u svim, osim u izuzetnim, okolnostima. Jedan od razloga je to što je okončanjem Hladnog rata agenciji CIA uskraćena njena dugogodišnja svrha: suprotstavljanje Sovjetskom Savezu. Milošević je, recimo, bio relikvija jedne prohujale epohe. CIA je septembra 2001. našla novi fokus u kontra-terorističkim operacijama, koji su zahtevali bespilotne letelice i paravojne operacije, a ne tajno mešanje u izbore.

Lideri Sjedinjenih Država nakon Hladnog rata proglasili su eru liberalne demokratije definisanu slobodnim i poštenim izborima. Ova tranzicija, od zadržavanja komunizma do promovisanja demokratije je učinila da prikrivena izborna mešanja postanu jedna rizičnija opcija. Kako je objasnio Majkl Hejden, bivši direktor CIA-e, „Uplitanje u tuđe izborne procese zatire samo seme naših osnovnih uverenja. Možda biste želeli da izjednačite pravila izborne igre, možda biste to želeli već samo zbog toga što to zahteva nacionalna bezbednost, ali to ne osećamo ispravnim. “ Meklaflin je detaljno obrazložio kako je evoluirala misao zvaničnog Vašingtona. “Ukoliko se vi mešate u izbore i bude obznanjeno da ste to činili, onda ste vi u tom slučaju daleko licemerniji nego da ste se tako pojavili i radili tokom Hladnog rata – kada bi takva stvar po običaju opravdavana kao deo operativnih troškova.”

Međutim, ovakva forma licemerja nije zaustavila CIA-u. I poslednjih godina, kako se opet pojavio rivalitet među velikim silama, Sjedinjene Države su imale udela u mnogim inostranim izborima. Promene u visokoj politici samo delom objašnjavaju ovaj pomak u aktivnostima CIA-e. Ostatak ove priče odnosi se na globalno širenje Interneta, koji je (i) američke izbore izložio spoljnom uplitanju. Vašingtonski zvaničnici nerado obavljaju takvu vrstu operacije za koju je njihova zemlja postala toliko ranjiva. “Ako ste u staklenoj kući, nemojte bacati kamenje”, rekao je Petraeus. „A mi smo najveća staklena kuća kada je u pitanju svetska povezanost internetom.“

Digitalno doba je, takođe, otežalo održavanje tajnosti ovakvih operacija manipulisanja stranim biračkim snagama. „Veoma je teško sprečiti da se konačno odustane od takvih aktivnosti“, nastavio je Petraeus. A za Vašington su vas . „Ako bi Sjedinjene Države bile identifikovane kao promoteri dezinformacija ili da neovlašćeno prekrajaju glasove na izborima, to bi potkopalo naš kredibilitet i političke napore, s obzirom na to koliko bi takve akcije bile nedosledne i u neskladu s vrednostima koje promovišemo, a koje su u središtu naše meke moći“, rekla je Avril Danica Haines, bivša zamenica direktora CIA u mandatu Baraka Obame. “Isto ne važi za Rusiju.”

 

Dejvid Šimer je gostujući profesor na Jejlu i doktorand međunarodnih odnosa na Okfsordu. Autor je knjige koja će uskoro izaći iz štampe „Namešteno: Amerika, Rusija i sto godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference Knopf, 2020), iz koje su delovi teksta iskorišćeni za ovaj članak.

David Shimer, Foreign Policy (21/06/2020)

∗  ∗  ∗

The Superior Human? Who Do We Think We Are?

Why Pursuit of Superiority Lowers Happiness (and Success)

Do People on the Right Feel Superior to Those on the Left?

Are People Who Act Superior Really Insecure?

Conservative or Liberal? Extreme Views and Feeling Superior

Belief Superiority and Political Discord

Why Some People Think They’re Superior

The symptoms of superiority complex

What Is a Superiority Complex?

Inferiority Superiority Complex

Boisterous Weakling

Superiority complex? People who claim superior beliefs exaggerate their own knowledge

7 Signs Someone May Have A Superiority Complex

17 unique signs you have a deep and complex personality

What Is a Superiority Complex?

Science Says Know-It-All-people Only Exaggerate Their ‘Superior’ Political Knowledge

What’s the Best Way to Handle a Know-It-All?

It’s Never Too Late 
to Repair Damaged Trust

Krv nije vod(k)a: Sovjetska pra-studija kao jedno od potencijalnih rešenja za koronu

Jedna decenijama stara sovjetska studija nagoveštava moguću strategiju protiv koronavirusa.

Bračni par virusologa iz Moskve testirao je vakcinu na sopstvenoj deci 1950-ih. Danas, propratni efekti koji su u SSSR tada uočeni bude novu nadu u odbrani od korone.

Ruski stručnjaci za poliologiju (dečju paralizu), uključujući doktorku Marinu Vorošilovu i dr Mihaila Čumakova (levo); Kenijev Institut u Mineapolisu, par prati terapeuta koji vežba noge trogodišnjeg dečaka (Foto: Bettmann Archive)

MOSKVA – Dečacima je to bila samo poslastica. Za njihove roditelje, ugledne medicinske istraživače, ono što se tog dana dogodilo u njihovom moskovskom stanu 1959. godine je predstavljalo eksperiment od vitalnog značaja, čiji su ulog bili nebrojeni životi širom sveta – uključujući i živote sopstvene dece koja su poslužila kao zamorci.

“Formirali smo neku vrstu linije fronta”, prisetio se dr Petar Čumakov, koji je u to vreme imao sedam godina. U sva dečja usta roditelji su ubacili po kocku šećera natopljenu oslabljenim poliovirusom – probnom verzijom vakcine protiv užasne bolesti zvane dečja paraliza. “Pojeo sam kocku šećera s vakcinom iz majčine ruke.”

Danas ta ista vakcina protiv poliomijelitisa pridobija sve veću pažnju istraživača – uključujući i onu braću koja su u međuvremenu takođe postala virusolozi poput svojih roditelja – stari recept je moguće sredstvo protiv novog korona virusa, a delom je zasnovano na istraživanjima njihove majke, Marine Vorošilove.

Doktorka Vorošilova je ustanovila da od žive vakcine protiv polija (dečje paralize) ima neočekivanih koristi koje, kako se čini, mogu postati relevantna u trenutnoj borbi protiv pandemije: Oni koji su dobili vakcinu nisu oboleli od drugih virusnih bolesti mesec dana, a ni kasnije. Počela je da svojim dečacima daje vakcinu protiv polija svake jeseni, kao zaštitu od gripa.

Sada se neki naučnici iz nekoliko zemalja živo zanimaju za zamenu postojećih vakcina, poput one sa živim polio virusom i druge, recimo, one protiv tuberkuloze, kako bi videli mogu li pružiti bar privremenu rezistenciju na korona-virus. Među njima su i Rusi, koji se oslanjaju na dugu istoriju istraživanja vakcina – i na ruske istraživače, koji nisu zabrinuti zbog toga što bi bili ismevani kao ludi naučnici, koji eksperimentišu na sebi i svojim bližnjima.

Deca u Blekbernu, Britanija, primala su doze oralne polio vakcine 1965 (Associated Newspapers, Shutterstock)

Stručnjaci savetuju da se toj ideji – kao i mnogim drugim predloženim načinima borbe protiv pandemije – mora pristupati s velikim oprezom.

“Mnogo nam je bolje s vakcinom koja indukuje specifični imunitet”, rekao je u telefonskom intervjuu dr Paul A. Offit, ko-izumitelj vakcine protiv rota virusa i profesor Medicinskog fakulteta Perelman na Univerzitetu u Pensilvaniji. Svaka korist od ponovne primene vakcine, kako kaže, “dosta je kraćeg veka i strukturalno nepotpuna” u poređenju sa vakcinama koje su prilagođene, odnosno strogo namenske za specifično oboljenje).

Ipak, dr Robert Gallo, vodeći zagovornik ispitivanja polio-vakcine u rešavanju korona-virusa je rekao da su prenamenjene vakcine „jedno od najinteresantnijih područja imunologije“. Galjo, koji je direktor Instituta za ljudsku virusologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Merilendu je rekao da čak i ako oslabljeni polio virus pruži imunitet na samo mesec dana, „čak je i to period dovoljan da se virusna krivulja izravna i počne da pada, što bi spaslo mnogo života. “

Prisutni su, međutim, i neki rizici.

Milijarde ljudi uzelo je živu poliovirusnu vakcinu, umalo iskorenivši tu bolest. Međutim, u izuzetno retkim slučajevima, oslabljeni virus koji se koristi u vakcini može mutirati u jedan opasniji oblik, izazvati opasniji polio i njime zaraziti druge. Rizik od takve teže forme dečje paralize procenjuje se na jedan slučaj u 2,7 miliona vakcinacija.

Iz tih razloga, javne zdravstvene organizacije poručuju da jednom kada se u nekom području eliminiše poliomijelitis koji se prirodno javlja, tada se mora prestati s rutinskom upotrebom oralne vakcine, kao što su to pre 20 godina učinile SAD.

A ovog juna je američki Nacionalni institut za alergiju i zarazne bolesti (N.I.A.I.D.) odložio studiju koju je osmislio institut dr Galjoa, Klivlendska klinika, Univerzitet u Bafalu i Centar za napredne tretmane protiv raka Roswell Park, kako bi testirali efikasnost žive polio vakcine protiv korona virusa – koristeći zdravstvene radnike kao subjekte odnosno ispitanike. Agencija je izrazila zabrinutost za njihovu zdravstvenu bezbednost, ne isključujući mogućnost da živi poliovirus pređe u vodu i zarazi druge, kažu neki od istraživača upoznatih sa praktičnom primenom ove studije. N.I.A.I.D. je odbio da ovo naknadno komentariše.

Ipak, i druge zemlje napreduju. Ispitivanja sa polio vakcinom započela su u Rusiji, a planirana su u Iranu i Gvineji Bisao.

Dr Robert Gallo, direktor Instituta za humanu virologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Merilendu (Jim Watson / AFP/ Getty)

Specifična vakcina protiv koronavirusa bila bi ona koja „istrenira“ imuni sistem da ciljano koristi taj virus, a u svetu je trenutno više od 125 kandidata za ovakvu primenu vakcine.

Preuređene, odnosno prenamenjene vakcine, za razliku od toga, koriste žive ali oslabljene viruse ili bakterije da bi stimulisale urođeni imuni sistem da se, barem privremeno izbore protiv patogena.

Prva polio vakcina, koju je razvio Džonas Salk (Jonas Salk) nastala je tako što je ovaj američki doktor koristio „inaktivirani“ virus – deliće ubijenog virusa. Vakcina se morala ubrizgati, što je bila prepreka kampanji za imunizaciju u siromašnijim zemljama.

Kada je ta vakcina široko uvedena 1955. godine, dr Albert Sabin je testirao vakcinu koristeći živi ali oslabljeni poliovirus, koji se može uzimati oralno. Ali u Sjedinjenim Državama, pošto je Salkova vakcina već bila u upotrebi, vlasti nisu bile spremne da preuzmu uočeni rizik od sprovođenja ispitivanja sa živim virusima.

Sabin je dao je svoja tri soja atenuiranog (oslabljenog) virusa bračnom paru virusologa u Sovjetskom Savezu, dr. Mihailu Čumakovu, osnivaču instituta za poliološka istraživanja koji sada nosi njegovo ime, i dr Marini Vorošilovoj.

Dr Čumakov se vakcinisao, ali lek namenjen prevashodno deci je iziskivao testove na deci, pa su ga on i dr Vorošilova dali svoj trojici sinova i nekolikim nećacima i nećakama.

Njihov eksperiment omogućio je Čumakovu da ubedi visokog sovjetskog zvaničnika, Anastasa Mikojana, da nastavi sa širim ispitivanjima, što je na kraju dovelo do masovne proizvodnje oralne polio vakcine koja se koristi širom sveta. Sjedinjene Države započele su oralnu vakcinaciju protiv polimijelitisa 1961. godine nakon što se pokazalo da je u SSSR-u bezbedno prošla.

Dr Albert Sabin, koji je razvio oralnu polio vakcinu, u boci sa kulturom tkiva ispituje stepen oštećenosti ćelija usled virusa (Bettmann Archive, Getty Images)

“Neko je tada morao biti prvi”, rekao je doktor Petar Čumakov u intervjuu. „Nikad se nisam ljutio. Mislim da je bilo jako dobro imati takvog oca, koji je bio dovoljno uveren da je ono što radi ispravno i siguran da neće naštetiti svojoj deci.”

On je rekao da je njegova majka, ako ništa drugo, imala još više entuzijazma u pogledu ispitivanja novih vakcina na njihovim dečacima.

“Bila je potpuno uverena da nema razloga za bojazan”, rekao je.

Nešto što je dr Vorošilova primetila pre više decenija je obnovilo trenutno interesovanje za oralnu vakcinu.

Tipično zdravo dete je domaćin za desetak ili više respiratornih virusa koji uzrokuju malo ili nikakvu bolest. Ipak, dr Vorošilova nije mogla da uoči nijedan od ovih virusa, i to ubrzo nakon što su njeni sinovi imunizovani protiv polija.

Izbijanje virusa Korona

• Često postavljana pitanja i saveti

Ažurirano 24. juna 2020

Koji je najbolji materijal za masku?

Naučnici širom zemlje pokušali su da identifikuju svakodnevne materijale koji dobro filtriraju mikroskopske čestice. U nedavnim testovima, HEPA filtri za peći postigli su odličan rezultat, kao i vrećice za usisivač, tkanine slične pidžamama od flanela i ona na jastucima čija je gustina pamučnih niti barem 600. Ostali testirani materijali uključuju slojevite filtere za kafu, šalove i bandane (trake od pamučnog platna). Oni su bili nešto manje efikasni, iako su uhvatili izvestan procenat čestica.

Da li je teže vežbati dok nosite masku?

U junskom komentaru objavljenom na vebsajtu British Journal of Sports Medicine ističe se da pokrivanjem lica tokom vežbanja “dolazi do problema s potencijalnim ograničenjem funkcije disanja, uz nelagodnost”, što je stanje koje zahteva “njihovo uravnoteženije korišćenje u odnosu na moguće štetne efekte”. Maske menjaju samu vežbu, kaže Sedrik Brajant, predsednik i glavni naučni saradnik Američkog saveta za zdravo vežbanje, neprofitne organizacije koja finansira istraživanja i sertifikuje fitnes-stručnjake. „Prema mom ličnom iskustvu,“ kaže on, „otkucaji srca se ubrzavaju pri istom relativnom intenzitetu onda kada nosite masku.“ Tokom izvođenja poznatih vežbi, neki vežbači bi s maskom na licu takođe mogli osetiti i vrtoglavicu, kaže Len Kravic, profesor fitnesa na Univerzitetu u Novom Meksiku.

Čuo sam za lek koji se zove deksametazon. Da li funkcioniše?

Prvi tretman deksametazonom pokazao je da ovaj steroid smanjuje smrtnost kod teško obolelih pacijenata, tvrde britanski naučnici. Čini se da lek smanjuje upalu izazvanu imunološkim sistemom, štiteći zdrava tkiva. U studiji je deksametazon smanjio stopu smrtnosti pacijenata na ventilatorima za jednu trećinu, a procenat fatalnih ishoda kod pacijenata koji su bili na kiseoniku za jednu petinu.

Šta je plaćeno odsustvo za pandemiju i za ko su potencijalni korisnici?

Paket pomoći omogućava mnogim američkim radnicima plaćeno odsustvo ukoliko im je potrebna pauza zbog virusa. Kvalifikovani radnici dobijaju dve nedelje plaćenog bolovanja ako su bolesni, pod karantinom ili traže dijagnozu ili se preventivno zbrinjavaju,  ili ako se brinu o bolesnim članovima porodice. Ovaj paket omogućuje 12 sedmica plaćenog dopusta osobama koje se brinu za decu čije su škole zatvorene ili čiji je pružalac brige o deci nedostupan zbog korona virusa. Ovo je prvi put da su Sjedinjene Države federalnim zakonom uvele opšte plaćeno odsustvo, uključujući u paket i one koji obično ne ostvaruju takve beneficije, kao što su radnici sa skraćenim radnim vremenom i radnici u privredi. Ova mera, ipak, isključuje najmanje polovinu radnika iz privatnog sektora, uključujući i one koje su angažovali najveći poslodavci u zemlji, i time pružajući malim poslodavcima značajan slobodan put da svojim radnicima uskrate odsustva ove vrste.

Da li se dešava asimptomatski prenos Covid-19?

Za sada, čini se da dokazi pokazuju da se ovo dešava. Široko citirani rad objavljen u aprilu ukazuje na to da su oboleli najzarazniji oko dva dana pre pojave očiglednih koronavirusnih simptoma, a procenjuje se da je 44 procenta novih infekcija posledica prenosa od onih koji još nisu pokazali simptome. Nedavno je jedna vrhunska ekspertkinja Svetske zdravstvene organizacije izjavila da se prenošenje koronavirusa sa ljudi koji nisu imali simptome “dešava vrlo retko”, ali je kasnije povukla tu izjavu.

Koliki je rizik od infekcije korona virusom dobijenom sa površine zaraženih predmeta?

Dodirivanje kontaminiranih predmeta i potom inficiranje bakterijama obično nije način na koji se virus širi. Ali, i to se može dogoditi. Brojna istraživanja gripa, rino-virusa, korona virusa i ostalih mikroba pokazala su da se respiratorne bolesti, uključujući novi korona virus, mogu proširiti dodirom zagađenih površina, posebno u mestima kao što su centri za negu, radni prostori, kancelarije i bolnice. Međutim, da bi se bolest proširila na ovaj način, potrebno je da se odigra jedan poduži lanac događaja. Najbolji način da se zaštitite od korona virusa – bilo da se radi o površinskom prenošenju ili bliskom ljudskom kontaktu – i dalje je održavanje međusobne razdaljine („socijalna distanca“), pranje ruku, izbegavanje doticanja lica i nošenje maski.

Kako krvna grupa utiče na korona virus?

Jedna studija naučnika iz Evrope je bila prvi dokaz snažne statističke veze između genetskih varijacija i kovida-19, bolesti uzrokovane korona-virusom. Novo istraživanje je pokazalo da je krvna grupa “A” bila povezana sa 50 procenata porasta verovatnoće da će pacijentu trebati kiseonik ili da će otići na ventilator (veštačka pluća).

Koliko je ljudi izgubilo posao zbog koronavirusa u SAD-u?

Stopa nezaposlenosti je u maju pala na 13,3 odsto, saopštilo je ministarstvo rada 5. juna, što je neočekivano poboljšanje na nacionalnom tržištu rada jer se stopa zaposlenosti vraćala brže nego što su ekonomisti očekivali. Oni su prognozirali i da će stopa nezaposlenosti porasti na čak 20 odsto, nakon što je u aprilu dostigla 14,7 posto, što je najviša stopa otkako je američka vlada počela da vodi službenu statistiku nakon Drugog svetskog rata. Stopa nezaposlenosti je, međutim, pala, a poslodavci su otvorili 2,5 miliona novih radnih mesta, nakon što je u aprilu više od 20 miliona poslova izgubljeno.

Koji su simptomi korone?

Uobičajeni simptomi uključuju temperaturu, suv kašalj, umor i otežano disanje ili nedostatak daha. Neki od ovih simptoma preklapaju se sa simptomima gripa, što otežava otkrivanje, mada su curenje iz nosa i zagušeni sinusi ređa pojava. Američki CDC takođe u simptome dodaje i groznicu, bol u mišićima, grlobolju, glavobolju i novi gubitak osećaja za ukus ili miris kao simptome na koje takođe treba obratiti pažnju. Većina ljudi se razboli pet do sedam dana nakon izlaganja, ali simptomi se mogu pojaviti i u roku od samo dva dana, ili, možda, tek za 14 dana.

o Kako se mogu zaštititi tokom letenja?

Ukoliko putovanje avionom predstavlja neizbežnu varijantu, morate preduzeti neke korake da biste se zaštitili. Najvažnije su dve stvari: Što češće prati ruke i prestati njima dodirivati lice. Ako je moguće, odaberite sedište pokraj prozora. Studija sa Univerziteta Emori otkrila je da je tokom sezone gripa najsigurnije mesto za sedenje blizu prozora, jer su ljudi koji sede na sedištima do prozora tokom leta imali manje kontakta sa potencijalno obolelim osobama. Dezinfikujte tvrde površine. Kada dođete do svog sedišta s rukama koje su vam čiste, koristite maramice za dezinfekciju da biste njima očistili čvrste površine na vašem sedištu, poput naslona za glavu i ruke, kopče sigurnosnog pojasa, daljinac, ekran, džep na poleđini sedišta ispred vas kao i stočić koji se nalazi na njemu. Ako je sedište tvrdo i od neporoznog materijala, od kože ili imitacije kože, možete i njega obrisati (inače, upotreba maramica na tapaciranim sedištima može dovesti do toga da vlažnost sedišta doprinese do boljeg širenja klica, a ne da njihovog suzbijanja).

Šta činiti ukoliko osetimo simptome?

Ako ste bili izloženi korona-virusu ili pretpostavljate da ga imate, ukoliko imate povišenu temperaturu ili simptome poput kašlja ili otežanog disanja, pozovite lekara. Oni bi trebalo da vam daju savete da li treba da se testirate, kako se testirati i kako potražiti medicinski tretman bez potencijalne infekcije drugih osoba ili njihovog izlaganja.

Jedna studija koja je u Sovjetskom Savezu sprovođena u periodu između 1968. i 1975. je obuhvatila izvanrednih 320.000 ispitanika (teško dostižna brojka u sprovođenju medicinskih opita). Ovo istraživanje je nadgledala doktorka Vorošilova, koja je otkrila smanjenu smrtnost od gripa kod ljudi imunizovanih drugim (prenamenjenim) vakcinama, uključujući oralnu polio-vakcinu.

Vorošilova je za ova otkrića osvojila najviša priznanja u Sovjetskom Savezu, jer je pokazala veze između vakcinacije i kolektivne zaštite protiv virusnih bolesti, verovatno podsticanjem imunog sistema.

Rad dr Vorošilove i dr Čumakova je nesumnjivo uticao na razmišljanja i stavove njihovih sinova, kao i na njihovo zdravlje – ne samo da su svi postali virolozi, već su, poput roditelja, prihvatili samotestiranje.

Dr Mihail Čumakov, dr Marina Vorošilova i njihovi sinovi, s leve strane, Petar, Konstantin i Ilija Čumakov, u njihovoj kući blizu Moskve 1960 (Foto: Petar Čumakov)

Danas je dr Petar Čumakov glavni naučnik Instituta za molekularnu biologiju Instituta Engelhardt pri Ruskoj akademiji nauka i koosnivač jedne kompanije u Klivlendu koja se bavi suzbijanjem raka virusima. On je razvio oko 25 virusa kao tretman protiv malignih tumora – i sve ih je, kako kaže, testirao na sebi.

Petar Čumakov sada uzima i polio vakcinu, koju uzgaja u sopstvenoj laboratoriji, kao moguću zaštitu od koronavirusa.

Molekularni biolog dr Ilija Čumakov je u Francuskoj pomogao u sekvenciranju ljudskog genoma.

Dr Aleksej Čumakov, koji nije ni bio rođen kada su njegovi roditelji eksperimentisali na njegovoj braći je veći deo svoje karijere proveo istražujući maligna oboljenja na klinici Sedars-Sinaj u Los Anđelesu. Tokom svog rada u Moskvi, razvio je vakcinu protiv hepatitisa E, koju je prvo testirao na sebi.

“U pitanju je stara tradicija”, kaže Aleksej Čumakov. “Inženjer treba da stane pod svoj most u trenutku kada preko njega po prvi put prelazi neki teži teret.”

Dr Konstantin Čumakov je pomoćnik direktora Kancelarije za istraživanje i kontrolu vakcina Američke Uprave za hranu i lekove, koja bi bila uključena u odobravanje svih koronavirusnih vakcina za upotrebu u SAD. U saradnji sa dr Galjoom i drugim stručnjacima je i koautor nedavno objavljenog članka u časopisu Science, koji zagovara istraživanja čiji bi krajnji cilj bio zamena postojećih vakcina.

Dr Konstantin Čumakov je u jednom intervjuu rekao da se ne seća da je 1959. pojeo kocku šećera sa kulturom blage verzije živog virusa poliomijelitisa- imao je tada pet godina – ali, i pored toga, odobrava eksperiment svojih roditelja kao korak ka spašavanju nebrojenog broja dece od dečje paralize.

“Bilo je to ispravan čin”, rekao je Konstantin tim povodom. „A danas bi odmah iskrsla pitanja poput „Da li ste za ovo dobili dozvolu od etičke komisije?“

Autor: Endrju Kramer

• Objavljeno 24. juna 2020. Ažurirano 25. juna 2020

Oleg Macnev (Moskva)

 

Kodovi pored puta:

Google Developers’ regional accelerators

Google Cloud for Startups

Startup Cities: Why Only a Few Cities Dominate the Global Scene

HubSpot for Startups

Google has launched a new healthcare API to combat COVID-19

Serbia’s startup ecosystem at a glance | EU-Startups

Spotlight on 10 kickass female founders from Serbia

The Big Reset: From a Crisis Mode To Entrepreneurial Mindset

Is Remote Work Here to Stay? Find Out From Global Leaders

3 strategic business focuses for the remainder of 2020

Zoom losing to Teams in the video conference race to the top

11 DevOps trends that will matter most in 2020

AI continues to flourish in business despite the pandemic and a turbulent economy

Google has launched a new healthcare API to combat COVID-19

60 ways to get the most value from your big data initiatives

5 Ways Artificial Intelligence Revolutionizing the Nightclub Experience

From Tech to Deep Tech

Startups & scale-ups – Communitech

Vino, resveratrol i Marsova loza…

Ili, zašto je krajem prošle godine u kosmos ispaljeno 12 flaša vrhunskog francuskog vina.

Cygnus je 2019. u svemir podigao i 12 buteljki vrhunskog vina (NASA / Bill Ingalls)

Povod za ovaj interesantan eksperiment je, poput mnogih drugih, testiranje biohemijskih procesa pod uticajem mikrogravitacije i kosmičkog zračenja. Na Međunarodnu svemirsku stanicu ISS su „raketirana“ vina iz Bordoa da bi istraživači ispitali kako ekstremni uslovi utiču na njihovo starenje, odnosno zrenje. O ovome je, između ostalih, pisao i Decanter.com.

Vino je poslato na Međunarodnu svemirsku stanicu kao deo istraživanja koja bi mogla dovesti do novih saznanja korisnih pre svega u industriji hrane i pića, čime bi se napravio značajan naučni pomak u razvijanju i uzgajanju novih, otpornijih sorti biljaka, daleko bolje prilagođenih klimatskim promenama.

Vino je poslato raketom Nortrop-Gruman, ispaljenom drugog novembra sa lansirne baze NASA u Virdžiniji, a u 3.700 kilograma prtljaga namenjenog istraživanjima i snabdevanju stanice svoje mesto su našla i ova vina. Koristan teret je, takođe, uključivao i specijalnu peć koja funkcioniše pri nultoj gravitaciji (i koju, nažalost, koriste uglavnom da bi napekli  neke “suve” kolačiće poput mafina i braunija, dakle – ingeniozno besmislena primena jedne sofisticirane “astro-rerne”).

Ali, ova vina nisu bila deo zdravice tokom predstojeće božićne večere na ISS-u; istraživači se nadaju da će zrenjem vina u kosmosu bolje proučiti i kako kosmičko zračenje utiče na proces zrenja (ovde su vina samo “povod” za jedno šire biohemijsko istraživanje). Ovo je deo projekta nekoliko univerziteta, u koji je uključen “vinski” odnosno enološki institut Univerziteta u Bordou (ISVV), a projekat sprovodi start-up kompanija Space Cargo Unlimited (“A French space startup is launching wine into orbit”)

Vina se čuvaju na 18 stepeni Celzijusa tokom jedne godine (od novembra 2019. do novembra 2020.), pre nego što “slete” na Zemlju i uporede se s kontrolnim uzorkom koji je držan na istoj temperaturi, navela je NASA u objašnjenju tog eksperimenta.

A ovo nije prvi put da je vino poslato u svemir. NASA je 1985. svojim šatlom Diskaveri poslala u svemir Château Lynch-Bages (berba iz 1975.), a na Zemlju se vratio 30 godina kasnije, 2015. godine (40 godina od berbe).

Šta će se proučavati?

Quartz

Prema izjavama iz NASA-e, ova vina će se skladištiti u „Složenom mikrobiološkom sistemu“, (‘Complex Microbiological System’, CommuBioS).

Naučnici su želeli da prouče kako zračenje i mikrogravitacija utiču na komponente u vinu, poput polifenola, kristala i tanina.

Ovaj eksperiment bi, uz druga saznanja, mogao pružiti i podatke o tome kako poboljšati dugoročno skladištenje hrane i pića u svemiru, kao i kako bi se poljoprivredni sektor na zemlji mogao sveobuhvatno osnažiti i prilagoditi klimatskim promenama.

Emmanuel Etcheparre, koosnivač kompanije Space Cargo Unlimited i preduzetnik Nikola Gome (Nicolas Gaume) su za francuski list Sud Ouest rekli da „Zrenje vina uključuje neke od bitnih elemenata zemaljskog biološkog ekosistema, poput kvasca, bakterija, kristala, koloidnih rastvora i polifenola.“ (“A startup just launched red wine to the International Space Station to age for 12 months”)

Veb-lokacija kompanije Space Cargo Unlimited sadrži planove budućih svemirskih misija vezanih za proizvodnju hrane i poljoprivredu, koji su deo njenog trogodišnjeg „WISE“ projekta (2019-2022). Proučavanje reakcije biljnih kultura na mikrogravitaciju takođe je od značaja i za “ovozemaljske” stvari (“Houston, We Finally Have a Space Wine Mission!”)

Crveno vino i posada buduće misije na Crvenu planetu

(Decanter/ MasPix / Alamy)

Novo istraživanje sugeriše da bi ovo jedinjenje koje se obično nalazi u crvenom vinu moglo bi pomoći astronautima u svemirskoj misiji na Mars.

Astronauti bi mogli da koriste resveratrol iz vina, antioksidansa koji se nalazi u opni crvenog grožđa radi rešavanja velikih izazova koje sa sobom nosi izostanak Zemljine gravitacije; to bi jedinjenje moglo pomoći u održavanju koštane i mišićne mase ljudi na Marsu.

Svakodnevni unos resveratrola bi ljudskom telu pomogao da se izbori s nedovoljnom gravitacijom Marsa, pokazuju podaci jedne inicijalne studije objavljene u stručnoj periodici Frontiers in Physiology.

Ovo istraživanje je išlo u susret jednom velikom jubileju: prošle godine se navršilo pet decenija otkako je Nil Armstrong postao prvi čovek koji je kročio na Mesec (1969-2019). NASA već više godina, nakon višedecenijske pauze ponovo radi na ostvarenju planova da pošalje čoveka ne samo na Mesečevu površinu već, nakon toga, i na Mars.

Prva berba na Marsu?

Phys.org

Međutim, malo je verovatno da će na svojoj prvoj misiji na Marsu astronauti u svom svemirskom brodu imati Château Angélus ili Romanée-Conti kako bi nazdravili svoje prispeće na Crvenu planetu – to, uostalom, i ne bi bio prvi put da se francusko vino plasira u svemir (o čemu je pisala Džejn Enson u svojoj kolumni “Anson on Thursday: The surprising adventure of Lynch Bages in space”)

Prethodna istraživanja sugerisala su da bi, za neki vidljiviji pozitivan uticaj resveratrola po zdravlje posade bile potrebne znatne količine ovog antioksidansa – ali ne njegovim unošenjem kroz vino već konzumirane u obliku dodatka ishrani (suplementa).

Da bi se u organizam uneo samo jedan gram resveratrola dnevno, trebalo bi popiti negde između 505 litara i 2.762 litra crvenog vina (!), procena je studije iz 2016. objavljene u stručnom časopisu Advances in Nutrition.j

Resveratrol bi se, po svemu sudeći, mogao ispostaviti barem kao delimično rešenje “fizioloških izazova” s kojima bi se suočili kapaciteti  astronauta pri obavljanju svakodnevnih zadataka na Marsu.

Studija Advances in Nutrition pokazuje je da su njene brojke zasnovane na nivoima „nepovezanog“ resveratrola u crvenom vinu, dodajući da bi mogli postojati načini za „otključavanje“ potencijalno daleko veće količine ovog jedinjenja. iz vina. Rečeno je i da je ovaj aspekt još uvek „nedovoljno shvaćen“.

U susret novim studijama

Kompleksni mikro (µ) -biološki sistem (CommuBioS) proučava starenje složenih višekomponentnih tečnosti tokom dugotrajnog skladištenja u svemiru. On skladišti uzorke vina, hemijski složene tečnosti u svemirskoj stanici, koje će potom uporediti s uzorcima koji se čuvaju na Zemlji, kako bi se utvrdio uticaj svemirskog okruženja na određene sastojke. Rezultati će unaprediti trenutna znanja o evoluciji jedinjenja kritičnih za ishranu i ukus hrane (slika gore prikazuje sanduk u koji su pohranjena neka od 12 vinskih boca).

Istraživači u Frontiers-ovoj studiji podvrgavali su pacove uslovima sličnim onima na Marsu (slična gravitacija), dajući im 150 mg resveratrola po kilogramu telesne težine, pomešanog s rastvorom šećera i vode.

Iako su pronađeni neki dokazi da resveratrol može pomoći u održavanju mišićne mase u uslovima nalik onima na Marsu, preporučuju se dalja istraživanja, posebno oko doziranja, ali i svih rizika povezanih sa primenom ovog anti-oksidanta.

Proizvođači vina još uvek ne znaju kako se ukus i sastav vina menjaju tokom starenja u bestežinskim uslovima koje doživljavaju astronauti, ali i kakav je uticaj bestežinskog stanja generalno na sve biljke i životinje prisutne na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

“Ovo bi moglo dati rezultate koji pomažu pri razumevanju poboljšanja ukusa i očuvanja hrane. U ovom pristupu, kompanija Space Cargo Unlimited sledi stope Luja Pastera, utemeljitelja savremene biologije koji je, proučavajući vina u 19. veku, otkrio postojanje specifičnih bakterija i kako maksimizirati ulogu kvasca”, izjavio je Space Cargo Unlimited u zvaničnom saopštenju.

To je prvi od šest eksperimenata čije sprovođenje traje 26 meseci u sklopu projekta „WISE“ (latinski akronim koji u prevodu znači „vino u eksperimentu na velikim distancama“).

Misija će, takođe, pratiti napredovanje biljaka u svemiru da bi se videlo kako se prilagođavaju promenama temperature, nivou soli i patogena. Neka od otkrića bi mogla pomoći istraživačima da pronađu biljke koje bi se mogle odupreti oštrijim uslovima naglog otopljavanja na Zemlji, s obzirom da se na našoj planeti dramatično menjaju uslovi za rast useva i biljnog sveta uopšte.

Otpornost novih sorti, ključnih u ishrani je od vitalne važnosti u skorijoj budućnosti, i stoga je WISE od velike važnosti ne samo za nauku već, pre svega, za buduću održivu opciju prehrane ljudske vrste.

„Nameravamo da utremo put našoj budućnosti pomažući da ‘izmislimo’ poljoprivredu, biljne sorte i hranu potrebne čovečanstvu u jednoj bliskoj sutrašnjici“, izjavio je Nikola Gome, koosnivač i izvršni direktor kompanije Space Cargo Unlimited.

Mortreux M, Riveros D, Bouxsein ML and Rutkove SB (2019) A Moderate Daily Dose of Resveratrol Mitigates Muscle Deconditioning in a Martian Gravity Analog. Front. Physiol. 10:899. doi: 10.3389/fphys.2019.00899

Could red wine help power a mission to Mars?

The Once-Common Practice of Communal Sleeping

New York Times: When Your Neighbor’s Drone Pays an Unwelcome Visit

Kamloops woman spots sneaky drone watching her from window

Disabling a drone is easier than you think

A Clever Radio Trick Can Tell If a Drone Is Watching You

Police shoot Amity man suspected of sneaking into bedroom

What is the best way to knock down or disable a drone flying over your house?

Drones and aerial surveillance: Considerations for legislatures

Now You Can Sign Up To Keep Drones Away From Your Property

BBC: Drones & Privacy

Sweden bans cameras on drones

How to Legally Stop a Drone Attack on Your Facility

Space case: why are 12 bottles of Bordeaux on the International Space Station?

Forget Space Beer, Order Meteorite Wine Instead

Cosmos for Kids: Award-Winning Camp Tech Revolution. 2020 Online Space Summer Camps & Courses for Kids Worldwide. Live Online Instruction. Small Groups.

AI Economist: veštačka inteligencija za usavršavanje poreskih modela

Simulator ekonomskih trendova zasnovan na veštačkoj inteligenciji, AI Economist u stanju je da nakon milion izvršenih simulacija ekonomskih trendova sačini model jedne pravednije poreske politike.

Duboko učenje (Deep RL, ili, DL, „temeljito učenje“; Deep Reinforcement Learning) je tokom proteklih godina obučilo i osposobilo veštačku inteligenciju da nadmaši čoveka u nekim složenim igrama, mozgalicama kao što su Go ili StarCraft. Da li bi takav princip primene veštačke inteligencije mogao da uradi i bolji posao u, recimo, vođenju nacionalne i globalne ekonomije?

Nejednakost prihoda jedan je od najvećih problema ekonomije. Jedno od najefikasnijih sredstava koje političari moraju imati je način da se postigne što uravnoteženije oporezivanje: vlade prikupljaju novac od građana u skladu s onim što oni zarađuju i taj novac redistribuiraju direktno, putem socijalnih šema ili indirektno, koristeći ga za plaćanje troškova javnih projekata. Ali, iako više oporezivanja može dovesti do veće jednakosti među građanima u društvu, previše oporezivanja bi ih moglo obeshrabriti da rade ili ih motivisati da iznalaze načine izbegavanja plaćanja – što, automatski, po logici, smanjuje i ukupni iznos u budžetskoj kasi.

Postići što racionalniji balans u oporezivanju nije lako. Ekonomisti se obično oslanjaju na pretpostavke koje je teško potvrditi. Ponašanje ljudi vezano za „matematiku para“ odnosno ekonomiju, kako ličnu tako i onu sistemski uspostavljenu je složeno, a prikupljanje podataka i formiranje „info-inputa“ o tome je teško. Ekonomisti su proveli decenije istražujući načine kako da što bolje osmisle poreske politike, ali je ona i dalje, sve do danas, ostala otvoren problem: kako utisnuti što je moguće veću racionalnost u oporezivanju, i na čemu bi taj zdravorazumski pristup trebalo da se zasniva?

Naučnici američke kompanije za poslovnu tehnologiju Salesforce misle da bi veštačka inteligencija mogla pomoći pri rešavanju najboljeg i najpravičnijeg oporezivanja građana i firmi u odnosu na njihove prihode. Vođeni Ričardom Sočerom, tim ove firme je razvio sistem koji se zove ‘AI Economist’ koji koristi duboko učenje – istu vrstu tehnike koja stoji iza ’AlphaGo’ i ’AlphaZero’ kompanije DeepMind – da identifikuje optimalne poreske politike za simuliranu ekonomiju. Alat je još uvek relativno jednostavan (ne postoji način da obuhvata sve složenosti stvarnog sveta ili ljudskog ponašanja), ali je obećavajući prvi korak ka procenjivanju politika na potpuno novi način. „Bilo bi neverovatno učiniti poresku politiku manje ispolitizovanom a sa što više realnih podataka na osnovu kojih izvodi svoje proračune,“ kaže član tima Alex Trott.

U jednom od početnih rezultata, ova ekonomska AI je pronašla politiku koja je, s aspekta maksimuma kako produktivnosti tako i jednakosti dohotka, bila 16% pravednija od najsavremenijeg progresivnog poreskog okvira koji su proučavali ekonomisti iz akademskih krugova. Poboljšanje u odnosu na trenutnu američku politiku bilo je još veće. “Mislim da je to potpuno zanimljiva ideja”, kaže Blejk Lebaron s Univerziteta Brendajs (Blake LeBaron, Brandeis univ., Massachusetts), koji je AI neuronske mreže koristio za modeliranje finansijskih tržišta.

U jednoj simulaciji, četiri osobe zaposlene na ovom istraživanju prihvatile su da ih nadgleda veštačka inteligencija sazdana upravo po njihovim modelima dubokog učenja; upregli su svoju ekonomsku AI dajući joj svoje podatke, potrebne veštačkoj inteligenciji za određivanje njihove poreske osnovice. Oni komuniciraju s dvodimenzionalnim svetom, prikupljajući, recimo, drvo i kamen, ili trgujući tim resursima sa drugima, ili ih koriste za izgradnju kuća, što im donosi novac. Radnici poseduju različite nivoe veština, što ih dovodi do specijalizacije u određenim oblastima. Radnici s nižom kvalifikacijom uče da rade bolje ako prikupljaju resurse, a oni sa višom kvalifikacijom uče da rade bolje ako kupe sredstva za izgradnju kuća. Na kraju svake simulirane godine, svi radnici oporezuju se po stopi koju je odredio kreator politike pod kontrolom AI, koristeći se svojim algoritmom dubokog učenja. Cilj kreatora politike je da poveća i produktivnost i prihode svih radnika. Tako se AI, shodno tome, približavaju optimalnom ponašanju ponavljanjem simulacije do, recimo – milion puta.

Oba modela dubokog učenja (DL) počinju od nule, bez prethodnog znanja o ekonomskoj teoriji, i uče kako da dalje postupaju i funcionišu putem pokušaja i pogrešaka – na potpuno isti način na koji veštačka inteligencija kompanije ‘DeepMind’’ uči, bez ljudskog doprinosa, recimo, da igra Go ili StarCraft na, skromno govoreći, nadljudskim nivoima.

Možete li puno naučiti od samo četiri radnika iz AI? Teoretski, da, jer jednostavne interakcije između nekolicine ispitanika ubrzo dovode do vrlo složenih modela ponašanja. (Na primer, igra ‘Go’ i dalje obuhvata samo dva igrača). I mada je tako, svi uključeni u projekat slažu se da će povećanje broja radnika koje će AI ispitivati u simulaciji biti od suštinske važnosti – ako će ovaj alat za analizu većeg broja ispitanika uspeti da modeluje realne scenarije.

Poigravanje sistemom

Od ključne je važnosti primena „duple doze“ veštačke inteligencije: AI neuronske mreže su i ranije korišćene pri kontroli ispitanika u simuliranim ekonomijama. Ali, stvaranje AI za donosioce politika. pa i za poreske politike, takođe vodi ka modelu u kojem se radnici i odlučioci međusobno neprekidno prilagođavaju jedni drugima, a shodno svojim postupcima. Ovo dinamičko okruženje bilo je izazov za modele dubokog učenja primenjenog na ekonomiju i poreske modele, s obzirom da strategija naučena u okviru jedne poreske politike možda neće funkcionisati tako dobro u interakciji s nekom drugom vrstom poreske politike. Ovo je, međutim, takođe značilo da je AI iznašao načina da izigra sistem. Na primer, neki radnici su naučili da izbegavaju porez smanjujući svoju produktivnost da bi se kvalifikovali za niži poreski razred, da bi je zatim ponovo povećali (produktivnost). Ekipa kompanije Salesforce kaže da ovo uzimanje i davanje uspostavljeni između radnika i kreatora politika dovodi do simulacije ekonomskog stanja i poreskog modela na način realističniji od bilo čega postignutog prethodnim modelima, gde su poreske politike obično fiksne i ne variraju (a što već po sebi nije realno stanje stvari).

Poreska politika koju je smislio AI Economist pomalo je neobična. Za razliku od većine postojećih politika, koje su ili progresivne (tj. oni koji više zarađuju bivaju i više oporezovani) ili regresivno (oni koji više zarađuju se oporezuju manje), poreska politika stvorena veštačkom inteligencijom spojila je aspekte oba, primenjujući najviše poreske stope na bogate i siromašne, dok su najniže poreske stope primenjene na radnicima sa srednjim primanjima. Kao i mnoga rešenja koja AI smisle – poput nekih poteza AlphaZero-a za pobedu u igrama – rezultat se čini kontraintutivan, a ne kao nešto što je čovekov um prethodno zamislio. Pa ipak, njegov uticaj na ekonomiju doveo je do manjeg jaza između bogatih i siromašnih.

U nastojanju da uoče hoće li poreska politika nastala uz pomoć veštačke inteligencije slično uticati i na ljudsko ponašanje, tim je testirao više od 100 radnika angažovanih preko Amazonovog “Mehaničkog Turčina” (Mechanical Turk), od koga je u simulaciji zatraženo da preuzme kontrolu nad radnicima (Naziv je potekao od mehaničke igračke-automatona iz 18. veka za simulaciju igranja šaha – a zapravo lutke iza koje se nalazio čovek koji je povlačio poteze). Otkrili su da je poreska politika proistekla iz veštačke inteligencije ohrabrila ljude da „igraju“ i ponašaju se na gotovo isti način kao i AI, sugeriršući – barem u principu – da se ’AI Economist’ može koristiti za uticaj na stvarnu ekonomsku aktivnost.

Beskrajno podešavanje

Još jedna prednost ekonomske simulacije pokretane veštačkom inteligencijom se ogleda u mogućnosti prilagođavanja parametara kako biste istražili raznolike scenarije. Na primer, uticaj pandemije bi se mogao stvoriti dodavanjem ograničenja kao što su međusobno distanciranje i ograničeni pristup resursima, ili pak uklanjanjem ljudi iz pula radne snage. „Teško je smisliti optimalne poreske teorije zasnovane na prošlosti i primerima iz ekonomske istorije ukoliko budućnost izgleda toliko drugačije od onoga što su do pre neki dan bili modeli predviđanja“, kaže Sočer.

Sposobnost simulacije da menja model je veliki plus, kaže LeBaron: „Prilično je zanimljivo videti radnike koji se prilagođavaju poreskom zakonu“. Ovo je zaobišlo jednu od inače krupnih kritika na račun već postojećih poreskih modela, u kojima je ponašanje obično fiksno, odnosno, nepromenljivo, kaže on.

Glavna rezervisanost LeBarona prema ’AI Ekonomisti’ odnosi se na mali broj ispitanika na kojima je ovaj alat primenjen. „Postoje oni koji tvrde da možete steći dublji intelektualni uvid sa samo nekoliko ispitanika“, kaže on. “A nisam jedan od njih.” On bi želeo da vidi kako ishode simulacije sprovedene na, recimo, stotinjak radnika – što je takođe cifra kojoj teži tim kompanije Salesforce.

LeBaron, međutim, veruje da bi se ovaj AI alat već mogao koristiti za proveru postojećih ekonomskih modela: „Da sam ja kreator politika, pokrenuo bih ovu ‘stvar’ čisto da vidim šta će ‘reći’ o već postojecim modelima“. Ako se AI Economist ne bi složio sa drugim, tradicionalnim „ljudskim“ modelima, to bi mogao biti znak da tim drugim modelima nešto nedostaje, kaže on.

Dejvid Parks, harvardski informatičar i ekonomista koji je sarađivao sa timom iz firme Salesforce je takođe optimističan. On se slaže s LeBaronom da im je potrebno znatno veći broj ispitanika. Ali, nakon što su to primenili nekoliko dodatnih karakteristika kao što je dodavanje kompanija simulaciji, Parks predviđa da će moći da ponovi postojeće teorijske rezultate. “Tada ishod AI simulacije odmah postaje koristan i upotrebljiv”, kaže on.

Američki profesor Doin Farmer (Doyne Farmer), koji na Oksfordu predaje ekono-fiziku i kompleksne matematičke sisteme u ekonomiji je, međutim, nešto malo manje ubeđen u valjanost budućih ishoda ekonomskog AI simulatora. Iako pozdravlja ukrštanje i primenu dubokog učenja sa igara na oblast ekonomije – „Postavlja se pitanje da li možete istraživati politike na isti način na koji AlphaZero igra apstraktnu stratešku igru kao što je Go“. On smatra da će proći još neko vreme pre nego što ovaj AI alat postane zaista koristan u ekonomskim predviđanjima i modeliranju. „Stvarni svet je, ipak, previše komplikovan“, kaže Farmer.

Tim iz Salesforce-a prihvata činjenicu da će neki ekonomisti biti, tek vremenom, i postepeno, ubeđivani u prihvatanje ekonomskih ishoda proizašlih isključivo iz algoritma. U tom smislu, oni puštaju svoj kod i pozivaju ostale da kroz njega pokreću svoje modele. Dugoročno gledano, ova otvorenost biće takođe važan deo prerastanja takvih alata u pouzdane, kaže Sočer. „Ako koristite AI kako biste ga preporučili nekim ljudima u formiranju njihovih nižih ili viših stopa oporezivanja,“ ističe on, „onda bi bilo bolje da budete dobro upoznati zašto je tako – da dobro poznajete razloge zbog kojih je proračun baš takav, a ne drugačiji.“

Will Douglas Heaven, MIT Technology Review

Zašto se korporativni sporovi u Kini još uvek vrte oko pečata

Ko kontroliše upotrebu pečata – kontroliše i kompaniju, barem kada je o Kini reč. Tekst donosi štampano izdanje magazina The Economist.

The Economist

Kina se nalazi u prvim linijama najnovijih tehnoloških proboja, od softvera za prepoznavanje lica do 5G mreže. Brojne kineske firme se, međutim, oslanjaju na nešto što datira iz ranijih vremena: tvrd, solidan pečat, na kojem je obično ugraviran naziv firme; obično se, poput svakog drugog pečata, pritisne o jastuče sa grimiznim mastilom da bi se potom utisnuo na važna dokumenta.

Pečatiranje se smatra nivoom autoritativnijim od pukog potpisa. I dalje opstajuća tradicija stara dva milenijuma može se naoko činiti čudnom. U Kini, međutim, onaj ko kontroliše njegovu upotrebu, kontroliše i samu kompaniju.

Razmotrite tri aktuelna stanja pometnje (od one vrste koji bi obično nastajali sučeljavanjem različitih pogleda). Upravni odbor preduzeća ‘Arm China’, kinesko-japanskog zajedničkog preduzeća za dizajn čipova u vlasništvu japanske SoftBanke je 4. juna glasao za uklanjanje svog šefa, Alena Vua. Uz samo jednu kvaku: Gospodin Vu je odbio da ode. Budući da još uvek drži pečat, nastavio je da deluje u ime ovog preduzeća, zapretivši da će pravnim postupcima odbraniti svoju poziciju. Sedmicu kasnije je Bitmain, koji pravi računare za rudarenje bitkoina objavio da je svoj stari pečat zamenio novim. Izgledali su gotovo identično: Bitmain-ovo kinesko ime u crvenom krugu oko zvezde: osim što je imao novi serijski broj. Bilo je to, ipak, sasvim dovoljno za ukazivanje na to da je jedan od koosnivača upletenih u ovaj konflikt, Majkri Žan (Micree Zhan), sada odneo prevagu.

Najčudnija nedavna „pečatna situacija“ se dogodila u aprilu. Li Guokving, svrgnuti koosnivač kompanije Dangdang, nekada popularne platforme za e-trgovinu je provalio u njeno sedište i, u pokušaju da preuzme kompaniju, uklonio desetine njenih zvaničnih pečata (izuzev glavnog, drugi se koriste za overavanja ugovora i oporezivanje primanja). Dangdang je proglasio oduzete pečate nevažećima. Ali, 13. juna je objavljeno da je policija oslobodila Lija od krivice i bilo kakve sumnje počinjenje prestupa, podrazumevajući da su, zasad, pečati – njegovi.

Pečati su figurirali u poslovnim konfliktima i na drugim mestima. Ruska policija je 2007. godine oduzela pečate investicionoj firmi  Ermitaž, koja je dotad bila u vlasništvu Bila Braudera (Bill Browder), svojevremeno proteranog iz te zemlje, iskoristivši ove pečate za ponovnu registraciju njegovih kompanija pod tuđim imenima. Rusija je, međutim, 2015. eliminisala potrebu za kompanijskim pečatima. U Japanu i Južnoj Koreji, gde se pečati još uvek koriste, trvenja oko njih predstavljaju retku pojavu.

U kineskom poslovnom svetu, kao i svuda uostalom, u kojem su „laktašenje“ i beskrupuloznost ponekad “nužni”, pečati su i dalje prilično uobičajena pojava – baš kao i „raznolikost“ načina njihove upotrebe: ti “načini” i sučeljavanja unutar kompanija su toliko brojna i uglavnom nikad prijavljivana. A menadžeri ponekad zloupotrebljavaju pečate radi sklapanja neki “sporednih” ugovora. Tužbe za povrat štete mogu se nastaviti, kaže Erik Karlson (Eric Carlson) iz advokatske firme Covington & Burling, pa se mnogi slučajevi rešavaju vansudskim putem. Ipak, napominje on, tehnologija ide u korak s tradicijom. Kina počinje da uvodi elektronske pečate koje je lakše nadgledati – a takođe i skinuti sa strana koje su oštećene.

 

Ovaj se članak pojavio u štampanom izdanju magazina The Economist u biznis-rubrici, pod naslovom „Pečatiranje i prevare“